Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
1 000,00 - 1 499,00
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
101-125 od 450 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
101-125 od 450 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Tag

    Stripovi
  • Tag

    Stručna literatura
  • Cena

    1,000 din - 1,499 din

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nenadmašan u slikanju portreta (dostojnog naslednika imaće jedino u Tacitu), Salustije proširuje svoju galeriju iz `Katilinine zavere` (Katilina, Sempronija, Cezar, Katon). Pred čitaocima su ovoj knjizi: Jugurta, Skaur, Metel, Marije, Sula. U direktnom opisu pisac se usredsređuje na ingenium. Sa malo reči, hitro, snažno, bezobzirno daje glavne karakterne crte. Duže opise zasniva na brižljivoj gradaciji antitetičkih pojmova, a sve sa ciljem da celinu zaokruži poentom. Govori (pisani po svim pravilima besedništva i kasnije korišćeni u nastavi retorike) i postupci likova dopunjuju živ i jasan umetnički portret. Gaj Salustije Krisp (lat. Gaius Sallustius Crispus, 86–34. st. e.) bio je rimski istoričar i književnik, rođen u uglednoj plebejskoj porodici u Amiternu, u sabinskoj zemlji. Nakon što je u mladosti često poboljevao, Salustije je ušao u javni život i 52. godine st. e. bio izabran za narodnog tribuna, iste godine kada su u uličnom sukobu Milonove pristalice ubile Klodija. Salustije je bio protivnik Milona, Pompejevih pristalica i uopšte stare rimske aristokratije. Od samog početka svoje političke karijere Salustije je pristajao uz Julija Cezara, kome je i dugovao svoje napredovanje u državnoj hijerarhiji. Cenzor Apije Klaudije Pulher izbacio je 50. godine st. e. Salustija iz senata, zvanično zbog velikog nemorala, ali zapravo verovatno zbog toga što je bio Cezarov pristalica. Sledeće godine, nesumnjivo zahvaljujući Cezarovom zalaganju, Salustije je vraćen u senat i istovremeno bio izabran za kvestora. Godine 46. st. e. bio je pretor i pratio je Cezara u njegovom afričkom pohodu protiv pompejevaca, koja je okončala odlučujućom pobedom nad preostalim Pompejevim pristalicama u bici kod Tapsa. Kao nagradu za svoju vernost Salustije je na upravu dobio provinciju Numidiju, kojom je upravljao uz tako represivne akcije i s tako velikom iznuđivanjem od lokalnog stanovništva da ga je po povratku u Rim samo Cezarov uticaj spasio od osude i kazne. Po povratku u Rim od opljačkanog provincijskog novca kupio je i veličanstveno uredio znamenite vrtove na Kvirinalu, koji se od tada zovu Horti Sallustiani ili `Salustijevi vrtovi`. Nakon toga povukao se iz javnog života i posvetio se pisanju istorijskih dela i daljem ulepšavanju svojih vrtova. Istorijska dela Salustijev prikaz Katilinine zavere, pod naslovom `O Katilininoj zaveri` (De coniuratione Catilinae) ili `Katilinin rat` (Bellum Catilinae), te prikaz rata s Jugurtom, pod naslovom `Jugurtin rat` (Bellum Iugurthinum), u potpunosti su se sačuvali do danas, dok su od njegovog većeg i značajnijeg dela pod naslovom `Istorije` (Historiae) – koje je obrađivalo istoriju Rima od 76. do 67. godine st. e. i navodno bilo napisano kao nastavak Sizeninog istoriografskog dela – sačuvani samo manji fragmenti. Katilinina zavera `Katilinina zavera`, prvo delo koje je Salustije objavio, daje prikaz događaja znamenite 63. godine st. e. Salustije prihvata već rašireni prikaz Katiline kao iskrenog neprijatelja zakona, reda i morala, ali ne pokušava da pruži nikakve razloge koji bi objasnili Katilinina politička stanovišta, namere i akcije. Katilina je bio pristalica Suline politike, kojoj se Salustije protivio. Mnogi ispitivači smatraju da je glavni cilj ovog Salustijevog dela bio da se sa njegovog pokrovitelja Cezara skine svaka sumnja za učešće u Katilininoj zaveri, za šta su ga mnogi optuživali. Salustijev ton, stil i opisi ponašanja pripadnika rimske aristokratije pokazuju da je bio duboko uznemiren opadanjem rimskih moralnih vrednosti. Opisujući s oštrim prekorom Katilinin zločinački karakter i izdajničke namere, Salustije ipak primećuje da je taj čovek imao i mnogih plemenitih osobina, zapravo sve ono što je jednom Rimljaninu bilo neophodno da bi postigao uspeh. Tema koju je odabrao pružila je Salustiju široke mogućnosti da pokaže svu svoju retoričku veštinu pišući protiv stare rimske aristokratije, čiju je degeneraciju opisivao u najcrnjim mogućim tonovima. U delu možda ne odaje Ciceronu dovoljne zasluge za otkrivanje i slamanje Katilinine zavere, ali nije ni nepošten prema njemu. Jugurtin rat Salustijev Jugurtin rat, premda predstavlja vrednu i zanimljivu monografiju, mnogi smatraju neuspelim delom. Možemo pretpostavljati da je materijal za ovo delo prikupljao i prve beleške napisao tokom svoje uprave provincijom Numidijom. I u ovom delu Salustije oštro kritikuje slabost i potkupljivost rimskog senata i optimata, često zamornim, moralizatorskim i filozofirajućim tonom. Međutim, sa stanovišta vojne i ratne istoriografije, ovo je delo nezadovoljavajuće, jer je puno geografskih nepreciznosti i pogrešaka, dok mu s druge strane nedostaje bilo kakva pouzdana hronologija. Ostala dela Sačuvani fragmenti Salustijevih Istorija (od kojih su neki otkriveni tek 1886) pokazuju svu političku pristrasnost autora, koji s posebno strastvenim žarom opisuje reakcije protiv Sulinih zakona i mera nakon diktatorove smrti. Šteta je što je delo izgubljeno, jer bi bacilo dosta svetla na ovaj period rimske istorije koji je bio ispunjen značajnim događajima. Delo je obrađivalo rat protiv Sertorija u Hispaniji, Lukulove vojne pohode protiv Mitridata VI Pontskog te Pompejeve pobede na istoku. Dve Poslanice Cezaru (Epistulae ad Caesarem senem) predstavljaju savetodavna pisma, u kojima se opisuju opasnosti koje prete rimskoj državi od pohlepe za materijalnim bogatstvima. Stariji ispitivači su smatrali da ove poslanice ne potiču od Salustija, već od nekog anonimnog retora iz 1. veka st. e., ali danas ima mnogo onih koji na osnovu sadržine i stila potvrđuju njihovu autentičnost. Isti je slučaj i sa Invektivom protiv Cicerona (Invectiva in Ciceronem), koja govori o događajima do 54. godine st. e. i koja izvrgava ruglu delatnost Ciceronovu, ali i samu njegovu ličnost, poreklo i porodicu. Značaj i uticaj Uopšteno posmatrano, antika je smatrala da je Salustije bio dobar istoričar i pisac. Tacit ga veoma hvali (Annales, III, 30), dok ga Kvintilijan smatra boljim od Tita Livija (II, 5; X, 1) i stavlja ga u istu ravan s najboljim grčkim istoričarem Tukididom. Salustije je značajan jer je utemeljio novi pravac u književnosti, s obzirom da su analisti (jedini koji su pre njega u Rimu pisali istoriografska dela) bili malo šta više od suvoparnih hroničara. Salustijeva dela, u odnosu na analiste, predstavljaju napredak, kako po svojim pripovedačkim kvalitetima tako i po istorijskoj metodi koja je bliža naučnoj: Salustije se, naime, trudi da objasni povezanost i značenje različitih događaja te da otkrije uzroke događaja i motive koji stoje iza nečijih akcija. Salustijeve slabosti, međutim, leže u tome što je on neprecizan u geografskim pitanjima i hronologiji, te što je pristrasan u svojoj naklonosti prema popularima i neprijateljstvu prema optimatima. Ipak, on često uspeva i da prepozna nesumnjive kvalitete kod svojih protivnika i greške na vlastitoj strani. Salustije takođe daje majstorske književne portrete glavnih ličnosti o kojima piše, pre svega Jugurte i Katiline, Gaja Marija i Kornelija Sule. U prikazu Katilinine zavere verovatno se oslanjao na Cicerona, kao i na vlastito sećanje na taj događaj, dok je za prikaz Jugurtinog rata koristio različite izvore, među njima Sulin autobiografski spis, Sizenine `Anale`, vlastiti materijal koje je prikupio u Africi te neke spise koji su bili prevedeni s punskog jezika. Na izbor tematike o kojoj će pisati uticala je, kako sam kaže, iznenađujuća i potencijalno opasna priroda Katilininih i Jugurtinih akcija. Sva Salustijeve dela imaju zajedničku tematsku potku: borbu populara protiv vladajućeg nobiliteta. Kontrast između njegovog života i visokog moralizatorskog tona u njegovim delima često je korišten u napadima protiv Salustija. Međutim, moguće je da se Salustije zaista promenio nakon što se povukao iz javnog života, i da mu je svest o vlastitim slabostima iz prethodnog perioda usadila pesimistički pogled na moralne vrline njegovih sugrađana, pa i strogost s kojom o njima sudi u svojim delima. Njegov je glavni uzor bio Tukidid, koga pokušava da sledi u istinoljubivosti i nepristrasnosti, u umetanju `filozofskih` razmišljanja i izmišljenih (pretpostavljenih) govora i pisama, te u kratkoći stila koji je ponekad na granici razumljivosti. Salustije nije originalni politički mislilac, ali ta misao odslikava tipičan rimski moralistički stav prema tradicionalnoj `vrlini` (virtus) i pesimistički stav prema sveprožimajućoj korumpiranosti. Salustijevu sklonost arhaičnim rečima i izrazima, koja je imitirala dela njegovog savremenika Katona Mlađeg, ismevali su kao afektaciju, ali su upravo ta afektacija i njegova retorska preterivanja učinila Salustija jednim od omiljenih pisaca u 2. veku nove ere i kasnije.

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O ZAVOĐENjU ŽAN BODRIJAR OKTOIH P o d g o r i c a 2 O O 1 R e f e r e n c e Pomračenje seksa Zavođenje/proizvođenje Površinski ponori Politička sudbina zavođenja Strah od zavođenja Zavodnica kao idol Ironična strategija zavodnika Dualno, polarno i digitalno Hladno zavođenje Zavođenje je sudbina Broš Ćirilica 2 1 4 stranica Jean Baudrillard (Reims, 29. srpnja 1929. - Pariz, 6. ožujka 2007.), francuski filozof. Jean Baudrillard djeluje kao kulturni teoretičar i filozof. Predavao je sociologiju no ipak se ne smatra sociologom jer mnoga njegova djela naginju ukidanju te znanstvene discipline. Njegova djela često su povezana s postmodernizmom i poststrukturalizmom. Iako ga smatraju “visokim svećenikom postmodernizma” 1986. god je odbacio etiku postmodernizma, rekao je da postmodernizam nema značenja, nemoguće je odrediti što se sada događa jer postoji praznina! Smatra da jedino proživljena i iskustveno doživljena egzistencija nudi filozofsku osnovu za njezino nadilaženje, a ne pozivanje na ljudsku esenciju. Najpoznatiji je po stvaranju pojma hiperstvarnosti, a posebno po hiperstvarnosti u Sjedinjenim Državama. Prema Baudrillardu, Amerika je sebi stvorila svijet koji je stvarniji od stvarnosti i čiji su stanovnici opsjednuti bezvremenošću, suvremenošću i objektivizacijom samih sebe. Nadalje, autentičnost je zamijenjena kopijom (realnost je zamjenjena supstitutom), i ništa nije “stvarno”, iako oni uključeni u iluziju nisu je sposobni vidjeti. Umjesto da doživljuju iskustva, ljudi promatraju spektakle, preko stvarnih ili metaforičnih kontrolnih ekrana. Njegov svijet je simuliran, zavodljiv, svijet bez nade jer nada podrazumjeva budućnost, koja je sada samo emitiranje vijesti. Umijesto stvarnosti imamo simulaciju i simulakrum (ili simulakr). Dok je u ranoj karijeri bio pod utjecajem marksizma, na kraju dolazi do zaključka kako se Marx tek neznatno razlikuje od kapitalističke misli i da je Marx imao iste osnovne stavove kao i kapitalisti. Za primjer nije propitivao koncepte `posla` ili `vrijednosti`.

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Knjiga kao nova Ekološka kuća Ambiciozan projekat mlade autorke, mr Vesne Kosorić, bavi se međusobnim delovanjem i uticajima ekologije, energije, tehnologije, arhitekture, prirodnih građevinskih materijala, što predstavlja veliki korak usklađivanja dostignuća domaće arhitekture sa svetskim tokovima na ovom polju. Prethodna knjiga autorke „Aktivni solarni sistemi – primena u materijalizaciji energetski efikasnih zgrada“ u velikoj meri je nagovestila tematiku buduće knjige, tako da su, pored ondašnjih istraživanja i rezultata, ovde inkorporirana i neka nova znanja, pomoću kojih je knjiga dobila na kompleksnosti i sveobuhvatnosti. Knjiga je podeljena u tri poglavlja: I Ekologija – Energija – Tehnologija – Arhitektura; II Zdravo stanovanje – Komfor; III Građevinski materijali za izgradnju ekološke kuće. Svako poglavlje poseduje veliki broj slika u koloru, tabela i dijagrama. Pošto razmatra najraznovrsnija pitanja (Prirodna arhitektura, energetski efikasna arhitektura, solarna arhitektura, ekološka arhitektura, ekološki faktori koji utiču na komfor stanovanja, sindrom nezdravih zgrada, higrotermalni komfor, vizuelni komfor, akustički komfor, mineralni građevinski materijali, drveni građevinski materijali, termoizolacioni materijali itd.), ova knjiga je više nego dobrodošla raznim profilima ljudi i ustanova: počevši od amatera, zaljubljenika u ekogradnju, preko Ekopreduzeća, stručnjaka koji se bave ovom tematikom, kao i visokodržavnim institucijama (fakulteti, ministarstva, zavodi itd.). Deli se na tri celine : 1. Ekologija - Energija - Tehnologija - Arhitektura 2. Zdravo stanovanje - Komfor i 3. Građevinski materijali za izgradnju ekološke kuće. Ekološke kuće

Prikaži sve...
1,390RSD
forward
forward
Detaljnije

-Izdavač: `Službeni glasnik` -Povez: Tvrd -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 341 -Format: 24 cm -Stanje: dobro očuvana Dobrica Ćosić je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar i redovni član SANU. Rođen je 29. decembra 1921. godine u selu Velika Drenova, kod Trstenika. Školovao se u srednjoj Poljoprivrednoj školi u Bukovu, kod Negotina, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata i kasnije završio Višu političku školu `Đuro Đaković`. U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Resavskom partizanskom odredu. Posle oslobođenja je bio član AGITROP Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Godine 1968. otvara pitanje Kosova. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao: `srpski narod je dobijao u ratu, a gubio u miru`. Tokom 1989. i 1990. godine osnivao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Prvi predsednik SRJ odlukom Savezne skupštine postaje u junu 1992. godine. Smenjen je godinu dana kasnije (31. maj 1993.) tajnim glasanjem oba veća Saveznog parlamenta, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Više od 50 godina bio je u braku sa suprugom Božicom, do njene smrti 2006. godine. 1954. dobio je ćerku Anu, a ima i dvoje unuka: Milenu (1981) i Nikolu (1982). DELA • Daleko je sunce (1951) • Koreni (1954) • Deobe 1—3 (1961) • Bajka (1965) • Vreme smrti 1—4 (1972—1979) • Vreme zla: Grešnik (1985) • Vreme zla: Otpadnik (1986) • Vreme zla: Vernik (1990) • Vreme vlasti 1 (1996) • Piščevi zapisi 1951—1968. (2001) • Piščevi zapisi 1969—1980. (2001) • Piščevi zapisi 1981—1991. (2002) • Piščevi zapisi 1992—1993. (2002) • Srpsko pitanje 1—2 (2002-2003) • Pisci moga veka (2002) • Kosovo (2004) • Prijatelji (2005) • Vreme vlasti 2 (2007) • Piščevi zapisi 1993—1999. (2008) • Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2008) • Srpsko pitanje u XX veku (2009) • U tuđem veku (2011) • Bosans

Prikaži sve...
1,200RSD
forward
forward
Detaljnije

Stanje: Kao novo - Nekorišćeno Naslov: Jivanmukti Vivekananda : istraživanje prirode oslobođenja za život Autor: Šri Vidjaranja / Swami Vidyaranya Izdavač: TrikonA latinica, mek povez, 21 cm., 226 str. _____ Državnik, naučnik i svetac Swami Vidyaranya je bio poznat kao Madhavacarya pre nego što je preuzeo sannyasu. On je odigrao vrlo važnu ulogu u osnivanju Vijayanagara carstva; a bio je savetnik u duhovnim kao i zemaljskim poslovima – prva tri kralja Vijayanagara, naime, Harihara I (krunisanog 1336. n.e.), Bukka I, i Harihara II. Plodan pisac sa enciklopedijskim znanjem, Vidyaranya je zaslužan za mnoga važna dela o različitim predmetima – prostirući se od astronomije do Vedante. U zreom dobu je napisao Panćadaši[1] i Jiva-mukti-Viveka - dva odlična dela za napredne studente Vedante i tragoce za Jivanmukti. Jivanmukti, koji predmet sadašnje rasprave je problem iz indijske filozofije. Nadležnost Vedante, koja je sasvim zasnovana na učenjima Upanišada, na Brahmasutrama i Bhagavad-Giti, a koja se inače drugačije naziva Advaita-Vedanta filozofija, je da zastupa Jivanmukti ili slobodu u životu. Jivanmukti-Viveka se bavi sa svojim predmetom sistematski a takođe i tradicionalno. Ima pet Prakarani - poglavlja. U prvom poglavlju, posle opisivanja dve vrste Sannyasa, naime Vividisa-Sannyasa i Vidvat-Sannyasa, priroda, opseg i spiritualni dokaz Jivanmukta su prezentirani zajedno sa karakteristikama Jivanmukta. Drugo i treće poglavlje se bave sa sredstvima za Jivanmukti i Videhamukti, naime znanjem o Realnosti, Tattva-Jnana; poništavanjem latentnih želja, Vasana-ksaya; i rastvaranjem uma, Manomasa. Četvrto poglavlje se bavi sa svrhom Jivanmuktia, naime; očuvanjem znanja, Jnana-raksa; pokorom, Tapas;[2] odsustvom sporova, Visamvadabhava, bilo u obliku rasprava ili prigovora; prestankom bola, Dukha-naša; i manifestacijom blaženstva, Sukhavirbhava. Peto poglavlje se bavi s odricanjem znalca, Vidvat-Sannyasa, što je korisno za Jivanmukti. Premda je zvanična Sannyasa – kako Vividisa, tako i Vidvata Sannyasa – bila naglašavana i ohrabrivana, znanje o Realnosti, Brahma-Jnana može da stekne svako u svakom stadijumu života, Ašrama, naime, Brahmacarya, Garhasthya, ili Vanaprastha, pomoću mentalnog odricanja u isto vreme dok se izvode svoje vlastite dužnosti, Ašrama. Inače za sve znalce Realnosti savetuje se Vidvat-Sannyasa za neometanu radost Jivanmukti. Vidyaranya brani svoje ideje pomoću ubedljivih argumenata, a takođe ih podržava navodeći citate iz Upanišada, Bhagavad-Gite, Yoga-Vasisthe, Bhagavata, Mahbharate, Purana, Smrtia i Dharma-Šastri. Uloženi su napori da se sadašnji prevod učini vernim, a takoše razumljivim i lakim. Koristimo ovu priliku da izrazimo svoju zahvalnost rukovodstvu i osoblju Advaita Ašrama za njihovo strpljenje i za uložen trud pri izdavanju ovog dela. Za postojeći engleski prevod mnogima dugujemo, pa zbog toga odustajemo da im pojedinačno odajemo priznanje.

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Paund, Ezra, 1885-1972 = Pound, Ezra, 1885-1972 Naslov Kako da čitamo / Ezra Paund ; izbor, pogovor i prevod sa engleskog Milovan Danojlić Jedinstveni naslov Literary essays of Ezra Pound. ABC of Reading. Mercure de France. srp Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1974 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 240 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Danojlić, Milovan, 1937- = Danojlić, Milovan, 1937- Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Danas` ISBN (Karton) Napomene Prevodi dela: 1.Literary essays of Ezra Pound ; 2. ABC of Reading ; 3. Mercure de France ; odlomci Književna shvatanja Ezre Paunda: str. 231-[241]. Predmetne odrednice Paund, Ezra, 1885-1972 Književno delo – Interpretacija Ezra Veston Lumis Paund (engl. Ezra Weston Loomis Pound; Hejli, Ajdaho, 30. oktobar 1885 — Venecija, 1. novembar 1972) bio je američki književnik, pesnik i kritičar, jedan od najvećih modernističkih pesnika u prvoj polovini 20. veka. Najpoznatiji je kao jedan od osnivača književnog pokreta imažizma, zbirci epske poezije Kanti (The Cantos), kao i po tome da je kao urednik omogućio karijere svojih kolega T. S. Eliota, Džejmsa Džojsa, Roberta Frosta i Ernesta Hemingveja.[1] Otvorena podrška fašizmu i propagandna delatnost za Sile Osovine u Drugom svetskom ratu ga je, s druge strane, učinila i jednom od najkontroverznijih ličnosti američke književnosti. Ezra Paund bio je jedino dete Homera Lumisa Paunda i Izabele Veston. Njegovi preci su emigrirali iz Engleske u 17. veku. Na Univerzitetu u Pensilvaniji između 1901. i 1903. upoznao je pesnika Vilijama Karlosa Vilijamsa s kojim će negovati prijateljstvo do kraja života. Učio je filozofiju, mada je pri kraju studiranja odustao od doktorata. Naučio je latinski, grčki, nemački, francuski, italijanski, španski, provansalski i staroengleski jezik.[1] 1907. se zaposlio kao profesor romanskih jezika. U to vreme već je pisao poeziju i vodio boemski život. U februaru 1908. sa knjigom svojih pesama zaputio se u Englesku. U Veneciji je 1908. o sopstvenom trošku štampao svoju prvu knjigu pesama A Lume Spento. Iste godine je otišao u London. Tamo se sprijateljio sa pesnikom i urednikom Fordom Madoksom Fordom. Upoznao je Vilijama Batlera Jejtsa i postao član `škole slika` koju je predvodio filozof T. I . Hjum. 1912. Paund je postao engleski dopisnik za američki časopis Poezija (Poetry) koji je bitno poboljšao. Prepoznao je književnu vrednost onda kada su svi ostali sumnjali kod D. H. Lorensa i Roberta Frosta. Bio je predvodnik imažista od 1912-1914. Hilda Dulitl i Ričard Oldington su se sastajali sa Paundom u čajdžinici u Kensingtonu. Tu ih je Paund 1912. prvi put nazvao imažistima, upotrebivši potom tu reč u svojoj knjizi Protivudarci (Ripostes). Izabrana bibliografija Poezija A Lume Spento, 1908. Personae, 1909. Exultations, 1909. Ripostes, (pesme kojima je počeo imažizam), 1912. The Sonnets and Ballate of Guido Cavalcanti, 1912. (prevodi) Lustra, 1916. Hugh Selwyn Mauberley,1920. Personae: The Collected Poems of Ezra Pound, 1926. Homage to Sextus Propertius, 1934. The Pisan Cantos, 1948. The Cantos of Ezra Pound (includes The Pisan Contos), 1948. Seventy Cantos, 1950. Drafts and Fragments: Cantos CX-CXVII,1968. Književna teorija i kritika ABC of Reading, 1934. Make It New, 1935. Džojs, Jejts, Flober... Omot grafika Esad Muftić

Prikaži sve...
1,190RSD
forward
forward
Detaljnije

: Grupa izdavača Beograd 1982 god, -Povez: Tvrd sa omotnicom -Pismo: Latinica -Broj strana: 434+603 u veoma dobrom stanju Treći Rajh i zemlje jugoistočne Evrope I-II, Dušan Lukač PRVI DEO - 1933-1936 / DRUGI DEO 1937-1941 Izdavac - Vojnoizdavački zavod-Balkanološki institut SANU-Prosveta-Rad-Partizanska knjiga , Beograd 1982. Čehoslovačka, Austrija, Mađarska, Rumunija, Jugoslavija, Bugarska... Dušan Lukač (Ivanjska, 11. novembar 1926 — 2000) bio je srpski istoričar. Biografija Rođen je 11. novembra 1926. godine u selu Ivanjska u opštini Otoka u Bosanskoj Krajini. Nakon završene Učiteljske škole u Banja Luci 1948. godine, prešao je u Sarajevo na studij istorije na Filozofskom fakultetu u ovom gradu, koji završava 1952. godine. Po završetku studija radio je u Banjoj Luci, kao profesor u gimnaziji, a potom i kao kustos u Muzeju Bosanske Krajine.[1] Doktorat istorijskih nauka sa temom „Ustanak 1941. u Bosanskoj Krajini i prvih pet krajiških narodnooslobodilačkih partizanskih odreda“ odbranio je 1965. na Filozofskom fakultetu u Beogradu,[1] pred komisijom koju su sačinjavali: Vaso Čubrilović, Jovan Marjanović i Jovan Milićević. Disertaciju je 1967. godine objavio Vojnoizdavački zavod, pod naslovom „Ustanak u Bosanskoj Krajini”, u okviru serije „Ratna prošlost naših naroda”.[2] Nakon odbrane disertacije trajno je prešao u Beograd, na Institut za istoriju radničkog pokreta, gdje je dobio zvanje naučnog istraživača. Tema njegovog rada na Institutu (koji je promenio naziv u Institut za savremenu istoriju) je Radnički pokret u Jugoslaviji i nacionalno pitanje 1918—1941, koju je objavio 1972. godine, kao posebnu knjigu i na osnovu koje je stekao zvanje višeg naučnog saradnika.[1] Po osnivanju Balkanološkog instituta SANU prešao je da radi u ovoj instituciji. Tema rada je bio Prodor Hitlerovog Trećeg rajha na Balkan.[1] Početkom sedamdesetih i tokom nekoliko godina je bio rukovodilac projekta „Velike sile na Balkanu u XX vijeku”.[3] Paralelno sa ovim istraživanjima, prihvatio se zadatka da prikuplja građu za „Srbi u etnodemografskim tokovima i samoodbrani svoga opstanka u XIX i XX veku“. Posebno plodna aktivnost bila je tokom studijskog boravka u trajanju od šest mjeseci u Moskvi i Berlinu. Učestvovao je na skupovima u Kijevu, Harkovu, Bukureštu, Sofiji, Solunu, Atini, Budimpešti, Beču, Koblencu, Londonu, Bonu itd. Bio je sekretar Odbora SANU za prikupljanje i objavljivanje arhivske građe o spoljnjoj politici Srbije 1903—1914. Za štampu je sam priredio VI tom ove publikacije od dvije knjige odštampane 1981. godine.[4][5] Naučno-istraživački rad Dušana Lukača je vezan za teme savremene istorije. U toku svog radnog vijeka objavljivao je djela iz sledećih tematskih blokova: istorija NOR u Jugoslaviji, istorija radničkog pokreta, istorija Prvog i Drugog svjetskog rata, odnosi zamalja Istočne Evrope i Balkana prema njemačkom Trećem rajhu i migracije Srba u XIX i XX vijeku.[1] Učestovovao je u redakcijama: „Istorijskog glasnika Srbije“ od osnivanja, „Istorijskog zbornika“ Institutu za istoriju u Banjoj Luci, kao i zbor­nika Univerziteta „Đuro Pucar Stari“ u Banjoj Luci. Za knjigu „Ustanak u Banjoj Luci“ je 1967. godine dobio Nagradu „22. decembar“ Jugoslovenske narodne armije, a 22. aprila. 1969. godine je za rad na unapređenju prosvjete, nauke i kulture u Bosanskoj Krajini odlikovan nagradom skupštine grada Banja Luke „Veselin Masleša“. Predsjedništvo SFRJ 1987. godine dodjelilo mu je Oreden bratstva i jedinstva sa zlatnim vijencem.[6] Preminuo je 2000. godine.

