Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Sve ostalo uredno! Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

A.S. Puskin - Bajke Decje novine, Gornji Milanovac, 1988. Tvrd povez, 83 strane, posveta. Stripove nacrtao Djordje Lobacev Bajka o caru Saltanu Bajka o zlatnom petlicu Bajka o mrtvoj carevoj kceri i o sedmorici vitezova Bajka o popu i njegovom radniku tikvanu Bajka o ribaru i ribici Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Letak kojim je Dragoljub Aleksic izmedju dva rata reklamirao svoj cuveni poduhvat, u kome je nadletao Beograd drzeci se zubima za avion. Prirodno, leci su izbacivani iz aviona. EKSTREMNO RETKO! Dragoljub Aleksić (Vina kod Knjaževca, 9. avgust 1910 — Beograd, 4. novembar 1985), bio je srpski i jugoslovenski filmski scenarista, reditelj, producent, akrobata i glumac, poznat u jugoslovenskim, evropskim i svetskim okvirima. Osnovni biografski podaci Nakon završene osnovne škole i kovačkog zanata napušta rodno selo, Vinu i odlazi u Beograd gde formira sopstvenu akrobatsku artističku trupu i ubrzo postaje jedna od najslavnijih domaćih ličnosti svog doba. Umro je u Beogradu u domu za stare, na Bežanijskoj kosi, u krajnjem siromaštvu. Od tada do danas, lik Dragoljuba Aleksića predstavlja značajnu tačku interesovanja u umetničkim i teorijskim krugovima naše zemlje. Aleksić je u periodu između dva svetska rata nastupao širom čitave Jugoslavije i Evrope. Tokom 1931. godine nastupao je u Kruševcu, tom prilikom je bio uhapšen.[1] Septembra 1936. pojavio se u Beogradu sa topom za ispaljivanje ljudi.[2] Piše scenario, režira, producira i igra glavnu ulogu u prvom srpskom filmu sa snimljenim filmskim dijalogom Nevinost bez zaštite, priču o junaku koji pomaže i spašava od nasilja sirotu, nezaštićenu devojku. U produkciji su mu pomogli saradnici Ivan Mišković, producent i Stevan Živković, snimatelj.[3] Film je videlo oko 80.000 Beograđana.[4] Zbog ovog, u amaterskim uslovima snimljenog filma, Aleksić ima problema sa Nemcima, ali i sa novim vlastima nakon oslobođenja. Nemačka okupaciona vlast ga sumnjiči za podrivanje trećeg rajha i pobunu protiv okupacione vlasti, jer projekcija njegovog filma izaziva ovacije koje su, po pričama Beograđana onog vremena, nadjačale ton u susednom, nemačkom bioskopu. Komunistička partija ga, nakon završetka drugog svetskog rata, proglašava kolaboracionistom i izvodi pred sud, zbog sumnje da je filmski materijal, kamere i ostalu tehniku dobio od Nemaca, kao njihov saradnik. U oba procesa koji su vođeni protiv njega Aleksić dobija oslobađajuću presudu. Film Nevinost bez zaštite je sačuvan samo u fragmentima. Njih, uz komentare samog Aleksića, možete videti u istoimenom filmu Dušana Makavejeva snimljenom 1968. godine. Osim tumačenja glavne uloge u sopstvenom filmu Aleksić igra i u filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963). Ulogu Dragoljuba Aleksića Čoveka od čelika tumači Nenad Jezdić u filmu Čarlston za Ognjenku, Uroša Stojanovića (2008).[5] Danas u beogradskom naselju Zemun Polje postoji Ulica akrobate Aleksića. Sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu. Aleksićeva akrobatska atrakcija, Maribor 1958 Humanitarni rad i akrobatske atrakcije Osim velike hrabrosti i artističke veštine, ono što Aleksića čini još većim herojem sopstvenog i današnjeg vremena je velika humanost koju je iskazivao tokom svoje karijere, donirajući velika novčana sredstva različitim humanitarnim, sportskim i drugim udruženjima građana. Njegov evropski značaj i slavu potvrđuju brojni dokumenti, zahvalnice, priznanja kao i novinski članci koji veličaju Aleksićev lik i delo. Javno je izvodio neverovatne poduhvate: savijanje gvozdene šipke, kidanje lanca zubima, hodanje po žici razapetoj između vrhova zgrada, bez zaštitne mreže... Leteo je iznad Kalemegdana, prvi put 21. aprila 1940[6], ali i ostalih evropskih gradova, držeći se samo zubima za uže ispod avionskog trupa. Retki sačuvani filmski snimci svedoče o nesvakidašnjim podvizima ovog jedinstvenog čoveka. Nakon leta iznad Kalemegdana, `konkurenti` su proneli glas da je poginuo. Da bi dokazao da je živ, početkom jula 1940. je ispred `Šumatovca` kidao zubima lanac.[7] Filmografija Nevinost bez zaštite (1942) Dragoljub Aleksić , Ivan Mišković Desant na Drvar (1963) Fadil Hadžić tags: dragoljub aleksic, covek od celika, nevinost bez zastite, akrobata aleksic...

Db Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali 16 slicica! 84 od 100 Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.

Lobby card za film `Heavy metal`, rad cuvenog crtaca Ricarda Korbena (Den, Svet mutanata itd), a za pricu `Den`. . Distribucija `Centar film`, Beograd. 23x17 cm. Nije u pitanju nikakva naknadna stampa, tj, replika, vec originalna kartica. RETKO! Ricard Korben Heavy Metal is a 1981 Canadian adult animated science fantasy anthology film directed by Gerald Potterton and produced by Ivan Reitman and Leonard Mogel, who also was the publisher of Heavy Metal magazine, which was the basis for the film. It starred the voices of Rodger Bumpass, Jackie Burroughs, John Candy, Joe Flaherty, Don Francks, Martin Lavut, Marilyn Lightstone, Eugene Levy, Alice Playten, Harold Ramis, Percy Rodriguez, Susan Roman, Richard Romanus, August Schellenberg, John Vernon, and Zal Yanovsky. The screenplay was written by Daniel Goldberg and Len Blum. The film is an anthology of various science fiction and fantasy stories tied together by a single theme of an evil force that is `the sum of all evils`. It was adapted from Heavy Metal magazine and original stories in the same spirit. Like the magazine, the film features a great deal of graphic violence, sexuality, and nudity. Its production was expedited by having several animation houses working simultaneously on different segments. Upon release, the film received mixed reviews from critics, with praise towards the animation, visuals, Elmer Bernstein`s score and voice acting, but criticism towards its story and overuse of graphic violence. The film however was a modest success at the box office and has since achieved cult status. The film`s influential soundtrack was packaged by music manager Irving Azoff and included several popular rock bands and artists, including Black Sabbath, Blue Öyster Cult, Sammy Hagar, Don Felder, Cheap Trick, DEVO, Journey, and Nazareth, among others.[2] A sequel titled Heavy Metal 2000 (2000) was released in 2000 and received negative reviews.[citation needed] Plot `Soft Landing` The title sequence was based on the comic of the same name by Dan O`Bannon and Thomas Warkentin.[citation needed] The title sequence story opens with a Space Shuttle orbiting the Earth. The bay doors open, releasing a 1960 Corvette. An astronaut seated in the car then begins descending through Earth`s atmosphere, landing in a desert canyon. Crew Jimmy T. Murakami and John Bruno – directors John Coates – producer Dan O`Bannon – writer Thomas Warkentin – art direction Music `Radar Rider` by Riggs Studio MGM Titles T.V. Cartoons Ltd `Grimaldi` In the framing story, the astronaut Grimaldi arrives at home where he is greeted by his daughter. He says he has something to show her. When he opens his case, a green, crystalline sphere rises out and melts him. It introduces itself to the terrified girl as `the sum of all evils`. Looking into the orb known as the Loc-Nar, the girl sees how it has influenced societies throughout time and space. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Don Francks as Grimaldi Caroline Semple as Girl Crew Harold Whitaker – director John Halas – producer Studio Halas & Batchelor Animation Ltd `Harry Canyon` Original story by Daniel Goldberg and Len Blum; based on The Long Tomorrow by Moebius. In a dystopian and crime-ridden New York City in 2031, cynical taxicab driver Harry Canyon narrates his day in film noir style, grumbling about his fares and frequent robbery attempts he thwarts with a disintegrator installed in the back of his seat. He stumbles into an incident where he rescues a red haired young woman from Rudnick, a gangster who murdered her father. She explains that her father discovered the Loc-Nar, and they have been pursued relentlessly by people attempting to obtain it. Harry takes her to his apartment, where they have sex. She decides to sell the Loc-Nar to Rudnick and split the money with Harry. Rudnick is disintegrated by the Loc-Nar at the exchange, and she attempts to double-cross Harry to keep the money for herself. When she pulls out a gun, Harry uses the disintegrator on her. He keeps the money, and summarizes the incident as a `two-day ride with one hell of a tip`. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Harvey Atkin as Alien, Henchman John Candy as Desk Sergeant Marilyn Lightstone as Whore Susan Roman as Girl, Satellite Richard Romanus as Harry Canyon Al Waxman as Rudnick Crew Pino van Lamsweerde – director W. H. Stevens Jr. – producer Vic Atkinson – producer Daniel Goldberg – writer Len Blum – writer Music `Veteran of the Psychic Wars` by Blue Öyster Cult `True Companion` by Donald Fagen `Blue Lamp` by Stevie Nicks `Open Arms` by Journey `Heartbeat` by Riggs Studio Atkinson Film Arts `Den` Based on the character of the same name created by Richard Corben. A nerdy teenager finds a `green meteorite` near his house and adds it to his rock collection. During a lightning experiment, the orb hurls the young man into the world of Neverwhere, where he transforms into a naked, muscular man called Den, an acronym for his earth name, David Ellis Norman. There, Den witnesses a strange ritual, rescuing a beautiful young woman who is about to be sacrificed to Uhluhtc. Reaching safety, she introduces herself as Katherine Wells from the British colony of Gibraltar. The two start having sex, but are interrupted by the minions of Ard, an immortal man who wants to obtain the Loc-Nar for himself. After being taken to see Ard, Den demands to see Katherine. His request is ignored and Ard orders his men to castrate Den. Den fights off the soldiers and shoots Ard, who is immortal and heals immediately. The girl turns out to be sleeping, encased in glass under a spell where only Ard can awaken her. Ard offers Den a deal: if he gets the Loc-Nar from the Queen and brings it to him, the girl will be released. Den agrees and infiltrates the palace along with Ard`s best soldier, Norl. They are promptly caught by the Queen`s guards, but she offers leniency if Den has sex with her. He complies, thereby distracting the Queen while the raiding party steals the Loc-Nar. Den escapes and races back to rescue Katherine from Ard. Recreating the lightning incident that drew him to Neverwhere, he is able to banish Ard and the Queen. Den suspects that they were teleported to Earth. Refusing the opportunity to take the Loc-Nar for himself, Den rides with Katherine into the sunset, content to remain in Neverwhere. As for the Loc-Nar, it rises into the sky and lands on a space station where it is picked up by someone else. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar John Candy as Den Jackie Burroughs as Katherine Wells Martin Lavut as Ard Marilyn Lightstone as Queen August Schellenberg as Norl Crew Jack Stokes – director Jerry Hibbert – producer Richard Corben – writer Studio Votetone `Captain Sternn` Based on the character of the same name created by Bernie Wrightson. On a space station, crooked space captain Lincoln F. Sternn is on trial for numerous serious charges presented by the prosecutor consisting of 12 counts of murder in the first degree, 14 counts of armed theft of Federation property, 22 counts of piracy in high space, 18 counts of fraud, 37 counts of rape — and one moving violation. Pleading `not guilty` against the advice of his lawyer Charlie, Sternn explains that he expects to be acquitted because he bribed a witness named Hanover Fiste. Fiste takes the stand upon being called to by the prosecutor, but his perjury is subverted when the Loc-Nar, now the size of a marble, causes him to blurt out highly incriminating statements about Sternn (though whether or not any of them are true is unknown) before changing him into a hulking muscular brute that chases Sternn throughout the station, breaking through bulkheads and wreaking havoc. Eventually, he corners Sternn, who gives him his promised payoff, and he promptly shrinks back to his scrawny original form. Sternn opens a trap door under Fiste, ejecting him into space. The Loc-Nar enters Earth`s atmosphere with Fiste`s flaming severed hand still clinging to it. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Rodger Bumpass as Hanover Fiste Joe Flaherty as Charlie, the lawyer Douglas Kenney as Regolian Eugene Levy as Captain Lincoln F. Sternn John Vernon as Prosecutor Crew Julian Harris – director Paul Sebella – director Bernie Wrightson – writer Music `Reach Out` by Cheap Trick Studio Boxcar Animation Studios Inc `Neverwhere Land` Because of time constraints, a segment called `Neverwhere Land`, which would have connected `Captain Sternn` to `B-17`, was cut. The story follows the influence of the Loc-Nar upon the evolution of a planet, from the Loc-Nar landing in a body of water, influencing the rise of the industrial age, and a world war. This original story was created by Cornelius Cole III. The original rough animatics are set to a loop of the beginning of Pink Floyd`s `Time`. The 1996 VHS release included this segment at the end of the tape. On the DVD release, this segment is included as a bonus feature. In both released versions, the sequence is set to the music of `Passacaglia` (from Magnificat), composed and conducted by Krzysztof Penderecki and with animation studio being produced by Duck Soup Produckions. `B-17` A World War II B-17 bomber nicknamed the Pacific Pearl makes a difficult bombing run and suffers heavy damage with all of the crew except the pilot and co-pilot killed by gunfire. As the bomber limps home, the co-pilot goes back to check on the crew. Finding nothing but dead bodies, he notices the Loc-Nar trailing the plane. Informing the pilot, he heads back to the cockpit, when the Loc-Nar rams itself into the plane and reanimates the dead crew members as zombies. The co-pilot is killed, while the pilot parachutes away in time. He lands on an island where he finds a graveyard of airplanes from various times, along with the wrecked airplanes` zombified airmen, who surround him, sealing the horrified pilot`s fate. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Don Francks as Co-Pilot (Holden) George Touliatos as Pilot (Skip) Zal Yanovsky as Navigator Crew Barrie Nelson – director W. H. Stevens Jr. – producer Dan O`Bannon – writer Music `Heavy Metal (Takin` a Ride)` by Don Felder Studio Atkinson Film-Arts `So Beautiful & So Dangerous` Based on the comic of the same name by Angus McKie. Dr. Anrak, a prominent scientist, arrives at The Pentagon for a meeting regarding mysterious mutations that are plaguing the United States. At the meeting, the doctor tries to dismiss the occurrences. When he sees the Loc-Nar in the locket of Gloria, a beautiful buxom stenographer, he begins to behave erratically and motorboats her. A colossal starship drills through the roof and abducts the doctor and, by accident, Gloria. The ship`s robot is irritated at Anrak, who is actually a malfunctioning android, but its mood changes when it sees Gloria. With the help of the ship`s alien pilot Edsel and co-pilot Zeke, the robot convinces Gloria to stay on board and have `robot sex` (albeit off-screen). Meanwhile, Edsel and Zeke snort a huge amount of a powdered drug called Plutonian Nyborg before flying home, zoning out on the cosmos. Too intoxicated to fly straight, they crash-land unharmed in a huge space station. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Rodger Bumpass as Dr. Anrak John Candy as Robot Joe Flaherty as General Eugene Levy as Male Reporter / Edsel Alice Playten as Gloria Harold Ramis as Zeke Patty Dworkin as Female Reporter Warren Munson as Senator Crew John Halas – director Angus McKie – writer Music `Queen Bee` by Grand Funk Railroad `I Must Be Dreamin`` by Cheap Trick `Crazy? (A Suitable Case for Treatment)` by Nazareth `All of You` by Don Felder `Prefabricated` by Trust `Heavy Metal` by Sammy Hagar Studio Halas & Batchelor Animation Ltd `Taarna` Original story by Daniel Goldberg and Len Blum; based on Arzach by Moebius. The Loc-Nar, now the size of a giant meteor, crashes into a volcano on another world and draws a large mass of curious people. As they begin to climb the volcano, it erupts and green slime covers the crowd, mutating them into an evil barbarian army. The mutants subsequently attack a nearby city of peaceful scholars. Desperate, the city leaders mentally summon the Taarakians, a once powerful yet now declining warrior race with whom the city had a pact, but the city falls before the call can be answered. Taarna, a beautiful yet mute warrior and the last of the Taarakians, receives the summons. After ritually preparing herself, she and her avian mount fly to the beleaguered city, only to find the citizens dead. Determined to avenge them, she begins following the trail of their murderers and encounters a small band of the mutant barbarians. After killing them and with more information at hand, she travels towards the mutant camp, but she and her mount are captured. Taarna is tortured and thrown into an open pit, unconscious. Her mount escapes and rescues her. She tries going for the Loc-Nar, but the mutants pursue and shoot her mount down. The mutant leader faces Taarna in a duel to the death, wounding her, but Taarna manages to kill him. With the last of their strength, Taarna and her companion make a death flight to the volcano. As they approach, the Loc-Nar warns her off, claiming that sacrificing herself would be futile. Ignoring the Loc-Nar, Taarna unleashes the power imbued in her sword and dives into the volcano, destroying the Loc-Nar. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Thor Bishopric as Boy Ned Conlon as Councilman #1 Len Doncheff as Barbarian #1 Don Francks as Barbarian #2 Joseph Golland as Councilman #2 Charles Joliffe as Councilman #3 Mavor Moore as Elder August Schellenberg as Taarak Cedric Smith as Bartender George Touliatos as Barbarian #3 Vlasta Vrána as Barbarian Leader Zal Yanovsky as Barbarian #4 Music `E5150` by Black Sabbath `The Mob Rules` by Black Sabbath `Through Being Cool` by Devo `Epilogue` As the final story ends, the Loc-Nar that was terrorizing the girl destabilizes and begins breaking up. The girl flees it and her home. The Loc-Nar then explodes, destroying the mansion in the process. Taarna`s reborn mount appears outside and the girl happily flies away on it. It is then revealed that Taarna`s soul has been reincarnated in the girl, transforming her into a new Taarakian. Cast Percy Rodriguez (uncredited) as Loc-Nar Music `Working in the Coal Mine` by Devo Production Ivan Reitman gained a deal with Columbia Pictures to create an animated film and asked Gerald Potterton to oversee it.[5] The initial script had Arzach as the framing device for the film, but the script was thrown out after Jean Giraud refused to allow the usage of his characters. Len Blum and Daniel Goldberg created Taarna and a green orb instead.[6] Chris Achilléos did the character design for Taarna.[7] Michael Mills was hired to create the opening and closing segments, but script rewrites had the sequences redrawn multiple times. Reitman, displeased with the high expenses, withheld payment. Mills sued and the case was settled out of court. Reitman hired Jimmy T. Murakami to create a new opening.[6] Atkinson Film-Arts animated Harry Canyon, directed by Pino van Lamsweerde, and the B-17 segment by Barrie Nelson. Captain Sternn was animated by Boxcar films under the direction of Paul Szuchopa and Julian Harris. Halas and Batchelor and TVC animated the other segments. Taarna was created in Montreal by 11 designers, 30 animators, and 54 assistants under the direction of John Bruno. José Abel, Danny Antonucci, and Zdenko Gašparović worked on Taarna.[8] Animator Robert Balser directed the animation of the `Den` sequence for the film.[9] The film uses the rotoscoping technique of animation in several shots. This process consists of shooting models and actors, then tracing the shot onto film.[10] Release The film was released on August 7, 1981. It was a financial success, grossing over $20 million on a $9 million budget (equivalent to a gross of $64 million in 2022).[3] Reception The film was met with mixed response. Review aggregator Rotten Tomatoes reports that 66% of critics have given the film a positive review based on 35 reviews, with an average rating of 5.8/10 and the critical consensus: `It`s sexist, juvenile, and dated, but Heavy Metal makes up for its flaws with eye-popping animation and a classic, smartly-used soundtrack.`[11] Janet Maslin of The New York Times wrote that `for anyone who doesn`t think an hour and a half is a long time to spend with a comic book, Heavy Metal is impressive,` and noted that the film `was scored very well, with music much less ear-splitting than the title would suggest.`[12] Variety declared, `Initial segments have a boisterous blend of dynamic graphics, intriguing plot premises and sly wit that unfortunately slide gradually downhill ... Still, the net effect is an overridingly positive one and will likely find its way into upbeat word-of-mouth.`[13] Gene Siskel of the Chicago Tribune gave the film three stars, writing that it `isn`t intended for close scrutiny on a literal level. The film clearly is intended as a trip, and on that level it works very nicely.` He criticized the film as `blatantly sexist` and for having `wildly romanticized` violence.[14] Sheila Benson of the Los Angeles Times wrote, `Somehow a great deal of the charm [of the magazine] leaked out on the way to the movie house, but all of the sadism stayed put. And then some. It`s the most expensive adolescent fantasy revenge fulfillment wet dream ever to slither onto a screen.`[15] John Pym of The Monthly Film Bulletin found that it was `to put it mildly, something of a hodge-podge.`[16] Film historian and critic Leonard Maltin gave the film 3 stars out of 4 in his Movie Guide, calling the feature `... uneven, but great fun on a mindless, adolescent level.`[17] On the whole, in terms of individual segments, critics were typically most favorable towards the `Den` story.[18] Critic Janet Maslin gave the film a positive review in The New York Times. She said, `The other highly memorable story is about a bookworm from earth who winds up on another planet, where his spindly body is transformed into that of an extraterrestrial Hercules.` She also complimented John Candy`s vocal performance as Den.[19] Christopher John reviewed Heavy Metal in Ares Magazine #11 and commented that `Sadly, what could have been a true boost for animation in this country[20] is a weak, opportunistic failure, put together with very little care and no love at all.`[21] Home media Heavy Metal aired frequently on HBO throughout the 1980s and 90s.[citation needed] Prior to official release on VHS and LaserDisc in 1996, the film was re-released to 54 theatres on March 8, 1996, remixed in Sony`s 8-track SDDS audio system, taking in US$550,000 (equivalent to $1,026,247 in 2022).[4] The subsequent home video release, the first animated film issued on the VHS format to be THX-certified, moved over one million units.[22] The film was released on Blu-ray Disc on February 1, 2011 as a Best Buy exclusive and it was later released everywhere on June 14, 2011.[23] A remastered 4K version was released on Ultra HD Blu-ray on April 19, 2022, bundled with a Blu-ray Disc release of the sequel, Heavy Metal 2000 (2000).[24] Music Soundtrack This section needs additional citations for verification. Please help improve this article by adding citations to reliable sources in this section. Unsourced material may be challenged and removed. (December 2015) (Learn how and when to remove this template message) Heavy Metal: Music from the Motion Picture Soundtrack album by various artists Released July 1981 Genre Heavy metal[25] hard rock[25] Label Full Moon/Asylum/Epic Heavy Metal film soundtracks chronology Heavy Metal: Music from the Motion Picture (1981) Heavy Metal 2000 OST (2000) Singles from Heavy Metal: Music from the Motion Picture `True Companion` / `All of You` Released: 1981 Professional ratingsReview scores Source Rating AllMusic [25] The soundtrack was released on LP in 1981, but for legal reasons, was not released on CD until 1995. The album peaked at number 12 on the Billboard 200 chart. The film`s theme song, `Heavy Metal (Takin` a Ride)` was sung by Don Felder. It was released as a single in the U.S. and reached number 43 on the Billboard Hot 100[26] and number five on the Mainstream Rock chart on September 19, 1981.[27] Blue Öyster Cult wrote and recorded a song called `Vengeance (The Pact)` for the film, but the producers declined to use the song because the lyrics provided a capsulized summary of the `Taarna` vignette. `Veteran of the Psychic Wars` was used instead. Both songs can be found on Blue Öyster Cult`s album Fire of Unknown Origin. Although used in the film, the songs `Through Being Cool` by Devo and `E5150` by Black Sabbath were not included in the released soundtrack album. These songs are on New Traditionalists and Mob Rules, respectively. The legal difficulties surrounding the use of some songs in the film delayed its release to home media. The production company`s use of some songs was limited solely to the theatrical release and soundtrack and did not include home media releases. It was not until 1996 that there was an official home media release on VHS when Kevin Eastman, who had bought the publishing rights of Heavy Metal magazine in 1992 and previously contributed to the magazine, reached a settlement with the music copyright holders.[28] The original LP contained four tracks per side and was programmed in stackable order (A, D, B, C). Rhino Records reissued the two-LP collection in 2017, programmed in standard order (A, B, C, D), as part of their `Rocktober` collection.[29] No. Title Artist Length 1. `Heavy Metal` (original version) Sammy Hagar 3:50 2. `Heartbeat` Riggs 4:20 3. `Working in the Coal Mine` Devo 2:48 4. `Veteran of the Psychic Wars` Blue Öyster Cult 4:48 5. `Reach Out` Cheap Trick 3:35 6. `Heavy Metal (Takin` a Ride)` Don Felder 5:00 7. `True Companion` Donald Fagen 5:02 8. `Crazy (A Suitable Case for Treatment)` Nazareth 3:24 9. `Radar Rider` Riggs 2:40 10. `Open Arms` Journey 3:20 11. `Queen Bee` Grand Funk Railroad 3:11 12. `I Must Be Dreamin`` Cheap Trick 5:37 13. `The Mob Rules` (alternate version) Black Sabbath 3:16 14. `All of You` Don Felder 4:18 15. `Prefabricated` Trust 2:59 16. `Blue Lamp` Stevie Nicks 3:48 Charts Chart (1981–1982) Peak position US Billboard 200[30] 12 Certifications Region Certification Certified units/sales Canada (Music Canada)[31] Platinum 100,000^ United States (RIAA)[32] Platinum 1,000,000^ ^ Shipments figures based on certification alone. Score Unusual for the time, an LP recording of Elmer Bernstein`s score was released alongside the soundtrack in 1981, and it featured the composer`s first use of the ondes Martenot, an instrument which became a trademark of Bernstein`s later career. On March 13, 2008, Film Score Monthly released an official, expanded CD release of Bernstein`s score, which he conducted.[33] The score was performed by the Royal Philharmonic Orchestra with the London Voices and Jeanne Loriod on the ondes Martenot. Original track listing: `Den and the Green Ball` (03:17) `Den Makes It` (02:49) `Den and the Queen` (02:56) `Den`s Heroics` (02:52) `Bomber and the Green Ball` (04:41) `Space Love` (01:32) `Harry and the Girl` (03:45) `Tarna Summoned` (sic) (02:50) `Flight` (02:20) `Tarna Prepares` (sic) (03:35) `Barbarians` (03:37) `Tarna Forever` (sic) (03:37) Re-release track listing: `Beginning` 1:16 `Intro to Green Ball` 1:18 `Discovery/Transformation (Den and the Green Ball)` 3:15 `Den Makes Out (Den Makes It)` 2:42 `Castrate Him/Searching for the Loc-Nar` 2:04 `Queen for a Day (Den and the Queen)` 2:54 `Pursuit (Den’s Heroics)` 2:51 `Fiste` 1:27 `Getting Bombed` 3:06 `Green Ball` 2:15 `Dem Bones` 2:44 `No Alarm` 0:58 `Robot Love (Space Love)` 1:32 `Harry` 1:35 `The Next Morning` 1:56 `End of Baby` 2:43 `Council (Taarna Summoned)` 2:49 `The Flight to Temple (Flight)` 2:16 `The Sword (Taarna Prepares)` 3:32 `Flight to Holiday Town` 2:20 `Fighting` 2:43 `My Whips!/Taarna Escapes Pit` 4:57 `Finish (Taarna Forever)` 3:34 Bonus tracks `Den Makes Out` (film version) 2:49 `Bomber and the Green Ball` (album edit) 4:35 `Harry and the Girl` (album edit) 3:41 `Barbarians` (album edit) 3:34 Sequel The sequel, titled Heavy Metal 2000, was released in 2000. Upon its release, Heavy Metal 2000 received negative reviews from critics and has fallen into obscurity. Legacy and cultural impact Several years after the film`s release, Heavy Metal managed to achieve a strong cult following mainly through midnight screenings, TV showings, and home video releases.[citation needed] The film served as inspiration for many animation and science fiction films and shows following it such as Blade Runner (1982), Starchaser: The Legend of Orin (1985), Gandahar (1987), Akira (1988), The Fifth Element (1997), Titan A.E. (2000), Sausage Party (2016), Mandy (2018), The Spine of Night (2021), Futurama, and Rick & Morty.[citation needed] The film was parodied in a season 12 episode of the adult animated comedy series South Park entitled `Major Boobage` (2008; S12E03), which also featured songs from the film`s soundtrack.[citation needed] Some news reports have suggested that Heavy Metal was an influence for Elon Musk when he launched a Tesla Roadster alongside a fake spaceman in the front seat into orbit in 2018, which seems to reference the film`s title sequence `Soft Landing`, in which a space traveler lands on Earth in a Chevrolet Corvette convertible two-seater.[34][35] Both Heavy Metal and the British animated film Watership Down (1978) served as strong influences on the animation and anthology styles of the music video At the Door by The Strokes.[36] Remake In March 2008, Variety reported that Paramount Pictures was set to make another animated film with David Fincher `spearheading the project`. Kevin Eastman, who is the current owner and publisher of Heavy Metal, would direct a segment, as would Tim Miller, `whose Blur Studio will handle the animation for what is being conceived as an R-rated, adult-themed feature`.[37] Entertainment website IGN announced, on July 14, 2008, `David Fincher`s edgy new project has suffered a serious setback after it was dropped by Paramount, according to Entertainment Weekly.`[38] Entertainment Weekly quoted Tim Miller as saying `David really believes in the project. It`s just a matter of time.`[39] In September 2008, Eastman was quoted as saying `Fincher is directing one, Guillermo del Toro wants to direct one, Zack Snyder wants to direct one, Gore Verbinski wants to direct one`. It was reported that the film had been moved to Sony division Columbia Pictures (which had released the original) and had a budget of $50 million.[40] In June 2009, Eastman said `I`ve got breaking news that Fincher and James Cameron are going to be co-executive producers on the film, Cameron will direct one.[41] Mark Osborne and Jack Black from Tenacious D were going to do a comedy segment for the film.`[42] Production is stalled indefinitely, as no film distributor or production company has shown interest in distributing or producing the remake since Paramount Pictures decided to forgo being the film`s distributor,[43] who purportedly thought such a film was `too risqué for mainstream audiences`.[39] In July 2011, filmmaker Robert Rodriguez announced at the Comic-Con that he had purchased the film rights to Heavy Metal and planned to develop a new animated film at the new Quick Draw Studios.[44] On March 11, 2014, with the formation of his very own television network, El Rey, Rodriguez considered switching gears and bringing it to TV.[45] On March 15, 2019, the reboot was released on Netflix as a reimagining titled Love, Death & Robots.[46] Richard Corben (October 1, 1940 – December 2, 2020) was an American illustrator and comic book artist best known for his comics featured in Heavy Metal magazine, especially the Den series which was featured in the magazine`s first film adaptation in 1981. He was the winner of the 2009 Spectrum Grand Master Award[1] and the 2018 Grand Prix at Angoulême. In 2012 he was elected to the Will Eisner Award Hall of Fame. Biography Richard Corben was born on a farm[2] in Anderson, Missouri, and went on to get a Bachelor of Fine Arts degree from the Kansas City Art Institute, in 1965.[3] At the same time, he trained in bodybuilding, but eventually retired from the art with few accomplishments due to a lack of time to dedicate himself to it.[4] After working as a professional animator at Kansas City`s Calvin Productions, Corben started writing and illustrating for the underground comics, including Grim Wit, Slow Death, Skull, Rowlf, Fever Dreams and his own anthology Fantagor.[5] In 1970 he began illustrating horror and science-fiction stories for Warren Publishing.[6] His stories appeared in Creepy, Eerie, Vampirella, 1984 and Comix International. He also colored several episodes of Will Eisner`s Spirit. All the stories and covers he did for Creepy and Eerie have been reprinted by Dark Horse Books in a single volume: Creepy Presents Richard Corben.[7] The three stories he drew for Vampirella have been reprinted by Dynamite Entertainment in Vampirella Archives Vol. 5.[8] In 1975, when Moebius, Druillet, and Jean-Pierre Dionnet started publishing the magazine Métal Hurlant in France, Corben submitted some of his stories to them.[9] He continued his work for the franchise in America, where the magazine was called Heavy Metal. Also in 1975, a selection of his black-and-white underground comix stories was collected in hardcover as The Richard Corben Funnybook from Kansas City`s Nickelodeon Press. In 1976 he adapted a short Robert E. Howard story in an early graphic novel, Bloodstar.[10] Among the stories drawn for Heavy Metal he continued the saga of his most famous creation, Den, which had begun in the short film Neverwhere and a short story in the underground publication Grim Wit No. 2. The saga of Den is a fantasy series about the adventures of a young underweight nerd who travels to Neverwhere, a universe taking inspirational nods from Robert E. Howard`s Hyborian Age, Edgar Rice Burroughs`s Barsoom and H. P. Lovecraft`s horror dimensions. This story was adapted in a highly abridged form, in the animated film Heavy Metal, where Den was voiced by John Candy in a humorous interpretation of the character that Corben found excellent. Corben`s collaborations are varied, ranging from Rip in Time with Bruce Jones, to Harlan Ellison for Vic and Blood, to the Mutant World titles, Jeremy Brood, and The Arabian Nights with Jan Strnad. From 1986 to 1994 Corben operated his own publishing imprint, Fantagor Press. Among the titles Fantagor published were Den, Den Saga, Horror in the Dark, Rip in Time, and Son of Mutant World. Fantagor went out of business after the 1994 contraction of the comics industry.[11] [12] Due to the sexual nature of Corben`s art, it has been accused of being pornographic, a description he himself disagrees with, preferring to call his work `sensual` instead.[4] One notorious example was the interview he gave Heavy Metal editor Brad Balfour in 1981.[2][13][14] Corben was very dissatisfied with the interview. He felt it portrayed him as a `petty, childish, borderline psychotic oaf`. He wrote a letter in retort, which was published in the September 1981 issue.[15] Corben did the cover of Meat Loaf`s Bat Out of Hell, Jim Steinman`s Bad for Good and a movie poster (based on a layout compositional sketch by Neal Adams[16]) for the Brian De Palma film Phantom of the Paradise. In addition, he provided cover art for the VHS release of the low-budget horror film Spookies. In 2000, Corben collaborated with Brian Azzarello on five issues of Azzarello`s run on Hellblazer (146–150) which was collected in a trade called Hellblazer: Hard Time.[17] He also adapted the classic horror story The House on the Borderland by William Hope Hodgson for DC`s Vertigo imprint. In 2001, Azzarello and Corben teamed up to create Marvel`s Startling Stories: Banner (a four issue mini-series exploring Doc Samson`s relationship with Bruce Banner) and Marvel MAX`s Cage (a five issue mini-series starring Luke Cage). In June 2004, Corben joined with Garth Ennis to produce The Punisher: The End, a one-shot title for Marvel published under the MAX imprint as part of Marvel`s The End series. The story tells of The Punisher`s final days on an earth ravaged by nuclear holocaust. Ever the independent, Corben would work with rocker Rob Zombie and Steve Niles in 2005 on a project for IDW Publishing called Bigfoot. In 2007, Corben did a two issue run on Marvel Comics` surreal demon biker, Ghost Rider. At Marvel`s MAX imprint he has produced Haunt of Horror, a mini-series adapting classic works of horror to comics. The first mini-series, published in 2006, was based on the stories of Edgar Allan Poe[18] followed by a second series in 2008 adapting works by H. P. Lovecraft.[19] Between 2008 and 2009 he illustrated the flashback sequences in Conan of Cimmeria #1–7, collected as Conan Volume 7: Cimmeria. In 2009 he illustrated Starr the Slayer for Marvel`s MAX comics imprint. Since then Corben has done more work for Marvel, DC, IDW, and most notably Dark Horse, drawing the Eisner Award-winning Hellboy. In May 2020, Parallax Studio announced preproduction on the live-action animated film MEAD (originally titled To Meet the Faces You Meet) based on the comic book Fever Dreams illustrated by Corben and written by Jan Strnad.[20][21] The film stars Robert Picardo and Samuel Hunt and features the voices of Patton Oswalt and Patrick Warburton.[22] MEAD was premiered at the 2022 Cannes Film Festival on May 22, 2022, and will be released for streaming in North America on August 9, 2022.[23] Personal life Corben`s wife is named Madonna `Dona` (née Marchant). Corben was the special-effects/animation technician for her prize-winning film entry Siegfried Saves Metropolis in a contest sponsored by Famous Monsters of Filmland magazine in 1964 (see issues #34 and 35). They married soon afterward in 1965.[24] They had a daughter, Beth, who is a watercolor painter and often colored her father`s comics. Corben died on December 2, 2020, following heart surgery. He was 80 years old.[25] Awards Corben`s work in comics and animation has won him recognition, including the Shazam Award for Outstanding New Talent in 1971, and a Shazam Award for Superior Achievement by an Individual in 1973. Corben won a 1973 Goethe Award for `Favorite Fan Artist`. He also received a CINE Golden Eagle and President of Japan Cultural Society trophy in 1968 for his short film Neverwhere.[26] While working for the Warren anthologies, he received numerous Warren Awards: 1973 Best Artist/Writer and Special Award for `Excellence`, 1976 Best Art for `Within You, Without You` (Eerie #77) and Best Cover (also for Eerie #77), and 1978 Best Cover Artist.[1] In 2009 Corben won the `Best Finite Series/Limited Series` Eisner Award for Hellboy: The Crooked Man and in 2011 he won the `Best Single Issue (or One-Shot)` Eisner Award, for Hellboy: Double Feature of Evil. Finally, in 2012 he was elected to the Will Eisner Award Hall of Fame. In 2015, Corben was inducted into the Ghastly Awards Hall of Fame. His previous Ghastly Awards include Best Artist in 2013 and Best One-shot Comics for his Dark Horse Poe adaptations... Edgar Allan Poe`s The Conqueror Worm in 2012, Edgar Allan Poe: The Raven & The Red Death (2013) and Edgar Allan Poe`s Morella and the Murders in the Rue Morgue in 2014.[27] In January 2018 he won the prestigious Grand Prix at Angoulême and presidency of the 2019 festival.[28] Beginning concurrently with the 2019 festival in January, a 250-piece collection of his original artworks was put on display at the Musée d`Angoulême, the exhibit ending March 10, 2019.

Spomen-kosturnica branilaca Beograda 1914—1918. (poznata i kao Srpska kosturnica branilaca Beograda) jedno je od najznačajnijih spomen-obeležja iz vremena Prvog svetskog rata u Beogradu. Zbog svog specifičnog položaja na Novom groblju, često je zaboravljen i retko dostupan široj javnosti. Za vreme Prvog svetskog rata Beograd je bio prva bombardovana prestonica, najviše rušen i branjen grad u Evropi. U kripti spomen-kosturnice počivaju kosti 3.529 znanih i 1.074 neznana junaka. U nju su preneti posmrtni ostaci srpskih vojnika sa vojnih parcela na Novom groblju, sa groblja na Dunavskom keju i manjih grobalja u okolini Beograda. Imena identifikovanih bila su zapisana u velikoj spomen-knjizi Nacionalnom jevanđelju koja je nekada stajala na posebnom postolju u centralnom delu „beogradskog Zejtinlika”. Godine 1931, trinaest godina nakon rata, kosti stradalih branilaca su iskopane i premeštene u spomen-kosturnicu podignutu na Novom groblju. U nju su preneti i posmrtni ostaci ratnika poginulih u vreme Balkanskih ratova. Spomenik i kosturnica su izgrađeni dobrovoljnim prilozima preživelih saboraca okupljenih u Udruženje rezervnih oficira i ratnika, najmoćnije veteransko udruženje u Kraljevini Jugoslaviji koje je svojim brojnim aktivnostima radilo na očuvanju sećanja na stradale borce, kao i poboljšanju položaja preživelih kao i Beogradske opštine, i to na mestu na kome se prethodno nalazilo Srpsko vojničko groblje. Na spomeniku stoji i natpis Braniocima Beograda Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. Autor nacrta Spomenika i spomen kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. bio je poznati arhitekta i skulptor, ruski emigrant, Roman Verhovski, dok su autori skulptura Verhovskoj i vajari Živojin Lukić i Vladimir Pavlović Zagorodnjuk, takođe Rus. Roman Verhovskoj je bio i sam učesnik Prvog svetskog rata, a došavši u Srbiju početkom treće decenije 20. veka radio je u Upravi dvora, Ministarstvu građevina i samostalno je projektovao. pomenik je smešten iznad kripte, na centralnom delu groblja, sa kojom čini kompleksnu građevinu. Visok je 19,40m, a centralni masiv je uzdignut na visinu od 10 metara. Podignut je nakon izgradnje kripte, u periodu od 1927. do 1931. godine, deceniju nakon donete odluke o njenom podizanju. Monumentalni spomenik do kog se prilazi stepeništem uzdiže se iznad kosturnice. Na kamenom monolitnom postamentu, čiji je autor Roman Verhovskoj, istaknuto je staro znamenje Kraljevine Srbije, što je jedini takav primer u Beogradu u međuratnom razdoblju . Isklesani srpski dvoglavi orao svedene je forme, bez obrade detalja. Na spomeniku dominira figura srpskog vojnika sa puškom u ruci, spremnog da brani svoju zemlju, koju simbolizuje zastava iznikla iz stene. Tri krsta koja se javljaju na spomeniku-krst na vrhu zastave, stav vojnika u obliku krsta, kao i krst na samom spomeniku univerzalni su simbol stradanja. U podnožju spomenika je ogromna figura smrtno ranjenog orla, sa uzdignutim kandžama i raširenim krilima. Orao personifikuje poraženog neprijatelja, koji leži na položenim-oborenim zastavama, takođe simbolom pobede nad neprijateljem. Pokidani lanci predstavljaju oslobođenje našeg naroda od ropstva. Izliven je od crne bronze kao dobar kontrast orlu izvedenom od svetlog kamena, koji je simbol mira, slobode i pravde, te zajedno predstavljaju pobedu dobra nad zlom. Još jedan zanimljiv dodatak spomeniku je originalni top, smešten negde na sredini kompozicije. Ova praksa-postavljanje pravog topa na spomenicima memorijalnog karaktera, bila je česta i u Grčkoj, Francuskoj i Bugarskoj u međuratnom periodu i na najneposredniji način simbolizuje ratništvo. I sam koncept spomenika u vidu „stene“ ili „planine“ bio je popularan u ikonografiji ovog vremena, te se u tom smislu Verhovskoj držao u svemu tradicionalnog koncepta memorijalnih spomenika[8]. Na spomeniku se nalazi natpis — 1914—1918 braniocima Beograda udruženje rezervnih oficira i ratnika 1931. Kripta se sastoji od uzanih hodnika, u kojima su postavljene metalne kasete sa urnama i koje okružuju centralni prostor velike podzemne odaje čiji se svod oslanja na stamene stubove. Sa njihovih kapitela na četiri strane podzemnog sveta motre kamena lica srpskih vitezova pod kacigama. Između njih reljefi mačeva ovenčanih lovorom i belih orlova sa srpskim krstom i ocilima. Na stubovima ploče sa imenima junaka čije su kosti pronađene izmešane na beogradskim bojištima od Ade Ciganlije do Dunavskog keja i nisu mogle da budu smeštene u posebene kasete i smešteni su u zasebnu kriptu u samoj kosturnici. U vreme podizanja Spomenika i spomen-kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. bila je pokrenuta polemika u vezi sa njegovom lokacijom, te su se i autor spomenika Roman Verhovskoj, kao i brojni umetnici, među kojima i slikar, likovni kritičar, profesor i dekan Tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu Branko Popović, protivili odluci da se ovaj spomenik podigne na groblju, umesto da dobije svoje mesto na nekom od prestoničkih trgova. Međutim, neslaganje javnosti sa ovom odlukom nije promenilo sudbinu spomenika i određenu mu lokaciju. Osvećenju Spomenika i spomen kosturnice braniocima Beograda 1914—1918. na dan Primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra 1931. godine prisustvovale su najznačajnije ličnosti države i društva kralj Aleksandar Karađorđević i kraljica Marija, članovi Vlade, patrijarh Varnava, savezničke diplomate, vojni predstavnici na čelu sa generalom Vojislavom Tomićem komandantom Beograda, kao i organizatori pomena predsednik Beogradske opštine Milan Nešić, potpredsednik i odbornici, te predsednik Udruženja rezervnih oficira i ratnika Milan Đ. Radosavljević koji je spomenik predao na čuvanje Opštini beogradskoj. -------------------------------------------- Beograd je jedan od prvih gradova koji su se u Prvom svetskom ratu našli na udaru velikih sila. Početak sukoba u ovom gradu krenuo je napadom Austrougarske. Nakon objavljena rata u noći između 28. i 29. jula 1914. godine, sa teritorije tadašnje Austrougarske otpočeo je napada na Beograd. Napadalo se sa više strana, iz pravca Zemuna, sa Bežanijske kosa, iz Borče, kao i sa čamaca koji su plovili Savom i Dunavom. Već nakon prvog napada, veliki broj objekata je srušen, a požari su bili duž čitavog grada. Iako su se jedinice austrougarske vojske nadale da branionici Beograda neće pružiti otpor, nekoliko dobrovoljačkih jedinica i bataljona sa puškama i bajonetima pružili su otpor i čekali neprijatelja na desnim obalama Save i Dunava. Grad je napadan tri puta dnevno, dosta urušen od topovskih granata, a austrougarski monitori zasipali su artiljerijskom vatrom i mtiraljeskim rafalima Kalemegdan i Dunavski kej. Neprijatelj je više puta pokušavao da se preko čamaca prebaci do savskog pristaništa, ali herojskom odbranom branioca Beograda, neprijateljske trupe su uglavnom završavale u rekama. Jedan od najpoznatijih napada na Beograd u ovom periodu odigran je na mostu preko reke Save, na mestu današnjeg Starog Železničkog mosta. Most koji je spajao Beograd i Zemun po naređenju Vrhovne komande 25.jula 1914. godine bio je miniran sa 600 kilograma eksploziva. U noći između 2. i 3. avgusta 1914. godine most je iz pravca Zemuna zasut topovskim granatama, dok su srpski vojnici uzvraćali i branili most. U rano jutro 3. avgusta neprijatelj je otpočeo napad na branionice mosta i na Topčidersko brdo. Žestokim napadom nagoveštavalo se da austrougarska vojska želi da pređe u Beograd. Od srpske strane stigla je naredba o dizanju mosta u vazduh, kako se ne bi rizikovao ulazak austrougarske vojske u grad. Od silne eksplozije veliki broj objekata na Senjaku je srušen i oštećen. Neprijateljske trupe su neposredno pre uništavanja mosta pokušavale da uđu u grad, a plan je bio da se iskracaju na savsko pristanište i odatle uđu u Beograd. Ka gradu su krenula tri parobroda sa nekoliko šlepova u kojima se nalazilo oko 4.000 vojnika. Prvi parobrod koji je prevozio vojnike imao je zadatak da se sa vojnicima iskrca blizu Starog Železničkog mosta. U trenutku ekplozije na mostu, među austrougarskom vojskom zavladala je panika, dok su srpski vojnici to iskoristili i osuli paljbu po parobrodu, koji se nasukao ispod porušenog Starog Železničkog mosta, a veliki broj austrougarskih vojnika je poginuo, dok su se neki u pokušavaju bekstva utopili u reci Savi. Zbog neuspeha u planu osvajanja Beograda i usled velikih gubitaka, austrougarska vojska privremeno se povukla u Zemun. Zbog konstantnog bombardovanja grada iz centra Beograda se privremeno iselio veliki broj građana, van dometa artiljerije, uglavnom na Topčidersko brdo i Čuburu, dok su neki građani odlazili u druge gradove. Vojska i žandarmerija je čuvala napuštene objekte u gradu koji je bio gotovo skroz napušten. U noći između 11. i 12. avgusta austrougarska 2. amrija i rečne flotile počele su napade duž obale reke Save na Beograd, Obrenovac i Šabac. Ponovni pokušaj prelaska austrougarske vojske završio se na štetu neprijatelja, jer su snage odbrane Beograda odbile napade. Iz grada su krajem jula 1914. godine povučene 2. armija i Dunavska divizija I poziva koja je učestvovala u bici na Ceru, a kasnije i u drugim bitkama. Za vreme Cerske bitke, u Beogradu ostali su samo 7. dunavski puk Dunavke divizije I i III poziva, koji su uspešno branili grad. Usled uspeha srpske vojske na reci Drini, i uspešnim odolevanjima napada na Beograd, srpski pešadijski pukovnik Milivoje Anđelković Kajafa, predložio je da se organizuje odbrana Beograda, koja je formirana 3. septembra 1914. godine, pod komandom Mihaila Živkovića. U sastav Odbrane Beograda ušle su dobrovoljačke i jedinice III poziva, a iz Dunavske divizije 7. dunavski puk, jedan divizion poljske artiljerije, jedna haubička baterija i jedno reflektorsko odeljenje koje je već bilo na položajima. U periodu od 6—12. septembra 1914. godine jedinice Odbrane Beograda su uspešno dejstovale na području Zemuna i Bežanijske kose, dok je u to vreme austrougarska vojska nastavljala sa razaranjem Beograda. Razaranje grada iznenada je prestalo 9. septembra 1914. godine kada je austrougarski ratni čamac sa belom zastavom izbacio pismo austrougarskog generala Ferdinanda fon Goglije, koje je bilo adresirano na generalala Mihaila Živkovića, a u pismu je pisalo: “Danas do šest časova popodne imate mi predati Beogradsku tvrđavu da je ne bih dalje rušio; u znak predaje, umesto srpske zastave, istaknite beo barjak. A Vi sa vašim štabom bićete primljeni na zemunskom pristaništu i u znak počasti ostaviću Vam sablju. General Goglija.” Pismo je primio komandant major Joksim Gajić, koji je odmah nakon čitanja naredio pripremu topova, kao i da se umesto jedne srpske zastave na bedemima beogradske tvrđave istaknu tri zastave. Nakon toga naređeno je da topovi dejstvuju po austrougarskim monitorima u zemunskom pristaništu, koji bivaju pogođeni i zapaljeni. Tek nakon toga, major Joksim Gajić obavestio je generala Mihaila Živkovića o celom događaju i ujedno zatražio odobrenje od Vrhovne komande da pokaže kako Srbi predaju svoj glavni grad. Jedinice Odbrane Beograda su u noći između 9. i 10. septembra prešle reku Savu kod Ostružnice i Ade Ciganlije i napale austrougarsku vojsku, koja je bila prinuđena da se povlači. Pri povlaćenju razbijena je trupa generala Ferdinanda fon Goglije i 10. septembra 1914. godine srpska vojska zauzela je grad Zemun. Srpske snage su 12. septembra prešle preko Dunava i ušle u Ovču i Borču. austrougarska vojska je počela ofanzivu na reci Drini i reci Savi, a zbog promene situacije na frontu sve srpske snage povukle su se sa prostora Srema. Jedinice Odbrane Beograda povukle su svoje trupe iz Zemuna, a svoje trupe su rasporedili samo na Adi Ciganliji i jednom mostobranu naspram Ade Ciganlije. Sa povlačenjem srpskih snaga, povukao se i jedan broj sremaca, od kojih je formiran Sremski dobrovoljački odred, koji je ušao u sastav Odbrane Beograda. Austrougarski 32. puk napadao je jedinice Odbrane Beograda u periodu od 20. do 23. septembra u cilju zauzimanja Ade Ciganlije, ali je vrlo brzo poražen, odakle se povukao do Batajnice. Nakon pobede austrougarske vojske u bici na Mačkovom kamenu, da bi rasteretio srpske snage, general Mihailo Živković naredio je napad na Zemun, koji je ponovo zauzet 28. septembra od strane srpske vojske.Jedinice Odbrane Beograda zauzele su i Bežanijsku kosu i došle sve do Surčina. Zbog ogromnih napada austrougarske vojske koji su sprečili podizanje mosta na reci Savi kod Ade Ciganlije, jedinice Odbrane Beograda morale su da napuste osvojenu teritoriju. Srpska vojska povukla se na svoje početne položaje oko Beograda, na kojima su vodili borbe do kraja novembra 1914. godine, kada su se povukli na kosmajske položaje. Posle prekida napada, nakon ojačavanja austrougarske vojske, počeli su napadi na Beograd sa strane Banata. Neprijateljska vojska je dejstovala iz Starčeva, a između njega i ade Čakljanac postavljen je pontonski most, koje su postavile austrougarske trupe u cilju dokopavanja desne obale Dunava u pravcu ka Vinči. Artiljerija austrougarske vojske dejstvovala je po Adi Huji, Velikom Vračaru, Karaburmi i Višnjici. Malobrojni branioci su se uspešno branili od austrougarskih trupa i proterali neprijatelja na početne položaje na levoj obali Dunava. Austrougarske vojska je posle velikih borbi zauzela Valjevo, Lajkovac i većinu gradova u zapadnoj Srbiji, ali Beograd je još uvek odolevao napadima. Nakon velikih borbi u celoj zemlji, velikih gubitaka, komandant Mihailo Živković dobio je zapovest od Vrhovne komade koja je glasila: Kada bude naređeno, ili kada sami uvidite da morate napustiti Beograd, povućićete se najzgodnijim pravcem na položajna liniji Varovnica-Kosmaj-Sibnica…”. Nakon toga, Odbrana Beograda dobila je zadatak da štiti kosmajske položaje i da se povuku iz grada, 30. novembra 1914. godine. Povlačenjem vojnih trupa, povukle su se i građanske vlasti, ali i veliki broj stanovnika, a u gradu je ostalo tek 20.000 ljudi. Nikome se od branilaca Beograda nije svidelo takvo naređenje. Da bi podigao moral braniocima grada usled napuštanja borbenih položaja jedan od majora je rekao: “Podignite čela! Vi ste junački branili Beograd. Ali sad su se prilike malo promenile. Beograd smo prepustili neprijatelju da bismo spasli Srbiju. Beograd je voljno napušten, ali vas uveravam da će u najskorije vreme, možda već za koji dan, biti junački vraćen.” Nakon povlačenja srpske vojske, prestonica je ostala bez odbrane. Austrougarske vojska nije odmah smela da uđe u grad, pa su nekoliko dana nakon toga dejstovali po objektima i položajima gde se nekad nalazila srpska vojska oko grada. Tek 2. decembra, deo austrougarske vojske prešao je reku Savu, a narednog dana u 15 časova su glavne snage 5. armije austrougarske vojske ušle u Beograd. Beograd je tako zauzet bez borbe, a već 3. decembra 1914. godine po naređenu komandanta 5. austrougarske armije u gradu je održavana pobednička parada. Vest o padu grada odjeknula je čitavim svetom, što je predskazivalo propast Srbije. Nakon zauzimanja Beograda, austrougarska vojska je krenula sa prodorom ka kosmajskim položajima, odakle su je zaustavile jedinice Odbrane Beograda i nanele joj veliki poraz. Tokom borbe na kosmajkim položajima u toku noći između 8. i 9. decembra 1914. godine jedinice Odbrane Beograda su zarobile 41. oficira i oko 2.000 podoficira i vojnika austrougarske vojske. Srpskoj vojsci je nakon ovih pobeda omogućeno da izvrši protivofanizivu u pravcu Beograda. Velikim delom zaslužni za ishod Kolubarske bitke bile su i jedinice Odbrane Beograda koje su dejstovovale po kosmajskim položajima i značajno doprineli porazu austrougarske vojske. Ovim porazom slomljen je deo austrougarskih trupa, pa je omogućen povratak branilaca na obale reke Save i Dunava, a 15. decembra 1914. godine oslobođen je Beograd. Neprijatelj je bio poražen, a poraz nije bio samo vojnički, već i moralni i politički. Usled pobeda srpske vojske, zaborljen je veliki broj austrougarskih oficira i podoficira, a zaplenjene su velike količine municije i ratne opreme. I pored pobede Srbija se suočila sa velikim problemom siromaštva izazvanog ratom, velikim brojem ubijenih civila i epidemije pegavog tifusa. U jeku velikih borbi početkom 1915. godine Beogradu u vreme zatišja bio je ponovo meta artiljerijske vatre koja je razarala već uništen grad i ubijala njegove stanovnike. Srbija se ubrzo našla pred velikom opasnošću, jer je u Berlinu 4. aprila 1915. godine dogovoreno da Nemačka zajedno sa Austrougarskom i Bugarskom izvrši napada na srpsku vojsku koja joj je bila prepreka. Grupisanje za napad na Srbiju otpočelo je septembra 1915. godine. Srpska vojska organizovala je odbranu, dok je jedinica Odbrana Beograda bila raspoređena na frontovima od Ostružnice do Grocke. Ukupne jačine srpske vojske u odnosu na neprijatelja bile su dosta nepovoljne, a naričito na delu fronta kod Beograda. Na području Beograda delovali su 22. nemački i 8. austrougarski korpus, jačine 66. pešadijskih bataljona i 90 baterija sa preko 300 topova, kao i merzere kalibara 305 mm i 420 mm. Odbrana Beograda, raspoređena na obali reke Save i Dunava, od Ostružnice do Grocke posedovala je 20 bataljona I, II i III poziva, 2 konjička eskadrona, 13.360 ljudi sa 76 artiljerijskih oruđa. Napad neprijatelja započeo je 5. oktobra 1915. godine pobesno na frontu prema Beogradu. Sledećeg dana, 6. oktobra počeo je napad nemačkih i austrougarskih snaga na Beograd iz 390. artiljerijskih oruđa. Do kraja dana na područje Beograda bačeno je oko 30.000 artiljerijskih granata, a ceo grad je bio prekriven gustim dimom i pepelom, uništeno je veliki broj naselja i ubijeno mnogo civila. Posle cele noći bombardovanja, sledećeg dana 7. oktobra, pešadija austrougarskom 8 korpusa preko reke Save i Dunava otpočele su prelazak ka gradu na području Ade Ciganlije i u podnožju Kalemegdana. Veliki broj neprijateljske vojske stradao je od mitraljeske vatre i ručnih bombi branilaca Beograda, dok je deo pontona potpoljen nailaskom na mine. Nakon iskrcavanja neprijateljske vojske, počele su borbe prsa u prsa za svaki pedalj Ade Ciganlije. Borbe su trajale četiri dana na adama, bedimama grada i ulicama, kao i na visoravnima u okolini Beograda. U borbama za Beograd učestovovao je veliki broj civilnog stanovništva. Starci, žene pa i veliki broj dece uzimali su puške poginulih vojnika i borili se. Iako je neprijatelj bio višestruko nadmoćniji, Vrhovna komanda Odbrane Beograda naredila je svojim jedinicama da i dalje brane grad, a kao pojačanje poslala Timočku diviziju II poziva, iz Sopota i stavila je pod komandu Odbrane Beograda. Posle nekoliko juriša na neprijateljsku vojku neprijatelj je poteran uz obalu Dunava, ali su u tom trenutku stigla četiri austrougarska monitora koji su dejstvovali po srpskoj vojsci i zaustavili njene dalje juriše. Istovremeno je neprijateljska vojska neutralisala baterije srpske artiljerije na Kalemegdanu i Velikom Vračaru što je bio veliki gubitak jedinice Odbrana Beograda. Gubici su rasli, pojačanje nije stizalo, ali umesto da se povuku jedinice Odbrana Beograda su herojski preuzele protivnapad, kome je prethodila čuvena zapovest majora Dragutina Gavrilovića koja glasi: “Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima-obraz Beograda, naše prestonice ima da bude svetao. Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate više da se brinete za vaše živote, koji više ne postoje, zato napred u slavu! Živeo kralj! Živeo Beograd!” Branioci Beograda su krenuli u novi juriš u kome je veliki broj njih izgubio živote, ali ipak nisu uspeli da poraze višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Borbe za grad su nastavljene i tokom noći, a neprijatrelj je i dalje prebacivao svoje trupe preko reke Save i Dunava, ali je pretrpeo ogromne gubitke. Sledećeg dana ujutru, 8. oktobra nemačke i austrougarske snage izvršile su velike napade, ali su jedinice Odbrane Beograda i dalje branile sve do noći istog dana. Tek nakon uništenja većine srpskih artiljerijskih oruđa u gradu, nakon više juriša neprijatelj je uspeo da zauzme Banovo brdo, Čukaricu i Topčidersko brdo i stvorio uslove za ulazak u centar grada. I nakon ulaska neprijateljske vojske u šire područje grada, jedinice Odbrane Beograda su vodile žestoke, ali su se ipak povukle 16. oktobra, kada ih je neprijatelj potisnuo i zauzeo Beograd. Tek posle desetodnevnih borbi sa mnogoljudnijom neprijateljskom vojskom, jedinice Odbrane Beograda su napustile grad. Gubici na obe strane su bili veliki, a najviše je stadalo civilno stanovništvo grada. Beograd je oslobođen 1. novembra 1918. godine pod komandom Petra Bojovića. Beograd je u Prvom svetskom ratu bio pod okupacijom u periodu od 1. do 15. decembra 1914. godine, a zatim i od oktobra 1915. do 1. novembra 1918. godine. Herojstvo branilaca Beograda bilo je ogromno, ipresionirali su i neprijateljsku vojsku, pa je maršal fon Makenzen nakon zauzimanja grada na Banovom brdu u znak herojstva i divljenja podigao spomenik herojima odbrane Beograda. Nakon završetka Prvog svetskog rata Beograd je odlikovan nacionalnim ordenom Legije časti i čehoslovačkim ratnim krstom. Prvo granatiranje grada bilo je 28.jula 1914. godine, a u prvim ratnim danim pogođeni su sledeći objekti : Saborna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Druga beogradska gimnazija, škola u Savamali, Devojački internat, Državna štamparija, Zgrada engleskog poslanstva i austrougarskog konzulata, kafana Šaran, hotel Grand, Grčka kraljica, Bristol, Kragujevac i hotel Srpska kruna. Među gađanim objektima bile su i banke Jugoslavija, Francusko-srpska banka, fabrike Duvana, Šibica i Godževčeva i fabrika Stolarskog akcionog društva, magacin soli i magacini na železničkoj stanici. Dana 9. avgusta 1914. godine oštećene su zgrade Uprave fondova, Prometne banke i Klasne industrije. U periodu između 12. i 24. avgusta 1914. godine pogođene su sledeće zgrade: Beli dvor, Zgrada Ministarstva vojske, Zgrada Vojne akademije, Zgrada Oficirske zadruge, Zgrada ruskog poslanstva, Velika škola, Zgrada Realke, OŠ „Kralj Petar Prvi“ Beograd, Narodni muzej, Narodno pozorište, Zgrada klasne lutrije, kao i hotel Hotel Moskva. Pogođeni su i Bajlonijev mlin, Električna centrala i vodovod, državna Bolnica Beograd. O zverskim napadima na Beograd postoji svedočanstvo kriminologa Arčibalda Rajsa. Dosta oskrnavljeni i pogođeni bili su i Vojni muzej, Crkva Ružica, a srušeni objekti su Fabrika kalupa i strugara i Fabrika šećera. U više navrata nakon zauzimanja srpske vojske, bombardovan je i Zemun, a tačan broj srušenih objekata u gradu nije poznat.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zalepljeno 96 od 119 Fali 23 slicice Jugio (jap. 遊☆戯☆王 - Yūgiō; eng. Yu-Gi-Oh!) popularna je manga, nastala u Japanu 1996. godine, a čiji je crtač Kazuki Takahaši. Po uzoru na mangu, napravljena je i animirana TV serija, kao i mnoge karte za igranje. Originalni Jugio serijal je imao 5 sezona, i 224 epizode, od čega je studio Laudvorks, uzimajući za osnovu američku prerađenu i cenzurisanu verziju, na srpski jezik sinhronizovao prve četiri sezone, odnosno 184 epizode.[traži se izvor] Odmah nakon toga, krenulo se sa radom na sledećem serijalu, Jugio Ge-Iks- u, tako da je peta sezona preskočena. Ranije je napravljena i zasebna serija od 27 epizoda, koja ne ulazi u drugu Jugio priču. Ta sezona se popularno naziva sezona 0 i nije internacionalno sinhronizovana.[1][2] Priča Priča prati dečaka koji nalazi hiljadugodišnju zagonetku i u njoj otkriva duha drevnog bezimenog faraona. U početku Jugi nije svestan njegovog prisustva, ali će uskoro saznati za njega. Boreći se na raznim turnirima s prijateljima protiv zlikovaca kao što su Maksimilijan Pegaz, Marik Ištar i Darc, on shvata da je njegova sudbina da spasi svet od zlih igrača koji žele zagospodariti svetom - Jami Marik, Jami Bakura, Darc i drugi. Priča takođe prati sudbinu vlasnika mističnih hiljadugodišnjih elemenata. Glavnog junaka Jugija na tom putu prati društvo, Džoi, Tea i Tristan. Kasnije im se pridružuju i Djuk i Sereniti (Džoijeva sestra). Likovi Jugi Moto Jugi je glavni lik. Od deke je dobio hiljadugodišnju zagonetku. Kada se zagonetka aktivira, Jugi postaje Jami Jugi. Jami ne samo da je majstor dvoboja, već je hrabar i pun samopouzdanja. Jugi u dvobojima koristi dekin špil. U svom prvom velikom dvoboju protiv Seto Kaibe, pobedio je uz pomoć nezaustavljivog Eksodije. Ipak, na putu u Kraljevstvo dvoboja, Vivl Andervud mu je bacio svih pet delova Eksodije u okean. To nije omelo ovog majstora u dvobojima i Jugi je pobedio na Kraljevstvu dvoboja. Jugijeva omiljena karta je Mračni čarobnjak. Kasnije Jugi dolazi do sva tri egipatska boga, najmoćnijih karata na svetu. Prvo je dobio Slajfera - nebeskog zmaja protiv jednog od Marikovih sluga, drugog Obiliska mučitelja (Обелиск тхе Торментор) protiv Seto Kaibe a trećeg Krilatog zmaja Ra protiv Marika. Od svih neprijatelja, koje će imati na svom putovanju Jugi, najveći je Marik Ištar koji ga pokušava poslati u carstvo senki i uzeti mu Egipatske Bogove. Solomun Moto Solomun je Jugijev deda. On mu je dao da sklopi mističnu slagalicu. Bio je arheolog. Njega je Pegaz zarobio u kraljevstvo senki da bi se Jugi borio na turniru Kraljevstva dvoboja. Solomun je veoma mudar i veoma strog čovek. Jugi je od njega naučio najbolje taktike kako poraziti neprijatelja i mnoge druge veštine. Za Jugija i njegove prijatelje Solomun je bio kao Guru-zaštitnik. Seto Kaiba Seto Kaiba je vlasnik Kaiba korporacije, koju je nasledio od svoga očuha. Seto ima malog brata Mokubu. Njegov večiti rival je Jugi Moto, koji ga je jedini porazio u dvoboju i od tog trenutka Jugi postaje slavan. Seto Kaiba je vrlo arogantna i ponosna osoba koja misli samo na sebe i svoga brata. Njegovo omiljeno čudovište je Plavi plavooki zmaj. Maksimilijan Pegaz Sofisticiran i kulturan, Pegaz je ne samo genijalni tvorac igre Dvoboj čudovista - koju je stvorio po uzoru na drevne egipatske igre u senci, nego je i savršeni džentlmen. Međutim, Pegaz ima mnogo mračnih tajni. Njegovo levo oko je zamenjeno drevnim egipatskim artefaktom pod nazivom Hiljadugodisnje oko. Pegaz najčešće koristi crtani špil. Najdraža karta mu je Crtani svet. Takođe Pegaz je organizovao i Karljevstvo dvoboja kako bi došao do što više elemenata uključujući i Jugijevu zagonetku. Džoi Viler Džoi je plahoviti borac poznat po svojoj impulsivnoj prirodi i sreći. Počinje da učestvuje u dvobojima da bi sakupio novac za sestrinu operaciju očiju. Iako ume da bude tvrdoglav i pun nepromišljenih poteza, ima zlatno srce i učinio bi sve za svoje prijatelje i za svoju mlađu sestru, koja ne živi sa njim. Glavna karta Džoijevog špila je Pakleni zmaj. Mai Valentin Mai Valentin se prvi put pojavljuje u 1. sezoni ( у 3. епизоди). Ona je na turniru Kraljevstva dvoboja zbog novca i luksuznog života. Mai je u početku egoistična i zla osoba, ali od kada je počela da se druži sa Jugijem i ostalima postala je dobra i brižna osoba, naročito prema Džoiju. Na turniru Kraljevstva dvoboja nije dobro prošla, bila je na 4. mestu. Mai je oduvek bila usamljena i neshvaćena osoba. Njeni roditelji su bili veoma zauzeti da bi joj se i malo posvetili, to je bio razlog zašto je Mai bila tako okrutna. Ona je lepa plavokosa devojka, koliko je i lepa toliko je i opasna, njena najdraza karta je Okrutna dama. Jedino je sa opakim damama imala da deli i radost i tugu. Znala je koliko god njene dame bile snažne one nisu prave, u 4. sezoni pojavila se jedna grupa ljudi, koji su krali ljudske duše, Mai je bila njihov član. Želela je moć to je i dobila. Njen cilj je da uništi to prijateljstvo, počevši od Vilera. Na kraju Viler gubi dušu, ali Mai postaje dobra osoba. Marik Ištar Prvi put se pojavljuje u drugoj sezoni. Zahvaljujući svom hiljadugodišnjem štapu može da upravlja ljudima, odnosno njihovim umovima. U početku ima dva egipatska boga kod sebe, ali gubi Slajfera od Jugija. Kasnije Marikova još lošija strana preuzima njegovo telo i tada njegova dobra strana pokušava da ispravi sve što je uradio tako što koristi Teu, kako bi stupio u kontakt sa Jugijem. Bakura Prijatelj je Jugija. Ima hiljadugodišnji prsten. Međutim u tom prstenu živi zli duh Jami Bakura, koji pravi nevolje već od prve sezone. Cilj mu je da skupi svih sedam hiljadugodišnjih elemenata, kako bi vladao svetom. Jami Bakura preuzima telo dobrog Bakure i pokušava da pošalje Jugija i njegove prijatelje u carstvo senki i uzme mu hiljadugodišnju zagonetku. Međutim, Jami Jugi ga sprečava u tome. Kasnije Jami Bakura će biti najveći neprijatelj Jugija do kraja. Tea Gardner Tea je najbolja Jugijeva prijeteljica. San joj je da ode u Njujork i da nauči da pleše. Slabo se bori ali daje podršku Jugiju i Džoiju kad se bore. Najviše zahvaljujući njoj Jugi uvek zna da nije sam u dvobojima, već da ga bodre prijatelji. Rebeka Hopkins Rebeka je unuka Solomunovog prijatelja i kolege, koja je do ušiju zaljubljena u Jugija. Ona živi u Americi i prvak je Amerike u dvoboju čudovista. Njen špil sadrži uglavnom karte zmajeva, ali ima i veoma jakih karata zamki i karata magija. Sem što koristi kombinacije zmaja, ona koristi još i karte koje nanose štetu protivniku. Tristan Tejlor Takođe Jugijev prijatelj. Kao i Tea slabo se bori, ali daje podršku Jugiju i Džoiju u njihovim dvobojima. Njegova simpatija je Džoijeva sestra Sereniti, što Džoija nervira. Sereniti Viler Džoijeva mlađa sestra. Ona mnogo voli Džoija. Kada su se njihovi roditelji razveli, Džoi je morao da se rastane sa sestrom. Ona od rođenja ima problema sa očima. Džoi se borio u Kraljevstvu dvoboja zbog njene operacije. Sereniti je dobra i lepa osoba. Kako je Tristan zaljubljen u nju i ona oseća isto. Sereniti nije neki borac, borila se samo u virtualnom svetu sa Tristanom protiv Nezbita.

21 x 29 cm Povratak u budućnost (engl. Back to the Future) je američki naučnofantastični film iz 1985. godine, režisera Roberta Zemekisa, koji je u saradnji sa Bobom Gejlom napisao i scenario, dok je izvršni producent bio Stiven Spilberg. U filmu glume Majkl Džej Foks, Kristofer Lojd, Krispin Glover, Lea Tompson i Tomas F. Vilson.[1] Smešten u 1985. godinu, film prati Martija Mekflaja, tinejdžera koji je slučajno poslat u 1955. godinu automobilom DeLorean koji je putovao kroz vreme, a koji je napravio njegov ekscentrični prijatelj naučnik doktor Emet „Dok” Braun. Zarobljen u prošlosti, Marti nehotice sprečava upoznavanje svojih budućih roditelja − ugrožavajući sopstveno postojanje − i biva prisiljen da izmeni istoriju kako bi se njegovi roditelji ponovo zaljubili jedno u drugo, i da se nekako se vrati u budućnost.[2] Povratak u budućnost osmislili su 1980. godine Gejl i Zemekis. Očajnički su želeli uspešan film nakon brojnih neuspeha u saradnji, dok je preko 40 studija odbacilo njihovu ideju jer nije smatrana dovoljno raskalašenom da bi se takmičila sa uspešnim komedijama tog doba. Nakon Zemekisovog uspeha postignutog filmom Lov na zeleni dijamant (1984), osiguran je ugovor o razvoju ovog filma. Foks je bio prvi izbor za ulogu Martija, ali on nije bio dostupan; umesto njega ulogu je dobio Erik Stolc. Ubrzo nakon što je u novembru 1984. počelo glavno snimanje, Zemekis je utvrdio da Stolc nije bio pravi izbor za tu ulogu i dozvolio je ustupke neophodne za angažovanje Foksa. To je uključivalo ponovno snimanje scena koje su već snimljene sa Stolcom i dodavanje 4 miliona dolara u budžet. Povratak u budućnost je snimljen u Kaliforniji i u okolini, kao i na setovima Univerzal studija. Snimanje je završeno sledećeg aprila. Zamena Stolca je odložila produkciju i datum izlaska filma, ali je, posle izuzetno uspešnih probnih projekcija, datum pomeren za 3. jul 1985, da bi Povratak u budućnost dobio više vremena u bioskopima. To je rezultiralo prenagljenim rasporedom postprodukcije i nekim nepotpunim specijalnim efektima. Povratak u budućnost je ostvario kritički i komercijalni uspeh, zaradivši preko 381 milion dolara širom sveta i postavši film sa najvećom zaradom 1985. godine. Kritičari su pohvalili priču, komediju i glumačku ekipu − posebno Foksa, Lojda, Tompsonovu i Glovera. Dobio je višestruke nominacije i osvojio je Oskara za najbolju montažu zvuka, nagradu Saturn i nagradu Hugo. Filmska tematska pesma „The Power of Love” postigla je značajan uspeh na globalnom nivou. U godinama nakon objavljivanja, Povratak u budućnost je sve više uvažavan i danas se smatra jednim od najboljih filmova 1980-ih, jednim od najboljih naučnofantastičnih filmova ikada snimljenih i jednim od najboljih filmova svih vremena. Godine 2007, Kongresna biblioteka odabrala je film za čuvanje u Nacionalnom filmskom registru. Nakon ovog filma usledila su dva nastavka, Povratak u budućnost II (1989) i Povratak u budućnost III (1990). Sa svojim efektom na popularnu kulturu i posvećenim obožavaocima, film je pokrenuo multimedijalnu franšizu. To uključuje animiranu televizijsku seriju, video igre, stripove, društvene igre, odeću, muziku, knjige, hranu, igračke, kolekcionarstvo i vožnje u tematskom parku. Trajna popularnost filma dovela je do brojnih knjiga o njegovoj produkciji, dokumentarnih filmova i reklama. 1985. godine, Marti Mekflaj je tipičan tinejdžer koja živi u Hil Valiju u Kaliforniji. Kod kuće, Martijevog kukavičkog oca Džordža maltretira njegov nadređeni Bif Tanen. Njegova majka Lorejn je gojazna, depresivna alkoholičarka, a stariji brat i sestra su stručni i društveni promašaji. Marti je ambiciozni muzičar, ali njegov bend je odbijen na muzičkom takmičenju. On se poverava svojoj devojci Dženifer Parker o strahovima da će postati poput svojih roditelja, uprkos svojim ambicijama. Te noći, Marti se na parkingu tržnog centra sastaje sa svojim ekscentričnim prijateljem, naučnikom Emetom „Dokom” Braunom. Dok mu predstavlja vremensku mašinu napravljenu od modifikovanog DeLoreana, s pogonom na plutonijum koji je na prevaru uzeo od libijskih terorista. Dok unosi vreme odredišta na 5. novembar 1955 − dan kada je prvi put osmislio svoj izum putovanja kroz vreme. Libijski teroristi neočekivano stižu, otvaraju vatru i pucaju na Doka. Marti beži u DeLoreanu, nehotice aktivirajući putovanje kroz vreme kada brzina dostigne 142 km/h. Dolaskom u 1955. godinu, Marti otkriva da nema plutonijuma za povratak. Tokom obilaska rastućeg Hil Valija, Marti susreće svog oca, kao tinejdžera, i otkriva da ga Bif maltretira još od srednje škole. Džordž pada na put automobila koji dolaze, špijunirajući tinejdžerku Lorejn, a Marti ga spasava, ali biva onešvešćen. Budi se i otkriva da ga neguje Lorejn, koja se zaljubljuje u njega. Marti pronalazi mlađeg Doka i uverava ga da je iz budućnosti. Dok mu objašnjava da je munja jedini izvor dostupan 1955. godine koji može da proizvede potrebnih 1,21 gigavata snage za putovanje kroz vreme. Marti pokazuje Doku letak iz budućnosti koji dokumentuje predstojeći udar groma u gradsku sudnicu. Martijevi brat i sestra počinju da blede sa fotografije koju on nosi sa sobom. On i Dok shvataju da Martijevi postupci menjaju budućnost i ugrožavaju njihove šanse za postojanje; Lorejn je trebalo da upozna Džordža umesto sa Martija nakon saobraćajne nesreće. Rani pokušaji da se njegovi roditelji upoznaju ne uspevaju, a Lorejnina zaljubljenost u Martija se produbljuje. Lorejn poziva Martija na školski ples. On planira da odglumi nepristojnost pred Lorejn, dozvoljavajući Džordžu da interveniše i da je „spasi”. Plan se pokvari kada ih Bifova banda prekine i zaključa Martija u gepek automobila izvođačkog benda, dok se Bif ostaje sa Lorejn. Džordž dolazi očekujući da će pronaći Martija, ali pronalazi Bifa koji ga maltretira. Nakon što Bif povredi Lorejn, razbesneli Džordž ga udara i onesvešćuje. On prati zahvalnu Lorejn na ples. Bend oslobađa Martija iz gepeka, ali glavni gitarista je tom prilikom povređen. Marti zauzima njegovo mesto i nastupa dok Džordž i Lorejn dele svoj prvi poljubac. Budući da njegova budućnost više nije ugrožena, Marti odlazi do sudnice gde ga Dok čeka. Dok otkriva Martijevo pismo koje ga upozorava na njegovu budućnost i uništava ga, zabrinut zbog posledica. Da bi spasio Doka, Marti postavlja vreme povratka DeLoreana deset minuta ranije nego što je napustio budućnost. Grom udara, vraćajući Martija nazad u 1985. godinu, ali DeLorean se kvari, primoravajući Martija da trči nazad do tržnog centra. On stiže u trenutku kada teroristi pucaju na Doka. Dok Marti tuguje pored njega, Dok se uspravlja, otkrivajući da je pročitao Martijevu poruku i nosio pancirku. Odvodi Martija kući i odlazi u budućnost u DeLoreanu. Marti se sutradan ujutro probudi i otkriva da je njegov otac sada uspešan, samopouzdan autor, majka je u formi i srećna, brat i sestra su uspešni, a Bif je Džordžov potrčko. Dok se Marti ponovo nalazi sa Dženifer, Dok se iznenada ponovo pojavljuje u DeLoreanu, insistirajući da oni pođu s njim u budućnost kako bi spasli svoju decu od strašnih sudbina.

Plaketa Subnor Zemun Josip Broz Tito Precnik 57mm Kljucne reci za pretragu : knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz, Marsal, izgradnja nove Jugoslavije, posle rata, rat, okupacija, oslobodjenje nova jugoslavija new yugoslavia knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz Tito, oslobodjenje, Jugoslavija, okupacija, borba casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta josipa broya broy broza tita biografija biografije 1952 1955 1952. 1955. godina godine demoktarija demokratije socijalisticka socijalizam fnrj sfrj marsal marsala tita Kljucne reci za pretragu : knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz, Marsal, izgradnja nove Jugoslavije, posle rata, rat, okupacija, oslobodjenje nova jugoslavija new yugoslavia knjiga, knjige, Tito, Broz, Josip Broz Tito, oslobodjenje, Jugoslavija, okupacija, borba casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta josipa broya broy broza tita biografija biografije Josip Broa, Tito, komunizam, marsal, samoupravljanje, nesvrstani, borba za nezavisnost, referati, radnicka klasa, savez komunista, Jugoslavija KLjucne reci: knjiga, knjige, Valjevo, Kolubara, opstina, istorija kljucne reci za pretragu Svedocanstva o Valjevskom kraju istorija istorije istorijske knjige Uspravljeni u vekove Valjevski NOP odred 1941-1943 Jevtić Aleksandar izdavač Valjevo Opštinski odbor Saveza udruzhenja boraca NOR-a 1974. nor nob Valjevski NOP odred 1941-1943, Opštinski odbor SUBNOR-a Valjevo 1974. knjiga knjige isidora djukovica đuković đukovića prve sumadijske brigade sumadija sumadije darosava partiyan partizan partizani selo sela sumadije o sumadiji prica price nob nor casopis, borba, tito, broz,komunizam, jugoslavija, Kljucne reci: knjiga, knjige, Tito, istorija, titove odluke, istorijske odluke, , strategije, strategija , knjiga knjige politika istorija Tito, Josip Broz , naredba, odbrana drustvena samozastita, zastita samozastita napred tito josip broz komunizam sfrj socijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia titovi govori clanci otitu clanak socijalozam nob nor srbija politicke politicka hrvatska govor i clanak komunisticka partija jugoslavije srbije socijalisticka predsednik predsednici kpj omladina stafeta borba borbe šumadija šumadije šumadijska monografija monografije mapa krttanja mape kretanja seme sema prve sumadijske brigade Ratna proslost nasih naroda i narodnosti Knjiga dvesto trinaesta Monografije jedinice NOV i PO JugoslavijaKnjiga 52 Vojnoizdavacki zavod vojno izdavac vojska Borcima Prve sumadijske brigade i narodu Sumadije u znaci zahvalnosti za pokazanu hrabrosti u borbama za slobodu књига књиге исидора ђуковица ђуковић ђуковића прве сумадијске бригаде сумадија сумадије даросава партиyан партизан партизани село села сумадије о сумадији прица прице ноб нор цасопис, борба, тито, броз,комунизам, југославија, Кљуцне реци: књига, књиге, Тито, историја, титове одлуке, историјске одлуке стратегије, стратегија , књига књиге политика историја Тито, Јосип Броз , наредба, одбрана друствена самозастита, застита самозастита напред тито јосип броз комунизам сфрј социјалистицка федеративна република југославија yугославиа титови говори цланци отиту цланак социјалозам ноб нор србија политицке политицка хрватска говор и цланак комунистицка партија југославије србије социјалистицка председник председници кпј омладина стафета борба борбе шумадија шумадије шумадијска монографија монографије мапа крттања мапе кретања семе сема прве сумадијске бригаде Ратна прослост насих народа и народности Књига двесто тринаеста Монографије јединице НОВ и ПО Југославија Књига 52 Војноиздавацки завод војно издавац војска Борцима Прве сумадијске бригаде и народу Сумадије у знаци захвалности за показану храбрости у борбама за слободу valjevo valjevski partizani u rat ratno valjevoistorijske knjige prica price odredi uspravljen vek aleksandra jevtica valjevca valjevci u veku u vekovima KLjucne reci: knjiga, knjige, tito, valjevo, zapadnja srbija,marsal,istorija, predsednik, put, uzice, putovanje, Josip broz yikica zikice jovanovica spanca os osnovna skola osnovne skole kljucne reci za pretragu lajkovac lajkovacka zadruga zadruge poljoprivredne stocarske zadruge poljoprivreda stocarstvo knjiga knjige ya za poljoprivrednike katalog katalozi brosura brosure agrana beobanka yadruyna zadruzna mlekara mlekare iy iz lajkovca lajkovacki lajkovacka pruga krava krave sajam sajmovi valjevsko pivo valjevo mionica polovna polovni drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu tehnicka radnicke radnicka lajkovacke novine u lajkovcu o lajkovcu škola os oš mile dubljević školski školska časopis časopisi casopis casopisi novina novine list listovi cira ćira школски дани основна школа миле дубљевић лајковац prva iskra prve iskre listovi valjevo valjevski valjevske osnovne skole sfrj nostalgija drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer dedijer dedijera vlado vlada vladimira novi prilog broy broya yivot yivot zivot I II III IV V VI dela delo kljucne reci za pretragu Новац новци кованца кованице пара паре новчић новчићи нумизматика нумизматички примерак примерци предмет предмети колекционарски колекционарство сакупљање новца кованица динар динари марка марке јубиларни годишњица годишњице јубилеј јубилеји јубиларна јубиларно издање издања издавање издавање награда награде колекција колекције антиквитет антиквитети антикварни антикварна антикварно роба робе нумизматичар нумизматичари метал метални од метала бакар говожђе никл никал стар стари стара старо рим римски србија немачка шпанија долар долари аустрија град градови јубиларно Novac novci kovanca kovanice para pare novčić novčići numizmatika numizmatički primerak primerci predmet predmeti kolekcionarski kolekcionarstvo sakupljanje novca kovanica dinar dinari marka marke jubilarni godišnjica godišnjice jubilej jubileji jubilarna jubilarno izdanje izdanja izdavanje izdavanje nagrada nagrade kolekcija kolekcije antikvitet antikviteti antikvarni antikvarna antikvarno roba robe numizmatičar numizmatičari metal metalni od metala bakar govožđe nikl nikal star stari stara staro rim rimski srbija nemačka španija dolar dolari austrija grad gradovi jubilarno Coin coins coins coins steam money coin coins numismatics numismatic specimen specimens item items collectibles collectibles collecting money coins coin dinar dinars stamp stamps jubilee anniversary anniversaries jubilee anniversaries jubilee jubilee edition editions issuing awards prizes collection antiques antiques collection antiques collection antiques antiques metal copper iron nickel nickel old old old old rome roman serbia germany spain dollar dollars austria city cities jubilee Münze Münzen Münzen Münzen Dampfgeldmünzen Münzen Numismatik Numismatik Exemplare Exemplare Artikel Artikel Sammlerstücke Sammlerstücke Geldmünzen sammeln Münze Dinar Dinar Stempel Briefmarken Jubiläum Jubiläum Jubiläen Jubiläum Jubiläen Jubiläum Jubiläumsausgabe Editionen Ausgabe Auszeichnungen Preise Sammlung Antiquitäten Antiquitätensammlung Antiquitätensammlung Antiquitäten Antiquitäten Antiquitäten Metall Kupfer Eisen Nickel Nickel alt alt alt alt rom römisch serbien deutschland spanien dollar dollar österreich stadt städte jubiläum Moneda monedas monedas monedas monedas vapor dinero moneda monedas numismática numismática espécimen especímenes artículo artículos coleccionables coleccionables coleccionar dinero monedas moneda dinar dinares sello sellos jubileo aniversario aniversarios jubileo aniversarios jubileo jubileo edición ediciones emisión premios premios colección antigüedades colección de antigüedades colección de antigüedades antigüedades metal cobre hierro níquel viejo viejo viejo viejo roma romano serbia alemania españa dólar dólares austria ciudad ciudades jubileo монеты монеты монеты монеты пара деньги монеты монеты нумизматика нумизматика образцы образцы предмет предметы коллекционирования предметы коллекционирования коллекционирование монеты монеты динары динары марки штампы юбилейные юбилеи юбилеи юбилейные юбилеи юбилейные юбилейные издания выпуски выпуск награды призы коллекция антиквариат коллекция антиквариата коллекция антиквариата антиквариат металл медь железо никель никель старый старый старый старый рим римский сербия германия испания доллар доллары австрия город города юбилей monety monety monety monety para den`gi monety monety numizmatika numizmatika obraztsy obraztsy predmet predmety kollektsionirovaniya predmety kollektsionirovaniya kollektsionirovaniye monety monety dinary dinary marki shtampy yubileynyye yubilei yubilei yubileynyye yubilei yubileynyye yubileynyye izdaniya vypuski vypusk nagrady prizy kollektsiya antikvariat kollektsiya antikvariata kollektsiya antikvariata antikvariat metall med` zhelezo nikel` nikel` staryy staryy staryy staryy rim rimskiy serbiya germaniya ispaniya dollar dollary avstriya gorod goroda yubiley Moneta monete monete monete vapore moneta monete monete numismatica numismatica esemplari campioni oggetto oggetti da collezione da collezione monete monete moneta dinaro dinari francobolli francobolli giubileo anniversario anniversari giubileo anniversari giubileo edizione giubileo edizioni emissione premi collezione antiquariato antiquariato collezione antiquariato antiquariato antiquariato metallo rame ferro nichel nichel vecchio vecchio vecchio roma romano serbia germania spagna dollaro dollari austria città città giubileo Érmék érmék érmék érmék gőzpénz érmék érmék numizmatika numizmatikai minták példányok tételek gyűjtők gyűjtők gyűjtemények pénzérmék gyűjtése érme dinár dinár bélyeg bélyeg jubileumi évforduló évforduló jubileumi évfordulók jubileumi kopperek jubileumi kiadások régiségek gyűjtemény antik gyűjtemény antik gyűjtemény antik gyűjtemény díjak régi régi régi római római szerbia németország spanyol dollár dollár osztrák város városok jubileumi Moedas moedas moedas moedas vapor dinheiro moedas moedas numismática espécimes numismáticos espécimes itens colecionáveis colecionáveis colecionando dinheiro moedas moedas dinar dinares selos selos aniversário jubileu aniversários jubileu aniversários jubileu edições da edição do jubileu emissão de prêmios coleção de prêmios coleção de antiguidades coleção de antiguidades coleção de antiguidades antiguidades metal cobre ferro níquel níquel velho velho velho velho roma romano sérvia alemanha espanha dólar dólares áustria cidade cidades jubileu Pièces de monnaie pièces de monnaie pièces pièces de monnaie pièce de monnaie pièce de monnaie pièces de monnaie numismatique spécimens numismatiques spécimens d`objets de collection objets de collection pièces de monnaie pièces de monnaie dinar dinars timbre timbres jubilé anniversaire anniversaires jubilé jubilé édition éditions délivrant des récompenses prix collection antiquités antiquités collection antiquités collection antiquités antiquités métal cuivre fer nickel vieux vieux vieux vieux rome romain serbie allemagne espagne dollar dollars autriche ville villes jubilé mynt mynt mynt mynt ånga pengar mynt mynt numismatik numismatisk exemplar exemplar föremål föremål samlarobjekt samlarföremål samla in pengar mynt mynt dinarer dinarer frimärken frimärken jubileum jubileum jubileum jubileum jubileum jubileum samling antika nickel antika samling antika nickel antika antikvitet nickel antika antikviteter antika antikviteter antikvitet gamla gamla gamla rom romerska serbien tyskland spanien dollar dollar österrike stadsstäder jubileum drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri vergoldet pozlaceni deutsche mark 1 apoen apoeni apojen apojeni banka banke banca bance bank banks posebno posebna 5 petak godina 20 XX Deutsche Demokratische Republik pozalacena pozlaceno nemacka demokratska republika lajpcig sport fest spartakijada u lajpcigu igre mladih mladi olimpijada scm medalja medalje nagrada nagrade DVCVM saxonl grossus novus 1299 Iohannes D Fridericus Alberius johanes frederikus frederik frederic johan gros grose alberijus saksonija saksonski nemacki grad nemacki gradovi medelja medalje sport i tehnika drustvo drustva plaketa plakete zeton zetoni Vrnjacka banja Vrnjacke banje predmet predmeti iz iy suvenir suveniri leciliste lecilista nbj narodna banka jugoslavije zavod za izradu novcanica i kovanog novca megaplast mega plast posta jugoslavije srbije ptt a i b yugoslavia serbia sfrj nostalgija pas psa za ya grad kraljevo grada kraljeva kljucne reci za pretragu knjiga knjige brosura brosure turisticki vodic turisticki vodici published in the ussr yakay zakaz sssr rusija rusije rusku grad gradovi iy iz rusije sovjetski savez socijalistickih republika turizam turisticki mapa mape moskve ruske putovanja o belgiji turisticki vodic ucenje ucenja brosura brosure o ruciji o moskvi prica price turizam turiyam turizam turiyam turisticki turistički turisticka turistička turisticko turističko mesto mesta grad gradovi vodic vodici vodič vodiči sfrj srj jugoslavija jugoslovenski srbija jugoslovenska ponuda ponude jugoslovensko primorje primorja more letovanje letovanja obilayak obilazak obilasci jugoslavije srbije cudo cuda izlet izleti aranzman aranzmani turizmologija turizmologije knjiga knjige iz iy geografija georgajije geografski geografsko geografska falultet fakulteti туризам туриyам туристицки туристички туристицка туристичка туристицко туристичко место места град градови водиц водици водич водичи drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old острво острва сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj francuska francuske nemacki jeyik jezik na nemackom jeziku nemacka pariy pariz paris francuske o francuskoj o parizy plastika plasticni plasticno deciji decji 2 50 2 dinar dinari para paresocijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia sfrj nostalgija godina godine narodna banka jugoslavije srbije srbije i crne gore token tokeni tocken tockens tokcen tocens usa ussr yugoslavia serbija sfrj gulden guldeni holandija holandski holandske holand holland netherland nederland 1g 1 g julianakoningin der nederlanden cent centi centa singapur singapurski sabljarka riba ribe azija aziski 20 10 novcic novcici Singapore zmaj zmajevi dragon dragons tunis tuniske iy iz tunisa milimes millime milime afrika africa iz afrike sad usa norge norveska kruna krune konj horse on coin belgija belgium rusija rusije russia rusia kopejka kopejke kopejki kopejek sssr ussr rublja rublji rublje ruska ruski sovjetska funda pound peni kraljica elizabeta gbr great breatan uk england engleska orden ordenje ordeni josipa broza tita subnor subnora zemun zemuna yemun yemuna plakata plakat plaketa plakete zemunski zemunska zemunsko zemunski polje polja pozlacena nagrada nagrade kljucne reci za pretragu knjiga knjige brosura brosure turisticki vodic turisticki vodici published in the ussr yakay zakaz sssr rusija rusije rusku grad gradovi iy iz rusije sovjetski savez socijalistickih republika turizam turisticki mapa mape moskve ruske putovanja o belgiji turisticki vodic ucenje ucenja brosura brosure o ruciji o moskvi prica price turizam turiyam turizam turiyam turisticki turistički turisticka turistička turisticko turističko mesto mesta grad gradovi vodic vodici vodič vodiči sfrj srj jugoslavija jugoslovenski srbija jugoslovenska ponuda ponude jugoslovensko primorje primorja more letovanje letovanja obilayak obilazak obilasci jugoslavije srbije cudo cuda izlet izleti aranzman aranzmani turizmologija turizmologije knjiga knjige iz iy geografija georgajije geografski geografsko geografska falultet fakulteti туризам туриyам туристицки туристички туристицка туристичка туристицко туристичко место места град градови водиц водици водич водичи drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old острво острва сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj predmeti iz jugoslavije yugoslavia medalja medalje medal gold josipa broza tita istorija zemuna

Narodno pozorište u Beogradu je pozorište u Beogradu koje se nalazi na Trgu republike, na uglu Vasine i Francuske ulice, u samom centru grada. Osnovano je 1868. godine, a u sadašnju zgradu, na mestu tadašnje Stambol kapije, uselilo se 1869. godine. U okviru njega funkcionišu umetničke jedinice Opera, Balet i Drama, a predstave se odigravaju na Velikoj sceni i Sceni „Raša Plaović”. Danas predstavlja jednu od najreprezentativnijih i najznačajnijih kulturnih institucija Srbije. Godine 1900. u novosadskom listu Pozorište se ovo pozorište naziva Kraljevsko srpsko narodno pozorište u Beogradu. Danas, nakon perioda komunizma, u imenu pozorišta se ne pominje kralj niti srpsko ime. Zapravo, jednostavan naziv `Narodno pozorište` je korišćen i pre rata. Sve od 1842. godine, postojala je želja i napori da se u Beogradu osnuje stalno profesionalno pozorište. Iako su prvi pokušaji u tom smeru propali, Narodno pozorište u Beogradu je ipak osnovano 1868. godine. Ono je najpre bilo smešteno na privremenoj lokaciji u tadašnjoj Kosmajskoj ulici na broju 51, u gostionici „Kod engleske kraljice“. Za adaptaciju ovog prostora bio je angažovan arhitekta Aleksandar Bugarski. Na ovoj lokaciji, 22. novembra 1868. godine (po novom kalendaru), Narodno pozorište je imalo svoju prvu predstavu - izvedena je predstava „Đurađ Branković“ Karolja Obernjaka. Taj se datum danas slavi kao Dan pozorišta. Narodno pozorište se na ovoj lokaciji zadržalo godinu dana. Predstave su igrane i u magacinu Carinarnice (Teatar na Đumruku), u salama hotela (Teatar „Kod jelena`), u Kneževoj pivari, u hotelu „Srpska kruna“ i kafani „Kod engleske kraljice“. Zalaganjem Odbora Ljubitelja narodne prosvete i Pozorišnog odbora organizovano je prikupljanje dobrotvornih priloga: knez Aleksandar Karađorđević priložio je 1.000, a kapetan Miša Anastasijević 500 dukata, dok je Vlada Kneževine Srbije poklonila zemljište na Zelenom vencu i novčani iznos od 2.000 dukata. Iako je pozorišno zdanje na Zelenom vencu započeto 1852. godine, prema projektu italijanskog arhitekte Josifa Kasana, od ove namere se odustalo zbog podvodne prirode tla. Ovaj graditeljski neuspeh odložio je uspostavljanje prvog srpskog pozorišta za gotovo dve decenije. Podizanjem Narodnog pozorišta na uglu Vasine i Francuske ulice i realizacijom Josimovićevog Plana regulacije varoši u šancu iz 1867. godine stvoreni su uslovi za formiranje danas glavnog beogradskog trga, Trga republike. Počeci školovanja umetnika u Srbiji javljaju se još polovinom 19. veka, kao vid napora za kulturnu emancipaciju srpskog naroda i u vidu težnje za bogaćenjem nacionalne tradicije tekovinama evropske kulture. Uporedo sa konstituisanjem i razvojem srpske države i paralelno sa procesom uspostavljanja sistema opšteg i stručnog školovanja i podizanja njegovog nivoa od vremena Dositejeve i Karađorđeve Velike škole do Univerziteta, javlja se i potreba za obrazovanjem u oblasti umetnosti. Isprva, u pionirskim putujućim pozorišnim trupama, obrazovanje i kompetencije članova ovakvih družina nisu bile podjednake, ni po opštem obrazovanju, ni po pismenosti. Osim toga svako je imao manje ili više glumačkog iskustva, nadarenosti i intuicije. Pošto je država bila ta pod čijim je patronatom od samog početka i delovalo Narodno pozorište u Beogradu, nametnula se potreba za sistematskim obrazovanjem umetnika i školovanjem mladih glumačkih naraštaja. Neposredno po osnivanju Narodnog pozorišta 1868. godine, prvi upravnik, Jovan Đorđević, osniva internu Pozorišnu školu za već zaposlene glumce po istom principu kako je to uradio tri godine ranije u Srpskom narodnom pozorištu. Ova vrsta obuke bi se danas mogla nazvati permanentnim obrazovanjem, a sam njen cilj svakako je bio podizanje nivoa pozorišnog profesionalizma. Pravi pomak u tom smislu dogodio se tek angažovanjem Alekse Bačvanskog, tada najobrazovanijeg pozorišnog umetnika-praktičara, kojem je osim uloge glumca i reditelja poverena i organizacija i rukovođenje stalnom Pozorišnom školom pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Njegova internacionalna karijera i dvodecenijsko iskustvo koje ga je dovelo do statusa budimpeštanske glumačke zvezde, bila je podest za profesionalni iskorak polaznika ove škole. Na osnovu odluke Pozorišnog odbora od 16. decembra 1869. godine, škola je počela sa radom 2. januara 1870. godine. Prethodno su konsultovani Pravilnici pozorišnih kuća Beča i Budimpešte, a sam Bačvanski je već bio upoznat sa radom budimpeštanske škole za dramsku umetnost koja je bila osnovana već 1864. godine. Nastavni plan se sastojao od dve grupe predmeta, teorijskih i praktičnih: teorijski su bili: Teorija dramatske poezije sa istorijom dramatske književnosti domaće i stranske; Teorija pozorišne umetnosti; Istorija pozorišne umetnosti; Srpski jezik i poznavanje stihova; Estetika; Istorija srpskoga naroda i opšta istorija; a praktični: Deklamovanje; Igra licem i udovima (mimika i plastika); Tumačenje uloga i čitavih komada i kako ih valja besediti; Mačevanje (kod muških); Pevanje, Igranje i Pantomima (U posebne veštine je uključeno i jahanje). Osim Bačvanskog (kako su ga zvali po mađarskom nadimku, Varhidi), glumce je podučavao i sam Jovan Đorđević po nadimku Foter (švapski iskvareno od nemačkog „otac`). Veoma blizak odnos su učenici osećali prema svojim nastavnicima, a sa druge strane i veliko poštovanje prema ovim autoritetima i velikanima teatra, kako je o tome pisao Đorđe Maletić. Za prijem u školu, kao i radne obaveze u samom pozorištu, ocenjivanje i stipendiranje kandidata odvijalo se po ustanovljenim principima, a najpoznatiji učenici ove škole su pre svega Milka Grgurova, Toša Anastasijević i Pera Dobrinović. Posle obnavljanja rada Narodnog pozorišta 1874. godine, Pozorišna škola nije nastavila sa radom. Ova škola je osnovana 21. novembra 1909. godine. govorom tadašnjeg upravnika pozorišta Milana Grola, a u prisustvu ministra prosvete Jovana Žujovića. Iako je imala dobre predavače i podršku države, zapravo je zbog malog broja kandidata i teškog materijalnog života samih glumaca postojala svega nekoliko mesci, tj. samo jedan semestar. Najbolji učenici i glumci ove škole bili su: Aleksandar Zlatković, Teodora Arsenović i Petar Hristilić. Kao nastavnici se pominju ljudi velikog pozorišnog autoriteta: Milan Predić, Ilija Stanojević, Sava Todorović, ali i čuveni naučnici: dr Nikola Vulić i dr Veselin Čajkanović koji su predavali istoriju klasičnog pozorišta i književnosti. Ova škola je prestala sa radom kako iz finansijskih razloga, tako i zbog trivijalnog raskola dve struje u samom ansamblu. Naime, ministar Žujović je podržao stranu protivnu upravi Pozorišta, i tako je došlo do iznuđene ostavke Grola i Predića, a dolazeća strana izgleda nije imala sluha za inovacije prethodne uprave, pa je kao žrtva takvog odnosa pala i glumačka škola. Međutim, kada je sam ministar Jovan Žujović, nakon nekoliko meseci, podneo ostavku i na njegovo mesto stupio Jaša Prodanović, garnitura Grol–Predić ponovo staje na čelo Narodnog pozorišta. Osim mnogih dobro zamišljenih i uspešno sprovedenih projekata na podizanju nivoa samog pozorišta, usledio je i Grolov Memorandum o saradnji južnoslovenskih pozorišta iz 1912. godine, koji je bio ispunjen vizionarskim idejama o zajedničkim umetničkim projektima, saradnji oko opremanja predstava, korelaciji oko prevoda, u oblasti autorskih prava itd. Ovde je predloženo i osnivanje velikog zajedničkog konzervatorijuma za obrazovanje pevačkih i glumačkih snaga. Ta ideja, kao i mnoge druge, ostale su neostvarene. Nastupilo je vreme serije ratova za nacionalno oslobođenje, a nerešeni problem pozorišnog obrazovanja ostao je odložen za bolja vremena. Nakon ujedinjenja i stvaranja nove Države Srba, Hrvata i Slovenaca, u opštoj obnovi zemlje, pokazalo se da je ovaj problem postao je još akutniji. Rat je proredio redove pozorišnih umetnika, a i potreba za svestrano obrazovanim glumcima, usled zahteva modernog repertoara i umetnički oblikovane režije, zahtevala je brzo rešavanje problema. Za vreme ministarskog mandata Svetozara Pribićevića, obnovljena je nekadašnja Umetnička (likovna) škola postavši, pritom, državna institucija, a na inicijativu Grola, kao upravnika pozorišta, i Nušića, kao načelnika umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, počela je sa radom 1. novembra 1921. godine nova Glumačko–baletska škola. Ova škola je išla ka tome da odgovori novim potrebama sve raznovrsnijih oblika pozorišnog života, koji je sada podrazumevao i operu i balet. Ova škola nije bila institucionalno vezana za Narodno pozorište. U početku, školovanje je bilo dvogodišnje, a zatim je produženo na tri godine. U prvu generaciju dramskog odseka primljeno je petnaest učenika, a nakon prvog semestra je održan kontrolni ispit, posle kojeg je zadržano svega sedam učenika. Narednih godina je primano po pet do šest novih učenika. Prvi direktori ove škole su bili Velimir Živojinović Masuka i Momčilo Milošević.[4] Program rada je bio ambiciozan. Tokom postojanja škole, od 1921. do 1927. godine, u raznim periodima nastavu su vodili, između ostalih: Milan Grol (Čitanje naglas, Analiza teksta, Dikcija), koji je vrlo brzo napustio školu; Milan Bogdanović (Srpski jezik i književnost, Istorija novije domaće i francuske drame); dr Vinko Vitezica (Istorija drame i Nemački jezik); dr Jovan Maksimović (Ruski jezik); dr Miloje Milojević (Elementi muzike); Zlata Markovac (Dikcija, Tehnika glasa); Klavdija Isačenko (Telesne vežbe – plastika); Velimir Živojinović (Čitanje i Dikcija); Momčilo Milošević (Srpski jezik, Istorija novije domaće i francuske drame); Sima Pandurović (Čitanje sa estetskom analizom tekstova); Milan Kašanin (Istorija umetnosti); dr Ranko Mladenović (Istorija pozorišta). Ipak, zastupljenost pojedinih predmeta u raznim periodima rada škole bila je nejednaka, jer kada je škola bila pritisnuta finansijskim teškoćama obim nastave se smanjivao, a u nekim periodima svodio se samo na glumu i dikciju. Nastavu glume su vodili Mihailo Isailović, Pera Dobrinović, Jurij Rakitin (Psihologija glume sa praktičnim vežbama). Iako često na udaru kritike, zbog zavisti onih koji nisu angažovani u njenom radu, ili onih koji su isticali vrednost talenta bez važnosti obrazovanja, podilazeći na taj način svome slučaju, ova škola je ipak iznedrila 25 učenika dramskog odseka i ti su rezultati za svako poštovanje. Iz prve generacije izašli su glumci kao što su: Dara Milošević, Leposava Petrović, Milan Ajvaz, Borislav Mihailović (kasnije osnivač i reditelj Kruševačkog pozorišta) i Mateja (Mata) Milošević koji je zapravo najvažniji prenosilac pravog glumačkog i pedagoškog plamena po liniji Aleksa Bačvanski, Pera Dobrinović, Mata Milošević i koji je bio prvi profesor glume na Akademiji za pozorišnu umetnost, prethodnici današnjeg Fakulteta dramskih umetnosti. Kasnije generacije svršenih glumaca ove treće Glumačko–­baletske škole su: između ostalih, Nevenka Urbanova, Pavle Bogatinčević, Branko Tatić, Nikola Popović, Vaso Kosić, Ruža Tekić, Miloš Paunković, Marica Popović, Sofija (Coka) Perić (Nešić), Obrad Nedović. Momčilo Milošević je skromno zaključio: „Bilo bi smelo reći da su oni prošli kroz najbolju školu ove vrste, ali je svakako od koristi da je nisu obišli”. Značajnu školsku aktivnost predstavljalo je javno izvođenje predstava. Za šest godina izvedeno je 65 predstava, dakle, najmanje jedna mesečno. Glavni motiv ove delatnosti nije bio pedagoške prirode već zapravo večita nemaština i škola uopšte ne bi mogla opstati bez prihoda od predstava, od kojih su podmirivane skromne potrebe nastave i od kojih je čak davana pomoć siromašnim učenicima. Predstave je omogućilo i Narodno pozorište, koje je ustupalo salu manježa (posle Drugog svetskog rata prepravljenu u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište) i kostime, uz naplatu minimalnih režijskih troškova. Izvođeni su najčešće komadi koji se inače nisu nalazili na repertoaru Narodnog pozorišta, a predstavljali su dobre primere određenih stilskih epoha, kao na primer: Tirkare Alena Rene Lezaža, Igra ljubavi i slučaja Marivoa, Strindbergove jednočinke, Baljzaminova svadba Ostrovskog, Hanelino vaznesenje Hauptmana, Čudo svetog Antonija Meterlinka, Šenherova Dečja tragedija. Tu su režirali Isailović, Rakitin, Masuka, Pera Dobrinović i Momčilo Milošević. Radi opšte edukacije, pre početka predstava održavane su tzv. konferencije, odnosno predavanja o autorima izvođenih dela. Neke predstave pripremane su u saradnji sa muzičkom školom što je imalo intenciju u osnivanju budućeg konzervatorijuma. Pojedini učenici su bili angažovani i kao glumci Narodnog pozorišta uporedo sa nastavom koju su pratili, poput Nevenke Urbanove i Mate Miloševića. Uprkos prihodu od predstava, škola se neprestano suočavala sa krajnjom nemaštinom, što je i dovelo do njenog gašenja u jesen 1927. godine. Nakon šest godina pauze, ponovo u okrilju Narodnog pozorišta, sa odobrenim od Ministarstva „Pravilnikom o osnivanju i radu glumačke škole Narodnog pozorišta u Beogradu”, tadašnjeg upravnika Dragoslava Ilića, 4. januara 1934. godine Četvrta glumačka škola počinje sa radom. Predviđeno trajanje školovanja bilo je tri godine, od kojih su prve dve više teorijski usmerene, a završna godina se skoro isključivo sastojala od praktičnog rada, u koji je ulazilo i učestvovanje u predstavama Narodnog pozorišta. Upravnik Narodnog pozorišta bio je i direktor škole, a sekretar škole, u stvari – umetnički rukovodilac, bio je u početku Josip Kulundžić, a kasnije je to mesto bilo vezano za funkciju direktora Drame (Radoslav Vesnić, dr Dušan Milačić). U ovoj školi, nastavnici su bili: Josip Kulundžić (Vežbe dikcije, Gluma), Jurij Rakitin (Tehnika glume, Tehnika govora, Istorija pozorišta) i Momčilo Milošević (Psihološke analize tekstova sa glumačkom primenom), dr Milan Marković (Istorija književnosti i Istorija pozorišta), Desa Dugalić (Vizuelna gluma), dr Dušan Milačić (Književna analiza dramskog teksta), Radoslav Vesnić (Dikcija, Psihološka analiza dramskog teksta), dr Miloš Moskovljević (Praktične vežbe iz dikcije), Milorad Vanlić (Psihologija i estetika), Branko Dragutinović (Elementi muzike), Vera Greč (Tehnika glume – improvizacija), dr Erih Hecel (Tehnika glume), Vladeta Dragutinović (Stilovi glume), inž. Vojislav Jovanović (Tehnika pozornice), Milica Babić Jovanović (Istorija kostima), Nadežda Grbić (Ritmika), Vladimir Žedrinski i Stanislav Beložanski (Šminkanje). Ova škola nije dala baš očekivane rezultate i ponovo se s tim u vezi oglašava Milan Grol, koji ističe da bi se veća važnost morala posvetiti amaterskim pozorištima i trupama pri opservaciji šireg kruga selekcije kandidata. Kuđenje i kritika od strane Grola koji ovoga puta nije učestvovao u radu škole, uzima se sa rezervom, ali se danas zna da je u ovoj školi bilo nesrazmerno više teorijskih predmeta od praktičnih, često su se zapostavljale glavne discipline i administrativni aparat nije pratio stvarnu potrebu škole. I pored ovih nedostataka, školu su završili istaknute pozorišne individualnosti: Teja Tadić, Aleksandar Stojković, Milivoj Popović Mavid, Dušan Antonijević, Edita Milbaher (Jelena Trumić), Kapitalina Apostolović (Erić), Mirko Milisavljević, Branka Ćosić (Andonović, Veselinović), Ljubica Sekulić, Dimitrije Parlić, Moša Beraha (Barić), Ladislav (Slavko) Lajtner, Divna Radić (Đoković). Uredbom Ministarstva prosvete o osnivanju srednjih i viših umetničkih škola u Beogradu od 31. marta 1937. godine osnovane su Muzička akademija i Umetnička (likovna) akademija. Ova novoosnovana Akademija je imala Odsek za pozorišnu umetnost, a bila joj je pridružena i Srednja muzička škola. Prve školske godine 1937/1938. godine, na Odsek za pozorišnu umetnost bilo je primljeno devet studenata, od kojih su troje već bili završili prethodnu Glumačku školu pri Narodnom pozorištu. Prve godine nastavu su vodili Momčilo Milošević (Književna i psihološka analiza tekstova), čija pedagoška delatnost povezuje obe prethodne glumačke škole sa Akademijom, zatim Raša Plaović (Umetnička dikcija), dr Miloš Moskovljević (Dikcija, Ruski jezik), dr Vinko Vitezica (Kulturna istorija u vezi sa razvojem drame i opere, Italijanski jezik), Milorad Vanlić (Osnovi psihologije u vezi sa pozorišnom umetnošću) i Lujo Davičo (Ritmička gimnastika po Žak-Dalkrozu). Sledeće godine Raša Plaović napušta Akademiju, tako da pored svojih dotadašnjih predmeta, Momčilo Milošević preuzima Praktičnu glumu, dr Miloš Moskovljević - Srpsko­hrvatski jezik, a Đurđe Bošković Pregled istorije umetnosti. Godine 1939, na mesto rektora Akademije dolazi Petar Konjović, veliki srpski kompozitor i dugogodišnji rukovodilac više pozorišnih kuća i koji predlaže ideju po kojoj bi se i na Srednjoj muzičkoj školi osnovao Pozorišni odsek, na kome bi se školovali budući glumci, a na Pozorišnom odseku akademije „će se spremati režiseri i dramaturzi prvenstveno i drugi akademski obrazovani pozorišni činioci.” Po toj ideji, „tek po izuzetku, svršeni apsolventi dramskog odseka srednje muzičke škole mogu i treba da prelaze na pozorišni odsek u akademiji”. I pored velikih ambicija pri osnivanju, rad Odseka za pozorišnu umetnost Muzičke akademije nije ispunio sva očekivanja. Ipak, među studentima su bili neki koji su imali značajno mesto u posleratnom razvoju pozorišta i filma, kao i u razvoju Akademije za pozorišnu umetnost, kao što su: Dušan Antonijević, Bratislav (Bata) Miladinović, Jovan Putnik, Predrag Dinulović, Ljiljana Krstić, Ilija Milčinović (Milčin), Radoš Novaković, Dimitrije Parlić, Bora Hanauska, Danica Mokranjac, Nada Kasapić, Neda Depolo, Sofija (Soja) Jovanović, Mića Tomić, Mirjana Kodžić i drugi. Ratne godine su dovele do krajnjeg osipanja kadra, polaznika i prestanka rada Odseka za pozorišnu umetnost Muzičke akademije 1944. godine. Nakon Oslobođenja Beograda, 1945. godine, Muzička akademija počinje sa radom, ali bez Odseka za pozorišnu umetnost. Stvorio se vakuum između tendencija sveobuhvatne kulturološke obnove oslobođene zemlje i pomanjkanja kadra u brojnim novootvorenim pozorištima širom zemlje. Da bi se taj trenutni nedostatak kadrova ublažio, u očekivanju prave visoke pozorišne škole, pored Srednje glumačke škole u Novom Sadu, kao privremeno rešenje osnovan je Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Bio je smešten, kao i neke od ranijih glumačkih škola, u dvorišnoj zgradi Manježa, na mestu današnjeg Teatra „Bojan Stupica”. Nastava u Studiju bila je dvogodišnja, a školovanje su završile dve generacije. Prvi prijemni ispit održan je decembra 1945. godine. Pripreme za osnivanje studija, kao i prijemni ispit, vodila je autoritativna trojka: Milan Predić, upravnik pozorišta, Velibor Gligorić, direktor drame i Milan Đoković, koji je imenovan za direktora Dramskog studija. Teoriju glume, koja je većinom bila posvećena proučavanju „sistema” Stanislavskog, predavao je Raša Plaović, a praktičnu nastavu glume vodili su Mata Milošević, Strahinja Petrović i Dragoljub Gošić, uz Ljubišu Jovanovića, koji je predavao Recitaciju. Teorijske predmete predavali su dr Hugo Klajn, Milan Bogdanović, Božidar Kovačević, Petar Mitropan i Sreten Marić. 1868. godine dogodilo se drugo gostovanje Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u Beogradu. Tada knez Mihailo Obrenović, oduševljen novosadskim glumcima, donosi istorijsku odluku o gradnji novog i stalnog zdanja beogradskog teatra. U dogovoru sa Državnim savetom 12. marta 1868. knez Mihailo je odlučio da se pozorišna zgrada podigne na državnom, ranije turskom zemljištu kod Stambol kapije, gde je istog dana počelo rušenje turskih kuća na tom terenu. Posebna simbolika odabira lokacije za njeno podizanje dodatno je naglašena ugrađivanjem delova porušene Stambol kapije u temelje pozorišnog zdanja. Ova brzina govori o odlučnosti da Beograd dobije stalnu pozorišnu ustanovu. Knez je zahtevao da zgrada bude završena do 15. oktobra iste godine. O značaju koji je podizanje ovog objekta imalo u svesti srpskog naroda govori i to da je čitav trg ispred građevine dobio ime Pozorišni trg, preuzimajući od nekadašnje Velike pijace (danas Studentskog trga) značenje glavnog beogradskog trga. Narodno pozorište zamišljeno je i realizovano kao reprezentativna građevina na kojoj je autor pokazao visoko poznavanje principa tada vladajućeg akademizma. Odnosom masa, horizontalnom i vertikalnom podelom fasada, kao i odabirom građevinskih i dekorativnih elemenata, opšti izgled zdanja upućivao je na sličnosti sa čuvenim milanskim pozorištem La Scala, koje je sagrađeno dvadesetak godina ranije. Naročitu pažnju arhitekta Bugarski posvetio je oblikovanju fasade orijentisane prema trgu. Središnji rizalit glavne fasade završen je trougaonim timpanonom u zoni krova, dok je horizontalna podela ostvarena istaknutim podeonim vencima. U prizemlju se isticao trem, iznad kojeg je, u visini prvog sprata, bila terasa sa dekorativno rešenom ogradom. Knez je pozvao Jovana Đorđevića da i u Srbiji osnuje stalno pozorište. Prihvatajući poziv kao čast i izazov, upravnik sa sobom odvodi i polovinu novosadskog ansambla i sedam godina posle nastanka SNP-a. Kada je knez Mihailo ubijen 29. maja, pripreme su neko vreme zastale. Namesništvo je htelo da se započeto kao knežev amanet dovede do kraja. Obrazovan je Pozorišni odbor čija je briga bila zidanje zgrade i formiranje trupe. Aktom ustupljenja od 17. juna 1868. kneževi zakoniti naslednici sestra Petrija Bajić i sestrići Teodor i Mihailo Nikolić određuju da se Narodnom pozorištu izda suma od 6500 dukata „shodno obećanju blaženoupokojenog knjaza“.[5] Temelj pozorišne zgrade je postavljen 18. avgusta, u prisustvu maloletnog Kneza Milana i namesnika. Mitropolit beogradski Mihailo je osvetio vodicu, pozdravnu reč je održao predsednik Pozorišnog odbora Filip Hristić potom je spuštena i uzidana povelja.[5] Iste godine Pozorišni odbor je zakupio privatnu kuću sveštenika Sušića da formirana trupa održava u njoj predstave, dok se zgrada ne završi. U toj kući je 10. novembra (po starom kalendaru) izvedena prva predstava, komad Karolja Obernjika Đurađ Branković. Pre predstave je izvedena Srpska uvertira kompozitora Dragutina Reša, a uvodnu reč o pozorišnoj umetnosti, dramskoj književnosti i dotadašnjim dramskim predstavama kod Srba održao književnik Milorad Šapčanin. Prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog zgrada je završena 1869. godine, a 30. oktobra iste godine izvedena je i prva predstava - „Posmrtna slava kneza Mihaila“ koju je za tu priliku napisao Đorđe Maletić. U toj predstavi u ulozi kneza Mihaila je bio Ducman, učitelj jahanja u Vojnoj akademiji.[6] Prvih nekoliko decenija rada Narodnog pozorišta obeležili su: Aleksa Bačvanski (1832—1881), Adam Mandrović (1839—1912), Milka Grgurova-Aleksić (1840—1924), Toša Jovanović (1845—1893), Ilija Stanojević (1859—1930), Milorad Gavrilović (1861—1931), Sava Todorović (1862—1935) i drugi. Rešenje enterijera prvog zdanja bilo je ostvareno na osnovu posredno prihvaćenih italijanskih modela, koji su u prvi plan isticali uređenje i udobnost gledališta. Naročita pažnja bila je ukazana ukrašavanju kraljevske lože draperijama, krunom i prestolom nabavljenim u bečkim umetničkim radionicama. Tavanice i parapeti loža bili su obloženi raskošnim gipsanim ukrasom sa pozlatom, dok je svečanoj atmosferi samog gledališta doprinosila svetlost „lustera sa stotinu sveća“. Poseban segment pozorišnog dekora predstavljale su slikane scenske zavese, izrađene prema nacrtima najznačajnijih domaćih slikara, koje su same po sebi predstavljale svojevrsna umetnička dela. Osvetljenje pozornice i čitavog pozorišta obezbeđivala je gasna stanica – gasara, smeštena u napuštenoj Kara-džamiji na uglu Dositejeve ulice i Braće Jugovića. Stalna potreba za ulepšavanjem najpopularnijeg beogradskog zdanja toga doba realizovana je kroz brojne prepravke i dorade prvobitnog enterijera. Tako je već 1905. godine izvedeno i novo dekorativno slikarstvo na sceni, gledalištu i u foajeu. Prema nacrtima Dragutina Inkiostrija Medenjaka, prvog srpskog dekorativnog slikara koji je svojim umećem ukrasio brojne beogradske palate, izrađene su dekoracije inspirisane motivima iz narodne umetnosti, ornamentike i tradicije. Od izgradnje, zgrada je prošla kroz više rekonstrukcija: 1870, 1912 — 1922, 1965. i, konačno, 1986 — 1989. godine. Najznačajnije rekonstrukcije su one iz 1922. i 1989. godine. Nedovoljno veliki prostor pozornice, kao i niz tehničkih poteškoća, doprineli su da rekonstrukcija započne 1912. godine, ali je zbog Balkanskog rata, a kasnije i Prvog svetskog rata nekoliko puta prekidana, ponovo započeta 1919. te završena tek 1922. godine. Za radove je bio angažovan arhitekta Josif Bukavac. Prema zamisli arhitekte, pročišćenost i harmoničnost prvobitne zgrade zamenjena je naglašeno neobaroknim izgledom fasada, čiju ulaznu partiju ističu dve ugaone kule za stepeništa. Tom prilikom, enterijer zdanja dodatno je ukrašen dekorativnim i gipsanim radovima na zidovima gledališta i ulaznog hola, kao i slikanim dekoracijama koje je na tavanicama izveo ruski slikar Stjepan Fjodorovič Kolesnikov. Zanimljivo je da se umetnik, iako vaspitan u tradiciji ruskog akademskog realizma, opredelio za kompoziciju zasnovanu na principima barokne dekorativne umetnosti. Bogatim koloritom i izrazitom minucioznošću u izradi, Kolesnikov je tavanicu gledališta oslikao klasičnim antičkim temama – Talija na kvadrigi i Bahanal, mitološke fantazije, koje slave pozorište kao hram umetnosti. Prva predstava u obnovljenoj zgradi, „Revizor”, održana je 6. juna 1922. Pri radovima 1938, parter je smanjen za jedan rad, kako bi se proširio orkestar. Veći radovi su obavljeni na leto 1939: pojačano je osvetljenje, reparirani su pokretna bina i pod pozornice, postavljen novi horizont. Naredna rekonstrukcija pozorišne zgrade usledila je 1940. godine, ali je zbog rušenja gledališta i pozornice u bombardovanju 6. aprila Beograda 1941. do realizacije došlo tek krajem te godine. Iste godine je i obnovljena.[10][11] Prema zamisli arhitekata Gojka Todića i Dragana Gudovića[12], građevina je u potpunosti izmenila izgled. Izuzev profilisanog krovnog venca, sa glavnog pročelja je skinuta sva dotadašnja dekorativna plastika. Ovakav izgled pozorište je zadržalo i tokom naredne rekonstrukcije 1965. godine, kada su preuređeni i ulazni hol, gledalište i orkestarski prostor pod rukovodstvom arhitekte Nikole Šercera. Za vreme okupacije, tadašnji direktor Narodnog pozorišta Jovan Popović je stavio ovu instituciju u službu okupacionog i kvislinškog režima. Svakako najzanimljivija i najznačajnija rekonstrukcija zgrade nacionalnog teatra, realizovana u periodu od 1986. do 1989. godine, otvorila je polemiku među stručnom i širom javnosti o pitanju da li zgradi treba vratiti izvorni izgled ili obrise iz 1922. godine. Ipak, obnovljen je izgled objekta iz vremena njegove prve rekonstrukcije i dograđen zastakljeni tehnički aneks u zadnjem delu građevine prema projektu arhitekata Slobodana Drinjakovića i Ljubomira Zdravkovića. Taj izgled je zgrada zadržala do danas. Prilikom ovih radova, prema zamisli arhitekte Milana Pališaškog[13], obnovljen je u potpunosti verodostojan ambijent unutrašnjosti sa ciljem da se potvrde vizuelne i simbolične vrednosti starog teatra. U vestibilu je postavljena bista kneza Mihaila, rad Enrika Pacija iz 1872. godine, a slikana kompozicija Kolesnikova na tavanici rekonstruisana je na osnovu sačuvanih originalnih nacrta. Odolevajući burnim istorijskim događajima, koji su obeležili srpsku istoriju decenijama unazad, Narodno pozorište je opstalo kao svedočanstvo očuvanja srpske kulture i tradicije, ali i kao stvarni svetionik srpske duhovnosti u budućnosti. Zbog svojih kulturnih, istorijskih, arhitektonskih, urbanističkih, umetničkih i estetskih vrednosti, Narodno pozorište u Beogradu utvrđeno je za kulturno dobro od velikog značaja 1983. godine. Na ovu rekonstrukciju je utrošeno 4,5 miliona dolara. Renovirana zgrada Narodnog pozorišta svečano je otvorena 15. oktobra 1989. godine. Istoriju Drame Narodnog pozorišta u Beogradu delimo na četiri faze: od 1868. do 1914, od 1918. do 1941, od 1945. do 1991, i od 1991. do današnjih dana. Karakteristično za prve decenije postojanja Narodnog pozorišta je da su predstave imale uglavnom samo premijeru i dve/tri reprize, dok su samo retki, izuzetno popularni komadi, imali i desetak izvođenja. Režija, u današnjem smislu te reči, praktično nije ni postojala. Situacija se popravila tek pred sam Prvi svetski rat kada dolazi Aleksandar Ivanovič Andrejev, školovani reditelj, koji režiju, a i kvalitetu predstava uopšte, postavlja na jedan viši nivo. Početke domaćeg stvaralaštva u Narodnom pozorištu obeležile su uglavnom tragedije i dramski prikazi inspirisani srednjovekovnom i novijom istorijom kao što su, na primer, „Smrt Uroša V“ Stefana Stefanovića, „Miloš Obilić (Boj na Kosovu)“ Jovana Subotića, „Hajduk Veljko“ Jovana Dragaševića. Izvodili su se i kolokvijalno nazvani komadi s pevanjem, poput dramatizacija proze Stevana Sremca „Zone Zamfirove“ i „Ivkove slave“, a najpopularniji i najgledaniji od svih, „Koštana“ Borisava Stankovića, prvi je put prikazana 1901. godine te je do današnjih dana ostala kultna predstava. Od istaknutih domaćih autora naročito se ističu mladi Branislav Nušić i Jovan Sterija Popović, tada već prepoznati domaći klasici, ali i umetnici kao što su Simo Matavulj, Svetozar Ćorović, Vojislav Jovanović Marambo, Milivoj Predić, Laza Kostić, Milovan Đ. Glišić i drugi. Od svetskih ostvarenja koja su obeležila prvu fazu postojanja Narodnog pozorišta ističu se dela Sofokla, Šekspira, Ostrovskog, Kalderona, Molijera, Rasina, Goldonija, Šilera i mnogih drugih. Poslednja predstava pre Prvog svetskog rata je nedovršena izvedba `Hajduk Veljka`, 15. (28.) juna 1914, prekinuta po naređenju Ministarstva unutrašnjih poslova nakon prijema vesti o atentatu u Sarajevu. Rad je nastavljen nakon Ujedinjenja,[14] krajem 1918. u `Kasini`.[15][16] Nakon Prvog svetskog rata i dalje se igra klasični repertoar. Od svetskih pisaca izvode se Bernard Šo, Luiđi Pirandelo, Džon Golsvordi i rugi, dok domaći repertoar čine Jovan Sterija Popović, Branislav Nušić, koji stiču izrazitu popularnost, Milutin Bojić, Borisav Stanković, Ivo Vojnović, Milan Begović, Ivan Cankar, Todor Manojlović i drugi. U to vreme među publikom je veoma popularan i takozvani bulevarski repertoar, naročito francuski „laki komadi“. Kada je reč o režiji, dominiraju školovani domaći i ruski reditelji i glumci-reditelji. U periodu od 1945. do početka pedesetih godina 20. veka izvode se predstave sa jasnom političkom porukom, a prevladava tzv. „socijalistički realizam“. Od početka pedesetih godina taj politički uticaj se gubi te dolazi do svojevrsne liberalizacije što dovodi do toga da glavnu reč u radu Pozorišta ponovo imaju umetnici i umetnost. Sedamdesete i osamdesete godine obeležile su predstave po delima Borislava Mihajlovića Mihiza, Aleksandra Popovića, Miroslava Krleže, Ljubomira Simovića, Jovana Hristića, Velimira Lukića i drugih. Izvodi se i savremena svetska dramaturgija, a nosioci savremene domaće dramaturgije su Siniša Kovačević, Vida Ognjenović, Jelena Kajgo, Miloš Nikolić, Stevan Pešić i drugi. Tokom 2015-2018 Drama Narodnog pozorišta je dobila preko 100 nagrada.[17] Neke od predstava ovog pozorišta su Velika Drama, Važno je zvati se Ernest, Bolivud, Bizarno, Bela kafa, Dama s kamelijama, Balkanski špijun, Antigona. Narodno pozorište je dobilo nagradu „Stevan Majstorović” 2022. godine.

Ministar prosvete u to vreme Velibor Jonić Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у квислиншкој влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР. Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем. Биографија Велибор Јонић је рођен 12. фебруара 1892. у Крњеву, од оца Крсте и мајке Софије Јонић. Учествовао је у Првом светском рату у ђачкој чети. Са српском војском се повлачио кроз Албанију. После повлачења, савезници су га пребацили у Енглеску, где се школовао до 1920. Међуратни период После повратка Јонић је кратко време био члан Републиканске странке, али је убрзо напустио идеолошку левицу.Био је члан и Земљорадничке странке до 1929, сарадник па члан средишњег одбора Народне одбране. Био је присталица уједињења са Бугарском и федералног уређења Краљевине СХС, па је био на изборној листи ХСС. На Јонићеве ставове значајан утицај је имало дело Пропаст Запада Освалда Шпенглера.У једном `Политикином` уводнику 1923. говори о `банкротству парламентаризма`. Након завођења Шестојануарске диктатуре, Јонић је почетком 1930-их постао члан Југословенске акције, организације која је критиковала либералну демократију и заговарала ауторитативни и корпоративни систем.Био је изабран генералног секретара Југословенске акције. Убиство краља Александара у Марсељу октобра 1934. подстакло је Југословенску акцију да са још неколико сродних група окупљених око листова Збор, Отаџбина и Буђење води преговоре о уједињењу. Јонић је био један од потписника протокола о уједињењу, а имао је и врло активну улогу у преговорима са Димитријем Љотићем.Обједињена организација Југословенски народни покрет Збор основана је у Љубљани, на шесту годишњицу увођења Шестојануарске диктатуре. Нешто касније образовано је стално вођство Збора у коме су били: председник Димитрије Љотић, адвокат из Смедерева, први потпредседник др Јурај Коренић, лекар из Загреба, други потпредседник др Фран Кондоре, адвокат из Љубљане и генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Јонић је сарађивао у и у зборашком гласилу Отаџбина, величајући Хитлера како је зауставио продор комунизма у Европу. Пошто је Збор на изборима 1935. прошао катастрофално лоше, Љотић је повезао Збор са Хитлеровом Немачком. Немцима је био циљ да Југославију привредно вежу за Немачку, а не за Француску као то тада. Због тога су у Краљевини Југославији оснивали предузећа и финансирали Збор да заступа немачке интересе.Сукоб Љотића са премијером Миланом Стојадиновићем оставио је неповољне последице на даље организовање зборашког покрета. Незадовољни лошим резултатима на изборима 1935. истакнути чланови Збора су критиковали Љотића и одбијали су да слепо подражавају његове потезе, који су им изгледали нереални и убиствени за даљи развој покрета. Јонић је децембра 1937. искључен из вођства Збора. На месту генералног секретара заменио га је Милорад Мојић. Осим тога, Љотићевом одлуком, пред Врховни суд покрета изведени су Јонић, Ђорђе Перић и Данило Грегорић.До измирења у вођству Збора доћи ће у току рата. После иступања из Збора, Јонић се повезао са Стојадиновићем и од 1938. до 1939. био је предавач принцу Петру. Бавио се превођењем и издаваштвом, а током 1939. године основао је издавачко-просветну задругу „Ипроз”. Повезао се са Српским културним клубом, где није имао већег утицаја.Био је члан и функционер Југословенско-енглеског друштва, предавао је немачки језик на Војној академији у Београду Био је ожењен и имао је једно дете. Други светски рат Иако је био германофил и спреман да учествује колаборационистичким институцијама, Јонић није био први избор Немаца.За комесара за образовање у Комесарској управи прво је постављен Ристо Јојић, а Јонић га је наследио 10. јула 1941. Аутор је Апела српском народу којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и сарадњу са Немцима. Немци су 29. августа поставили Милана Недића на чело нове српске марионетске администрације, Владе народног спаса.Јонић опет није био први избор за место министра просвете и вера, већ је та функција поверена Милошу Тривунцу. После реконструкције владе Јонић је постао министар просвете и вера 7. октобра.Јонић је у свом министарству наследио и бројне утицајне личности које су имале јаке везе са окупатором (попут Владимира Велмар-Јанковића, Ђорђа Перића), па иако им је био надређен имао је мало утицаја на њихов рад. Свој рад у министарству од самог почетка је усмерио на националну пропаганду коју је водила влада Милана Недића и жестоко обрачунавање са комунистима у просветним редовима.Министарство просвете је октобра 1941. донело уредбу о универзитету, којом се са београдског Универзитета (који није радио због окупације) уклоњени сви неподобни професори и студенти, а предавање и студирање дозвољено само „национално исправним” особама.Неподобни професори су слати у Бањички логор. Јонић је у Влади народног спаса био у групацији око Милана Недића, уз Јосифа Костића, Ђуру Докића и Огњена Кузмановића. Као министру просвете и вера, дата му је надлежност над Српском православном црквом. Покушао је да приволи цркву на сарадњу са Немцима, али са мало успеха.Као министар просвете, Велибор Јонић је почетком 1942. покренуо издавање предратног Просветног гласника, који је требало да окупи све просветне раднике и спречи да школа буде расадник „интернационалних схватања“.Половином 1942. Јонић је покренуо издавање политичког недељника Српски народ, чији је он би главни и одговорни уредник. Лист се залагао за обнову Србије на „здравим сељачким ногама“ и њен препород у новој Европи под немачким вођством.Такође је од од 1941. до 1942. био и сарадник зборашке Наше борбе 1941–1942. Министарство просвете је најдаље отишло у спровођењу националсоцијалистичких идеја.Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци. Министарство је у спровођењу своје политике постало најагилније крајем 1943. и почетком 1944, у време када су остале колаборационистичке активности полако посустајале.Оно је крајем 1943. објавило “200 великих српских послова” у које је потребно требало урадити, међу којима су уређивање “српског животног простора”, колонизација на “српском животном простору”, изврши заштита српске “крви”, оснује Центар за испитивање биолошких и антрополошких одлика становништва српских земаља, формира Центар за истраживање етничких типова српског становништва и да се изради “расна карта” српских области. У последњој години окупације Јонић је имао улогу у сарадњи Недићеве владе са четницима Драгољуба Михаиловића. У пролеће 1944. одржао је састанак са капетаном Предрагом Раковићу и предлагао му сарадњу четника са Владом народног спаса. Крајем априла 1944. године на Велибора Јонића је извршен неуспешан атентат чији починитељи нису откривени. Од почетка савезничког бомбардовања и битке за Србију Недићева влада је функционисала отежано, али је Јонић и тада био међу њеним најревноснијим делатницима. Недић је 28. августа 1944. поставио Јонића да руководи евакуацијом квислиншке владе у Немачку.Јонић је 2. септембра одржао састанак са представником београдске организације ЈВуО Иваном Павловићем, представником Специјалне полиције Бошком Бећаревићем, командантом СДК Костом Мушицким, командантом СДС Боривојем Јонићем (тj. рођеним братом) и генералом Стеваном Радовановићем који је заступао Недића. На састанку је договоран начин како да се заједнички спречи да партизани и Црвена армије заузму Београд или у случају неуспеха како се повлаче пред њима. Јонић је предложио да се српски интелектуалци који су изразили подршку немачкој окупацији сакрију у манастирима СПЦ или да се пребаце у Немачку заједно са члановима владе.26. септембра, Велибор Јонић је одржао говор преко Радио-Београда, у коме се обратио краљу Петру II с молбом да заштити српске политичаре који су сарађивали са окупатором. Влада народног спаса је престала да постоји 3. октобра како су се Београду приближавале јединице Црвене армије и партизана. Јонић је побегао из Југославије. Он и други српски избегли квислинзи су одведени у Беч, па у Кицбил. Јонић је подржавао неуспешне Нојбахерове планове да укључи патријарха Гаврила Дожића и владику Николаја Велимировића у рад колаборационистичких органа у егзилу. После рата Јонића су Британци изручили новим југословенским властима. Оптужен је за сарадњу са Немцима и суђено му је у Београду на истом процесу са Михаиловићем, Мушицким и Јовановићем. Осуђен је за колаборацију и стрељан у Београду 17. јула 1946. Slanje savijeno dva puta Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim ili preporučenim pismom ( težina od 21-100 grama ) Q-1

Kraljeva garda je bila elitna gardijska jedinica Vojske Kneževine i Kraljevine Srbije, kao i Jugoslovenske vojske, zadužena za obezbeđenje kraljevske porodice i kraljevskog doma. Iako se sa njenim organizovanjem krenulo 1830. godine, zvanično je osnovana ukazom kneza Miloša Obrenovića, dana 12. maja 1838. godine. Najpre je bila konjička četa, da bi sa povećanjem broja pripadnika prerasla u eskadron i puk, a nakon formiranja prve pešadijske čete 1901. godine je nastavila da raste do brigade. Tokom 1924. godine je formiran i artiljerijski puk garde, te je Kraljeva garda dosegla rang divizije. U Drugom svetskom ratu, gardijski oficiri Jugoslovenske vojske koji su izbegli zarobljeništvo, uglavnom su prišli Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. U okviru nje je 1943. godine osnovana Gorska kraljeva garda. Prvi pokušaji stvaranja nekog oblika garde u Srbiji, sežu u doba Prvog srpskog ustanka. Tada je 1808. godine nastala jedna zasebna grupa pešadinaca pod nazivom Srpska garda (Serves-Garde), koja se nalazila u obezbeđenju zgrade Praviteljstvujuščeg sovjeta serbskog, a postojao je Srpski kozački puk od 30 pripadnika, kao lična pratnja vožda Đorđa Petrovića Karađorđa, na čijem sa buljubašom Petrom Jokićem. Ideja o formiranju gardijske jedinice javila se 1829. godine. Knez Miloš Obrenović je te godine prvi put saznao za Rusku gardu, o čemu svedoči Vuk Stefanović Karadžić. U prvoj polovini iste godine, knez je uputio jedan raspis nahijskim starešinama, zahtevajući da: „iz zadružnih i imućnijih kuća, po stasu i ugledu, odaberu mladiće za njegovu gardu“. Istaknut je i poseban zahtev da: „Svaki otac ili srodnik za čest da drži, kome se sin ili srodnik u Gardu primi“. Naredne godine je knez objavio da planira formiranje garde. Prvu smotru budućih gardista Knjaževske gvardije, knez Miloš je izvršio na Đurđevdan 1830. godine u Požarevcu i tada probrao 73 mladića za posebnu obuku. Formirana je prva, a nedugo potom i druga gardijska četa, za čijeg komandanta je postavljen glavni serdar voeni i šef Knjaževske garde Toma Vučić Perišić. Do kraja svog postojanja, Kraljeva garda je kao svoju krsnu slavu proslavljala Đurđevdan, a tu tradiciju je nastavila i Garda Vojske Srbije. Prva četa je bila stacionirana u Kragujevcu i njen komandir je bio Ilija Momirović, a druga četa je ostala u Požarevcu na čelu sa Petkom Milenkovićem. Decembra iste godine, gardisti su bili prisutni na čitanju hatišerifa tokom Velike narodne skupštine u Beogradu. Održan je i veliki svečani egzercir na Velikoj pijaci. Za mlade kadete je osnovana Gvardijska škola. U jutarnjim časovima, oni su učili da čitaju i pišu, dok su u poslepodnevnim terminima imali čisto vojnu obuku. Predavači u ovoj školi bili su Ilija Mandić i Mojsilo Janković. Kadeti su u crkvi polagali zakletvu da će verno i savesno služiti gospodaru, odnosno knezu. Među kadetima te prve klase, nalazio se i Mladen M. Žujović, potonji pukovnik, upravnik grada Beograda, predsednik Beogradske opštine, okružni načelnik Rudničkog okruga, načelnik Glavne vojne uprave i član Državnog saveta. Tokom proleća 1831. godine, Knjažesko-serbska banda na čelu sa kapelnikom Jožefom Šlezingerom, ulazi u sastav Knjaževske garde. Sledeće godine je u Kragujevcu podignuta i prva gardijska kasarna, a ona je uzdignuta u bataljon. Sledi osnivanje Knjažesko-gvardijskog konjičkog eskadrona 1832. godine sa 200 konjanika, kojima je komandovao kapetan Konstantin Hranisavljević. Komandu nad gardijskom konjicom je 1834. godine preuzeo knežević Mihailo Obrenović. Prilikom proglašenja Sretenjskog ustava 1835. godine, državnu zastavu je nosio Jevrem Gavrilović, pripadnik Knjaževe garde. Iste godine, gardisti prate knez Miloš u posetu Carigradu. Garda je zvanično osnovana ukazom knez Miloš od 12. maja 1838. godine, kada je zapravo osnovana njena komanda. Ovaj datum je ispisan na gardijskoj zastavi koja je izrađena za tu priliku, a garda je po prvi put dobila sopstveni barjak. Zadaci garde u to vreme bili su davanje počasne straže i čuvanje Gospodarevog konaka, Novog konaka kneginje Ljubice u Beogradu, Varoš-kapije i Savamale. Njihovo prisustvo u srpskom delu Beograda je pozitivno uticalo na osećaj sigurnosti kod srpskog stanovništva. Gardisti su 1839. godine pružili snažan dvodnevni otpor svrgavanju kneza Miloša, što je dovelo do toga da ih ustavobraniteljska vlada privremeno ukine. U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, zadatke garde je izvršavala regularna vojska, poput dvorske straže i pratnje kneza. Njegovo zbacivanje na Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine i povratak kneza Miloša Obrenovića, iznova dovode do uspostavljanja kneževe telesne garde, jer se u kriznim političkim prilikama javila potreba kneza Miloša da uz sebe stalno ima proverenu oružanu pratnju. Prve gardijske (husarske) uniforme uvedene su 1859. godine, za svega 12 gardista, stalno smeštenih u kneževom konaku. Dana 25. jula 1864. godine, knez Mihailo Obrenović je ustanovio Gardijski vod za potrebe obezbeđenja tvora i njegove lične pratnje. Za komandira je postavio poručnika Kostu Jankovića. Kneževi gardisti su prvo značajno pojavljivanje imali 4. juna 1865. godine na proslavi 50. godišnjice Takovskog ustanka na Topčideru, gde je priređena velika svečanost. Sa ovog događaja je ostala fotografija Anastasa Jovanovića, na kojoj je prvi put zabeležena uniforma garde. Kneževi gardisti su bili uz njega prilikom posete Carigradu, tokom predaje ključeva grada Beograda 1867. godine, ali i za vreme njegove sahrane nakon atentata u Košutnjaku 1868. godine. U rang eskadrona, garda je prerasla 24. februara/8. marta 1875. godine. Za vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878 godine, gardisti su bili uvek uz kneza Milana Obrenovića. Na samom kraju ratova i posle Berlinskog kongresa 1878. godine, knez Milan se fotografisao u uniformi gardijskog generala, a fotografija je deljena javno i poklanjana prijateljima dinastije. Ovime je sa najvišeg mesta dato priznanje gardi kao elitnoj vojnoj jedinici samostalne i nezavisne Kneževine Srbije, te gardijska služba postaje stvar prestiža. Nakon proglašenja Srbije za kraljevinu u martu 1882. godine, broj vojnika je rastao, samim tim i gardista. Gardijski eskadron je 12. februara 1883. godine konačno dobio i naziv Garda Kraljeva. Komandant garde je bio prvi kraljev ađutant u činu majora ili potpukovnika. Broj pripadnika je rastao, kao uostalom i čitave vojske, pa je 1893. godine formiran gardijski puk, a 1901. godine je nastala i prva pešadijska četa Kraljeve garde. Prilikom proslave godišnjice Takovskog ustanka 1886. godine u Gornjem gradu Beogradske tvrđave, kralj Milan Obrenović je dodelio 15 zastava pešadijskih, 5 zastava konjičkih pukova i zastavu gardijskog eskadrona, koju je primio komandant kapetan druge klase Mihajlo Kumrijić. Na novoj gardijskoj zastavi je bilo ispisano geslo: „Za Veru, Kralja i Otačastvo - Kraljeva Garda“.[2] Rezervni sastav garde uveden je u februaru 1889. godine. Posle Majskog prevrata 1903. godine, obezbeđenje kompleksa Gradskih dvorova (Stari dvor, Novog dvora, Maršalata, dvorskog parka i pratećih objekata), preuzela je dvorska straža sačinjena od pešadijske gardijske čete. Pripadnici Kraljeve garde su imali značajnu ulogu prilikom ceremonije krunisanja kralja Petra I Karađorđevića u Beogradu 1904. godine, kao i obezbeđivanju kompleksa Gradskih dvorova. Za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, značajno je opao broj pripadnika garde, koji su raspoređivani na borbene zadatke. Uz kralja Petra I i regenta Aleksandra je ostao sasvim mali broj gardista u ličnoj pratnji na čelu sa komandantom Kraljeve garde pukovnikom Petrom Živkovićem. Nakon rata i ujedinjenja, odnosno stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, oformljen je pešadijski puk Kraljeve garde, dana 1. avgusta 1919. godine[6] i tako je garda stekla rang brigade, budući da je već imala jedan konjički puk. Gardisti su čuvali kralja Petra I u njegovoj kući na Senjaku i regenta Aleksandra u Krsmanovićevoj kući, koje su služile kao njihove privremene rezidencije do završetka rekonstrukcije Gradskih dvorova, teško oštećenih i opljačkanih tokom rata. Sa gradnjom Dvorskog kompleksa na Dedinju (Kraljevski dvor, Beli dvor, Dvorska kapela Svetog Andreja Prvozvanog) 1929. godine, u okviru kompleksa nastaju zdanje dvorske straže i zdanje dvorske žandarmerije. Takođe, Komanda garde sa nalazila vrlo blizu samog dvora, odnosno na Topčideru. Tokom 1924. godine formiran još jedan konjički puk, te je nastala konjička gardijska brigada, a iste godine nastaje i artiljerijski gardijski puk u čiji sastav ulaze jedna divizija (2 konjičke baterije) i jedan divizion (2 brdske baterije), te automobilsko odeljenje. Formirana je i pionirska četa garde 1928. godine. Selekcija za službu u Kraljevoj gardi bila je vrlo stroga, a kandidate su određivale nadležne starešine u 48 vojnih odseka na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. Oni su morali biti visoki najmanje 172 centimetra. Postojala su nepisana pravila da prilikom prijema u gardijsku službu treba voditi računa o nacionalnoj, pa čak i plemenskoj zastupljenosti, te se tako u Kraljevoj gardi našlo oko 80 Albanaca, ali i Crnogorci iz svih plemena. Do Drugog svetskog rata, Kraljeva garda je narasla na nivo divizije. Značajnu ulogu u puču 27. marta 1941. godine protiv Trojnog pakta, imali su i gardijski oficiri. Najpoznatiji od njih jeste bio major Živan Knežević, koji je uhapsio predsednika Ministarskog saveta Dragišu Cvetkovića i načelnika Glavnog đeneralštaba armijskog generala Petra Kosića, te ih sproveo ga u Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, gde se nalazilo sedište pučista. Major Knežević je te večeri zauzeo i centar Beograda, na prostoru na kojem su se nalazila ministarstva i Glavni đeneralštab. Gardijski potpukovnik Stojan Zdravković je sa gardijskim bataljonom opkolio Kraljevski dvor, u puču su učestvovala još dva gardijska bataljona (jedan pod komandom majora Kneževića i drugi kapetana Jonića). Ostali oficiri Kraljeve garde su tokom puča bili u sedištu Komande garde na Topčideru. Tu su se nalazili komandant Kraljeve garde, komandanti oba gardijska konjička puka i komandant gardijskog artiljerijskog puka. Očekivalo se da komandant Kraljeve garde divizijski general Mihailo Stajić može pokrenuti kontraudar protiv pučista, ali do toga nije došlo. Komandant konjičke brigade brigadni general Milutin Županjevac je, uz posredstvo ordonans oficira komandanta Kraljeve garde majora Milutina Kostića, sa jednim konjičkim pukom zauzeo Glavnu železničku stanicu i Železničku stanicu Dunav. Tokom Aprilskog ratu 1941. godine, pripadnici Kraljeve garde su se nalazili uz kralja Petra II Karađorđevića do njegovog odlaska iz zemlje. Među onima koji su sa njim 16. aprila napustili zemlju, bili su gardijski major Živan Knežević i gardijski pukovnik Stojan Zdravković. U zarobljeništvo nakon kapitulacije u Aprilskog ratu 1941. godine, odvedeni su brojni oficiri Kraljeve garde, od kojih je verovatno najpoznatiji major Nikola Kosić. Na mestu komandanata oba konjička puka Kraljeve garde, uoči Aprilskog rata nalazili su se gardijski pukovnik Anton Kokalj (Slovenac, austrougarski major iz Prvog svetskog rata) i gardijski pukovnik Kraus.[7] Kokalj se pridružio Slovenačkom domobranstvu i uz saglasnost SS oficira predvodio Organizacioni štab kvislinškog Slovenskog narodnog varnostnog zbora. Od pripadnika Kraljeve garde koji su rat proveli u partizanskom pokretu, izdvajaju se Velimir Terzić (načelnik Glavnog štaba Narodnooslobodilačke vojske za Crnu Goru i Boku, zamenik komandanta Pete proleterske crnogorske udarne brigade, posleratni general-pukovnik JNA i načelnik Vojne akademije u Beogradu), Ivan Hrovat (potonji pripadnik Odeljenja za zaštitu naroda i Uprave državne bezbednosti) i Aleksa Radovanović. Gardijski oficiri Jugoslovenske vojske, ukoliko su izbegli zarobljeništvo, odlazili u redove Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Najpoznatiji među njima jesu bili komandant Prvog ravnogorskog korpusa kapetan Zvonimir Vučković, komandant Smederevskog korpusa kapetan Živan Lazović, komandant Cerskog korpusa u okviru Cersko-majevičke grupe korpusa i potom Trećeg jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa major Vojislav Tufegdžić, zatim komandant Nevesinjskog korpusa poručnik Milorad Popović, kapetana I klase Vladislav Dodić... Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva armijski general Dragoljub Mihailović je 1943. godine od probranih oficira i vojnika formirao Gorsku kraljevu gardu, a za njenog komandanta je postavio potpukovnika Nikolu Kalabića. Sredinom februara 1944. godine, pokrenuta je operacija Hajka, u kojoj su bile angažovani Divizija Brandenburg, Srpski dobrovoljački korpus i Ruski zaštitni korpus, a jedan od glavnih ciljeva operacije jeste bilo uništenje Gorske garde. U to vreme, formirana je Grupa korpusa Gorske garde, sastavljena od Gorske kraljeve garde i Kosmajskog korpusa, a 27. maja 1944. godine su tri brigade Gorske garde ušle u sastav Drugog jurišnog korpusa Četvrte grupe jurišnih korpusa pod komandom majora Dragoslava Račića. Vlada narodnog spasa Milana Nedića je za vreme rata organizovala Srpsku gardu u rangu jedne pešadijske čete, koja je obavljala dužnosti počasne straže ispred zgrade Vlada. Njeni pripadnici su nosili gardijske uniforme `milanke` sa pridodatim našivkom srpskog dvoglavog orla na crvenom štitu, dok su pantalone zamenile čakšire, a cipele su došle umesto čizama. Umesto kraljevog monograma, nosili su novi amblem sa dvoglavim orlom. Oficiri su na amblemu imali venac, a podoficiri i vojnici nisu. Prestala je da postoji u oktobru 1944. godine, kao i sama Vlada narodnog spasa. Muzika kraljeve garde je osnovana 1904. godine, izdvajanjem iz Beogradskog vojnog orkestra. Najpre je to bio duvački, a kasnije i gudački orkestar. Prvi rukovodilac i dirigent Orkestar kraljeve garde je bio pukovnik Stanislav Binički. Od 1907. godine, orkestar je poneo naziv Orkestar kraljeve garde. Pod upravom Biničkog, izvodio je oratorijum „Sedam reči Hristovih“ Jozefa Hajdna u velikoj sali Kolarčeve zadužbine 1907. godine, zatim Hajdnov oratorijum „Stvaranje sveta“ 1908. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i „IX Betovenove simfonije“ 1910. godine. Orkestar je nastupao u Skoplju 1906. godine, Novom Sadu 1907. godine i Odesi 1911. godine.[9] Za vreme Prvog svetskog rata, Orkestar je održao nekoliko koncerata na Krfu i u Solunu, za srpske i savezničke vojnike i ranjenike, dobrotvorne priredbe za izbeglice, porodice poginulih, za predstavnike Crvenog krsta, a zatim je 1916. godine usledila i koncertna turneja po Francuskoj. Upravu nad Orkestrom je 1920. godine od Biničkog preuzeo Dragutin Pokorni. Poznati tambur-mažor i kapelnik Orkestra kraljeve garde bio je Vojislav Roglić. Prve gardijske uniforme su ustanovljene 1859. godine i poznate su kao dušanke, a razlikovale su se konjička i pešadijska, što će uostalom i kasnije biti prisutno kod gardijskih uniformi.[5] Kako je u trenutku nastanka gardijske uniforme postojala samo konjica garde, odnosno pešadijska gardijska četa nastala tek 1901. godine, tako je najpre nastala i konjička uniforma. Konjička gardijska uniforma se uglavnom nije menjala od nastanka i uključivala je svečani mundir husarskog kroja poznat kao `atila`, čakšire, službeni mundir poznat kao `milanka`, crne lakovane čizme, kalpak, ešarpu, sablju, ledunku i bele rukavice. Dolama je uvedena 1896. godine.[5] Svečani mundir je bio zelene boje sa šest horizontalnih zlatnih gajtana koji su se završavala zlatnim rozetama. Kalpak je bio od crnog astragana sa zlatnom pletenicom koja se kačila na gornju ivicu sa leve i desne strane, te je visila na prednjoj strani, a iznad nje je stajala kokarda, dok je teme kalpaka bilo crvene boje. Kokarda je imala ovalni oblik i bila je u nacionalnim bojama (spoljni beli okvir, potom plavi sloj i unutrašnjost crvena). Gardijski oficiri su preko kokarde imali i kraljev monogram, po čemu su se razlikovali od podoficira. Kokarde su 1904. godine zamenjene samo kraljevim monogramom sa perjanicom (duža kod oficira, kraća kod podoficira), čime je naglašena gardijska služba kao služba samom vladaocu. Ešarpa je bila plave boje, a dolama plave. sa ukoso urezanim džepovima i zlatnim naramenicama. Čakšire su bile crvene boje i zlatnim gajtanom po šavovima na strani, te su bile iste za sve rodove garde. Sa formiranjem pešadijske čete Kraljeve garde 1901. godine, usvojena je svetlosiva `atila` za pešadiju. Uredbom od 2. marta 1922. godine, za podoficire i oficire Kraljeve garde su određeni pripadajući elementi: nož, sablja, opasač, kajas i temnjak. Nož i sabla su se opasivali ispod `atile` i `milanke` u slučajevima kada se ne nosi puška, a konjanici Kraljeve garde su sablju opasivali ispod šinjela i dolame.[10] Svečane pešadijske gardijske uniforme `atile` su zamenjene za `milanke`, Uredbom o odeći suvozemne vojske iz 1924. godine. Pošto je u novembru iste godine oformljen i artiljerijski gardijski puk, za njegove pripadnike je propisana `milanke` braon boje.[5] Tokom 1933. godine, doneta je Uredba o odeći Kraljeve garde, kojom je propisan izgled i način nošenja gardijske uniforme. Tada je i formalno definisana artiljerijska gardijska uniforma.[11] Umesto epoleta, oficiri Kraljeve garde su nosili četvorostruki zlatni gajtan sa zvezdicama koje su označavale čin. Viši oficiri su gajtan nosili na oba rukava, a podoficiri su činove imali na ramenima (mestu za epolete) u vidu gajtana od žute vune. Članovi kraljevskih porodica Obrenović i Karađorđević su često nosili gardijske uniforme (najčešće u činu pukovnika) na državnim svečanostima i za vreme boravka u javnosti. Gardijsku uniformu je povremeno nosili kralj Milan Obrenović i kralj Aleksandar I Obrenović, najčešće kralj Aleksandar I Karađorđević, a knez Pavle Karađorđević ju je nosio na svom venčanju 1923. godine. Oko 1860. godine, prostor oivičen ulicama Kralja Milana, Nemanjinom, Resavskom i Svetozara Markovića je preuređen u vojni kompleks. Duž Ulice kralja Milana je tada izgrađen i manjež, konjička škola za pripadnike Kneževe garde. Manjež je predstavljao prizemnu građevinu sa istaknutim pilastrima, a na južnoj strani iznad ulaza su se nalazili reljefi dve glave konja. Zdanje „Manježa” je nekoliko puta adaptirano i danas se u njemu nalazi Jugoslovensko dramsko pozorište. Duž Nemanjine ulice su do 1933. godine postojale barake prvog konjičkog puka Kraljeve garde, koje su tada srušene radi proširenja ulice. Unutrašnjost nekadašnjeg vojnog kompleksa Kraljeve garde danas predstavlja park Manjež, čije je uređenje predviđeno generalnim planom opšteg uređenja grada Beograda iz 1923. godine.