U dobrom stanju, tvrd povez Autor - osoba Ristić, Marko Naslov Književna politika : članci i pamfleti / Marko Ristić Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1952 (Beograd : Jugoslovensko štamparsko preduzeće) Fizički opis 294 str. ; 21 cm Napomene Predgovor: str. 7-36 Registar. Predmetne odrednice Ristić, Marko, 1902-1984 SADRŽAJ PREDGOVOR OBJAVA POEZIJE KNJIŽEVNA POLITIKA 1 POVODOM PESNIŠTVA RADA DRAINCA (1928) 2 O LIRICI GUSTAVA KRKLECA (1928) 3 PESME RANKA MLADENOVIĆA (1928) 4 VATROMETI TODORA MANOJLOVIĆA (1928) 5 DVA CARSTVA (1928) 6 ROMAN SIBA MIIČIĆA (1929) 7 KRLEŽINI GLEMBAJEVI (1929) 8 POVODOM KRITIKA SVETISLAVA PETROVIĆA (1929) 9 SEOBE (I1929) 10 KROZ NOVIJU SRPSKU KNJIŽEVNOST (1929) 11 NA POČETKU NOVE „KNJIŽEVNE GODINE` (1929) 12 KA IZVORIMA POEZIJE (1929) 13 (KA IZVORIRNA POEZIJE) POEZIJA I PESNIŠTVO (1929) 14 (PREGLED ČASOPISA) PODATCI DUHOVNOG ŽIVOTA (1929) 15 O MODERNOM U POEZIJI (POVODOM NOVIH DRAINČEVIH PESAMA) (1930) 16 PREGLED ČASOPISA (1930) 17 JEDNA PLAKETA I JEDAN PLAKAT (1930) 13 PUTOPISI MILOŠA CRNJANSKOG (1930) 19 (EX CATHEDRA) STRUČNO SHVATANJE KNJIŽEVNOSTI (1930) 20 ODGOVOR G JEREMIJI ŽIVANOVICU (1930) 21 ODLOMAK O MODERNIZMU I O IRACIONALIZMU (1932) 22 (SADA I OVDE) PROTIV MODERNISTLCKE KNJIŽEVNOSTI (1932) 23 DR H C BOGDAN POPOVIĆ, SEDAMDESET GODINA MISLI (1934) 24 O MODERNOJ DECJOJ POEZIJI (POVODOM KNJIGE PODVIZI DRUŽINE „PET PETLIĆA”) (1934) 25 SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK (UREĐUJE ODBOR) (1934) 26 „LEPA KNJIGA G PETROVIĆA OBILUJE JASNIM SUGESTIJAMA` (1934) 27 DRUŠTVO ZA SPASAVANJE EVROPSKE KULTURE (PAUL VALERY & CO) (1934) 28 „ZBIRKA NAJLEPŠIH PRIMERAKA POSLERATNE SRPSKOHRVATSKE LIRIKE” (1937) DELO I SMRT IVANA GORANA KOVAČIĆA (1945) NAPOMENA INDEX (REGISTAR I TUMAČ IMENA POMENUTIH U OVOJ KNJIZI)

Autor - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Naslov Iz Srbije Kneza Miloša : kulturne prilike od 1815. do 1839. godine / Tihomir R. Đorđević ; [pogovor Bojan Jovanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 Fizički opis 202 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Bojan, 1950- = Jovanović, Bojan, 1950- Zbirka Biblioteka Baština ; knj. 5 Napomene Đorđevićev pristup našem kulturnom nasleđu: str. 189-202. Predmetne odrednice Kultura -- Srbija -- 1815-1839 PREDGOVOR Ova je knjiga samo deo jednog većeg rada o prilikama u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša. U tome se radu govori o stanovništvu, naseljima i kulturnim prilikama toga vremena. On je bio ne samo skiciran već u glavnome i izrađen još pre rata, ali je tek posle rata dobio definitivan oblik. Glavni izvor iz koga sam uzimao građu za ovaj rad bila je naša Državna arhiva. Sem toga, služio sam se i građom koju sam našao u pouzdanoj literaturi, koja se odnosi na prvu vladu kneza Miloša. Osobito sam se korisno poslužio klasičnim delom g. dr Mih. Gavrilovića „Miloš Obrenović (I–III)“, koje, iako pretežno govori o političkoj istoriji Srbije za vlade kneza Miloša, sadrži i vrlo mnogo i vrlo dragocenih izlaganja i o unutrašnjim prilikama i o kulturnom stanju tadašnje Srbije. Jedino žalim što mi je još jedan deo građe, koju sam iz Državne arhive bio ispisao, ali koju nisam stigao da unesem u ovaj posao, za vreme rata propao. Ta građa, istina, ne bi mnogo izmenila opštu sliku koju sam o prilikama u Srbiji za vlade kneza Miloša stvorio, ali su bez nje, na žalost, mnogi detalji ostali bez potrebnog punog reljefa. Namera mi je bila da ceo svoj rad o prilikama u Srbiji u vreme kneza Miloša naštampam u jednoj knjizi, čiji bi odeljci bili: 1. Stanovništvo, 2. Naselja, 3. Kulturno stanje. Kako je to, nažalost, sve dosad bilo nemoguće, ja sam pojedine glave iz njega, ogleda radi, štampao u našim povremenim spisima i časopisima. One su od strane publike, mislim da nije neskromno reći, simpatično primljene. Naročito su lepo primljene one glave u kojima se govori o kulturnom stanju Srbije za vlade kneza Miloša. To mi je dalo povoda da bezmalo sve glave koje o tome govore izdvojim, i da ih, do boljih vremena, ovako posebno, naštampam. T. R. Đ. Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 – Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Biografija Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture. Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis). Đorđevićev opus je veliki – broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara. Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvoreni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju. Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči. Do objavljivanja ovog dela Đorđević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao. Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke. U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938. Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922–1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život, I–X MG89 (N)

Dan Graf B e o g r a d 2 O O 1 mek povez Knjiga ima 298 strana 24 cm ima malo podvlačenja i knjiga je uredna i dobro očuvana a) Milošević, Slobodan (1941-) 1. `Niko nema pravo da bije ovaj narod` 2. Dolazak na vlast 3. Odustajanje od Jugoslavije 4. Pretpostavke rata 5. Gospodar igre 6. Psi rata 7. Napuštanje Krajine 8. Apoteoza 9. Metež Florence Hartmann (17. veljače 1963., -) francuska je novinarka i spisateljica. Od 1987. pisala je za Le Monde o Balkanu, a početkom 1991. o Jugoslavenskim ratovima. Izvještaje je slala iz Beograda.[1] 1985. diplomirala je te stekla titulu magistra iz područja literature i stranih civilizacija na sveučilištu u Parizu. 1986. se udala u Beogradu za supruga iz SFR Jugoslavije, čiji je materinji jezik bio srpskohrvatski. S njim je dobila dvoje djece: sina 1988. i kćer 1989., koji su se rodili u Francuskoj.[2] 2000. je postala glasnogovornica za Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu te savjetnica glavnoj tužiteljici MKSJ-a Carli Del Ponte.Godine 1992. bila je jedna od prvih novinara koji su otkrili lokaciju Ovčare, te je 2006. svjedočila pred MKSJ-om protiv `vukovarske trojke`.[1] Konkretno, tvrdi da je Veselin Šljivančanin 1992. u intervjuu izjavio sljedeće kad ga je pitala o Ovčari: `Morali smo negdje zakopati tijela`.[3] Godine 1999. objavila je prvu knjigu, Milošević, dijagonala luđaka. Kada je Slobodan Milošević završio u MKSJ-u na suđenju, Srbija je dala tribunalu povjerljive dokumente o njegovom režimu iz 1990-ih, ali pod uvjetom da se neki dijelovi `zatamne`. Hartmann je imala uvid u te tajne spise te u knjizi Mir i kazna 2006. napisala da je MKSJ prihvatio cenzurirati dijelove koji su mogli uspostaviti vezu između Miloševićevog režima i masakra u Srebrenici. MKSJ je regirao optužnicom protiv Hartmann za nepoštivanje suda objavljivanjem dokumenata koji su bili tajni za javnost.[1] Presudom je kažnjena sa €7.000, što je izazvalo kontroverzne reakcije u svijetu medija i novinara, od kojih su neki javno stali u njenu obranu.[4] Iako je Hartmann rekla da je uplatila traženu svotu, MKSJ je to opovrgnuo te izdao nalog za njeno uhićenje. Godine 2011. ona je pobjegla u Francusku. Francuske vlasti su, međutim, odbile uhititi ju jer su mislile surađivati sa MKSJ-om jedino u izručivanju ratnih zločinaca, u što ne spada i progon osoba koje kritiziraju sam sud.[5] Ipak, usprkos uhidbenom nalogu iz Haaga, nastavila se slobodno kretati i u inozemstvu: 2012. posjetila je Sarajevo, povodom 20. obljetnice opsade grada, te tamo verbalno napala Carla Bildta jer je smatrala da on nije trebao biti na obilježavanju stradanja grada jer je prije govorio da je `Milošević dobar momak`.[6] Hartmann je s vremenom postala vrlo kritična prema MKSJ-u. Još 2004. ukazala je na narušavanje neutralnosti tužilaštva tribunala kada je usvojeno novo pravilo prema kojem peteročlano sudsko vijeće kojeg pored predsjednika i potpredsjednika tribunala čine i trojica predsjedavajućih sudaca Pretresnih vijeća, odlučuje da li se nove optužnice odnose na `najviše lidere, osumnjičene da su najodgovorniji za zločine u nadležnosti tribunala.` Ukoliko ocijene da neka od optuženih osoba ne spada među `najviše lidere`, suci od tada imaju pravo optužnicu vratiti tužitelju, nezavisno od težine zločina i uvjerljivosti pratećih dokaza.[7] Godine 2013. izjavila je da je oslobađajuća presuda u slučaju bivših šefova Državne bezbednosti (DB) Srbije, Jovice Stanišića i Franka Simatovića, `najvidljiviji u nizu udaraca na kredibilitet Haškog tribunala u završenoj fazi njegovog rada` te dodala: “ Time su nagrađeni mozgovi sistema koji su obmanom uspjeli planirati i organizirati masovno nasilje, a sve preko paravan organizacije, pazeći da ne napišu direktno naređenje. Poruke sa suđenja u Nurembergu je izbrisana. Haški sud je u naglo ušao u proces ukidanja Ženevske konvencije i, time, uništava sve što je urađeno poslije Drugog svjetskog da se zaštite civili u ratu. Dešava se u Hagu jedan preokret koji žrtve posljednjeg rata u Evropi osjete na svojoj koži, ali koji ima i dalekosežne posljedice, i to širom svijeta. Mogu zamisliti reakcije žrtava čija su djeca direktno stradala od duhova tame koji su bili otjelotvoreni u likovima Stanišića i Simatovića, sada već slobodnih ljudi. Po svemu sudeći, nažalost, odgovornost za zločine (koji sud ne poriče) se svodi na lokalne igrače, a ne na mozgove. Zato imamo gorki osjećaj prijevare, jer nije ni istina, nije ni pravda`.

Strip album A4 formata,60 strana u boji, odlično očuvano i ODLIČAN STRIP Tihomir Čelanović (rođen 1977. godine u Beogradu, a detinjstvo je proveo u Kotoru) diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Ilustrovao je na desetine knjiga, slikovnica i udžbenika, crta stripove, bavi se animiranim filmom i muzikom –sa suprugom Martom Vlahović svira u akustičnom bendu Alhambra. Njegove stripove i ilustracije objavljivali su časopisi Politikin zabavnik, Striper, Lavirint, Bager, Zvono, Patagonija, Politika, Veliko dvorište, Maxim, Grafička zavera, Strip Pressing, Strip Vilajet, Vreme, Aargh! (Češka), Nonzi (Italija). Radio je za izdavačke kuće Klett, Pčelica, Draganić, Kreativni centar, Mah, Odiseja, Medicina Nucleare (Italija), Soleil Productions (Francuska), Septième choc (Francuska), 12Bis (Francuska) i druge. Imao je nekoliko samostalnih izložbi, kao i veliki broj grupnih – u Kotoru, Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Parizu i Angulemu (Francuska). Nagrade i priznanja: prva nagrada na Međunarodnom konkursu za ilustraciju „La città del 2000“ za kratki strip Equinox, koju dodeljuje italijanska Accademia Pictor u Torinu; nagrada „Neven”, 2007, nevladine organizacije Prijatelji dece Srbije, za ilustracije knjige Radomira Putnikovića Basne (Kreativni centar, 2007); Gran pri beogradskog Salona stripa 2010, za kratki strip Boris Bagecki – A ti kao ne znaš. Neki od stripova koje je Čelanović crtao nisu objavljeni na srpskom jeziku. Najznačajniji pojedinačni stripovi i albumi su Kfatoliperazus (zbirka kratkih stripova, Medicina Nucleare, 2001); strip-album Eudora: svitanjem počinje zvuk (Mah; Medicina Nucleare, 2002); album Trum et l’oeuf de Tai (Soleil Productions, 2005), po scenariju Delfin Riu; strip-album Taxi (Septième choc, 2008), rađen po istoimenom filmu u produkciji Lika Besona; Vekovnici. 2, Pasji životi (System Comics, 2008), po scenariju Marka Stojanovića; Vekovnici. 0, Bajka i druge istine (System Comics, 2010), scenario Marko Stojanović; strip-album Le Diurne 1: Wölfel von Ulf (12Bis, 2011), po scenariju Erika Korbirana, kolorista Nikola Vitković.

EUGEN BERGER 44 MJESECA U JASENOVCU Predgovor - Ivo Frol Izdavač - Spomen - područje, Jasenovac Godina - 1978 104 strana 20 cm Edicija - Poruke Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst podlvačen hemijskom olovkom na nekoliko stranica SADRŽAJ: IVO FROL - Zapis o Jasenovcu 1. Hapšenje 2. Jasenovac II 3. Veliki nasip 4. Luburičev govor 5. Mali nasip 6. 14. novembar 7. Ljubo Miloš pita me za brata 8. 16 preživjelih 9. Grobar 10. Moj prijatelj Pišta 11. Doček novih zatočenika 12. Slučaj Marton 13. Užasi groblja 14. Otac i najstariji brat 15. Zakopao sam oca 16. Brat ubijen 17. Međunarodna komisija 18. Krštenje djece 19. Kožara 20. Pjegavac 21. `Tri C` 22. Zadnji dani logorovanja 23. Priprema za pobunu `Nema jače i vjerodostojnije građe od one koja se rađa iz vlastitog iskustva, iz vlastitih doživljaja, iz zabilježenog prisustva. Očevici i neposredni učesnici zbivanja mogu ne samo da nam pruže na jedinstven način podatke činjenica, nego da nam sugeriraju ili obnove pred nama dah atmosfere, onaj sublimni ljudski momenat koji se uvijek, i specifičan, nalazi u svim stvarima i u svim događajima u kojima djeluju ljudi. Pa bio on infernalan kao što su strahote kroz koje su prolazili zatočenici Jasenovca ili satansko sadistički kao što su djela njihovih mučitelja. Od stotinu hiljada jedan, i bukvalno jedan to je konačni bilans logora Jasenovac u njegovoj stravičnoj egzistenciji od 4 godine, to su relativi u njegovoj klackalici živih i mrtvih: stotine hiljada mrtvih jedan živi. I eto pred nama svjedoka koji je smogao snage da se sjećanjem vrati na mjesta torture, da raskine psihičke barijere zaboravi i da nas korak po korak vodi košmarom koji svojim stravičnim pulsiranjem prelazi svaku predodžbu užasa. Od početka do kraja Jasenovca Egon Berger je prisutan jednom divljanju bez mjere, i više od toga: on ga doživljava na sebi. Jedan od stotine hiljada koji je ostao živ, jedini koji nam to saopćava. Presurov je to materijal da se obradi nekom posebnom literarnom formom, i Berger to ne pokušava. On ne dramatizira zbivanja, on nam ne pruža književno djelo samo zapis o Jasenovcu, o četrdeset i četiri mjeseca svog logoraškog života, jednostavno, običnim riječima. Zapis - i dovoljno. Zapis - i pred našim očima iskrsavaju takvi prizori da i nehotice uzdrhtimo: »Zar je to moguće?« Čak i ja, čak i svi koji smo tamo bili i još, čudom, živimo. Da, moguće je. I stvarno, i istinito. Jedan užas diže se pred nama iz zaborava. I ne treba ga zaboraviti. Pa gdje bilo da se pojave nasljednici prošlosti, pa gdje bilo da se ukaže njihov idejni trag — pružiti im ovaj zapis! (Ivo Frol)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jasenovca Jasenovcu Nezavisna Država Hrvatska Nezavisne Države Hrvatske Ustaša Ustaše

Matica srpska,1979. tvrd povez, 419 strana knjiga je uredna i veoma dobro očuvana Rumuni su romanski narod, koji pretežno živi u Rumuniji, gde čini 89,5 % stanovništva.[1] Rumunski narod je nastao mešanjem drevnih Dačana sa doseljenim rimskim kolonistima i, kasnije, sa Slovenima. Rumuni su većinom pravoslavne veroispovesti, a govore rumunskim jezikom, koji pripada romanskoj grupi indoevropske porodice jezika. Rumuna ukupno ima oko 23.782.990[2][3], od toga u Rumuniji 16.870.000. Ime Rumun Pojam Rumun (Roman - po rumunskom književnom jeziku ili Ruman - po banatskom dijalektu rumunskog jezika) bio je do polovine 19. veka samo u internoj upotrebi.[5] Tako su sami sebe - između sebe nazivali pripadnici tog naroda. Od mađarske revolucije 1848-1849. godine počeli su i drugi narodi da ih nazivaju, i to prvo Romanima. Poreklo Rumuna Rumunski narod je nastao krajem 11. veka mešanjem Vlaha i Slovena koji su živeli na području današnje Rumunije. Naziv Vlasi je tokom istorije upotrebljavan za sve romanizovane stanovnike Balkanskog poluostrva, dok je kao naziv za same Rumune korišćen sve do 19. veka. Preci Rumuna, dako-getska plemena, nastanjivali su područje današnje Rumunije od antičkog doba, a najveći politički uspon dostigli su u vreme dačkog kralja Burebiste oko 50. godine. p. n. e. U drugom veku, Dakiju su osvojili Rimljani i pretvorili je u svoju provinciju. Na ovo područje su se tada doselili brojni rimski kolonisti, dok je starosedelačko stanovništvo bilo romanizovano. U trećem veku, rimska vojska je napustila Dakiju, a sa njom je otišao i jedan deo romanskog stanovništva. Rumunski i mađarski autori se spore oko pitanja da li je nakon odlaska rimske vojske u Dakiji ostalo romanizovanog stanovništva. Prema jednom gledištu, jedan deo romanizovanog stanovništva ostao je u Dakiji i nakon odlaska rimske vojske, a kasnije se izmešao sa doseljenim Slovenima, koji su se tokom vremena takođe romanizovali. Prema drugom gledištu koje, delom iz političkih razloga, zastupaju mađarski autori, Rumuni potiču od romanizovanog stanovništva koje je prvobitno bilo nastanjeno na području južno od reke Dunav, da bi se tek tokom srednjeg veka preselilo na područje današnje Rumunije....