Prikaži sve...
1,222RSD
forward
forward
Detaljnije

Naslov Jovan Rajić : život i delo / urednik Marta Frajnd Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za književnost i umetnost, 1997 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 462 str., [5] str. s tablama : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Frajnd, Marta, 1938- = Frajnd, Marta, 1938- Vojinović, Staniša Zbirka Posebna izdanja / Institut za književnost i umetnost ; knj. 19 (Broš.) Napomene „Zbornik predstavlja rezultate rada istoimenog skupa koji je održan od 6. do 8. decembra 1994. godine u organizaciji Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.“ --> uvod. Slike J. Rajića. Tiraž 750 Bibliografija radova o Jovanu Rajiću / Staniša Vojinović: str. 391-436. Indeks imena / Marta Frajnd: str. 437-457. Bibliografija uz većinu radova. Rezimei na engl. ili rus. jeziku uz svaki rad. Predmetne odrednice Rajić, Jovan, 1726-1801 -- Zbornici Uroš, srpski car, 1355-1371 Branković, Đorđe, 1645-1711 UVOD Zbornik radova Jovan Rajić – život i delo (dvesta Godina Istorije, 1794–1994) sadrži četrdeset i dva teksta o Jovanu Rajiću i njegovim istorijskim, književnim i teološkim spisima. Zbornik predstavlja rezultate rada istoimenog skupa koji je održan od 6. do 8. decembra 1994. godine u organizaciji Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Neposredan povod za organizaciju skupa i za izdavanje Zbornika koji se sada pojavljuje pred javnošću bila je dvestagodišnjica prvog i jedinog potpunog izdanja najznačajnijeg Rajićevoga dela – Istorije raznih slovenskih naroda (1794/5). Ova dvestagodišnjica nas je opomenula da je svestrano delo Jovana Rajića, uprkos ogromnom uticaju koje je imalo na savremenike i na srpsku kulturu sve do sredine devetnaestog veka, danas još uvek nedovoljno poznato i proučeno. Retke vrsne studije kao što je knjiga Nikole Radojčića „Srpski istoričar Jovan rajić“ (1952), samo podvlače obavezu naše nauke da se ovom velikom istoričaru, piscu i teologu dostojnije oduži, pre svega izdavanjem njegovih dela čija su sva izdanja starija od sto godina i teško dostupna, dok je veliki broj njegovih spisa još u rukopisu. Ovakav nemaran odnos prema radu jednog od najznačajnijih kulturnih pregalaca srpskog osamnaestog veka ometa stvaranje celovitije i istinitije predstave o srpskoj istoriografiji, književnosti i teologiji druge polovine osamnaestog i prve polovine devetnaestog veka. Zbornik „Jovan Rajić – život i delo“ je pokušaj da se ti propusti delimično nadoknade. Raznovrsnost Rajićevog dela uslovila je da pristup ovom poslu na skupu održanom 1994. i u Zborniku bude interdisciplinaran. Širina Rajićevog dela koje je obuhvatalo istoriju, teologiju, književnost, poeziju, prevođenje i pedagogiju, zahtevala je da se na okupu nađu istoričari, književni istoričari, teolozi, istoričari umetnosti i arhivski radnici. Okupljanje saradnika različitih interesovanja učinilo je da Zbornik prevaziđe svoju prvobitnu namenu (obeležavanje dvesta godina od pojave Rajićeve Istorije) i postane zbir radova koji svestrano osvetljavaju život i delo Jovana Rajića. U Zborniku nedostaju dva saopštenja podneta na skupu, izlaganja Dinka Davidova („Jovan Rajić i Zaharije Orfelin”) i Čedomira Denića („Pokušaj objavljivanja Sabranih dela Jovana Rajića”) koja nisu dostavljena uredništvu Zbornika. Predmet istraživanja dr Mirjane D. Stefanović u radu „Nepoznata (zaboravljena) pesma Jovana Rajića o Marku Kraljeviću i njegovoj ženi” – izazvao je živu diskusiju u toku skupa, zato što je izvestan broj učesnika izrazio sumnju u njegovu autentičnost. Pošto je dr Stefanović ostala uverena u to, uredništvo je (bez obzira što njegovi članovi dele sumnje izražene na skupu) odlučilo da se rad objavi onako kako je podnesen. Smatramo da je objavljivanje rada pravi način da se teze iznete u radu izlože sudu javnosti i potvrde ili opovrgnu daljim istraživanjima ili raspravama. Zbog toga smo uz njen prilog doveli i kratku belešku o Jovanu Rajiću Mlađem. Prijatna dužnost nam je da najlepše zahvalimo onima koji su nam pomogli u pripremanju skupa i objavljivanju Zbornika: prof. dr Borivoju Marinkoviću za sugestije prilikom pripreme skupa i za literaturu o Jovanu Rajiću koju nam je ustupio; ambasadoru SRJ u Češkoj, gospodinu Đoki Stojčiću, koji je pomogao da se prikupi prepiska Jovana Rajića u arhivima u Pragu; Njegovom preosveštenstvu vladici šumadijskom, dr Savi Vukoviću za učešće u pripremi skupa, Ivanu Gađanskom i saradnicima Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” za organizaciju izložbe o Jovanu Rajiću koja je propratila skup u decembru 1994; a posebno Ministarstvu za nauku i tehnologiju Republike Srbije na pomoći da se ovaj Zbornik objavi. Beograd, maj 1996. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 – Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog. Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u „domu Raje Vidinca“. Po očevom nadimku „Raja“, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - „Rajić“. U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron, u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju. Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi. Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima, pa pređe u Temišvar da sprema „klirike“ (buduće sveštenike). Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772 –1801) je ostao do smrti. Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, „niže prestola Majke Božije“, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada. Na ploči je bilo uklesano: „ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja – braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.“ Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu. Dela Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa. Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 179–1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio „mešovit nacionalni sastav“, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini – svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno „nepoverenje“. Rajić je međutim mnogo uticao – pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu „bugarskog porekla“ sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države. U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom. Istoriografija Rajić je mnogo originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih shvatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, mada ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, ogrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe. Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. – Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protiv Turske (zmaj) 1788 – 1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana dosta čistim narodnim jezikom. Najvažniji radovi Istorija u četiri toma: Раичъ, Іоаннъ (1794a). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 1. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1794b). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 2. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1794c). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 3. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1795). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 4. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. MG134

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Mek povez, br.strana - Prvi deo u svakom broju ima ukupno po 20-25 strana, Drugi deo je Problemski MAT koji ima po 20 strana osim 2 broja koja su na nekoliko strana. Izdavac Sluzbeni Glasnik Sahovskog Saveza Srbije, i Centra za unapredjivanje saha u Beogradu, Bgd 1978.god. Stanje - odlicno 5- (veoma ocuvano) MAT - 1978 godina, 6 broja 1,3,5,6,8, i 11 Broj 1 odgovara mesecu januaru, a broj 11 mesecu novembru 1978 god. MAT je namenjen svim ljubiteljima saha, sadrzi razne vesti i zanimljivosti iz sveta saha sa tabelama i rezultatima sa turnira, u drugom delu je poseban deo - PROBLEMSKI DEO - za ljubitelje sahovske kompozicije! Sadrzi odlicne primere i zadatke iz problemskog saha. Napomena - Brojeve prodajem i pojedinacno, 1 kom = 170 din Ako ima pitanja - kontakt preko poruka

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 371. strana ilustrovano Mozaik je odavna poznata slikarska tehnika, koja se izvodi slaganjem raznobojnih, manje ili više pravilnih kockica kamena, obojenog stakla, glazirane keramike. Poznate su talijanske mozaičke kockice (teserae) proizvedene u muranskim staklarnicama u više dimenzija i velikom broju različitih boja i tonova. Kamene kockice dobivaju se usitnjavanjem (čekićem, kliještima, itd.) različitih vrsta obojenog kamena. Tako usitnjene, kockice se koriste ovisno o svom obliku i boji. Kockice se utiskuju u svježu žbuku, cement, masu na bazi disperzije umjetne smole, razna ljepila, poliesterske smole (od koje se mogu praviti i kockice) i slično. Mozaikom se oslikavaju zidne, podne ili svodne površine. Podni mozaici su uglavnom od kamenčića, a zidni mogu biti i od drugih materijala. Zlatno razdoblje mozaik je doživio u Bizantu (prije toga je široku upotrebu imao u Grčkoj i Rimu), pa iako se kasnije koristio, manje je bivao zastupljen nego neke druge, jednostavnije slikarske tehnike. Još od drevnih (antičkih) vremena poznata su nam dva načina izvedbe mozaika: opus tesselatum - sastavljen od kamenih kockica (nisu uvijek istih dimenzija) a između kockica vidljiv je vezivni materijal (tzv. fuge) opus vermiculatum - sastavljen od sitnijih kockica, međusobno tijesno povezanih, tako da se jedva vide ivice i međuprostori između njih. Kockice su uglavnom iste veličine, a izrađene su od kamena, stakla ili glaziranih odlomaka keramike. Osim „običnog“ mozaika, postoji i tehnika mikromozaika, mnogo složenija, iste osnove, no puno dojmljivijih rezultata, rezervirana samo za iznimno uporne i strpljive, koji ne žale izgubiti vrijeme kako bi postigli što dojmljiviji rezultat. Мозаик је шара или слика направљена од малих правилних или неправилних комада обојеног камена, стакла или керамике, који се држе на месту гипсом/малтером и покривају површину. Мозаици се често користе као подна и зидна декорација, а били су посебно популарни у античком римском свету. Tehnologija izrade Postupak slaganja mozaika. Počinje kad je skica u boji prenesena na karton. Slika na kartonu je bez suvišnih i sitnih detalja jer se oni u mozaiku vrlo teško mogu izvesti. Kockice se tada biraju po načelu najpogodnije boje i oblika i svojom najpovoljnije obrađenom (uglavnom najravnijom stranom) lijepe na određeno mjesto slike ljepilom topivim u vodi (metilceluloza - ljepilo za zidne tapete, tutkalo...). Između kockica se ostavljaju razmaci do 1 mm u koje će kasnije ući vezivo. Kad se slaganje završi, pripremi se okvir dimenzija mozaika, s letvicama višim od debljine kockica za jedan centimetar, na čijoj je unutarnjoj strani razapeta žičana mreža, koja ima ulogu armature za žbuku (ili bilo koje vezivo koje kasnije ispunjava taj prostor). Pripremljeni mozaik treba prethodno navlažiti da ne bi naglo povukao vlagu iz veziva i time ga oslabio, što bi dovelo do pucanja. Kao vezivo mozaičkih kockica obično se koristi cementna pasta miješana u omjeru 2:1 (2 dijela opranog suhog pijeska i 1 dijela cementa). Voda se dodaje dok se ne dobije masa koja je toliko mokra da se na površini izlučuje tanak sloj vode ako je tučemo zidarskom žlicom. Kad se radi s tanjim kockicama, kao vezivo se može koristiti i keramičko ljepilo. Vezivom se mozaik prelije do visine okvira. Kad se vezivo stvrdne mozaik se okrene, očisti od papira i ljepila toplom vodom i četkom. Kod ugrađivanja mozaika na zid potrebno je zidnu površinu učiniti hrapavom, ako ona takva već sama po sebi nije. Zatim je potrebno nanijeti cementno vezivo pripremljeno od cementa i suhog pijeska u omjeru 1:3, u debljini većoj od debljine mozaičkih kamenčića. Složeni mozaik ili dijelove mozaika premažemo cementnom pastom pripremljenom od cementa i vode u omjeru 1:1. Mozaik se potom utiskuje u svježu cementnu žbuku. Kad je cijeli mozaik postavljen na zid, papir se navlaži vodom i skine, a tek drugi dan ispire se četkama i vrše se korekture. Suhi mozaik se moguće je i polirati, a to se izvodi voštanom pastom.

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Vladan Desnica : Djelo nastaje dalje od pisaćeg stola (razgovori sa Vladanom Desnicom) - priredio Jovan Radulović Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik. Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti.[1] Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji Stojana Mitrovića Jankovića[2] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.[3] Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.[4] Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori.[5] Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi.[6] Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih inteletkualaca i umjetnika Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu.[7] 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen.[8] Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Branivši se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“.[9]. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[10] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jednan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.[11] Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”.[10][12] Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog.[13] On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece.[14] Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze.[15] Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu.[16] Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti.[17] Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice.[18] Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950.[19] Olupine na suncu, Zagreb, 1952.[20] Koncert, scenario za film, 1954.[21] Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955.[22] Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956.[23] Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956.[24] Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957.[25] Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959.[26] Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961.[27] Sabrana djela I-IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979.[28] Progutane polemike, Beograd, 2001.[29] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005.[30] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006...

Prikaži sve...
1,190RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Theodor Pallady (rumunjski izgovor: [teˈodor paˈladi]; 11. travnja 1871. – 16. kolovoza 1956.) bio je rumunjski slikar. Biografija Theodor Pallady bio je sin Ioana Palladyja i Marije Cantacuzino, starije sestre rumunjskog diplomata Neculaija B. Cantacuzina. Rođen je u Iașiju, u Rumunjskoj, 14. travnja 1878., a djetinjstvo je proveo u Perieniju iu Iașiju.[1] U mladosti ga je obitelj poslala u Dresden, gdje je studirao inženjerstvo na Tehničkom sveučilištu u Dresdenu između 1887. i 1889. U isto vrijeme studirao je umjetnost kod Erwina Oehmea, koji mu je, prepoznavši njegovu umjetničku intuiciju, predložio da ode u Pariz.[2] U Parizu je Pallady radio u studiju Edmonda Aman-Jeana i upisao Akademiju likovnih umjetnosti (Académie des Beaux-Arts). Godine 1892. pridružio se studiju Gustavea Moreaua gdje je radio zajedno sa slikarima kao što su Henri Matisse, s kojim je razvio blisko prijateljstvo, Georges Rouault i Albert Marquet.[3] Godine 1900. predstavio je svoje djelo `The Prodigal Son` na Exposition Universelle, koje mu je priskrbilo visoke pohvale.[2] Godine 1906. oženio je Jeanne Ghika-Brigadier.[4] Otvorio je studio u Parizu na Place Dauphine, gdje je radio do 1940., često putujući između Francuske i Rumunjske.[2] Godine 1904. Pallady se vratio u Rumunjsku, gdje je održao izložbu u Rumunjskom Athenaeumu. Međutim, održavao je bliske veze s Parizom, gdje je nastavio održavati mnoge osobne izložbe, sve do Drugog svjetskog rata.[5] Pallady nikada nije izgubio kontakt s Rumunjskom i imao je prijatelje iz zajednice rumunjskih umjetnika i intelektualaca koji su živjeli u Parizu, uključujući Benjamina Fondanea, Georgea Enescua, Constantina Brâncușija, Camila Ressua, Nicolaea Dărăscua, Panaita Istratija, Traiana Vuia, Eugènea Ionesca, Emila Ciorana, i Paul Celan. Theodor Pallady kupio je Brâncușijevu skulpturu Prvi poljubac, ovo djelo je mali poljubac (7,8` × 1,18` × 1,57`) od ružičastog mramora i prvo djelo moderne umjetnosti. Ova skulptura datira iz 1905. i donijela ju je sa sobom u Rumunjsku. Izlagao je i na Venecijanskom bijenalu 1924., 1940. i 1942. godine. Grob Theodora Palladyja na groblju Bellu (desno) Godine 1940. preselio se u Bukurešt.[1] Umro je u Bukureštu 16. kolovoza 1956., a pokopan je na groblju Bellu.

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

GRAĐANSKA EVROPA - knjige II - Čedomir Popov knjiga II -GRAĐANSKA EVROPA (1770-1914), POLITIČKA ISTORIJA EVROPE (1815-1871) Ovo delo jednog najznačajnijih srpskih istoričara, akademika Čedomira Popova, nekadašnjeg predsednika Matice srpske, u svojoj osnovi bilo je namenjeno studentima istorije, ali je doživelo izuzetne odjeke i među ljubiteljima istorije. Knjiga je posvećena događajima u evropskom društvu od 70-ih godina XVIII do sredine XIX veka, toj nekoj vrsti lanca revolucionarnih događaja, kao razdoblju evropskih građanskih revolucija, na koje su ponajviše uticali borbe američkih kolonija za nezavisnost i Francuska buržoaska revolucija. Čedomir Popov u svom delu, jednim pogledom je obuhvatio celu Evropu, oko jednog nosećeg istorijskog procesa tzv građanske revolucije, sa svim njenim komponentama: ekonomskim, socijalnim, političkim, idejnim i ideološkim. To je rezultiralo likvidacijom feudalizma u Habzburškoj monarhiji i Rusiji, ubrzanim propadanjem anahronog apsolutističkog i feudalnog državnog sistema Osmanske imperije i bržim prodiranjem moderne industrije i saobraćajnih sredstava i u centralnu, istočnu i jugoistočnu Evropu. Izdavač: Zavod za udžbenike, Beograd 2010 Povez: Tvrd, 24 cm Stranica: 521 Pismo: Ćirilica Pečat bivšeg vlasnika, u vrlo dobrom stanju. L.1.POL. 2

Prikaži sve...
1,400RSD
forward
forward
Detaljnije

Emigrantsko izdanje NDH propaganda Jugoslavija Srbija drugi svetski rat IZDAVAČ: Logos verlag, Minhen-Njujork GODINA: 1957. POVEZ: mek PISMO: latinica STRANA: 316 STANJE: dobro očuvana, korice pohabane, ocena 3- Ivo Omrčanin (Podgrađe, 1. listopada 1913. – 2002.[1]), bio je hrvatski emigrantski povjesničar, istraživač i teolog. Životopis uredi Ivo Omrčanin rodio se u Podgrađu 1913. godine. Doktorirao je bogoslovlje na sveučilištu Gregoriani u Rimu 1939. godine, kanonsko pravo u Parizu 1940. i pravo u Trstu 1944. godine.[2] Za vrijeme NDH radio je u Ministarstvu vanjskih poslova kao nadstojnik Talijanskog odsjeka, vicekonzul, opunomoćeni ministar i voditelj protokola ministarstva.[2] Nakon sloma NDH boravi u Rimu a nakon toga odlazi u SAD. Zabilježeno je njegov rad objavljen u spomen-knjizi 35. međunarodnog euharistijskog kongresa održanog 1952. Barceloni.[3] U SAD-u je Omrčanin bio profesor u Worcesteru i Indiani.[2] Bio je tajnikom Političkog odjela Ministarstva vanjskih poslova NDH. Pisao je za hrvatske emigrantske časopise Republika Hrvatska, Hrvatska misao, Journal of Croatian Studies, Hrvatskoj reviji, a djela mu je tiskala i Croatian Academy of America. Pisao je i za neke hrvatske časopise. Suprug je autorice Margaret Stewart Omrčanin. Znanstveni rad uredi U djelima se bavio poviješću Hrvata, a značajan dio njegovog rada su teme iz Drugog svjetskog rata i poraća. Među ostalim je tvrdio da je broj hrvatskih žrtava na Bleiburgu bio `točno` 550.000 ljudi[4] Pored tih tema, bavio se i pravoslavnom mariologijom (djelo De Immaculata Conceptione B. V. Mariae in Ecclesia serbica et russica).[5] U radovima zauzima stav da su Hrvati bili najveće žrtve drugoga svjetskoga rata na području Jugoslavije.[6] U istraživačkom radu je zaslužan za pronalaske vrijednih povijesnih dokumenata, kao što je memorandum (spomenica) dr. Ante Pavelića i Vlade NDH feldmaršalu Haroldu Aleksandru, vrhovnom zapovjedniku savezničkih vojnih snaga u Italiji kojeg su mu trebali uručiti zarobljeni engleski zrakoplovci.[7] Za sebe je tvrdio da je `designiranim hrvatskim poslanikom u Trećem Reichu i istaknutim sudionikom Lorkovićeva i Vokićeva pokušaja`.[8] Prema njegovim tvrdnjama, s Ljubom Karamanom je poduzeo akciju dovlačenja Višeslavove krstionice iz Italije (Venecije) na Duhove 1942. godine.[9] Hrvatska: 1945, Washington, 1991. Da budućnost ne propadne: proklamacija, program, pravila Nove stranke, Zagreb, 1991. Ratna povijest Hrvatske, 1-4, Washington, 1993. Mit bogova u predpovijesti Hrvatske, Washington, 1993. Stvaranje kršćanstva u Hrvata, Washington, 1994. Croatia rediviva, Washington, 1995. King of Croatia c.530-c.490 B.C, Washington, 1996. Članci u `Hrvatskoj reviji` uredi Da li je moguć između Talijana i Hrvata `gentleman agreement`?

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

58070) ODJECI ENGLESKOG ROMANA , Biljana Đorić Francuski, Filološki fakultet Beograd 2006 , moderni engleski roman u našoj kritici ; Na početku knjige dat je kratak istorijat anglo-jugoslovenskih književnih veza sa posebnim naglaskom na posleratnom periodu u kojem su one naglo intenzivirane. Pojačana recepcija književnih dela sa engleskog govornog područja, po mišljenju autorke, nije izvedena sa dovoljno sistematičnosti i kritičnosti. Ova se ocena odnosi i na roman koji je, kao dominantni književni žanr modernog doba i glavni medij posredovanja umetničkih ideja, uzet za isključivi predmet analize. Takođe je, prevashodno zbog prostorno-vremenskih ograničenja, iz analitičkog postupka izostavljen veliki broj napisa koji se odnosio na književne tvorevine manje ili veoma male umetničke vrednosti kao što su akcioni romani, naučna fantastika, autobiografije, istorijska dela i tome slično. Redukcija obima istraživanja je, međutim, samo donekle olakšala posao autorki koja je u dužem periodu analizirala ogroman broj kritičkih osvrta iz raznih publikacija štampanih na srpskohrvatskom jezičkom području, odnosno na teritorijama sada zasebnih država Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Raspad Jugoslavije koji je, razume se, delovao kao otežavajući faktor. Drugi deo uvoda monografije sadrži bio-bibliografske podatke o svim romanopiscima čija su dela obrađivana u našoj posleratnoj književnoj kritici makar i putem najkraćeg kritičkog osvrta. Predstavljeno je ukupno četrdeset pet spisatelja počev od Somerseta Moma (Somerset Maugham, 1874-1965) i Ajvi Kompton-Bernet (Ivy Compton-Burnett, 1884-1969), koji po stilu zapravo pripadaju devetnaestom veku u kojem su i rođeni. Potom dolaze istaknuti autori sredine stoleća, koji se danas smatraju pripadnicima starije generacije, poput Ivlina Voa (Evelyn Waugh, 1903-1966) i Greama Grina (Graham Greene, 1904-1991), kao i predstavnici grupe „gnevnih mladih ljudi“ Kingzli Ejmis (Kingsley Amis, 1922-1995), Džon Brejn (John Braine, 1922-1986) i Džon Vejn (John Wain, 1925-1994). Spisak obuhvata i autore srednje generacije: Dejvida Lodža (David Lodge, 1935-), Donalda Majkla Tomasa (Donald Michael Thomas, 1935-) i Margaret Drebl (Margaret Drabble, 1939-), a i nešto mlađe stvaraoce, rođene posle rata, kao što su Džulijan Barns (Julian Barnes, 1946-) i Gream Svift (Graham Swift, 1949-). Tu su i poznati naturalizovani engleski pisci Salman Ruždi (Salman Rushdie, 1947-) i Kazuo Išiguro (Kazuo Ishiguro, 1954-). Imperativ sveobuhvatnosti učinio je da i manji autori poput Herberta Bejtsa (Herbert Ernest Bates, 1905-1974), Edne O’Brajen (Edna O’Brien, 1932-) i još nekih budu uvršćeni u spisak. sadržaj : I UVOD..... Predmet istraživanja, naučni metod i ciljevi analize Bio-bibliografske beleške o zastupljenim engleskim romanopiscima. II ANALIZA KRITIČKIH NAPISA III ZAKLJUČAK. Prilog A-Spisak radova iz oblasti anglo-jugoslovenskih kulturnih i književnih veza Prilog B-Spisak korišćenih zvaničnih bibliografskih izvora, kao i svojeručno pregledanih književnih časopisa, listova, zbornika i ostalih periodičnih publikacija Prilog C-Bibliografija kritičkih napisa 1. Tabelarni prikaz sinhrone analize 2. Tabelarni prikaz dijahrone analize mek povez, format 16,5 x 23,5 cm , latinica, 389 strana ,

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

    Oglas

  • 17. May 2020.

  • Smederevska Palanka

  • kupindo.com

Ken Parker knjiga broj 4 (tvrde korice) [prevod Aleksandra Milovanović] Ocena i opis očuvanosti: 5 208 stranica tvrde korice, crno/belo, latinica, 178mm x 266mm x 22mm (170mm x 260mm) ISBN 978-86-6163-483-3 Izdavač: Darkwood, Beograd štampa: Simbol - Petrovaradin tiraž: 600 (meke korice) + 400 (tvrde korice) Biblioteka: Ken Parker knjiga broj 4 datum izdanja : 01.06.2018.god. težina 790 grama Sadržaj: -------------------------------------------------------------------- 1. Pod nebom Meksika (broj 7) crta: Ivo Milaco [Ivo Milazzo, Italija, 20.06.1947] piše: Đankarlo Berardi [Giancarlo Berardi, Italija, 15.11.1949] 98 stranica (5-102) originalni broj - naziv i datum objavljivanja : 07 - Sotto il cielo del Messico (12.1977) -------------------------------------------------------------------- 2. Velika pljačka u San Francisku (broj 8) crta: Ivo Milaco [Ivo Milazzo, Italija, 20.06.1947] piše: Đankarlo Berardi [Giancarlo Berardi, Italija, 15.11.1949] 98 stranica (103-200) originalni broj - naziv i datum objavljivanja : 08 - Colpo grosso a San Francisco (01.1978) --------------------------------------------------------------------

Prikaži sve...
1,300RSD
forward
forward
Detaljnije

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

Prikaži sve...
1,190RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alister Krouli (engl. Aleister Crowley), pravo ime Edvard Aleksandar Krouli (engl. Edward Alexander Crowley,* 12. oktobar 1875, Lemington Spa, Engleska – 1. decembar 1947, Hejstings, Engleska) bio je engleski okultista, mistik, pesnik, planinar, šahista i astrolog. Edvard Krouli (engl. Edward Crowley) bio je otac dečaka koji se rodio 12. oktobra 1875. u Leamingtonnu, Worwickshire.[1] On je uvaženi sveštenik, vlasnik pivare i član hrišćanske sekte ″Plimutska braća″ što je dečakovu mladost u velikoj meri obeležilo verskim fanatizmom. Ova tvrdnja nije do kraja ispitana i smatra se da je svesno stvorena i preuveličana od samog Alistera Kroulija.[2] Majka, Emili Bišop, poticala je iz siromašne porodice. Uglavnom je provodila vreme u kući, baveći se domaćinskim poslovima. U 11. godini ostao je bez oca. Kako su bili dobrostojeća porodica Alister 1885. upisuje Triniti Koledž u Kembridžu.[2] Na Koledžu se ispoljavaju njegova razna interesovanja i on počinje da putuje, planinari i piše stihove, takođe u to vreme javljaju se i prvi kontakti sa misticizmom. Zlatna zora student Kembridža 1898. čita ″Oblak nad svetilištem″ od Karla fon Ekerthauzena, u knjizi se govori o bratstvu koje nadgleda napredak čovečanstva. Odlučuje da stupi u kontakt sa tim redom i to mu uspeva na proleće iste godine. U novembru 1898. biva inicaran u Zlatnu zoru. [2] Njegovo prvo magijsko ime bilo je (šp. Perdurado) što u prevodu znači da je preživeo, izdržao do kraja.[1] Već 1900. u Parizu biva iniciran u najviši rang reda od strane tadašnjeg vođe Mek Gregora Metersa. Zlatna zora je u to vreme bila u dubokoj krizi i pogođen rasulom reda Krauli napušta Englesku i naredne dve godine provodi putujući.[2] Tokom ove dve godine objavljena su mu dela ″Duša Ozirisa″, ″Tanhojzer″, ″Ambrosi Magi Hortus Rosarum″, boravi na glečeru Baltoro, osvaja vrh K-2 na Himalajima, boravi u Meksiku i sve vreme praktikuje rituale Zlatne zore.[2] Proleća 1903. vraća se u Englesku gde upoznaje Rouz Keli(engl. Rose Kelly) i nakon nekoliko nedelja veze par stupa u brak. Alister ponovo kreće na put i narednih deset meseci proveo je krećući se po Indiji i Egiptu gde je u Kairu od 8. do 10. aprila primio ″Knjigu Zakona″, svetu knjigu Teleme.[2] Svete knjige Teleme i pustinjska avantura Sa ženom Rouz i ćerkom Nuit Rouz je 1904. rodila devojčicu kojoj su dali ime Nuit. Početkom naredne godine porodica boravi u Švajcarskoj , Krouli zatim sam ponovo kreće u Kairo, potom u Indiju, Himalaje i na kraju u Kinu. U tom periodu piše poemu Orfej i sprema izdavanje sabranih dela.[2] Preko Šangaja i Njujorka 1906. se vraća u Englesku gde saznaje da je Nuit umrla od bakterijske infekcije. Te godine postavlja osnove za stvaranje Astrum Argentum-a, odnosno svog reda ″Srebrna Zvezda″, jednostavno AA.[1] Kao rezultat iskustva iz prethodnih godina 1907.pojavljuju se prve knjige Teleme, LiberLXV i Liber VII. Ponovo putuje i odlazi u Maroko i Španiju, tu je napisao ″Psihologiju Hašiša″. Neumorni avanturista 1909. sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom stiže u Alžir. Tu u pustinjama Afrike nastaje tkz ″Pustinjska avantura″, naime Krouli i Nojberg su nedeljama pešačili pustinjom i vršili rituale. Oni su navodno ″prizvali demona Horonzona″ koji im se javio u vidljivoj formi, Nojberg je zapisivao sve što se dešavalo dok se demon ispoljavao kroz svest njegovog učitelja. Ovim događajem Alister je primio u sebe svo zlo ovog demona i na taj način doživeo ″prosvetljenje″ jer je prešao preko Pakla do Svetlosti koju je simbolizovalo Horuso oko.[1] Sledbenici Alistera Kroulija ovaj ″događaj″ koriste kako bi ga uporedili sa kušanjem Isusa Hrista u pustinji jer to Krouliju daje božansku crtu, odnosno ″anihilaiaciju ega″.[1] Po završetku ove avanture Krouli se vraća u London.[2] Suđenje i Ordo Templi Orientis Alister Krouli tokom rituala U Londonu ga je u martu 1910. čekalo suđenje sa Mek Gregor Metersom zbog publikovanja tajni Zlatne zore. Iako ih je Krouli zaista objavio u delu ″Tajni rituali i ceremonije rozenkrojcerskog reda″.[2] dobio je suđenje i štampao novo izdanje ovog naslova. Ubrzo se razvodi od Keli i odlazi u Moskvu gde piše ″Himnu Panu″, ″Grad Bogova″ i dobija inspiraciju da kreira Gnostičku misu. U ovom periodu dolazi u dodir sa Ordo Templi Orientisom. Teodora Rojsa upoznaje 1912. i od njega dobija punomoćje za vođenje engleskog ogranka OTO-a.[2] Početkom 1914. sa Nojburgom objavljuje niz operacija koje će postati poznate pod imenom ″Pariski rad″. Juna iste godine odlazi u SAD u Njujork gde ostaje narednih pet godina i tu piše ″Liber Aleph″, ″Liber 97″, ″Liber 194/729″. Pored izdavanja knjiga on u Njujorsku upoznaje Leu Hirsing (engl. Lea Hirsinh), ona mu postaje žena i decembra 1919. se sa njom vraća u London gde je odlučio da osnuje ″Opatiju Teleme″. Posle nekoliko meseci izbor je pao na Siciliju i mesto Čelaf, već 1920. odlazi iz Londona, sa njim odlazi Lea,koja se porodila pre samog polaska, i ćerka Ninet Šamvej.[2] Opatija je bila aktivna sve do 1923. a rezultat njenog rada bili su ″Liber Amrita″, ″Jedna zvezda na vidiku″, ″Liber Samekh″, ″Dnevnik uživaoca droge″, ″Komentari na knjigu zakona″, Krouli je u tom vremenu nekoliko puta putovao do Francuske gde piše ″Liber Nike″. U maju 1923. Musolini je proterao Alistera i on najpre odlazi u Tunis a zatim ponovo u Francusku. Nakon smrti Teodora Rojsa postaje poglavar OTO-a koji se deli jer neki od članova ne prihvataju Knjigu zakona i Telemu.[2] Drugu polovinu dvadesetih godina živi u SAD-u gde mu se 1928. priključuje Izrael Regardi koji sa njim provodi naredne 4 godine, taj period obeležilo je izdavanje ″Magike u teoriji i praksi″ Ispovesti, starost i povratak u Englesku Vođa OTO-a u poznim godinama Početkom tridesetih godina izdao je prva dva toma ″Ispovesti″ ,finansijsku pomoć pružio mu je Karl Germer, član OTO-a, a značajnu ulogu u tehničkoj pripremi imao je Izrael Regardi. Germer je u narednim godinama finansijski pomagao Kroulija koji je često bio pred bankrotom.[3] Do 1934. dosta vremena je provodio krećući se između Nemačke i Portugalije gde objavljuje ″Ravnodnevnicu bogova″, ″Osam lekcija o jogi″ i četvrto izdanje Knjige Zakona. Početkom Drugog svetskog rata vraća se u Englesku i tu izdaje ″Magiku bez suza″, ″Knjigu Tota″ sa novodizajniranim špilom Tarota. Poslednje delo objavio je 1947, iste godine kada je i umro, bila je to antologija poezije ″Ola″,umro je 1.decembra i kremiran je u Brajtonu uz svečanost kojoj je prisustvovala mala grupa prijatelja.[3] Kontroverze Alister Krouli na omotu albuma grupe Beatles, gornji red, drugi sa leve strane Jedan od velikih skandala desio se 1934. kada je sa devetnaestogodišnjom Patriom Mek Elpajn dobio sina Alistera Ataturka.[3] Optuživan je za stvaranje modernog satanizma kao i da je bio narkoman. Istoričar Mark Bejnon ga u knijizi ″Londonska kletva″ optužuje za smrt sedam osoba koje su učestvovale u otvaranju grobnice Tutankamona.[4] U Srbiji je jedan mladić pre samoubistva uzviknuo policiji ″da je Alister Krouli″.[5] Alister Krouli je ušao u BBC-jevu listu sto najvećih Britanaca [6] i nalazi se na 77 mestu. Njegov lik nalazi se i na omotu albuma ″Seargent Pepers Lonely Hearts Club Band″ grupe Bitlsi..

Prikaži sve...
1,290RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihajlo Mitrović (Čačak, 1. septembar 1922 — Beograd, 20. decembar 2018) bio je srpski arhitekta i univerzitetski profesor.[1] Biografija Odmaralište na Tari Diplomirao je 1948. na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Bio je stipendista Ujedinjenih nacija u Francuskoj i Danskoj 1950. U Urbanističkom zavodu Srbije, kao glavni projektant,[2] uradio je generalne urbanističke planove za Zaječar, Trstenik, Pirot, Niš, Banju Koviljaču, Lazarevac, Vrnjačku Banju.[3] Bio je direktor „Projektbiroa“ (1961-81). Godine 1980. izabran za redovnog profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Projektovao je i jednu zgradu u Parizu. Jedan od najpoznatijih srpskih arhitekata u svetu. U njegova najznačajnija dela spadaju: odmaralište „Narcis“ na Zlatiboru, stacionar OUN u Banji Koviljači, hotel „Putnik“, Geneksove kule (Zapadna kapija),[3] hram Sv. Vasilija Ostroškog u Beogradu;[3] Vrnjački ciklus: topla voda Snežnik, Slatina, Rimski izvor, Jezero; veći broj stambenih zgrada po Srbiji... Izlagao je samostalno u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i Salonu MSU u Varšavi, zatim u Vroclavu, te na kolektivnim izložbama u Milanu, Njujorku, Rabatu, Gracu. Bavio se arhitektonskom publicistikom i kritikom. U zagrebačkom „Oku“ imao je svoju kolumnu (1983—89), pisao je za NIN od 1974. do 1983. godine. U „Politici“ je neprekidno pisao kolumnu o arhitekturi 42 godine. Autor je knjiga „Novija arhitektura Beograda“, „Sve je arhitektura“ i „Na kraju veka“. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda, lista „Borba“, Salona arhitekture, Velike nagrade za arhitekturu SAS, Sedmojulske nagrade za životno delo. Bio je generalni sekretar Saveza arhitekata Jugoslavije, predsednik Saveza arhitekata Srbije. Za počasnog doktora Beogradskog univerziteta promovisan 1999. Za predsednika Akademije arhitekture izabran je 1999. godine. Biran je za počasnog člana Ruske akademije arhitekture.

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opadanje i propast Rimskog carstva Ovo obimno delo se i danas, dva veka pošto je prvi put objavljeno, nalazi na svim listama najpoznatijih biblioteka kao jedna od 100 najznačajnijih knjiga svih vremena. „Istorija je tek nešto više od niza zločina, gluposti i nesreća čovečanstva.“ – Edvard Gibon Smelo je pripisati besmrtnost jednom književnom delu. Ova smelost je tim veća ako je delo istorijske prirode, a sastavljeno je vekovima posle događaja koje proučava... Kritičko mišljenje Engleske i Evrope već preko dvesta godina smatra Istoriju i opadanje i propasti Rimskog carstva klasikom, a poznato je da to obuhvata i značenje besmrtnosti... – Horhe Luis Borhes Gibonovo delo Opadanje i propast Rimskog carstva, objavljeno je prvi put u celosti 1788. Kao da je upravo takvo vreme tražilo knjigu, ne o nastanku i usponu Rima, već o njegovom opadanju, o završnom stoleću principata, dominatu i raspadu imperije, o Vizantiji kao njenom nastavku, pa najzad i o njenoj propasti. Istorijsko štivo o rimskoj, ali i svetskoj istoriji, koje obuhvata vreme od smrti Marka Aurelija, 180. godine n.e., prati silaznu putanju najveće imperije starog veka, a završava se uzbudljivim prikazom pada Konstantinopolja 1453. godine pred naletom Turaka. – Dr Sima Avramović Edvard Gibon (engl. Edward Gibbon) Patni, kod Londona, 27. april 1737[1] — London, 16. januar 1794) je britanski istoričar i pisac.[2][3] Edvard Gibon je bio naklonjen umjetničkom doživljavanju istorije. Bio je sjajan stilist i veoma je utjecao na razvoj vizantologije. Njegovo znamenito djelo je Opadanje i propast Rimskog carstva, objavljeno u 6 svezaka u periodu 1776 — 1788. U njemu izlaže da je hrišćanstvo bilo osnovni uzrok propasti Rimskog carstva. Zbog toga je bio kritikovan. E. Gibbon je često putovao. Inspiraciju za svoje djelo dobio je nakon posjete Rimu 1764. Njegova knjiga još uvijek predstavlja remek-djelo istoriografije.[3] Život i djelo Rodio se u imućnoj porodici, bio je slabog zdravlja i već u sedmoj godini je izgubio majku. Godine 1752. otišao je da studira na Oksford, gdje je neverovatno mnogo pročitao i pod uticajem francuskih jezuita i bosueta pristupio 1753. na katolicizam. To je prouzrokovalo skandal morao je da napusti Oksford i otac ga je poslao u Švajcarsku u Lozanu kod kalvinističkog sveštenika koji ga je nagovorio na povratak ka protestantismu. U stvari sa hrišćenstvom je sasvim raskrstio i spadao je u njegove velike kritičare. U Švajcarskoj je opet mnogo čitao i to uglavnom francuske i latinske autore i susreo se sa francuskim racionalizmom. Vraća se u Englesku. Posvetio se starovekovnom Rimskom carstvu. 1776. godine je izašao prvi deo `Propadanja i pada Rimske imperije` koji je izazvao polemike i senzaciju. Do 1778. godine je izašlo 6 svezaka knjige i postao je slavan. Neko vreme je živeo ponovo u Švajcarskoj i posle povratka u Englesku umire.

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Opadanje i propast Rimskog carstva Ovo obimno delo se i danas, dva veka pošto je prvi put objavljeno, nalazi na svim listama najpoznatijih biblioteka kao jedna od 100 najznačajnijih knjiga svih vremena. „Istorija je tek nešto više od niza zločina, gluposti i nesreća čovečanstva.“ – Edvard Gibon Smelo je pripisati besmrtnost jednom književnom delu. Ova smelost je tim veća ako je delo istorijske prirode, a sastavljeno je vekovima posle događaja koje proučava... Kritičko mišljenje Engleske i Evrope već preko dvesta godina smatra Istoriju i opadanje i propasti Rimskog carstva klasikom, a poznato je da to obuhvata i značenje besmrtnosti... – Horhe Luis Borhes Gibonovo delo Opadanje i propast Rimskog carstva, objavljeno je prvi put u celosti 1788. Kao da je upravo takvo vreme tražilo knjigu, ne o nastanku i usponu Rima, već o njegovom opadanju, o završnom stoleću principata, dominatu i raspadu imperije, o Vizantiji kao njenom nastavku, pa najzad i o njenoj propasti. Istorijsko štivo o rimskoj, ali i svetskoj istoriji, koje obuhvata vreme od smrti Marka Aurelija, 180. godine n.e., prati silaznu putanju najveće imperije starog veka, a završava se uzbudljivim prikazom pada Konstantinopolja 1453. godine pred naletom Turaka. – Dr Sima Avramović Edvard Gibon (engl. Edward Gibbon) Patni, kod Londona, 27. april 1737[1] — London, 16. januar 1794) je britanski istoričar i pisac.[2][3] Edvard Gibon je bio naklonjen umjetničkom doživljavanju istorije. Bio je sjajan stilist i veoma je utjecao na razvoj vizantologije. Njegovo znamenito djelo je Opadanje i propast Rimskog carstva, objavljeno u 6 svezaka u periodu 1776 — 1788. U njemu izlaže da je hrišćanstvo bilo osnovni uzrok propasti Rimskog carstva. Zbog toga je bio kritikovan. E. Gibbon je često putovao. Inspiraciju za svoje djelo dobio je nakon posjete Rimu 1764. Njegova knjiga još uvijek predstavlja remek-djelo istoriografije.[3] Život i djelo Rodio se u imućnoj porodici, bio je slabog zdravlja i već u sedmoj godini je izgubio majku. Godine 1752. otišao je da studira na Oksford, gdje je neverovatno mnogo pročitao i pod uticajem francuskih jezuita i bosueta pristupio 1753. na katolicizam. To je prouzrokovalo skandal morao je da napusti Oksford i otac ga je poslao u Švajcarsku u Lozanu kod kalvinističkog sveštenika koji ga je nagovorio na povratak ka protestantismu. U stvari sa hrišćenstvom je sasvim raskrstio i spadao je u njegove velike kritičare. U Švajcarskoj je opet mnogo čitao i to uglavnom francuske i latinske autore i susreo se sa francuskim racionalizmom. Vraća se u Englesku. Posvetio se starovekovnom Rimskom carstvu. 1776. godine je izašao prvi deo `Propadanja i pada Rimske imperije` koji je izazvao polemike i senzaciju. Do 1778. godine je izašlo 6 svezaka knjige i postao je slavan. Neko vreme je živeo ponovo u Švajcarskoj i posle povratka u Englesku umire.

Prikaži sve...
1,390RSD
forward
forward
Detaljnije

ENUMA ELIŠ : SUMERSKO-AKADSKI EP O STVARANJU / [еп с француског превео, уз консултацију изворника, студију и коментаре сачинио Марко Вишић] Нови Сад : Источник, 1994 , Fizički opis 122 стр., [1] лист с геогр. картом : илустр. ; 20 cm Drugi autori Višić, Marko, 1942-2023 Библиотека ǂОсвит цивилизације Преведено према: Le poéme babylonien de la création Предговор: стр. 5-7 Космогонијска мисао древног Блиског истока: стр. 9-51 Напомене и објашњења: стр. 89-105 Библиографија: стр. 107-108 Регистар Očuvanost 4. Енума Елиш је вавилонски мит о стварању света. Пронашао га је Хенри Лејард 1849. године (у деловима) у уништеној Асурбанипаловој библиотеци у Ниниви (данашњи Мосул у Ираку) а објавио га је Џорџ Смит 1876. Наслов „Енума Елиш“ потиче од првих речи са којима почиње спис, а што у преводу значи „Када је горе“.[1][2] Енума Елиш је исписан у око 1000 редова на старовавилонском језику, на 7 глинених плочица, са по 115 до 170 редова на свакој од плоча. Највећи део пете плоче никада није пронађен али, осим овог дела, текст је готово потпуно сачуван. Истоветна плоча попут те пете плоче је пронађена у Султантепеу, древног Хузирина, близу савременог града Шанлијурфаа у Турској. Овај еп је један од најважнијих извора за разумевање погледа на свет Вавилонаца, који се заснивао на надмоћи Мардука и стварању људи у служби богова. Првобитни, суштински циљ овог епа није било теолошко или теогонијско излагање, већ уздизање Мардука, врховног бога Вавилона, изнад других богова Месопотамије. Енума Елиш се појављује у разним примерцима у Вавилонији и Асирији. Верзија из Ашурбанипалове библиотеке се датира у 7. век п. н. е.. Сама прича вероватно потиче из 18. века п. н. е., у време када је бог Мардук изгледа стекао највиши статус, мада неки стручњаци причу датирају у нешто скорије време (између 14. и 12. века п. н. е.).

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

Kao na slikama Knjige mog života: Autobiografska proza / Henry Miller Zagreb 1979. Mek povez, 359 strana. Хенри Валентајн Милер (енгл. Henry Valentine Miller; Њујорк, 26. децембар 1891 — Пацифик Палисејдс, 7. јун 1980) био је амерички књижевник. Уз Хемингвеја се сматра за једног од најзначајнијих америчких писаца двадесетог века.[1][2][3][4] Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у породици немачког кројача.[5] Детињство и рану младост провео у Бруклину. Схвативши да академски живот није оно што га привлачи, радио је као таксиста и библиотекар како би се прехранио. Велики женскарош и идеалиста, 1917. године жени се првом од пет жена колико је имао, Беатрисом Силвас Викенс. Налази посао у „Вестерн Јунион“ телеграфској служби, где долази у додир са писањем. Милеров шеф је једног дана дошао на идеју да би неко требало да напише књигу о куририма. Милер се прихватио посла и тако је настала његова прва књига „Склопљена крила“. Курирска каријера трајала је четири године, када је са својој другом женом, Џун Едит Смит Менсфилд, такси возачем, 1928. године отишао на пропутовање кроз Европу. Брачне размирице постале су непремостиве, па је Милер 1930. године оставио жену и отишао у Париз. Деценију пре Другог светског рата, провео је, углавном боемски, у „граду светлости“ где је радио као новинар и где је написао више од 36 књига и других дела. Овде је објавио и своје најпознатије књиге. Прва - „Ракова обратница“ - говори о његовим искуствима о доживљајима у Паризу, а објављена је 1934. године. Затим: „Црно пролеће“ (1936), „Повратник јарца“ (1939), као и трилогије „Ружичасто распеће“ („Сексус“, „Плексус“, „Нексус“). Такође је објавио и путописе и драме. Његови радови убрзо су постали бестселери. После 1939. године, напустио је Париз и преселио се Грчку где је боравио шест месеци. Вративши се у Америку, почео је да пише о својим путовањима. Написао је чувени путопис из Грчке „Колос из Марусија“ (1941), „Мирни дани на Клишију“ (1956), као и неколико лирско-аутобиографских записа: „Велики југ и наранџе Хијеронимуса Боша“ (1957), (1962), „Грчка“ са цртежима Ане Пур (1964).[6] He also wrote travel memoirs and literary criticism, and painted watercolors.[7] Дела

Prikaži sve...
1,490RSD
forward
forward
Detaljnije

62221) STRUKTURA PRAVA , Berislav Perić , Narodne novine Zagreb 1990 , Sadržaj : STRUKTURA PRAVA I. poglavlje: PRAVNA NORMA Pojam 1. Pravna norma s obzirom na adresate 2. Pravna norma s obzirom na teritorijalno važenje 3. Pravna norma s obzirom na vremensko važenje 4. Pravna norma s obzirom na svoj sastav 5. Pravna norma s obzirom na svoj intenzitet 6. Određenost dijelova pravne norme 7. Oblici normativnog izražavanja 8. Izbor pravnih pravila radi njihove provedbe 9. Problem efikasnosti pravnih pravila 10. Pravna odgovornost i svrhe kažnjavanja 11. Pravne norme bez sankcije 12. Reagiranje pravne vlasti na protupravna djela 13. Stupanj određenosti pravnih sankcija 14. Protupravnost i pravna odgovornost 15. Isključenje protupravnosti II. poglavlje: PRAVNI ODNOS Pojam I. Pravni subjekt 1. Fizičke osobe kao pravni subjekti 2. Stjecanje pravne i djelatne sposobnosti fizičkih osoba 3. Ograničenja djelatne sposobnosti fizičkih osoba 4. Prestanak pravne i djelatne sposobnosti fizičkih osoba 5. Pravne osobe kao pravni subjekti 6. Tzv. identificiranje pravnih subjekata 7. Odnos zastupstva II. Pravni objekt III. Subjektivno pravo Pojam 1. Ostvarivanje subjektivnog prava 2. Sredstva protiv ostvarenja subjektivnih prava 3. Zloupotreba subjektivnih prava 4. Socijalne revolucije i stanja subjektivnih prava 5. Vrste subjektivnih prava IV. Pravna obveza V. Nekoliko pojmova povezanih s učenjem o pravnom odnosu VI. Prestanak pravnih odnosa III. poglavlje: PRAVNI АКТ Pojam 1. Pravni akti koji sadržavaju pravne norme 2. Opće karakteristike pravnih akata 3. Odnosi među pravnim aktima i načelo zakonitosti 4. Tehnički mehanizam načela zakonitosti i pravni lijekovi 5. Politički mehanizam načela zakonitosti (načelo zakonitosti i pravda) 6. Vrste pravnih akata - A) Ustav B) Zakon Podzakonski akti C) Akti upravnih, izvršno-političkih i predstavničkih organa (D) Akti sudskih organa E) Običajno pravo (neki elementi evolucije pravnog reguliranja) F) Akti društvenih organizacija. Teoretsko obuhvaćanje problema G) Akti privatnih osoba. Teoretsko obuhvaćanje problema H) Pravna znanost kao izvor prava I) Tzv. priroda stvari kao izvor prava IV. poglavlje: TEORETSKO OBUHVAĆANJE SPOZNAJE O STRUKTURI PRAVA 1. Ideja o prirodnom pravu (prirodno-pravna škola) 2. Historizam u pravnoj znanosti (historijsko-pravna škola) 3. Oprečnosti teorije interesa i teorije solidarnosti u shvaća- nju prava 4. Utjecaj normativizma u pravnoj znanosti i praksi 5. Narodna pravna svijest i njeni veliki ideali Summary Pojmovi, načela i izreke na latinskom jeziku, navedeni u ovoj knjizi Kazalo imena Kazalo pojmova. Značenje kratica tvrd povez, format 17,5 x 24,5 cm , latinica, 308 strana , podvlačeno grafitnom olovkom na prve 4 strane, lako se može izbrisati ,

Prikaži sve...
1,000RSD
forward
forward
Detaljnije

Veselin Đuretić Upotreba Rusije i zapadaObmane saveznika zarad velikohrvatske politikeTvrdi povez sa zaštitnim omotomBeograd 1997Veselin Đuretić (Mojanovići, kod Podgorice, 17. maj 1933 — Beograd, 18. februar 2020) bio je srpski istoričar, naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU i član Senata Republike Srpske.BiografijaĐuretić je bio naučni savetnik Balkanološkog instituta SANU i autor značajnih radova na temu NOB-a. Širu pažnju na svoj rad skrenuo je 1985. svojim dvotomnim delom Saveznici i jugoslovenska ratna drama. U ovom delu Đuretić, između ostalog, navodi da je jugoslovenska vojska u otadžbini drugi antifašistički pokret.[1] Knjiga je primljena negativno među režimskim istoričarima, a Đuretić je isključen iz SKJ „zbog nacionalne netrpeljivosti i šovinizma“.[2]Tokom 1990-ih godina Đuretić je bio jaki pristalica srpske nacionalističke ideologije, blizak Srpskoj radikalnoj stranci. Đuretić je 1993. izabran za počasnog senatora Republike Srpske, a krajem decenije angažovao se u radu Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću.Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992-2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003-2006). Početkom 2001. godine, uključio se u rad Odbora za odbranu jednakih prava državljana Crne Gore a početkom 2005. godine postao je jedan od čelnih ljudi Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore.Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[7/6

Prikaži sve...
1,199RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj