Prosveta, 1984. Edicija Baština Urednica Svetlana Velmar Janković Iako Milana Đ. Milićevića većina etnografskih stručnjaka iz njegovog vremena nije ozbiljno shvatala, on je, pišući delo Život Srba seljaka, uspešno i vrlo revnosno obavio glavni zadatak koji je sebi i postavio – zabeležio je mnogo karakeristika vezanih za život Srba u seoskoj sredini. Ova knjiga je još jedna dokaz da entuzijazam, želja i cilj koji neko oseća kao duhovni poziv predstavljaju mnogo više nego puki rad za novac ili titulu. U ovoj knjizi Milićević se ponaša kao pravi zapisivač, kao neko ko beleži ono što vidi, čuje, u pravom smislu reči istražuje, ističe sličnosti i razlike između različitih krajeva i čitaocima nudi vrhunski kvalitetnu, sređenu građu koja je naučna, dokumentarna i izneta jasnim jezikom koji svako razume. Svoje jezičke i književne sposobnosti koristi sa željom da ovo delo ne bude samo skup informacija za naučnike, nego delo za širu publiku, zanimljivo kako savremenicima, tako i potomcima. I zaista, Život Srba seljaka je interesantno čitljivo štivo, koje nam danas nudi odgovor na pitanje kako su živeli naši preci. knjiga „Život Srba seljaka”Knjiga Život Srba seljaka je podeljena u tematska poglavlja koja obrađuju različite aspekte života. Najzanimljiviji su svakako opisi različitih nošnji, gde se imena određenih odevnih predmeta više i ne koriste. Na izvestan način on dokazuje da je naš narod imao dosta estetičkih kriterijuma, kao i želju da se bude čist, dostojanstven, da se izgleda lepo, da devojke na svojim odevnim predmetima imaju interesantne šare, detalje, ali da istovremeno ta garderoba bude praktična i usklađena sa stilom seoskog života. Opisani su i seoski radovi u kući i u polju, pa se tu posebno ističu objašnjenja vezana za pravljenje tkanina, koje danas gotovo da i ne postoji. Milan Đ. Milićević detaljno objašnjava svaki deo razboja i, uopšte, svake god sprave ili alata koji su se za ovu namenu koristi, i u tom smislu čuvar je kako etnografskih detalja, tako i jezika, reči koje se sve više zaboravljaju. Život Srba seljaka u sebi nosi i zanimljive priče i verovanja o intrigantnim temama vezanim za plodnost, začeće, rađanje dece, ženski ciklus. U tome se vidi isprepletenost narodnih verovanja, travarskih znanja, ali se tu otkriva i filozofija života u kojoj je rađanje kao produženje vrste svetinja, kao i ostvarenje svakog pojedinca u ulozi roditelja. Neobični su i delovi knjige Život Srba seljaka koji govore o proricanju, o neobičnim ljudima iz naroda koji su imali dar ili veštinu da nekome naslute buduće događaje. U tom poštovanju prema takvim pojedincima oseća se odnos prema onostranom, nada da će se, kada se zna budućnost, neko spasti od nečega, pripremiti se itd. Kroz priče o načinima obrade zemlje vidi se jaka zavisnost seoskog življa od prirode, vremenskih nepogoda… U tom smislu spominju se i verovanja, rituali, ostaci rodoverja, ali se, kao deo svakodnevice prikazuju i odnosi u zajednici. One situacije kada komšije jedan drugom pritiču u pomoć, kada zajedno nešto rade, itd. Dečija igra je još jedna tema kojom se Milan Đ. Milićević bavi u knjizi Život Srba seljaka. On prikazuje mnoge zanimljive zanimacije za različite uzraste dece, koje ih okupljaju i kroz koje se oni nadmeću i upoznaju svet. Najčešće su u pitanju igre koje zahtevaju jako malo igračaka i uopšte nekih materijalnih sprava. Uglavnom su to neki drveni predmeti koje deca sama prave. Igre se svode na pesmu, zadirkivanje, takmičenje, mudrost, sposobnost da neko pre drugih nešto uradi, seti se nečeg itd. Ove igre su povezane sa životom u prirodi, pa zahtevaju i da deca tu prirodu poznaju, razumeju… Kroz sve segmente svakidašnjice opisane u knjizi Život Srba seljaka prožimaju se crkveni praznici, običaji, uopšte tim životom vlada crkveni kalendar, a koji je opet povezan sa pređašnjim, godišnjim ciklusom iz slovenske religije, koji nije ništa drugo nego poštovanje prirodnih mogućnosti i nekih bioloških potreba ljudi. Striktno se zna kada su postovi, a kada mesojeđe, kada se radi, a kada odmara, koji se praznici kako obeležavaju. A cilj je neretko ispunjenje telesnih i duhovnih potreba. Pa je jasno da je post dovodio do zdravog pročišćenja organizma, da su slave i silni praznici imali za cilj da ispune socijalne potrebe, posebno stanovnika u raštrkanim planinskim selima gde se čak i komšije retko sreću. I na kraju, verovatno najinteresantniji je materijal o partnerskim odnosima, o devojkama koje sanjaju suđenika, o venčanjima, običajima vezanim za sve to, a kroz koje nam Milan Đ. Milićević pripoveda priču o mladalačkom iščekivanju, o težnji ka skladnom porodičnom životu, o roditeljskoj tuzi kada udaju ćerku, o radosti kada se sluti rađanje potomaka. I to je ona suštinska sila koja je preneta kroz vekove, onaj sistem vrednosti i važnih životnih ciljeva koji je, iako potekao iz patrijarhalnog sela u prošlosti i dalje ostao nešto što se ničim zaista boljim ne može suštinski zameniti. I tako je Život Srba seljaka ne samo etnografski zbornik informacija već delo zanimljivo za psihologe, antropologe, sociologe i sve ljude koji tragaju za odgovorom šta je život i da li su naši preci, sudeći po tome što su opstali i odolevali mnogim istorijskim izazovima i opasnostima, zapravo, znali nešto što mi danas ne umemo da vidimo, a što je možda najvažnija civilizacijska mudrost, koja je potekla od ruralnog čoveka. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili pre tri veka. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Odabrana dela Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Autor - osoba Sjekloća Miler, Irena Naslov Numerologija 21-og veka : dvocifreni brojevi : psihologija matematike - broj u 21. veku : korespodencije od 10-20 : proširena tabela 1-12960000 / Irena Sjekloća Miler Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2007 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Esotheria, 2007 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 267 str. : autorkina slika ; 24 cm Zbirka Uroboros : edicija enciklopedija i priručnika (broš.) Napomene Tiraž 1.000 O autoru: str. 5. Predmetne odrednice Numerologija Sadržaj: Ekskluzivno, prvi put u istoriji numerologije. Delo je plod dvadestogodišnjeg iskustva autora. Jedinstvena knjiga koja vas uvodi u psihologiju matematike 21. veka. Kompletne korespondencije dvocifrenih brojeva od 10 do 20 sa komparativnim prikazom njihovog dejstva u 20. i 21. veku kroz sudbinu čoveka. Sa specijalnim naglaskom na zdravlje čoveka, brojeve u Tarotu, viši i niži psihološki tip ličnosti i arhetipski amanet pojedinačno za svakog od vas. I sve to sa značenjem velike proširene tabele brojeva od 1 – 1296000. Dvocifreni brojevi – numerologija 21. veka Napomena Knjiga iz numerologije, koja se nalazi pred vama, u potpunosti je prilagođena 21-om veku, opisujući temeljno i kompleksno dvocifrene brojeve istovremeno na jedan star i nov način, jer su i oni, kao i sve stvari ovog sveta, podložni promenama. Dakle, brojevi su se u 20. veku, a i pre toga, ponašali na određen način, a u 21. veku će se ponašati na jedan drugi način shodno energiji vre-mena u kome egzistiraju. Takođe treba istaći da u literaturi iz numerologije na svetskoj sceni, a takođe i evropskoj gotovo ništa nema napisano о dvocifrenim brojevima. Ovo je prvi put u istoriji numerologije da se pojavljuje ovako kompleksna knjiga koja je posvećena isključivo dvocifrenim brojevima. Knjiga koja se nalazi pred vama je prva u nizu kada su u pitanju dvocifreni brojevi što znači da će nakon nje uslediti još par knjiga о dvocifrenim, a i višecifrenim brojevima kao prirodni nastavak na knjigu sa ovom pokrenutom tematikom. * Sa druge strane, od istog autora već imamo na raspolaganju knjige iz numerologije u tri toma na 1200 strana koje obrađuju masu numeroloških postupaka i proračuna, 0 i brojeve od 1 do 9. Preporuka je da u vašoj numerološkoj biblioteci posedujete ove tri knjige autora dr Irene Sjekloća Miler. Naslovi tih knjiga su „Numerologija 0“, Numerologija 1“ i „Numerologija 2“, u izdanju izdavačke kuće Esotheria. Dragi čitaoci i tragaoci dobro došli u fascinantni svet jednocifrenih i višecifrenih brojeva po prvi put u istoriji numerologije! MG131 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Keramika je naziv za grupu proizvoda iz glinenih sirovina. Osnovne sirovine za keramiku su kaolin (bela i mekana vrsta zemlje), ilovače i gline koji su plastički sastojci dok su kao neplastički sastojci: kremen, krečnjak, šamot i drugi materijali.[1][2] Prema hemijskom sastavu i toploti keramičarski materijali se dele na opekarske, grnčarske, porozne, kamenite i porcelanske. Naziv keramika potiče od reči keramikos, kerameus i keramos (grčki: κεραμικός)[3] koji je bio opšti naziv za proizvode od gline i ilovače koji se plastično stvaraju, suše i peku u posebnim pećima.[4] Najranije poznato pominjanje korena „keram-“ je mikensko grčki ke-ra-me-we, radnici na keramici pisan linearnim B slogovnim pismom.[5] Reč keramika se može koristiti kao pridev za opisivanje materijala, proizvoda ili procesa, ili se može koristiti kao imenica, bilo u jednini, ili češće, kao imenica u množini.[6] Postoji veliki broj materijala prema upotrebi i svrhama. Po izgledu i upotrebi sva keramika se deli na na grubu keramiku (za industrijsku upotrebu i upotrebu u građevinarstvu, kao crep, opeke, pokrivne ploče, podovi izolatori itd.) i finu keramiku (za elektro materijale, materijale koji se koriste u zdravstvu, grnčarske proizvode i proizvode za svakodnevnu upotrebu, ukrasni predmeti i sl). Keramički materijali su složena hemijska jedinjenja koja sadrže metale i neorganske elemente. Keramički materijali imaju raznovrsna mehanička i fizička svojstava. Granica između metala i keramike se najlakše definiše pomoću temperaturnog koeficijenta električne otpornosti. Kod keramičkog materijala ovaj koeficijent ima negativan predznak dok za metale ima pozitivan predznak. Primena keramike varira od keramičkih pločica, grnčarske robe, opeke, odvodnih cevi, posuđa, vatrostalnih materijala, magneta, električnih uređaja, vlakana do abrazivnih materijala. Keramički materijali nastaju pod uticajem visoke toplote (pečenjem, topljenjem). Najranija keramika koju su pravili ljudi bili su grnčarski predmeti (lonci, posude ili vaze) ili figurice napravljene od gline, bilo same po sebi ili pomešane sa drugim materijalima poput silicijum dioksida, očvršćene i sinterovane u vatri. Kasnije je keramika glazirana i pečena da bi se stvorile glatke, obojene površine, smanjujući poroznost upotrebom staklastih, amorfnih keramičkih premaza na vrhu kristalnih keramičkih podloga.[7] Keramika sada uključuje domaće, industrijske i građevinske proizvode, kao i širok spektar materijala razvijenih za upotrebu u naprednom keramičkom inženjerstvu, kao što su poluprovodnici. Materijali SEM mikrografija sa malim uvećanjem naprednog keramičkog materijala. Svojstva keramike čine lomljenje važnom metodom inspekcije. Keramički materijal je neorganski, nemetalni oksidni, nitridni ili karbidni materijal. Neki elementi, kao što su ugljenik ili silicijum, mogu se smatrati keramikom. Keramički materijali su krhki, tvrdi, jaki na kompresiju i slabi na smicanje i zatezanje. Oni izdržavaju hemijsku eroziju koja se javlja u drugim materijalima koji su podvrgnuti kiselom ili kaustičnom okruženju. Keramika generalno može da izdrži veoma visoke temperature, u rasponu od 1.000 °C do 1.600 °C (1.800 °F do 3.000 °F). Kristalnost keramičkih materijala veoma varira. Pečena keramika je najčešće vitrifikovana ili polustaklena, kao što je slučaj sa zemljanim, kamenim i porcelanskim posuđem. Različita kristaliničnost i elektronski sastav u jonskim i kovalentnim vezama uzrokuju da većina keramičkih materijala budu dobri toplotni i električni izolatori (istraženi u keramičkom inženjerstvu). Sa tako velikim rasponom mogućih opcija za sastav/strukturu keramike (skoro svi elementi, skoro svi tipovi vezivanja i svi nivoi kristalnosti), opseg predmeta je ogroman, a prepoznatljivi atributi (tvrdoća, žilavost, električna provodljivost) teško je odrediti za grupu u celini. Opšta svojstva kao što su visoka temperatura topljenja, visoka tvrdoća, loša provodljivost, visoki [elastic modulus[|moduli elastičnosti]], hemijska otpornost i niska duktilnost su norma,[8] sa poznatim izuzecima od svakog od ovih pravila (piezoelektrična keramika, temperatura prelaska stakla, superprovodna keramika) . Mnogi kompoziti, kao što su fiberglas i ugljenična vlakna, dok sadrže keramičke materijale ne smatraju se delom porodice keramike.[9] Mnogi stručnjaci za keramiku ne smatraju materijale sa amorfnim (nekristalnim) karakterom (tj. staklo) keramikom, iako izrada stakla uključuje nekoliko koraka keramičkog procesa i njegova mehanička svojstva su slična keramičkim materijalima. Međutim, toplotni tretmani mogu pretvoriti staklo u polukristalni materijal poznat kao staklokeramika...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mahabharata (Devanagari महाभारत, fonetski Mahābhārata), nekad poznata jednostavno kao Bharata, je naziv za jedan od dva drevna sanskritska epa Indije - drugi ep je Ramajana.[1] Predstavlja drugu po veličini epsku pesmu na svetu (prvi je tibetanski Ep o kralju Gesaru). Osim što predstavlja jedno od najvećih književnih dostignuća čovečanstva, Mahabharata takođe ima veliku versku i filozofsku važnost u Indiji,; to je pogotovo slučaj s Bhagavad Gitom, čije jedno od poglavlja (Bhishmaparva), predstavlja centralni sveti tekst hinduizma.[2][3] Naziv se može prevesti kao „Velika Indija“ ili, preciznije, „Veliki spev dinastije Bharata“ (bharata znači potomstvo Bharate, kralja za koga se veruje da je osnovao indijsko kraljevstvo Bharatavarsha; „Bharat“ danas uživa status jednog od službenih imena za Indiju u svim indijskim državama i često se koristi u svakodnevnom govoru). Delo je deo hinduskih itihasas, doslovno „onog što se desilo“, zajedno s Puranama i Ramajanom. Potpuna verzija sadrži više od 100.000 stihova, čineći je dva puta dužom od Biblije i sedam puta dužom od Ilijade i Odiseje zajedno.[4] Vreme nastanka dela E. V. Hopkins, poznati autoritet iz oblasti indijske književnosti, smatra da se počeci staroindijskog epskog pesništva mogu smestiti između 700. i 1700 godina p. n. e., ali o tome ne postoje pouzdani dokazi, tako da se može smatrati da počeci predanja o Bharatama sežu do razdoblja vedskih obrednih dela brahmana, kako je to utvrdio Albreht Veber. Predanja o Bharatama i Kurnima sakupljenim u epu Mahabharata su vrovatno sakupljena pre 400. p. n. e.. Predanja o Pandavama i polubožanstvu Krišni mogla bi da potiču iz razdoblja od 400. do 200. p. n. e. Prerada sa Krišnom kao sveobuhvatnim božanstvom i mnoštvom poučne građe mogla je da usledi između 200. i 100. Pretpostavlja se da su poslednje knjige i početak prve bile dodate između 200. i 400. godine. U istom razdoblju 13. knjiga je mogla da se izdvoji iz 12. knjige i da se dopuni poučnom građom. Posle tog razdoblja ono što je dodavano mogli su da budu samo pojedinačni dodaci, isti oni koji su uklonjeni iz najnovijeg kritičkog izdanja. U 5. veku se, naime, na nekim natpisima već spominje Mahabharata kao delo od sto hiljada stihova, dakle u opsegu koji danas poznajemo, a kako se u epu spominju Javane, izvorno Jonci, s kojima su se Indijci prvi put došli u kontakt u doba Aleksandra Velikog, tekst kakav danas imamo ne može biti stariji od 4. veka p. n. e. U svojoj knjizi o Ramajani, Dž. L. Brokington izložio je sličan pregled razvoja drugog velikog staroindijskog epa, smestivši početak u 5. vek p. n. e. Ramajana je sigurno dovršena pre Mahabharate ali je verovatno mlađa u začecima. Stoga se čini bliskom istini sud J. A. B. Bujtenena da se začeci Mahabharate mogu najverovatnije smestiti negde u 8. ili 9. veku p. n. e. O vremenu nastanka predmeta Mahabharate svakako još treba dodati da su arheolozi poput B. B. Lala i drugih otkopali naselja koja su identifikovali kao Hastinapuru, staru prestonicu Kurua, Ahićatru i Kampilju, gradove Panćala, i druge poznate lokalitete iz velikog epa. Oni pokazuju kulturu ranog gvozdenog doba, odlikuju se posebnim sivim slikanim grnčarstvom, a ispitivanje starosti nalaza pomoću ugljenika C14 pokazuje da potiču otprilike iz razdoblja oko 1000. p. n. e.[5]. To je verovatno i razdoblje kada su počele da se pevaju pesme o vladarima Kurua i Panćala u neprekidnom kontinuitetu, jer bi svaki privremeni prekid u usmenom prenošenju pesama kroz dugo razdoblje njihovog stvaranja, sabiranja i razvoja velike pesme o boju Bharata iz njih nužno izazvao i značajni gubitak dela ili čitavog tog predanja pre trenutka zapisivanja. No ta su predanja na svoj način još i danas živa, kao što još i danas postoji grad Mathura i još uvek je središte živog Krišninog kulta, ili kao što ime Indraprastha i danas označava deo Delhija oko Stare tvrđave. Sadržaj dela Jezgro Mahabharate čini priča o sukobu oko nasledstva između dve grane plemena Kuru oko prestola Hastinapura. 1. knjiga: Knjiga o početku Sinovi starijeg brata Dhrtaraštre žele da naslede kraljevstvo po ocu koji vlada u gradu Hastinapuri na Gangu. Suparnici su im sinovi mlađeg brata Pandua koji je prvi vladao Hastinapurom jer je Dhrtaraštra bio slep, ali je prvi i umro. Panduove sinove šalju u daleki dvor gde su braća želela da ih ubiju podmetnuvši požar, ali oni izbegavaju klopku. Neko vreme se skrivaju, a onda dolaze na dvor kralja susednog plemena Panćala, Drupade, u gradu Kampiliji na Gangu. Tamo osvajaju kraljevu kćer, na takmičenju, za ženu. Njome se — uz neobična objašnjenja ženi sve petoro braće. Pošto su oni tako stekli Drupadu za saveznika, Dhrtaraštra odlučuje da podeli kraljevstvo Kurua između svojih stotinu sinova na čelu sa najstarijim, Durjodanom, koji će ostati u Hastinapuri, i petorice Panduovih sinova na čelu sa najstarijim, Judišthirom, koji će dobiti područje oko Jamune, nasuprot Hastinapuri na Gangu. Tu Panduovi sinovi grade prestonicu Indraprasthu. Pomaže im Krišna, bratić Pandava, sinova Panduovih, i Kaurava, sinova Dhrtaraštrinih. On je iz trećeg plemena Jadava ili Vršnija koje je kralj Magadhe Đarasamdha isterao iz Mathure na Jamunu, nasuprot Kampiliji na Gangu, te su se preselili u Dvaraku na Katijavaru. U četvorouglu spomenutih prestonica postoje naslutljivi „geopolitički interesi“. Jedan od Pandava, Arđuna, dobija i Krišninu sestru Subhadru za ženu. 2. knjiga: Knjiga o sabornici Pošto Judišthira prima svečano kraljevsko posvećenje u Indraprasthi, pre kog su se Pandave morali iskazati ratničkim uspesima na sve četiri strane sveta i na podsticaj Krišne savlada Đarasamdhu u dvoboju, pozivaju ih bratići Kaurave u Hastinapur. Tu im priređuju kockarsko takmičenje pri kom Judišthira zbog prevare prokocka kraljevstvo i mora po dogovoru da ode sa braćom i ženom Draupadi, Draupadinom kćeri, u progonstvo u šumu na dvanaest godina, a trinaestu moraju provesti među ljudima, ali neprepoznati ako ne žele da ponove progonstvo. 3. knjiga: Knjiga o šumi Braća doživljavaju neobične pustolovine u šumi, posebno veliki strelac Arđuna, snažni Bhima i mudri Judišthira. 4. knjiga: Knjiga o Virati Trinaestu godinu Pandave provode sa Draupadi prerušeni služeći kralja Matsja Viratu u njegovoj prestonici Upaplavji. Na isteku godine zaduže kralja junaštvom kojim su mu spasili stada od susednih Kurua i Trigarta. Time stiču novog saveznika, Viratina kći se udaje za Arđuninog sina sa Subhadrom - Abimunjua. 5. knjiga: Knjiga o pripremama Pandave u dogovoru sa saveznicima po isteku trinaeste godine zatraže od Kaurava svoju polovinu kraljevstva — ili bar pet sela. Kao posrednik zastupa ih u Hastinapuri Krišna. Durjodana, sada Dhrtaraštrin prestolonaslednik, odbija, međutim, da im išta ustupi. Obe strane skupljaju saveznike i kreću na bojno polje Kuruhšetru. 6—13. knjiga Od 6. do 10. knjige se opisuje tok velike bitke i slave se junaci koji su se borili i ginuli. Prve četiri se zovu po zapovednicima vojske Kaurava: Knjiga o Bhlšmi (6), Knjiga o Droni (7), Knjiga o Karni (8) i Knjiga o Šalji (9); svi su oni junački pali u borbi, a Pandave su ih, po Krišninim savetima, mada i sami veliki junaci, redom savladavali lukavstvom uz primetne moralne dileme, a na kraju je tako i Durjodanu savladao Bhima. Peta se zove po jezivom pokolju koji je izveo poslednji zapovednik Kaurova Asvataman s jedinom dvojicom svojih preostalih vitezova: Knjiga o noćnom prepadu (10). Nakon strašnih knjiga o bici sledi 11. knjiga: Knjiga o ženama, gde se opisuje naricanje žena i pogrebni obredi za pale junake. Dhrtaraštrina žena Ganhari tuguje nad palima u obema vojskama i proklinje Krišnino pleme, a Panduova udovica Kunti otkriva svojoj deci da im je silni protivnik Karna bio rođeni brat iz njenog predbračnog života. Jedini od vojskovođa koji je ostao u životu je stari Bhišma koji je ležao sve vreme na bojnom polju sav izboden Arđuninim strelama, jer je snagama svojih životnih odricanja i duhovne discipline stekao vlast nad časom smrti i čekao vreme kada će Sunce krenuti put severa jer je ono povoljno za oslobođenje od sveta. U 12. knjizi, Knjizi o smirenju, i 13. knjizi Knjizi o poukama, dolazi do njega s velikim poštovanjem pobjednik Judišthira, očajan zbog krvave pobede i pokolja rođaka, učitelja i prijatelja, i prima od mudrog samrtnika duge pouke o oslobođenju duše, ali i o vladanju i dužnostima kralja u svetu. Napokon, Bhišma umire i vrše se pogrebni obredi za njega.

ODLIČNO OČUVANA Млади и хулиганизам на спортским приредбама Издавач ОЕБС Организација за европску безбедност и сарадњу Мисија ОЕБС-а у Србији Уз подршку Министарства просвете, науке и технолошког развоја Аутори Проф. др Саша Милојевић Проф. др Бранислав Симоновић Бојан Јанковић MSc. Мр Божидар Оташевић Вељко Турањанин MSc Рецензенти Проф. др Срђан Милашиновић Проф. др Божидар Бановић Проф. др Горан Вучковић Лектор Дејан Булајић Штампа Фидуциа 011 Тираж 200 Садржај Млади и хулиганизам на спортским приредбама i Предговор vii Извод из рецензија ix Рецензија xv Мишљење о рукопису xx 1. Појмовно одређење насиља на спортским приредбама 1 1. 1. Појам насилничког криминалитета 1 1.2. Појам насиља у спорту 4 1.2.1. Дефинисање навијачког насилничког криминалитета и разграничење са сродним облицима криминалитета 7 1.2.2. Појам хулиганизма 9 1.3. Појавни облици и узроци насиља на спортским приредбама 12 2. Ретроспектива насиља на спортским приредбама 17 2.1. Истраживање насиља на спортским приредбама данас 23 2.2. Периодизација насиља на спортским приредбама у Републици Србији 25 2.2.1. Период Краљевине Југославије 27 2.2.2. Период од 1945. године, до краја шездесетих година двадесетог века 27 2.2.3. Период седме и осме деценије прошлог века 28 2.2.4. Период девете деценије двадесетог века 29 2.2.5. Период од краја девете деценије до краја двадесетог века 30 2.2.6. Навијачко насиље у србији од 2001. године 30 2.3. Навијачке групе у Србији 31 2.3.1. Категоризација навијача у Србији 38 2.4. Карактеристике екстремних навијача 39 Литература 41 3. Полицијске мере у супротстављању хулиганизму 45 3.1. Традиционални модел супротстављања хулиганизму 45 3.2. Фактори који доприносе насиљу на спортским приредбама 47 3.3. Међународна полицијска сарадња у супротстављању хулиганизму 51 3.4. Проактивне полицијске тактике примењене у обезбеђењу светских и европских фудбалских првенстава 60 3.4.1. ЕУРО 2000 60 3.4.2. ЕУРО 2004 61 3.4.3. Светско првенство 2006. године 65 3.4.4. ЕУРО 2008 67 3.4.5. ЕУРО 2012 70 3.5. Поступање полиције у појединим европским државама 77 3.5.1. Велика Британија 77 3.5.2. Италија 81 3.5.3. Србија 85 Литература 90 4. Казненоправни оквир регулисања проблема хулиганизма на спортским манифестацијама у државама бивше Југославије и другим европским земљама 93 4.1. Србија 94 4.1.1. Кривично дело насилничког понашања на спортској приредби или јавном скупу 94 4.1.2. Анализа радње кривичног дела 97 4.1.3. Мера безбедности забране присуствовања одређеним спортским приредбама 108 4.1.4. Прекршаји 109 4.1.5. Заштитна мера 110 4.1.6. Напомене о малолетним лицима као учиниоцима прекршаја и кривичног дела 111 4.2. Босна и Херцеговина 113 4.3. Хрватска 115 4.3.1. Кривична дела 115 4.3.2. Прекршаји 116 4.3.3. Заштитне мере, мере опреза и мере безбедности 117 4.4. Црна Гора 120 4.5. Словенија 122 4.6. Македонија 123 4.6.1. Кривично дело 123 4.6.2. Прекршаји 124 4.7. Велика Британија 125 4.8. Италија 127 Литература 130 5. Превентивни начини супротстављања хулиганизму у спорту 133 5.1. Превенција хулиганског понашања 133 5.1.1. Проблеми репресивног приступа хулиганском понашању 134 5.1.2. Форензичко-психолошке и криминолошке карактеристике генезе насилничког и хулиганског понашања у младом узрасту и адолесценцији 135 5.1.3. Фактори ризика који доводе до склоности ка насилничком понашању у процесу формирања личности 136 Индивидуални и персонални фактори ризика 136 Породица као фактор ризика 137 Школа као фактор ризика 138 Вршњаци као фактор ризика 138 Остали социјални фактори ризика 138 5.1.4. Мотивација хулиганског понашања 139 5.1.5. Утицај алкохола и малолетничког удруживања на насилничко понашање 143 5.2. Превентивни програми усмерени према омладини 146 5.2.1. Уопште о програмима превенције насилничког (хулиганског) понашања који су усмерени на омладину 146 5.2.2. Програми превенције насиља код школске омладине 151 5.2.3. Деловање на факторе ризика који доводе до насилничког понашања младих и увођење протективних фактора 154 5.3. Програми превенције насилничког понашања који се примењују у Сједињеним Америчким Државама 159 5.3.1. Уопштено о програмима превенције насилничког понашања младих у САД 159 5.3.2. Приказ неких пројеката превенције малолетничког насилничког понашања који се примењују у САД 164 5.4. Превентивни програми усмерени на превенцију хулиганског понашања навијача 171 5.4.1. Уопште о програмима превенције хулиганског насиља у спорту који се предузимају у Европи и изван ње 171 5.4.2. Програми превенције насиља у спорту у Хрватској 172 5.4.3. Програми превенције насиља у спорту у Немачкој 174 5.5. Превентивни програми хулиганског понашања навијача у Србији 177 5.5.1. Тренутно стање 177 5.5.2. Анализа националне стратегије за борбу против насиља и недоличног понашања на спортским приредбама у Републици Србији 178 Литература 190 6. Резултати емпиријског истраживања 193 6.1. Примењени методи и узорак 193 6.1.1. Примењени методи 193 6.1.2. Карактеристике узорка 194 6.2. Анализа резултата истраживања 203 6.2.1. Навијачке склоности и чланство у навијачким групама 203 6.2.2. Однос испитаника према школи 238 6.2.3. Однос испитаника према едукацији о насилном понашању и хулиганизму на спортским манифестацијама 245 6.2.4. Учешће испитаника у насилничком понашању и хулиганизму на спортским манифестацијама 255 6.2.5. Перцепција испитаника о месту и улози субјеката обезбеђења током одржавања спортских манифестација 261 6.2.6. Перцепција испитаника о појави расизма на спортским манифестацијама у Србији 269 6.2.7. Коришћење психоактивних супстанци међу младима и веза са насиљем на спортским приредбама 275 6.2.8. Специфичности чланова навијачких група 286 6.2.9. Ставови испитаника о могућем решењу проблема хулиганизма и насилничког понашања на спортским приредбама 311 6.3. Закључци из анализе резултата истраживања 320 Литература 328 7. Закључак 329 Регистар појмова 333 Предговор Монографија „Млади и хулиганизам на спортским приредбама” настала је као резултат вишегодишњег темељног изучавања проблематике насиља на спортским манифестацијама. Као озбиљан безбедносни, а у појединим ситуацијама и политички проблем, питање хулиганизма „навијача” привукло је пажњу аутора који су се озбиљно прихватили изучавања насиља на спортским манифестацијама код нас, али и изучавања светских искустава о томе. Окосницу монографије чини обимно емпиријско истраживање које је обухватило преко 3600 ученика средњих школа у Републици Србији, од којих је њих преко 500 потврдило да су чланови неке од навијачких група. Ова чињеница, тексту који следи, даје посебан значај јер одсликава тренутно стање у друштву, када је реч о младима и хулиганизму на спортским манифестацијама. У монографији, аутори су се бавили пре свега појмовним одређењима везаним за хулиганизам и насиље на спортским манифестацијама, а затим: генезом тих појава код нас и у свету; правним оквиром који омогућава друштвено супротстављање том проблему; реакцијом полиције, у свету и код нас, на проблем хулиганизма и насиља „навијача”; превентивним програмима међу младима, такође код нас и у свету, усмереним на решавање проблема хулиганизма; и на крају, тумачењем резултата обрађених података, до којих се дошло емпиријским истраживањем. Монографија је првенствено намењена стручним и научним радницима који се баве овом облашћу друштвене стварности, али и државним органима који спроводе програме супротстављања хулиганизму и насиљу. Књига такође, може да послужи и као наставни материјал студентима високообразовних институција, чији се студиjски програми баве овим и сличним проблемима. И поред напора да се испуне методолошки, стручни, дидактички и други захтеви, ова монографија, вероватно, није без пропуста. Сва запажања, сугестије и критике које буду долазиле од корисника, биће велики подстицај даљем истраживању проблема насиља на спортским манифестацијама и напорима друштва да се тај проблем реши на најбољи могући начин. Аутори се, пре свега захваљују Mисији ОЕБС-а у Републици Србији, која је својом подршком, омогућила да се спроведе обимно емпиријско истраживање и објави ова публикација. Такође, аутори се захваљују и Криминалистичкополицијској академији из Београда, која је пружала подршку ауторима и омогућила да се део резултата истраживања „Структура и функционисање полицијске организације – традиција, стање и перспективе”, које она спроводи, а неки од аутора су чланови истраживачких тимова, искористе у процесу пи- viii Млади и хулиганизам на спортским приредбама сања ове монографије. Велику захвалност аутори дугују и рецензентима, др Срђану Милашиновићу, редовном професору Криминалистичко-полицијске академије у Београду, др Божидару Бановићу, ванредном професору Правног факултета Универзитета у Крагујевцу и др Горану Вучковићу, ванредном професору Криминалистичко-полицијске академије у Београду, који су својим сугестијама значајно допринели побољшању квалитета монографије. На крају, аутори се захваљују и проф. др Бобану Милојковићу, редовном професору Криминалистичко-полицијске академије чије су сугестије биле од великог значаја при реализацији истраживања и писању публикације, као и господину Владимиру Цветковићу, сараднику на Криминалистичко-полицијској академији из Београда, на помоћи током анкетирања средњошколаца обухваћених истраживањем. У Београду, децембар 2013. године. Аутори

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karijatide 1940. godina Viljem Džems - Pragmatizam i eseji o radikalnom empirizmu Duboko uticajna figura u američkoj psihologiji, Vilijam Džejms (1842–1910) je takođe bio istaknuti filozof, koji je koristio teorije pragmatizma Čarlsa S. Pirsa kao osnovu za sopstveno shvatanje te uticajne filozofije. Za Džejmsa, ovo je značilo naglasak na „radikalnom empirizmu“ i konceptu da značenje bilo koje ideje — filozofske, političke, društvene ili druge — ima validnost samo u smislu svojih iskustvenih i praktičnih posledica. Džejms je u ovoj knjizi, jednoj od najvažnijih u američkoj filozofiji, izložio svoje teorije pragmatizma. U izvesnom smislu, on je želeo da testira konkurentske sisteme mišljenja na „tržištu stvarnog iskustva“ kako bi utvrdio njihovu valjanost, tj. da li usvajanje određene filozofske teorije ili načina gledanja na svet pravi razliku u individualnom ponašanju ili u tome kako mi sagledavaju i reaguju na različita iskustva. Na ovim stranicama, Džejms ne samo da snažno argumentuje svoje ideje, već pokreće snažan napad na transcendentalnu i racionalističku tradiciju. Za sve koji su zainteresovani za Vilijama Džejmsa ili istoriju američke filozofske misli, pragmatizam je suštinska referenca koja izaziva razmišljanje. Vilijam Džejms (engl. William James; Njujork, 11. januar 1842 — Čokorua, 26. avgust 1910) je bio pionir američke filozofije i psihologije, i prvi obrazovni radnik koji je ponudio kurs psihologije u Sjedinjenim Državama.[2] Džejms se smatra vodećim misliocem s kraja devetnaestog veka, jednim od najuticajnijih filozofa Sjedinjenih Država i „ocem američke psihologije“.[3][4][5] Zajedno sa Čarlsom Sandersom Pirsom, Džejms je osnovao filozofsku školu poznatu kao pragmatizam, a takođe se navodi i kao jedan od osnivača funkcionalne psihologije. Pregled analize opšte psihologije, objavljen 2002. godine, svrstao je Džejmsa kao 14. najeminentnijeg psihologa 20. veka.[6] Istraživanje objavljeno u časopisu Američki Psiholog 1991. godine rangiralo je Džejmsovu reputaciju na drugo mesto,[7] nakon Vilhelma Vundta, koji se smatra osnivačem eksperimentalne psihologije.[8][9] Džejms je takođe razvio filozofsku perspektivu poznatu kao radikalni empirizam. Džejmsov rad uticao je na filozofe i akademike kao što su Emil Dirkem, Vilijam Edvard Bergart, Edmund Huserl, Bertrand Rasel, Ludvig Vitgenštajn, Hilari Patnam, Ričard Rorti i Merilin Robinson.[10] Džejms je rođen u bogatoj porodici, sin švedborgijskog teologa Henrija Džejmsa starijeg i brat istaknutog romanopisca Henrija Džejmsa i pisca dnevnika Alis Džejms. Džejms se školovao za lekara i predavao anatomiju na Harvardu, ali se nikada nije bavio medicinom. Umesto toga, on se bavio psihologijom, a zatim filozofijom. Džejms je široko pisao o mnogim temama, uključujući epistemologiju, obrazovanje, metafiziku, psihologiju, religiju i mistiku. Među njegovim najuticajnijim knjigama su Principi psihologije, revolucionarni tekst na polju psihologije; Eseji iz radikalnog empirizma, važan tekst u filozofiji; i Varijeteti religioznog iskustva, istraživanje različitih oblika religijskog iskustva, uključujući teorije o lečenju uma.[11] Biografija Rođen je kao najstarije od petero dece. Njegov brat Henri postao je jedan od svetskih romanopisaca, a sestra Alis čuvena je po svojim dnevnicima. Sa 18 godina, studirao je godinu dana umetnost, zatim hemiju, da bi dve godine posle prešao na medicinu i diplomirao 1869. godine. Godine 1885. postao je profesor filozofije. Predavao je fiziologiju, anatomiju, filozofiju i psihologiju na univerzitetu Harvard. Osnivač je pragmatizma, po kojem je osnovni kriterijum spoznaje njegova praktična vrednost. Psihički život posmatrao je kao neprekidan tok misli. Izneo je vlastite poglede o pamćenju i osećajima. Jedan je od utemeljitelja američke naučne psihologije. Njegova `Hačela psihologije` smatraju se još uvek najboljim udžbenikom, a osim te knjige najpoznatiji je po svojoj teoriji emocija. Glavna dela The Principles of Psychology, 2 vols. (1890), Dover Publications 1950, vol. 1: ISBN 0-486-20381-6, vol. 2: ISBN 0-486-20382-4 Psychology (Briefer Course) (1892), University of Notre Dame Press 1985: ISBN 0-268-01557-0, Dover Publications 2001: ISBN 0-486-41604-6 Is Life Worth Living? (1895), the seminal lecture delivered at Harvard on April 15, 1895 The Will to Believe, and Other Essays in Popular Philosophy (1897) Human Immortality: Two Supposed Objections to the Doctrine (the Ingersoll Lecture, 1897) The Will to Believe, Human Immortality (1956) Dover Publications, ISBN 0-486-20291-7 Talks to Teachers on Psychology: and to Students on Some of Life`s Ideals (1899), Dover Publications 2001: ISBN 0-486-41964-9, IndyPublish.com 2005: ISBN 1-4219-5806-6 The Varieties of Religious Experience: A Study in Human Nature (1902), ISBN 0-14-039034-0 Pragmatism: A New Name for Some Old Ways of Thinking (1907), Hackett Publishing 1981: ISBN 0-915145-05-7, Dover 1995: ISBN 0-486-28270-8 A Pluralistic Universe (1909), Hibbert Lectures, University of Nebraska Press 1996: ISBN 0-8032-7591-9 The Meaning of Truth: A Sequel to `Pragmatism` (1909), Prometheus Books, 1997: ISBN 1-57392-138-6 Some Problems of Philosophy: A Beginning of an Introduction to Philosophy (1911), University of Nebraska Press 1996: ISBN 0-8032-7587-0 Memories and Studies (1911), Reprint Services Corp: 1992: ISBN 0-7812-3481-6 Essays in Radical Empiricism (1912), Dover Publications 2003, ISBN 0-486-43094-4 critical edition, Frederick Burkhardt and Fredson Bowers, editors. Harvard University Press 1976: ISBN 0-674-26717-6 (includes commentary, notes, enumerated emendations, appendices with English translation of `La Notion de Conscience`) Letters of William James, 2 vols. (1920) Collected Essays and Reviews (1920) Ralph Barton Perry, The Thought and Character of William James, 2 vols. (1935), Vanderbilt University Press 1996 reprint: ISBN 0-8265-1279-8 (contains some 500 letters by William James not found in the earlier edition of the Letters of William James) William James on Psychical Research (1960) The Correspondence of William James, 12 vols. (1992–2004) University of Virginia Press, ISBN 0-8139-2318-2 `The Dilemma of Determinism` William James on Habit, Will, Truth, and the Meaning of Life, James Sloan Allen, ed. Frederic C. Beil, Publisher, ISBN 978-1-929490-45-5 Колекције William James: Writings 1878–1899 (1992). Library of America, 1212 p., ISBN 978-0-940450-72-1 Psychology: Briefer Course (rev. and condensed Principles of Psychology), The Will to Believe and Other Essays in Popular Philosophy, Talks to Teachers and Students, Essays (nine others) William James: Writings 1902–1910 (1987). Library of America, 1379 p., ISBN 978-0-940450-38-7 The Varieties of Religious Experience, Pragmatism, A Pluralistic Universe, The Meaning of Truth, Some Problems of Philosophy, Essays The Writings of William James: A Comprehensive Edition (1978). University of Chicago Press, 912 pp., ISBN 0-226-39188-4 Pragmatism, Essays in Radical Empiricism, and A Pluralistic Universe complete; plus selections from other works In 1975, Harvard University Press began publication of a standard edition of The Works of William James.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Retko !!! Alison Gopnik Znanstvenik u kolijevci: što nam rano učenje kazuje o umu Alison Gopnik (rođena 16. lipnja 1955.) američka je profesorica psihologije i pridružena profesorica filozofije na Kalifornijskom sveučilištu Berkeley. Poznata je po svom radu na području kognitivnog i jezičnog razvoja, specijalizirana za utjecaj jezika na misao, razvoj teorije uma i kauzalno učenje. Njezino pisanje o psihologiji i kognitivnoj znanosti objavljeno je u Science, Scientific American, [1] The Times Literary Supplement, The New York Review of Books, The New York Times, New Scientist, Slate i drugima.[2] Njezin opus također uključuje četiri knjige i preko 100 članaka u časopisima. Često se pojavljivala na TV i radiju, uključujući The Charlie Rose Show i The Colbert Report. Slate piše o Gopniku: `Jedan od najistaknutijih istraživača na tom području, Gopnik je također jedan od najboljih pisaca, s posebnim darom za povezivanje znanstvenog istraživanja s pitanjima na koja roditelji i drugi najviše žele odgovore. Ovdje možete otići ako želiš ući u glavu bebe.`[3] Gopnik je kolumnistica za The Wall Street Journal, koja dijeli kolumnu Mind & Matter s Robertom Sapolskyjem naizmjenično subotom. Gopnik je 1975. godine diplomirala psihologiju i filozofiju na Sveučilištu McGill. Godine 1980. stekla je titulu doktora znanosti. doktorirao eksperimentalnu psihologiju na Sveučilištu Oxford. Radila je na Sveučilištu u Torontu prije nego što se pridružila fakultetu na UC Berkeleyu 1988. godine.[5] Predavanje na SkeptiCalu – Berkeley, CA – 21. travnja 2012. – „Filozofska beba: Što nam dječji umovi govore o istini, ljubavi i smislu života“ Gopnik je obavio opsežan rad na primjeni Bayesovih mreža na ljudsko učenje te je objavio i predstavio brojne radove na tu temu.[5] Gopnik o ovom djelu kaže: `Zanimljiva stvar kod Bayesovih mreža je da one traže uzroke, a ne puke asocijacije. One vam daju jednu reprezentativnu strukturu za bavljenje kako stvarima koje se upravo događaju, tako i intervencijama - stvarima koje promatrate kako drugi rade na svijet ili stvari koje činite svijetu. Ovo je važno jer postoji nešto stvarno posebno u načinu na koji tretiramo i razumijemo ljudsko djelovanje. Dajemo mu poseban status u smislu naših uzročnih zaključaka. O ljudskim postupcima razmišljamo kao o stvarima koje vi učiniti koji su osmišljeni kako bi promijenili stvari u svijetu za razliku od drugih događaja koji se upravo događaju.`[6] Judea Pearl, razvojnica Bayesovskih mreža, kaže da je Gopnik bio jedan od prvih psihologa koji je primijetio da matematički modeli također podsjećaju na to kako djeca uče. Gopnikov rad u Berkeley`s Child Study Centru nastoji razviti matematičke modele kako djeca uče. Ovi modeli bi se mogli koristiti za razvoj boljih algoritama za umjetnu inteligenciju.[7] U travnju 2013. Gopnik je primljen u Američku akademiju umjetnosti i znanosti.[8] Ona je od 2014. godine članica Društva za kognitivne znanosti.[9] Godine 2021. dobit će nagradu James McKeen Cattell za životno djelo za primijenjeno istraživanje od Udruge za psihološke znanosti (APS)....

Odlično stanje Miodrag Sibinović ORIGINAL I PREVOD / Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Original i prevod - Uvod u istoriju i teoriju prevođenja Miodrag Sibinović Izdavač: Privredna štampa, Beograd 1979; Detaljnije: tvrd povez, strana 192, 20cm Miodrag Sibinović (Zaječar, 6. oktobar 1937 — 26. jul 2020[1]) bio je istaknuti srpski filolog, lingvista, prevodilac, teoretičar prevođenja, književnik. Na polju slavistike je dao kapitalni doprinos, posebno iz domena rusistike, ukrajinistike i belorusistike. Bio je profesor univerziteta. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u porodici prosvetnih radnika 6. IX 1937. u Zaječaru. Osnovnu školu učio je u Koželju, Minićevu i Knjaževcu, gimnaziju u Knjaževcu i Negotinu. Diplomirao je na Grupi za ruski jezik i književnost Katedre za istočne i zapadne slovenske jezike i književnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu 1959. godine. Na toj Katedri, koja je posle podele Filozofskog na Filozofsko–istorijski i Filološki, pripala Filološkom fakultetu, od 1960. radi na predmetu Ruska književnost, prošavši sva nastavnička zvanja.[2] Na svom matičnom fakultetu i na fakultetima na kojima je bio angažovan kao honorarni nastavnik držao je kurseve: Uvod u nauku o književnosti, Ruska narodna književnost, Stara ruska književnost, Ruska književnost XVIII veka, Ruska književnost prve polovine XIX veka, Ruska poezija sredine XIX veka, Uvod u teoriju prevođenja, Ruska lirska poezija XVIII i XIX veka (specijalni kurs), Ruska poema (specijalni kurs), Poetika Sergeja Jesenjina (specijalni kurs). Kao mladi docent, dve godine je proveo na radu u nastavi na Katedri za slovensku filologiju Filološkog fakulteta u Moskvi. Radio je u određenim vremenskim intervalima kao honorarni nastavnik i na univerzitetima u Novom Sadu, Skoplju i Prištini. Držao predavanja kao gostujući profesor na Filološkom fakultetu MGU, Filološkom fakultetu u Kijevu, Karlovom univerzitetu u Pragu i Institutu za prevođenje Udruženja književnika Gruzije u Tbilisiju. Doktorat književnih nauka stekao je na Univerzitetu u Beogradu 1970. godine (tema: Ljermontov u srpskoj književnosti do 2. svetskog rata). Njegovi kursevi iz ruske narodne književnosti i iz teorije prevođenja zapravo su prvi kursevi iz ovih naučnih disciplina na beogradskoj slavistici i Beogradskom univerzitetu.[3] Na predlog Naučnog saveta Moskovskog državnog univerziteta 1996. dobio je zvanje počasnog doktora Moskovskog univerziteta. Projekti[uredi | uredi izvor] Bio je naučni rukovodilac sledećih istraživačkih fakultetskih ili međufakultetskih, odnosno međuinstitucionalnih projekata: Istorija i poetika srpskog književnog prevoda (fakultetski projekat), Međuslovenske književne i kulturne veze (rukovodilac projekta, rađenog zajedno sa Institutom za književnost i umetnost — Beograd), Srpska književnost i kultura u evropskom kontekstu (međufakultetski projekat beogradskog Filološkog fakulteta, Filozofskog fakulteta iz Novog Sada, Fakulteta dramskih umetnosti iz Beograda i Akademije umetnosti iz Novog Sada). Inicirao je i organizovao međunarodne simpozijume na Filološkom fakultetu u Beogradu: Ruska emigracija u srpskoj kulturi HH veka (1993), Ruska emigracija u srpskoj i drugim slovenskim zemljama HH veka (1995) i Jesenjin na kraju HH veka (1997). Dostignuća[uredi | uredi izvor] Na Filološkom fakultetu u Beogradu, osim slavistima, jedno vreme predavao je predmet Uvod u teoriju prevođenja i studentima orijentalistike (grupa za turski i grupa za arapski jezik i književnost), studentima grupe za kineski jezik i književnost i grupe za japanski jezik i književnost. To je činio u saradnji sa profesorima i lektorima odgovarajućih jezika. Ovaj predmet je godinu dana predavao, takođe, studentima prevodilačkog usmerenja na Filološkom fakultetu Univerziteta u Skoplju — dok tamošnji Fakultet nije dobio kvalifikovanog nastavnika za teoriju prevođenja iz sopstvene sredine. Njegova knjiga O prevođenju (1990) bila je osnovni udžbenik za sve srednjoškolce prevodilačkog smera u Srbiji (koji su učili francuski, nemački, engleski i ruski jezik). Posebno se bavio istraživanjem književnoistorijskih i teorijskih aspekata prevođenja. Objavio je preko 300 stručnih i naučnih radova i 20 autorskih knjiga iz oblasti nauke o književnosti. Autor je odeljaka o romantizmu u ruskoj književnosti prve polovine HIH veka i o ruskoj poeziji sredine HIH veka u poznatom Nolitovom koautorskom izdanju Ruska književnost I–II. Radovi su mu objavljivani, osim na srpskom, na ruskom, češkom, francuskom, beloruskom i ukrajinskom jeziku — u Rusiji, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, Belorusiji, Ukrajini i Švajcarskoj.[4] Tokom života angažovao se povremeno na stručnim i organizacionim poslovima Saveza slavističkih društava Jugoslavije, Slavističkog društva Srbije, Društva za strane jezike i književnosti Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Učestvovao je u pripremama za osnivanje Društva srpsko–ruskog prijateljstva Srbije. Jedan je od osnivača i Srpsko–ukrajinskog društva Republike Srbije. Od 1990. je predsednik Komiteta slavista Jugoslavije, a 1991. je izabran za člana svetskog Međunarodnog slavističkog komiteta (na obe ove funkcije 1998. dao je ostavku). Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Udruženja književnika Srbije. Od 1983. do 1985. bio je prorektor za nastavna pitanja Univerziteta u Beogradu i od 1984. do 1989. god. predsednik Prosvetnog saveta Srbije. Tokom radnog veka bio je član uredništva ili urednik sledećih naučnih časopisa: Književna istorija (Beograd), jedan od osnivača i član Uredništva; Živi jezici (Beograd), časopis Društva za strane jezike i književnosti Srbije, glavni i odgovorni urednik; Prevodilac (Beograd), časopis Udruženja stručnih i naučnih prevodilaca Srbije, član Saveta; Filološki pregled (Beograd), član Uredništva; Zbornik za slavistiku Matice srpske (Novi Sad), glavni i odgovorni urednik; Slov`яnsьkiй svit(Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava; UKRAS (Kiїv), član Uredništva međunarodnog sastava. Bavi se prevođenjem književnih dela na srpski jezik. Priredio je mnoga izdanja ruskih i ukrajinskih, beloruskih i gruzijskih pisaca na našem jeziku. Preveo je preko 80.000 stihova iz ruske, beloruske, ukrajinske, češke, bugarske, makedonske, jermenske i gruzijske poezije. Kao član Redakcije naučnog izdanja Celokupnih dela Desanke Maksimović, prikupio je i priredio 8. i 9. tom toga izdanja koji obuhvataju pesnikinjine prevode poezije.[5] Prevodio je s ruskog libreta za operske predstave u beogradskom Narodnom pozorištu i „Madlenijanumu“. Sa doslovnog prevoda na ruski sačinio je i u Srpskoj književnoj zadruzi sa odgovarajućim predgovorom 1989. godine objavio prvi srpski prevod starogruzijskog speva Šote Rustavelija Vitez u tigrovoj koži.. Od septembra 1998. godine, u znak protesta protiv novodonesenog Zakona o univerzitetu, odbivši da učestvuje u degradiranju univerziteta u Srbiji, otišao je u prevremenu penziju. Posle penzionisanja nastavio je da se bavi naučnim i prevodilačkim radom. U tom periodu i dalje objavljuje knjige svojih naučnih i esejističkih radova, kao i niz prevoda. Dugogodišnji je predavač na književnim tribinama Kolarčevog narodnog univerziteta u Beogradu, Narodne biblioteke Srbije, Ruskog doma, Kulturnog centra Beograda, Biblioteke grada Beograda i drugih kulturnih institucija u Beogradu, na teritoriji Srbije i nekadašnje Jugoslavije. Više puta je na tim tribinama držao i cikluse predavanja i književnih večeri (Poezija Sergeja Jesenjina, KNU, 1965; Ruska poezija Puškinove plejade, Narodna biblioteka Srbije 1983; Puškin, KNU, 1999; Čovek i priroda u ruskoj poeziji, Ruski dom, 2003; Ruska poezija druge polovine HH veka, KNU, 2003. i dr.). U tome je često sarađivao sa nizom značajnih srpskih dramskih, muzičkih i likovnih umetnika. Od zadužbine Ilije M. Kolarca Kolarčev narodni univerzitet novembra 2000. godine dobio je „Plaketu za izvanredne zasluge u programskoj delatnosti Kolarčeve zadužbine“. Inicijator je ili učesnik mnogih projekata posvećenih razvoju kulturne saradnje i popularisanju ruske, ukrajinske i beloruske književnosti na srpskom kulturnom području (velika izložba u Narodnoj biblioteci Srbije Puškin i srpska kultura, 1999; koncepcija, izbor i najveći deo prevoda za televizijski ciklus tokom kojeg je na RTS 2000. u trodelnoj emisiji predstavljena Puškinova lirika na srpskom jeziku; televizijska emisija Puškin i srpska kultura, RTS, 1999; uvodna izlaganja o nizu ruskih pisaca u ciklusu Velikani svetske književnosti Školskog programa RTS, učešće u TV emisijama povodom 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina; niz predavanja i književnih večeri u gradovima Srbije povodom 200. godišnjice rođenja A. S. Puškina i 100. godišnjice rođenja S. Jesenjina i dr.). Od njegovih prevoda poezije A. Ahmatove iz knjige Pesme i eseji dramska umetnica Olga Savić je 1999. godine sačinila i u sali Instituta za kulturu Srbije izvodila monodramu „Ana Ahmatova“.[6] Nagrade[uredi | uredi izvor] Za prevod Antologije beloruske poezije (Beograd, 1993) dobio je 2001. belorusku državnu plaketu „1000 godina hrišćanstva“. Za prevod antologije ukrajinske poezije (Srpsko Sarajevo, Banja Luka, 2002) U inat vetrovima dobio je 2004. ukrajinsku međunarodnu nagradu „Ivan Franko“. Nosilac je nagrade „Miloš Đurić“ za prevod poezije (Ana Ahmatova, Pesme i eseji, Paideia, Beograd, 1999), Nagrade za najbolji prevod ruske književne proze „Dr Jovan Maksimović“ (T. Tolstoj, Kis, „Geopoetika“, Beograd, 2002). Za aktivnost u obeležavanju 200. godišnjice Puškina 1999. dobio je medalju Vlade Ruske Federacije. Kao predavaču dva puta mu je dodeljivana plaketa Ruskog doma kulture u Beogradu. Dodeljene su mu povelje za životno delo Udruženja književnih prevodilaca Srbije (2004. godine), Udruženja književnika Srbije (2012.) i Slavističkog društva Srbije (2017.). Od Smederevske pesničke jeseni 2016. dobio je Povelju za prevođenje savremene poezije „Zlatko Krasni“. Odlukom Vlade Republike Srbije, na predlog Udruženja književnih prevodilaca Srbije, 7. decembra 2007. godine dodeljeno mu je posebno priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji. Autorske knjige[uredi | uredi izvor] Ljermontov u srpskoj književnosti. Filološki fakultet, Beograd, 1971, 227 str. Original i prevod. Privredna štampa, Beograd, 1979, 189 str. O prevođenju. Priručnik za prevodioce i inokorespondente. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1983, 112 str. Tehnika prevođenja. Opšti deo. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1990, 98 str. Poetika i poezija. Veliki ruski liričari. Zvezdara, Beograd 1990, 203 str. Novi original. Uvod u prevođenje. Naučna knjiga, Beograd, 1990, 194 str. Ruski pesnici od baroka do avangarde. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1995, 238 str. Slovenski impulsi u srpskoj književnosti i kulturi. Zvezdara, Beograd, 1995, 254 str. Puškinov i srpski „Evgenije Onjegin“, Idea, Beograd, 1999, 190 str. Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Prosvetni pregled, Beograd, 1999, 218 str. Ruski književni istočnici, Niš, 2000, 176 str. Iza horizonta. Ogledi iz ruske, ukrajinske, beloruske i gruzijske književnosti. Čigoja štampa, Beograd, 2002, 177 str. Novi život originala, Udruženje naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, Prosveta, Altera, Beograd, 2007, 309 str. Slovenska vertikala, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 2008, 434 str. Individualna konkretizacija književnog teksta, Filološki fakultet, Beograd, 2012, 467 str. Množenje svetova. Ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti (od H do HHI v.). Clio, Beograd, 2015, 218 str. Slavističke teme, Filološki fakultet, Beograd, 2015, 268 str. Kroz grivu zene. Raščitavanje pesama o konju iz poezije slovenskih naroda, Filološki fakultet, Beograd, 2017, 164 str. Bibliografija prevoda[uredi | uredi izvor] Sergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/, I–IV. Prev. s ruskog 3.274 stroček stihotvoreniй i poэm. „Narodna knjiga“, Beograd, 1966, knj. I–IVSergej Jesenjin, Sabrana dela /Sobranie sočineniй/ Hikolaj Zabolocki, Bezdani ogledala /Bezdnы zerkal/. Prev. c ruskog oko 2.100 stroček stihotvorenih i poэm. „Kultura“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Izabrana dela /Vыbrannыe sočineniя/. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 3.000 stroček stihotvoreniй i dramы „Maskarad“. „Prosveta“, Beograd, 1968.. Mihail Ljermontov, Gvozdeni san /Železnый son/. Prev. s ruskog oko 2.500 atroček liričeskih stihotvoreniй. „Kultura“, Beograd, 1969.. Sergej Jesenjin, Celokupna dela /Polnoe sobranie sočineniй/, I–VI. Kak odin iz perevodčikov, perevel okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm (эto izdanie pereizdano v 1971, 1973. i 1975 g. g.) Boris Pasternak, Lirika. Kak odin iz perevodčikov, per. 1.602 stroček liričeskih stihotvoreniй. „Rad“, Beograd, 1972.. Evgenij Jevtušenko, Izabrane pesme. Kak odin iz perevodčikov, per. 656 stroček stihotvoreniй i poэm. „Rad“, Beograd, 1972. Aleksandar Blok, Prsten života /Kolьco žizni/. Perevod 4.500 stroček stihotvoreniй i poэm. BIGZ, Beograd, 1975. Dva veka Puškina. Pesme i bajke /Stihotvoreniя i skazki/, „Interpres“ /Mednый vsadnik. Pir vo vremя čumы. Svetskaя vlastь/, Beograd, 1999. Aleksandar Puškin, Bronzani konjanik. Pir za vreme kuge. Svetovna vlast. „Ideia“, Beograd, 1999. . Ana Ahmatova, Pesme, poeme i eseji /Stihi, poэmы i statьi/, „Raіdeіa“, Beograd, 1999. Pesme o ljubavi. Baćuškov, Davidov, Puškin, Venevitinov, Ljermontov, Njekrasov, Tjutčev, Fet, Anjenski, Blok, Hlebnjikov, Jesenjin, Gumiljov, Ahmatova, Pasternak, Cvetajeva, Mandeljštam, Zabolocki. „Raіdeіa“, Beograd, 1999.. Sergej Jesenjin, Sabrana dela. Knj. 1–5. (Prev. okolo 4.000 stroček stihotvoreniй i poэm), „VERZALpress“, Beograd, 2000.. Mihail Ljermontov, Tužni demon. (Pečalьmый demon) Stihi. NIP „Prosvetni pregled“, Beograd, 2001. Anton Čehov, Pod zakletvom. Priče i izvodi iz pisama. /Rasskazы, povesti i vыderžki iz pisem/ „Raіdeіa“, Beograd, 2004. Vidovito srce. Ruske narodne pesme i misli. /Prozorlivoe serdce. Russkie narodnыe pesni i dumы/„Narodna knjiga“, Beograd, 2004. Nikolaj Ljeskov, Levak. Predanje o tulskom razrokom levaku i čeličnoj buvi. /Levša/, „Interpres“, Beograd, 2005. Tatjana Tolstoj, Kis /Kыsь/. „Geopoetika“, Beograd, 2005. Aleksandar Kušner, Lirika. Smederevo, 2007. Antologija ruske lirike. H–HHI vek. T. 1–3. Prevod 9.991 stroček. „Raіdeіa“, Beograd, 2007. Mihail Ljermontov, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 357 str. Aleksandar Blok, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 341 str. Ana Ahmatova, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 308 str. Nikolaj Zabolocki, Izabrane pesme. Izbor, predgovor i prevod lirskih pesama. Orfeus (Biblioteka „Istočno nebo“), Novi Sad, 2010, 286 str. Nikolaj Gogolj, Odabrana proza: priče i ispisi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2010, 288 str. Vetar u grivi. Konj u poeziji slovenskih naroda. Izbor i prevodi iz ruske, beloruske, ukrajinske, bugarske i makedonske poezije. Interpres, Beograd, 2011, 409 str. Antologija beloruske poezije. Drugo, prošireno izdanje. SKZ, Beograd, 2012, 231 str. Dva veka Ljermontova. Interpres, Beograd, 2014. Venac za Mandeljštama. Poezija, proza, eseji, prepiska. Ruski i srpski pisci o Mandeljštamu. Sremski Karlovci–Novi sad, 2019. Ivan Čarota o Miodragu Sibinoviću[uredi | uredi izvor] U književnom časopisu `Istok` br. 27 (2021) uvršen je tekst prof. dr Ivana Čarote o Miodragu Sibinoviću[7]: ...Što se tiče zasluga profesora Sibinovića za našu (belorusku) kulturu i književnost, ne može da se ne uzme u obzir tako važna okolnost: u republikama bivše Jugoslavije početkom druge polovine HH veka profesionalnih belorusista uopšte nije bilo. I tako je početkom 80-ih godina on ostao, faktički, jedini. Upravo zahvaljujući njegovoj stvaralačkoj aktivnosti i visokom autoritetu u Srbiji postepeno je počela da se skreće pažnja ka beloruskoj (a takođe i ukrajinskoj) književnosti. Niko drugi nije, kao poštovani profesor Sibinović, sa njemu svojstvenom profesionalnom odgovornošću, prihvatio da prevodi Antologiju beloruske poezije (Beograd, 1993), i da napiše predgovor za nju – prvu, između ostalog, ne samo na srpskom jeziku, već i na svim južnoslovenskim. Ne bojimo se preterivanja stavljajući akcenat na to, koliko je autoritetnost njegove ličnosti obezbedila u velikom stepenu i izlaz knjige u široko poznatoj seriji najstarijeg i najpoznatijeg izdavaštva u zemlji, prijateljski stav kritičara, a zatim i dopunjeno reizdanje u istom prestižnom izdavaštvu. Važno je podvući, da je antologija bila reizdana 2012. godine. I naši čitaoci s pravom pretpostavljaju da je posvećena 130. godišnjici najznačajnijih pesnika Belorusije, takođe iz razloga što je reizdana antologija iz raznih uglova predstavljala njihovo stvaralaštvo. Naravno, u prevodu poštovanog M. Sibinovića. Koristeći ovu priliku, veoma je prijatno označiti i zaslugu Ambasade Belorusije u Srbiji u to vreme, a neposredno ambasadora V.N. Čuševa. To diplomatsko predstavništvo Republike Belorusije je iniciralo jubilejno reizdanje, pri čemu su obezbedili finansijsku podršku srpskih sponzora. Takve akcije, na veliku žalost, nije bilo ranije i nema danas. Ako pomenemo i javna predstavljanja oba izdanja ove knjige, i, shodno tome, beloruske lepe književnosti uopšte, opet ne može da se ne pomene uloga kolege Sibinovića. Postarao se da ih organizuje u takvom formatu, da se skupila ozbiljna, elitna publika. Ne mogu da izbrišem iz sećanja – o tome sam više puta govorio i usmeno i pismeno, – kako su lepo bili na večeri, organizovanoj u okviru Međunarodnog foruma prevodilaca, predstavljeni naši odlični pesnici dva pokolenja – Maksim Tank i Anatolj Sis. Dostojno i istaknuto mesto M. Sibinović je ustupio beloruskim pesnicima u svojoj originalnoj po zamisli antologiji: Vetar u grivi: Konj u poeziji slovenskih naroda (2011)...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Norman Antony Hart (15. listopada 1925. – 18. siječnja 2009.), [1][2][3] bio je engleski umjetnik najpoznatiji po svom radu na obrazovanju djece u umjetnosti kroz svoju ulogu dječjeg televizijskog voditelja. Hart je isprva služio kao časnik u pukovniji Gurkha do početka indijske neovisnosti. Nakon toga se uključio u dječju televiziju od 1950-ih, radeći na BBC-jevom Plavom Petru nekoliko godina prije nego što je predvodio niz dječjih umjetničkih programa, uključujući Vision On, Take Hart i Hartbeat. Hartov doprinos dječjoj televiziji uključuje dizajn logotipa broda koji koristi Plavi Petar i znački serije, te animiranog lika Morpha, koji se pojavio uz njega u njegovim programima nakon njegovog predstavljanja 1970-ih. Rani život Tony Hart je rođen u Hastings Roadu, Maidstone u Kentu.[4] Crtanje ga je zanimalo od malih nogu.[3] Pohađao je All Saints, Margaret Street Resident Choir School, a zatim školu Clayesmore u Iwerne Minsteru, Dorset, [5] gdje mu je umjetnost bila najbolji predmet.[3] Vojna služba Hart je napustio školu 1943. i želio se pridružiti Kraljevskim zračnim snagama, ali kako ne bi mogao letjeti zbog pomalo slabog vida, slijedio je očeve stope i umjesto toga se pridružio britansko-indijskoj vojsci gdje je stekao časničku komisiju u 1st Gurkha puške.[potreban citat] Međutim, kada mu je rečeno da će niže rangirane britanske časnike zamijeniti indijski časnici nakon indijske neovisnosti, odlučio se vratiti u civilni život.[3][neuspjela provjera] Izbijanje Korejski rat (25. lipnja 1950.) doveo ga je do ponovnog imenovanja u Teritorijalnu vojsku, pridodanu Kraljevskom topništvu, od 23. studenog 1948. do 1. srpnja 1950. [6] Karijera Hart na snimanju filma Take Hart, c. 1970-ih Nakon što je demobiliziran, Hart je odlučio postati profesionalni umjetnik i studirao je na Maidstone College of Art, [3] koji je kasnije postao Kent Institute of Art & Design (a sada je kampus Maidstone Sveučilišta za kreativne umjetnosti). Diplomirao je 1950. i, nakon što je radio kao izlagač u jednoj londonskoj trgovini, postao slobodni umjetnik.[3] Hartov prodor u televiziju dogodio se 1952. godine, nakon što ga je brat nagovorio da dođe na zabavu na kojoj je upoznao BBC-jevu televizijsku producenticu za djecu. Nakon intervjua u kojem je Hart nacrtao ribu na salveti dok je producent tražio papir, Hart je postao rezidentni umjetnik na programu Saturday Special.[2] Naknadne televizijske emisije uključivale su Playbox (1954–59), Tich and Quackers (1963–), Vision On (1964–76), Take Hart (1977–83), Hartbeat (1984–93), Artbox Bunch (1995–96) i Smart Hart (1999. – 2000.). [7] Od 1970-ih često se pojavljivao uz animiranog Plasticine stop-motion lika Morpha, kojeg je stvorio Peter Lord iz Aardman Animationsa. Hart je bio redovito lice na BBC-jevom dječjem programu Blue Peter 1950-ih, a predstavio je niz programa 1959. [2]. Knjiga Richarda Marsona Blue Peter: Inside the Archives navodi Harta kao voditelja u studenom 1959., ali on nije službeno naveden kao domaćin. Osim što je demonstrirao projekte malih razmjera (vrste koje bi gledatelji mogli učiniti), Hart je također stvorio umjetnička djela velikih razmjera na podu televizijskog studija, pa je čak koristio plaže i druge otvorene prostore kao `platna`.[8] Stalni dio Hartovih programa bila je Galerija u kojoj su se izlagala umjetnička djela (slike, crteži i kolaži) koja su slali mladi gledatelji. Jedan od dijelova lagane vibrafonske glazbe koji prati ovaj prilog—`Left Bank Two`, skladatelja Waynea Hilla i izvode The Noveltones[9][10]—ušao je u britansku TV temu. Ovo je prvi put predstavljeno u emisiji Vizija On. Hart je također izradio originalni dizajn za značku Blue Peter, koja se također koristi kao logo programa. Prvobitno je tražio da mu se honorar isplati kao tantijema od 1d (jedan peni prije decimalizacije) za svaku izrađenu značku, ali ponuđena mu je paušalna naknada od £100[11][12] (ekvivalent £3,061.58 prema stopama iz siječnja 2020. ). Značke su poznate diljem Ujedinjenog Kraljevstva i za njima su čeznule generacije gledatelja Plavog Petra. Galiju tinte i akvarela, za koju se vjeruje da je bila inspiracija za logo i značku Plavog Petra, izvorno je nacrtao Hart za `Hooray for Humpty-Dumpty` u Subotnjem specijalu, 1952. [13] Hart je dobio dvije BAFTA nagrade. Njegov prvi, za najbolji dječji obrazovni program, došao je 1984. za Take Hart, a dobio je nagradu za životno djelo 1998. [8]. Povukao se iz redovnog rada na televiziji 2001. godine.[3] Osobni život Hart je upoznao svoju suprugu Jean Skingle dok je radio na televiziji; vjenčali su se 1953.[2] Bili su u braku pedeset godina dok ona nije umrla 2003. Imali su kćer Carolyn i dvoje unučadi.[14] Smrt Dana 28. prosinca 2006. objavljeno je tijekom programa ponovnog okupljanja It Started with Swap Shop da je Hart lošeg zdravlja, iako to nije razrađeno sve do intervjua za The Times objavljenog 30. rujna 2008., otkrivajući da su ga dva moždana udara lišila uporaba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Novum Organum, u potpunosti Novum Organum, sive Indicia Vera de Interpretatione Naturae („Novi organon, ili pravi pravci koji se tiču tumačenja prirode“) ili Instaurationis Magnae, Pars II („Deo II Velike Instauracije“), je filozofsko delo od Frensisa Bekona, napisan na latinskom i objavljen 1620. Naslov je referenca na Aristotelovo delo Organon, koje je bila njegova rasprava o logici i silogizmu. U Novum Organum, Bekon opisuje novi sistem logike za koji veruje da je superiorniji od starih načina silogizma. Ovo je sada poznato kao Bekonov metod. Za Bekona je pronalaženje suštine stvari bio jednostavan proces redukcije i korišćenje induktivnog zaključivanja. U pronalaženju uzroka `fenomenalne prirode` kao što je toplota, mora se navesti sve situacije u kojima se nalazi toplota. Zatim treba sastaviti još jednu listu, navodeći situacije koje su slične onima iz prve liste osim nedostatka toplote. Treća tabela navodi situacije u kojima toplota može da varira. `Priroda oblika`, ili uzrok, toplote mora biti ono što je zajedničko svim instancama u prvoj tabeli, nedostaje u svim instancama druge tabele i varira po stepenu u instancama treće tabele. Naslovna stranica Novum Organuma prikazuje galiju koja prolazi između mitskih Herkulovih stubova koji stoje sa obe strane Gibraltarskog moreuza, označavajući izlaz iz dobro zacrtanih voda Sredozemnog mora u Atlantski okean. Iberijski mornari su probili stubove, kao granicu Mediterana, otvarajući novi svet za istraživanje. Bekon se nada da će empirijsko istraživanje, na sličan način, razbiti stare naučne ideje i dovesti do boljeg razumevanja sveta i nebesa. Ova naslovna strana je obilno kopirana iz Regimiento de Navegacion Andresa Garsije de Sespedesa, objavljenog 1606. godine.[1] Latinska oznaka na dnu – Multi pertransibunt & augebitur scientia – preuzeta je iz Starog zaveta (Danilo 12:4). To znači: „Mnogi će putovati i znanje će biti uvećano“. Bekon i naučni metod Glavni članak: Bekonovski metod Bekonov rad je bio ključan u istorijskom razvoju naučnog metoda. Njegova tehnika liči na modernu formulaciju naučnog metoda u smislu da je usredsređena na eksperimentalno istraživanje. Bekonov naglasak na korišćenju veštačkih eksperimenata da bi se obezbedila dodatna posmatranja fenomena je jedan od razloga što ga često smatraju „ocem eksperimentalne filozofije“ (na primer, čuveno od Voltera). S druge strane, savremeni naučni metod ne prati Bekonove metode u detaljima, već više u duhu metodičnosti i eksperimentalnosti, pa se njegova pozicija u tom pogledu može osporiti.[2] Međutim, važno je da je Bekon postavio scenu za nauku da razvije različite metodologije, jer je izneo argumente protiv starijih aristotelovskih pristupa nauci, tvrdeći da je taj metod bio potreban zbog prirodnih predrasuda i slabosti ljudskog uma, uključujući prirodnu pristrasnost koju mora tražiti metafizička objašnjenja koja nisu zasnovana na stvarnim zapažanjima. Fransis Bejkon (poznat i kao Frensis Bekon, engl. Francis Bacon; London, 22. januar 1561 — London, 9. april 1626) bio je engleski filozof, državnik i esejista. Iako je političku karijeru završio neslavno, ostao je upamćen zahvaljujući svojim filozofskim delima, a posebno kao zagovornik naučnog metoda u vreme naučne revolucije.[1] Bejkona nazivaju ocem empirizma.[2] Njegovi radovi zasnivaju i popularizuju induktivnu metodologiju u naučnom istraživanju, kasnije poznatu pod imenom „Bejkonov metod” ili samo naučni metod. Biografija Fransis Bejkon je rođen 22. januara 1561. u Kući Jork u Londonu kao najmlađi od petoro sinova oca Nikolasa Bejkona. Nikolas Bejkon je bio čuvar velikog pečata u prvih dvadeset godina vladavine Kraljice Elizabete. Bejkonova majka je bila ledi Ana Kuk, rođaka sera Viljema Sesila, lorda Berli, koji je bio kraljevski rizničar i jedan od najmoćnijih ljudi u Engleskoj. Njen otac je bio glavni učitelj kralja Edvarda VI, a ona je bila lingvista i teolog i bez ikakve teškoće se dopisivala s vladikama na grčkom jeziku. Ona sama je podučavala svoga sina. U Bejkonovo vreme Engleska je doživela procvat i u ekonomskom i u kulturnom pogledu. Otkriće Amerike skrenulo je trgovinu sa Sredozemnog mora na Atlantski okean, što je atlantske zemlje (Španiju, Francusku, Holandiju i Englesku) dovelo do one trgovačke i finansijske nadmoćnosti koju je ranije uživala Italija. Engleska književnost je procvetala u Spenserovim pesmama i Sidnijevoj prozi; na engleskoj pozornici prikazivane su drame koje su pisali Vilijam Šekspir, Kristofer Marlou, Ben Džonson i stotina drugih velikih pesnika. Kad je Bejkon navršio trinaest godina, poslali su ga zajedno sa njegovim starijim bratom Antonijem Bekonom na Koledž Sv. Trojice u Kembridžu.[1] Tu je proveo tri godine kao marljiv student. Koledž je ostavio s jakom antipatijom prema njegovim udžbenicima i metodama, s utvrđenim neprijateljstvom prema kultu Aristotela. Rešio je da filozofiju vrati na plodniji put i da je iz sholastičkog raspravljanja okrene na osvetljavanje i umnožavanje ljudskih dobara. Sa samo šesnaest godina prihvatio je položaj u pratnji engleskog ambasadora u Francuskoj. Ser Nikolas Bejkon je iznenada preminuo 1579. godine. Nameravao je da Fransisa snabde imanjem, ali je smrt poremetila njegove planove, pa je mladi diplomata ubrzo pozvan da se vrati u London, gde je ostao bez oca i bez sredstava. On se do tada već bio navikao na raskošan život svoga vremena i bilo mu je teško što mora da se prilagodi jednostavnom životu. Pošto je bio primoran da se bavi pravnim poslovima, mnogobrojnim molbama se obraćao svojoj uticajnoj rodbini da mu osiguraju državni položaj koji bi ga oslobodio ekonomskih briga, ali nije imao uspeha. Postao je advokat, a kasnije i član parlamenta. Godine 1586. je uzeo učešće u egzekuciji Meri Stjuart. Sprijateljio se 1591. sa Robertom Deverom, vojvodom od Eseksa, od koga je primio mnogo značajnih poklona. Nakon što je Eseks krenuo u pobunu protiv kraljice, Bejkon je učestvovao u vođenju istrage koja je dovela do egzekucije vojvode 1601. godine. Često je bio u problemima jer je trošio previše, a 1601. je uhapšen zbog dugova. Kada je Džejms I Stjuart postao kralj 1603. godine, Bejkonova pozicija se poboljšala. Godine 1603. je postao plemić. Bio je imenovan da napravi plan ujedinjenja Engleske i Škotske. Oženio je Alis Berhem 1606, a sledeće godine je postao Solisitor general. Godine 1618. imenovan je za Barona Verulama (engl. Baron Verulam), a 1621. za Vikonta Sent Olbansa (engl. Viscount St Albans). S obzirom na to da nije imao dece, obe titule su se završile nakon njegove smrti. Njegova karijera državnika se završila skandalom. Jedan razočarani tužilac ga je 1621. optužio da je njegovu tužbu odbio jer je primio mito.[1] Kralj je popustio pod pritiskom trenutno ojačalog Parlamenta, pred kojim ga je Bejkon često branio, i naredio da Bejkona zatvore u Tauer. Posle samo dva dana Bejkon je oslobođen, a novčanu kaznu od 40.000 funti kralj mu je oprostio. Poslednjih pet godina života Bejkon je proveo povučeno, u tišini svoga doma, mučeći se u neobičnom siromaštvu i tešeći se stvaralačkim radom na polju filozofije. U tih pet godina napisao je svoje najveće latinsko delo, De augmentis scientiarum, publikovao je prošireno izdanje Ogleda, jedan fragmenat s natpisom Sylva sylvarum i Istoriju Henrija VII. Kajao se što se ranije nije odrekao politike i sve svoje vreme posvetio književnosti i nauci. Umro je aprila 1626. u 66 godini života od pneumonije.

Autor - osoba Loisel, Régis, 1951- = Loazel, Režis, 1951- Djian, Jean-Blaise, 1953- = Đian, Žan-Blez, 1953- Mallié, Vincent, 1973- = Malije, Vinsent, 1973- Naslov Veliki mrtvac. 1 / Loazel, Džijan, Malije ; [prevod sa francuskog Ilija Čanak] Jedinstveni naslov Le Grand Mort. srpski jezik Vrsta građe strip Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čarobna knjiga, 2020 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 236 str. : ilustr. ; 31 cm Drugi autori - osoba Čanak, Ilija, 1973- = Čanak, Ilija, 1973- Zbirka ǂBiblioteka ǂOlovka, tuš i pero / Čarobna knjiga ; ǂbr. ǂ247 Stari kontinent ; 22 Loazel ; 2 ISBN 978-86-7702-827-5 (karton) Napomene Prevod dela: Le Grand Mort / Régis Loisel, Jean-Blaise Djian, Vincent Mallié Tiraž 1.000 Autori: str. 237 Opis: Veliki Mrtvac 1, Režis Loazel POLINA JE PLANIRALA da se za magistarski rad iz ekologije sprema, prikladno, u prirodi – drugarica joj je pozajmila kuću u Bretanji i automobil, i ostavila je da na miru provede nedelju dana učeći. Međutim, noć je pala na bretanjsku šumu, a Polinin automobil je ostao bez goriva baš ispred Ervanove kuće, dvadeset kilometara od najbližeg sela. Ervan joj predlaže da podele supu i nudi joj smeštaj za noć... Nemajući bolje rešenje, Polina pristaje. Tokom večere, Ervin joj iz jedne knjige magije čita o „malom narodu”, ali za nju su takve priče prosto blesave. Međutim, ona nije ni svesna da je taj susret sa Ervinom samo polazna tačka putovanja ka drugačijem svetu, drugom prostoru i vremenu, u kojem će njeno dotadašnje životno iskustvo i načela biti preispitani... Posledice fantastične avanture u koju će se otisnuti osetiće ona, ljudi oko nje, ali i čitavo čovečanstvo... Režis Loazel (1951) francuski je stripski umetnik, najpoznatiji po serijalu Potraga za Pticom Vremena, koji je pisao Serž Le Tandr. Prve radove objavio je u novinama 1970, a potom je sarađivao s raznim časopisima, među kojima su Pilot, Pif, Fluid glasijal, Metalirlan... Od aprila 1982. u časopisu Šarli mensuel počinje, s Le Tandrom, da objavljuje strip Potraga za Pticom Vremena. Taj strip ga je ustoličio kao jednog od najboljih crtača svoje generacije i doneo mu široku publiku. Krajem osamdesetih objavljuje naslov Troubles Festivals, a 1990. započinje sopstveni poduhvat, stripsku interpretaciju Barijevog Petra Pana. Godine 1998, posle 11 godina pauze, učestvuje u stvaranju nastavka priče o junacima iz Potrage za Pticom Vremena, ovog puta pre svega kao scenarista, zajedno s Le Tandrom, dok crteže poveravaju raznim crtačima. Kao scenarista radi i na još jednom značajnom serijalu, Veliki Mrtvac, koji je realizovan u periodu 2007–2019. Postoje i drugi naslovi u kojima tekst potpisuje on, dok crtež poverava drugim umetnicima (Pyrénée, Les Farfelingues, Fanfreluches pour une sirène). Takođe, pružila mu se prilika da ispuni želju iz detinjstva i sarađuje s Diznijevim studijima. Učestvovao je u radu na filmovima Mulan i Atlantida, Izgubljeno carstvo. Za svoj rad je 2002. dobio gran pri na salonu u Angulemu. Vensan Malije (1973) francuski je stripski umetnik. Nakon što je pohađao crtačku radionicu i školu za grafički dizajn, radio je kao stori-border i scenograf u filmskoj industriji. Sa Žoelom Parnotom objavio je prvu stripsku priču krajem 1996. godine. Za njom je usledio serijal od tri albuma Hong Kong triad, a od 2000. do 2006. potpisuje šest tomova stripa Les Aquanautes (takođe s Parnotom) i tri toma naslova L’Arche. Potom se njegovo ime uglavnom vezuje za Režisa Loazela, s kojim sarađuje na naslovima U potrazi za pticom vremena i Veliki mrtvac. Godine 2021. izlazi prvi album stripa Mračna, koji je Malije crtao po scenariju Ibera. MG125 (N)

Rusini/Rusnaci/Ruthenians (1745-2005) II.tom *6287*11-2022 РУСИНИ РУСНАЦИ Ruthenians (1745-2005) II - Prometej opsežan pregled prošlosti i sadašnjosti vojvođanskih Rusina Rusini 1745-2005.g ISBN: 978-86-515-0429-0,978-86-515-0042-1 Edicije: Posebna izdanja Autor: Проф. др Љубивоје Церовић, Mihajlo Fejsa Povez karton , Broj strana 402., Pismo:Ćirilica,Dimenzije: veći format 21.5 × 30 cm,težina 1400.grama Izdavači / Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej, KPD DOK Kucura, Filozofski fakultet - Odsjek za ruske studije 2007.g stanje: nekorišteno Prvi tom zbornika RUSINI/RUSNACI/RUTHENIANS (1745-2005), iniciran od strane Odseka za rusinistiku Novosadskog univerziteta, predstavlja opsežan pregled prošlosti i sadašnjosti vojvođanskih Rusina. Čine ga mahom do sada neobjavljeni radovi koji se tiču : istorije, vere, jezika, etnografije i umetnosti Rusina. Poseban dodatak zborniku predstavlja Katalog sa izložbe pod nazivom KRETANJE LIKOVNOG STVARALAŠTVA KOD RUSINA, otvorene u junu 2006. godine u Galeriji Prometej (autor je Vlado Njaradi), a upriličene povodom 260-te godišnjice Rusina u Vojvodini. Rusini su istočnoslovenski narod, koji pretežno živi u zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Zakarpatija, a ima ih ukupno oko 1.610.000. Delovi ovog naroda takođe žive i u Slovačkoj, Poljskoj, Rumuniji, Srbiji,Hrvatskoj, SAD-u, Australiji i Kanadi.[1][2] Njihov jezik spada u grupu istočnoslovenskih jezika. Rusine neki smatraju posebnim narodom, dok ih drugi smatraju delom ukrajinskog naroda. Rusinы.png Pored ovog imena, Rusini se u istorijskim dokumentima pominju i pod imenima Ruteni i Malorusi. Na teritoriji na kojoj danas žive Rusini (Ruteni) su se naselili negde sredinom 13. veka, premda postoji mišljenje da su ih Ugri već zatekli tamo. Rusini su od samog početka pripadali pravoslavnoj crkvi. Četrdeset i peti zakonski članak iz 1495. pominje ih kao „šizmatike“, tj. pravoslavce: ao pravoslavni, Rusini su prešli na uniju, koju je prihvatio 1646. monah Petar Parfeni u ime svoje braće sveštenika. Kao nagradu za to, Petar Parfeni je kasnije postao unijatski episkop. Međutim, ovim unijatska propaganda nije još postigla svoj cilj. Petar Parfeni je 1655. priveo još 400 pravoslavnih sveštenika uniji. Unija je među Rusinima dugo vremena bila tajna. Kada je pre Drugog svetskog rata počeo proces vraćanja pravoslavlju, mnogi nisu razumeli šta se događa, jer su oduvek smatrali sebe pravoslavnima. Iskoristivši to, unijatsko sveštenstvo, umesto bilo kakvog objašnjavanja, zvalo je „šizmaticima“ one koji su se vraćali pravoslavlju. Na taj način moglo je nakratko da spreči masovno preobraćanje.....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasilije Vasa S. Pelagić (Gornji Žabar, 1833 — Požarevac, 1899) bio je predstavnik utopijskog socijalizma kod Srba u drugoj polovini 19. veka,[1] prosvetni radnik i narodni lekar. Rođen je 1833. godine u bosanskom mestu Žabaru, kod Brčkog, kao Vasilije Stefanović (po ocu Stefanu) Pelagić. Krenuo je navodno u mesnu osnovnu školu 1852. godine, a nakon završetka pešice stigao u Beograd, gde je pohađao dve godine nižu gimnaziju.[2] Đak Bogoslovije u Beogradu postao je 1857. godine. Usledio je povratak u zavičaj, kada je 1860. godine kao svršeni bogoslov postao učitelj srpske osnovne škole u Brčkom, gde je osnovao srpsku čitaonicu, jednu od prvih u Bosni. Odatle preko Beograda je krenuo u Rusiju. Na Moskovskom univerzitetu je slušao predavanja iz političke medicine i istorije medicine. Pre povratka u Banja Luku, proputovao je srpske krajeve da bi sagledao stanje narodno. Posle dve godine boravka u Rusiji, vratio se u Banjaluku i postao je 1866. godine upravnik tada osnovane Srpsko pravoslavne bogoslovije, koja je bila i prva srednja škola u Bosni.[3] Za školske potrebe i radi širenja prosvete u narodu štampao je 1867. godine u Beogradu „Rukovođu za srpsko-bosanske, hercegovačke, starosrbijanske i makedonske učitelje“. Primio je čin arhimandrita da bi zaštitio Bogosloviju u Banjoj Luci od reakcionarnih elemenata sve tri vere, kojima se nije dopadao njegov slobodouman školski program. Bio je 1867. godine `Vasilije S. Pelagić` profesor i upravitelj banjalučke bogoslovije prenumerant Vukove knjige i darodavac 10 primeraka iste, sirotim bogoslovcima.[4] Činio je ono što je propovedao i sledeće 1868. godine. Februara 1869. godine biva uhapšen pa prognan u Malu Aziju (tačnije u Kjutjaju), pod optužbom da kritikuje turski režim u Bosni. Iz progonstva se spasao 1871. godine uz pomoć Rusije i preko Carigrada je došao u Srbiju. Učestvuje u radu Ujedinjene omladine srpske i predsedava njenoj skupštini u Vršcu. Odatle odlazi na Cetinje i učestvuje u pokretu Družine za oslobođenje srpstva. Dolazi u sukob sa knjazom Nikolom i 1872. godine odlazi u Novi Sad. Godine 1873. boravi u Gracu, Pragu, Trstu i Cirihu; tada se odriče verske službe. U Pragu je 1872. godine `preradio` i objavio delo `Borbu američkog naroda za slobodu i nezavisnost`.[5] Učestvuje u Srpskom ustanku u Hercegovini i Bosni, koji je izbio 1875. godine, i piše Program ustaških prava i druge memorandume za srpske ustanike. Aktivan je 1878. godine radeći na organizovanju otpora protiv najavljene okupacije Bosne i Hercegovine, od strane Austrougarske.[6] Tokom osamdesetih godina je boravio u Srbiji, ali zbog širenja socijalističkih ideja biva proteran nekoliko puta u Rumuniju i Bugarsku.[7] Zbog brošure `Novi grobari Srbije` bio je opet proteran.[8] Bio je međutim u narodu omiljen i žaljen zbog stradanja. Ostalo je zabeleženo da su `Građani varoši Požege` (i drugih, poput Užica) januara 1891. godine zvanično od srpske Narodne skupštine Godine tražili da se Pelagić vrati u Srbiju `iz progonstva`.[9] Bio je i kandidat za narodnog poslanika u Čačku, ali nije imao uspeha u tom poduhvatu.[10] Vaso 1888. godine sarađuje u socijalističkom listu Srpski zanatlija. Učestvuje na skupštini Zanatlijskog udruženja u Vranju 1892. godine i nastoji da se osnuje Socijalistička partija Srbije. Izdaje niz brošura i knjiga o socijalizmu i sarađuje u listovima Zanatlijski savez i Socijal-demokrat kojima je bio i jedan od osnivača. Članke objavljuje i u bugarskoj socijalističkoj štampi, a radovi se prevode i na bugarski. Vaso se sam `raščinio` kaluđerskog čina i napustio jerarhiju 1873. godine.[11] Učinio je to javno i prvokativno. Zbog toga a i kasnijih istupa, o njemu je loše pisala crkvena štampa, ružeći ga zbog `bezbožničkog` delovanja i pisanja. Kada je umro u zatvoru, karlovački `Srpski Sion` kaže za njega `socijalistu`: `da je manje pisao, manje bi zla počinio`.[12] Zbog svog slobodnog stava bio je trn u oku režimu u Srbiji. Javno je raščinjen, zatvaran u ludnicu i posle osuđivan na zatvor. Preminuo je u požarevačkom kaznenom zatvoru Zabela 25. januara 1899. godine.[13] Tajno je sahranjen noću na zatvorskom groblju. Kasnije je ponovo sahranjen na Starom groblju u Požarevcu. Svojim idejama koje je objavio u svojim knjigama, brošurama i novinskim člancima, je puno uticao na radničke i seljačke mase na prostorima Srbije, Hrvatske, BiH, Crne Gore i Bugarske. Postojali su mnogobrojni `Odbori Pelagićevaca`, koje su osnivali njegovi sledbenici po mnogim mestima, krajem 19. veka. U Banjaluci je između dva svetska rada delovalo `Radničko-prosvetno društvo Pelagić`.[14] Po njemu su nazvane OŠ „Vasa Pelagić” Beograd i OŠ „Vasa Pelagić” Leskovac, kao i SSŠ „Vasa Pelagić”, Kovin. Dela i radovi Sem dela Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom (študija za narod i državnike), V. Hornjanski, Budimpešta, 1879. Knjiga za narod ili Stvarni narodni učitelj, Novi Sad, 1879. napisao je dela iz domena socijalizma: Spas Srbije i srpstva, Narodni dobronoša ili Blagodatnik, Štamparija Narodne Radikalne Stranke, Beograd, 1889. Odgovor na četiri društvena pitanja - Šta je socijalizam? Šta oće socijaliste? Koje nauke i kakve nužde gone ljude u u socijalizam? Ima li u Srbiji mesta socijalizmu?, Smiljevo, Beograd, 1892. Socijalizam ili Osnovni preporođaj društva, Štamparija M. Jovanovića, Beograd, 1894. Nauka i radni narod ili Šta veli nauka u korist radnog naroda, Štamparija Savića i Kompanije, Beograd, 1895. Zalagao se za reformu školstva i te ideje je izlagao u delima: Rukovođa za srpsko-bosanske, hercegovačke, starosrbijanske i makedonske učitelje, Preobražaj škole i nastave (suvremena potreba), Štamparija Narodne Radikalne Stranke, Beograd, 1889. Nova nauka o javnoj nastavi ili Omladinski i narodni dobrotvor - študija za nastavnike i državnike, za narod i omladinu, “Smiljevo” Štamparija P.Todorovića, Beograd, 1891. Anitireligiozne teze je izložio u delima: Koliko nas košta Bog i gospodar? Umovanje čistoga razuma ili šta veli arhimandrit, profesor i direktor jedne bogoslovije - o religiji i njenim dogmama, Štamparija Viktora Hornjanskoga, Budimpešta, 1880. Poslanica Bogu ili Predlog pobožnim narodima, Štamparija M. Jovanovića, Beograd, 1891.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beryl Dean MBE (2. kolovoza 1911. – 2001.) bila je britanska vezilja. Bila je poznata po odbijanju tradicionalnih viktorijanskih dizajna i stvaranju vlastitih suvremenih dizajna veza. Život Dean je rođena u Bromleyu 1911. Njezina majka, Marion, bila je umjetnica, a otac joj je bio trgovac dionicama. Svoje vještine stekla je u Kraljevskoj školi za ručni rad.[1] Diplomirala je 1932. i nastavila studirati dizajn odjeće i izradu kože na Bromley School of Art.[2] Njezino rano obećanje prepoznato je 1935. kada joj je Royal College of Art dao kraljevsku izložbu. Godine 1946. napustila je Eastbourne School of Art, gdje je bila predavač sedam godina, da bi se pridružila King`s Collegeu, Newcastle upon Tyne.[3] Kao odgovor na zabrinutost da se tekstilne vještine smanjuju, Dean je pomogao Needlework Development Scheme koji je pokušavao ponovno pokrenuti podučavanje ručnih radova u školama. Dean je odbacila tradicionalne viktorijanske dizajne koji su se koristili u religioznom vezenju i nastojala je stvoriti vlastite suvremene dizajne. Pedesetih godina 20. stoljeća primala je narudžbe od katedrala Guildford i Chelmsford, katedrale King`s Lynn, crkve sv. Martina, Dorkinga i sv. Gilesa u Northbrooku, Illinois.[3] Godine 1958. objavila je svoju knjigu `Ecclesiastical Embroidery` [4] i predavanja na tu temu u Britaniji i Americi. Godine 1968. uspostavila je novo zanimanje za tu temu kada je pomogla organizirati izložbu u katedrali svetog Pavla, au Britaniji su se formirale grupe ljudi zainteresiranih za suvremeni crkveni vez.[3] Godine 1969., uz financiranje koje je uključivalo potomke Vitezova podvezice, Dean je krenuo s petogodišnjim zadatkom da izradi pet izvezenih ploča koje će objesiti u rutlandskom zboru kapele St George`s u dvorcu Windsor. Pet ploča predstavljaju navještaj, posjetu, klanjanje mudraca, Kristovo iskušenje u pustinji i čudo u Kani. Samo je jedan od panela obično izložen javnosti.[5] Dean je umro 27. ožujka 2001. [6] Njezino djelo `Glava Krista` iz 1984. nalazi se u muzeju Victoria and Albert. Vez, koji koristi tešku tehniku, nije inspiriran narudžbom, već Deanovim imperativom da dobro iskoristi neke preostale pramenove japanskog zlatnog konca.

Autor - osoba Lukić, Saša Naslov Osnove akupunkture / Saša Lukić Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : S. Lukić, 2003 (Niš : Pelikan print) Fizički opis 349 str. : ilustr. ; 30 cm Drugi autori - osoba Hadži Nikolić, Časlav (broš.) Napomene Kor. nasl. Tiraž 500 Str. 2: Recenzija / Časlav Hadži Nikolić Beleška o autoru: str. 349 Bibliografija: str. 342. Predmetne odrednice Akupunktura PREDGOVOR Poštovani čitaoci, pred vama je jedna ne mnogo originalna knjiga koja je dugo bila moja velika pomoć u praksi i nastojanju da proniknem u tajne kineske medicine. Kako sam od svojih profesora dobio samo osnovna znanja о kanalima i tačkama, kao i osnovne principe delovanja akupunkture, počeo sam sa praksom kao i većina vas. Ubrzo mi je ono što sam naučio u školi postalo nedovoljno pa sam počeo da tragam za novom literaturom kako bih došao do novih saznanja i objasnio tokove energije u organizmu i došao do boljih rezultata u lečenju pacijenata. Prevodio sam iz svih meni dostupnih knjiga ono što mi je bilo potrebno da proniknem u tajne drevne kineske medicine. Knjiga koja je pred vama nastala je iz više različitih knjiga iz kojih sam izvukao one delove za koje mislim da će i vama pomoći u svakodnevnoj praksi i postizanju boljih rezultata. Može me neko optužiti da sam prepisao nečije misli ili rečenice, ali moja namera je da vam prenesem saznanja koja su rezultat mog dugogodišnjeg rada i učenja i da vam približim ono što je po meni najbolje iz ove nauke. AKUPUNKTURNE TAČKE SE NISU POMERILE NA TELU, NJIHOVA ANATOMSKA LOKACIJA JE OSTALA I OSTAĆE ISTA, i principi kruženja energije ostaju isti od prve knjige „ŽUTOG CARA“ do današnjih dana, samo se uvećava ljudsko iskustvo i terapijske mogućnosti, i pronalaze se novi načini stimulacije AKUPUNKTURNIH TAČAKA. Ni noviji udžbenici akupunkture ne mogu promeniti to činjenično stanje. U njima se često zanemaruju osnovna načela i objašnjenja cirkulacije energije u organizmu, a to je u ovoj knjizi detaljno objašnjeno prema originalnim kineskim izvorima. Takođe, oni daju samo tzv. „recepture“, tj. taksativno navedene tačke bez objašnjenja zašto se one punktiraju i šta se događa ubadanjem tačke kod pojedinih bolesti. U ovoj knjizi se detaljno objašnjava kako se šta tretira, zašto se to radi i šta se time izaziva. Ovakav pristup akupunkturi i lečenju meni je mnogo puta pomogao u rešavanju problema pa se nadam da ni Vi nećete naći zamerke ovom pristupu u lečenju pacijenata. Na kraju vam se zahvaljujem na ukazanom poverenju i prihvatam vaše predloge i sugestije za neko buduće izdanje ove knjige. Želim vam puno uspeha u lečenju vaših pacijenata! S poštovanjem, dr Saša Lukić Akupunktura je starokineska metoda lečenja pomoću igala koje se zabadaju u određene tačke na koži. Sama je reč latinskog porekla (acus – igla, pungere – zabadati, bosti). Metoda je dobila naziv od evropskih misionara koji su posetili Kinu krajem 16. i početkom 17. veka i prvi obavestili Evropu o lečenju na kineski način. Akupunktura kao deo kineske tradicionalne medicine zasniva se na temeljima drevne kineske filozofije i kulture, o čijim je počecima potrebno reći nekoliko reči. Prvi legendarni kineski vladar Fu Hsi autor je najstarijeg dela legendarne mudrosti Ji Cing (Knjiga promena), izdatog 2852. godine pre nove ere. Posle njega dolazi Šen Nong, a zatim Huang Di Ti. Govori se da su Kinezi za vladavine tih legendarnih vladara dobili ideogramsko pismo. U to doba već se uzgaja „pet vrsta žitarica”. Sledeća tri vladara, Yao, Sun, i Yu, vec su istoriske licnosti na prelazu iz 3. u 2. milenijum (2147-1989. pre nove ere). Prvom se pripisuje uvođenje kalendara i podela godina na četiri godišnja doba. Za vladavinu drugog, cara Suna, posle velike poplave počela je izgradnja kanalizacije. Car Yu nastavlja izgradnju kanalizacije, puteva i usavršavanje pravnog sistema. On uvodi ispite za službenike po strukama. Posle tih vladara slede dinastija Hsia (1989-1559), zatim dinastije Shang i Yin (1050 pre nove ere). Treća je velika i najdugotrajnija kineska dinastija Cu koja vlada do godine 249. pre nove ere (to je staro doba drevne kineske kulture i filozofije). „Kineskim Herodotom” naziva se Su-ma-Cien koji je krajem 2. veka pre nove ere napisao istoriju Kine, od legendarnih početaka pa do svog vremena, u delu „Ših Ci” („Istorijski zapisi”). Njegov otac Su-ma-Tam je već napisao knjigu o „Šest škola” kineske mudrosti. Na prvom je mestu u „Istorijskim zapisima” opisana Yin-Yang tradicionalno najstarija škola koja se bavi kosmologijom i naukama o prirodi. Škola Yin-Yang (Jin-Jang) tradicionalno je negovala šest disciplina: 1. astrologiju; 2. izradu kalendara; 3. proučavanje „pet načela” ili tačnije pet osnovnih sila u prirodi i njihovih „kruženja”; 4. predskazivanje događaja; 5. i 6. odgonetanje pojava, posebno o ljudskom životu na osnovu stava o jedinstvu makrokosmosa i mikrokosmosa. Učenje o „pet načela” ili „pet elemenata” već se spominje u knjizi „Veliki plan” iz vremena cara Vu, dinastije Cu, u 12. veku pre nove ere. U tom delu, osim ostalog, opisani su i psihofizički odnosi u strukturi ljudskog bića: izgled, govor, vid, sluh i misao. Škola Yin-Yang, zasnovana dualističkom načelu, razradila je teoriju o uzajamnoj zavisnosti suprotnih sila u prirodi i čoveku. Po toj filozofiji svet je podvrgnut neprekidnim promenama i preobražavanjima. Ta je misao izražena u naslovu Ji-Cinga. Dva osnovna znaka, puna crta: ______ i isprekidana: --------- , izražavaju dva arhetipska načela koja se zamišljaju kao dve obale toka večnog događaja Yanga i Yina. U prirodi je sve kretanje, vibracija, preobražaj. Svaka pojava ima dva lica. Sve ima dva pola. Taj univerzalni filozofski princip Kinezi su jasno objasnili u jedinstvenom principu Yin-Yang. Njime se objašnjava univerzalni sastav dve suprotnosti. Suprotnost tih načela je relativna. Ona su međusobnom odnosu kao svetlost i sena, kao aktivna i pasivna, „muška” i „ženska” snaga oblikovanja u svemiru. u prirodi i u društvenim odnosima. Yang je snaga svetlosti, Yin tame iz zemaljskog sveta. Svako je živo biće takođe podvrgnuto zakonima Yin-Yanga. Na fiziološkom planu akcije te dve energije su suprotne: Yin znaci odmor, mirovanje, smanjenje funkcije organa, a Yang označava akciju, kretanje, pojačanu funkciju organa. Oba su principa u stalnom međuodnosu. Oni su u stalnoj dinamičkoj ravnoteži, u neprekidnom kretanju. Zdravlje zavisi od njihove ravnoteže. Na tom filozofskom principu počinje teorija tradicionalne kineske medicine. Akupunktura je samo deo TKM kojoj još pripada lečenje biljnim sastojcima, tj. lekovitim biljem (phytotherapia), lečenje materijama mineralnog i životinjskog porekla, zatim kineska mikromasaža, specijalna kineska gimnastika i dijetetika. Akupunktura se spominje u staroj Kini već 2800. godine pre nove ere. Huang Ti, Žuti car (2698-2596), prvi je autor knjige „Nei cing” (Nei Jing), najstarijeg medicinskog dela na svetu. Sam je bio učitelj akupunkture. Najstarija „medicinska biblija” koja je stigla do naših dana prepisana je 475. g. pre nove ere. Sva kineska tradicionalna medicina zasniva se na saznanjima zapisanim u toj knjizi. Drugi deo tog dela govori o akupunkturi. Knjiga „Nei Cing” u toku četiri i po hiljade godina izašla je u 50 izdanja. U njoj se daju definicija zdravlja i bolesti s osvrtom na fiziologiju i patologiju pojedinih organa i funkcije sastava u ljudskom organizmu. Opisane su u detalje indikacije i kontraindikacije za lečenje akupunkturom. U istoj se knjizi spominje devet vrsta igala. Prve igle koje su Kinezi upotrebljavali bile su kamene, zatim od kosti i bambusove trske. Pod dinastijom Yin i Cang (16 - 11 veka pre nove ere) metalurgija je u Kini već bila toliko razvijena da su za akupunkturu, upotrebljavane metalne igle. Kineska tradicionalna medicina, uključujući i akupunkturu, imala je svojih uspona i padova, ali se samo akupunktura održala bez prekida kao metoda lečenja sve do današnjeg dana gotovo neizmenjena. Već je oko hiljadu godina nove ere u Pekingu postojala visoka škola za akupunkturu u rangu današnjeg fakulteta. I savremena Kina, pored zapadne medicine, uporedo razvija i tradicionalnu medicinu i akupunkturu kao njen sastavni deo. Današnje studije tradicionalne medicine i akupunkture traju četiri godine i postoje školovani lekari isključivo za tradicionalnu medicinu. Danas u Kini ima oko 400.000 doktora specijalista za akupunkturu. Osim doktora, akupunkturom se bavi i nekoliko stotina hiljada medicinskog osoblja (tzv. bosonogi doktori) koji se upoznaju s osnovama akupunkture na kursevima koji traju po šest meseci. Japan je druga zemlja Dalekog istoka koja ima hiljadugodišnju tradiciju lečenja akupunkturom. U šestom veku nove ere već su se školovali prvi japanski doktori u Kini. Odatle su preneli akupunkturu u svoju zemlju. U poslednjih hiljadu godina akupunktura se u Japanu neprekidno razvijala kao metoda lečenja sve do današnjih dana. Savremeni Japan, osim jako razvijene zapadne klasične medicine, ima najrazvijeniju i tehnički najdoteraniju akupunkturu u svetu. Iz stare Kine akupunkturu su prihvatile i druge susedne zemlje Dalekog istoka. MG132

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Narodne igre za decu Ljubica i Danica S.Janković Savet za vaspitanje i brigu o deci SR Srbije, Gradski odbor Saveza za društveno vaspitanjc dece Beograda, Dom pionira — Centar za pokret i igru, Beograd 1971, 59 str. Ljubica Janković (Aleksinac, 14. jun 1894 — Beograd, 3. maj 1974) bila je srpski etnomuzikolog, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih ustanova za izučavanje narodne kulture. Sa sestrom Danicom izdala je knjigu „Narodne igre” u osam tomova. One su začetnice srpske etnokoreologije. Ceo život su posvetile sakupljanju i proučavanju tradicionalnih igara, pesama i običaja. Njihov istraživački i etnokoreološki rad obuhvata igre iz Srbije, Vojvodine, Crne Gore, sa Kosova, iz Bosne i Hercegovine, Makedonije, Hrvatske, Dalmacije i određenih područja Slovenije. Ujak im je bio etnolog Tihomir Đorđević. Biografija Ljubica je diplomirala na Filozofskom fakultetu, gde je studirala Jugoslovensku i uporednu književnost, srpski i grčki jezik, srpsku istoriju. Godine 1937. je u Etnografskom muzeju u Beogradu osnovala Arhiv o narodnim igrama i od 1939. je vodila Odeljenje za muzički folklor. Tada je sistematski prikupljala terminološko-enciklopedijsku i bibliografsku građu o narodnim igrama i muzici. U Beogradu u svojoj kući je održavala i kurseve narodnih igara. Visoko se isticala u domaćim naučnim krugovima, naročito otkad je izabrana za dopisnog člana SANU. Dela Najobuhvatnija zbirka, rezultat brojnih istraživanja, sastoji se iz osam knjiga pod zajedničkim nazivom Narodne igre, koje su izdavane od 1934. do 1964. godine.[1] Sestre Ljubica i Danica su napisale i devetu knjigu, ali ona nije izdata. Svaka od ovih knjiga sadrži vredne teorijske rasprave, zapise igara i melodija i crno-bele fotografije. Osim toga, napisale su brojne radove razmatrajući bitne probleme etnokoreologije: strukturu igara, tipove igara, zapisivanje igara, odnos igre i muzike, stil i tehniku igranja, obredne igre, psihološke osnove igranja, ulogu žene u igri, način sakupljanja igara na terenu, vaspitnu ulogu i čuvanje igara itd. Njihovi etnokoreološki radovi su terminološki jasni, lako čitljivi, precizni i namenski pisani za širu publiku. I način zapisivanja igara, sistem koji su same zasnovale, prilagođen je svakom korisniku, jer je pisan rečima (deskriptivno). Njihove rasprave i studije zasnovane na sopstvenom sistemu bile su veoma zapažene u svetu i izdavane u brojnim stranim zbornicima i časopisima. Danica Janković (7. maj 1898 – 18. april 1960) bila je etnomuzikolog, etnokoreolog, saradnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i član više međunarodnih ustanova za izučavanje narodne kulture. Sa sestrom Ljubicom izdala je knjigu „Narodne igre” u osam tomova. Sestre Janković su bile prve žene Srbije koje su se bavile etnomuzikologijom i cele svoje živote su posvetile toj značajnoj nacionalnoj delatnosti. Zapisivanje i proučavanje srpskih nacionalnih pesama i igara na naučnoj osnovi započele su 30-ih godina prošlog veka, što ih čini autorkama prve osmišljene metodologije kojom su postavljeni temelji srpske etnokoreologije. Porodica Danica potiče iz vrlo ugledne, intelektualne porodice, koja je i po očevoj i po majčinoj liniji podarila Srbiji mnoge značajne ličnosti iz oblasti nauke i kulture. Među njima su bili književnici, istoričari, naučni radnici, državni službenici i sveštenici, kulturolozi i muzikolozi. Biografija Rođena je u Lešnici, u domu poštanskog službenika Stanislava. Vrlo rano pokazala je izuzetan muzički dar. Kada je čuveni Stanislav Binički proveravao njen glas i sluh, bio je toliko oduševljen da joj je ponudio besplatno školovanje u tek osnovanoj Muzičkoj školi „Stanković”. Svirala je violinu, violončelo i klavir. Gimnaziju je završila u Beogradu, kao i Filozofski fakultet na odseku za jugoslovensku uporednu književnost, srbsku istoriju i srbski jezik. Diplomirala je 1922. godine uz usavršavanje francuskog i engleskog jezika, a dodatne studije je obavila na prestižnom univerzitetu Oksford u Engleskoj u periodu od 1922. do 1924. godine. Posle je radila kao profesor u Tetovu, a potom u Ženskoj učiteljskoj školi u Beogradu do 1931. godine. Prevodila je dela Marivoa, Molijera, Džejn Ostin, a režirala je i pozorišne komade. Karijeru je završila u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković”, gde je dugo bila jedini poznavalac engleskog jezika.[1] Godine 1947. je postala naučni saradnik Etnografskog instituta pri SANU. Članstvo Danica Janković je godinama bila članica više značajnih međunarodnih organizacija. Bila je u članstvu Međunarodnog arhiva za igru u Parizu, Međunarodnog savetodavnog odbora za narodnu muziku u Londonu, Nacionalnog komiteta za narodnu umetnost SAD, kao i Engleskog društva za narodne igre. Dela Sestre Janković su se odlikovale izrazitom javnošću i tolerancijom pri istraživanjima. Pre donošenja bilo kakvih zaključaka i zapažanja, svoje rezultate su višestruko proveravale, konsultovale su se sa najboljim autorima, poznavaocima folklora, interpretatorima i igračima, a svaki predmet istraživanja prethodno su same detaljno proučile i ovladale njime. Naučni rad sestara Janković je značajno prevazilazio lokalni i regionalni nivo. One su bile afirmisane naučnice, čija su dostignuća bila vrhunska, na svetskom nivou. Njihov pionirski istraživački rad i sveukupni doprinos prepoznavanju, sistematizovanju i očuvanju srpske nacionalne umetnosti i tradicije je nemerljiv. Njihovi radovi u stvari predstavljaju i jedinstven, osnovni „bukvar” za izučavanje i karakterizovanje srpskih narodnih pesama i igara, bez kojeg bi inače veoma kompleksno proučavanje ovog vida srpskog folklornog nasleđa i umetničkog bogatstva bilo veoma otežano, gotovo nemoguće. To je ujedno bio i najjači mogući stručni glas osvešćenja i podsticaja da se sačuva i oplemeni ono što je tipičan znak srpskog prepoznavanja, srpsko veliko nacionalno bogatstvo, koje drugi ili nemaju ili imaju u znatno manjem obimu i kvalitetu. Sa velikim entuzijazmom sestre su krenule najpre u sakupljanje srpskih narodnih igara, melodija i pesama, ne libeći se obimnog terenskog rada širom Srbije, po Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Dalmaciji, Slavoniji, Lici, Baniji i Kordunu, Makedoniji i Sloveniji. Delimično već na terenu, a najviše po povratku, sestre Janković su sprovodile višegodišnju obradu, istraživanje, karakterizaciju i sistematizaciju, kao i arhiviranje sakupljene građe i na taj način su postale osnivači nove naučne discipline - etnokoreologije. Sve svoje najvažnije istraživačko-arhivske radove sestre su sistematizovale i objavile u 8 knjiga pod nazivom „Narodne igre”, u periodu od 1934. do 1964. godine. Te knjige su postale nacionalna vrednost od neprocenjivog značaja, kojom se obezbeđuju staranje i trajno očuvanje predstava o srpskom narodu i njegovoj tradiciji. U ovom delu su sestre prezentirale svoj originalni sistem i metodologiju predstavljanja najvažnijih karakteristika srpskih nacionalnih igara, na osnovu kojeg je moguće njihovo bolje razumevanje, dalje proučavanje i korisno primenjivanje. Ovo pionirsko delo je visoko ocenjeno kako od domaće tako i od strane naučne javnosti, a u prestižnom evropskom časopisu „Journal of the International Folk Music Council”, London 1952, sistem beleženja i opisivanja nacionalnih igara sestara Janković okarakterisan je kao najprecizniji i nazvan je „Modelom jasnoće”. Poslednje godine života Kao i mnogi drugi zaslužni srpski naučnici, Danica Janković je neopravdano zaboravljena i uglavnom nepoznata srpskoj javnosti. Sa sestrom Ljubicom je živela u porodičnom domu, u Podrinjskoj ulici br. 2, u Beogradu. Bile su nerazdvojne sve do 18. aprila 1960. godine, kada se Danica vratila iz pozorišta oduševljena komadom „Pozdrav Šerifu”. Te noći joj je pozlilo. Lekari su se devet sati borili da joj spasu život. Međutim, njeno srce nije izdržalo pred teškim oblikom šećerne bolesti, zbog koje je Danica tri decenije bila prinuđena da održava život injekcijama. Ljubica je odlučila da album fotografija i fasciklu pod naslovom „Danica S. Janković (1898-1960)”, u kojoj se nalaze izjave saučešća, prekucani posmrtni govori i nekrolozi iz zemlje i inostranstva, ostavi Univerzitetskoj biblioteci.[2] Ljubica Janković je umrla četrnaest godina kasnije. Sestre Janković počivaju u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.

Objektno-orijentisan JavaScript treće izdanje Autor: Ved Antani, Stoyan Stefanov Broj strana: 550 ISBN broj: 978-86-7310-519-2 Izdavač: Kompjuter biblioteka Kompjuter biblioteka Godina izdanja: 2017. Kataloški broj: 496. Naučite sve što treba da znate o objektno-orijentisanom JavaScriptu pomoću ovog sveobuhvatnog vodiča! Uđite u svet najsavremenijeg programiranja! Šta ćete naučiti? Primenite objektno-orijentisano programiranje u JavaScript okruženju. Potpuno ovladajte korišćenjem JavaScript konzole. Napravite čistije i brže programe koji su kompatibilni sa drugim programima i bibliotekama. Upoznajte iteratore i generatore - nove funkcije koje su dodate u jezik ES6. Otkrijte kako se pišu Arrow funkcije jezika ECMASCript 6. Naučite kako da koristite objekte u Google Chrome programerskim alatkama. Upotrebite kombinaciju prototipnog nasleđivanja i kopiranja svojstava u radnom toku. Primenite tehnike reaktivnog programiranja dok pišete program u JavaScriptu. Opis knjige JavaScript je objektno-orijentisani programski jezik koji se koristi za razvoj veb sajtova. Veb stranice se danas prave po obrascu koji se sastoji od tri jasno prepoznatljiva dela: sadržaja (HTML), prezentacije (CSS) i ponašanja (JavaScript). JavaScript predstavlja važan „stub“ u ovom obrascu i služi za pokretanje veb stranica. Ova knjiga će podići vaše JavaScript veštine na novi nivo sofisticiranosti i pripremiće vas za „putovanje“ kroz profesionalno veb programiranje. Novo izdanje knjige za jezik ES6 pokriva sve što je potrebno da biste otkrili moć objektno-orijentisanog programiranja u JavaScriptu dok pravite profesionalne veb aplikacije. Knjiga počinje osnovama objektno-orijentisanog programiranja u JavaScriptu, a zatim se postepeno prelazi na korišćenje funkcija, objekata i prototipa za izradu čistijih, održivijih i bržih programa koji su kompatibilni sa drugim programima i bibliotekama. Na kraju knjige ćete naučiti kako da uključite objektno-orijentisanje programiranje u radni tok veb programiranja da biste napravili profesionalne JavaScript aplikacije. Autori Ved Antani Ved Antani pravi skalabilne servere i mobilne platforme pomoću jezika JavaScript, Go i Java od 2005. godine. On je pomoćnik potpredsednika u kompaniji „Myntra“, a ranije je bio zaposlen u kompanijama „Electronics Arts“ i „Oracle“. Studirao je kompjuterske nauke i trenutno živi u Bangaloru, u Indiji. Ved je veliki ljubitelj klasične muzike i voli da provodi vreme sa svojim sinom. Stoyan Stefanov Stoyan Stefanov je inženjer, autor i govornik koji objavljuje svoje tekstove na Fejsbuku. Redovno nastupa kao govornik na konferencijama o veb programiranju i piše na svom blogu www.phpied.com. Takođe vodi veliki broj drugih sajtova, među kojima je i JSPatterns.com – sajt koji je namenjen istraživanju JavaScript obrazaca. Stoyan je ranije u kompaniji „Yahoo!“ napravio program YSlow 2.0 i alatku za optimizaciju slika Smash.it. Stoyan, „građanin sveta“, rođen je i odrastao u Bugarskoj, ali je, takođe, državljanin Kanade, koji trenutno živi u Los Anđelesu, u SAD. U slobodno vreme uživa u sviranju gitare, pohađa časove letenja i provodi vreme na plažama Santa Monike sa svojom porodicom. Sadržaj Poglavlje 1: Objektno-orijentisani JavaScript Poglavlje 2: Osnovni tipovi podataka, nizovi, petlje i uslovi Poglavlje 3: Funkcije Poglavlje 4: Objekti Poglavlje 5: Iteratori i generatori jezika ES6 Poglavlje 6: Prototip Poglavlje 7: Nasleđivanje Poglavlje 8: Klase i moduli Poglavlje 9: Promisi i proksiji Poglavlje 10: Okruženje pregledača Poglavlje 11: Obrasci za pisanje programa i dizajn Poglavlje 12: Testiranje i otklanjanje grešaka Poglavlje 13: Reaktivno programiranje i biblioteka React

S posvetom i crtežom autora Književna radionica Istočnik Političke karikature Izdavac: Knjizevna radionica Istocnik Godina izdanja: 1989. Broj strana: 168. Format: 21 cm Milenko Mihajlović (Beograd, 19. novembar 1953[1]) je srpski slikar, karikaturista i crtač stripa.[2] Milenko Mihajlović Datum rođenja 19. novembar 1953. (68 god.) Mesto rođenja Beograd FNR Jugoslavija Polje slikarstvo, strip Život Uredi Završio je Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo u klasi profesorke Mirjane Mihać. Magistrirao je 1987. sa izložbom iz ciklusa „Lokvanji“.[3] Jedan je od autora simbola građanskog otpora Beograđana, Srbije i Jugoslavije u danima agresije NATO (1999), u obliku par crnih i belih koncentričnih krugova. Radio je kao urednik karikature i stripa u satiričnim listovima „Student” (1985—1987), „Danga” (1993—1998) i „Naša krmača“.[4][3] Godine 1985. osvoji je drugo mesto na konkursu karikature PJER, a 1986. je osvojio treće mesto.[4] Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS). Izložbe Uredi Svoj slikarski opus deli na cikluse-samostalne izložbe[3][4]: „Bosna“ (1985) „Lokvanji“ (1987) „Beogradski krovovi noću“ (1989) „Sopoćani“ (1990) „Magija Beograda“ (1990) „Ptice“ (1991) „Žrtva“ (1991) „Kože“ (1992) „O reci“ (1993) „Kartoni “(1993) „Hilandar“ (1995) „Hodočašće“ (1997) „Okamenjeno more“ (2000) „Crno beli svet“ (2002) „Džez i bluz portreti“ (2003) „Beograd od kafane do kafane“ (2004) „Hodočašće Beograda“ (2005) „Meteori“ (2007) „Služb“ (2008) „Beograd (u malom) koga više nema“ (2010) „Nešto s anđelima“, Mali izložbeni salon, Banski dvor, Banja Luka (2011) „Nešto s anđelima“ (2012) „Beogradski krug olovkom“ – crteži olovkom (2013) „Savamala“ – crteži tušem (2013) Priznanja (sekcija pod izradom) Uredi Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[5]

Autor - osoba Radović, Ranko, 1935-2005 = Radović, Ranko, 1935-2005 Naslov Novi vrt i stari kavez / Ranko Radović Ostali naslovi Vrt ili kavez Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Stylos, 2005 (Novi Sad : AMB grafika) Fizički opis 299 str., [12] str. s tablama : ilustr. ; 22 x 25 cm Drugi autori - osoba Popović-Radović, Mirjana Penezić, Vinko (karton) Napomene Prema uvodnoj napomeni, ovo je novo, dopunjeno izd.; 1. izd. 1995. pod stv. nasl.: Vrt ili kavez Na oba spojna lista ilustr. Tekst štampan dvostubačno Tiraž 1.000 Str. 5: Reč ispred / Mirjana Popović-Radović Str. 7-8: Graditelj kuća i tekstova / Vinko Penezić O autoru Novog vrta i starog kaveza: str. [301-303] Na koricama beleške o autoru s njegovom slikom Bibliografija uz pojedina poglavlja. Predmetne odrednice Urbana arhitektura RADOVIĆEVA LAMPA „Na prozoru neposredno uz lampu pod čijom je svjetlošću radio veliki Bjelopavlić i istovremeno građanin svijeta Ranko Radović piše: „la vita bene spesa lunga e“, („Dobro proživljen život je dug“). Malo je uopšte ljudi koji su to mogli da napišu kao stvaralački credo i stil života, s toliko opravdanja. Ta Radovićeva blistava lampa se nije ugasila njegovom fizičkom smrću, 17. februara ove godine. Genijalni arhitekt i teoretičar te sintetičke umjetnosti građenja je samo zaustavio pedale svoga legendarnog bicikla. Neka te pedale dalje okreću rijetki, dostojni, ako ih ima i ako ih u budućnosti bude, ne samo ovdje. To je bio čovjek izuzetan, rođen „s košuljicom“... (Art, „Vijesti“, Podgorica, 2. april 2005) Veljko Radović (dramski pisac) ČOVEK KOMUNIKACIJE „...Ranko je bio čovek komunikacije rečju, crtežom, projektima, i niko pre njega nije toliko učinio za promociju i popularizaciju arhitekture... ... Renesansni čovek, profesor Radović je bio figura, profesionalno izuzetna i ljudski, za lokalne pojmove, sasvim neuobičajena: topla, doboronamerna i principijelna. Iza njega ostaje velika praznina, tišina beskonačnog. Njegova reč i samo njegovo prisustvo u „opustelom selu“ nedostajaće svima koji su se zaveštali traganjima izvan banalnog tumačenja i arogantne upotrebe arhitekture...“ („Vreme“, Beograd, I. mart 2005.) Miloš Bobić (arhitekta) SVESTRANOST I NEUMOR... Bio je svestrana stvaralačka ličnost srećno obdarena i izuzetnom delatnom snagom. Arhitektonsko projektovanje, pedagoški rad, publicistika, slikarstvo, afirmacija arhitekture, društvena angažovanost bile su oblasti kojim se podjednako predano posvećivao... ...Uspešan u mnogim oblastima, Ranko Radović je iznad svega bio mag govorne reči... Nažalost neće biti više Rankovih neponovljivih predavanja, ali za utehu ostaju pisana delà, crteži, građevine i studenti – mnogi od njih današnji istaknuti stvaraoci kroz čiji rad će svakako biti iskazan i deo njegovog inspirativnog i delotvornog uticaja.“ („NIN“, Beograd, 24. februar 2005.) Milorad H. Jevtić (arhitekta) MG85 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na desetak mesta hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Djelo Harrya Bravermana Rad i monopolistički kapital (1974)1 jedno je od najboljih dostignuća američkog marksizma i svakako predstavlja veliki doprinos internacionalnom marksizmu kao teoriji i praksi radničke klase. Našoj sociološkoj i političko-ekonomskoj teoriji prijeko je potrebna reaktualizacija određenih pitanja koja su restauracijom kapitalizma pala u zaborav. Marksistička misao ima taj težak zadatak ponovnog aktualiziranja za čovjeka važnih pitanja rada i radnog procesa, koji se ogleda u tome što ona to mora učiniti kritički i na višem nivou da ne bi upala u zamku ponavljanja starih i prevladanih dogmi. Bravermanovo djelo vrlo lako može biti prvi korak na tom putu. Pogledom na našu stvarnost, može se zaključiti da se hrvatsko društvo nalazi u fazi u kojoj je radnički pokret razbijen, radnička klasa dezorijentirana, dezorganizirana i gdje kronično nedostaje jaka i organizirana radnička politička stranka. Nitko drugi ne može povezati, organizirati i pripremiti radništvo za ovu dosad najnemilosrdniju klasnu borbu koja se odvija pred našim očima. Političko organiziranje radništva nedovoljno je ako ga ne prati napredna teorija koja se i sama razvija napredovanjem radničkog pokreta. Važnost je ove teorije njeno dijalektičko jedinstvo s političkom praksom. Upravo je Braverman svojim životom i djelom razvijao marksizam sintetizirajući teoriju i praksu. Iako je posljednjih godina života bio urednik američkih novina Monthly Review i za to vrijeme pisao svoje životno djelo, treba imati na umu da je veći dio života proveo radeći u tvornicama, čeličanama i brodogradilištima. Zbog velikog opsega posla, prikupljanja informacija i raznovrsnosti poslova kojima se bavio često je pisao po noći. Osim što je iz prve ruke vidio kako se razvoj tehnologije i strojeva odražava na radni proces i degradaciju rada, Braverman je bio direktno uključen u radnički pokret djelujući u sindikatima i u socijalističkoj partiji. Stoga je ovo djelo rezultat dugogodišnjeg proučavanja kojeg se, uz politički rad, prihvatio jedan, u Lenjinovom smislu, napredni radnik. Kao marksist, Braverman razumije da se kapitalizam i njegove manifestacije ne mogu kvalitetno analizirati bez uvida u politiku, ekonomiju i historiju. U tom je pravcu on nastojao djelovati čitav svoj radni život. Zato ne čudi njegovo mišljenje o prirodi države u kapitalizmu, pogotovo što je to jedna od točaka na kojoj se brojni na ljevici razilaze odbacujući Marxove poglede na državu. Njemu je jasno da se država ne može analizirati in abstracto, izvan društva. Država je konkretna, njena je priroda „određena odnosom prema ekonomskoj strukturi i ekonomskim klasama društva“. Stoga ona, ovdje i sada, može biti ili buržoaska (kapitalistička) ili, kao istinska alternativa, radnička. Kapitalistički karakter države očituje se u tome „što je cijeli esencijalni supstrat djelovanja kao i politika, a koji okuplja njenu pažnju 365 dana u godini, dizajniran da podrži i upravlja kapitalističkim sistemom“2. Apologete kapitalizma, među kojima kod nas ima podosta mladih ekonomista, često osporavaju kapitalistički karakter hrvatske države budući da ona, nasuprot njihovim naporima, ipak ne može ostvariti sve želje i zahtjeve koje joj postavlja kapitalistička klasa ili individualni kapitalist. Međutim, ovo je pogrešno. S pravom je pisao Braverman da se ti zahtjevi ne mogu ostvariti ne zato što je državna vlast protiv kapitala, nego „zato što to okolnosti čine nemogućim“ (ibid.). Nijedna država ne služi kapitalističkoj klasi u potpunosti pa je stoga pogrešno uopće tako razmišljati. Procesi u društvu ne odvijaju se jednosmjerno i tako pojednostavljeno, već je tu mnogo prisutnih faktora, od kojih svaki ima svoju dinamiku te koji se međusobno isprepliću.3 Osim prirode kapitalističke države, zanimljivo Braverman razmišlja i o tzv. socijalističkim društvima. Dio autora smatra da razdoblje od 1917. – 1990. označava razdoblje socijalizma ili pak realno egzistirajućeg socijalizma. Ostali to razdoblje nazivaju komunizam, čime još više doprinose daljnjem zamagljivanju činjenica o toj nedavnoj prošlosti. Braverman je bio jedan od onih marksista koji je uočio bitnu osobinu prijelaznog razdoblja između kapitalizma i socijalizma. Tako je njemu bilo jasno „da između carske Rusije i Rusije stvarnog socijalizma leži period tranzicije, za vrijeme kojeg se višestoljetna postignuća kapitalizma moraju reproducirati u Rusiji unutar nekoliko desetljeća kao preduvjeti za socijalizam. To je nužnost u Rusiji, nužnost koju nijedna teorija ne može premostiti“ 4. Braverman se ovdje drži objektivnih i historijskih razloga nadmoći socijalizma. Pa mu nije bilo problematično napisati da je „posebnost ruskog razvoja i odsada istočne Europe i Kine u tome što cijeli period od revolucije predstavlja primjenu socijalističkih metoda za rješenje još neispunjenih zadataka kapitalizma. Sve dok per-capita razina proizvodnosti u Rusiji ne premaši ili se barem ne izjednači s trenutno najvišim razinama kapitalističke radne proizvodnosti (ona jest rasla brzo, ali je i dalje znatno manja od polovine američke radne proizvodnosti), Rusi neće moći reći da su na raskrižju socijalističke ere, u punom smislu te riječi“ (ibid., podvukao D. B.). Osnovna točka (ne i glavna!) usporedbe, osnovno objektivno mjerilo kapitalizma i njegove alternative jest stupanj proizvodnosti rada i sve ono što iz njega proizlazi. Nije čudno što je Braverman bio svjestan te činjenice budući da se njegovo životno djelo bazira upravo na važnosti rada, proizvodnosti rada i posljedica koje rad u svojem konkretnom obliku, u kapitalističkom obliku reproducira. Možemo reći i da je ona rezultat Bravermanovov marksizma koji prepoznaje one osobine koje su zanemarili revizionistički sljedbenici Marxa i Engelsa, s jedne, i dogmatski sljedbenici Lenjina, s druge strane. Temelj je dijalektičko jedinstvo teorije i prakse. Za Bravermana je „teorija, osim ako ne služi kao vodič za akciju, bezvrijedna (Monthly Review, lipanj 1974). Dakle, on teoriju ne uzima kao svrhu sebi samoj, kao neku vrstu intelektualne razonode.5 Za njega je teorija neodvojivo vezana za praktične probleme, stoga i služi za „razumijevanje uvjeta za rješenje i stvaranje generacije revolucionara spremnih da ih i riješe“. Takav je pristup proučavanju usko vezan za historiju socijalističkog pokreta. A ova veza se ostvaruje samo ako je spoznaja rezultat analize usmjerene „ne prema dokazivanju unaprijed zamišljene ili sektaške opaske, nego prema razumijevanju što se zaista dogodilo revolucionarnim pokretima radničke klase u prošlosti i zašto“ (ibid.).6 Drugim riječima, analizu kapitalizma i svih njegovih procesa nužno je raditi kroz perspektivu revolucionarnog pokreta koji ima svoja sredstva i svoje ciljeve. Ovaj je pristup prakticirao Braverman kad je počeo raditi na svom životnom djelu Rad i monopolistički kapital. Imajući na umu revolucionarni radnički pokret s njegovom kompleksnom historijom kao i vlastito iskustvo radnika, odlučio je analizirati jedan segment kapitalističkog načina proizvodnje. Međutim, vrlo važan, gotovo najvažniji segment! Odlučio je analizirati uzroke i posljedice najamnog oblika rada koji ovaj poprima u kapitalizmu i to u kontekstu klasne borbe radničke klase. Počeo je od poznate distinkcije klase za sebe i klase po sebi, gdje prva označava istinsku klasnu svijest, svijest radničke klase o njenom historijskom i materijalnom položaju, o njenoj potenciji, snazi i perspektivi, a druga, možemo ga tako označiti, društveno-materijalni kontekst iz kojeg klasna svijest proizlazi. Harry Braverman (1920. – 1976.) [1] bio je američki marksist, radnik, politički ekonomist i revolucionar. Rođen u New Yorku u radničkoj obitelji, Braverman je radio u raznim kovačkim industrijama prije nego što je postao urednik u Grove Pressu, a kasnije u Monthly Review Pressu, gdje je radio do svoje smrti u dobi od 55 godina u Honesdaleu, Pennsylvania [2] Braverman je najpoznatiji po svojoj knjizi iz 1974. Labor and Monopoly Capital: The Degradation of Work in the Twentieth Century, [3] `tekstu koji je doslovno krstio novo polje studija procesa rada` i koji je zauzvrat `ponovno osnažio intelektualnu osjetljivost i oživio proučavanje procesa rada u područjima kao što su povijest, sociologija, ekonomija, političke znanosti i ljudska geografija.`[4]: 33 Politička borba i razvoj Braverman je bio jedan od mnogih tisuća industrijskih radnika koji su se radikalizirali u događajima Velike depresije. Najprije se politički aktivirao u Savezu mladih socijalista (YPSL), čiji su članovi bili poznati kao `Yipsels`. Unatoč tome što su uglavnom bili sastavljeni od studenata i mladih radikala, Yipselovi su otvoreno odstupili od stajališta uspostavljenih komunističkih skupina, zauzevši čvrst stav o potrebi socijalističkog internacionalizma (u vezi sa Španjolskim građanskim ratom), pružajući entuzijastičnu potporu radničkim ustancima i osnivanje CIO-a (Kongresa industrijskih organizacija) i odlučno odbacivanje staljinističke politike i iskrivljenja.[4]: 35–36  Braverman se nije bojao nepopularnih pozicija. Stalno je nastojao produbiti socijalističku politiku odbacivanjem pojednostavljenih formulacija marksističke teorije. `Marksizam`, upozorio je Braverman, `nije gotova dogma automata, već široka teorija društvenog razvoja koja zahtijeva primjenu i reinterpretaciju u svakom razdoblju.`

Istrajavanje Gorazdevca Priredili Blagoje Radunovic, Milijanko Portic, Ljubomir Grujic Udruzenje `Zavicaj`, Gorazdevac, ogranak u Beogradu, 2006. Mek povez, 169 strana, ilustrovano. Istorija Gorazdevca i tog dela Metohije. Goraždevac (alb. Gorazhdec) je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Peć. Administrativno pripada Kosovu i Metohiji, odnosno Pećkom upravnom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine bilo je 570 stanovnika.[a] Geografija Goraždevac je najveće srpsko selo u Metohiji. U naselju se nalazi i sedište SO Peć i Pećkog okruga izmešteno posle rata u pokrajini 1999. godine. Do 1999. godine postojala je i tekstilna fabrika kao projekat fabrike u Peći „ KOPEKS“, ali je od 2000. do 2008. godine služila kao baza mirovnoj misiji NATO-a na Kosmetu KFOR-u. Ali od 2008. ostala je pusta kada su se vojnici KFOR-a premestili u najveću bazu u Pećkom okrugu u Belom Polju. U selu sada se nalazi Dom zdravlja u kome se nalazi medicinsko osoblje: doktor opšte prakse, zubar, laborant i nekoliko medicinskih sestara. Nalazi se i Dom kulture, OŠ „Janko Jovićević“, Gimnazija „Sveti Sava“ (izmeštena iz Peći), Ekonomsko-trgovinska škola „Mileva Vuković“ (izmeštena iz Peći), Elektro-tehnička škola i Mašinska Škola (takođe izmeštene iz Peći), Pošta (pod upravom privremenih vlasti iz Prištine), policijska stanica (u kojoj se nalaze policajci KPS). Istorija Goraždevac se prvi put pominje u povelji kralja Stefana Prvovenčanog izdatoj oko 1220. godine manastiru Žiči. Po turskom popisu iz 1485. godine zabeleženo je da u selu ima 28 srpskih kuća, među kojima i dom srpskog popa. Selo je više puta bilo napadano od strane Albanaca, ali uvek bezuspešno. Sve do 13. avgusta 2003. godine kada su ubili dvoje, a ranili četvoro dece dok su se kupala na improvizovanoj plaži reke Bistrice.[1] Počinioci zločina nisu pronađeni.[2] Napadi na Goraždevac su bili i 7. decembra 2015.[3] U selu postoje nekoliko izvora pijaće vode, spomenik stradalima u ratu na Kosovu, i deci kojoj je presečena mladost na Bistrici. Stanovništvo Prema popisu iz 1981. godine mesto je bilo većinski naseljeno Srbima. Nakon rata 1999. godine većina Srba nije napuštala Goraždevac. Etnički sastav prema popisu iz 1981.[4]‍ Srbi 1.038 72,1% Crnogorci 124 8,6% Albanci 113 7,8% Romi 65 4,5% Muslimani 60 4,2% Jugosloveni 38 2,6% Ukupno: 1.440 Etnički sastav prema popisu iz 2011.[5]‍ Srbi 255 44,7% Albanci 148 25,9% Romi 80 14% Egipćani 59 10,3% Bošnjaci 26 4,6% Ukupno: 570 Broj stanovnika na popisima: Demografija[6] Godina Stanovnika 1948. 889 1953. 1.012 1961. 1.235 1971. 1.411 1981. 1.440 1991. 1.690 Kultura Crkva brvnara Svetog Jeremije U selu se nalazi najstarija crkva brvnara u Srbiji, podignuta u 16. veku. Posvećena je Sv. Jeremiji. Na ikonostasu su sačuvane dveri iz 16. veka, a u crkvi nekoliko ikona, knjiga i sveštenih sasuda. Godine 1926. u blizini stare crkve je sagrađena nova crkva, posvećena Pokrovu Sv. Bogorodice. Pokraj sela protiče Pećka Bistrica, rečica Birka, i takozvani „jaz“ u kome se svakog 14. maja okupa veći deo sela zbog običaja i dugovekovne tradicije, kako bi im zaštitnik sela sv. prorok Jeremija podario plodnu i zdravu godinu. Istog dana litije kruže selom pevajući pesme o postojbini svog naroda. U Goraždevcu od 2000. godine funkcioniše jedini srpski medij u Metohiji koji predstavlja centar okupljanja mladih i informiše srpsko stanovništvo. Zahvaljujući KOSMA mreži i ostalih medijskih partnera radio Goraždevac plasira informacije iz ovog kraja i u ostale delove Srbije i regiona. Sport FK Omladinac je osnovan 1966. Klub je funkcionisao sve do 1999, a nastavio je sa radom 2008. godine. Najveći uspesi kluba su šesnaestine kupa SFR Jugoslavije gde je izgubio od FK Borac Čačak rezultatom 2:1 utakmici u Goraždevcu i učešće u trećoj državnoj ligi. tags: kosovo, metohija, pec, enklava...

Odlicno časopis FORUM broj 11-12 1965 viljem šekspir marin franičević ... franjo tuđman milivoj solar ernst bloh Danijel Dragojević (Vela Luka, 28. januar 1934) hrvatski je pesnik, esejista, prozni pisac, scenarista i urednik na radiju.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se 28. januara 1934. godine u Veloj Luci na ostrvu Korčuli. Jedan od najvažnijih hrvatskih pisaca danas. Uticao na generacije hrvatskih autora svojim tekstovima, pesmama, posebnim stilom i beskompromisnim držanjem. Dobitnik brojnih domaćih i međunarodnih književnih nagrada, između kojih: Goranove nagrade 2005. za knjigu Žamor, Nagrade Vladimir Nazor 1981. godine, Zmajeve nagrade 1981. za knjigu Razdoblje karbona, nagrade Branko Miljković za knjigu `Prirodopis` 1974. godine, i drugih.[2] Dragojević je ostao dosledan svom stavu da izbegava svaku vrstu publiciteta.[3] O poeziji[uredi | uredi izvor] Danijel Dragojević pesnik je jednog smirujućeg, ali opet proaktivnog stava prema stvarima koje nas okružuju. On nije pesnik koji koketira s tugom, očajem, beznađem. Kod njega se apstraktno tretira kao konkretno. Dragojević je posmatrač očevidnog i očitog. Njegove pesme su mudre, on se, kao svaki veliki pesnik saživljuje s njima, ne radeći naprečac. Njegov najčešći motiv su nepokretne slike, a ne slike u pokretu. Upravo ti statični motivi upozoravaju čitatelja da se radnja pesme odigrava i događa u samom tekstu. Naglasak stavlja na sada, na realni život. On nije pesnik bunta i boli, odbacuje svaku mogućnost polemike s ideologijom da bi zasnovao poeziju, on propagira slobodu, kroz gestu slobode same.[4] Objavljena dela[uredi | uredi izvor] Kornjača i drugi predjeli (poezija), Matica hrvatska, Split, 1961; U tvom stvarnom tijelu (poezija), Naprijed, Zagreb, 1964; Svjetiljka i spavač (poezija), Naprijed, Zagreb, 1965; Nevrijeme i drugo (poezija), Razlog, Zagreb 1968; Bijeli znak cvijeta (poezija), izdanje autora, Zagreb 1969; O Veronici, Bezlebubu i kucanju na nezvjesna vrata (proza), Matica hrvatska, Zagreb, 1970, Bajka o vratima (proza), Zagreb 1972; Četvrta životinja (poezija), Naprijed, Zagreb, 1972, Prirodopis (poezija), Biblioteka Teka, Zagreb, 1974; Izmišljotine (proza), Naprijed, Zagreb 1976, Razdoblje karbona (poezija), Centar za kulturnu djelatnost omladine, Zagreb, Zagreb 1981; Rasuti teret (proza), Nolit, Beograd 1985, Zvjezdarnica (poezija), Hrvatska sveučilišna naklada, Zagreb 1994, Cvjetni trg (proza), Durieux, Zagreb 1994, Hodanje uz prugu (poezija), Matica hrvatska, Zagreb 1997. Žamor (poezija), Meandar, Zagreb, 2004 (Goranova nagrada za najbolju knjigu, 2005) Negdje (poezija), Fraktura, Zagreb 2013 Kasno ljeto (poezija), Fraktura, Zagreb 2018. Filmski scenariji[uredi | uredi izvor] Jutro čistog tijela (1969), režiser: Bogdan Žižić Monografije i druge knjige[uredi | uredi izvor] Kosta Angeli Radovani, Mala likovna biblioteka sv XIX, Naprijed, Zagreb, 1961. Članci i eseji (izbor)[uredi | uredi izvor] Neki sebeznani nemir, Književna tribina, Zagreb, siječanj 1959. Postoji li kriza dalmatinske skulpture. Slobodna Dalmacija, Split 24.9. 1960. Kosta Angeli Radovani, Mediteran čistog ljudskog tijela, Oslobođenje, Sarajevo 24.11. 1963. Kosta Angeli Radovani – Materija i tijelo (Spektar), Telegram, Zagreb,28.11. 1969.

Opširni katastarski popis za oblast Hercegovinu iz 1585.1-2 godine -Ahmed S. Aličić Dokumenti Banja Luka 2016 483+ 560 str U Velikoj Sali Gazi Husrev-begove biblioteke 14.05.2014, u 18 sati održana je promocija ,,Opširnog katastarskog popisa za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ koji je sa osmansko-turskog na bosanski jezik preveo i obradio Ahmed S. Aličić. Djelo je izašlo u izdanju Dobre knjige iz Sarajeva. Promotori ovog izdanja bili su dr. Edin Radušić, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu i dr. Aladin Husić, naučni saradnik Orijentalnog instituta. Uz promotore, prisutnima se obratio i ministar kulture i sporta u Vladi Federacije Salmir Kaplan, kao i sam autor dr. Ahmed S. Aličić, a u ime izdavača direktor Izedin Šikalo. O naučnom dopirnosu u izučavanju historije osmanskog perioda i sistema govorio je dr. Edin Radušić. On se posebno osvrnuo na kritički pristup i kritički odnos dr. Ahmeda S. Aličića spram historografije ali i njegov pristup izučavanja historije kroz sistem kao polazište za razumijevanje povijesti naših krajeva. Premda se najznačajnija djela odnose na 19. stoljeće, dr. Ahmed S. Aličić podjednako se uspješno bavio i klasičnim razdobljem osmanske uprave. Osim mnogih studija koje se odnose na osmanski sistem i njegovu uspostavu u Bosni, taj period u znanstvenom doprinosu dr. Aličića poznatiji je po izdavanju osmanskih izvora, među koje spada i ovo najnovije izdanje. O samom katastarskom popisu, njegovom sadržaju i značaju za historijsku nauku govorio je dr. Aladin Husić. ,,Opširni katastarski popis za oblast Hercegovu iz 1585. godine“ izvorno pisan na osmansko-turskom jeziku, zaprema dva sveska. Prvi (Sveska I) volumena 483 stranice formata A 4, dok drugi tom (Sveska II) volumena je 565 stranica istoga formata. Ova dva toma popisa obuhvataju 27 nahija ili radi lakšeg razumijevanja mogli bi reći okruga. To znači da obuhvataju geografski prostor od Prijepolja na istoku, u današnjoj Srbiji, približno do linije Duvno-Imotski na zapadu, te prostor južno od vrhova Jahorine i Bjelašnice, gotovo do obale Jadranskoga mora. To podrazumijeva dokumentiranje svih gradskih i seoskih naselja na navedenom teritorijalnom okviru, sa svim fiskalnim obavezama stanovništva po osnovu agrarne proizvodnje te njihovom distribucijom vojničkoj klasi. Ovaj kao i drugi slični izvori imaju iznimno veliki značaj za neka važna historijska pitanja, poput agrarnih, konfesionalnih, društvenih, ekonomskih odnosa, a poseban značaj imaju sa stanovišta izučavanja pitanja širenja islama u našim krajevima i konfesionalnih prilika općenito. Za sva navedena pitanja izvor ima regionalni značaj. To dakle, nije samo izvor od značaja za Bosnu i Hercegovinu, nego i susjedne joj zemlje, Srbiju, Crnu Goru i Hrvatsku, makar se radilo i o graničnim dijelovima njihovog teritorija. Objavljivanje ovog izvora za prošlost područja koja su predmet ovog popisa znači nove pretpostavke za njeno izučavanje u svim navedenim aspektima. Stoga ovaj značajan prevodilački i obrađivački poduhvat predstavlja važan doprinos našoj osmanistici i historiografiji. L. 1

Rad, 1995. Prva knjiga Mila Lompara. Nagrada Stanislav Vinaver Odlično očuvana Studija O završetku romana u svakom svom poglavlju donosi književnoistorijska i interpretativna otkrića: bilo da naglašava neke neuočene veze između Crnjanskovih tekstova ili da naglašava veze tih tekstova sa tekstovima drugih pisaca srpske književnosti, ova studija govori o nečemu što nije bilo predmet dosadašnjih studija o ovom romanu i o ovom piscu. Ona nije samo potpuno originalan rad u oblasti svog predmeta, već i redak način da se istražuje određeno književno delo. Jovan Deretić, 1995. Teorijsko razmatranje problema kraja pripovedanja i završetka teksta pripovedne tvorevine, sa izvedenim interpretacijama pojedinih vidova Druge knjige Seoba kao pozadinom, postaje posebno zanimljivo i podsticajno. Dragan Stojanović, 1995. Baveći se prevashodno naratološkim problemom, uvažavajući uslovnu semantičku autonomiju teksta, promišljeno koristeći postulate ovovekovnih književnoistorijskih škola i usmerenja, ne zaboravljajući, pri tom, književnoistorijski kontekst, Lompar ispisuje rad koji odlikuje preciznost filologa i doslednost logičara. Brana Miladinov, 1995. Milo Lompar pripada onim retkim tumačima čiji interpretetativni uvidi trajno pomeraju horizont recepcije najboljeg romana Miloša Crnjanskog. Bojana Stojadinović-Pantović, 1996. Milo Lompar (Beograd, 19. april 1962) srpski je istoričar književnosti, esejista i univerzitetski profesor. Lompar je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, nekadašnji generalni direktor Politike i predsednik Srpske književne zadruge. Lomparova studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku.[1] Biografija Obrazovanje i akademska karijera Završio je Jedanaestu beogradsku gimnaziju 1980. godine, već tada je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za maturski rad iz oblasti humanističkih nauka. U septembru 1981. godine nakon odsluženog vojnog roka, upisao je studije jugoslovenskih i opšte književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Dobio je 1984. godine nagradu Stražilovo Zadužbine Miloša Crnjanskog za studentske radove. Diplomirao je u januaru 1987. godine (Grupa za jugoslovenske književnosti i Opštu književnost), bio je na osnovu studentskih ocena i rezultata – između 1987. i 1989. godine stipendista Republičke fondacije za naučni podmladak. U februaru 1989. godine izabran je na osnovu visoke prosečne ocene, između 14 kandidata, za asistenta-pripravnika za predmet Srpska književnost XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Godine 1993. je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu odbranio magistarski rad posvećen delu Lažni car Šćepan Mali Petra II Petrovića Njegoša. Izabran je u zvanje asistenta 1994. godine. U 1998. godini je ponovo izabran za asistenta na Filološkom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je na istom fakultetu 2000. godine tezom Istorijsko, književno i poetičko nasleđe XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, pred komisijom koju su činili akademik Nikola Milošević, prof. dr. Jovan Deretić i prof. dr. Novica Petković. U 2000. godini je izabran za docenta za predmet Srpska književnost XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kao docent, počeo je 2001. godine da predaje Kulturnu istoriju Srba na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, da bi nekoliko godina kasnije počeo predavati isti predmet i na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Godine 2002. postao je predsednik Naučnog odbora Njegoševe zadužbine, da bi u 2004. godini postao član Uređivačkog odbora kritičkog izdanja sabranih dela Petara II Petrovića Njegoša u izdanju Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. U 2005. godini je izabran za vanrednog profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka na Filološkom fakultetu u Beogradu. Krajem 2010. godine izabran je za redovnog profesora Srpske književnosti XVIII i XIX veka na istom fakultetu. Druge aktivnosti U periodu od 1. septembra 2005. godine do 31. marta 2006. godine bio je, kao nestranačka ličnost, generalni direktor Politike a. d, na predlog vlade Vojislava Koštunice. Posle smrti smrti Nikole Miloševića 2007. godine, izabran je za predsednika Zadužbine Miloša Crnjanskog. U 2008. godini postavljen je za glavnog urednika kritičkog izdanja dela Miloša Crnjanskog u izdanju Zadužbine. Lompar je učestvovao u radu brojnih žirija: Nagrade Đorđe Jovanović, NIN-ove nagrade, Nagrade Jelena Balšić, Nagrade Bora Stanković, Nagrade Miloša Crnjanskog, Nagrade Nikola Milošević. Bio je sekretar, potpredsednik a potom i predsednik Srpske književne zadruge. Politička delatnost Nikada nije bio član Saveza komunista Jugoslavije. Prema nekim izvorima, Lompar je bio član Srpske liberalne stranke, čiji je lider bio dr Nikola Milošević.[2][3]Potom je bio blizak Demokratskoj stranci Srbije i Vojislavu Koštunici. Za nestranačkog člana Političkog saveta Srpskog pokreta Dveri, izabran je 2015. godine, zajedno sa prof. dr Kostom Čavoškim, prof. dr Aleksandrom Lipkovskim, dr Vladimirom Dimitrijevićem, prof. dr Zoranom Čvorovićem i drugim nacionalno orijentisanim intelektualcima. Pomogao je da koalicija Patriotski blok dobije svoje poslanike na izborima 2016. godine. Politički savet Dveri napustio je u januaru 2018. godine, zbog neslaganja sa odlukom da ta stranka učestvuje na lokalnim izborima u Beogradu u koaliciji sa pokretom Dosta je bilo Saše Radulovića.[4] Učestvovao je u dve emisije sa predsednikom Narodne stranke Vukom Jeremićem,[5] nekadašnjim ministrom spoljnih poslova, za koga je izjavio da je jedan od trojice političara (uz Vojislava Koštunicu i Boška Obradovića) prema kojima ima poštovanje.[6] Lompar je odbio da govori na svečanoj akademiji povodom 800 godina autokefalnosti Srpske pravoslavne crkve, koja je održana 8. oktobra 2019. godine u Centru Sava u Beogradu, jer se protivio odluci Svetog arhijerejskog sinoda i patrijarha Irineja da predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću bude dodeljen Orden Svetog Save prvog reda, najviše priznanje Srpske pravoslavne crkve.[7] Delo Milo Lompar je objavio veliki broj monografija, studija, eseja i knjiga od kojih je većina imala više izdanja. Monografije Monografiju O završetku romana (Smisao završetka u romanu „Druga knjiga Seoba“ Miloša Crnjanskog), objavio je Rad, Beograd, 1995. U toj je knjizi (drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008) po prvi put kod nas osvetljen je teorijski problem završetka pripovedanja i u diskusiji sa relevantnom teorijskom literaturom dato je originalno shvatanje završetka pripovedanja kao rezultante odnosa između tri tipa završetka: logičkog, vremenskog i pripovedačkog. Teorijski zaključci su postavljeni u unutrašnju vezu sa inovativnom interpretacijom Druge knjige Seoba Miloša Crnjanskog. Monografiju Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, objavio je Filip Višnjić, Beograd, 1996. Bila je to prva knjiga o Dragiši Vasiću, koji je zbog pripadništva Ravnogorskom pokretu bio decenijama isključen iz svakog književnog i kulturnog konteksta. U njoj je dato tumačenje Vasićevog romana Crvene magle i njegovih pripovedaka, kao i široka komparativna analiza njegovih intertekstualnih korespondencija sa svetskom književnošću: Tolstojem, Dostojevskim, Arcibaševom, Fransom, Strindbergom. Monografiju Njegoš i moderna, objavio je Filip Višnjić, Beograd, 1998. To je prvo celovito tumačenje Njegoševog dela Lažni car Šćepan Mali u nas. Knjiga je doživela i drugo izdanje: Nolit, Beograd, 2008. U njoj je Njegoševo delo postavljeno u horizont modernog iskustva, sa prikazom naglašenih veza sa oblicima nihilizma i metafizike, kao i različitim modusima političke, istorijske i drame apsurda. Monografiju Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri „Romana o Londonu“), objavio je Filip Višnjić, Beograd, 2000. godine, (doživela je i drugo, prošireno izdanje: Nolit, Beograd, 2007). U njoj je uspostavljena originalna teza da veliki roman Crnjanskog predstavlja postmoderni oblik parabole o đavolu. Pripovedanje u Romanu o Londonu analizira se u komparativnom pripovednom i misaonom doticaju sa najvažnijim delima moderne dijaboličke tradicije kao što su Geteov Faust, Braća Karamazovi Dostojevskog, Doktor Faustus Tomasa Mana i Majstor i Margarita Mihaila Bulgakova. Monografiju Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom) objavio je u izdanju Službenog lista SCG iz Beograda 2004. godine. U ovoj monografiji su analizirani i tumačeni drama Konak, romani Druga knjiga Seoba, Kod Hiperborejaca i Roman o Londonu iz perspektive komparativnih i intertekstualnih veza sa Joneskom, Tolstojem, Faulzom, Stendalom, Geteom i Džojsom. Monografiju Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića) objavio je u izdanju Službenog glasnika iz Beograda 2009. godine. U njoj su osvetljeni različiti tematski sklopovi koji obeležavaju osnovnu duhovnu poziciju Nikole Miloševića. Tu su analizirane studije i knjige u kojima je Nikola Milošević analizirao odnose modernog i srpskog romana, položaj drame i poezije u hermeneutičkom horizontu, kritiku totalitarizma u poređenju sa Hanom Arent, naznake hermeneutičke biografije u poređenju sa Ridigerom Zafranskim, i uopšte odnos književnosti i filozofije. Monografiju O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), objavio je u izdanju Albatros plusa, Beograd, koja je bila prva celovita studija o Njegoševim lirskim pesmama, da bi zajedno sa studijama posvećenim pesnikovim velikim delima (Luča mikrokozma, Gorski vijenac, Lažni car Šćepan Mali) postala deo monografije Njegoševo pesništvo u kolu SKZ-a 2010. godine. U njoj je detaljno obrazložena teza o lirskoj refleksiji kao ključnoj dimenziji pesnikovog talenta, o epskoj kulturi kao osnovnoj tradiciji sa kojom dolazi u doticaj individualni talenat i o dramskom intenzitetu kao osnovnom sadržaju pesničkog doživljaja. Dubok i dalekosežan doticaj helenske i hrišćanske tradicije, kao osnova evropske civilizacije, učinio je Njegoševo delo vrhunskim umetničkim dometom a samog Njegoša klasičnim pesnikom srpske kulture: poput Dantea kod Italijana, Šekspira kod Engleza, Getea kod Nemaca, Puškina kod Rusa. Knjiga se u dopunjenom vidu pojavila i u trećem izdanju: Njegoš – biografija njegovog pesništva, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2020. Moralistički fragmenti U 2007. godini Lompar je objavio knjigu Moralistički fragmenti (Narodna knjiga, Beograd), čije se drugo, prošireno izdanje pojavilo (Nolit, Beograd) 2009. godine. Pored usvajanja posebno shvaćene pozicije savremenog moraliste, kao i osvetljavanja različitih antropoloških, psiholoških i kulturnoistorijskih sadržaja, u ovoj knjizi se nalaze i polemički i politički uvidi koji obeležavaju intelektualni angažman. Knjiga se u promenjenom obliku pojavila u trećem izdanju: Moralistički fragmenti, Catena mundi, Beograd, 2020. Knjiga Moralistički fragmenti sastoji se iz tri dela. Prvi deo počinje pitanjem: Čemu moralisti u modernom vremenu? Laž radi ostvarenja sopstvenih interesa postala je svakodnevna stvar a glavni strah sa kojim se suočava čovek modernog vremena je strah od poraza. Bolest, smrt, ljubavna praznina, siromaštvo, samoća imaju manju razornu snagu na svest od poraza. Korisni idioti su naročito korisni jer veruju u to što im se govori. Prvi deo se završava fragmentom Levičari sa desnice gde Lompar oštro kritikuje Boru Ćosića i Radomira Konstantinovića. Drugi deo sadrži šesnaest fragmenata, o samoponiženju, izdaji i sadrži fragment koji nosi naziv Srpska krivica. Srpska krivica je plod iskonstruisane interpretativne strategije prema kojoj treba srpsku kulturu svesti u državno-pravni položaj Srbije, po mogućnosti od Beograda do Vranja. Strategija je da se srpsko pretvori u srbijansko, da se ponište svi tragovi srpske kulturne prošlosti u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Makedoniji, u Bosni i Hercegovini, dok na kraju Gračanica ne bi postala deo kosovske kulture. Savremenim piscima je postalo važnije egzistencijalno ja umesto pripovedačkog ja i oni i ne primećuju da su se upleli poput muve u kulturnu paukovu mrežu. Beč je grad velikih i značajnih dostignuća srpske kulturne istorije ali ujedno i grad snažnog antisrpskog propagandnog i simboličkog dejstva. U fragmentu Post mortem dovodi ljudski moral u pitanje jer posle činjenice nečije smrti menja se i mišljenje o toj ličnosti i tek onda su ljudi skloni da odaju priznanje. Titoizam je glavni i odgovorni krivac zašto na našim prostorima nije došlo do nacionalnog pomirenja, ovu teoriju Lompar detaljnije obrazlaže u delu koji nosi naziv Titoizam i sekularno sveštenstvo. Poslednji deo sadrži šesnaest fragmenata u kojima se govori da živimo u vremenu specijalističkog obilja, vremenu strahovito razvijenih znanja, koja dosežu do najsitnijih pojedinosti i čovek je opterećen tim da on sam ne mora sve znati ili će propasti, tako da ljudi često biraju diletantizam. Današnje vreme je i vreme beskrajnog ponavljanja i umnogostručavanja ljudskih reči i veoma je teško odlučiti da li je nešto istina ili laž. Ukoliko moral bude zaboravljen prestaće doba morala. Koliko dobro danas razumemo temu morala uopšte i koliko je to tema razmišljanja u svakodnevnom životu, da li je nastupilo doba nemorala i čemu moral u savremenom vremenu teme su kojima se bave ovi Moralistički fragmenti. Duh samoporicanja U 2011. godini Lompar objavljuje knjigu Duh samoporicanja (prilog kritici srpske kulturne politike) u izdanju Orpheus-a iz Novog Sada. Ta knjiga je obrazložila dijagnozu (bilans komunističke vladavine i prelazak titoističkog načina mišljenja u sadržaje nevladine inteligencije) srpske kulturne situacije i predložila terapiju (povratak srpskom stanovištu kao istorijsku i političku reaktuelizaciju naše prekomunističke tradicije). Sa odlučujućim naglaskom je pledirala na višesmerne oblike srpske kulturne politike. Ona je ostavljala van sumnje demokratski poredak, podelu vlasti, postojanje drugih i drukčijih političkih i kulturnih orijentacija. Okolnost da je bila dugo i istrajno napadana, da je služila kao opravdanje za razvijenu političku i intelektualnu diskriminaciju Lompara kao pisca, je proisticala iz dve činjenice: stvari koje je ova knjiga vraćala u javni prostor bile su decenijski tabu i – vođena analizom naših okolnosti – anticipirala je evropski povratak nacionalnom stanovištu. Mnogo toga što se pojavilo u Evropi i Americi u vremenu posle pojavljivanja Duha samoporicanja 2011. godine – od intelektualnih činova, poput pariske izjave evropskih intelektualaca iz 2017. godine, do političkih pokreta poslednjih godina – bilo je u većoj ili manjoj vezi sa osnovnom dimenzijom ove Lomparove knjige. To je bilo prirodno, jer je ona vezana za shvatanja nacionalnih liberala u evropskoj i srpskoj (Svetozar Miletić, Jovan Ristić) tradiciji. Knjiga se u završnom obliku, sa opširnim i podrobnim odgovorima na kritike, pojavila u šestom izdanju: Catena mundi, Beograd, 2015. Do sada je imala deset izdanja u kratkom roku: poslednje 2020. godine (Catena mundi, Beograd). Studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku. Lompar se u ovoj studiji bavi pitanjem srpskog kulturnog identiteta i njegovom razgradnjom kroz paukovu mrežu ideologije jugoslovenstva i titoističkog komunizma. Sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan je od, po svojim rezultatima, najštetnijih u istoriji srpske kulture. Brojna su svedočanstva o njegovoj temeljnoj ljudskoj i intelektualnoj neodgovornosti u vremenu činjenica o kontinuiranoj krađi srpskog jezika, književnosti i gramatike. Ipak i pored toga, iz nekih iracionalnih razloga intelektualci o tome ćute. Srpski narod ako želi da opstane u svetskom zverinjaku, nema pravo ni na pesimizam ni na ćutanje. Bez duhovne samosvesti i nacionalne kulturne politike, ostaće ne narod već stanovništvo bez identiteta, zaključuje profesor Lompar. Lomparov istoriosofski učitelj je Miloš Crnjanski. On je uzorni lik nacionalno odgovornog intelektualca. Povratak srpskom stanovištu? U 2013. godini je objavio knjigu intervjua Povratak srpskom stanovištu? (Catena mundi, Beograd), koja je doživela drugo izdanje 2014. godine. Polihistorska istraživanja U 2016. godini objavio je knjigu naučnih studija Polihistorska istraživanja, u kojoj je analizirao savremene studije književnosti u svetlosti dominacije kulturološke paradigme, koju ocenjuje kao nadahnutu ideološkim predumišljajem i kao postmoderni vid polihistorstva. Umesto nje, pledira za polihistorsku orijentaciju u sadržajima modernosti, koju nastoji da pokaže kroz podrobne i afirmativne analize dela Slobodana Jovanovića, Jovana Deretića, Dragiše Živkovića, Alojza Šmausa, Nebojše Vasovića, Anice Savić Rebac, Nikole Miloševića, Dragana Stojanovića, kao i kroz detaljnu kritičku analizu intelektualnih dometa i političkog ponašanja Latinke Perović. Knjiga je doživela drugo izdanje 2017. godine. Pohvala nesavremenosti U 2016. godini Lompar je objavio policentrični esej Pohvala nesavremenosti (Laguna, Beograd) u kojem se osvetljavaju metafizički i etički aspekti nesavremenosti u Ničeovom smislu. Napisana na način književnog eseja, knjiga baca duhovno svetlo na Magritova i Karavađova platna, Orvelovo pripovedanje, egzistencijalnu dramu šahovske situacije Borisa Spaskog, simbolički smisao terezinske ćelije Gavrila Principa, a tu su i životni isečci sa ulica i trgova Londona, Toronta, Berlina, Pariza, Libeka. Drugo izdanje: 2018. U 2018. godini objavio je knjigu kulturnopolitičke esejistike Sloboda i istina: beleške o promeni svesti (Catena mundi, Beograd). Ova knjiga je doživela drugo izdanje 2020. godine, kao luksuzna monografija Crnjanski – biografija jednog osećanja (Pravoslavna reč, Novi Sad), u kojoj je ukrštanjem različitih tematskih i izražajnih registara nastojao da osvetli kulturnu situaciju i egzistencijalnu dramatiku sudbine Miloša Crnjanskog. Knjiga je imala još dva izdanja: 2018, 2019. Milo Lompar je priredio izabrana dela Nikole Miloševića (I‒V, Službeni list SCG, Beograd, 2004) i u srpsku kulturu uveo delo Ridigera Zafranskog Zlo ili drama slobode, 2005, (preveo Saša Radojčić, pogovor Milo Lompar). Nagrade Nagrada „Stanislav Vinaver”, za knjigu Smisao završetka u romanu, 1996. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Crnjanski i Mefistofel, 2000. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Apolonovi putokazi, 2005. Nagrada „Nikola Milošević”, za knjigu Negde na granici filozofije i literature, 2010.[8] Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Duh samoporicanja, 2013. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu Crnjanski: biografija jednog osećanja, 2019. Nagrada „Borisav Stanković”, povelja za životno delo, 2019. Dela Istorijsko, poetičko i književno nasleđe XVIII i XIX veka u poznim delima Miloša Crnjanskog, doktorska disertacija, 1993. O završetku romana (Smisao završetka romana Druga knjiga Seoba Miloša Crnjanskog, Rad, Beograd, 1995. Drugo, izmenjeno izdanje: Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2008. Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, Filip Višnjić, Beograd, 1996. Njegoš i moderna, Filip Višnjić, Beograd, 1998. Drugo, popravljeno izdanje, Nolit, Beograd, 2008. Crnjanski i Mefistofel (O skrivenoj figuri Romana o Londonu), Filip Višnjić, Beograd, 2000. Drugo, izmenjeno izdanje, Nolit, Beograd, 2007. Apolonovi putokazi (Eseji o Crnjanskom), Službeni list SCG, Beograd, 2004. Knjiga o Crnjanskom, Srpska književna zadruga, Beograd, 2005. Srpska književnost XVIII i XIX veka, Narodna knjiga, Beograd, 2006 - Sa koautorom Zoricom Nestorović Moralistički fragmenti, Narodna knjiga, Beograd, 2007. Drugo, prošireno izdanje, Nolit, Beograd, 2009. Negde na granici filozofije i literature (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića), Službeni glasnik, Beograd, 2009. O tragičkom pesniku (Njegoševe pesme), Albatros plus, Beograd, 2010. Njegoševo pesništvo, Srpska književna zadruga, Beograd, 2010. Duh samoporicanja, prilog kritici srpske kulture, Orfeus, Novi Sad, 2011. Povratak srpskom stanovištu, Catena Mundi, Beograd, 2013. Polihistorska istraživanja, Catena Mundi, Beograd, 2016. Pohvala nesavremenosti, Laguna, Beograd, 2016. Sloboda i istina, Catena Mundi, Beograd, 2018. Crnjanski: Biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč NS, Beograd, 2018.[9] Knjiga o Lubardi, priređivač, Srpska književna zadruga, 2018.[10] Poluintelektualac i nacionalna politika, 2021.[11] Crnjanski i svetska književnost, Pravoslavna reč NS, 2021.[12] Nervozni čas pripovesti, 2022.[13] Oproštaj sa intelektualcem, Srpska književna zadrua, 2022.[14] Uspon kolonijalne svesti: lažna istoriografija Latinke Perović, Catena Mundi, Beograd, 2022.[15]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan ŠPOLJAREC LUTKE UŽIVO / PUPPETS LIVE / PUPOJ VIVE Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....