Kao na slikama Stripoteka je strip revija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije u periodu između 1969. i 1991. godine. Ponovo je pokrenuta 1999. godine, a nekadašnji slogan iz zaglavlja — Jugoslovenska strip revija, promenjen je u Revija svetskih stripova. Sa poslednjim brojem 1174 objavljenim 31.5.2019 do daljeg ne izlazi. Stripoteka Stripoteka 948.JPG Naslovna strana 948. broja Stripoteke Tip Strip Format A4 Vlasnik Forum Izdavač Marketprint, Novi Sad (1969-2016) Darkwood, Beograd (2016-) [od br. 1143] Redakcija Sibin Slavković Zlatko Milenković Branislav Kerac Glavni urednik Slavko Draginčić Osnivanje 1969. Jezik Srpski Ukidanje 1991—1999, 2019 Sedište Novi Sad, Đorđa Zličića 34 Veb-sajt www.stripoteka.co.rs Istorija Уреди Stripoteka je prvi put izašla 1969. godine pod imenom Stripoteka Panorama. Pokrenuta je kao specijalno mesečno izdanje nedeljne strip revije Panorama, nakon što se ova ugasila.[1] Za razliku od Panorame koja je donosila stripove u nastavcima Stripoteka je sadržavala kompletne epizode stripa.[2] Koncepcija stripa se vremenom menjala, kao i dinamika izlaženja. Uvedeno je objavljivanje više različitih stripova u jednom broju. Akcenat je uglavnom bio na francusko-belgijskom stripu, ali su objavljivani i radovi američkih, italijanskih, španskih, britanskih i nekolicine kineskih autora.[2] Najčešće objavljivani strip junaci Уреди Glavni članak: Stripoteka — Spisak objavljenih stripova Umpah-Pah (Uderco i Gošini) Talični Tom (Moris i Gošini) Krcko Karl Viking (Don Lorens) Olak Gladijator (Don Lorens) Čelična Kandža (Hezus Blasko) Spiru (Franken) Morg Riđobradi i Demon sa Kariba (Ibenon i Šarlije) Džoni Ringo (Vilijam Vans i Žak Akar, Arturo del Kastiljo) Modesti Blejz (Džim Holdavej) Džet-As-Logan Tangi i Laverdir (Uderco i Šarlije) Bluberi (Žiro i Šarlije) Tarzan (Ras Maning, Bern Hogart) Gaša Šeprtlja (Gaston) (Andre Franken) Lik Orijent (Edi Pape i Greg) Hauard Flin (Vilijam Vans) Asteriks (Uderco i Gošini) Crnobradi (M. Remakl) Ves Slejd (Džordž Strouks) Bob Moran (Vilijam Vans i Anri Vern) Tor Srebrni letač Konan Daleka planeta (Don Lorens) Zori Kid (Jakoviti) Koko Bil (Jakoviti) Iznogud (u početku objavljivan kao Harun Al Prašid) (Tabari i Gošini) Nova Novator (Greg) Merok (Don Lorens) Džef Hok (-Sidni Džordan) Nebeski soko (Džon Dikson) Crnooki duh (Sezar) Fantom (Li Fok i Saj Bari) Fil Korigan (Al Vilijamson i Arči Gudvin) Princ Valijant (Hal Foster, Džon Kalen Merfi) Rip Kirbi (Džon Prentis) Porodica Tarana (Džo Makmanus) Flaš Gordon (Den Bari) Cisko Kid (Hose Luis Salinas) Ben Bolt (Džon Kalen Merfi) Mandrak (Li Fok, Fred Frederiks, Fil Dejvis) Gidža (T. K. Rajan) Mornar Popaj (Tom Sims i B. Zaboli) Bruno Brazil (Vilijam Vans i Luj Alber) Torgal Ratnici sa Akbara Romeo Braun (Džim Holdavej)

Kao na slikama Stripoteka je strip revija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije u periodu između 1969. i 1991. godine. Ponovo je pokrenuta 1999. godine, a nekadašnji slogan iz zaglavlja — Jugoslovenska strip revija, promenjen je u Revija svetskih stripova. Sa poslednjim brojem 1174 objavljenim 31.5.2019 do daljeg ne izlazi. Stripoteka Stripoteka 948.JPG Naslovna strana 948. broja Stripoteke Tip Strip Format A4 Vlasnik Forum Izdavač Marketprint, Novi Sad (1969-2016) Darkwood, Beograd (2016-) [od br. 1143] Redakcija Sibin Slavković Zlatko Milenković Branislav Kerac Glavni urednik Slavko Draginčić Osnivanje 1969. Jezik Srpski Ukidanje 1991—1999, 2019 Sedište Novi Sad, Đorđa Zličića 34 Veb-sajt www.stripoteka.co.rs Istorija Уреди Stripoteka je prvi put izašla 1969. godine pod imenom Stripoteka Panorama. Pokrenuta je kao specijalno mesečno izdanje nedeljne strip revije Panorama, nakon što se ova ugasila.[1] Za razliku od Panorame koja je donosila stripove u nastavcima Stripoteka je sadržavala kompletne epizode stripa.[2] Koncepcija stripa se vremenom menjala, kao i dinamika izlaženja. Uvedeno je objavljivanje više različitih stripova u jednom broju. Akcenat je uglavnom bio na francusko-belgijskom stripu, ali su objavljivani i radovi američkih, italijanskih, španskih, britanskih i nekolicine kineskih autora.[2] Najčešće objavljivani strip junaci Уреди Glavni članak: Stripoteka — Spisak objavljenih stripova Umpah-Pah (Uderco i Gošini) Talični Tom (Moris i Gošini) Krcko Karl Viking (Don Lorens) Olak Gladijator (Don Lorens) Čelična Kandža (Hezus Blasko) Spiru (Franken) Morg Riđobradi i Demon sa Kariba (Ibenon i Šarlije) Džoni Ringo (Vilijam Vans i Žak Akar, Arturo del Kastiljo) Modesti Blejz (Džim Holdavej) Džet-As-Logan Tangi i Laverdir (Uderco i Šarlije) Bluberi (Žiro i Šarlije) Tarzan (Ras Maning, Bern Hogart) Gaša Šeprtlja (Gaston) (Andre Franken) Lik Orijent (Edi Pape i Greg) Hauard Flin (Vilijam Vans) Asteriks (Uderco i Gošini) Crnobradi (M. Remakl) Ves Slejd (Džordž Strouks) Bob Moran (Vilijam Vans i Anri Vern) Tor Srebrni letač Konan Daleka planeta (Don Lorens) Zori Kid (Jakoviti) Koko Bil (Jakoviti) Iznogud (u početku objavljivan kao Harun Al Prašid) (Tabari i Gošini) Nova Novator (Greg) Merok (Don Lorens) Džef Hok (-Sidni Džordan) Nebeski soko (Džon Dikson) Crnooki duh (Sezar) Fantom (Li Fok i Saj Bari) Fil Korigan (Al Vilijamson i Arči Gudvin) Princ Valijant (Hal Foster, Džon Kalen Merfi) Rip Kirbi (Džon Prentis) Porodica Tarana (Džo Makmanus) Flaš Gordon (Den Bari) Cisko Kid (Hose Luis Salinas) Ben Bolt (Džon Kalen Merfi) Mandrak (Li Fok, Fred Frederiks, Fil Dejvis) Gidža (T. K. Rajan) Mornar Popaj (Tom Sims i B. Zaboli) Bruno Brazil (Vilijam Vans i Luj Alber) Torgal Ratnici sa Akbara Romeo Braun (Džim Holdavej) Jugoslovenska

Kao na slikama Stripoteka je strip revija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije u periodu između 1969. i 1991. godine. Ponovo je pokrenuta 1999. godine, a nekadašnji slogan iz zaglavlja — Jugoslovenska strip revija, promenjen je u Revija svetskih stripova. Sa poslednjim brojem 1174 objavljenim 31.5.2019 do daljeg ne izlazi. Hogar Najamnik Agent 212 Stripoteka Stripoteka 948.JPG Naslovna strana 948. broja Stripoteke Tip Strip Format A4 Vlasnik Forum Izdavač Marketprint, Novi Sad (1969-2016) Darkwood, Beograd (2016-) [od br. 1143] Redakcija Sibin Slavković Zlatko Milenković Branislav Kerac Glavni urednik Slavko Draginčić Osnivanje 1969. Jezik Srpski Ukidanje 1991—1999, 2019 Sedište Novi Sad, Đorđa Zličića 34 Veb-sajt www.stripoteka.co.rs Istorija Уреди Stripoteka je prvi put izašla 1969. godine pod imenom Stripoteka Panorama. Pokrenuta je kao specijalno mesečno izdanje nedeljne strip revije Panorama, nakon što se ova ugasila.[1] Za razliku od Panorame koja je donosila stripove u nastavcima Stripoteka je sadržavala kompletne epizode stripa.[2] Koncepcija stripa se vremenom menjala, kao i dinamika izlaženja. Uvedeno je objavljivanje više različitih stripova u jednom broju. Akcenat je uglavnom bio na francusko-belgijskom stripu, ali su objavljivani i radovi američkih, italijanskih, španskih, britanskih i nekolicine kineskih autora.[2] Najčešće objavljivani strip junaci Уреди Glavni članak: Stripoteka — Spisak objavljenih stripova Umpah-Pah (Uderco i Gošini) Talični Tom (Moris i Gošini) Krcko Karl Viking (Don Lorens) Olak Gladijator (Don Lorens) Čelična Kandža (Hezus Blasko) Spiru (Franken) Morg Riđobradi i Demon sa Kariba (Ibenon i Šarlije) Džoni Ringo (Vilijam Vans i Žak Akar, Arturo del Kastiljo) Modesti Blejz (Džim Holdavej) Džet-As-Logan Tangi i Laverdir (Uderco i Šarlije) Bluberi (Žiro i Šarlije) Tarzan (Ras Maning, Bern Hogart) Gaša Šeprtlja (Gaston) (Andre Franken) Lik Orijent (Edi Pape i Greg) Hauard Flin (Vilijam Vans) Asteriks (Uderco i Gošini) Crnobradi (M. Remakl) Ves Slejd (Džordž Strouks) Bob Moran (Vilijam Vans i Anri Vern) Tor Srebrni letač Konan Daleka planeta (Don Lorens) Zori Kid (Jakoviti) Koko Bil (Jakoviti) Iznogud (u početku objavljivan kao Harun Al Prašid) (Tabari i Gošini) Nova Novator (Greg) Merok (Don Lorens) Džef Hok (-Sidni Džordan) Nebeski soko (Džon Dikson) Crnooki duh (Sezar) Fantom (Li Fok i Saj Bari) Fil Korigan (Al Vilijamson i Arči Gudvin) Princ Valijant (Hal Foster, Džon Kalen Merfi) Rip Kirbi (Džon Prentis) Porodica Tarana (Džo Makmanus) Flaš Gordon (Den Bari) Cisko Kid (Hose Luis Salinas) Ben Bolt (Džon Kalen Merfi) Mandrak (Li Fok, Fred Frederiks, Fil Dejvis) Gidža (T. K. Rajan) Mornar Popaj (Tom Sims i B. Zaboli) Bruno Brazil (Vilijam Vans i Luj Alber) Torgal Ratnici sa Akbara Romeo Braun (Džim Holdavej) Akbar Jugoslovenska yugoslavian stripovi comic books

Lepo očuvano Bertran Galimar Flavinji OD VITEZOVA HOSPITALACA Svetog Jovana Jerusalimskog DO MALTEŠKIH VITEZOVA ..... Vitezovi Hospitalci (takođe poznati kao Suvereni Red Svetog Jovana Jerusalimskog od Rodosa i od Malte, Malteški vitezovi, Vitezovi sa Rodosa, i Malteški kavaljiri; francuski: Ordre des Hospitaliers ) je udruženje koje je počelo kao bolnica osnovana u Jerusalimu 1080. da bi se starala o siromašnim i bolesnim hodočasnicima u Svetoj zemlji. Nakon osvajanja Jerusalima 1099. u Prvom krstaškom ratu postala je verski i viteški red kako bi se starala i branila Svetu zemlju. Zvanično je priznat 15. februara 1113. u papinoj buli. Posle gubitka hrišćanske teritorije u Svetoj zemlji, Red je delovao sa Rodosa gde je imao suverenost, a kasnije sa Malte gde je bio vazalna država pod španskom vice-kraljevinom Sicilijom. Sadržaj 1 Naziv 2 Grb 3 Istorijat 4 Veliki majstori 5 Vidi još 6 Spoljašnje veze Naziv[uredi | uredi kod] Postoji više naziva koji su označavali ovaj viteški red. Jovanovci je naziv koji su dobili zbog crkve Svetog Jovana uz koju su podigli bolnicu. Hospitalci je naziv koji su dobili zbog toga što su osnovali bolnicu u Jerusalimu u u kojoj su lečili ranjene i bolesne. Malteški vitezovi je naziv koji su dobili kada su se preselili na Maltu. Malteški krst Grb[uredi | uredi kod] Nosili su crnu odoru na kojoj je bio beli krst, koji podseća na gvozdeni krst, što je bio i njihov grb, po kome su bili prepoznatljivi sve vreme srednjeg veka. Nakon selidbe na Maltu, promenili su grb koji je i danas u upotrebi. Čini ga srebrni (argent) malteški krst na crvenom (gules) štitu. Istorijat[uredi | uredi kod] Posle pada Jerusalima, 1187. godine, prelaze na Kipar, a potom na Rodos. Kada su Turci osvojili Rodos 1522, car Svetog Rimskog carstva Karlo V ih seli na Maltu 1530. godine. Nakon Velike opsade 1565. godine, na ostrvu je podignut novi grad nazvan po velikom majstoru viteškog reda Žanu de la Valeti; otud La Valeta ili jednostavno Valeta. Napoleon I je na svom pohodu ka Egiptu osvojio Maltu 1798, nakon čega su vitezovi prešli u Rim. Ivanovci u Hrvatsku stižu na poziv bana Borića. Već u XII. stoljeću su ivanovci imali ogromne posjede na Ivanščici s utvrđenim gradom Belom. Ivanovci su u Hrvatskoj svoje posjede stekli isključivo kraljevskim darovanjem i kasnijim preuzimanjem templarskih posjeda nakon ukinuća Templarskog reda 1312. od strane avinjonskog pape Klementa V. U posjedu Ivanovaca se između ostalog spominje Marča kod Kloštar Ivanića, Glogovnica, Tkalec, sv. Juraj od Planine (monasterium s. Georgii de Planina)[1] kod Kašine i Čiče ispod Save. U Hrvatskoj su djelovali do 17. stoljeća [2]. U Hrvata se ivanovci javljaju i u Bačkoj. Imali su samostan i crkvu u Baču. Njihov samostan su naslijedili franjevci [2]. Za vreme rata 1885. između Kraljevine Srbije i Kneževine Bugarske, Malteški red je donirao srpskim železnicama sanitetski voz od 10 kola, koji je saobraćao na relaciji Beograd-Niš. Veliki majstori[uredi | uredi kod] Blagosloveni Žerar (The Blessed Gerard) (1099-1120) Rejmon de Puj de Provans (Raymond du Puy de Provence) (1120-1160) Ože de Balben (Auger de Balben) (1160-1163) Arno de Kom (Arnaud de Comps) (1162-1163) Žilber Deseji (Gilbert d`Aissailly) (1163-1170) Gaston de Mirol (Gastone de Murols) (oko 1170-1172) Žilber Sirijski (Gilbert of Syria) (1172-1177) Rože de Mulin (Roger de Moulins) (1177-1187) Ermangar Dasp (Hermangard d`Asp) (1187-1190) Garnijer de Naplu (Garnier de Naplous) (1190-1192) Žofroa de Donžon (Geoffroy de Donjon) (1193-1202) Alfons Portugalski (Alfonse of Portugal) (1203-1206) Žofroa le Rat (Geoffrey le Rat) (1206-1207) Gerin de Montegi (Guerin de Montaigu) (1207-1228) Bertran de Tesi (Bertrand de Thessy) (1228-1231) Gerin de Montegi (Guerin de Montaigu) (1231-1236) Bertran de Komp (Bertrand de Comps) (1236-1240) Pjer de Vjel-Brid (Pierre de Vielle-Bride) (1240-1242) Žilom de Šatonef (Guillaume de Chateauneuf) (1242-1258) Igi de Revel (Hugues de Revel) (1258-1277) Nikola Lornj (Nicolas Lorgne) (1277-1284) Žan de Vilijer (Jean de Villiers) (1284-1294) Odon de Pin (Odon de Pins) (1294-1296) Žilom de Vilar (Guillaume de Villaret) (1296-1305) Fulk de Vilar (Foulques de Villaret) (1305-1319) Elion de Vilnev (Helion de Villeneuve) (1319-1346) Diedone de Gonzo (Dieudonné de Gozon) (1346-1353) Pjer de Kornejan (Pierre de Corneillan) (1353-1355) Rože de Pin (Roger de Pins) (1355-1365) Ramon Berenže (Raymond Berenger) (1365-1374) Rober Žilijak (Robert de Juliac) (1374-1376) Huan Fernandez Deredija (Juan Fernández de Heredia) (1376-1396) Rikardo Karaćolo (Riccardo Caracciolo) (1383-1395) suparnički veliki majstor Filiber de Nejak (Philibert de Naillac)(1396-1421) Antonio Fluvijan de Rivijer (Antonio Fluvian de Riviere) (1421-1437) Žan de Lastik (Jean de Lastic) (1437-1454) Žak de Mili (Jacques de Milly) (1454-1461) Pjero Raimondo Cakosta (Piero Raimondo Zacosta) (1461-1467) Đovani Batista Orsini (Giovanni Battista Orsini ) (1467-1476) Pjer Dobison (Pierre d`Aubusson) (1476-1503) Emeri Damboaz (Emery d`Amboise) (1503-1512) Gi de Blanšfort (Guy de Blanchefort) (1512-1513) Fabricio del Kareto (Fabrizio del Carretto) (1513-1521) Filip Vilijer de Lil-Adam (Philippe Villiers de L`Isle-Adam) (1521-1534) Pjero de Ponte (Piero de Ponte) (1534-1535) Didije de Sen-Žej (Didier de Saint-Jaille) (1535-1536) Huan de Omedes i Koskon (Juan de Homedes y Coscon) (1536-1553) Klod de la Sengle (Claude de la Sengle) 1553-1557) Žan de la Valet (Jean de la Vallette) (1557-1568) Pjer de Mon (Pierre de Monte) (1568-1572) Žan de la Kasjer (Jean de la Cassiere) (1572-1581) Igi Luben de Verdaj (Hugues Loubenx de Verdalle) (1581-1595) Martin Garze (Martin Garzez) (1595-1601) Alof de Vinjakur (Alof de Wignacourt) (1601-1622) Luis Mendez de Vaskonseljos (Luís Mendes de Vasconcellos) (1622-1623) Antoan de Pol (Antoine de Paule) (1623-1636) Huan de Laskaris-Kastelar (Juan de Lascaris-Castellar) (1636-1657) Antoan de Redin (Antoine de Redin) (1657-1660) Anet de Klermon-Žesan (Annet de Clermont-Gessant) (1660) Rafael Kotone (Raphael Cotoner) (1660-1663) Nikola Kotone (Nicolas Cotoner) (1663-1680) Gregorio Karafa (Gregorio Carafa) (1680-1690) Adrijen de Vinjakur (Adrien de Wignacourt) (1690-1697) Ramon Perejo i Rokafil (Ramon Perellos y Roccaful) (1697-1720) Mark Antonio Condadari (Marc`Antonio Zondadari) (1720-1722) Antonio Manoel de Vilena (Antonio Manoel de Vilhena) (1722-1736) Remon Despuj (Raymond Despuig) (1736-1741) Manuel Pinto de Fonseka (Manuel Pinto de Fonseca) (1741-1773) Fransisko Ksimenes de Teksada (Francisco Ximenes de Texada) (1773-1775) Emanuel de Roan-Poldik (Emmanuel de Rohan-Polduc) (1775-1797) Ferdinand fon Hompeš cu Bolhajm (Ferdinand von Hompesch zu Bolheim) (1797-1799) Pavle I od Rusije (Pavel I Petrovič) (1798-1801) de fakto Đovani Batista Tomazi (Giovanni Battista Tommasi) (1803-1805) Iniko Maria Gevara-Suardo (Innico Maria Guevara-Suardo) (1805-1814) zamenik Andre di Đovani (André Di Giovanni) (1814-1821) zamenik Antoan Buska (Antoine Busca) (1821-1834) zamenik Karlo Kandida (Carlo Candida) (1834-1845) zamenik Filipe di Koloredo-Mels (Philippe di Colloredo-Mels) (1845-1864) zamenik Alesandro Bordžija (Alessandro Borgia) (1865-1871) zamenik Đovani Batista Česki a Santa Kroče (Giovanni Battista Ceschi a Santa Croce ) (1871-1879) zamenik Đovani Batista Česki a Santa Kroče (Giovanni Battista Ceschi a Santa Croce ) (1879-1905) Galeaco fon Tun und Hoenštajn (Galeazzo von Thun und Hohenstein) (1905-1931) Ludoviko Kiđi Albani dela Rovere (Ludovico Chigi Albani della Rovere) (1931-1951) Anđelo de Mojana di Kolonja (Angelo de Mojana di Cologna) (1962-1988) Endru Viloubi Ninian Berti (Andrew Bertie) (1988-2008) Metju Festing (Matthew Festing) (2008-danas) Tags: Vitezovi tajni redovi hospitalci templari .... tajna drustva krstaši krstaski pohodi

310 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno unutra u super stanju! Sa sabranim, rukom kolorisanim stripovima iz Plavog Vjesnika, i pričama Biser zla, Ukleti brod, Kišova zagonetka i Uglomi gospodar pećina. Andrija Maurović (Muo u Boki kotorskoj, 29. ožujka, 1901. – Zagreb, 2. rujna 1981.), bio je hrvatski slikar, ilustrator i crtač stripova, često zvan ocem hrvatskog stripa. Andrija Maurović rođen je 1901. godine mjestu Muo u Boki kotorskoj. Rodom Hrvat, od majke Bokeljke[1][2] i oca Slovenca (prezimena Maurowitch[2]).[3][4] Obitelj Maurović se nakon kratkog boravka u Krakovu seli u Dubrovnik[5] gdje Andrija pohađa gimnaziju. U školi se ne ističe akademskim uspjehom, ali ubrzo je opažena njegova nadarenost za crtanje. Gimnaziju je završio 1922. godine.[6] Po savjetu Iva Vojnovića, a s preporukom Ivana Meštrovića,[6] upisuje se 1923. godine na Likovnu akademiju u Zagrebu gdje je studirao do 1924. godine. Za život zarađivao je izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige (osobito za nakladu St. Kugli). Onodobna pravila akademije branila su studentima takav rad pa Andrija ubrzo dolazi u sukob s upravom, a nešto kasnije, iako je bio među najboljim studentima crteža, napustio je studij i potpuno se posvetio ilustratorskom radu, najviše u novinama i časopisima Jutarnji list, Novosti, Koprive, Ženski svijet, Oko i Kulisa. Tiskare se jagme za njegovim radovima. Od siromaštva dospijeva do bogatuna. Ali što je zaradio to je potrošio. Samo u vrijeme svojih zlatnih godina (1936.-1938.) od zarađenoga mogao je svaki mjesec kupiti kuću. On je to radije podijelio s prijateljima, a posebice prijateljicama noći. Na dan bi radio dvije table, popušio dvije kutije cigareta, popilo bi se dvije litre vina, dvije litre rakije, dok su čitači stajali u repu očekujući nove nastavke dramatičnih i zapletenih radnji njegovih junaka.[7] S Franjom M. Fuisom 1938. godine pokrenuo je reviju Mickey strip.[8] Neumjeren u trošenju novca i vlastita života, doživio je psihički i fizički brodolom. Fizički uništen, liječen od alkohola i nikotina, bio je ubrzo i napušten. Okrenuo se proučavanju mudrih štiva, vegetarijanizmu, prirodnom životu, proglašavajući sve užitke smrtnom bolešću i sve ugode vražjim darovima koji truju duh i tijelo. Ostao je pomalo bez volje ili želje da čuje koju riječ o svojoj besmrtnosti, živcirale su ga fraze o trajanju njegova djela i životu poslije smrti. Istodobno željan ljudskih kontakata i riječi, birao je često i krive sugovornike, vjerovao svim riječima i svim obećanjima. Čak bi znao i odriješiti kesu za čovjeka koji se u njegovo ime, navodno, pobio ili koji je, pretjerano (ga) zagovarajući među samim urotnicima, neprijateljima, zaradio otpust s posla, te mu je plaćao operacije, liječenja psihičkih i fizičkih boli. Ili prodaja njegovih djela na rate, od koje bi prvu vidio, a potom više ni točne adrese, ni kupca, ni novca. Ali i nadalje je grlio ljude koje bi tek upoznao kao da su rasli s njim, a potom ih iznevjeren slao u neku stvar osamljeniji neko ikada.[7] Neko je vrijeme, nastupajući u Shakespeareovu Snu ljetnje noći, bio i glumac u Sarajevu, ali se (predvidljivo) posvadio s nekom ruskom redateljicom te napustio družinu. Glumio je i u češkom filmu koji se snimao u okolici Dubrovnika.[7] Umro je u Zagrebu 1981. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Strip U stripovima, ma koliko imao vrsne scenariste ili uzore (Franjo M. Fuis, Krešimir Kovačić i drugi) ili ih radeći po literarnim uzorima provlači se njegova samovolja i njegovo uporno iscrtavanje crno-bijele slike svijeta Dobra i Zla. Nekim je likovima podario vlastite karakterne i fizionomijske crte (Stari Mačak — Andrija Maurović), razdijelio svijet na Svjetlo i Tminu, a svoje junake ostavio na čistini između Kulture i Prirode, izvornog i neškodljivoga divljašta na jednoj te pitomosti naravi na drugoj strani. I jedan njegov lik, Dan iz Sedme žrtve, zanimljiv je primjer toga temeljnog sukoba — lik kojemu Maurović daje za pravo da ubije sedmoricu ljudi zbog jedne kobile ili životinje koje su »mnogo bolje nego ljudi«. Sve ambivalencije i svoje naravi, mjeru Divljine i Kulture, Prirodnoga i Protuprirodnoga, nose i glavni likovi njegovih stripova (koje je, primjerice, D. Glavan pronašao u njegovu Radoslavu). Ali to je uglavnom svijet u kojemu žene u Maurovićevoj moralnoj hijerarhiji ne zauzimaju baš neka naročita mjesta, jer po njemu (poput Tarzanove družice), težeći Civilizaciji lakomisleno manipuliraju i »veslaju žedne preko vode«. Ali da sudeći o čovjeku koji je volio krajnosti ne ispadnemo amaterski psiholozi, recimo da je doista u svojem stripu znao naglasiti i sugerirati najveće dramatske naboje, iskazati onu gustoću atmosfere po kojem Divlji zapad djeluje nekako poznato i domaće. Kao da je riječ o pozornici karlovačke ili jastrebarske ravničarske sumaglice ili o vodenim parama Lonjskoga polja. Smjelo kadrirano, filmski glatko, znalačkom podjelom na krupne, srednje ili daleke planove (ili istoga motiva s raznih strana) znao je iskazati raspoloženja, a filmskom dramaturgijom i osjećajem za montažne konfiguracije svojih stripovnih naracija pojednostavnjenih dramskih zapletaja znao je ostvariti tečnost koju poznaje samo filmska traka. Uz to, znao je nepogrešivo naglasiti psihološki temelj svakoga dramskog sukoba znajući zaustaviti prizor, dati mu emocionalnu ili kontemplativnu mirnoću odvajajući se od afektivnih, nikada smirenih slika drugih autora koje govore o podvizima glavnih junaka i njihovih rješenja te najzamršenijih situacija. Maurović je prezirao taj ležerni senzacionalistički kretenizam nemogućih i sretnih ishoda. Koliko je volio izvorno promišljati scene, vidi se i po tome što je dvojici glavnih aktera u svojim vestern stripovima, konju Satanu i jahaču, pridružio i psa ili, bolje rečeno, poludivljeg vuka (Bart), sadržajno zasićujući i psihološki usložavajući scenu. Bilo kako bilo, visoke morfološke i rukopisne vrijednosti stripa, a posebice crno-bijelo crtanje karaktera njegovih junaka vizualno je i etički odgojilo generacije koji su se u školskoj klupi, »duhovno borili između stripa Stari Mačak i Lava Tolstoja« (Z. Zec).[7] Predratni stripovi Prvi mu je strip, Vjerenica mača, objavljen 1935. godine, a u sljedeće dvije godine pojavit će se velik broj Maurovićevih stripova, među kojima su: Podzemna carica Ljubavnica s Marsa Trojica u mraku Sedma žrtva Kugina jahta Gospodar zlatnih bregova Sablast zelenih močvara Ognjem i mačem Zlatarevo zlato Na oblikovanje i dramaturgiju nekih Maurovićevih stripova utjecali su i tada popularni westerni. Stvorio je galeriju likova koji će se, što je inače rijetko za Maurovića, ponavljati u nekoliko stripova: tajanstvenog pravednika Crnog Jahača, pjesnika lutalicu Polaganu Smrt i simpatičnog tvrdoglavog starca Starog Mačka. Ratno doba Strip Seoba Hrvata iz 1943. godine U doba NDH Maurović surađuje u Zabavniku braće Neugebauer i Marcela Čuklija, gdje se, između ostalog, posvećuje i nacionalnoj tematici pa su tako među njegovim djelima i: Seoba Hrvata Ahura mazda Grob u prašumi Braća Seljan Knez Radoslav Tomislav Zlatni otok (nastavio Walter Neugebauer nakon Maurovićevog odlaska u Partizane) 1945. nadalje Nakon rata, u Jugoslaviji strip biva kratkotrajno zabranjen kao `kapitalistička tvorevina koja kvari mladež`, ali već 1951. godine Maurović ponovno crta u omladinskim listovima Horizont i Horizontov zabavnik, pa se tako pojavljuju: Meksikanac Opsada Zadra Tri dječaka Jahači rumene kadulje Od 1955. godine surađuje u novopokrenutom Plavom Vjesniku gdje objavljuje Hajdučku pjesmu, a početkom šezdesetih i veći broj stripova u boji: Biser zla 1960./1961. Kišova zagonetka 1960. Djevojka sa Sijere Uglomi gospodar pećina Rankov odred i adaptaciju Šenoine Čuvaj se senjske ruke 1962./1963. Među Maurovićeve adaptacije književnih klasika spada i Grička vještica, scenaristička suradnja s Walterom Neugebauerom, objavljena u nastavcima u Večernjem listu krajem pedesetih. Posljednjih godina života Maurović napušta klasični strip i posvećuje se biblijsko-erotskim motivima. Pet godina nakon smrti, Veljko Krulčić je napravio kapitalnu monografiju Maurović sa osam njegovih remek-djela i opširnom uvodnom studijom. Monografiju je izdala Istarska naklada iz Pule. Utjecaj Njegovi su radovi ušli u sve svjetske publikacije i preglede. U Ljubljani je sedamdesetih utemeljena i nagrada Kluba devete umjetnosti koja je nosila njegovo ime (Andrija). Njegovo se ime našlo i u Svjetskoj enciklopediji stripa (World encyclopedia of comics, izd. Chelsea House Publishers, New York, 1976., str. 485.).[6][7] Spomen O Mauroviću su snimljeni dokumentarni filmovi Svaki je čovjek dobar čovjek u rđavom svijetu (1969., R. Grlić); Stari Mačak (1977.) i Povratak Starog Mačka (1979.) J. Remenara; Povodi i tragovi – čudesni svijet stripa (1985., M. Bukovčan) te Andrija Maurović ili jeza nekog drugog svijeta (1995., Ž. Ivanjek).[6] Za dostignuća u razvoju jugoslavenskoga stripa Klub devete umjetnosti dodjeljivao je od 1978. do 1988. godine Nagradu »Andrija«.[6] Uz obljetnicu rođenja 2001. godine u Republici Hrvatskoj izdana je poštanska marka s motivom Crnoga Jahača.[6] Od 29. ožujka do 29. travnja 2007. godine u galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu bila je postavljena izložba radova Andrije Maurovića Poznato i nepoznato. Za prinos razvoju hrvatskoga stripa udruga Art 9 od 2009. godine dodjeljuje Nagradu »Andrija Maurović« za životno djelo.[6] Zanimljivosti Na 9. šahovskoj olimpijadi održanoj 1950. godine u Dubrovniku igralo se figurama koje je Maurović skicirao, a izradio drvotokar Vjekoslav Jakopović. Te su figure proglašene najboljima na svijetu zbog praktičnosti, tj. optimalnog odnosa veličine figura i veličine polja te pogodnoga prstohvata. Robert Fischer je oba svoja meča protiv Spaskog (1972., 1992.) igrao s njima. Danas se izrađuju i u plastičnoj inačici...

RUDOLF ARČIBALD RAJS ČUJTE SRBI Poslednje pismo Srbima Meki povez Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23]

U dobrom stanju Hrvatski književni jezik i pitanje varijanata Hrptni naslov Hrvatski književni jezik Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Kritika, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 246 str. ; 25 cm Posebno izdanje časopisa Kritika ; sv. 1 Registar. Predmetne odrednice Hrvatski jezik, književni -- Zbornici -- Separati Hrvatski jezik -- Varijante -- Zbornici -- Separati SADRŽAJ Odluka o objavljivanju odluka i proglasa Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije, njegovog pretsjedništva i nacionalnog komiteta na srpskom, hrvatskom, slovenačkom i makedonskom jeziku .... 2 Odluka o »Službenom listu Demokratske Federativne Jugoslavije« .... 3 Riječ uredništva .... 4 KRITIKA RJEČNIKA HRVATSKOSRPSKOGA KNJIŽEVNOG JEZIKA (KNJIGA PRVA A—F I KNJIGA DRUGA G—K), IZDANJE MATICE HRVATSKE I MATICE SRPSKE, ZAGREB—NOVI SAD, 1967. Bratoljub Klaić: O novom Rječniku »obiju Matica« .... 7 Stjepan Babić: O Rječniku Matice hrvatske .... 25 Radoslav Katičić: Djelo koje treba temeljito popraviti 41 Tomislav Ladan: Centaurski rječnik centaurskog jezika .... 48 Igor Zidić: Leksički magazin i likovna kultura 59 Karlo Kosor: Rječnik hrvatskosrpskoga književnog jezika .... 78 Marijan Kancelarić: Oštro o starome — radi boljeg novoga Rječnika .... 93 Aleksandar Šolc Obradba stručnih naziva u Rječniku hrvatskosrpskog i Juraj Božičević: književnog jezika (metrologija, fizika, kemija i dr.) .... 104 ODGOVOR BRANITELJIMA RJEČNIKA Stjepan Babić: O rječnicima, kritikama i protukritikama .... 121 Radoslav Katičić: Riječ-dvije kritičarima moje kritike u »Kritici« .... 139 Tomislav Ladan: Jezik književnosti, književni jezik i rječnik književnoga jezika .... 147 *** O načinu daljeg rada na Rječniku i Rečniku .... 172 *** Zaključci primljeni na Zagrebačkom sastanku Matice hrvatske, Matice srpske i uredništva Rječnika (Reč- nika) 4. i 5. siječnja 1969 .... 175 RASPRE I RASPRAVE O JEZIKU Ljudevit Jonke: Razumijevanje i snošljivost i u jezičnim pitanjima .... 179 Ljudevit Jonke: Postanak novijega književnog jezika u Hrvata i Srba .... 184 *** Zaključci plenuma Društva književnika Hrvatske o problemima suvremenog jezika hrvatske književnosti, znanosti, školstva i sredstava masovne komunikacije .... 193 *** Rezolucija zagrebačkog lingvističkog kruga .... 195 *** Izjava o jedinstvu i varijantama hrvatskosrpskoga književnog jezika .... 197 Stjepan Babić: Htijenja i ostvarenja Novosadskoga dogovora .... 199 Stjepan Babić: Za ravnopravnost u teoriji i praksi ..... 209 Milan Moguš: Varijante prelaze okvire puke komunikativnosti .... 213 Krunoslav Pranjić: Zakonski prijedlog: četiri jezika .... 216 Zdravko Malić: Komunikacija bez šumova .... 219 Ljudevit Jonke: Razvoj hrvatskoga književnog jezika u 20. stoljeću .... 222 Ljudevit Jonke: Aktualna jezična pitanja danas .... 232 Ljudevit Jonke: Osnovni pojmovi o jeziku Hrvata i Srba .... 236 Kazalo .... 243 RIJEČ UREDNIŠTVA O jeziku i u vezi s njim vode se posljednjih godina diskusije i polemike na različitim stranama i s veoma različitih polazišta. Dok jedan dio stručnjaka želi isključivo znanstveno postavljati i rješavati pitanja varijanata te standardnog, odnosno književnog jezika, ima i takvih lingvista koji žele svaku diskusiju s oponentima što prije, u stvari naprečac prekinuti, kratkim postupkom, uz pomoć političkog pritiska. Budući da je to veoma osjetljivo i važno pitanje i da ga stoga valja na odgovarajući način što detaljnije raščlaniti i raspraviti u atmosferi obostrano izražene dobre volje i tolerancije, urednici »Kritike« omogućili su objavljivanje kritičkih tekstova o najnovijem Rječniku hrvatskosrpskog književnog jezika (izdanje Matice hrvatske i Matice srpske). Nakon toga su uslijedile prilično oštre rasprave koje su naišle na izuzetno zanimanje javnosti, o čemu svjedoče i brzo rasprodani primjerci svih časopisa i novina u kojima je o tome, ili u povodu toga, opširnije polemički pisano. Smatrajući opravdanom želju mnogih čitalaca da se na jednom mjestu saberu svi važniji noviji radovi istaknutih hrvatskih filologa o pitanjima jezika, uredništvo »Kritike« je odlučilo da tome posveti posebni broj. Izbor je obavljen u suradnji s našim najautoritativnijim stručnjacima za pitanja jezika, pa smo stoga uvjereni da obuhvaća uistinu sve magistralne priloge. Razumije se, urednici su poštovali osobna mišljenja pojedinaca i nisu ni u jednom slučaju željeli birati samo one radove i redove s kojima se u potpunosti slažu. Diskusija je u toku; svako nasilno insistiranje na ujednačavanju mišljenja već u ovoj fazi izazvalo bi nepopravljivo teške posljedice. Zato ovaj zbornik članaka ne treba čitati kao cjelovito djelo istomišljenika niti kao programatsku platformu svih daljnjih rasprava, nego kao panoramu i komperidij pogleda i shvaćanja što ih danas zastupaju određeni hrvatski lingvisti. (Zbog objektivnih tehničkih razloga radovi Dalibora Brozovića bit će objavljeni odvojeno, u posebnom izdanju »Kritike«, pod naslovom Rječnik jezika, ili jezik rječnika?) Valja svakako istaći da je prvi takav izdavački pokušaj uredništva »Kritike« omogućen prvenstveno solidarnošću autora i urednika koji su se svi odrekli honorara, kao i određenoj materijalnoj pomoći Matice hrvatske, na čemu svima i ovom prigodom zahvaljujemo.

Autor - osoba Šević, Milan, 1866-1934 = Šević, Milan, 1866-1934 Naslov O našim ljudima velikim i malim : anegdote i sećanja / Milan Šević ; priredila Zorica Hadžić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2011 (Petrovaradin : Alfagraf) Fizički opis 314 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Hadžić, Zorica, 1977- = Hadžić, Zorica, 1977- Šević, Dušan = Šević, Dušan Zbirka Novosadski manuskript (broš.) 978-86-82275-39-8 (za izdavačku celinu) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 5-13: Mali veliki ljudi Milana Ševića / Zorica Hadžić Napomena priređivača: str. 313-314. Predmetne odrednice Šević, Milan, 1866-1934 -- `O našim ljudima velikim i malim` Hranislav, Gavrilo, 1775-1843 -- U anegdotama Atanacković, Platon, 1788-1867 -- U anegdotama Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- U anegdotama Nović-Otočanin, Joksim, 1807-1868 -- U anegdotama Knežević, Stefan, 1806-1890 -- U anegdotama Mraović, Teodosije, 1815-1892 -- U anegdotama Daničić, Đura, 1825-1882 -- U anegdotama Natošević, Đorđe, 1821-1887 -- U anegdotama Jakšić, Đura, 1832-1878 -- U anegdotama Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- U anegdotama Stojanović, Nika, - -- U anegdotama Šiler, Fridrih fon Popović, Đorđe, 1832-1914 -- U anegdotama Kostić, Laza, 1841-1910 -- U anegdotama Nedić, Ljubomir, 1858-1902 -- U anegdotama Obrenović, Milan, srpski kralj, 1854-1901 -- U anegdotama Đurić, Milan, - -- U anegdotama Sremac, Stevan, 1855-1906 -- U anegdotama Geršić, Gligorije, 1842-1918 -- U anegdotama Đorđević, Ljubomir, - -- U anegdotama Novaković, Stojan, 1842-1915 -- U anegdotama Ranković, Svetolik, 1863-1899 -- U anegdotama Tolstoj, Lav Nikolajevič Karić, Vladimir, 1848-1894 -- U anegdotama Marić, Milan, - -- U anegdotama Jovičić, Dragoljub, - -- U anegdotama Matavulj, Simo, 1852-1908 -- U anegdotama Milićević, Milan Đ., 1831-1908 -- U anegdotama Pašić, Sreten, - -- U anegdotama Cvijić, Jovan, 1865-1927 -- U anegdotama Grčić, Jovan Milenko, 1846-1875 -- U anegdotama Simić, Pavle, 1818-1876 -- U anegdotama Ilić, Jovan, 1824-1901 -- U anegdotama Hadžić, Antonije, 1833-1916 -- U anegdotama Milošević, Raša, - -- U anegdotama Rajković, Đorđe, 1825-1886 -- U anegdotama Ignjatović, Jakov, 1822-1889 -- U anegdotama Predić, Uroš, 1857-1953 -- U anegdotama Vujić, Kosta, 1829-1909 -- U anegdotama Obrknežević, Filip, - -- U anegdotama Ilić, Vojislav, 1860-1894 -- U anegdotama Karasek, Jozef, 1868-1916 -- U anegdotama Marković, Svetozar, 1846-1875 -- U anegdotama Stanković, Borisav, 1876-1927 -- U anegdotama Stanojević, Dragiša, - -- U anegdotama Budmani, Petar, 1835-1914 -- U anegdotama Krečarević, Pera, - -- U anegdotama Kršnjavi, Isidor, 1845-1927 -- U anegdotama Jakšić, Beluš Đ., 1864-1882 -- U anegdotama Kaćanski, Stevan Vladislav, 1930-1890 -- U anegdotama Jagić, Vatroslav, 1838-1923 -- U anegdotama Skerlić, Jovan, 1877-1914 -- U anegdotama Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 -- U anegdotama Alković, Kosta, oko 1836-1909 -- U anegdotama Vujković, Mitar, - -- U anegdotama Protić, Ljubomir, 1866-1928 -- U anegdotama Male, Alber, 1864-1915 -- U anegdotama Meštrović, Ivan, 1883-1962 -- U anegdotama Petronijević, Branislav, 1875-1954 -- U anegdotama Pirot Lovran Novi Sad Smederevo ŠEVIĆ-MAKSIMOVIĆ Milan – pedagog, pisac, prevodilac (Novi Sad, 25. XI 1866 – Beograd, 21 XII 1934). Kad mu je bilo dve i po g. otac Jovan, koji je bio knjigovoditelj u Miletićevom magistratu i siročadski otac, je zbog pronevere izvršio samoubistvo. Mati Sofija bila je iz ugledne srpke porodice: ćerka gradskog načelnika i patrona novosadske srpske gimnazije Gligorija Jovšića, a sestre su joj bile Jelisaveta Pavla Simića, Nana Đorđa Natoševića i Marija Vula Paštrmca. Njenom udajom za lekara Svetozara Maksimovića, mali Š. je dobio veoma dobrog poočima, čije je prezime dodavao svome i tako se potpisivao. Prvih pet razreda gimnazije (treći privatno) učio je u novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, a šesti, sedmi i osmi u Halašu. Studirao je filosofiju, slavistiku i nemački jezik u Budimpešti, Minhenu, Ženevi i Lajpcigu. U toku studiranja boravio je 1886. u NSadu i iskazao je veliko interesovanje za rad SNP. U „Pozorištu“ je napisao prikaz Sigetijevog komada Vampir i čizmar (A kisèrtet), koji je posrbio J. Đorđević, čiji je rad pohvalio i istakao kao primer kako treba posrbiti neki tekst. Iste g. je za SNP napisao izvornu šaljivu jednočinku Na pozornici i u životu sa temom iz građanskog života, štampanu u nastavcima i u devet brojeva „Pozorišta“ (1886, br. 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53 i 55) i preštampanu u Zborniku pozorišnih dela, sv. 20. Posle izvođenja komada u NSadu recenzija u „Pozorištu“ (br. 56, 222, 223; br. 57, 227), koju je potpisao F., bila je izrazito negativna: delo je ocenjeno kao „u pravom smislu reči pronosak“, a za mladog pisca se kaže da je prvi put pred velikim forumom predstavio komediju sa veoma malenom i slabom radnjom koja predstavlja samo jednu scenu, a dve trećine su prazan razgovor i bledo slikanje nekolikih običnih osoba i prostih karaktera. Osporeno mu je da ima „žicu dramskog pesnika“. Komad je publika „primila hladno“. Poražavajuća kritika je uticala da se okane pisanja dramskih tekstova. Nastavio je, kako je napisao njegov prijatelj J. Grčić, da se raspituje za pozorišne prilike. U „Pozorištu“ je 1886. (br. 62 i 63) pisao o nemačkom glumcu Srbinu Joci Saviću, s kojim ce prvi put sreo tokom studiranja u Minhenu. Preveo je, s piščevom dozvolom, dramu Henrika Ibzena Nora (Et dukkehjem) koristeći nemački prevod objavljen u 2517. svesci Reklamove Universal-Bibliothek pod naslovom Nora oder Ein Puppenheim. Ibzenov komad u njegovom prevodu bio je igran u Bgdu, a SNP ga je prvi put prikazalo u Sremskim Karlovcima 31. III 1894. Milka Marković je tumačila lik Nore. Prevodio je sa nemačkog, francuskog, ruskog i engleskog jezika. U Lajpcigu je 1888. završio studije s doktorskom tezom o Dositeju Obradoviću – Dositheus Obradović, ein serbischer Aufklàrer des 18 Jahrhunderts, koja je y zasebnoj knjizi objavljena u NSadu 1889. Vratio se, potom, u Srbiju i započeo svoju profesorsku karijeru. Radio je prvo u Požarevcu, odakle je „Javoru“ 1889. poslao prevod Istorije ruske književnosti Pavla Viskovatova. U razdoblju od 1889. do 1909. bio je profesor gimnazija u Kragujevcu, Nišu i Bgdu, kratko vreme i u beogradskoj učiteljskoj školi. Za tih dvadeset g. delovao je i na književnom polju. Pisao je udžbenike: Uvod u filosofiju za srednju školu (1893), Logika za srednju školu (1894), Srpska čitanka za drugi razred srednje škole (1898), Srpska čitanka za treći razred srednje škole (1902), kao i studije: Petar Preradović prema Srpstvu i Hrvatstvu („Nova iskra“, 1901), Molitva u umetničkoj pesmi srpskoj (NSad 1902), Mihailo Vitković („Nova iskra“, 1902), O Luči mikrokozma („Zora“, 1902), O Dositejevim i o narodnim basnama („Srpski književni glasnik“, 1903), O Sremcu i P. Adamovu („Delo“, 1907), Ostavina Henrika Ibzena (LMS, 1911) i dr. Zbog partijskih sukoba je prevremeno penzionisan. Od 1910. do 1920. je mnogo putovao po inostranstvu, proučavajući pedagoške seminare. Objavio je i mnogobrojne studije iz književnosti i pedagogije: Stara i nova pedagogija (1920) i Obrazovanje učitelja i dečja knjiga (1920), Iz Brankova i Daničićeva kruga (1925), Miletić, Zmaj, Branko (Spomenica Svetozara Miletića, LMS, 1926), Problemi Emanuila Jankovića (LMS, 1927), Jedinstvena škola (1929), Prilozi o životu i radu Koste Trifkovića (LMS, 1932); od 1908. je uređivao ediciju Pedagogijska knjižnica, a od 1922. i ediciju Pedagoški klasici. Reaktiviran je od 1920, predavao je u beogradskoj Prvoj gimnaziji, a bio je i honorarni profesor univerziteta do smrti. Bio je saradnik redakcije Narodne enciklopedije Srba Hrvata Slovenaca – napisao je 29 odrednica, između ostalog i o sebi. Od 11. VIII 1924. do 9. XI 1934. dopisivao se sa J. Grčićem, poslao mu je 74 sitno ispisanih „dopisnih karata“ i 13 pisama. Umro je nakon kratke bolesti u Bgdu. Sahranjen je na Almaškom groblju u NSadu porodičnoj grobnici svog poočima. BIBL: Na pozornici i u životu, NSad 1886; O našim ljudima velikim i malim: anegdote i sećanja, NSad 2011; Dnevnici. Knj. 1, NSad 2013; Dnevnici. Knj. 2, NSad 2014; H. Ibzen, Nora (prev. Š.), Bgd 1891, 2011. LIT: J. Grčić, Naši pokojnici, LMS, 1935, sv. 1, s. 132–136; V. Stajić, Novosadske biografije, NSad 1940, sv. 5, s. 266–277. MG92

Strip album A4 formata,60 strana u boji, bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi stripa rado ću vam odgovoriti ! Bube vam nikad nisu izgledale privlačnije... Biografija Tihomir Čelanović Tihomir Čelanović Tihomir Čelanović (rođen 1977. godine u Beogradu, a detinjstvo je proveo u Kotoru) diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Ilustrovao je na desetine knjiga, slikovnica i udžbenika, crta stripove, bavi se animiranim filmom i muzikom –sa suprugom Martom Vlahović svira u akustičnom bendu Alhambra. Njegove stripove i ilustracije objavljivali su časopisi Politikin zabavnik, Striper, Lavirint, Bager, Zvono, Patagonija, Politika, Veliko dvorište, Maxim, Grafička zavera, Strip Pressing, Strip Vilajet, Vreme, Aargh! (Češka), Nonzi (Italija). Radio je za izdavačke kuće Klett, Pčelica, Draganić, Kreativni centar, Mah, Odiseja, Medicina Nucleare (Italija), Soleil Productions (Francuska), Septième choc (Francuska), 12Bis (Francuska) i druge. Imao je nekoliko samostalnih izložbi, kao i veliki broj grupnih – u Kotoru, Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Parizu i Angulemu (Francuska). Nagrade i priznanja: prva nagrada na Međunarodnom konkursu za ilustraciju „La città del 2000“ za kratki strip Equinox, koju dodeljuje italijanska Accademia Pictor u Torinu; nagrada „Neven”, 2007, nevladine organizacije Prijatelji dece Srbije, za ilustracije knjige Radomira Putnikovića Basne (Kreativni centar, 2007); Gran pri beogradskog Salona stripa 2010, za kratki strip Boris Bagecki – A ti kao ne znaš. Neki od stripova koje je Čelanović crtao nisu objavljeni na srpskom jeziku. Najznačajniji pojedinačni stripovi i albumi su Kfatoliperazus (zbirka kratkih stripova, Medicina Nucleare, 2001); strip-album Eudora: svitanjem počinje zvuk (Mah; Medicina Nucleare, 2002); album Trum et l’oeuf de Tai (Soleil Productions, 2005), po scenariju Delfin Riu; strip-album Taxi (Septième choc, 2008), rađen po istoimenom filmu u produkciji Lika Besona; Vekovnici. 2, Pasji životi (System Comics, 2008), po scenariju Marka Stojanovića; Vekovnici. 0, Bajka i druge istine (System Comics, 2010), scenario Marko Stojanović; strip-album Le Diurne 1: Wölfel von Ulf (12Bis, 2011), po scenariju Erika Korbirana, kolorista Nikola Vitković. Za Odiseju je ilustrovao veliki broj knjiga, uglavnom romane: Majkl Lorens, Duh iz Piškilišta (2007); Džeklin Vilson, Ilustrovana mama (2008); Majkl Lorens, Ukleti klozet (2008); Majkl Lorens, Slindžac (2009); Džeklin Vilson, Tajne (2010); Majkl Lorens, Povampirena guska (2010); Robert Takarič, Šest i po najgorih muvanja od postanka sveta (2010), knjiga kratke proze; Ivona Bžezinova, Začarana učionica (2010); Majkl Lorens, Gologuzan (2010); Majkl Lorens, Vrag Miodrag (2011); Džeklin Vilson, Žurke u pidžamama (2011); Džeklin Vilson, Priča o Trejsi Biker (2012); Džeklin Vilson, Čik ako smeš: nova priča o jednoj jedinoj, neponovljivoj, nezaboravnoj Trejsi Biker (2012); Lorens, Zli mozak (2012); Ivona Bžezinova, Letovanje u praistoriji (2012); Majkl Lorens, Klempavi dvojnik (2013); Džeklin Vilson, Trejsi Biker u glavnoj ulozi (2013); Ivona Bžezinova, Vera, Nika i njihovih sedam baka (2014); Danijel Penak, Džukac Kucov (2014), Pipi Duga Čarapa na brodu (2019).

Miloš Milikić Mido : TREĆA PROLETERSKA SANDŽAČKA BRIGADA - Ilustrovana monografija , INP Književne novine - komerc Beograd 1995, str. 730. Očuvanost 4. Miloš Mido Milikić (Bjelojevići, kod Mojkovca, 21. novembar 1927 — Beograd, 15. avgust 2016), učesnik Narodnooslobodilačke borbe i pukovnik-pilot avijacije JNA. Biografija Rođen je 21. novembra 1927. godine u Bjelojevićima, kod Mojkovca, u zemljoradničkoj porodici, od oca Vujice i majke Zorke, kao jedno od petoro dece. U Mojkovcu je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Tu ga je dočekala i okupacija Kraljevine Jugoslavije, što je prekinulo njegovo dalje školovanje tokom ratnih godina. U Narodnooslobodilačku borbu odlazi 1941. godine, odmah nakon podizanja Trinaestojulskog ustanka, sa samo 13 godina. Kao borac i puškomitraljezac Prve čete Četvrtog bataljona Treće proleterske sandžačke udarne brigade[2], učestvuje u svim njenim borbama. Tokom Pete neprijateljske ofanzive, 13. juna 1943. godine, u proboju na Sutjesci, dva puta je ranjen.[1][3] Iste godine primljen je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Pred kraj rata, bio je omladinski rukovodilac u Četvrtoj sandžačkoj udarnoj brigadi. Oslobođenje Jugoslavije 1945. godine dočekao je u činu kapetana i stupa u Ratno vazduhoplovstvo Jugoslovenske armije. Nakon rata, u svojstvu člana Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), neko vreme provodi u Albaniji. Tu je pomagao u organizovanju Narodne armije NR Albanije. Po povratku u Jugoslaviju, postaje pitomac Vazduhoplovnog vojnog učilišta u Pančevu. Nalazio se i na poziciji političkog komesara 113. lovačkog puka, kojim je komandovao major Ljubo Kojić. Kasnije završava i Vazduhoplovnu oficirsku školu JNA, kao i Višu vojnu vazduhoplovnu akademiju JNA. U civilstvu je završio dve godine psihologije na Filozofskom fakultetu, kao i dve godine prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. U RV i PVO je radio kao probni pilot na supersoničnim avionima, instruktor na MiG-21, a obavljao je i niz odgovornih dužnosti: Komandant 83. lovačkog puka u Puli, Komandant 111. jurišnog puka u Brežicama, Komandant 198. lovačko-bombarderskog puka u Skoplju, Slušalac i nastavnik Više vojne vazduhoplovne akademije JNA u Beogradu, Načelnik Štaba 44. vazduhoplovne divizije, Komandant Prve vazduhoplovne komande u Batajnici, Pomoćnik Načelnika odseka za letačke poslove u Vazduhoplovnom korpusu i Komandi RV i PVO, Načelnik letačkog odseka — glavni inspektor letačke službe RV i PVO, Pomoćnik Komandanta Prvog vazduhoplovnog korpusa, Načelnik Katedre taktike Više vojne vazduhoplovne akademije JNA, Zamenik Načelnika Više vojne vazduhoplovne akademije JNA.[1] Milikić je bio najmlađi nosilac čina majora i pukovnika u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA). Na lični zahtev je penzionisan u činu pukovnika avijacije JNA sa nepunih 40 godina života i 42 i po godine radnog staža. Po penzionisanju iz JNA, Milikić nastavlja karijeru u civilnoj avijaciji narednih 20 godina. U Alžiru se nalazio na poziciji šefa pilotskog odseka u Nacionalnoj pilotskoj školi, a dugo je leteo i u avio-kompanijama u Jemenu, kao kapetan na DC-3. O ovom periodu njegove karijere pisao je i poznati austrijski novinar i fotoreporter, Fric Zite, koji je u svojoj knjizi iz 1973. godine, „Žarište u Jemenu”, nazvao Milikića „gospodarom jemenskog neba”. Pred kraj letačke karijere je leteo u poljoprivrednoj avijaciji JAT-a i Utve. Po završetku letačke karijere i preko 10,000 časova leta na više od 40 tipova aviona, posvetio se pisanju knjiga. Napisao je knjigu „Brži od zvuka”, monografiju Prve klase ŠAOA, kao i delo „Ratnim stazama Milovana Đilasa”. Posebno je zagovarao inicijativu ispred SUBNOR-a Srbije da se Milovan Đilas posthumno rehabilituje, da mu se vrate čin general-pukovnika i odlikovanja koji su mu bili oduzeti od strane Vojnog suda i Suda časti 14. oktobra 1957. godine, kao i to da se ukinu sve četiri presude protiv njega. Dvaput se ženio. Najpre sa Danicom Radivojević, sa kojom je imao dvoje dece. Milikićeva druga supruga bila je Saveta Domastović, sa kojom je imao jednog sina.[3] Njegov otac Vujica (1905—1969) takođe je bio učesnik Narodnooslobodilačke borbe, nosilac Partizanske spomenice 1941. i krajem rata zamenik komandanta bataljona Preminuo je 15. avgusta 2016. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem, Orden za hrabrost, Orden za vojne zasluge sa zlatnim mačevima, Orden partizanske zvezde sa puškama i Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom. Od inostranih odlikovanja, nosilac je Partizanskog krsta NR Poljske.

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG103 (N)

Separat Posebno štampani tekst iz Radovi 1973 / 1974 Zadar Sažetak Franz Petter rodio se 1788. u Waidhofenu u Austriji. Otac mu bijaše trgovac u Grazu. Po želji oca Petter je ušao u sjemenište, ali nije želio postati svećenik, pa je postao trgovac. Točnije, vodio je korespondenciju svoga oca na stranim jezicima, jer je zarana naučio prilično francuski i talijanski. Kad mu je umro otac, Petter je najprije putovao po Italiji, a kad mu poslovi krenuše stramputicama natjecao se da dobije mjesto profesora njemačkog jezika u Padovi, ali nije uspio jer nikad nije studirao na sveučilištu. Tako se dogodilo da je Franz Petter postao prvi profesor njemačkog jezika u Dubrovniku 1823.godine. Ni to mjesto nije mu bilo lako dobiti. On nikad nije studirao pa je natječaju priložio samo neke priručnike o krasnopisu i knjigovodstvu koje je napisao. Sklon pisanju Petter je još 1818. napisao jedan idilički napis o Splitu i Morlacima u povodu boravka Franje I. u Splitu svibnja 1812. Možda je to bio razlog zašto je Petter dobio službu baš u Dalmaciji, u Dubrovniku 1823., a kasnije u Splitu. Dalmatinci istorija hrvatske dalmacije .. Dalmacija (Dalmatia, lat.; Dalmazia, tal.) je povijesno geografska regija na istočnoj obali Jadrana, odnosno u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini (Neum). Grb Dalmacije Prvi put se spominje u I. stoljeću kao naziv za područje između Krke i Cetine koje je nastavalo ilirsko pleme Delmata, odnosno kao sinonim za Ilirik, kako su širi prostor postojbine raznih ilirskih plemena nazivali Rimljani. Iako se prostorni opseg Dalmacije u prošlosti znatno mijenjao, taj se pojam održao od antičkog doba do danas. Suvremeni pojam Dalmacije u Hrvatskoj odnosi se na područje od otoka Paga i Tribanj (Mandalina) na zapadu gdje graniči s Hrvatskim primorjem i rijeke Zrmanje na sjeveru do Konavala, odnosno rta Oštro na jugu. Tako izdvojena cjelina identična je s političkim pojmom južno hrvatsko primorje ili Južna Hrvatska kojim se želi zamijeniti povijesni termin Dalmacija koji odgovara prostoru funkcionalnog okupljanja oko splitskog makroregionalnog središta triju regionalnih centara: Zadra, Šibenika i Dubrovnika. Dalmacija je izdužen primorski pojas, oko 400 km dužine i do 70 km širine u središnjem dijelu. U prostranijem sjeverozapadnom dijelu omeđen je planinskim nizovima Velebita, Dinare i Kamešnice, dok je prema jugoistoku prirodna međa manje izrazita i nalazi se u neposrednom zaleđu priobalnog pojasa. Prostire se na površini od oko 11 960 km2 ili na oko 21% površine Hrvatske, a tu je 2001. živjelo oko 855 000 stanovnika, ili 20% populacije Hrvatske. Prosječna gustoća naseljenosti je niža od prosjeka za Hrvatsku - 71,5 st./km2 (Hrvatska: 78 st./km2). Sadržaj 1 Reljef i klima 2 Vode 3 Tla 4 Vegetacija 5 Povijest 6 Privreda 7 Promet 8 Stanovništvo i naseljenost 9 Povezano 10 Vanjske veze Reljef i klima[uredi | uredi kod] Biokovo Split Brela Prevladava krški reljef, a klima je većinom sredozemna (mediteranska), odnosno submediteranska s pripadajućom vegetacijom. Primorski karakter regije ojačan je velikim udjelom otočnog pojasa. U dalmatinskom akvatoriju, bez paške otočne skupine, nalazi se 926 otoka, otočića, hridi i grebena ili 78% njihovog broja u Hrvatskoj. Zapremaju oko 1770 km2 (58% površine svih hrvatskih otoka, odnosno 15% površine Dalmacije). Po postanku i građi otoci su dio susjednog dinarskog kopna (nepotopljeni dijelovi reljefnih uzvišenja). Sjevernodalmatinski otoci su brojniji, a, osim Paga, i manji. Izduženi su i pružaju se paralelno s obalom i planinskim nizom u zaleđu, u smjeru sjeverozapad - jugoistok (tzv. dalmatinski tip obale). Izraziti primjeri takva tipa obale jesu Pag, Ugljan, Pašman, Dugi otok, Kornat i Žirje. Otvorena kopnena obala ok rta Ploče kod Rogoznice odvaja ih od srednjodalmatinskih otoka, koji su veći i pružaju se u smjeru zapad - istok (hvarska skupina). To su Hvar, Brač, Korčula, Vis, Lastovo i Čiovo. Sjeverozapadno od Visa nalaze se pučinski otočići Jabuka i Brusnik, koji su vulkanskog porijekla. Najjužniji otoci - Mljet i Elafitski otoci te poluotok Pelješac pružaju se dinarskim smjerom, sjeverozapad - jugoistok. U reljefu većih otoka ističu se vapnenačka uzvišenja i niži dijelovi, udubljenja, građena od manje propusnih dolomita. Niži dijelovi ponegdje su zamočvareni (blata na Pagu, blatine na Mljetu itd.), dok su na rubovima udolina djelovanjem abrazije stvorena slikovita žala. Kopneni obalni pojas Dalmacije dug je oko 1200 km, što je gotovo 2/3 hrvatske kopnene obale. Najnepovoljniji je južni dio velebitskog primorja i priobalje oko rta Ploče, kod Rogoznice, koje karakterizira strma i krševita obala te slabija povezanost sa zaleđem. Najvećom vrijednošću ističe se priobalje između Trogira i ušća Neretve, s kaštelanskom flišnom zonom i šljunkovitim podbiokovskim žalama. Južno od Dubrovnika obala je otvorena prema pučini i time dolazi pod najveći utjecaj abrazije. U zaleđu priobalnog planinskog niza srednje Dalmacije, između rijeke Krke i donjeg toka Neretve, pruža se oko 150 km dug krški pojas Dalmatinske zagore. Sjeverozapadno od Krke na Zagoru se nastavljaju Ravni kotari i krško pobrđe Bukovice. Vode[uredi | uredi kod] Prevladavajuća krška podlga odražava se u bogatoj i složenoj cirkulaciji voda te razmjernom siromaštvu površinskih tokova. Od većih rijeka ističu se Cetina (105 km), Krka (75 km]], Zrmanja (64 km) i Neretva (218 km, od čega 20 km u Hrvatskoj). U Dalmaciji se nalaze dva od tri najveća prirodna jezera u Hrvatskoj: Vransko jezero kod Biograda (Vrana) - 20 km2 Prokljansko jezero u donjem toku Krke, kod Šibenika - 11,5 km2 Od većih jezera još se ističu Peručko jezero na rijeci Cetini, najveća akumulacija u Hrvatskoj (13 km2) te dva krška jezera - Modro i Crveno jezero kraj Imotskog, te Baćinska jezera (skupina od 5 jezera, međusobno povezanih) kod Ploča i aluvijalno jezero Kuti kod Opuzena. Tla[uredi | uredi kod] U Dalmaciji prevladavaju tla koja su se razvila pod dominantnim utjecajem litološkog sastava podloge. Najtipičniji predstavnik takve skupine tala je crvenica (terra rossa), nastala kao rezutlat otapanja karbonatne osnove, vapnenaca i dolomita. U Ravnim kotarima i oko Kaštelanskog zaljeva nalazimo smeđa tla, a u delti Neretve prevladavaju aluvijalna tla, odnosno mlađi riječni nanosi sa slabo izraženim pedološkim karakteristikama. Vegetacija[uredi | uredi kod] Na svim pučinskim otocima i cijelom dužinom kopnenog priobalja, gotovo o Zadra na sjeverozapadu, proteže se eumediteransko područje zimzelene vegetacije (hrast crnika, alepski bor, dalmatinski crni bor). U kopnenoj unutrašnjosti nalazimo hrast medunac s bjelograbom i crnograbom. Na visinama većim od 1000 m javlja se bukva, koju na još višim dijelovima zamjenjuje klekovina. Prisutni su razni degradacijski vegetacijski stadiji, kao rezultat ranog doseljavanja i tisućljetnog iskorištavanja ograničenih gospodarskih potencijala krške prirodne osnove: makija- teško prohodne, guste i visoke šikare garig - niske i svijetle šikare kamenjar - obrasao niskim polugrmovima i zeljastim biljkama. Povijest[uredi | uredi kod] Zastava Dalmacije Dalmatia (rimska provincja) - Dalmacija (država) Tema Dalmacija (Bizant) Srednjovjekovna Hrvatska Mletačka republika Dalmacija (u narodnooslobodilačkoj borbi) Privreda[uredi | uredi kod] Najznačajnije privredne grane su brodogradnja, ribolov i mediteranske poljoprivredne kulture, te posebice turizam tokom ljetnjih mjeseci. Promet[uredi | uredi kod] Stanovništvo i naseljenost[uredi | uredi kod] Dalmacija pokazuje stalni porast stanovništva unatoč naglašenom iseljavanju, posebice na prijelazu 19. u 20. stoljeće, i kasnije sve do danas. Međutim, to je ublažavano razmjerno visokom stopom prirodnog priraštaja, pa je održana ravnoteža rasta. Posljednjih desetljeća stopa rasta je povećana. Uzrok tome je gospodarsko oživljavanje s naglaskom na pomorsko, industrijsko i turističko gospodarstvo.

U dobrom stanju Naslov Prva internacionala : materijal za proučavanje / [preveli Marko Vidojković i Vera Nikolova] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1950 (Beograd : Kultura) Fizički opis 154 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vidojković, Marko, 1895-1964 = Vidojković, Marko, 1895-1964 Nikolova, Vera Napomene i bibliografske reference uz tekst Predmetne odrednice Internacionala I Druga internacionala : materijal za proučavanje / [s ruskog preveli Marko Vidojković i Vera Nikolova] Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1951 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1951 (Beograd : Rad) Fizički opis 386 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Vidojković, Marko, 1895-1964 = Vidojković, Marko, 1895-1964 Nikolova, Vera, prevodilac = Nikolova, Vera, prevodilac Napomene Tiraž 10.000 Registar. Predmetne odrednice Internacionala II -- 1889-1914 Međunarodni radnički pokret S A D R Ž A J PRVA INTERNACIONALA Literatura o historiji I Internacionale ....5 Preduslov za osnivanje I Internacionale ... 7 Osnivanje Međunarodnog udruženja radnika ...12 Osnivački manifest ... 13 I Internacionala do Ženevskog kongresa...16 Značaj Zenevskog kongresa ...23 Između Zenevskog i Lozanskog kongresa...24 Kongres Internacionale u Lozani (2.7. IX. 1867)...25 Između Lozanskog i Briselskog kongresa ... 26 Kongres Internacionale u Brislu ... 29 Međunarodno udruženje radnika poslije Briselskog kongres ... 32 Kongres Internacionale u Bazelu ... 34 I Internacionala poslije Bazelskog kongresa...36 Prva internacionala poslije Komune ... 38 Londonska konferencija Internacionale (1871 god.)...38 Marksova borba s bakunjinistima ....40 Haški kongres od 1872 g. Kraj I Internacionale ...41 Značaj Prve internacionale ...43 MATERIJALI Osnivački manifest Međunarodnog udruženja radnika ...47 Opći statut Međunarodnog udruženja radnika... 55 Karl Marks: Instrukcije delegatima privremenog Generalnog savjeta po pojedinim pitanjima 58 Izvjestaj Generalnog savjeta Briselskom kongresu Međunarodnog udruženja radnika.....68 K. Marks: Izvještaj Generalnog savjeta Četvrtom redovnom kongresu Međunarodnog udruženja radnika ... 73 Izvještaj Generalnog savjeta na Petom godišnjem kongresu Međunarodnog udruženja radnika ...86 Izvještaj Generalnog savjeta Haškom kongresu o Alijansi socijalističke demokracije.... 94 Govor K. Marksa na mitingu u Amsterđamu poslije Haškog kongresa 104 Kongres u Sonvilu i Međunarodno udruženje radnika...107 Govor K. Marksa povodom sedmogodišnjice Prve internacionale ...113 PISMA Marks - Kugelmanu.....117 Engels - Vajdemajeru u Sen-Iuju ...122 Marks - Kugelmanu.....124 Marks - Kugelmanu ......125 Marks - Prudonu ....127 Marks - Fridrihu Bolteu ...134 Engels - Kunou ...137 Engelsovo pismo Binjamiju o Haškom kongresu ...139 Engels Bebelu ......142 Engels F. A. Zorgeu ....144 REGISTAR IMENA ... 147 S A D R Ž A J Prethodne napomene ... 5 O DRUGOJ INTERNACIONALI ... 7 II Internacionala u periodu od 1889.1904.god... 9 Preduslovi za osnivanje II Internacionale ...9 Poslednje godine Marksova života . ...12 Pripreme za Pariski kongres od 1889 godine ...18 Pariski kongres od ;1889 godine . ...14 Radnički pokret na početku devedesetih godina 18 Prva prvomajska demonstracija 1890 godine ...19 Briselski koipres od 1891 godine ...20 Ciriški kongres (1893 godine). ...26 Londonski kongres (1896 godine) ...31 Porast radničke aristokratije. Jačanje desničarskog oportunizma u partijama II Internacionale devedesetih godina XIX veka...36 Pariski kongres (23.27 septem1bra 1900 godine) ...38 II Internacionala u periodu od J904.1914 god. ...43 Amsterdamski kongres (14-20 avgusta 1904 god.) ...46 Štutgartski kongres (18.-24 avgusta 1907 god.) ...50 II Internacionala posle Štutgartskog kongresa ...59 Kopenhagenski kongres (28 avgusta - 3 septembra 1910 godine) ...65 Bazelski kongres (24.25 novembra 1912 godine) ...69 MATERIJALI .....73 Engels - Avgustu Bebelu ...75 Engels - Polu Lafargu...78 Engels - Polu Lafargu.....81 Engels - Polu Lafargu....85 Engels - Polu Lafargu . . 87 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...89 Engels - Polu Lafargu...94 Izveštaj o sazivu Međunarodnog socijalističkog radničkog kongresa ...97 Međunarodni radnički kongres. ...100 Proglas radnicima i socijalistima Evrope i Amerike ...100 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu...103 Engels - Hersonu Triru...106 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...110 Engels - Avgustu Bebelu ... 111 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu...115 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...113 Engels - Polu Lafargu ...119 Engels - Karlu Kauckom. ...120 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu...121 Engels - I Briselskom kongresu i stanju u Evropi (iz pisama Lafargu) ...122 Engelsov osvrt na Ciriškom kongresu II Internacionale. ...123 Buduća italijanska revolucija i socijalistička partja (Engelsovog pismo Turatiju) ...125 Engelsov govor na zboru u Beču, 14 septembra ...130 Engels - Filipu Turatiju 132 Engels - Nacionalnom savetu španske socijalističke partije ...136 Međunarodni kongres za osmočasovni radni dan...138 Engels - Avgustu Bebelu ...145 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...148 Engels - Viktoru Adleru...152 Engels - Fridrihu-Albertu Zorgeu ...159 Engels - Vilhelmu Libknehtu. ...165 Engels - Polu Lafargu ...169 Borba državnog i revolucionarnog socijalizma u Francuskoj ...170 I. Slučaj Mileranov ...171 II. Pokret i socijalizam ...17? III. Revizija socijal-demokratskih, programa i Turski program ...175 IV. Teorija i dela vlade Valdek-Rusoa ...177 Jenski kongres nemačke socijal-demokratske radničke partije ... 181 Međunarodni socijalistički kongres u Štutgartu ...180 Iz rezolucije Štutgartokog kongresa ...196 Militarizam i međunarodni konflikt . ...196 Ratoborni militarizam i antimilitaristička taktika socijal-demokratije ...199 Zasedanje Međunarodnog socijalističkog biroa Nesuglasice u evropskom radničkom pokretu ...227 Pitanje zadruga na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu ...233 Rat i mir ... 242 Kopenhagenski kongres ...246 1. Zadruge 246 2. Razoružanje. . ...247 3. Zabrana useljavanja stanovnicima Azije ...250 Manifest Bazelskog međunarodnog socijalističkog kongresa (24-.25-XI-1912 g.) ...253 Kongres engleske socijal-demokratoke partije ...259 Kongres italijanskih socijalista ... 265 Kongres engleske Radničke partije ...268 Avgust Bebel ...270 Reformizam u ruskoj socijal-demokratiji ...272 Položaj i zadaci socijalističke Internacionale ...274 Mrtvi šovinizam i živi socijalizam . ...282 Kako da se obnovi Internacionala? ...282 Slom II Internacionale ...291 Istoriska sudbina učenјa Karla Marksa ...346 Marksizam i revizionizam ...350 Markizam i reformizam ...360 REGISTAJR IMENA ...365

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.` a1

Јован И. Деретић: НАША ПОБЕДА ЗА САДАШЊОСТ И БУДУЋНОСТ СРБИЈЕ Издање аутора, Београд, 2005.год. Меки повез, 164 стране, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Јован Илић Деретић (Оровац код Требиња, 18. јануар 1939) је српски публициста, псеудоисторичар и истакнути представник српске аутохтонистичке школе. Не треба га мешати са покојним професором Филолошког факултета у Београду професором Јованом Деретићем, историчарем српске књижевности. Рођен је 8. јануара 1939 или 1937. године у Ораховцу, општини Требиње у Краљевини Југославији (данашња Република Српска (БиХ)). Студирао је на Природно-математичком факултету 1961.-62 године, а 1963. године је напустио Југославију и отишао прво у Француску где је студирао 1964.-66 године на Техничком колеџу у Паризу, а потом је 1967.-70 године студирао историју у Лиону[1]. Стекао је почасни докторат права (LLD) у САД. Радио је у периоду између 1966. и 1997. у техничкој струци - инжењеринг у разним фирмама у Француској и Америци, а последњих шест година у Чикагу. Више година је био уредник Америчког Србобрана. До 1997. године живео је у Чикагу када се преселио у Београд. Поред српског и енглеског језика, говори француски и руски, а служи се немачким, италијанским, латинским и старогрчким. Главни предмет његовог истраживања јесте српска античка историја, коју званична историографија не познаје. Његови текстови говоре о постојању српске античке историје од 2000. године п. н. е, па до 7. века, када су по званичној историји, Срби дошли на Балкан заједно са другим словенским народима. Појавио се на скупу „Методолошки проблем порекла Албанаца“ 21. јуна 2007. године у организацији САНУ. Тринаест радова са овог скупа, међу којима и рад Јована И. Деретића (Арбанаси, од Кавказа до Србије), објављени су у књизи Албанци - Лажни Илири, Пешић и синови. 2007. ISBN 978-86-7540-084-4. Учествовао је и на три међународна конгреса у Санкт Петербургу, на којима је представио своје радове: Први међународни конгрес Академије фундаменталних наука, одржан је од 12. до 14. маја 2008. године на ком је др Деретић представио свој рад „Доћириловска писменост“, и представио је српско-руско (рашанско) писмо, звано србица. Други конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2009. године, и ту је др Деретић представио своје излагање о досељавању Албанаца на Балкан; Трећи конгрес Института за старословенске и староазијске цивилизације је одржан од 12. до 14. маја 2010. године, и ту је председавао секцијом о српско-рашанској култури. На парламентарним изборима 2000. године, постао је народни посланик испред Партије српског прогреса, чији су кандидати били на листи Странке српског јединства Жељка Ражнатовића Аркана. Касније је био на листи Демократске заједнице Србије др Обрена Јоксимовића. У децембру 2009. године, покушао је да учествује на поновљеним локалним изборима у општини Вождовац, као носилац листе Покрет за Вождовац, али та листа није испунила неопходне услове за учешће на изборима. Године 2011. основао је удружење грађана Слободна Србија. Деретић сматра да је историја српског народа измењена под притиском Аустроугарске и Ватикана на Берлинском конгресу након чега у Србији почиње да се крије античка историја српског народа и српском народу се намеће прича да је на Балканско полуострво дошао током Велике Сеобе Словена на Балкан. Деретић сматра да је данашња историја о српском народу написана на основу одељка Константина VII Порфирогенита „О народима“. По њему овај одељак је измишљен и неколико векова касније убачен у његово дело „О управљању Царством“, како би се променила историја. Неке од тврдњи о историји српског народа које промовише Јован И. Деретић су: Велике сеобе Словена на Балкан није било већ су Словени на Балкану аутохтон народ који су антички писци другачије називали. Тако да су Илири, Трачани, Дачани идр. само различита имена за српски народ. Александар Велики је заправо српски војсковођа Александар Карановић и он је трећи српски војсковођа који је у свом походу на исток дошао до Индије. Пре њега су то учинили Нино Белов и Сербо Макаридов. Остали словенски народи су проистекли из српског народа. Хрвати су пореклом аварско племе које је примило српски језик. Српско писмо (србица) је најстарије европско писмо из кога су се развила сва каснија европска писма. Срби су добили Косовску битку 1389. године. Душаново царство је обухватало значајно веће територије. Деретић наводи да је Сербон поштован као врховни бог код Срба који је био присутан свуда где је српски народ досегао. Да ли је сам бог добио име по народу, или народ по богу, како каже, још није откривено. Сербон има и своје двојнике код других народа, Грка и Римљана, али се његова улога ни код њих није променила, образлаже Деретић. Сербон је био бог рата, ратничког сталежа код Срба. Деретић тврди да је први који је дао правилан топоним о српском имену био Херодот. Херодот каже да се на Средоземном мору, тачније на источном делу Средоземног мора налази један залив за који су стари Грци мислили да је језеро. Херодот то језеро назива „сербонидос лимне“ на старогрчком језику, што Деретић тумачи као „српско језеро“. Други облик чистог српског имена Деретић налази код римског писца Плинија и географа Птолемеја. Обојица, тврди Деретић, употребљавају име „Серби“ народ који Деретић дефинише као Србе у пределу Кавказа. На пределу античког Епира Деретић налази три топонима о наводном српском имену, Сербијани, Сербијана и Сербијане. На пределу античке Грчке, тачније у Аркадији наводи место које се назива Сербон. Деретић сматра да је место добило име ако не по самом богу Сербону онда по храму тог бога који се на том месту наводно налазио. Затим у Месенији, налази место које се зове Сербота, у Лаконији место које се зове Сербојка. У Енглеској, на британском острву, Деретић тврди да је постојало место које се звало Серберијам, и то име је наводно очувано кроз цео антички и средњовековни период све до 15. и 16. века када је тај назив промењен у Салзбери, истиче Деретић. То су називи у којима је наводно очувано „правилно српско име“. Поред ових, Деретић налази нешто измењена српска имена у којима је дошло до замене једног од сугласника, па тако за град Софију који се у античком звао Сердика, Деретић тврди да се звао Сербика. Иначе, што се тиче правог, односно изворног назива за Србе, Деретић тврди да он гласи „Серби“. Деретић истиче да се поред египатске цивилизације на Нилу, и месопотамске између Тигра и Еуфрата, развила и подунавска цивилизација на обалама реке Дунав, и да је била много напреднија од осталих. По његовим речима, прва земљорадња и прва обрада метала су биле заступљене баш на овом подручју. Прерада бронзе је у Подунављу била заступљена у 6. миленијуму п. н. е, а земљорадња у 3. миленијуму код Старчева и 4. миленијуму код Лепенског Вира тврди Деретић. Затим се, по његовим речима, у Подунављу развила грнчарија, и наводећи предмете који су ископани у Винчи, Деретић говори о великој уметности и стилу у њиховој изради. Деретић говори и о првим божанствима у Подунављу, па се поред Сунца као извор живота обожавао и Месец као божанство плодности и тврди да се на тим ископинама налази и симбол из данашњег грба Србије, 4 оцила. Међутим по његовом схватању то нису 4 оцила већ 4 млада месеца и истиче да се они налазе на свим осликавањима богиње Сербоне, богиње плодности. Као највеће достигнуће подунавске цивилизације Деретић истиче писмо „србицу“, и тврди да су од њега настала каснија писма, римска, грчка и јеврејска. Деретић наводи да се ова цивилизација ширила у правцу 7 река и набраја свето седморечје, Драва, Сава, Дрина, Морава, Дунав, Тиса и Тамиш. Међутим, развојем цивилизације и техничким достигнућима јавља се и потреба за освајање простора који нису изворно били њен део, па Деретић наводи три велика похода из правца Подунавља ка Малој Азији, Персији и Индији под вођством три освајача: Нина Белова, Серба Макеридова и Александра Великог. Деретић се у својим делима ”Серби народ и раса - Нова Вулгата”, ”Античка Србија” и другим бави анализом библијске етнографије, односно тумачењем распореда племена датих у Књизи Постања. У Старом Завету, у књизи Постања, или Изорода како је дато у неким преводима, након потопа, даје се опис Нојеве лозе и племена тј. народа која су тако настала. Нојев потомак Јафет, са својим синовима, представља разне народе, међу којима Деретић налази и Србе. Деретић побија конвенционална тумачења етнографије Изорода, у којима се сва племена траже у географској блискости са Јеврејима, и наставља тезу Бошара (потребан цитат) о томе да Изород описује племена целе Европе, Северне и Источне Африке и Азије до Инда. ”Серби народ и раса - Нова Вулгата” је дело које је скоро у целости базирано на Старом Завету, који представља битан извор и у другим његовим делима. Међутим, Деретић Стари Завет не узима као чврст историјски извор, него као основ за разматрање историје и упоређује са другим античким изворима, те тако изводи закључке повезујући античке писце, разне археолошке налазе, Стари Завет и друго... Деретић даје приказ о томе како је у античко време историја често показивана кроз призму знања којим влада одређени народ. Тако објашњава како стари Грци немају конкретног знања о пределима северно од Дунава, па тако ни о народима који тамо живе, па их све називају ”Хиперборејцима” (што се преводи као ”народи преко-буре”), Скитима и др. Даје велики број таквих примера код старих писаца, који се преносе до данашњих дана и тако стварају криву слику историје. Потом наводи и његова тумачења, која поткрепљује тумачењима других историчара (Јосиф Флавије, Џозеф Меде, Бошар и многи други), где се даје слика да на великом делу Европе, оном на којем данас живе Словенски народи, да су се ту налазили и у античко време, те да су се звали другим именима: Сармати, Венди, Анти, Илири, Трачани, Дачани... Деретић даје објашњење о овим именима и прави јасну разлику између имена којима сам народ себе зове у односу на она која неком народу дају стари Грци, Латини... Ту објашњава како је име ”Сармати” настало због несавршености Грчког језика, те да ови ”... где стоји Б стављају МП, а некад и само М...”, а да то у ствари значи ”Сарбати”, што је старо име за Србе. Деретић објашњава да је име ”Словени” новијег датума, да је настало тек у 6. веку, а да се учесталије користи тек почев од 9. века. По Деретићу Србија се простирала дуж источне обале Јадранског мора, неколико векова пре римског освајања. Престоница ове античке Србије био је град Сарда, данашњи Скадар. Ову Србију, дуж Јадранског мора, назива Јадранском Србијом, да би направио разлику између ње и друге две Србије: једна у Дакији (данашња Румунија) и друга на северу, на Сарматском мору (Балтичко море). По Деретићу, Јадранска Србија је достигла највећи свој домет у време владавине краља или цара Агрона, од 240. до 230. године п. н. е. Ову Агронову државу Зонара назива „Српском империјом“. Јадранска Србија је имала у своме саставу следеће покрајине, према савременим називима: Црну Гору, Албанију, Метохију, Рашку, Босну, Херцеговину, Далмацију, Лику и Крбаву и Истру. Цела јадранска обала, од Трста до Јонског мора, била је у поседу Србије. Деретић такође тврди да је Јадранска Србија освојена од Римљана, постепено у неколико ратова од 229. до 168. п. н. е. римска власт је утврђена тек 9.-те године н. е. Римљани су Србију називали Илиријом, именом које су преузели од Грка. По Деретићу Јадранска Србија није била и једина српска држава на Хелмском Полуострву па су Грци употребљавали посебне називе за сваку од њих. Једно српско племе са предела између река Војуше и Маће звало се Илирима, или тачније речено: Грци су их звали Илирима. Како је то племе из Јадранске Србије било најбоље познато Грцима, они су по њему и сва друга српска племена, западно од њега, називали Илирима. По распаду Римског царства и по распаду римске Илирије Деретић тврди да Византинци су називали Илиријом само драчку тему, то јест предео племена Илира. Такође име Далмати и по њему име Далмација нису имена неког посебног народа. То је име настало по тврђави Далми, која је била седиште једног савеза српских племена у борби против Римљана, око 160. године п. н. е. Тврђава Далма се налазила десно од извора реке Неретве, изнад Невесиња. Племена Далмског Савеза Римљани су називали Далматима. Деретић афирмише да стари писци су најчешће говорили о појединим покрајинама или племенима, а ређе о народу као целини у националном погледу и да нису имали исто схватање о нацији као што то ми данас имамо. Деретић тврди да је и Херодот, у 5. веку п. н. е., утврдио да су Венети и Илири један исти народ. Цитира и географа Толомеја из Александрије (2. век) који каже да су Венети (Венеди) велики народ који чини добар део Сарматије. Деретић под Сарматијом подразумева Северну Србију, а Срби у њој се називају Венетима. У Северној Србији било је тада и других народа осим Срба. И Мавро Орбин, 16-ти век, каже: `Ови Толомејеви Венети су данашњи Словени`. Потом цитиран је и Јевсевије Памфил, 4. век који каже да је Тиберије победио (9. године н. е.) „сарматске Далмате“. Деретић узима у обзир и равенског анонимног писца Космографије, који је живео половином 7. века, и који каже да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дакији и трећа у Сарматији, до Сарматског мора. Под првом Србијом коју ми називамо Јадранском, овај анонимни писац подразумева и стару Македонију. Друга Србија је, каже, била отаџбина античких Дачана. Трећа је отаџбина Сармата. Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском полуострву, Деретић тврди да је у тим свим пределима живео један те исти народ, и да су Римљани све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Античка Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско полуострво и сва острва у Белом мору и на Пелагу, завршно са Критом. Пошто је римски Илирик обухватао територију данашње Србије и Грчку, да бисмо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, коју Деретић назива римском Србијом. Римска Илирија била је у ствари проширена Јадранска Србија и простирала се на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног мора. Према Деретићу, Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском полуострву. Убрзо потом римска Србија је ступила у службу Римског царства -- „илирске легије“ постале су главна војна снага Римског царства. Преузимајући главну улогу у одбрани Римског царства, према Деретићу, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први римски цар наводно Србин, био је Максимин Рашанин 235. године н.е. Од тога времена управни центар Царства прелази из Рима у Сирмијум, град који је према Деретићу, био главни град римске Србије. Са Декијусом Трајаном, који је дошао на престо 248. године, почиње непрекидна српска доминација Царством и трајаће све до смрти цара Валентинијана II, 392. године. Пуне 144 године Срби су владали Римским царством без прекида. Римско царство као универзалну светску државу, према Деретићу, Срби су прихватили за своју државу и бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Према Деретићу, ово је био главни разлог слома Римског царства, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја. Српска национална свест, код Срба унутар Царства, била је врло развијена и постоје бројни докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90. до 168. године н. е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen sve ostalo uredno! Izdavač: Globus - Zagreb, 1988. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 20,5 cm. 229 str. Ova Brkovićeva knjiga struktuirana je kao kritičko - politička biografija Milovana Đilasa, koji na revolucionaran put stupa `potpunom slučajnošću` napisavši članak za Borbu, a s njega istupa zakonito, jer prestaje biti organski deo revolucije. Milovan Đilas - od komunističkog fanatika do fanatičnog antikomuniste... `U vrijeme Bulatovićeve i Đukanovićeve strahovlade nad Jevremom Brkovićem, kad je tome “najvećem crnogorskom pjesniku dvadesetog vijeka”, u šta ga je, u dnevniku Vijesti, proizveo jučerašnji novinar fabričkog lista Željko Ivanović zvani Goveče, Nepoznat Netko, sa dva kamena, polupao prozore, Jevrem je dreknuo: “Kristalna noć!” I, u strahu da će u toj noći biti ubijeno najmanje 100 Jevrema, da će u dukljanskom gradu Šasu ili Svaču koji odavno ne postoji biti porušeno svih 365 crkava – ne nego 366, jer je godina bila prestupna – a 30 000 Jevrema biti odvedeno u koncentracione logore, pogledao je u svoje noge, odlučio da iskoristi njihovu izuzetnu duljinu, pobjegao Franji Tuđmanu pod skut, i rat proveo u “divnoj kafani Matoš na trgu Bana Jelačića u Zagrebu”, koja je bila u vlasništvu Franjinog sina Miroslava, “gdje sam ja do posljednjeg dana imao svoj sto, za koji niko drugi nije smio da sjedne”, a kad je vukovarski grof Kakoseonozvaše “pokušao da sjedne”, konobari su ga opomenuli: oprostite, grofe Tajitaj, tu sjedi Jevrem Brković, kako se u jednom tekstu taj bjegunac pohvalio po povratku u Crnu Goru, gdje je dočekan kao “veliki crnogorski mučenik”. Stoga se pitam: možeš li u Zagrebu imati besplatan stan na Ilici, auto, i vozača-tjelohranitelja, koje ti je stavio na raspolaganje krivousti Gargamel, kako smo mi Sarajlije u ratu zvali Franju Tuđana, plus kafanski sto za koji ne pripuštaju čak ni vukovarske grofove, a biti pri tom “veliki crnogorski mučenik”? Ne možeš, osim ako imaš sreću da si Jevrem Brković, dokazani predratni saradnik dvije Udbe, prvo srpske u Beogradu, a potom crnogorske u Titogradu`... Jevrem Brković (Seoca, 29. decembar 1933 — 24. januar 2021) bio je jugoslovenski i crnogorski književnik (pesnik, romanopisac, dramski pisac i novinar) i kulturni radnik.[1] Bio je poznat je po svojim oštrim kritikama političkih protivnika, kao i ličnosti iz javnog života Crne Gore, ali i kao veliki promoter crnogorstva, a protivnik srpstva. Biografija Rođen je 29. decembra 1933. godine u Seocama u Piperima.[2] Brković pripada generaciji crnogorskih pisaca koja je na jugoslovensku književnu pozornicu stupila sredinom pedesetih godina 20. vijeka. U ranim fazama svog književnog djelovanja Brković je pisao poeziju i drame, da bi u kasnijim fazama napisao nekoliko romana i objavio brojne esejističke i publicističke knjige. Njegov opus obuhvata pedesetak naslova, dok su Sabrana djela objavljena u trideset tomova. Za svoj književni rad Brković je dobio brojne domaće i internacionalne nagrade (Ratkovićeva nagrada, Sterijina nagrada, Trinaestojulska nagrada...). Pokretač je i prvi urednik književne revije Ovdje kao i Crnogorskog književnog lista. Bio je predsjednik Udruženja književnika Crne Gore, a učestvovao je u osnivanju Crnogorskog društva nezavisnih književnika, Matice crnogorske, Crnogorskog Pen centra i Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Još tokom šezdesetih godina Brković je bio aktivan učesnik u brojnim polemikama oko ideoloških, nacionalnih i estetskih pitanja. U predvečerje raspada Jugoslavije Brković se snažno usprotivio politici koju je reprezentovao Slobodan Milošević, zagovarajući miran rasplet jugoslovenske krize. Na samom početku devedesetih godina 20. vijeka Brković je, uz Slavka Perovića, bio najagilniji antiratni aktivista i protivnik Miloševićevog režima u Crnoj Gori. Zbog njegovog otvorenog Pisma izvinjenja hercegovačkim Hrvatima i Muslimanima, koje je bilo reakcija na bahato ponašanje crnogorskih rezervista u zapadnoj Hercegovini, u jesen 1991. godine protiv Brkovića je podignuta optužnica za raspirivanje nacionalne mržnje. U oktobru mjesecu iste godine Brković je emigrirao u Hrvatsku. Nakon promjene političke klime u Crnoj Gori, Brković se 1999. godine vratio iz emigracije. U periodu do referenduma o nezavisnosti 2006. godine, Brković je otvoreno podržavao politiku vladajućih struktura, pišući u svom Crnogorskom književnom listu brojne tekstove, često uvredljivog karaktera i vulgarne sadržine, protiv vodećih ljudi crnogorske opozicije.[traži se izvor] Dana 24. oktobra 2006. Brkovića i njegovog vozača i telohranitelja Srđana Vojičića su napala trojica naoružanih ljudi. Vojičić je ubijen, dok je Brković zadobio lakše povrede.[3] Spekulisalo se da je motiv za napad bila poslednja Brkovićeva knjiga „Ljubavnik Duklje“, u kojoj se on indirektno podsmevao mnogim ljudima iz javnog života Crne Gore, a posebno bliskim prijateljima bivšeg premijera Mila Đukanovića, ali ne i samom Đukanoviću. Jevrem Brković je bio vrhovni komandant Lovćenske straže, organizacije koja je posvećena odbrani crnogorskog identiteta.[traži se izvor] Preminuo je 24. januara 2021. godine, a u trenutku smrti je imao 87 godina.[4][5] Sahrana je obavljena 25. januara 2021. godine u krugu porodice na gradskom groblju Čepurci.[6] Privatni život Brkovićev sin, Balša Brković je takođe poznat crnogorski pisac, a njegov unuk Brajan Brković je potpredsednik odbora Stranke slobode i pravde u Novom Sadu.

Knjiga je vrlo dobro očuvana za svoje godine - videti slike Tvrd povez Strana: 215 Izdavač: Zadruga profesorskog društva Luča - Beograd Ilirizam - Jakša Herceg Ilirizam ili Ilirski pokret je naziv za književni, kulturni i društvenopolitički pokret u Hrvatskoj i Slavoniji u drugoj polovini tridesetih i četrdesetim godinama 19. veka. Koristi se i za označavanje književnoistorijskog razdoblja u Hrvatskoj i Slavoniji od 1835. do 1850. godine. Naziv je istorijski i izveden od imena starosedelaca Balkana – Ilira. U doba formiranja modernih nacija, ilirsko ime je izabrano kao zamena za pojam jugoslovenstvo, i time se izbeglo nametanje postojećih etnonima, a u ime sloge i nacionalne tolerancije. Na početku 19. veka Hrvatska je svedena na zemlju između Save i Drave posle Napoleonovih osvajanja južnijih krajeva koje je uklopio u Ilirske provincije. Nakon pada Napoleona zauzela ih je Austrija, ali ih je sjedinila sa Hrvatskom tek 1828. godine. Iz Beča se direktno upravljalo Dalmacijom sve do sloma Austrije 1918. godine. Političku vlast u Hrvatskoj je imalo plemstvo sa visokim sveštenstvom. Hrvatska je bila feudalna zemlja sve do 1848. godine, sa najvećim delom seljaštva u feudalnoj zavisnosti. Službeni jezik je bio latinski. Njime je plemstvo govorilo i pisalo. Građanstvo je govorilo većinom nemački. Posle smrti Jozefa II, mađarska vladajuća klasa zahtevala je da se na celom teritoriju Ugarske, u koju je spadala i Hrvatska, kao službeni uvede mađarski umesto latinskog. Pored toga, Mađari su zahtevali da se mađarski jezik uvede kao nastavni u škole. Hrvatskoj je pretila mađarizacija. Godine 1790. Hrvatski sabor donosi odluku o uvođenju mađarskog jezika u hrvatske škole kao neobaveznog predmeta. Bio je to početak sve očitije mađarizacije. Godine 1805. odlukom Sabora u Požunu mađarski jezik postaje službeni jezik, a 1827. on postaje obaveznim nastavnim predmetom. Hrvatsko plemstvo je branilo latinski jezik kao službeni, braneći time svoje društvene položaje. No početkom tridesetih godina pojedina reprezentativna tela u Hrvatskoj, pa i Hrvatski sabor, bila su spremna da prihvate mađarske planove. U takvim društveno-istorijskim okolnostima u drugoj polovini tridesetih i četrdesetim godinama 19. veka javlja se kulturno-književni i političko-socijalni pokret pod imenom ilirizam. Kao početak uzima se 1818. godina kada se pojavio oglas za osnivanje lista `Oglasnik ilirski`.[1] Nastanak i razvoj ilirizma Pod pritiskom Ugarske i mađarizacije tridesetih godina 19. veka kod Hrvata [2] se javlja književni, kulturni i društveno-politički pokret koji se naziva ilirizam, ilirski pokret, i hrvatski narodni preporod. Glavni nosilac pokreta je borbeno građanstvo, klasa koja se formirala unutar feudalne Austrije krajem 18. i prvom polovinom 19. veka u Hrvatskoj. Glavne vođe su bili Ljudevit Gaj i grof Janko Drašković. Gaj je okupio oko sebe mlade i obrazovane ljude. Bili su uglavnom dvadesetogodišnjaci – Stanko Vraz, Dimitrija Demeter, Ivan Mažuranić, Ljudevit Vukotinović, Dragutin Rakovac, Antun Nemčić, Fran Kurelac, Pavao Štos, Ivan Derkos, Josip Kundek, Antun Vakanović, Antun Mihanović; nešto stariji je bio Antun Mažuranić. Ilirci su imali minimalistički i maksimalistički program; prvo – odbranu nacionalne nezavisnosti i očuvanje državne celokupnosti, a zatim – oslobođenje i ujedinjenje sa ostalim Slovenima; najpre na Balkanu, a zatim, na širem slovenskom planu (s tom je svrhom Gaj putovao u Rusiju 1840). Taj je program sprovođen pod štitom kulturno-prosvetiteljske akcije čije se najintenzivnije trajanje može staviti u period između 1835. i 1848. godine. Pokret se razvio u užoj Hrvatskoj. Srbi i Slovenci su ostali po strani. Ilircima su pored ideja francuske revolucije, i ideje o sveslovenstvu, uzori bili Dositej i Vuk. Pokret je zvanično zabranjen 1843. godine. Predstavnici ilirizma su se u svom radu ugledali na starije hrvatske pisce koji su pisali o slovenstvu, jugoslovenstvu ili hrvatstvu. Pored toga, naročito su tadašnji češki kulturni radnici Josef Pavel Šafarik i Jan Kolar bili uzor ilircima. Predstavnici ilirizma su prihvatili ideju Jana Kolara, češkog književnika, o slovenskoj uzajamnosti. Prema tom učenju svi su Sloveni jedan narod, s četiri narečja – ruskim, češkim, poljskim i ilirskim. Kolar je Ilirima označavao južne Slovene. Dakle, hrvatski ilirci su hteli da uvedu jedno ime za sve južne Slovene – ilirsko, verujući, pogrešno, da su svi oni potomci starih Ilira. To su nameravali da ostvare u prvom redu pomoću književnosti. Ilirci su se zalagali da se svi južni Sloveni ujedine u jednom književnom jeziku, štokavskom narečju, na kome su pisali pisci Dubrovnika, na kome su ispevane najlepše narodne pesme, za koje se tada borio Vuk Stefanović Karadžić. Zalagali su se da svi južni Sloveni na zajedničkom književnom jeziku i pravopisu stvore jedinstvenu književnost, uz jedinstven narodni osećaj. Pored književnog, ilirizam je imao i društveno i političko obeležje. Njegovi predstavnici su bili nefeudalci i odbacivali su latinski jezik, jezik povlaštenih klasa, a primat davali dotad prezrenom narodnom jeziku. Na političkom planu pokret je predstavljao protivtežu mađarskim nastojanjima za prevlašću. Nastojali su da svojim radom i delovanjem unesu u hrvatski narod veru u njegovu veličinu kao dela jugoslovenstva i slovenstva. Videći dotrajalost feudalnog uređenja uz pokret su pristajali i neki od plemića. Mađarski vlastodršci su nastojali da slome ilirski pokret. Primenjivali su policijski pritisak, progone, zatvor, oštru cenzuru. U Beču su prikazivali pokret kao buntovnički. Pod pritiskom deo hrvatskog plemstva, radi svojih klasnih privilegija, otvoreno staje na stranu Mađara pa se odvija sukob između iliraca i mađarofila. Godine 1843. vlasti su zabranile upotrebu ilirskog imena. Zbog oštre cenzure u Zagrebu, ilirci pokreću list `Branislav` u Beogradu 1844. godine. Pokret je uspeo da se u svim hrvatskim sredinama [3] prihvati jezički standard zasnovan na novoštokavskim govorima, da se ustanove početne pravopisne i gramatičke norme, da se odbaci kajkavski književni jezik. Pokret je uspeo učvrstiti nacionalnu svest Hrvata, razviti književnost na novim osnovama, pa se zato radije govori o hrvatskom narodnom preporodu. Tim se pojmom, hrvatski narodni preporod, obeležava i književnoistorijsko razdoblje između 1836. (uvođenje štokavskog jezičkog standarda i u severozapadnu Hrvatsku, «Danica Ilirska») i 1850. godine kao prvi period veće epohe u kojoj književnost nastupa prvenstveno u funkciji konstituiranja moderne hrvatske nacije. Književnost narodnog preporoda Pored ilirizma za označavanje književnoistorijskog razdoblja koristi se i opisni naziv narodni preporod.[3] Književnost tog razdoblja odlikovala se izrazito nacionalnom funkcijom. Književnost je bila u funkciji konstituisanja moderne hrvatske nacije. Pokret je uspeo okupiti veći deo hrvatske inteligencije, i pozivajući se na književnu tradiciju Dubrovnika i Dalmacije, usmenu književnost na štokavskom, prihvatio štokavsko narečje za osnovu hrvatskog jezičkog standarda. Pokretač ilirizma bio je Ljudevit Gaj, književnik, političar (zastupnik u Hrvatskom Saboru), vođa hrvatskog narodnog preporoda. Gaj je pokrenuo izlaženje lista `Novine ilirske` s nedeljnim književnim prilogom `Danica horvatska, slavonska i dalmatinska` (od 1836. godine `Danica ilirska`). Godine 1835, tačnije 5. decembra te godine, objavio je proglas o napuštanju kajkavskog jezika i starog pravopisa i o prihvatanju štokavštine i novog pravopisa. U skladu s tim i njegov list je štampan novim pravopisom i štokavskim narečjem. Ilirci su širili poznavanje stare književnosti Dubrovnika i Dalmacije, u skladu sa romantičarskim nazorima ukazivali su na lepotu srpskih narodnih pesama; isticali su kao primer književnike tadašnjih najrazvijenih slovenskih književnosti, ruske i poljske, Puškina i Mickjeviča. Razvijajući se u vremenu izrazitih društveno-političkih suprotnosti, književnost ilirizma imala je izrazito borbeni karakter. Ona je htela da bude umetnički izraz onih klasa koje su činile većinu naroda (seljaštvo, deo malograđanstva, plemstvo bez imetka), a koje su bile bez vlasti i siromašne. Odatle je ta književnost bila borbena i tendenciozna. Otuda je u njoj najvažnija književna vrsta bila lirika, patriotska i ljubavna, a tek iza toga drama i novela. Književnici ilirizma su svoj književnički poziv shvatili kao narodni i politički zadatak. Otuda je ta književnost ostala izvan glavnog toka romantičarskih stilskih kompleksa zapadnoevropske književnosti. Iako se razvijala u doba romantizma u njoj nije primarno izražavanje lirskog subjekta, izražavanje individualnosti, sentimentalnosti i misticizma karakterističnih za italijansku, francusku, nemačku književnost. Najznačajniji književnici ilirizma su Ivan Mažuranić, Stanko Vraz i Petar Preradović. Pored njih ističu s i Dimitrije Demeter, Antun Nemčić, Ante Kuzmanić, Andrija Torkvat Brlić, Vjekoslav Babukić... Razvija pesništvo apela s nacionalnim sadržajima, epske oblike (Demeter, Grobničko polje; Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića), zatim liriku sa isprepletanjem patriotskih i intimnih motiva (Vraz, Đulabije; Preradović) beleži početke novije hrvatske drame (Kukuljević, Juran i Sofija; Demeter, Teuta), pojavljuju se prve novele (Vukotinović, Kukuljević, Demeter) i putopisi (Nemčić, Putositnice; M.Mažuranić, Pogled u Bosnu). Književnici ilirizma su izdavali prvi književni časopis, pokrenuli nove književne edicije: zbornik `Kolo` (od 1842), almanah `Iskru` (1845), organizovali književna društva (Matica ilirska, 1842) pozorišne predstave, započeli rad na drami, kritici, feljtonu, noveli, romanu. Izdavali su stare dubrovačke pisce (Gundulić), narodne pesme i dr. Ilirci nisu uspeli da ujedine sve Slovene pod jednim imenom, ali su uspeli da ujedine štokavske katolike preko jednog (štokavskog) književnog jezika i pravopisa...

m2 Pun Naslov: Četnici i njihova uloga u vreme narodno oslobodilačkog rata 1941-1945 Izdavač: Izdavački Centar Komunist Broj strana: 127 + deo sa fotografijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x12cm Miloš Minić (Preljina, kod Čačka, 28. avgust 1914 — Beograd, 5. septembar 2003), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Srbije, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1972. do 1978. godine obavljao je funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ. Rođen je 28. avgusta 1914. godine u selu Preljini, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a gimnaziju u Čačku, 1933. godine. Potom je studirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1938. godine. Još za vreme školovanja, kao učenik viših razreda gimnazije pristupio je revolucionarnom omladinskom pokretu, ali je revolucionarnim radom počeo aktivnije da se bavi po dolasku na Beogradski univerzitet, 1933. godine. Učestvovao je u demonstracijama i drugim akcijama koje je na Univerzitetu organizovala Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). Godine 1935. je stupio u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1936. i u članstvo KPJ. Ubrzo potom bio je izabran u partijsko rukovodstvo na Pravnom fakultetu. U to vreme radio je na rešavanju ekonomskih problema studenata i rukovodio radom studentske „Samopomoći“. Bio je predsednik Opšte studentske menze, sekretar Potpornog udruženja studenata, član Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja i jedan od najaktivnijih organizatora studentskih demonstracija i štrajkova. Učestvovao je i u organizovanju velikih studentskih demonstracija, 4. aprila 1936. godine. Godine 1938. Miloš Minić je bio izabran za člana Univerzitetskog komiteta KPJ u Beogradu, ali ubrzo zatim odlazi na rad u Pokrajinski komitet SKOJ-a za Srbiju, a onda u Čačak kao član Okružnog komiteta KPJ. Zbog aktivnog političkog rada bio je proganjan i hapšen nekoliko puta. Minić je posle opštinskih izbora 1938. godine, zajedno sa Momom Markovićem napisao brošuru — „Ko ima pravo da govori u ime Beograda?“. U njoj je izvršena analiza izbora, prikazan teror koji je Vlada preduzimala protiv komunističkih simpatizera i najzad njen politički poraz. Ova brošura, ilegalno štampana u Kragujevcu, je odmah otkrivena, a Miloš Minić i Moma Marković su bili progonjeni. U Beogradu je Minić završio Pravni fakultet 1938. godine i vratio se u Čačak, gde je radio kao advokatski pripravnik i član Okružnog komiteta KPJ. Zbog njegovog političkog delovanja, tadašnje Ministarstvo unutrašnjih poslova je u maju 1940. godine donelo rešenje da se Miloš Minić internira u koncentracioni logor u Bileći, zbog čega je ponovo prešao u ilegalnost. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju uputio ga je u Kruševački okrug na rad. Partijska organizacija Kruševačkog okruga bila je razbijena posle dve velike provale (1935. i 1937). Trebalo je hitno obnoviti i razviti partijsku organizaciju. U uslovima pojačanih policijskih pretnji bio je to težak zadatak, ali i veliko iskušenje. Neposredno pred Petu zemaljsku konferenciju KPJ održana je okružna partijska konferencija, na kojoj je Miloš Minić bio izabran za sekretara Okružnog komiteta KPJ za Kruševac. Narodnooslobodilačka borba Detaljnije: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije Odmah posle događaja od 27. marta 1941. godine Miloš Minić je upućen u Valjevo, kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ za Valjevo. Posle okupacije Jugoslavije, on je bio jedan od organizatora ustanka u valjevskom kraju. Radio je na organizovanju prikupljanja oružja i drugog ratnog materijala, prikupljanju boraca, propagiranju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) i aktivno učestvovao u organizovanju Valjevskog partizanskog odreda. Kada je saznao da se u valjevskom kraju nalazi i pukovnik Draža Mihailović, krajem jula 1941. godine, vodio je pregovore s njim radi njegovog pridobijanja za zajedničku borbu. Tada su bili napravljeni prvi prvi službeni kontakti između Narodnooslobodilačkog i Četničkog pokreta. Miloš je, u pratnji Dragojla Dudića i doktora Miodraga Jovanovića, predvodio partizansku delegaciju, a na četničkoj strani je pregovarao poručnik Neško Nedić. Do dogovora nije došlo, ali je zaključeno da je jedinstveni cilj i jednih i drugih borba protiv okupatora. U vreme formiranja, kako partizanskih tako i četničkih odreda na slobodnoj teritoriji zapadne Srbije, odnosi su počeli da se pogoršavaju. Do novih pregovora opet dolazi preko Miloša Minića, polovinom avgusta 1941. godine. Posle dobijenih instrukcija od po direktivi Glavnog štaba NOPO Srbije, iz Beograda, u pratnji Dragojla Dudića ponovo kreće na Ravnu goru.[1] Naročita se diskusija vodila između Miloša Minića i književnika Dragiše Vasića. Oni su se poznavali iz Beograda. Minić je napomenuo da je sazrelo vreme za početak jedne sveopšte narodne borbe, kako partizanskih, tako i četničkih odreda. Draža Mihailović je napomenuo da se ne prenagli zbog mogućih nemačkih odmazdi. I ovi razgovori su završeni bez vidljivog napretka. U međuvremenu Minić je došao u dodir sa vojnočetničkim odredom „Zečević-Martinović“, koji je bio voljan da se bori. Krajem avgusta, pravoslavni sveštenik Vlada Zečević i inženjerijski poručnik Ratko Martinović uputili su se na zajednički sastanak na Mačkovom kamenu. Na kraju je postignut sporazum o napadu na varošicu Krupanj. Posle osvajanja Krupnja, raspravljalo se o stvaranju novih organa vlasti. Došlo je do sastanka u selu Kržavi između Minića, Zečevića i Dragojla Dudića. Na predlog Minića i Zečevića, organ vlasti u Krupnju je nazvan „Narodni odbor varošice Krupanj“. Posle konstituisanja ovog tela, Miloš Minić je održao veliki skup na kome je najviše govorio o novoj „narodnoj vlasti“, i ukidanju dotadašnje vlasti i svih njenih organa (sreskog načelstva, opštine, žandarmerijske stanice, sreskih sudova, poreske uprave, katastarske sekcije i dr.) Oko 11. septembra 1941. ponovno je došlo do susreta Miloša Minića sa Dražom Mihailovićem povodom napada četnika na partizane u selu Plkaninici (Mionica) kojim je rukovodio lično Draža Mihailović.[2] Polovinom septembra Minić dobija zadatak da sačeka generalnog sekretara KPJ, Josipa Broza Tita na prostoru valjevske teritorije. Tito je stigao u selo Robaje 18. septembra 1941. godine, gde ga je zadržala partizanska četa. Minić je došao i prepoznao Tita. Tito se najviše interesovao za odnose partizana i četnika Draže Mihailovića. Minić mu je podneo izveštaj, a Tito je tražio sastanak sa Dražom. Tako je Miloš Minić sa Titom, Obradom Stefanovićem i Vojislavom Rafailovićem ponovo krenuo Draži u suret, u selu Struganik, 19. septembra 1941. godine gde je zakazan sastanak. Razgovori su se vodili u kući vojvode Živojina Mišića. Sa Dražom Mihailovićem nalazio se i sin vojvode Živojina Mišića, major Aleksandar Mišić, načelnik Vrhovne Komande, potpukovnik Dragoslav Pavlović i Dragiša Vasić. I posle ovih razgovora nije došlo do nekog pomaka. Dogovoreno je samo da se mobilizacija izvodi bez prisile i da se dve strane ne sukobljavaju. Na kraju, Miloš Minić je kao uspomenu poklonio Dragoslavu Pavloviću svoj pištolj „Valter“, a ovaj mu je dao vojno-državni pištolj koji su nosili oficiri bivše Jugoslovenske kraljevske vojske. Interesantno da je taj isti pištolj, po Minićevim rečima, njega spasao od Dražinih četnika u selu Bastavu, nedaleko od Krupnja 1942. godine. Posle nemačke ofanzive na zapadnu Srbiju i odlaska glavnine partizanskih snaga u Sandžak, Minić je dobio zadatak da ostane na svom terenu i nastavi dotadašnji posao. Sredinom decembra sazvano je okupljanje političkih rukovodilaca ustanka iz šabačkog i valjevskog kraja i partizanskih rukovodilaca Mačvanskog i Valjevskog partizanskog odreda. Skup je održan u Dragodolu 15. decembra 1941. godine. Miloš Minić je vodio ovaj skup i tražio je da se partizanske jedinice reorganizuju, u manje pokretljive jedinice da bi se iskra ustanka održala u narodu, te da svaka grupa ide na svoju teritoriju i širi ustanak. Minić je naročito insistirao na poštovanju gvozdene partizanske discipline. Naredio je da nema opijanja, silovanja, krađe, svirepih ubistava i kocke. Tokom čitave 1942. godine, pod najtežim okolnostima za Narodnooslobodilački pokret, neumorno je radio na jačanju jedinstva naroda Srbije na organizovanju pokreta i borbe. Kao sekretar Okružnog komiteta KPJ u Čačku nastavio je da radi i tokom 1943. i 1944. godine, sve do povratka jedinica NOV i POJ u Srbiju. Posle oslobođenja Beograda, dobija dužnost načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za grad Beograd. Posleratno doba Kraljica Julijana i Miloš Minić 1975. godine Po oslobođenju Srbije, 1944. godine, postaje poslanik Antifašističke skupštine narodnog oslobođenja Srbije (ASNOS). Aprila 1945. godine je imenovan za javnog tužioca NR Srbije. Posle imenovanja za javnog tužioca, ponovo je preveden u vojnu službu, s činom pukovnika. Bio javni tužilac na suđenju Dragutinu Keseroviću, Voji Lukačeviću, Branku Gašpareviću i drugima. Minićev najveći pravni slučaj bio je tzv. „Beogradski proces“, održan između 10. juna i 15. jula 1946. godine u zgradi Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru u Beogradu. U postupku je nastupao kao glavni tužilac. Prvi među optuženima bio je general Draža Mihailović, vođa Ravnogorskog pokreta, zbog čega je ovaj proces poznat i kao „suđenje Draži Mihailoviću“. Pored njega, optuženo je bilo još dvadeset troje osoba — pripadnici JVuO, zatim vojni komandanti i politički funkcioneri Nedićevog režima i Ljotićevog pokreta, kao i predratni srpski političari anti-komunističkog opredeljenja; optuženi su bili i članovi bivše Jugoslovenske vlade u izbeglištvu, kojima se sudilo u odsustvu. Od 1945. godine Minić je neprekidno bio biran za poslanika Narodne skupštine NR Srbije i za poslanika Narodne skupštine FNRJ, prvog i drugog saziva. Bio je član Ustavotvornog odbora Ustavotvorne skupštine FNRJ i učestvovao je u izradi prvog Ustava FNRJ, 1946. godine. Kao predsednik Ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Srbije, rukovodio je izradom prvog Ustava NR Srbije, 1947. godine. Na Petom kongresu KPJ u Beogradu jula 1948. godine bio je predsednik Izborne komisije koja je imala zadatak da saopšti rezultate za izbor novog Centralnog komiteta posle glasanja. Kada je Minić pročitao Titovo ime sa 2.318 glasača (koliko je i bilo učesnika Kongresa), prekinut je ogromnim aplauzom i pesmom. Pokušao je da nastavi čitanje rezultata, ali mu delegati to nisu dozvolili. Kongres se završio pevanjem „Internacionale“. U svojoj dugoj političkoj karijeri, obavljao je mnoge odgovorne državne dužnosti: ministar u Vladi NR Srbije, od 1950. do 1953. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1953. do 1956. godine, predsednik Gradskog narodnog odbora Beograda, od 1955. do 1957. godine, predsednik Izvršnog veća NR Srbije, od 1957. do 1962. godine, član Saveznog izvršnog veća, od 1962. do 1963. godine, potpredsednik Saveznog izvršnog veća, od 1963. do 1965. godine, predsednik Saveznog veća Savezne skupštine SFRJ, od 1966. do 1967. godine, član Saveta federacije, od 1966. do 1974. godine, predsednik Skupštine SR Srbije, od 1967. do 1969. godine, potpredsednik Savezne skupštine SFRJ, do 1969. do 1972. godine, Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ, od 1972. do 1978. godine. Za člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije izabran je na Prvom kongresu, maja 1945. godine. Član Politbiroa CK KPS bio je od 1948. do 1962, a član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, do juna 1963. godine. Za člana Centralnog komiteta KP Jugoslavije, biran je od Šestog kongresa. Član Izvršnog komiteta CK SKJ je postao jula 1963. godine. Učestvovao je kao član Komisije, u pripremi i izradi Programa SKJ, usvojenom na Sedmom kongresu SKJ 1958. godine. Na Devetom kongresu SKJ, 1969. godine, izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ, a na Desetom kongresu SKJ, 1974. godine je izabran za člana Predsedništva CK SKJ. Pored ovoga bio je i član Predsedništva Glavnog odbora SSRN Srbije i član Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Iz političkog života se povukao 1990. godine. Posle raspada SFRJ više se nije pojavljivao u medijima i na televiziji. Povukao se u svoju vikendicu blizu Čačka, gde je živeo do 2003. godine. Početkom 2003. godine vratio se u Beograd, a poslednje pojavljivanje mu je bilo u podgoričkom listu „Danas“ marta 2003. godine. Umro je 5. septembra 2003. godine u Beogradu, u svojoj 89. godini života. Kremiran je i sahranjen na čačanskom groblju, pored svoje supruge. Bio je oženjen, Milkom Minić (1915—2000), takođe učesnicom Narodnooslobodilačkog rata i društveno-političkom radnicom, sa kojom je imao dve ćerke. Njihova ćerka Jelica, je jedno vreme bila pomoćnik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića. Knjige i odlikovanja Miloš Minić je napisao i objavio objavio tri knjige, sa tematikom iz Narodnooslobodilačkog rata: „Omladinski pokret u ratu i revoluciji u Srbiji 1941—1945“, „Rat i revolucija u Srbiji 1941—1945“ i „Narodnooslobodilački ili građanski rat u Srbiji (1941—1945)“. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden junaka socijalističkog rada, Orden narodnog oslobođenja, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Ordenom narodnog heroja odlikovan je 9. oktobra 1953. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila....