Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1-Tomislav S. Vlahovic - Vitezovi Karadjordjeve zvezde Najhrabriji medju hrabrima I tom Izdavač i autor Tomislav S. Vlahović Beograd 1989 , Najhrabriji medju hrabrima I tom , biografije srpskih ratnika odlikovanih Karađorđevom zvezdom sa mačevima za podvige u balkanskim i prvom svetskom ratu , tvrd povez, veliki format 24,5cm x 32,5cm , ilustrovano brojnim crnobelim fotografijama, XXXV + 451 strana 2. Petar R. Jovic i Nikola B. Popovic - Dobrovoljci 1912-1918 Najhrabriji medju hrabrima II tom AUTOR: Petar R. Jović, Nikola B. Popović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 449 FORMAT: C4 TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 1,9 kg Kapitalno delo o našim najhrabrijim i najvažnijim precima čije su sene večni putokaz i svetionik budućim pokolenjima kako se jedna zemlja i njen narod bori za svoju slobodu i opstanak Stanje vrlo dobro.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SVET KAO VOLJA I PREDSTAVA 1-2, Šopenhaurer... Preveo s nemačkog SRETEN MARIĆ... Latinica, Tvrde korice, Omot, Šiven povez, Obeleživač stranica, 1O6O stranica Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

Autohtone sorte jabuka Srbije i Crne Gore 1,2 Knjiga u dva toma Stanje perfektno,knjige kao nove. Tvrd povez Br strana 807 Tekst je podeljen na dva dela: I – Opšti deo u kome je opisan predmet i cilj monografije, kriterijumi za indentifikaciju i grupisanje sorti, definisanje pojma »autohtona sorta«, upotrebna vrednost plodova i mogućnost njihovog iskorišćavanja. U ovom delu je data i kratka istorija gajenja jabuke na tlu Srbije i Crne gore, kao i kratak prikaz jabuke u mitologiji i tradiciji. II – Posebni deo u kome je opisano 350 autohtone sorte jabuke. Sve sorte su prikazane po područjima gde su pronađene, sa njihovim orografskim, klimatskim i zemljišnjim karakteristikama. Na teritoriji Srbije i Crne Gore obrađeno je 19 područja, 17 u Srbiji (Subotica i Novi Sad, Vršac, Loznica, Mionica, Knić, Kruševac, Brus, Kuršumlija, Požega, Čačak, Trstenik, Niš, Zaječar, Pirot, Raška i Peć) i 2 područja u Crnoj Gori (Bijelo Polje i Bar).

Lepo očuvano nemako izdanje iz 1907. tekst latinski Kvint Horacije Flak (lat. Quintus Horatius Flaccus; 8. decembar 65. p. n. e. - 27. novembar 8. p. n. e.) je bio najveći rimski lirski pesnik tokom vladavine Oktavijana Avgusta. Biografija[uredi | uredi izvor] Horacije je rođen u decembru 65. p. n. e. u Venusiji, Italija, umro je 27. novembra 8. p. n. e. u Rimu. Njegov otac je bio rob koji je stekao slobodu pre Horacijevog rođenja. Moglo bi se pretpostaviti da je u ropstvo pao za vreme Pompeja, odnosno nakon Spartakovog ustanka. Svog sina je odveo u jednu od najpoznatijih škola poznatog Sabelijanca po imenu Orbilus (koji je po Horaciju bio pristalica telesnog kažnjavanja). 46. p. n. e. Horacije posećuje predavanja na Atinskoj Akademiji gde prve stihove počinje da piše na grčkom.[1] Kad je Brut u Atini prikupljao vojsku protiv Oktavijana i Antonija, zajedno sa sinovima Cicerona i Katona, u nju stupa i Horacije. Međutim, u bici kod Filipa, republika je poražena. Kada je proglašena amnestija za sve one koji su se borili protiv Oktavijana, Horacije se vratio u Italiju, samo da bi saznao da mu je otac umro, a imanje konfiskovano, čime je Horacije zapao u siromaštvo. Ipak, uspeo je da se zaposli kao pisar u uredu kvestora, što mu je omogućilo da vežba svoje poetske sposobnosti. 38. p. n. e. je doveden kod Mecene, učenog čoveka iz Etrurije iz centralne Italije, koji je bio glavni politički savetnik Avgusta. Mecena je Horacija uveo u pesnički književni krug, a uz to mu poklonio i luksuznu vilu. Dela[uredi | uredi izvor] Ode 1.14 – Poema na zidu u Lajdenu Datiranje Horacijevih dela nije precizno poznato i naučnici često raspravljaju o tačnom redosledu kojim su prvi put „objavljena“. Postoje uverljivi argumenti za sledeću hronologiju:[2] Satire 1 (c. 35–34. p. n. e.) Satire 2 (c. 30. p. n. e.) Epode (30. p. n. e.) Ode 1–3 (c. 23. p. n. e.)[nb 1] Epistles 1 (c. 21. p. n. e.) Karmen sekulare (17. p. n. e.) Epistles 2 (c. 11. p. n. e.)[nb 2] Ode 4 (c. 11. p. n. e.) Ars poetika (c. 10–8. p. n. e.)[nb 3] latinska književnost rimska antička antika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo losiji same knjige u dobrom i urednom stanju! U prvoj knjizi na nultoj stranici ostavljena beleska (jedna recenica), sve ostalo uredno! Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtonst duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG HRVATSKOG ORIGINALNOG IZDANJA!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1983 Jezik:Hrvatski Autor: Strani Herman Dils PREDSOKRATOVCI I-II kapitalno delo iz istorije filozofije Herman Dils: Anticki filozofi; Anticka filozofija Pitagorejci ... Atomisti: Platon; Aristotel; Kant; Hegel; Toma Akvinski- filozofska biblioteka Povez: MEK OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG HRVATSKOG ORIGINALNOG IZDANJA!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! Fototipsko izdanje poznatog i JEDINOG hrvatskog prevoda. 447+418 strana Godina izdavanja: 1983. Povez:broš-mek povez Br.strana: I tom 447, II tom 418 + mapa grčkih plemena i njihovih kolonija u VI/V veku p.n.e.

kao na slikama na jednom mestu podvučen tekst ne smeta ništa uredno je Četvrti memorijal Save Šumanovića 1972. Аутор Šumanović, Sava, 1896-1942 = Шумановић, Сава, 1896-1942 Аутор Меморијал Саве Шумановића (4 ; 1972 ; Шид) Наслов Sava Šumanović vaš savremenik : oktobar 72 : [Četvrti memorijal Save Šumanovića] / [koncepcija izložbe Lazar Trifunović] Врста грађе књига Језик српски Година 1972 Издавање и производња [Šid : Galerija Save Šumanovića], 1972 (Beograd : Škola za industrijsko oblikovanje) Физички опис [18] str. : ilustr. ; format kataloga 32 cm Остали аутори Трифуновић, Лазар Knjižni blok 16 x 16 cm. Предметне одреднице Шумановић, Сава, 1896-1942 – Изложбени каталози Меморијал Саве Шумановића (1972 ; Шид) – Изложбени каталози koncepcija izložbe Lazar Trifunović Sava Šumanović (Vinkovci, 22. januar 1896 — Sremska Mitrovica, 30. avgust 1942) je jedan od najznačajnijih slikara srpske umetnosti 20. veka. Rođen je 22. januara 1896. u Vinkovcima, gde mu je otac radio kao šumarski inženjer. Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Šid. Gimnaziju pohađa u Zemunu, gde počinje da se interesuje za umetnost. Kasnije će se usprotiviti očevoj želji da postane advokat i 1914. u Zagrebu upisati Višu školu za umjetnost i obrt. Ovu školu završava sa najboljim ocenama 1918. Tada počinje da javno izlaže svoja dela. U svojim ranim delima, Sava insistira na atmosferi i spretno koristi bojene senke i tanke slojeve boje. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, grafikom i scenografijom. Slikarstvo Save Šumanovića u ovom periodu pokazuje uticaje secesije i simbolizma. Jeseni 1920. Sava odlazi u Pariz i iznajmljuje atelje na Monparnasu. Učitelj mu je bio Andre Lot, istaknuti likovni pedagog pravca analitičkog kubizma. U Parizu se družio sa Rastkom Petrovićem, Modiljanijem, Maks Žakobom i drugim umetnicima. Uticaji kubizma su vidljivi u ovoj ali i u kasnijim fazama slikarevog rada. Može se opravdano reći da je ovaj slikarski jezik Sava Šumanović doneo u Srbiju i da njegova dela ostaju najreprezentativniji primer domaćeg kubističkog slikarstva. Narednih godina živi i slika u Zagrebu. Javnost i kritika ne prihvataju njegova dela, pa se iz protesta potpisuje francuskom transkripcijom na slikama. Godine 1924. piše studije „Slikar o slikarstvu“ i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo“, dela koja su polazište za razumevanje njegove estetike. Ponovo boravi u Parizu 1925, gde prihvata uticaje Matisovog slikarstva. Godine 1927. Sava Šumanović je naslikao „Doručak na travi“ koji je naišao na odlične kritike u Francuskoj. Nešto kasnije je za 7 dana i noći intenzivnog rada naslikao sliku „Pijana lađa“ koju je izložio na salonu nezavisnih. Inspiracija za sliku je bila istoimena pesma Artura Remboa koja je do njega došla preko Rastka Petrovića koji mu ju je recitovao. Druga inspiracija je bila slika Teodor Žerikoa „Splav Meduza“. Kritičari su ovo delo dočekali sa podeljenim kritikama, a Sava je iscrpljen radom teško podneo one negativne. Vraća se u Šid 1928, umoran od teških uslova života, rada i loših kritika. U Šidu slika sremske pejzaže. Njegovu samostalnu izložbu u Beogradu kritičari su veoma pozitivno ocenili. Novac od prodaje slika omogućio mu je da ponovo ode u Pariz. Tu nastaju značajne slike: „Luksemburški park“, „Crveni ćilim“, „Most na Seni“. Ova dela karakteriše poetski realizam i umereni koloristički ekspresionizam. Šumanovićeva dela iz poznijeg perioda se odlikuju svetlim bojama, i lirskom atmosferom. Svoj stil, koji sam naziva kako znam i umem, prilagođava motivu. Po povratku u Šid, 1930, slika lokalne pejzaže i aktove. Tri godine radi na ciklusu velikih platana „Šiđanke“, a kasnije na ciklusu „Beračice“, posvećenom berbi grožđa. Za vreme Drugog svetskog rata Šid ulazi u sastav Nezavisne Države Hrvatske i ćirilica je zabranjeno pismo, pa se Sava iz proteste ne potpisuje već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine[1], Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi oni su posle mučenja streljani, verovatno 30. avgusta[1], posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu. Njemu u čast ustanovljena je slikarska nagrada Sava Šumanović. Dela Najveći broj njegovih dela se čuva u Galeriji slika „Sava Šumanović“ u Šidu.[2] U njoj se nalazi više od 400 dela, od kojih 350 ulja na platnu, crteži, pasteli i dokumentacija.[2] Pijana lađa (akt, Šid 1927) Doručak na travi (pejzaž, Šid) Mrtva priroda sa flašama (1926), u vlasništvu banjalučke Zbirke „Terzić“, a čuva se u depou Muzeja savremene umjetnosti Republike Srpske u Banjoj Luci.[2] Luksemburški park (Pariz) Crveni ćilim (Pariz) Most na Seni (Pariz) Jutro (Pariz 1929) Šidijanke (ciklus pejzaža, Šid) Kraj šumarka, (akt, Šid 1935)[3] Beračice (ciklus nastao pred smrt) tags: istorija srpskog slikarstva srpsko slikarstvo xx veka savremeno srpsko slikarstvo moderno ... katalog katalozi save šumanovića ... kubizam avangarda moderno ... moderna ... mile grozdanić dizajn kataloga 1972 mangelos dimitrije bašičević ...

Bugarska okupacija Srbije 1941-1944: Zločini genocida Prvog bugarskog okupacionog korpusa u Srbiji Izdavač: Justicija, Beograd Edicija Kapitalna dela: Bugarska okupacija Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 751 + 720 Bogato ilustrovane: (256 + 128) strana sa ilustracijama + geografske karte u prilogu Očuvanost: 5- KNJIGA 1: 1. BUGARSKI OKUPATORSKI POREDAK U SRBIJI - Velikobugarske aspiracije na balkanskom poluostrvu - Bugarska u Drugom svetskom ratu 2. BUGARSKA VOJSKA ULAZI U JUGOSLAVIJU - Bugarska okupacija Jugoslavije - Bugarske snage u Jugoslaviji i Grčkoj 3. BUGARSKI ORGANI VLASTI I POLICIJE U OKUPIRANOJ SRBJI - Bugarski organi vlasti - Bugarska policija - Bugarski okupatorski sudovi - Junski razgovori predstavnika nemačke i bugarske vrhovne komande o operacijama na Balkanu polovinom 1943. 4. DENACIONALIZACIJA I BUGARIZACIJA KAO OBLIK GENOCIDA PROTIV SRPSKOG NARODA - Oblici bugarizacije - Progon Srpske pravoslavne crkve - Institucije, sredstva i mere denacionalizacije i bugarizacije - Bugarska crkva u službi fašizma - VMRO - terorom protiv Srbije 5. BUGARSKI ZLOČINI GENOCIDA PROTIV SRPSKOG NARODA NA ANEKTIRANOJ TERITORIJI SRBIJE - Duhovna agresija kao oblik genocida - Bugarski zločini - Teror u Pirotu - Zločini bugarske vojske u pirotskom okrugu 1943. godine - Spisak građana sreza lužničkog koje su Bugari streljali u toku Drugog svetskog rata - Spisak interniranih građana iz Pirota i okoline u bugarske logore 1941-1944 - Bugarski zločini genocida u vranjskom okrugu 1944. godine - Masovni zločini Bugara u crnotravskom kraju - Spisak od Bugara ubijenih Srba u vranjskom okrugu - Crnotravci ubijeni od Bugara 6. PRED KAPITULACIJU BUGARSKE 7. RASPADANJE BUGARSKE VOJSKE KNJIGA 2: 1. PRVI BUGARSKI OKUPACIONI KORPUS U SRBIJI - Prve bugarske jedinice u Srbiji pod nemačkom okupacijom - Struktura i organizacija štaba Prvog bugarskog okupacionog korpusa u Srbiji - Sastav i rejoni dejstva Prvog bugarskog okupacionog korpusa - Saradnja bugarske i nemačke obaveštajne službe u Nišu - Raspored bugarskih jedinica Prvog bugarskog okupacionog korpusa u prvom sastavu 1942. godine - Asen Nikolov sa nemačkom komandom utvrđuje operativna dejstva bugarskog korpusa - Pripreme za napad 2. BUGARSKI ZLOČINI GENOCIDA PRVOG BUGARSKOG OKUPACIONOG KORPUSA U SRBIJI - Tragedija Puste Reke - Bojnička žalopojka - Stradanje Kosančićana - Bugarski zločini genocida u Toplici - Zločini 17. i 21. bugarske divizije - Streljanje u Velikoj Plani - Prvi bugarski okupacioni korpus preuzima glavna dejstva protiv oslobodilačkog ustanka u Toplici - Aćimovićeva potera - Zverska ubistva i streljanja u Toplici (srez toplički) - Streljanja u povratku za Niš - Bugarski zločinci u Jablanici (leskovački okrug) - Zločini u vlasotinačkom srezu 3. BUGARSKI ZLOČINI GENOCIDA U NIŠKOM OKRUGU - Bugarski zločini u Zaplanju - Sokobanjski kraj u plamenu - Bugarska obezbeđenja `južne pruge` - Bugarski zločinci u srezu niškom - Zločini bugarske vojske u srezu moravskom 4. BUGARSKI ZLOČINI GENOCIDA U CENTRALNOJ I ZAPADNOJ SRBIJI - Bugarski zločini genocida u kruševačkom okrugu - Tragedija Krive Reke - Srbi okruga kruševačkog tučeni i maltretirani od Bugara - Crni dani Goča - Žrtve bugarskog terora za vreme Drugog svetskog rata u kruševačkom okrugu - Dan krvi u Kragujevcu - Bugarski genocid u kragujevačkom okrugu - Bugarska zločinstva u užičkom okrugu - Zločin bugarske vojske u istočnoj Srbiji - Zločin u negotinskoj krajini 5. SVEZNIČKA DEJSTVA ENGLESKE I SAD U SRBIJI I BUGARSKOJ (1943-1944) - Srbi spasavaju Amerikance 6. KAPITULACIJA BUGARSKE - Dragiša Cvetković - bugarski saradnik (K-145)

Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima AUTOR: Tomislav Vlahović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 451 FORMAT: 32cm TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 2.1 kg STANJE: NOVO Dobrovoljci 1912-1918 AUTOR: Petar R. Jović, Nikola B. Popović IZDAVAČ: Izdanje autora GODINA: 1989. POVEZ: Tvrdi STRANA: 449 FORMAT: 32cm TIRAŽ: 1500 TEŽINA: 1,9 kg STANJE: NOVO Kapitalno delo o našim najhrabrijim i najvažnijim precima čije su sene večni putokaz i svetionik budućim pokolenjima kako se jedna zemlja i njen narod bori za svoju slobodu i opstanak Књига по први пут даје, до сада најкомплетнији преглед носилаца овог одликовања, како из састава српске војске 1912-1918. године, тако и ратних добровољаца из свих наших крајева и савезничких земаља и припадника савезничких армија. Из четрдесет две хиљаде ратних добровољаца свих наших народа орден храбрих понели су најхрабрији једну петину укупно додељених Карађорђевнх звезда са мачевима официрског и војничког реда. Друга петина додељена је најхрабријим ратницима савезничких армија, а три петине српским ратницима.

Vladimir Dvornikovic Temat casopisa `Delo`, godina XXXVII 9-12, septembar-decembar 1991. Mek povez, 564 strane+32 table s ilustracijama, likovnim delima Vladimira Dvornikovica. Najpotpunija biografija i bibliografija Vladimira Dvornikovica. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Vladimir Dvorniković (Severin na Kupi, 28. jul 1888 — Beograd, 30. septembar 1956) bio je jugoslovenski filozof i etnopsiholog.[1] Biografija Gimnaziju je pohađao u Zemunu i Sarajevu. Filozofiju je studirao u Beču od 1906. kod V. Jerusalima i Fridriha Jodla, gdje je i doktorirao 1911. godine. Zbog projugoslovenske orijentacije austrougarske vlasti su ga prognale da radi u Bihaću gde se tako okupila značajna intelektualna elita. U Zagreb dolazi 1918. godine gde radi u Muzičkoj školi. Habilitirao za zvanje docenta s tezom „Nauka i filozofija“ na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gde je predavao teoretsku i praktičnu filozofiju kao suplent što je i za istoriju filozofije, dok je redovni profesor istorije filozofije bio od 1925. do 1926. kad je prinudno penzionisan. Iako penzionisan sa 38 godina nastavlja neumorno da drži predavanja u Beču, Cirihu i Pragu, ukupno više od 400. Ponovo nalazi zaposlenje 1933. kao pomoćnik ministra prosvete Jugoslavije, ali ponovo biva penzionisan u jesen 1934. godine. Posle rata radi kao naučni radnik u nekim komisijama pri Savetu za građevinarstvo, a 1953/54 kao profesor u srednjoj školi. Pošto je proglašen za reakcionarnog mislioca dela mu više nisu štampana. Povremeno se izdržavao prodajući svoje akvarele. Umro je u Beogradu 30. septembra 1956. godine. Dodeljen mu je Orden Svetog Save IV stepena.[1] O radu Godine 1939, je objavio delo Karakterologija Jugoslovena u nameri da istakne primarne odlike kolektivnog karaktera kako jugoslovenskih naroda tako i etničkih grupa. U poređenju sa sličnom studijom Jovana Cvijića Dvorniković ide i dalje, jer smatra da pored reljefa i klime na formiranje etnopsiholoških kategorija utiču još i antropološki, psihološki i istorijski faktori. Smatra da je dinarski antropološki tip reprezentativan za „jugoslovenskog čoveka“.[2] Osnovne karakteristike njegovog učenja su odbacivanje etnopsihologije i karakterologije kao naučnih disciplina opisujući ih kao popularnu ili polunaučnu psihologiju rasa, toliko omiljenu u vreme pred Drugi svetski rat u naučnim krugovima naklonjenim nacističkim idejama. Važno je napomenuti da se služio kranilogijom, koja svakako ne stoji u nikakvoj korelaciji sa mentalnim karakteristikama stanovništva. Međutim, najteži napadi na ovo delo su usledili posle Drugog svetskog rata. Ono je proglašeno bezvrednom kompilacijom koja je štetna po svojim tumačenjima jugoslovenskim narodima. Postoje mišljenja da je ovaj stav rezultat marksističkog pristupa u analizi naučnog stvaralaštva Dvornikovića, a da će naučna verifikacija dati drugu sliku vrednosti njegovog rada.[3] Za svog života je objavio preko 400 radova, knjiga, rasprava, eseja i studija.

Ira M. Lapidus - Historija islamskog svijeta 1-2 Izdavač - Libris, Sarajevo, 2019.god. Tvrd povez, latinica, ilustrovano, 592. + 575. strana. Nove knjige. Ira Lapidus istražuje nastanak i razvoj muslimanskih društava širom svijeta. Njegovo obuhvatno gledanje unosi perspektivu i koherentnost u bogatu i raznoliku historiju, koja je osvježena i revidirana. Knjiga je podijeljenja u tri dijela. Prvi pokriva formativnu eru islamske civilizacije i bavi se transformiranjem islama iz kompleksa učenja i kultura u organizirajući princip srednjoistočnih društava. Drugi dio prati stvaranje sličnih društava na Balkanu, u sjevernoj Africi, centralnoj Aziji, Kini, Indiji, jugoistočnoj Aziji i supsaharskoj Africi. Treći se dio bavi reakcijama tih društava na evropski imperijalizam i opisuje kako se ona početkom dvadesetog stoljeća pojavljuju kao nezavisne države s novorođenim privredama. Završna poglavnja bave se novijom historijom islama, nastankom islamskih obnoviteljskih pokreta u njihovim vjerskim, društvenim i političkim dimenzijama, te globalnim islamskim identitetima i organizacijama.

Taschenbuch für den maschinenbau,13 auflage,u dobrom su stanju. Autori:Sass,F. ; Ch.Bouché ; A.Leitner. Izdavač:Heidelberg,Berlin ; Springer,New York,1974. Format:20cm x 13cm. Broj Strana:I-959,II-1061m5 strana,ilustrovane,tvrd povez. 13.izdanje, prošireno i temeljno revidirano izdanje predstavljeno je specijalističkom svetu. Urednici su nastojali da dalje razviju tradicionalni karakter mekog poveza da bude i referentno delo za praksu i udžbenik za nastavu. Činjenica da se u praksi i literaturi tehnički merni sistem i MKS sistem koriste uporedo dovela je do rešenja davanja važnih jednačina i primera u oba sistema. Još jedna inovacija je prilagođavanje DIN 1304 u pogledu simbola opšte formule. Svi odeljci su ažurirani, a neke su napisali novi autori. Relevantni standardi su uzeti u obzir i proširena je tabela kao dodatak u svesci I. Poglavlja „ Hidraulični i pneumatski pogoni kao i „ Analogni i digitalni računari za obradu podataka. DUBBEL je do sada distribuiran u skoro 600.000 primeraka, sa oko 3.000 tekstualnih figura u dva toma. Iz sadržaja: Deo 1: Matematika - Mehanika - Termodinamika - Gorivo i njegova tehnička upotreba - Sagorevanje, goriva i gasifikacija - Čvrstoća materijala - Nauka o materijalima - Zavarene konstrukcije - Mašinski delovi - Tehnologija zupčanika Brojne tabele. Deo 2:Sistemi za proizvodnju pare - Snažne i radne mašine sa klipom - Zamašnjaci, balans mase i kontroleri - Kondenzat - Rotacione snage i radne mašine - Iskorišćenje otpadne toplote - Cevi - Motorna vozila - Oprema za podizanje i transport - Mašine alatke - Elektrotehnika. [Dubel, Hajnrih, meki povez za mašinstvo, udžbenici, mašinski elementi, hemija, statika, čvrstoća materijala, fizika, nauka o materijalima, tabele, nauka o materijalima, merenje, toplota, voda, gvožđe, čelik, primena, efekat, napon, statika , zadaci.

Album srpskih četnika generala Draže Mihailovića u 1000 slika Izdavač: Pogledi, Kragujevac 1998 Autor: Miloslav Samardžić tvrdi povez,zaštitni omot, 28cm, strana 400, ilustracije, fotografije , cirilica Kapitalno delo domaćeg izdavaštva. Fotografije su sakupljane upornim dugogodišnjim traganjem za malobrojnim preživelim četnicima, kao i prepiskom sa četnicima emigrantima rasutim širom sveta. Gorskа krаljevа gаrdа, Dinаrskа četničkа divizijа, Zetski četnički odredi. Korpusi: 1. i 2. Rаvnogorski, 1. i 2. Šumаdijski, Rudnički, Požeški, Zlаtiborski, Mlаvski, Cerski, Jаvorski, Toplički, 2. Mileševski, Drinski, Srednjobosаnski, Nevesinjski, Trebinjski, Ličkokordunаški... Ekskluzivni snimci sаveznikа među četnicimа, krаljice Mаrije i krаljа Petrа u Londonu... Biogrаfije istаknutih oficirа (Kаlаbić, Đujić, Bаćović, Kent, Vučko Ignjаtović, Milutin Jаnković...

Podnaslov koji knjiga nosi: `Velika ilustrovana enciklopedija` odgovara opsegu i prirodi gradiva. Jedinstvena je zamisao da se u enciklopediji predstave svi srednjovekovni i pozno srednjovekovni, postvizantijski manastiri u prvobitnom obliku ako se ocuvao ili u obliku koji su stekli u poznijim obnovama. Plod takvog postupka je osobena panorama manastira. Slika koja se stvorila tako sto je uz velicanstvenu Gracanicu ili Decane predstavljen skroman hram, cesto jedva poznat, govori o realnosti sakralne arhitekture i umetnosti. Puno postovanje za pisca i urednika knjige zasluzuje stav da se saopste cinjenice o razaranju pojedinih hramova, kazane na dostojanstven nacin. Deo su tragicne istorije naroda, os turskih vremena do danas. Knjiga `Manastiri Srbije` izuzetno je delo. Velicinom i izgledom podseca na svecano opremljena jevandjelja. Njeni tekstovi i ilustracije pruzice citaocu brizljivo sacinjena obavestenja o manastirima u Srbiji kao sredistima crkvenog i duhovnog zivota. Istovremeno njihov graditeljski i umetnicki lik bice za citaoce slika vekovnog trajanja. Izdavač: Pravoslavna reč Godina izdavanja: 2002 Broj strana: 1037, dvojezično, srpski-engleski, bogato ilustrovano Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom i zaštitnom kutijom Format: 34 x 25 cm

…Od 350 genotipova, bar 10% su nutritivno bolji nego standardne sorte u hemijskom pogledu. Te jabuke bi mogle da se prerade u sokove, bejbi kaše, džemove, marmelade, rakiju, da se suše… Veliki broj ovih autohtonih sorti jabuke mogao bi odmah biti iskorišćen u praktične svrhe, kao tzv. industrijske sorte. Za početak ne bi trebalo podizati nove zasade, nego iskoristiti već ono što postoji u, na žalost, zapuštenim voćnjacima u brdsko-planinskom prodručju centralne Srbije. Jedno je sigurno. Izraz “Jabuka na dan i doktor nije potreban” svakako se može primeniti na ove biološki vredne sorte, koje se mogu gajiti u cilju industrijske prerade ali bez upotrebe pesticida. Zainteresovani se svakako o ovoj temi mogu više i potpunije informisati u kapitalnom delu “Autohtone sorte jabuke Srbije, i Crne Gore” autorke Evice Mratinić.

Zagreb : Yugoslav academy of sciences and arts [1962], 1 mapa : 2 strane, 44 listova s tablama ; 38 cm Retka mapa od 44 nepotpisane grafike - reprodukcije na debelom grafičkom papiru. Naziv mape ` The Bogumil Period in Bosnia `, autor je čuveni hrvatski slikar Milivoj Uzelac. Izdanje JAZU iz 1962.g., platneno-kartonski uvez. Tema mape su grafički prikazi znakovlja na nadgrobnim pločama Bogumila u Bosni. Predgovor napisao Marijan Matković. Dimenzije listova mape 38x27cm. Milivoj Uzelac rođen je 23. jula 1897. godine u Mostaru. U Banjoj Luci pohađa gimnaziju, gde upoznaje i druži se s Vilkom Gecanom, još jednim klasikom hrvatske moderne umetnosti. Onde počinje slikati, a 1912. godine s porodicom se seli u Zagreb gde povremeno pohađa Akademiju pod vodstvom Tomislava Krizmana i kasnije Otona Ivekovića. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata beži od mobilizacije u Prag gde radi sa češkim slikarom Janom Preislerom. Tamo s još trojicom slikara (Vilko Gecan, Marijan Trepše i Vladimir Varlaj – formira Grupu četvorice, a i dolazi u uticaj s umetnošću ekspresionizma u čijem stilu će njihova grupa najviše stvarati. Završetkom rata 1919. godine vraća se u Zagreb gde s ostalim članovima družine redovno izlaže svoja dela na Proljetnom salonu. U tom razdoblju nastaju njegova najpoznatija remek-dela. 1923. godine seli se u Pariz gde stiče visok ugled. U Francuskoj ostaje do svoje smrti. 1971. je u Modernoj galeriji u Zagrebu održana njegova prva retrospektivna izložba. Od 27. studenog 2008. do 11. januara 2009. u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu održana je druga njegova retrospektivna izložba na kojoj su skupljene slike iz velikog broja galerija, privatnih zbirki, kao i dosad njegovih nepoznatih dela. Milivoj Uzelac umro je 6. juna 1977. godine u Contignacu, Francuska.

Komplet u zaštitnoj kutiji , knjige su u Nekorišćenom stanju kao NOVO ! !! Unireks 1998 godina Tvrd povez sa zaštitnim omotima i kutijom tematika knjiga je sinteza psihonalize i književne kritike i analize Gorskog vijenca i Njegoševe misli 2421 strana , nekih 3.6 Kg 1. Psihoanaliza Njegoševe misli , 413 strana 550 grama 2. Smijeh igumana Stefana , 398 strana 530 grama 3. Samoubistvo i apsurd , 294 strane 425 grama 4. Sloboda u kavezu , 288 strana 410 grama 5. Na kamenu pismo , 139 strana 270 grama 6. Oda zlu , 127 strana 255 grama 7. Doba ravnodušnih , 280 strana 420 grama 8. Riječ i duša , 482 strane 625 grama Samo slanje posle uplate ili lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljem pogledajte sve moje oglase , iskusan sam prodavac sa više hiljada pozitivnih prodaja . . KOLIČINSKI POPUST ! ! ! na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Autor: Vil Djurant Format: 23,5 Broj strana: 10500 Povez: Tvrd povez Ovaj komplet `Istorije civilizacije` 1 - 12 predstavlja klasično remek delo istorije civilizacije, drevne i moderne, istočne i zapadne. Namenjena je širokoj čitalačkoj publici. Naučna istraživanja pretočena su u enciklopedijske zanimljivosti, a svetska kulturna baština predstavljena je obiljem podataka, mudrih zaključaka, zanimljivih, dramatičnih, jednostavnih i duhovitih događaja i ličnosti. Ovaj komplet sadrži 12 tomova: 1.ISTOČNE CIVILIZACIJE 2.ŽIVOT GRČKE 3.CEZAR I HRIST 4.DOBA VERE - prvi deo 5.DOBA VERE - drugi deo 6.RENESANSA 7.REFORMACIJA 8.POČETAK DOBA RAZUMA 9.DOBA LUJA XIV 10.DOBA VOLTERA 11.RUSO I REVOLUCIJA 12.NAPOLEONOVO DOBA Napominjemo da je komplet potpuno nov!

KOMENTAR ZAKONA O OBLIGACIONIM ODNOSIMA u dve knjige iz 1995 GLAVNI REDAKTOR PROF. DR. SLOBODAN PEROVIĆ SAVREMENA ADMINISTRACIJA STRANA LXXIX+1748 strana TVRD POVEZ: sređene kod knjigovesca KAO NOVE Obligacije, obveze obvezno SADRŽAJ Knjiga prva PREDGOVOR UPOTREBLjENE SKRAćENICE DEO PRVI - OPŠTI DEO I — Osnovna načela 1 — Nastanak obaveza O d e lj a k 1 — Ugovor 1 - Zaključenje ugovora I. Saglasnost volja II. Predmet III. Osnov IV. Sposobnost V. Mane volje VI. Forma ugovora VII. Uslov VIII. Rok IX. Kapara i odustanica 1. Kapara 2. Odustanica 2 - Zastupanje I. O zastupanju uopšte II. PunomoĆje III. Poslovno punomoĆje IV. OvlašĆenja trgovinskog putnika V. Ovlašćenja lica koja obavljaju odreĐene poslove 3 - Tumačenje ugovora 4 - Nevažnost ugovora I. Ništavi ugovori II. Rušljivi ugovori 5 - Dvostrani ugovori I. Odgovornost za materijalne i pravne nedostatke ispunjenja ... II. Prigovor neispunjenja ugovora III. Raskidanje ugovora zbog neispunjenja IV. Raskidanje ili izmena ugovora zbog promenjenih okolnosti ..., V. NemoguĆnost ispunjenja VI. Prekomerno ošteĆenje • VII. Zelenaški ugovor VIII. Opšti uslovi formularnih ugovora1 IX. ustupanje ugovora 0 d s e k 6 - Opšta dejstva ugovora I. Stvaranje obaveza za ugovarače II. Ugovor u korist treĆeg lica 2 - Prouzrokovanje štete 1 - Opšta načela 2 - Odgovornost po osnovu krivice 3 - Odgovornost za drugog 4 - Odgovornost preduzeĆa i drugih pravnih lica prema treĆem 0 d s e k 5 - Odgovornost za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti .. I. Opšte odredbe II. Odgovornost u slučaju udesa izazvanog motornim vozilima u pokretu ... III. Odgovornost proizvoĐača stvari sa nedostatkom 6 - Posebni slučajevi odgovornosti 7 - Naknada I. Naknada materijalne štete II. Obim naknade materijalne štete III. Posebno o naknadi materijalne štete u slučaju smrti, telesne povrede i ošteĆenja zdravlja IV. Posebno o naknadi materijalne štete u slučaju povrede časti i širenja neistinitih navoda V. Naknada nematerijalne štete 8 - Odgovornost više lica za istu štetu 9 - Pravo ošteĆenika posle zastarelosti prava da zahteva naknadu 3 - Sticanje bez osnova 1 - Opšte pravilo 2 - Pravila vraĆanja 4 — Poslovodstvo bez naloga 1 — Opšte pravilo 2 - Obaveze i prava poslovoĆe bez naloga 3 - Vršenje tuĐih protiv zabrane 0 d s e k 4 - Nepravo poslovodstvo 5 - Odobrenje 5 - Jednostrana izjava volje 1 - Javno obeĆanje nagrade 2 - Hartije od vrednosti I. Opšte odredbe II. Ostvarivanje prava III. Prenos hartije od vrednosti IV. Promene kod hartija od vrednosti V. Ispunjenje obaveze iz hartije od vrednosti _ VI. Legitimacioni papiri i znaci VII. Ostale odredbe 1 - Dejstva obaveza O d e lj a k 1 - Poveriočeva prava i dužnikove obaveze 1 - Pravo na naknadu štete I. Opšta pravila II. Ugovorna kazna III. Zatezna kamata 2 - Pobijanje dužnikovih pravnih radnji 3 - Pravo zadržavanja 2 - Poveriočeva prava u nekim posebnim slučajevima IV - Prestanak obaveza O d e lj a k 1 - Opšte pravilo 2 - Ispunjenje 1 - Opšta pravila o ispunjenju I. Ko može ispuniti i troškovi ispunjenja II. Ispunjenje sa subrogacijom III. Kome se vrši ispunjenje IV. Predmet ispunjenja V. Uračunavanje ispunjenja VI. Vreme ispunjenja VII. Mesto ispunjenja VIII. Priznanica IX. VraĆanje obveznica 2 - Docnja I. Docnja dužnika II. Docnja poverioca 3 - Polaganje i prodaja dugovane stvari 3 - Ostali načini prestanka obaveza 1 - Prebijanje (kompenzacija) 2 - Otpuštanje duga 3 - Prenov (novacija) 4 - Sjedinjenje (konfuzija) 5 - NemoguĆnost ispunjenja 6 - Protek vremena, otkaz 7 - Smrt 4 - Zastarelost 1 - Opšte odredbe 2 — Vreme potrebno za zastarelost 3 - Zastoj zastarevanja 4 - Prekid zastarevanja V - Razne vrste obaveza O d e lj a k 1 - Novčane obaveze 1 - Opšte odredbe 2 - Ugovorna kamata 2 - Obaveze sa više predmeta 1 — Alternativne obaveze 2 - Fakultativne obaveze i fakultativna potraživanja . I. Fakultativne obaveze II. Fakultativna potraživanja 3 — Obaveze sa više dužnika ili poverilaca 1 - Deljive obaveze 2 - Solidarne obaveze I. Solidarnost dužnika II. Solidarnost poverilaca 3 — Nedeljive obaveze VI — Promena poverioca ili dužnika O d e lj a k 1 - Ustupanja potraživanja ugovorom (cesija) 1 - Opšte odredbe 2 - Odnos prijemnika i dužnika 3 - Odnos ustupioca i prijemnika 4 - Posebni slučajevi ustupanja potraživanja 2 - Promenadužnika 1 - Preuzimanje duga I. Opšte odredbe II. Dejstva ugovora o preuzimanju duga 2 - Pristupanje dugu 3 - Preuzimanje ispunjenja DEO DRUGI - UGOVORI VI — Prodaja O d e lj a k 1 — Opšte odredbe 2 — Sastojci ugovora o prodaji 1 — Stvar 2 - Cena 3 — Obaveze prodavca 1 — Predaja stvari I. O predaji uopšte II. Istovremeno izvršenje predaje stvari i isplate cene 2 — Odgovornost za materijalne nedostatke I. O materijalnim nedostacima uopšte II. Prava kupca Š.Garancija za ispravno funkcionisanje prodate stvari 3 - Odgovornost za pravne nedostatke (zaštita od evikcije) . 4 — Obaveze kupca 1 - Isplata cena 2 — Preuzimanje stvari 5 — Obaveza čuvanja stvari za račun saugovarača 6 - Naknada štete u slučaju raskida prodaje 7 — Slučajevi prodaje sa naročitim pogodbama 1 - Prodaja sa pravom preče kupovine 2 — Kupovina na probu 3 — Prodaja po uzorku ili modelu 4 — Prodaja sa specifikacijom 5 — Prodaja sa zadržavanjem prava svojine 6 — Prodaja sa obročnim otplatama cene VI — Razmena IX — Prodajni nalog X — Zajam 0 d e lj a k • 1 — Opšte odredbe 2 — Obaveze zajmodavca 3 — Obaveze zajmoprimca 4 — Namenski zajam XI — Zakup O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Obaveze zakupodavca 3 - Obaveze zakupca 4 — Podzakup 5 — Otućenje zakupljene stvari 6 - Prestanak zakupa HI — Ugovor o delu 0 d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 — Nadzor 3 - Zaključivanje ugovora nadmetanjem 4 — Obaveze poslenika 5 — Odgovornost za nedostatke 6 — Obaveze naručioca 7 — Rizik 8 - Pravo zaloge 9 — Prestanak ugovora HI - Ugovor o građenju O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Ugovor o graĐenju sa posebnom odredbom 3 — Odgovornost za nedostatke 4 - Odgovornost izvoĐača i projektanta za solidnost graĐevine XIV - Prevoz O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 — Ugovor o prevozu stvari 1 — Opšte odredbe 2 — Odnos pošiljaoca i prevozioca 3 — Odnos prevozioca i primaoca 4 - Odgovornost prevozioca za gubitak, oštećenje i zadocnjenje pošiljke 5 - UčešĆe više prevozioca u prevozu pošiljke 6 — Pravo zaloge 3 — Ugovor o prevozu lica XV — Ugovor o licenci O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Obaveze davaoca licence 3 - Obaveze sticaoca licence 4 — Podlicenca 5 - Prestanak ugovora XVI — Ostava 1-0 ostavi uopšte 1 - Opšte odredbe 2 - Obaveze ostavoprimca 3 - Prava ostavoprimca 4 — Posebni slučajevi ostave 2 — Ugostiteljskaostava HUV - Uskladištenje O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Skladišnica H\LL — Nalog O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Obaveze nalogoprimca 3 - Obaveze nalogodavca 4 — Prestanak naloga XIX - Komision O d e lj a k 1 — Opšte odredbe 2 - Obaveze komisionara 3 — Obaveze komitenta 4 — Založno pravo 5 — Odnosi sa treĆim licima XX — Ugovor o trgovinskom zastupanju O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Obaveze zastupnika 3 — Obaveze nalogodavca 4 - Založno pravo 5 — Prestanak ugovora XXI — Posredovanje O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Obaveze posrednika 3 - Obaveze nalogodavca XXII - Otpremanje (špedicija) 0 d e lj a k 1 — Opšte odredbe 2 — Obaveze otpremnika 3 — Obaveze nalogodavca 4 — Posebni slučajevi otpremanja 5 — Založno pravo otpremnika HHŠ — Ugovor o kontroli robe i usluge XXIV - Ugovor o organizovanju putovanja O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 — Obaveze organizatora putovanja 3 — Obaveze putnika 4 - Posebna prava i obaveze ugovornih strana .. XXV — Posrednički ugovor o putovanju XXVI - Ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (ugovor o alotmanu) O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Obaveze turističke agencije 3 - Obaveze ugostitelja 4 - Pravo turističke agencije da odustane od ugovora XXVI - Osiguranje O d e lj a k 1 - Zajedničke odredbe za imovinska osiguranja i osiguranja lica 1 - Opšte odredbe 2 - Zaključenje ugovora 3 - Obaveza osiguranja, odnosno ugovarača osiguranja I. Prijava okolnosti značajnih za ocenu rizika II. Plaćanje premije III. Obaveštavanje osiguravača o promenama rizika 4 - Obaveza osiguravača 5 - trajanje osiguranja 2 - Osiguranje imovine 1 - Opšte odredbe 2 - Ograničenje osiguranih rizika 3 - Nadosiguranje i ugovor sa više osiguravača 4 - Podosiguranje 5 - Prelaz ugovora i isplata naknade iz osiguranja drugome 6 - Prelaz osiguranikovih prava prema odgovornom licu na osiguravača (subrogacija) 7 - Osiguranje od odgovornosti 3 — Osiguranje lica 1 - Opšte odredbe 2 - Isključeni rizici 3 - prava ugovarača osiguranja pre nastupanja osiguranog slučaja . 4 - Osiguranje života u korist treĆeg lica XXVI - Zaloga O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Zalaganje stvari 1 - Obaveza zalogodavca 2 - Obaveze zalogoprimca 3 - Prava zlogoprimca 4 - Prestanak založnog prava 3 - Zalaganje potraživanja i drugih prava 1 - Zalaganje potraživanja 2 - Davanje u zalogu drugih prava 3 - Primena odredbi o davanju u zalogu stvari XXIX - Jemstvo O d e lj a k 1 - Opšte odredbe 2 - Odnos poverioca i jemca 3 — Odnos jemca i dužnika 4 - Regres isplatioca prema ostalim jemcima 5 - Zastarelost XXX - Upućivanje (asignacija) O d e lj a k 1 - Pojam ugovora 2 - Odnosi primaoca uputa i upućenika 3 - Odnos primaoca uputa i uputioca 4 - Odnos uputioca i upućenika 5 - Smrt i lišenje poslovne sposobnosti 6 — Uput u obliku hartije na donosioca 7 - Uput u obliku hartije po naredbi Galva XXXI - Bankarski novčani depoziti O d e lj a k 1 - Novčani depozit 2 - Ulog na štednju XXXI - Deponovanje hartije od vrednosti XXXI - Bankarski tekući računi Galva XXXIV - Ugovor o sefu XXXV - Ugovor o kreditu XXXVI - Ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartije od vrednosti .. HHHUV - Akreditivi XXXVI - Bankarska garancija HHHGH - Primena odredaba o bankarskom poslovanju H1_ - Poravnanje DEO TREĆI - MEĐUNARODNO PRAVO U SLUČAJU SUKOBA REPUBLIČKIH ZAKONA DEO ČETVRTI - PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE REGISTAR POJMOVA

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotaci malkice iskrzani po ivicama, nista strasno sve ostalo u dobrom i urednom stanju! ZAKONIK CARA STEFANA DUŠANA I-II - I struški i atonski rukopis - II studenički, hilandarski, hodoški i bistrički rukopis Urednik akademik mehmed begović Srpska akademija nauka i umetnosti 1975/1981 BEOGRAD Tvrd povez Veliki format 28,5cm Stefan Uroš IV Dušan Nemanjić (oko 1308. — 20. decembar 1355), poznat i kao Stefan Dušan ili Dušan Silni, bio je poslednji srpski kralj iz dinastije Nemanjića, vladajući od 1331. do 1346. godine, a zatim je postao i prvi car srpske države[a][2][3][4], kada ga je na Vaskrs 16. aprila 1346. godine krunisao prvi srpski patrijarh Joanikije II. Dušan je vladao nad novonastalim Srpskim carstvom 9 godina — od svog krunisanja 1346. do svoje smrti 20. decembra 1355. godine. Car Dušan je opisan kao energičan vladar, jakog karaktera i temperamenta, zato je često nazivan i pod imenom „Dušan Silni”. Rođen je oko 1308. godine od oca Stefana Dečanskog i majke Teodore Smilec. Dušanov deda po ocu je srpski kralj Stefana Milutina, a po majci bugarski car Smilec. Kao dečak je zajedno sa svojim oslepljenim ocem, majkom i starijim bratom Dušicom izgnan u Carigrad, najverovatnije 1314. godine. To je bila kazna za mladog kralja Stefana Dečanskog, koji se pobunio protiv oca i pokušao da mu otme vlast, ali ga je kralj Milutin pobedio, oslepeo i poslao ga zajedno sa njegovom porodicom u vizantijsku prestonicu Carigrad. Početkom 1317. ili 1318. godine Stefanu Dečanskom je bilo dozvoljeno da se vrati u kraljevinu Srbiju. Mladi Dušan je ostao na dvoru svog dede Milutina, najverovatnije kao talac. 1321. godine, kralj Milutin umire, a posle godinu dana borbe za vlast — na srpski presto dolazi kralj Stefan, Dušanov otac, kome se iznenada povratio vid. Tom prilikom je Dušan proglašen za naslednika prestola i dodeljena mu je na upravu Zeta. Poznato da je Dušan učestvovao u bici kod Velbužda 1330. godine, gde je srpska vojska porazila bugarsku i ubila njihovog cara. U bici se Dušan pokazao kao izuzetan ratnik i komandant, i verovatno je još tu zadobio simpatije vojske i vlastele. Početkom 1331. godine, odnosi Dušana i njegovog oca kralja Stefana Dečanskog su se prilično zahladneli. Kralj Stefan je verovatno na nagovor svoje druge supruge, kraljice Marije Paleolog, razmišljao da umesto Dušana za naslednika proglasi svog drugog sina Simeona Sinišu. Uz podršku vlastele koja je želela veće osvajačke pohode, Dušan se pobunio protiv oca — svrgnuo ga sa vlasti, i potom utamničio. Stefan Dečanski je umro u tamnici, ali razlog smrti nikada nije bio u potpunosti otkriven. Postoji nekoliko teorija o tome: neki izvori tvrde da je Stefan umro prirodnom smrću, dok drugi nagoveštavaju na to da je Dušan naredio da se Stefan ubije — što bi mogao da bude jedan od razloga zašto Dušan nije proglašen za svetitelja. U toku svoje vladavine, Dušan će osvojiti mnoga područja i gradove. Učestvovao je tokom prvog vizantijskog građanskog rata na strani Jovana Kantakuzina, takođe je i tada proširio svoje teritorije. Ubrzo nakon tog rata se krunisao za cara, ali njegovu titulu nisu priznavale mnoge države. Dešava se drugi građanski rat u Vizantiji tokom kojeg je Stefan Dušan aktivno učestvovao i bio u savezu sa Jovanom V Paleologom, tokom tog rata je zauzeo Epir i Tesaliju. Napao je Bosnu i čak je stigao do glavnog grada Bobovca, ali zbog iznenadnog napada Vizantije, morao je da napusti Bosnu. Tokom vladavine je nekoliko puta ulazio u sukobe sa Ugarima, od kojih je zauzeo Mačvu. Za vreme njegovog života Srpska država postaje najjača vojna sila na Balkanu, čak je i predvideo opasnost od Turaka. Dušan se oženio bugarskom princezom Jelenom, sa kojom je dobio jedinog sina Uroša, a neki izvori smatraju da su imali i ćerku. Posle smrti cara Dušana 1355. godine, carski tron nasleđuje njegov sin Uroš, zvanično car Stefan Uroš V. Zanimljivo je da je imao svoj poseban odred plaćenika, od kojih je najpoznatiji Palman Braht.[5] Godine 1349. je doneo veoma važan dokument, koji se zove „Dušanov zakonik”, a pisan je na srpskoslovenskom jeziku. Dušanova carska kruna se danas nalazi u Cetinjskom manastiru, u Crnoj Gori. Car Dušan je takođe poznat po tome što je sagradio Manastir Svetih arhangela kod Prizrena, gde je i bio sahranjen sve do 1927. godine, kada je njegovo telo preneto u Crkvi Svetog Marka u Beogradu. Završio je takođe i zadužbinu svog oca Manastir Visoki Dečani. Dušan je smatran za heroja među današnjim Srbima, i ima veliko poštovanje u narodu. Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Još za vreme Dušanovog kraljevanja na srpski jezik je preveden Sintagmat Matije Vlastara koji predstavlja pravnu enciklopediju nastalu 1335. godine. Po ondašnjim shvatanjima Dušan je sa dobijanjem carske titule dobio pravo da postavlja zakone opšteg, univerzalnog karaktera.[119] Smisao svog zakonodavnog rada Dušan je pokušao da objasni u uvodnoj povelji prvog dela Zakonika gde se vidi da krajnji ciljevi nisu ovozemaljski. Smisao Zakonika je da pomogne dosezanje savršenog života i da doprinese spasenju.[120] Prvi deo Zakonika proglašen je 21. maja 1349. godine u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. godine i sastoji se od 66 članova. Sastavljači nisu poznati, a verovatno su poticali iz kruga dvorana čija je služba bila povezana sa sudstvom. Original Zakonika nije sačuvan i poznat je samo na osnovu rukopisne tradicije. Sadržaj Zakonika je raznovrstan i nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja — Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. U Zakoniku nisu doslovno ponavljane, a ni ukidane stare zakonske odredbe. Ti zakoni predstavljali su najveći autoritet i na njih se Dušan poziva u svojim propisima. Prvih 38 odredaba odnosi se na crkvu i tu se regulišu uglavnom aktuelni problemi odnosno ono što se ticalo položaja i delovanja crkve i njenih služitelja u konkretnim uslovima Dušanove države.[121] Grupa od narednih 25 članova se odnosi na vlastelu. Ovde Dušan i njegovi zakonodavci nisu raspolagali opštim zakonskim tekstovima na koje bi se mogli ugledati. Postojao je samo niz pojedinačnih pravnih akata nastao u dugom vremenskom periodu, a odnosi između vladara i vlastele uglavnom su regulisani propisima običajnog prava. U ostalim delovima Zakonika primetno je manje grupisanje članova, ali ne i izlaganje po nekom određenom sistemu koji je primetan u prvom delu Zakonika. U sistemu kazni vlastela je bila povlašćena u odnosu na druge slojeve društva. Nedostatak odredaba koje se odnose na građansko-pravnu problematiku objašnjava se time što je ova oblast bila obrađena u Zakonu gradskom (delu Nomokanona), Zemljoradničkom zakonu i Zakonu cara Justinijana. Dušanov Zakonik pre svega bavio problemima iz krivičnog prava.[122] Na oblikovanje Zakonika ogroman uticaj je imalo vizantijsko pravo. To se najbolje ogleda u načelu zakonitosti koje je preneto iz vizantijskog prava. Ovo načelo propisuje se u više članova. Pitanje je kolikog je uticaja ovo načelo imalo u praksi. Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti. Sigurno se primenjivao za vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša. Nije poznato da li je imao primenu tokom poslednjih decenija srpske srednjovekovne države. Sa konačnim padom srpske srednjovekovne države pod tursku vlast suzilo se područje na kome su se mogle primeniti odredbe Zakonika. Prostora za njegovu primenu bilo je u malim autonomnim oblastima pod mletačkom vlašću kao što su Grbalj i Paštrovići. O praktičnom značaju svedoči postojanje tri rukopisa iz ovog područja, ali i jezičko i terminološko prilagođavanje aktuelnim prilikama.[124] Dušanov zakonik (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[125][126][127] svetog Save, najvažniji zakon (ustav) srednjovekovne Srbije. Dušanov zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima car Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava.[128] Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika Dušanov zakonik[1] (u starim prepisima se naziva Zakon blagovjernago cara Stefana) je, uz Zakonopravilo[2][3][4] Svetog Save, najvažniji zakon srednjovekovne Srbije. Donet je na saboru vlastele i crkvenih velikodostojnika, održanom na Vaznesenje Gospodnje, 21. maja 1349. godine u Skoplju, i dopunjen je na saboru održanom 31. avgusta 1354. godine u Seru. Zakon je usvojen sa ciljem da se srpska država uredi propisima koji bi važili za celo carstvo i podjednako za sve podanike. Dušanov Zakonik je urađen na temeljima Zakonopravila. U nekim članovima Stefan Dušan direktno upućuje na Zakonopravilo (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196). Jedna trećina Zakonika je urađena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava[5]. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika[6][7]. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, njenim služiteljima i posedima, slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[8], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Odredbe zakonika regulišu raznovrsne oblasti prava, ali njihov cilj nije da bio da predvidi sve slučajeve, već samo nova pitanja. Zakonik sačinjava jedinstvenu pravnu celinu zajedno sa dva vizantijska pravna akta: Zakon cara Justinijana (Justinijanov zbornik) i skraćena Sintagma Matije Vlastara....

TOLDTS ANATOMISCHER ATLAS; für Studierende und Ärzte Za studente i lekare Munchen-Berlin-Wien, Urban & Schwarzenberg, 1957 3 Bde. (komplett) Durchges. u.hrsg. von. 1. Bd.: A. Die Gegenden des menschlichen Körpers - B. Das Skelettsystem - C. Das Muskelsystem., 2. Bd.: D. Das Darmsystem - E. Das System der Harn- und Geschlechtswerkzeuge - F. Das Gefäßsystem., 3. Bd.: G. Das Nervensystem - H. Die Sinneswerkzeuge. mek povez. stanje Vrlo dobro,neznatno oštećenje poveza, bez pisanja i podvlačenja, delo je kompletno bez nedostajućih strana.

Horst Ueberhorst: GESCHICHTE DER LEIBESÜBUNGEN (Istorija fizičkog vaspitanja), Prvo izdanje, Verlag Bartels und Wernitz, Berlin, Band 1, 1972, strana 263, ISBN 3-87039-928-7; Band 2, 1978, strana 347, ISBN 3-87039-996-1; Band 3,Teilband 1, 1980, strana 622 ; Band 3, teilband 2, 1982, od 623-1144; Band 4, 1972, strana 234, ISBN 3-87039-946-5; Band 5, 1976, strana 445, ISBN 3-87039-980-5. Kapitalno delo o istoriji i razvoju fizičkog vaspitanja, fizičke kulture, sporta i pojedinačnih i grupnih sportova od praistorije do dvadesetog veka u svetu i Evropi. Knjiga 5 ima tekst o istorije sporta i fizičke kulture u Jugoslaviji kojeg je napisao profesor Drago Stepišnik (str. 347-368). Sve knjige su na nemačkom jeziku, formata 17 x 24 cm, sa kožnim povezom, ilustrovane crno-belim fotografijama, tabelama, i pod redakcijom profesora Horsta Ueberhorsta sa Rur Univerziteta u Bohumu. Tom 5 ima na nekoliko strana podvučenih redove hemijskom olovkom. Sve knjige imaju potpis i pečat vlasnika. Ne korespondiram SMS porukama. Ne prodajem knjige kupcima sa Kosova i ne šaljem u inostranstvo. Cena je za komplet (6 knjiga) sa poštarinom.

Vladeta JEROTIĆ komplet 1-16 Komplet sadrži: 1. Stare i nove mrvice iz pravoslavnih srpskih manastira, br.str. 134. 2. Savremenost ruske religiozne filosofije, br. str. 211. 3. Mudri kao zmije bezazleni kao golubovi, br. str. 363. 4. Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima, br. str. 213. 5. Preteče hrišćanstva, str. br. 211. 6. Povratak ocima, br. str. 377. 7. Samo dela ljubavi ostaju, br. str. 188. 8. Duhovni razgovori, br. str. 221. 9. Premudrosti Solomonove, br. str. 127. 10. 120 pitanja i 120 odgovora, br. str. 346. 11. Hrišćanstvo i psihološki problemi čoveka, br. str. 418. 12. Individuacija i/ili oboženje, br. str. 198. 13. Psihološko i religiozno biće čoveka, br. str. 269. 14. Vera i nacija, br. str. 279. 15. Približavanje Bogu, br. str. 190. 16. Izazovi hrišćanstvu u 21. veku, br. str. 152. Izdavači: Partenon; Zadužbina Vladete Jerotića; Ars Libri; Beograd Povez: tvrd u kutiji Владета Јеротић био је српски неуропсихијатар, психотерапеут, филозоф, књижевник и академик САНУ. Јеротић је 2007. године формирао своју Задужбину и Библиотеку. Био је члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, где је 2014. године формирао своју збирку.

Ključ za otkrivanje tajni drevne i savremene nauke i teologije U ovom delu Blavacka je obavila neverovatno težak zadatak tako što je iznela pregled dugog puta misaonog čovečanstva, počev od drevnih filozofskih sistema a završavajući naučnim teorijama XIX veka. Hiljadugodišnja mudrost – spokojna, nepristrasna, neiscrpna, konačno se pojavila i pred našim čitaocima. U Razotkrivenoj Izidi su objedinjeni elementi duhovnog nasleđa istoka i zapada, pomirene su suprotnosti svih postojećih religija, ukazano je na njihov zajednički izvor. U njoj Blavacka piše o misterijskim legendama, istinskim posvećenicima, kultovima istoka i zapada, o tajnama budizma i hrišćanstva, zatim o istinskom Hristu, poreklu hrišćanstva, uticaju zvezda i planeta na čovekovu sudbinu, zagonetkama pustinje Gobi, materijalizaciji duhova, životu posle smrti… Jedna od velikih prednosti ove studije sastoji se u tome što je u njoj dat bogat činjenični materijal o onim formama u koje se zaodevala istina kad je, saobrazno epohama i duhovnoj posebnosti, stupala pred čovečanstvo. Ove forme, izvedene iz jedne, skrivene istine, bile su egipatske misterije, drevna kabala, protoreligije, vede, manuovi zakoni, upanišade, škole ezoterijske misli budista, pitagorejaca, platonista, gnostika, alhemičara, templara i dr. Nosioci velikih znanja, videoci skrivene stvarnosti, uvek su bili mudraci i adepti istoka i njihovi učenici, koji su dolazili u naš svet kao poznate istorijske ličnosti, verski posvećenici, filozofi, kraljevi-mudraci ili, naprosto, kao nepoznati glasnici… U oba toma Razotkrivene Izide „razbacani su ključevi tajnog znanja“ i autorka nas poziva da ih prikupimo, u čemu će uspeti onaj čitalac koji je željan drevne mudrosti. Stvarni život se sastoji u duhovnoj spoznaji, svesnom postojanju u Duhu, a ne u materiji…“ – jedan je od pomenutih ključeva, a ima ih mnogo. Onaj koji traga pronaći će. Ukoliko prihvatimo hipotezu da je Blavacka ubrzala evoluciju i da je bila medijum velikih učitelja, tada lako možemo razrešiti zagonetku postojanja ovog velikog hermetiste. „Helena Petrovna Blavacka je istinski ponos Rusije, velika mučenica za svetlost i istinu“, s divljenjem je o njoj govorio slikar i mistik Nikolaj Rerih. tvrd povez, 1900 str.

m4 Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Jugoslavija (Beograd) 1974 Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd + omot format: 30 cm 848 crno belih fotografija 79 u boji Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.