Plavi vjesnik (1954. – 1973.) Prvi broj “Plavog vjesnika” ugledao je svetlo dana 1. listopada 1954. godine, a u gotovo dvadeset godina izlaženja stekao je status najznačajnije publikacije u povijesti hrvatskog stripa. U “Plavcu” je objavljeno oko 180 stripova hrvatskih autora, među kojima i neospornih remek-djela devete umjetnosti, a njihovi junaci postali su delom kolektivne memorije brojnih naraštaja dece i omladine u Hrvatskoj i čitavoj Jugoslaviji. Stripovi: Den Deri – Projekt Nimbus - Frank Hampson/Frank Bellamy Otok izgubljenih brodova - Norbert i Walter Neugebauer Štefekove pustolovine - Gitara od 220 volti - Otto Reisinger Poslednja petorica - Gabro Vidović i Andrija Maurović Svemirko - Pošiljka iz Kosmosa - Vladimir Delač Tom i Malo Medvjeđe Srce - Norbert i Walter Neugebauer Džoni Galaksija - Benito Jacovitti Pustolovine Robina Huda - Jesus Blasco Mendo Mendović - Svetlo u šumi - Mladen Bjažić i Borivoj Dovniković Tekstovi: Jeftino u svet - Naši srednjoškolci za nekoliko stotina dinara na letovanje u Beč, Sofiju, Atinu... Čudan svet žaba Crtajte sa nama 2.deo Prastara igra Go Velike reportaže: Bomba je šutjela ... Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Među Kekece Težina: 80 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Plavi vjesnik (1954. – 1973.) Prvi broj “Plavog vjesnika” ugledao je svetlo dana 1. listopada 1954. godine, a u gotovo dvadeset godina izlaženja stekao je status najznačajnije publikacije u povijesti hrvatskog stripa. U “Plavcu” je objavljeno oko 180 stripova hrvatskih autora, među kojima i neospornih remek-djela devete umjetnosti, a njihovi junaci postali su delom kolektivne memorije brojnih naraštaja dece i omladine u Hrvatskoj i čitavoj Jugoslaviji. Stripovi: Neven, Koraljka i Bobo: Junaci planine - Rudi Aljinović i Žarko Beker Din Kol: Susret u preriji - Zvonimir Futinger i Julio Radilović Jules Mendo Mendović - Na splavi - Mladen Bjažić i Borivoj Dovniković Štefekove pustolovine - Strah i trepet južnog parkirališta - Otto Reisinger Grom - Roy D`Ami i Mario Uggeri (KRAJ) Tom i Malo Medvjeđe Srce: Divlji konj - Norbert i Walter Neugebauer Koko Bil protiv tiranina - Benito Jacovitti (Jakoviti) Ujak iz provincije - Vladimir Delač Marina: Prepad - Marcel Čukli i Vladimir Delač Den Deri: Tajna krutog svemira - Frank Hampson/Frank Bellamy Tekstovi: Dečak sa puškom Jovo Borojević 2.deo - Krug se suzuje Muzika je najstarija umetnost Velike reportaže: Trka za podivljalim avionom Iz vaše zbirke: Čestitke ... Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Među Kekece Težina: 80 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

309 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by: Alan Moore Kada je Vagner prvi put serijalizirao Đavola po delu kao rezervnu kopiju u svom kritički hvaljenom naslovu Mag, njegove inovativne tehnike pripovedanja, filozofski prizvuk i harizmatični anti-heroj zapalili su odane sledbenike. Predstavljajući Hantera Rouza kao briljantnog, uvrnutog ubicu Grendela, iznedrio je ono što će postati vekovni ep koji istražuje korene i posledice nasilja. Ova uticajna priča je sakupljena samo dva puta u poslednjih dvadeset godina, svaki put brzo rasprodata. Sada, po prvi put u tvrdom povezu, Dark Horse predstavlja knjigu koja je oživela jednog od najpopularnijih alternativnih strip likova i obeležila povoljan dolazak jednog od najvećih vizionara modernog stripa! Met Vagner (rođen 9. oktobra 1961.)[1] je američki strip umetnik i pisac koji je najpoznatiji kao tvorac serije Mag i Grendel. Karijera Prvo objavljeno stripovsko delo Meta Vagnera bilo je Comico Primer #2 (1982), što je bilo prvo pojavljivanje Grendela.[2] Pored svojih kreatora serijala Mage and Grendel,[3] radio je na stripovima sa Demonom i Betmenom, kao i na naslovima poput Sandman Misteri Theatre.[4] Godine 1991. ilustrovao je deo priče „Sezona magle“ u seriji Peščanik Nila Gejmana.[5][6]. Napisao je i nacrtao Batman/Superman/Vonder Voman: Triniti ograničenu seriju sa tri glavna heroja DC-a 2003. godine.[7] Pratio ga je sa Betmenom i ljudima čudovištima[8] i Betmenom i ludim kaluđerom[9] 2006. godine.[10] Njegovi drugi projekti uključuju Madame Ksanadu za Vertigo, sa umetnicom Ejmi Rider Hedli.[11][12] Producirao je brojne omote stripova, uključujući i oslikane za Green Arrov[4] i napisao nekoliko Green Hornet ograničenih serija za Dinamite Entertainment.[13] Van stripova, Vagner je obezbedio umetničku sliku za avanturu Villains & Vigilantes Battle Above the Earth iz 1984. koju je napisao Stiven Krou. U aprilu 2022, Vagner je prijavljen među više od tri desetine kreatora stripova koji su doprineli antologijskoj knjizi Operacije SAD, Stripovi za Ukrajinu: Seme suncokreta, projektu koji je predvodio urednik specijalnih projekata IDV Publishing Scott Dunbier, čiji će profit biti doniran za pomoć. napori za ukrajinske izbeglice kao rezultat ruske invazije Ukrajine u februaru 2022. godine.[14][15] Vagner je za antologiju proizveo novu Grendelovu priču sa Hanterom Rouzom.

Ocena i opis očuvanosti: 5- Stripoteka broj 741 datum izdanja : 08.02.1983. broj stranica: 72 meke korice, klemano, latinica, 8 strana u boji, ostalo crno/belo 210mm x 290mm težina 140 grama sadržaj: * Konan - Varvarinova osveta (4deo/17)(2-4)(originalni broj i naslov: Conan the Barbarian 02 - Revenge of the Barbarian (Marvel Comics Super Special Vol 1 #2 (15.12.1977) ; reprinted in Conan Saga Vol 1 #71 (02.1993))) (piše: Roj Tomas [Roy Thomas, Amerika, 22.11.1942], crta-olovka: Džon Bušema [John Buscema, Amerika, 11.12.1927. - 10.01.2002], crta-tuš: Alfredo Alkala [Alfredo Alcala, Filipini, 23.08.1925. - 08.04.2000], boja: Marie Severin [Amerika, 21.08.1929 - 30.08.2018]) ; * Nebeski Soko - Varalice (5-34)(Air Hawk and the Flying Doctors)(piše i crta: Džon Dikson [John Dixon, Australija, 20.02.1929. - 07.05.2015. (Amerika)]) ; * Robin Hud - Bob de Linkoln (35-47)(Robin Hood)(piše: Edmond Ripoll [Španija 01.01.1938], crta: Hezus Blasco [Jesús Blasco, Španija, 03.11.1919. - 21.10.1995]) * Hogar Strašni (48)(04.02. - 07.02.1974)(piše i crta: Dik Braun [Richard Dik Browne, Amerika, 11.08.1917. - 04.06.1989]) ; * Pustinjske škorpije (49-59)(originalni broj i naslov: Gli Scorpioni del Deserto [Desert Scorpions] 01 (Sgt. Kirk))(piše i crta: Hugo Prat [Hugo Pratt, Italija, 15.06.1927. - 20.08.1995 (Švajcarska)]) ; * Krampi (60)(piše: Dušan Duda Vukojev [Srbija, 04.08.1948], crta: Petar Meseldžija [Srbija, 1965]) ; * Jugurta - Crveni princ (3deo/7)(61-67)(originalni broj i naslov: Jugurtha 08 - Le Prince Rouge (1980))(piše: Jean-Luc Vernal [Belgija, 23.09.1944 - 15.01.2017], crta: Franz [Franz Drappier, Belgija, 11.06.1948. - 08.01.2003]) ; * Mornar Popaj (68)(Popeye the Sailor 01.03.1970)(crta i piše: Bad Sagendorf [Bud Sagendorf, Amerika, 22.03.1915. - 22.09.1994]) ; * Krejn (4deo/12)(69-72)(originalni broj i naslov: Krane le Guerrier [Krane the Warrior] 01.04.- 01.09.1982)(piše: Žan Pjer Gurmelan [Jean-Pierre Gourmelen, Francuska, 08.01.1934], crta: Lionel Bret [Francuska, 01.1959]) [2]

348 François Corteggiani, Giorgio Cavazzano François Corteggiani (21. rujna 1953. – 21. rujna 2022.)[1][2] bio je francuski strip crtač i pisac. Biografija Rođen je 21. rujna 1953. u Francuskoj. Diplomirao je umjetnost prije nego što je postao umjetnik za oglašavanje. Svoj prvi strip napravio je 1974. za S.E.P.P. i Mucheroum za časopis Spirou. Ilustrirao je radove za razne časopise, a zatim je, zajedno s Michelom Mottijem, nacrtao Pif le chien za Pif gadget. Također je producirao Disneyeve stripove za Le Journal de Mickey.[3] Preuzevši više posla kao scenarista, Corteggiani je napisao za nekoliko serija, među ostalim naslijeđujući Jean-Michela Charliera kao pisca za Young Blueberry. Preminuo je na svoj 69. rođendan. Giorgio Cavazzano (talijanski: [ˈdʒordʒo kavatˈtsaːno]); rođen 19. listopada 1947.) talijanski je crtač stripova i jedan od najpoznatijih Disneyevih strip crtača na svijetu. Biografija Giorgio Cavazzano rođen je 19. listopada 1947. u Veneciji, Italija. S dvanaest godina Cavazzano počinje raditi sa svojim rođakom, karikaturistom Lucianom Capitaniom, pomažući mu crtati stripove za izdavače Mondadori i Dardo, kao i strip priču objavljenu u časopisu Voci d’Oltremare. Još kao tinejdžer započeo je naukovanje kod renomiranog talijanskog karikaturista Romana Scarpe, a sa 15 godina, od broja #70 Topolina (prosinac 1962.) bio je Scarpin osobni crtač. Cavazzano je debitirao kao karikaturist 1967. pričom `Paperino e il singhiozzo a martello`, dok mu je prvi scenarij bio na `Zio Paperone e il cambio della guardia`, 1985. godine. Na početku karijere njegov je stil bio pod utjecajem stila Romana Scarpe i prevladavajuće tradicije stripovskog crtanja Carla Barksa. Kasnije je Cavazzano razvio svoj osebujni stil koji označava prekretnicu između tradicionalnog i modernog načina crtanja Disneyjevih pataka i miševa. U svojoj karijeri stvorio je brojne likove, uključujući Reginellu, Umperio Bogarto, O.K. Quack, Pandy Pap i najnoviji, Rock Sassi. Godine 1981. počeo je crtati Disneyeve priče za francuski tjednik Le Journal de Mickey i naslovnice za časopise Mickey Parade i Super Picsou Géant. Od 1994. Cavazzano crta naslovnice i priče za skandinavskog izdavača Egmont, uključujući Sagu o gospodarima zmajeva iz 2003. godine. Godine 1999. on i pisac Tito Faraci pokrenuli su Disneyjevu noir seriju časopisa MM Mickey Mouse Mystery Magazine. Njihovo umjetničko partnerstvo dovelo ga je do crtanja stripa o superjunaku smještenom u Cavazzanov rodni grad Veneciju, Il segreto del vetro (2003.); ovo je bila prva priča o Spider-Manu koju su u potpunosti realizirali talijanski kreatori. Ovo nije njegova jedina posveta Marvelovom svijetu. Godinu kasnije, Giorgio je nacrtao naslovnicu za posebno izdanje Devil & Hulk za 10. obljetnicu Marvel Italy. Cavazzano je također producirao mnoge stripove koji nisu Disneyjevi. Sa piscem Giorgiom Pezzinom, Cavazzano je predstavio `Walkie e Talkie` u Il Corriere dei Piccoli (1973-1975), `Oscar e Tango` u Il Messagero dei Ragazzi (1974), `Smalto e Johnny` u Il Mago (1977), ` Capitan Rogers` u Il Giornalino (1981-1989) i `Timothée Titan` u Le Journal de Mickey (1987). [1] S Tizianom Sclavijem, tvorcem Dylana Doga, Cavazzano je nacrtao sagu o Altai & Jonson 1975. Također je surađivao s Bonvijem, tvorcem Sturmtruppena, u produkciji `Maledetta galassia` i `La Città`, koje je objavio Sergio Bonelli Editore. Cavazzano je pridonio talijanskoj tradiciji `Le Grandi Parodie Disney`, nizu parodija književnih djela, kazališnih, opernih i filmskih remek-djela. Cavazzano je crtao parodije na filmove Casablanca, La Strada, 1900. i Čovjek bez prošlosti. Topolino je 2017. objavio hommage Bruna Enne i Giorgia Cavazzana Cortu Malteseu Huga Pratta: Topo Maltese: Una ballata del topo salato. Osim stripova, Cavazzano je producirao veliki broj ilustracija i reklamnog materijala, između ostalog za Eldorado, Fiat i Xerox.

333 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman sa bivšim rokerom Raselom, čiji povratak sa festivala prate razni pokušaji samousavršavanja. Pete Loveday je britanski underground karikaturist. Najpoznatiji je po svojoj seriji stripova koji prikazuju avanture hipijevskog lika Russella, uključujući Big Bang Comics, Big Trip Travel Agency i Plain Rapper Comix u izdanju AK Pressa.[1] Od svog prvog objavljivanja 1981., Big Bang Comics je najuspješniji britanski underground serijal stripova.[2] Njegov stil podsjeća na američke underground kreatore stripova Roberta Crumba i Gilberta Sheltona, sa sličnim korištenjem šrafura.[3] Teme koje se ponavljaju u Lovedayevim stripovima su droga, rock festivali i zaštita okoliša. Plain Rapper Comix #2 Lovedayev je pamflet u obliku stripa o povijesti konoplje i zašto bi bilo korisno za okoliš zamijeniti papir od stabla papirom od konoplje. Bila je to prva publikacija u moderno doba tiskana na takvom papiru. Stripovi o Russellu prikupljeni su u obliku knjige, Russell, Saga o mirnom čovjeku[4] koju je objavio John Brown Publishing. Lik Russella ponovno se pojavio u seriji Big Trip Travel Agency koju je objavio AK Press u šest svezaka objavljenih između 1995. i 2012. Broj 2 posebno je sadržavao The Levellers. Nakon Big Trip 5 (1999.), Russellova se priča trebala nastaviti u svesku 6, za koji se činilo da se nikada neće pojaviti. Zatim je 2012., na oduševljenje mnogih obožavatelja, AKPress učinio Big Trip 6 dostupnim putem svoje web stranice[5] i putem glavne internetske trgovine[6] gdje se također mogu pročitati neke recenzije Lovedayevih klasičnih stripova.[7] Kao pobornik stripova u britanskom malom tisku, nacrtao je mnogo stripova s više umjetnika u Psychopia B. Patstona. Crtao je Russellov strip u Danny Kingovom Blah, Blah, Blah![8] Prije je imao štand na festivalu Glastonbury, gdje je prodavao svoje stripove i druge artikle, a sada, nakon pauze od više od desetljeća, ima štand na Secret Garden Partyju i Beautiful Days, oba festivala za koje izrađuje umjetnička djela. Imao je nekih problema s vidom iako je ostao plodan, stvarajući širok raspon umjetničkih djela uključujući reklamne plakate (uključujući malo vjerojatnu kampanju za Nike iz 1998. [9]) preko čestitki, razglednica, dizajna omota za CD-ove i ploče, ilustracija knjiga do letaka , i dizajn majica. U srpnju 2018. Freedom Seeds, banka sjemena sa sjedištem u Ujedinjenom Kraljevstvu, nazvala je sortu kanabisa `Big Trip` u znak poštovanja prema Lovedayu. Pete je napravio logotip za proizvod.[10][11] Loveday svoj crni smisao za humor pripisuje tome što je proveo Ljeto ljubavi 1969. vadeći piliće u tvornici za preradu peradi, što je bilo traumatično iskustvo koje ga je ostavilo s morbidnim strahom od smrti. Trenutno živi u Devonu sa suprugom Kate.

Ms Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova raskošno nacrtana svemirska epopeja prati doživljaje futurističkog reportera LEA ROE koji će na svom putovanju kroz vreme i prostor neizbežno nailaziti na svemirske pirate, galaktičke teroriste i najrazličitija stvorenja iz mašte maestra Himeneza. Vizuelno na istom visokom nivou kao i Metabaroni i Četvrta sila, LEO ROA je bez sumnje jedinstveni `eye candy`. Juan Antonio Giménez López ([ˈxwaŋ xiˈmenes]; 26. studenog 1943. - 2. travnja 2020.) bio je argentinski crtač stripova i pisac, najpoznatiji po svojim detaljnim slikama nalik strojevima. Među njegovim zapaženim djelima su priče za francuski Métal Hurlant i argentinski časopis L`Eternauta, te strip serijal Metabarons koji je zajedno razvio Alejandro Jodorowsky. Biografija Giménez López rođen je u Mendozi u Argentini. Završio je srednju školu kao industrijski dizajner. Zatim je pohađao Školu za umjetnost i dizajn Nacionalnog sveučilišta Cuyo, a zatim Akademiju likovnih umjetnosti u Barceloni.[1] Dok je njegova rana profesionalna karijera bila provedena u oglašavanju, s pisanjem i crtanjem stripova kao sporednom aktivnošću, na kraju je prešao u strip kao profesiju s punim radnim vremenom u svojim tridesetima.[2] Giménez je svoje vlastite priče počeo objavljivati kada je imao šesnaest godina u argentinskim časopisima Frontera, Misterix i Hora Cero.[3] Njegove prve priče, za argentinske urednike kao što su Colomba i Record,[4] bile su uvelike inspirirane Hugom Prattom (tijekom godina koje je proveo u Argentini) i Franciscom Solano Lópezom. Vrativši se u Španjolsku, radio je za španjolske časopise Zona 84 i Comix International [4] te talijanske (Lanciostory, Skorpio) časopise.[3] Njegovo stvaralaštvo ovog razdoblja uglavnom je vezano za ratne i znanstveno-fantastične žanrove. Objavio je svoje prvo francusko izdanje Leo Roa (The Starr Conspiracy) 1979. godine.[4] Godine 1980. dizajnirao je segment `Harry Canyon` filma Heavy Metal.[5] Tijekom 1980-ih surađivao je s nekoliko europskih časopisa, uključujući španjolsko izdanje Josepa Toutaina iz 1984., francuski Métal Hurlant i talijanski časopis L`Eternauta, eksperimentirajući s grafičkim i narativnim inovacijama.[5] Iz tog razdoblja datira ono što se ubraja među njegove najbolje serije, kratke znanstveno-fantastične priče poznate pod naslovom Paradoks vremena.[6] Također su vrijedni pažnje Ciudad, koji je napisao Ricardo Barreiro, [2] i Le Quatrième Pouvoir (Četvrta moć), koji je sam napisao.[1] Giménezov stil postao je poznat po iznimnoj pažnji koju posvećuje tehničkim i povijesnim detaljima; njegov serijal Pik As definiran je kao `komična enciklopedija Drugog svjetskog rata.` [7] Giménez je također surađivao s važnim autorima kao što su Carlos Trillo, Emilio Balcarce i Roberto Dal Prà.[8] Jedna od njegovih najpoznatijih suradnji bila je s Čileancem Alejandrom Jodorowskim za popularnu seriju stripova Metabarons koja je započela 1992. i trajala do 2003. u izdanju Humanoidsa.[5] Djelo se temeljilo na likovima koji su se pojavili u Incalu Jodorowskog i Jeana Girauda, te adaptiranim elementima koje je Jodorowsky planirao upotrijebiti u filmskoj adaptaciji Dine Franka Herberta. Giménezova umjetnost za seriju hvaljena je jer obuhvaća široku viziju i raspon koji je postavio Jodorowsky. Jodorowsky je o Giménezovoj smrti rekao: `Blisko sam surađivao s Juanom Giménezom 10 godina i zajedno smo stvorili sagu Metabarons. Ono što mi je olakšalo zadatak jer smo mu ponudili da radi na složenom svijetu Metabarona bilo je to što je on već utjelovio besmrtno Ne -Ime, posljednji Metabaron. U mojoj nesvijesti, Juan Giménez ne može umrijeti. Nastavit će dalje, crtajući poput majstora ratnika kakav je i bio.` [4] Giménez je među ostalim dobio nagradu Yellow Kid za najboljeg stranog umjetnika na Međunarodnom sajmu stripa u Lucci 1990. i nagradu Gaudia na Međunarodnom sajmu stripa u Barceloni 1990. [5] Umro je u Mendozi 2. travnja 2020. od COVID-19; bio je hospitaliziran od 22. ožujka nakon što se nedavno vratio s putovanja u Sitges u Španjolskoj gdje se vjerovalo da je bio zaražen.

Autor - osoba Loisel, Régis, 1951- = Loazel, Režis, 1951- Djian, Jean-Blaise, 1953- = Đian, Žan-Blez, 1953- Mallié, Vincent, 1973- = Malije, Vinsent, 1973- Naslov Veliki mrtvac. 1 / Loazel, Džijan, Malije ; [prevod sa francuskog Ilija Čanak] Jedinstveni naslov Le Grand Mort. srpski jezik Vrsta građe strip Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Čarobna knjiga, 2020 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 236 str. : ilustr. ; 31 cm Drugi autori - osoba Čanak, Ilija, 1973- = Čanak, Ilija, 1973- Zbirka ǂBiblioteka ǂOlovka, tuš i pero / Čarobna knjiga ; ǂbr. ǂ247 Stari kontinent ; 22 Loazel ; 2 ISBN 978-86-7702-827-5 (karton) Napomene Prevod dela: Le Grand Mort / Régis Loisel, Jean-Blaise Djian, Vincent Mallié Tiraž 1.000 Autori: str. 237 Opis: Veliki Mrtvac 1, Režis Loazel POLINA JE PLANIRALA da se za magistarski rad iz ekologije sprema, prikladno, u prirodi – drugarica joj je pozajmila kuću u Bretanji i automobil, i ostavila je da na miru provede nedelju dana učeći. Međutim, noć je pala na bretanjsku šumu, a Polinin automobil je ostao bez goriva baš ispred Ervanove kuće, dvadeset kilometara od najbližeg sela. Ervan joj predlaže da podele supu i nudi joj smeštaj za noć... Nemajući bolje rešenje, Polina pristaje. Tokom večere, Ervin joj iz jedne knjige magije čita o „malom narodu”, ali za nju su takve priče prosto blesave. Međutim, ona nije ni svesna da je taj susret sa Ervinom samo polazna tačka putovanja ka drugačijem svetu, drugom prostoru i vremenu, u kojem će njeno dotadašnje životno iskustvo i načela biti preispitani... Posledice fantastične avanture u koju će se otisnuti osetiće ona, ljudi oko nje, ali i čitavo čovečanstvo... Režis Loazel (1951) francuski je stripski umetnik, najpoznatiji po serijalu Potraga za Pticom Vremena, koji je pisao Serž Le Tandr. Prve radove objavio je u novinama 1970, a potom je sarađivao s raznim časopisima, među kojima su Pilot, Pif, Fluid glasijal, Metalirlan... Od aprila 1982. u časopisu Šarli mensuel počinje, s Le Tandrom, da objavljuje strip Potraga za Pticom Vremena. Taj strip ga je ustoličio kao jednog od najboljih crtača svoje generacije i doneo mu široku publiku. Krajem osamdesetih objavljuje naslov Troubles Festivals, a 1990. započinje sopstveni poduhvat, stripsku interpretaciju Barijevog Petra Pana. Godine 1998, posle 11 godina pauze, učestvuje u stvaranju nastavka priče o junacima iz Potrage za Pticom Vremena, ovog puta pre svega kao scenarista, zajedno s Le Tandrom, dok crteže poveravaju raznim crtačima. Kao scenarista radi i na još jednom značajnom serijalu, Veliki Mrtvac, koji je realizovan u periodu 2007–2019. Postoje i drugi naslovi u kojima tekst potpisuje on, dok crtež poverava drugim umetnicima (Pyrénée, Les Farfelingues, Fanfreluches pour une sirène). Takođe, pružila mu se prilika da ispuni želju iz detinjstva i sarađuje s Diznijevim studijima. Učestvovao je u radu na filmovima Mulan i Atlantida, Izgubljeno carstvo. Za svoj rad je 2002. dobio gran pri na salonu u Angulemu. Vensan Malije (1973) francuski je stripski umetnik. Nakon što je pohađao crtačku radionicu i školu za grafički dizajn, radio je kao stori-border i scenograf u filmskoj industriji. Sa Žoelom Parnotom objavio je prvu stripsku priču krajem 1996. godine. Za njom je usledio serijal od tri albuma Hong Kong triad, a od 2000. do 2006. potpisuje šest tomova stripa Les Aquanautes (takođe s Parnotom) i tri toma naslova L’Arche. Potom se njegovo ime uglavnom vezuje za Režisa Loazela, s kojim sarađuje na naslovima U potrazi za pticom vremena i Veliki mrtvac. Godine 2021. izlazi prvi album stripa Mračna, koji je Malije crtao po scenariju Ibera. MG125 (N)

U ponudi je šezdesetak DUPLIKATA iz edicije CRTANI ROMANI. Najradije bih se menjao za one koji mi fale,čak i za 1, ali ako neko BAŠ mora - neka ih kupi. Različite su očuvanosti, nema puno `glancera, nemaju neku ogromnu kolekcionarsku vrednost, ali svako ko ima smisla, prepoznaće, naročito u prvih 150-ak brojeva, majstore kao što su Salinas, Breča, Renco, Kastiljo... Na slici su sledeći brojevi: 3 6 12 13 16 17.17 20 37 38 39 45 46 49 50 52 53 54 57 58 59 60 62 65 66 68 69 70 71 74.74 77 79 80 85 86 88 89 90 97 98 99 104 106 115 117 119 121 124 130 138 139.139 141.141.141 143.143 170 176 184 207. Meni lično fale ovi brojevi: 23 27 36 43 78 81 84 100 103 107 109 118 123 125 127 133 144 147 150 151 154 155 158… ..166 174 182 183 185 187 188 192 194.....204 206 208 210 211 214 215 216 217 218: Имам 219 232 237 239 259. 19. maj 2020. Javite da korigujemo spiskove i cene... GoTzE Joseph BuchBerger са Фејсбука* `Crtani romani` je edicija koju je 1962. godine, započelo novinsko preduzeće Forum iz Novog Sada. Ona je predstavljala reprint serije `Cowboy picture library` engleskog izdavača Fleetway publications. Redakcija `Crtanih romana` ponašala se shodno tadašnjem vremenu i mogućnostima. Dizajn izdanja je bio replika engleskih sveski, ali zbog tehničkih (ne)mogućnosti (prenošenja punog kolora sa slajdova), originalne kolor ilustracije zamenjene su litografski bojenim scenama iz sadržaja sveske. Prevodi su često bili na visokom nivou, daleko bolji od današnji amaterskih prevoda i redak je bio slučaj da se mogla uočiti improvizacija. Forum se nije držao Flitvejevog redosleda, a još manje se trudio da naslove prevede makar po smislu originala. Suštinski, to i nije bilo bitno, jer priče nisu bile povezane. Od 468 Flitvejevih sveski kod nas je objavljena polovina, nakon toga, iz nekog razloga redakcija je počela da štampa reprinte sopstvenih izdanja pod drugim naslovom. Reprinte ne treba brkati sa drugim izdanjem izvesnog broja svesaka. СПисак комплета (преузет) Crtani Romani 1.divlji vetar(kit karson) reprint: Lale extra#391/II: divlji vetar reprint:mini west#32, divlji vetar reprint:bestseler#26, lovcev mesec 2.tajanstveni došljak(roj renk); jesus blasco reprint:mini west#73, tajanstveni došljak 3.bitka za ranc, rej karson reprint: lale#375 pravda je pobedila 4.napad iz svemira, znanstvena fantastika reprint:zlatna serija#29, teror iz kosmosa 5.okean gori, vojni 6.zamka za ubicu(kanzas kid) reprint: CR#229, begunac reprint: strip west#5, zamka za ubicu reprint:zvitorepcev roman v stripu#35 crna maska 7.crna lisica(roj renk); alberto breccia reprint:CR#231 lov na coveka reprint: lale extra#319/II: crna lisica reprint:strip west#7, crna lisica 8.klopka(larigan); arturo del castillo reprint:mini west#49,50,51, klopka reprint:bestseler#1, klopka reprint: strip west#8, klopka reprint:zvitorepcev roman v stripu#60 umri namesto mene 9.zlato apaca(rej karson); jesus blasco reprint:zlato apaca (mini strip west#44) reprint:CR#248 zlatna groznica reprint:zvitorepcev roman v stripu#94, zlata mrzlica 10.obracun u teksasu reprint:CR#335, postaja forti majls reprint:zvitorepcev roman v stripu#101 vaba 11.beli poglavica(rej karson); jose-luis salinas reprint: mini west#62, beli poglavica 12.posao za karsona(rej karson) reprint:bestseler#25, slucaj za karsona reprint:strip west#3, slucaj za karsona 13.akcija severozapad(dik dering) reprint:mini west#34, akcija severozapad 14.zaseda u kanjonu(roj renk) alberto breccia reprint:mini west#31, zaseda u kanjonu reprint:CR#225, zakon linca 15.do poslednjeg reprint:mini west#49, do poslednjeg 16.napad na diližansu(kanzas kid) reprint:mini west#50, napad na diližansu reprint:bestseler#13, napad na diližansu reprint:lale extra#405/II tajna stražarskog vrha 17.suncani ranc(larigan) reprint: CR#235, teror skenlon sitija reprint:mini west#46, suncani ranc 18.Čiroki sol(kanzas kid); sergio tarquinio reprint:zamka za kida (mini strip west#64) 19.nemirna granica(rej karson) reprint:bestseler#2, nemirna granica reprint:zvitorepcev roman v stripu#98, konec miru 20.suparnici( kanzas kid) reprint:mini west#45,suparnici reprint:zvitorepcev roman v stripu#61 spor reprint:super strip western#11 zavađene obitelji 21.dimni signali(rej karson); jose-luis salinas reprint: Zvitorepčev roman v stripu #97 izazivanje reprint: mini west #40,41,42, plava strela 22.prepad reprint:bestseler#3, pobuna u ganstoku 23.mladic s koltom reprint: lale#381 loše društvo 24.rio grande (roj renk) alberto breccia reprint:CR#238 el bordero reprint:mini west#48, keganova banda 25.prerija gori(rej karson) jesus blasco reprint:mini west#71, prerija gori 26.panika u gradu(larigan); arturo del castillo reprint: CR#250 kralj revolveraša reprint:mini west#40, kralj revolveraša 27.hrabri kadet reprint:bestseler#6, hrabri kadet reprint:mini west#55, južno od misurija 28.tragom nasilja(roj renk); alberto breccia reprint: CR#254, tajna šotgan sitija 29.put u kaliforniju(rej karson); jesus blasco reprint:mini west#77, vodja karavana 30.stampedo(kanzas kid); sergio tarquinio reprint:mini west#58, stampedo reprint:bestseler#4, stampedo reprint:zvitorepcev roman v stripu#20, pogon reprint:super strip, western#8 gonici stoke 31.lov na stranca; jose-luis salinas reprint:mini west#29, covek s koltom reprint:bestseler#5, lov na stranca 32.izdajnik(rej karson); sergio tarquinio reprint: Lale br.395: otpadnici reprint:mini west#59, na ratnoj stazi reprint:bestseler#8, izdajnik reprint:zvitorepcev roman v stripu#105 odpadniki 33.revolveraš; alberto breccia reprint:mini west#54, revolveraš reprint:bestseler#9, revolveraš 34.izvidnik i cejeni(rej karson); jesus blasco 35.plašljivi šerif(kanzas kid); sergio tarquinio 36.nemirna prerija, jesus blasco reprint: strip west#26: nemirna prerija 37.zadatak na severu reprint:mini west#52,53,54, nemirna granica reprint:zvitorepcev roman v stripu#63 vojne je konec reprint:super strip western#12 izvan zakona 38.zakon kolta reprint:mini west# zakon kolta 39.covek iz montane(roj renk) jesus blasco reprint:kauboj iz montane(mini west#36) 40.bili u akciji(bili kid);sergio tarquinio -zlatna groznica(bili kid); sergio tarquinio reprint:strip west#34,bili kid u akciji reprint:strip west#34, zlatna groznica 41.kolorado kid(roj renk) reprint lale extra#399/II: zloglasna braca reprint:mini west#38, kolorado kid reprint:bestseler#15, kolorado kid 42.osvetnici(rej karson); jesus blasco reprint:CR#322 kapetan iz tvrdjave vilogbi reprint:mini west#39, cejenski rat reprint:bestseler#21, izazov 43.la kukaraca(srecko munja alias talicni tom) 44.potera (srećko munja alias talični tom) reprint brojeva 43,44: denis#93(22.2.1978), denis#94(1.3.1978),denis#95(8.3.1978): čuvaj se plave noge reprint brojeva 43,44:stripoteka#130 la kukaračin pokeraški dvoboj;stripoteka#131 plava stopala na ratnoj stazi reprint brojeva 43,44: zov strip# 45.crni jahac(bili kid) reprint: CR#227, jahac skitnica reprint:mini west#37,38,39, crni jahac reprint:bestseler#22, crni jahac 46.avetinjski grad(larigan); reprint:mini west#60, avetinjski grad reprint:bestseler#12, avetinjski grad reprint:zvitorepcev roman v stripu#75, grožnje reprint:super strip western#13 mrtvi grad 47.pacifik ekspres(srecko munja alias talicni tom) 48.zlatni ekser(srecko munja alias talicni tom) reprint brojeva 47, 48: denis#137(27.12.1978), denis#138(3.1.1979), denis#139(10.1.1979): pruga kroz preriju reprint brojeva 47,48: stripoteka#128 transkontinentalna, stripoteka#129:voz ide na zapad reprint: pruga kroz preriju, izdanje politikinog zabavnika, talicni tom br.2.(1996), meki uvez, kolor 49.roj renk i provalnici(roj renk); reg bunn reprint:zvitorepcev roman v stripu#22, doolanova tolpa 50.poslednji od džemsovih(bili kid); sergio tarquinio bili kid, sergio tarquinio reprint:bestseler#30, poslednji od džemsovih reprint:bestseler#30, bili kid reprint: west strip#34, poslednji od džemsovih reprint:west strip#34,bili kid 51.daltoni dolaze(srecko munja alias talicni tom) 52.obracun u kanzasu(srecko munja alias talicni tom) -narednik keli(rej karson) jesus blasco reprint brojeva 51,52 (daltoni dolaze, obracun u kanzasu) stripoteka#20 pakao u oklahomi 53.poni ekspres(rej karson) reprint:mini west#79, pony express 54.kaguar(kanzas kid) reprint:mini west#52, wels fargo reprint:bestseler#32 kaguar reprint:zvitorepcev roman v stripu#18, smrt iz zasede reprint:super strip western#12 opljackana poštanska kola 55.tajna starog kolta reprint: lale#373: obracun reprint:mini west#57, balada o starom koltu reprint:bestseler#16, tajna starog kolta reprint:zvitorepcev roman v stripu#72 pomota 56.povratnik iz jume(bili kid) -kanzas kid i hitra ruka(kanzas kid) jesus blasco reprint:CR#259 kanzas kid i crvena pesnica 57.strah vlada gradom(larigan) arturo del castillo reprint. CR #219, zakon kolta reprint:mini west#30, strah vlada gradom 58.lažni indijanci(rej karson) reprint:CR#328 pobuna u tvrdjavi blejn 59.lovac na ucene reprint:mini west#83, lovac na ucene reprint: zvitorepcev roman v stripu#1, lovec ljudi 60.otmicari(kanzas kid) 61.poslednji voz iz gan hila; sergio tarquinio reprint:mini west#61, obracun u gan hilu reprint:bestseler#18, poslednji voz iz gan hila reprint: zvitorepcev roman v stripu#103 dolga pot 62.put u senku 63.rat rancera reprint: lale extra 417/II: veliki obracun reprint:mini west#42, rio grande 64.desperadosi; jose-luis salinas reprint: CR#332, crveni sombrero reprint:mini west#56, ustani i bori se 65.tajanstveni lombard reprint:mini west#63, kocija za pekos reprint:zvitorepcev roman v stripu#57 razbojnikov brat 66.sablasne kocije(rej karson) 67.obod od zmijske kože(bili kid) reprint:mini west#69, obod od zmijske kože 68.maske u dolini(kanzas kid) -osveta starog blua(kanzas kid) jesus blasco 69.usamljeni jahac, carlos v. roume reprint:CR#222, revolveraš iz montane reprint:mini west#74, usamljeni jahac 70.dvoboj u pustinji reprint:biblioteka lale#369, sa mržnjom u srcu 71. teksašanin 72.tragom ubice; carlos v. roume reprint:mini west#35, tragom ubice 73.miran grad(larigan) reprint:mini strip#76, brzoruki larigan 74.napad na voz reprint:strip west#3 napad na voz 75.na ratnoj stazi 76.požar na jugu; carlos v. roume reprint:mini strip#72, tragom zla reprint:bestseler#20, požar na jugu 77.pustinjski saputnici(roj renk) reprint: biblioteka lale#367: dugo putovanje reprint:strip west#1,pustinjski saputnici reprint:zvitorepcev roman v stripu#70 dolgo potovanje 78.komancerosi; sergio tarquinio reprint:strip west#1, komancerosi 79.bitka za dakotu; carlos v.roume reprint:mini west#29,30,31, džordanova mamuza 80.šerif bez znacke reprint:mini west#67, šerif bez znacke 81.uzvodno od kalgarija(dik dering) reprint:mini west#2 uzvodno od kalgarija 82.misterija u rudniku(dik dering) reprint:mini west#2 misterija u rudniku 83.palikuce; carlos v. roume reprint:CR#327.šerif iz doline muerte reprint:mini west#41, pakao u muerti 84.kanjon komanca 85.brod za meksiko 86.cek na sto dolara; alberto breccia reprint:mini west#37, put za brazito 87.agent za omahu; carlos v.roume reprint:mini west#70, agent za omahu 88.zlato ontarija(dik dering) reprint: mini west#104 zlato ontarija 89.kauboj sa gitarom reprint:mini west#65, slomljena zvezda reprint:CR#354, slomljena zvezda 90.reka smrti reprint:mini west#75, reka smrti 91.zamka(dik dering)carlos v.roume 92.teror na granici(larigan); carlos v. roume reprint: biblioteka lale#393: preki sud reprint:mini west#82, teror na granici 93.srebrno sedlo; alberto breccia reprint:mini west#33, srebrno sedlo 94.sin poglavice alberto breccia reprint:mini west#80, sin poglavice 95.krv i zlato(dik dering) sergio tarqiunio -sakriveno zlato(dik dering) -begunac(dik dering) sergio tarquinio reprint:strip west#17 krv i zlato reprint:strip west#18 sakriveno zlato reprint:strip west#21 begunac 96.dvostruka klopka(bili kid) sergio tarquinio -n/a (bili kid) carlos v. roume 97.dinamitaši; carlos v. roume reprint:mini west#78, dinamitaši reprint:zvitorepcev roman v stripu#33 dinamit 98.nocu se puca; carlos v. roume reprint:mini west#81, nocu se puca reprint:zvitorepcev roman v stripu#13 ukradeno zlato 99.maskirani jahac 100.karson na tragu(rej karson) glad (rej karson) 101.grad bezakonja reprint:lale#383 dobar posao 102.rat dejvi kroketa(dejvi kroket); sergio tarquinio 103.kanzas deli pravdu(kanzas kid) -zlatni ukras poglavice kiova(kanzas kid) 104.kidnaperi reprint:mini west#46,47,48 kidnaperi 105.karson i vrac(rej karson) reprint:mini west#84, karson i vrac 106.konjokradice(dik dering) -reprint:strip west#19 konjokradice kidnaperi(dik dering) -reprint:strip west#22 kidnaperi žedj za zlatom(dik dering) 107.patrola na pekosu reprint:mini west#66,patrola na pekosu 108.stranac u sedlu 109.pobuna u meksiku; carlos v. roume reprint:mini west#68, dafijev bic 110.dejvi kroket i pirati(dejvi kroket); sergio tarquinio 111.kanzas proti samsona 112.hrabri narednik; carlos v. roume reprint:zvitorepcev roman v stripu#88 roganova skala 113.napad na banku 114.sijuksi napadaju; sergio tarquinio 115.po cenu života(dik dering) -dik dering hvata zlocinca -pljacka(dik dering) 116.jahac iz arizone 117.fantom visokih brda maskirani konjanici(dik dering) carlos v. roume 118.dejvi kroket u opasnosti(dejvi kroket) sergio tarquinio -najbrži revolveraš 119.šerif se vraca 120.ucenjivaci(dik dering) carlos v. roume reprint:mini west#47,narednik dering 121.unakrsna vatra, kradljivci 122.tajna misija(roj renk); carlos v. roume reprint:mini west#51, desperados 123.stranci na rancu(kanzas kid) -tajna planinskog vrha(kanzas kid) 124.ko je ubica?(dik dering); sergio tarquinio -bitka na kaguarovoj reci(dik dering), -sve u rok službe 125.misuri u plamenu reprint:mini west#14 misuri u plamenu reprint:CR#356 misuri u plamenu 126.ratnicki prolaz(kanzas kid) jesus blasco 127.znacka za hrabrost(roj renk); carlos v. roume reprint:CR#346 obracun u trejl sitiju 128.pljackaši(bili kid) don lawrence -begunci(bili kid) 129.diližansa za hjuston(kanzas kid) -bufalo bil(2 epizode) reprint:zvitorepcev roman v stripu#136 buffalo bill(2 epizode) 130.poslednji lov(dejvi kroket); sergio tarquinio 131.prolaz karibu(dik dering); sergio tarquinio, -skriveno blago(bili kid); sergio tarquinio 132.brži od najbržeg 133.osvetnik(roj renk) reprint: zvitorepcev roman v stripu#11 vražji šerif 134.salun 135.mocvara(dik dering), bez naslova(dik dering); carlos v. roume -bez naslova(dik dering) 136.zemlja komanca 137.cejen, bez naslova(kanzas kid); sergio tarquinio 138.žedj za zlatom(dik dering) -bez naslova(dik dering); sergio tarquinio, -bez naslova(dik dering) 139.rukavica smrti reprint:zvitorepcev roman v stripu#230 rokavica reprint:denis#40(16.2.1977) rukavica smrti 140.banditova osveta(dik dering) -bez naslova(dik dering); sergio tarquinio, -bez naslova(dik dering) sergio tarquinio 141.nasilje 142. rancerov sin 143.bekstvo iz jume(kanzas kid) -bez naslova(kanzas kid) sergio tarquinio 144.covek s koltom reprint:CR#350 dvoboj u podne 145.ovcar 146.vodja karavana 147. indijanski borac(kit karson; jesus blasco - bez naslova(kit karson) 148.dug casti(larigan); arturo del castillo reprint:panorama# 149.zakon kolta(kit karson) 150.poslednji metak 151.zaseda kod litl neka(kit karson) 152.kockar iz alama(kanzas kid) 153.duh rudnika srebra(dik dering) -bez naslova(dik dering)sergio tarquinio -bez naslova(dik dering) 154.bandit s maskom(roj renk), bez naslova, roj renk) 155.žig srama(roj renk) reprint:CR#362 dolina nasilja 156.kalamiti džejn(kit karson) 157.san francisco(kanzas kid) reprint:zvitorepcev roman v stripu#14,najeti morilci reprint:super strip, western#14 opet kansas kid! 158.šerif bandit(kanzas kid) reprint:CR#364 crni konjanik 159.zaseda u rinkonu 160.srebrni kolt(dik dering) sergio tarquinio 161.farma na red riveru(kanzas kid), carlos v. roume, -bez naslova(kanzas kid) sergio tarquinio 162.lovci bufala(kit karson), bez naslova(kit karson) 163.levoruki revolveraš(roj renk), bez naslova(roj renk) 164.šerif iz glenhorna 165.poglavica komanca(kanzas kid) 166.grad bez zakona(kanzas kid) reprint:zvitorepcev roman v stripu#68 spopad v san leandru 167. na ratnoj stazi 168: bekstvo sa vešala 169. karavan reprint:CR#349 planina apaca 170. balada o koltu 171. prognanik lu 172. begunac 173. smrt u preriji(kit karson) 174. do pakla i natrag 175. osvetnik 176. povratak u grin bes 177. pohod na atlantu 178: covek bez imena 179. slomljena mamuza(kanzas kid) 180.smrt na rio grande 181. izvidnik 182. krvavo jutro 183.šerifova tajna 184.najamnik kel 185. u gnezdu rastlera 186. ranc u teksasu 187. salun u almendoru 188. apacko zlato(kendal)arturo del castillo reprint: plavi vjesnik# 189.osvetnik sa koltom 190.duel u kanzasu(ralf o`konor) arturo del castillo reprint:CR#355 nepomirljivi džoe klajd reprint:stripoteka#595(22.4.1980) crni džon 191: masakr kod tvrdjave karni 192. braca dalton(ralf o`konor) arturo del castillo reprint: strip west#30 sudbonosni metak reprint:CR#357 daltoni više ne jašu reprint:plavi vjesnik 193: za dolar više(kanzas kid) 194: osveta velikog groma(ralf o`konor) arturo del castillo 195. plen brace gelt(bili kid) sergio tarquinio -odmetnici plemena cejena(kanzas kid) reprint:super strip biblioteka, edicija western#15 željezna ruka 196. pravda u sliver sitiju( ralf o`konor) arturo del castillo reprint:strip west#31 visi umesto mene 197. stranac sa dva kolta 198. šerif dodž sitija(ralf o`konor) arturo del castillo reprint:stripoteka#585(12.2.1980) dragoceni serum 199. revolverašev dug 200. najduži poker(ralf o`konor) arturo del castillo reprint:stripoteka#618(30.10.1980) velika igra reprint:CR#365 potegni prvi 201. lovac ucenjenih 202. tajna dugog kolta(ralf o,konor) arturo del castillo reprint:stripoteka#639, pljacka poštanskih kola reprint:CR#363, begunac 203. jedan mora da umre reprint: zvitorepcev roman v stripu#126 smrt na preži 204. potera u zoru(ralf o,konor) arturo del castillo 205. smireni grad 206. kockarev dug 207. nepomirljivi 208. voz za tuson reprint:super western strip#42 vlak za tucson 209. placenik iz san damiana 210. zapadnjak, bufalo bil 211.banditovo blago 212.visi umesto mene reprint:super western strip#26 teška odluka 213. 214. 215. 216.zlatna mamuza 217. van zakona, obracun 218. brzoruki, carlos v. roume reprint:strip west#9, brzoruki 219. zakon kolta (larigan) arturo del castillo reprint: CR#57, strah vlada gradom 220. rendžer i komacerosi 221. totem zlatnog medveda(kanzas kid) 222. revolveraš iz montane, carlos v. roume reprint: CR#69 usamljeni jahac 223. prokleti novac 224. pošiljka za sedl siti(bronko vest) reprint:zvitorepcev roman v stripu#26 morilcem na sledi reprint:super strip, western#15 lov na ubojicu 225. zakon linca (roj renk) alberto breccia reprint: CR#14,zaseda u kanjonu reprint:mini west#31, zaseda u kanjonu 226. zov divljine, roj renk reprint: zlatna serija br.30,zov šerifske zvezde reprint:mini west#11 zov divljine reprint: zvitorepcev roman v stripu#16 klic divjine 227. jahac skitnica (bili kid) reprint: CR#45, crni jahac reprint:mini west#37,38,39, crni jahac reprint:bestseler#22, crni jahac 228. zaseda kod tombstouna 229. begunac (kanzas kid) reprint CR#6 zamka za ubicu reprint:zvitorepcev roman v stripu#35 crna maska reprint: strip west#5, zamka za ubicu 230. naslednica iz midvesta 231. lov na coveka (roj renk) alberto breccia reprint: CR#7 crna lisica reprint: lale extra#319/II crna lisica 232. dug je isplacen 233. teksas u plamenu 234. klopka za ubicu 235. teror skenlon sitija (larigan) reprint: CR#17, suncani ranc reprint:mini west#46, suncani ranc 236. konjanik u sivom 237. trag zlocina 238. el bordero (roj renk) alberto breccia reprint:mini west#48, keganova banda reprint:CR#24 rio grande 239. lovac mustanga 240. 241.obracun u kaktus sitiju 242. 243. šerif alkali sitija (roj renk) 244. izvidnik 245. 246. 247. 248. zlatna groznica(kit karson) jesus blasco reprint:zvitorepcev roman v stripu#94, zlata mrzlica reprint:CR#9.zlato apaca reprint:zlato apaca (mini strip west#44) 249. balada o zlatnoj zvezdi 250. kralj revolveraša (larigan) arturo del castillo reprint: CR#26, panika u gradu reprint:mini west#40, kralj revolveraša 251. kocka u život 252. 253. vodja karavana 254. tajna šotgan sitija (roj renk) alberto breccia reprint: CR#28, tragom nasilja 255. osvetnik iz san markosa 256. omca za nevinog 257. 258. teror crnog vuka 259. sudbonosni metak(kanzas kid) -kanzas kid i crvena pesnica(kanzas kid) jesus blasco reprint:CR#56 kanzas kid i hitra ruka 260. mrtvi ne govore 261. pekos bil 262. dug put do dodž sitija 263. došao je iz jume 264. kadet izvidnik 265. zvezda tularose(kanzas kid) 266. hitac u ledja 267. prica o džesi džemsu reprint:zvitorepcev roman v stripu#298 jesse james reprint:eks,hit special#121/1 džesi džejms(8.6.1978) 268. grad bezakonja(kanzas kid) 269.revolveraševa prošlost 270.varalice 271.lovac ucenjenih(pekos bil) 272.osvetnik sa hit hila 273.potera za zlatom(pekos bil) 274.poslednji apac 275. 276.ukus nasilja 277.zovem se bil 278.šerifov sin 279.ustani i bori se 280.zlatni dolar 281.trgovac oružjem 282. 283.žigosan 284.prolaz red rok 285.divlja reka 286.progonjen 287.šerif iz larega reprint:super western strip#29 drhtavi johnny 288.lovac mustanga 289.putovanja 290.nepomirljivi džos riskin 291. 292. 293. 294. 295.lula mira 296.stranac neka ode 297.nepoznati je došao 298.dolari vestern pacifika 299.revolveraševa sudbina 300.bredijev duh 301. 302.van zakona 303.usamljeni jahac 304.viski džek 305.suša u montani 306.sastanak u pet 307.dendijeva osveta 308.život o koncu 309.cetiri druga 310.diližansa za samervil 311. 312. 313. 314. 315.prica o staroj farmi 316.saucesnik 317. 318. 319. 320. 321. 322.kapetan iz tvrdjave vilogbi(kit karson)jesus blasco reprint. CR:42, osvetnici reprint:mini west#39, cejenski rat 323.zagonetni putovodja 324.osumnjiceni 325.paradizo(larigan) reprint:CR#73, miran grad 326.šerifov sin 327.šerif iz doline muerte, carlos v. roume reprint:mini west#41, pakao u muerti reprint:CR#83 palikuce 328.pobuna u tvrdjavi blejn(kit karson) reprint:CR #58, lažni indijanci 329.jahaci bez milosti 330. 331. 332.crveni sombrero, jose luis salinas reprint: CR# 64,desperadosi reprint:mini west#56, ustani i bori se 333.metalna zvezda 334. 335.postaja forti majls reprint:CR#10, obracun u teksasu reprint:zvitorepcev roman v stripu#101 vaba 336.zlatna pecina 337. 338.pod žigom kukavice 339.u vatrenom obrucu 340. 341. 342. 343. 344.vodja karavana 345.lovac mustanga 346.obracun u trejl sitiju(roj renk) carlos v. roume reprint:CR:127 znacka za hrabrost 347. 348.velika akcija 349.planina apaca reprint:CR#169 karavan 350.dvoboj u podne 351.u klopci 352. 353. 354.slomljena zvezda(kanzas kid) reprint:mini west#65, slomljena zvezda reprint:CR#89, kauboj sa gitarom 355.nepomirljivi džoe klajd(ringo) arturo del castillo reprint:CR#190 duel u kanzasu reprint:stripoteka#595(22.4.1980) crni džon 356.misuri u plamenu reprint:CR#125 misuri u plamenu reprint:mini west#14 misuri u plamenu 357.daltoni više ne jašu(ringo)arturo del castillo reprint:CR#192, braca dalton reprint:strip west#30, sudbonosni metak 358.najbolji od najgorih 359. 360. 361. 362.dolina nasilja(roj renk) reprint:CR#155 žig srama reprint: 363.begunac(ringo)arturo del castillo reprint:CR#202, tajna dugog kolta reprint:stripoteka#639, pljacka poštanskih kola(ringo) 364.crni konjanik(kanzas kid) reprint:CR#158 šerif bandit 365.potegni prvi(ringo)arturo del castillo reprint:CR#200, najduži poker reprint: stripoteka#618(30.10.1980)velika igra

K59 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ZIMSKI VOJNIK 1 - IZVAN VREMENA (EPIZODE 1-7) Kapetan Amerika je oduvek znao da je njegov najopakiji neprijatelj Crvena Lobanja. Dosad. Dve tajanstvene prilike pojavile su se na horizontu da izazovu nedaće Kapetanu. Jedna je Aleksandar Lukin, okoreli bivši sovjetski vojnik koji je sada na čelu moćne korporacije Kronas. Druga je samo glasina. Zimski Vojnik je više mit nego čovek, ultimativni ubica iz hladnog rata kojeg niko nikad nije video. Ali, kad Lukin krene u potragu za kosmičkom kockom koja savija prostor, Kapetan će se naći u bici koja uključuje Kronas, Crvenu Lobanju i možda upravo čuvenog Zimskog Vojnika! Prošlost Kapetana Amerike pogodiće sadašnjost u ultimativnoj bici za kontrolu nad stvarnošću – videće se ko je lutka, a ko povlači konce! Dobre priče pamte se dugo, velike priče se nikad ne zaboravljaju. Najveće priče menjaju sve. „Jedna od najvećih i najboljih ikada ispričanih priča o Kapetanu Americi.“ – Ain’t It Cool News ZIMSKI VOJNIK 2 - POREKLO (EPIZODE 8,9, 11-14) Kapetan Amerika je oduvek znao da je njegov najopakiji neprijatelj Crvena Lobanja. Dosad. Dve tajanstvene prilike pojavile su se na horizontu da izazovu nedaće Kapetanu. Jedna je Aleksandar Lukin, okoreli bivši sovjetski vojnik koji je sada na čelu moćne korporacije Kronas. Druga je samo glasina. Zimski Vojnik je više mit nego čovek, ultimativni ubica iz hladnog rata kojeg niko nikad nije video. Ali, kad Lukin krene u potragu za kosmičkom kockom koja savija prostor, Kapetan će se naći u bici koja uključuje Kronas, Crvenu Lobanju i možda upravo čuvenog Zimskog Vojnika! Prošlost Kapetana Amerike pogodiće sadašnjost u ultimativnoj bici za kontrolu nad stvarnošću – videće se ko je lutka, a ko povlači konce! Dobre priče pamte se dugo, velike priče se nikad ne zaboravljaju. Najveće priče menjaju sve. „Jedna od najvećih i najboljih ikada ispričanih priča o Kapetanu Americi.“ – Ain’t It Cool News Ed Brubejker je jedan od najboljih pisaca stripova. Njegov rani rad sa Erikom Šanoverom – „Jedna slučajna smrt“ iz zbornika Dark Horse Present #65-64 – bio je nominovan za Ajznerovu nagradu 1993. Do kraja te decenije, postao je zvezda u usponu i za DC je pisao omiljene stripove: Mesto zločina, Spavač, Žena-Mačka i Gotam central (Scene of the Crime, Sleeper, Catwoman i Gotham Central). Po prelasku u Marvel, počeo je da radi Kapetana Ameriku i njegova verzija tog stripa osvojila je srca starijih i novih čitalaca. Njegova revizija istorije Marvelovih mutanata u stripu X-meni: smrtonosno postanje (Deadly Genesis) obezbedila mu je stalni angažman na Zapanjujućim X-menima (Uncanny X-Men), glavnom Marvelovom stripu o X-menima. On i njegov dugogodišnji saradnik Majkl Lark preuzeli su Derdevila po okončanju čuvene serije koju su radili Brajan Majkl Bendis i Aleks Maliv. Brubejker je, s piscem Matom Frekšonom i crtačem Dejvidom Ahom, radio i Besmrtnu čeličnu ruku (Immortal Iron Fist). U okviru Marvelove edicije Ajkon (Icon) objavljena su dva njegova autorska dela: Kriminal i Inkognito (Criminal, Incognito).

3 stripa rađena po pričama Cisin Lijua, vodećeg kineskog pisca naučne fantastike, dobitnika nagrade Hugo, čija su dela trenutno hit u čitavom svetu (laguna objavila par). Svaki album je posebna priča, a najinteresantniji je onaj u kome je glavni junak beograđanin a radnja se dešava za vreme bombardovanja Beograda. Cixin Liu`s 1. The Butterfly 84 pages Bombs fall through the night sky and the city of Belgrade burns. Its citizens huddle in basements, terrified for their lives. In the heart of the city, two men keep watch from a rooftop. But they are not afraid. For they have a plan. Scientist Aleksandar has developed a program that can trigger major atmospheric change across the world - and he needs his friend Reznik`s help to run it. If they can find the right point, Aleksandar believes they might trigger a change powerful enough to disrupt the destruction of his country. Like the fluttering of a butterfly`s wings can create hurricanes at thousands of miles` distance, Aleksandar`s actions will have far-reaching repercussions. But will they be enough? 2. For the Benefit of Mankind 130 pages Earth. Our home. The sole planet within our solar system capable of sustaining human life. A truly unique ecosystem. Unique, that is, but for the three other identical Earths, each housing their own human race. For years we have thrived on the world our creators made for us, the superior species of our ecosystem. But no longer. For the Elder Brothers - humans like us, only more advanced - have announced their plans to colonise our Earth. They will permit us to remain, as their pets, on a landmass tucked away at the bottom of the planet, with a subsidy to live upon which is based on the assets of our Earth`s poorest citizen. If we are to survive, there must be a dramatic redistribution of wealth. Anyone who does not accept will be `processed`. 3. The Devourer 112 pages Members of the Earth Protection Force circle the planet`s atmosphere, neutralising threats before they come close enough to cause harm. Most days the threats come in the form of asteroids or meteorites, inanimate bodies set on a trajectory thousands of years ago - but not today. Instead, a great crystal sent by a faraway alien intelligence has been intercepted. It carries a simple message: The Devourer approaches. The Devourer consumes planets, gorging itself on their inhabitants and plundering the land, only stopping once nothing living remains. Soon, the first Devourer ship enters the solar system and Earth`s fate is sealed. Sealed, that is, unless humanity can fight - and win...

K256 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prva cetiri dela su na Srpskom, peti je na Engleskom jeziku, dve knjige imaju posvetu R.M. Guere 1. Indijanska Zemlja 2. Mrtve Majke, IMA POSVETU R. M. GUERE 3. Izjedanje 4. Rez Bluz 5. Scalped, The Deluxe Edition, Book Five, IMA POSVETU R. M. GUERE Knjiga 1 Izdavač: Darkwood Naslovna strana: Rajko Milošević Gera Scenario: Jason Aaron Crtež: Rajko Milošević Gera Naslov originala: Scalped Deluxe Edition Book One Broj originala: 1-11 Format: 170 x 260 mm Povez: tvrdi Boja: kolor Broj strana: 276 Indijanski rezervat Prerijska ruža svojevrsna je „zemlja trećeg sveta u srcu Amerike”. Njegovi stanovnici žive na rubu egzistencije, obespravljeni i zaboravljeni. Nadu pak uliva projekat izgradnje savremenog kazina koji bi trebalo da donese veliki priliv novca u siromašnu zajednicu. Međutim, umesto oaze blagostanja, rezervat će postati poprište kriminalnih sukoba, političkih igara i raspleta ličnih drama čiji koreni sežu u mladost glavnih aktera. Serijal Skalpirani Džejsona Arona i Rajka Miloševića Gere, autentična je mešavina trilera i vesterna koja istovremeno evocira antičke tragedije i najbolje holivudske filmove. Skalpirani prema nepodeljenom mišljenju čitalaca i kritičara spadaju u najbolje što nam savremeni američki strip nudi. Naše izdanje sadržajem prati američko Deluxe pakovanje i ceo serijal biće objavljen u 5 knjiga. U ovoj, prvoj, imaćete priliku da pročitate uvodnik r.m.Gere, napisan specijalno za ovu priliku, a u kom nam autor otkriva ponešto o ljudima s kojima je sarađivao i okolnostima u kojima je strip-serijal nastajao! Knjiga 2 Izdavač: Darkwood Naslovna strana: Rajko Milošević Gera Scenario: Jason Aaron Crtež: Rajko Milošević Gera Naslov originala: Scalped Deluxe Edition Book Two Broj originala: 12-24 Format: B5 Povez: tvrdi Boja: kolor Broj strana: 320 Crtež Rajka Miloševića Gere odvešće vas u Južnu Dakotu tako samouvereno da ćete moći da osetite pesak u svojoj kosi i neumoljivi prerijski vetar kako vam šamara lice. Sa besprekorno kadriranih stranica moći ćete da osetite vonj lošeg viskija i prigušeni vapaj i režanje ljudi sa margine. Gerina stilizacija nasilnih scena ravna je onoj Sema Pekinpoa. U tako vizuelno ubedljivom svetu, zašavši u srce noara, scenarista Džejson Aron pripoveda priču koja se zapravo sastoji od brojnih priča sa zajedničkim krajem. Povremeno nam se čini kako naslućujemo kakav će biti taj kraj, ali stvar je u tome da to uopšte nije važno. Okretaćete stranice možda još i brže, želeći da saznate kako je svaki od likova pronašao put do iste završnice. Knjiga 3 Izdavač: Darkwood Naslovna strana: Rajko Milošević Gera Scenario: Jason Aaron Crtež: Rajko Milošević Gera Naslov originala: Scalped Deluxe Edition Book Three Broj originala: 25-34 Format: B5 Povez: tvrdi Boja: kolor Broj strana: 260 Nalik Vilijamu Fokneru, koji je oživeo okrug Joknapatafa, nakon svega nekoliko stranica Skalpiranih bićete uvučeni u svet – indijanski rezervat Prerijska ruža – koji je tako unikatan da može biti samo Aronov. Naravno, ništa od toga ne bi bilo moguće bez odgovarajućeg, očaravajućeg crteža r.m.Gere, Davidea Furnoa i Frančeska Frankavile. Poput ajkule, kriminalistički žanr mora da nastavi da se kreće napred težeći inovacijama ili će odumreti. Nadajmo se da će izdavačka industrija prepoznati glad publike za drugačijim pripovedanjem i da će savremena kriminalistička književnost dočekati zoru novog dana. U međuvremenu – čitajte Skalpirane i otkrijte izvrstan dokaz za tvrdnju da se najbolje kriminalističke priče danas nalaze u stripovima. Knjiga 4 Izdavač: Darkwood Naslovna strana: Rajko Milošević Gera Scenario: Jason Aaron Crtež: Rajko Milošević Gera Naslov originala: Scalped Deluxe Edition Book Four Broj originala: 35-49 Format: B5 Povez: tvrdi Boja: kolor Broj strana: 352 U Prerijskoj ruži stvari se bliže tački ključanja. Tenzija raste i akteri priče skidaju maske! Jason Aaron (rođen 28. siječnja 1973.) [1] američki je pisac stripova, poznat po svojim kreatorskim serijama Scalped i Southern Bastards, kao i po radu na Marvel serijama Ghost Rider, Wolverine, PunisherMAX, Thor i The Osvetnici. Jason Aaron je rođen u Jasperu, Alabama.[2][3][4] Njegov rođak Gustav Hasford, koji je napisao poluautobiografski roman The Short-Timers (1979.), na kojem se temelji igrani film Full Metal Jacket (1987.), imao je veliki utjecaj na Aarona. Aaron je odlučio da želi pisati stripove kao dijete, i premda je njegov otac bio skeptičan kada ga je Aaron obavijestio o toj težnji, njegova majka je odvela Aarona u drogerije, gdje bi kupovao stripove na policama, od kojih je neke još uvijek posjedovao kao iz 2012. godine.[5] Aaron je završio srednju školu Shelby County. Zatim je pohađao Sveučilište Alabama u Birminghamu, gdje je diplomirao na engleskom jeziku.[6] Karijera Aaronova karijera u stripu započela je 2001. kada je pobijedio na natjecanju za traženje talenata u Marvel Comicsu sa scenarijem priče o Wolverineu od osam stranica.[7] Priča, koja je objavljena u Wolverineu #175 (lipanj 2002.), dala mu je priliku da predstavi svoje ideje urednicima.[5] Godine 2006. Aaron se naslijepo prijavio za DC Comicsov impresum Vertigo, što je postalo njegovo prvo veliko djelo, priča o Vijetnamskom ratu Druga strana.[5] Druga strana je nominirana za Eisnerovu nagradu za najbolju miniseriju, [8] a Aaron to smatra `drugim putom` da je probio u industriju.[5][9] Nakon toga, Vertigo ga je zamolio da iznese druge ideje, što je dovelo do Scalpeda, serije u vlasništvu kreatora s umjetnikom R. M. Guérom koja je smještena u izmišljeni indijanski rezervat Prairie Rose.[5][9][10] Godine 2007. Aaron je napisao Ripclaw: Pilot Season for Top Cow Productions.[11] Kasnije te godine, Marvelov urednik Axel Alonso, koji je bio impresioniran The Other Side i Scalpedom, unajmio je Aarona da napiše izdanja Wolverinea, Black Panthera i na kraju, produljene serije Ghost Ridera koja je započela u travnju 2008..[12] U siječnju 2008. potpisao je ekskluzivni ugovor s Marvelom, iako to neće utjecati na njegov rad na Scalpedu.[12][13] U srpnju te godine napisao je Penguin izdanje Joker`s Asyluma.[14][15] Nakon četiri izdanja na Wolverineu 2007., Aaron se vratio tom liku s tekućom serijom Wolverine: Weapon X, koja je pokrenuta kako bi se poklopila s igranim filmom X-Men Origins: Wolverine. Aaron je komentirao: `Uz Wolverine: Weapon X pokušat ćemo tako izmiješati stvari od luka do luka, tako da je prvi luk tipična vrsta priče o crnim operacijama, ali drugi luk će skočiti točno u sredinu potpunog drugačiji žanr.`[16] Godine 2010. serija je ponovno pokrenuta kao jednostavno Wolverine.[17] Slijedio je to ponovnim pokretanjem The Incredible Hulka 2011. [18] i Thor: God of Thunder 2012. godine.[19] Aaron i umjetnik Mike Deodato surađivali su na ograničenoj seriji Original Sin 2014. godine.[20] Godine 2018. Aaron je ponovno pokrenuo Thora s Mikeom del Mundom[21] i Osvetnike s Edom McGuinnessom.[22] Uz svoj rad na Marvelovim likovima, Aaron je napisao jednogodišnju seriju Conan the Barbarian nakon što je Marvel povratio licencna prava za lik 2019. godine.[23] Na Comic Conu u San Diegu 2019. najavljeno je da će Aaronova priča o Thoru koja prikazuje Jane Foster kako stječe plašt Boga groma biti osnova za film Thor: Love and Thunder iz 2022.... Rajko Milošević poznat i kao Gera i R. M. Guéra (rođen 24. novembra 1959. u Beogradu) je srpski stripar i likovni umetnik. Od 1991. živi u Barseloni, Španija. Biografija Debitovao je u jugoslovenskom stripu kasnih 1970-ih u časopisu Tik-Tak, ali je prvi veći uspeh doživeo 1982, u časopisu Ju strip, serijalom „Elmer Džons“, vesternom čiji je scenarista bio Dragan Savić. Autori su sarađivali i na serijalu „Teksaški jahači“ (1984). Milošević objavljuje u Španiji, Francuskoj i SAD. Trenutno radi za američki `Vertigo Comics` serijal „Skalpirani“ (`Scalped`), sa scenaristom Džejsonom Aronom (Jason Aaron), visoko ocenjen i od publike i od kritike.

Strip album A4 formata,60 strana u boji, odlično očuvano i ODLIČAN STRIP Tihomir Čelanović (rođen 1977. godine u Beogradu, a detinjstvo je proveo u Kotoru) diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Ilustrovao je na desetine knjiga, slikovnica i udžbenika, crta stripove, bavi se animiranim filmom i muzikom –sa suprugom Martom Vlahović svira u akustičnom bendu Alhambra. Njegove stripove i ilustracije objavljivali su časopisi Politikin zabavnik, Striper, Lavirint, Bager, Zvono, Patagonija, Politika, Veliko dvorište, Maxim, Grafička zavera, Strip Pressing, Strip Vilajet, Vreme, Aargh! (Češka), Nonzi (Italija). Radio je za izdavačke kuće Klett, Pčelica, Draganić, Kreativni centar, Mah, Odiseja, Medicina Nucleare (Italija), Soleil Productions (Francuska), Septième choc (Francuska), 12Bis (Francuska) i druge. Imao je nekoliko samostalnih izložbi, kao i veliki broj grupnih – u Kotoru, Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Parizu i Angulemu (Francuska). Nagrade i priznanja: prva nagrada na Međunarodnom konkursu za ilustraciju „La città del 2000“ za kratki strip Equinox, koju dodeljuje italijanska Accademia Pictor u Torinu; nagrada „Neven”, 2007, nevladine organizacije Prijatelji dece Srbije, za ilustracije knjige Radomira Putnikovića Basne (Kreativni centar, 2007); Gran pri beogradskog Salona stripa 2010, za kratki strip Boris Bagecki – A ti kao ne znaš. Neki od stripova koje je Čelanović crtao nisu objavljeni na srpskom jeziku. Najznačajniji pojedinačni stripovi i albumi su Kfatoliperazus (zbirka kratkih stripova, Medicina Nucleare, 2001); strip-album Eudora: svitanjem počinje zvuk (Mah; Medicina Nucleare, 2002); album Trum et l’oeuf de Tai (Soleil Productions, 2005), po scenariju Delfin Riu; strip-album Taxi (Septième choc, 2008), rađen po istoimenom filmu u produkciji Lika Besona; Vekovnici. 2, Pasji životi (System Comics, 2008), po scenariju Marka Stojanovića; Vekovnici. 0, Bajka i druge istine (System Comics, 2010), scenario Marko Stojanović; strip-album Le Diurne 1: Wölfel von Ulf (12Bis, 2011), po scenariju Erika Korbirana, kolorista Nikola Vitković.

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Secret Island of Oz (1986). Doroti, Strašilo, Lav kukavica i mače Eureka putuju na misterioznu planinu. Uvučeni u vrtlog, oni stižu do skrivene zemlje sa nakaradnom princezom i živom drvenom igračkom zvanom Knotboi; trijumfuju u obračunu sa džinovskom zmijom i žabom. Eric James Shanower (rođen 23. listopada 1963.) američki je crtač stripova, najpoznatiji po svojim romanima i stripovima o Ozu, te po kontinuiranom prepričavanju Trojanskog rata kao Brončanog doba. Rani život Eric Shanower rođen je 23. listopada 1963. Nakon što je 1981. završio srednju školu Novato, pohađao je školu Kubert [1][2][3] u Doveru, New Jersey, [4] diplomirao je 1984. [2]. [5] Karijera Shanowerova prva veća objavljena djela bili su grafički romani iz Oza, a to su Začarane jabuke iz Oza, Tajni otok Oz, Ledeni kralj Oza, Zaboravljena šuma iz Oza i Plava vještica iz Oza koje su objavili First Comics i Dark Horse Stripovi između 1986. i 1992.[2] Sakupljene su u jednoj velikoj svesci pod naslovom Adventures in Oz, koju je objavio IDW. Također je napisao i ilustrirao cjelovečernji roman o Ozu, The Giant Garden of Oz, i zbirku kratkih priča o Ozu, The Salt Sorcerer of Oz. Kao ilustrator, radio je na knjigama povjesničara Oza, uključujući Zlu vješticu iz Oza Rachel Cosgrove Payes, Rundelstone of Oz Eloise Jarvis McGraw, Bjegunac u Ozu Johna R. Neilla i Treću knjigu Oza L. Frank Baum. Ostali Ozovi projekti uključuju njegove ilustracije za Paradox in Oz i The Living House of Oz Edwarda Einhorna. Napisao je adaptacije prvih šest originalnih romana L. Franka Bauma o Ozu za Marvel Comics, koje je ilustrirao umjetnik Skottie Young. Prvi, The Wonderful Wizard of Oz, objavljen je u zbirci tvrdih korica 2. rujna 2009. Slijedeći, The Marvelous Land of Oz, započeo je u studenom 2009. kao mjesečna serija stripova od 8 brojeva, dok je treći mini, tj. Ozma iz Oza započela je u studenom 2010. Četvrtu i petu knjigu, Dorothy i čarobnjak u Ozu i Put u Oz, također su naknadno prilagodili Shanower i Young za Marvel Illustrated. Suradnja je zaključena njihovom adaptacijom šeste knjige, The Emerald City of Oz. Napisao je strip-seriju Little Nemo: Return to Slumberland za IDW. Prvi broj izašao je 20. kolovoza 2014. Brončano doba U veljači 1991. Shanower je `začeo ideju ispričati priču o Trojanskom ratu u mediju stripa`, s ciljem kombiniranja `bezbrojnih verzija grčkog mita s arheološkim zapisima` kako bi prikazao priču u `autentičnim povijesnim detaljima`. [5] Ovaj se cilj očitovao u tekućem stripu Age of Bronze, koji je debitirao krajem 1998. od Image Comicsa. Od 2018. serija je prikupljena u četiri (od predviđenih sedam) svezaka: Tisuću brodova Žrtva Izdaja prvi dio Izdaja drugi dio Sedam tomova u cijelosti će pokriti kompletnu priču o ratu.[5] Knjige sadrže opsežne bibliografije, za priču, okruženje i povijesnu Troju, oslanjajući se na iskapanja Heinricha Schliemanna (et al.) i publikaciju Studia Troica. Knjiga ne prikazuje bogove niti bilo kakva mitska bića, s Hironom koji je prikazan kao relativno normalno ljudsko biće, a ne kao kentaur.[5] Slično tome, nimfe su prikazane kao ljudske svećenice, a ne kao nadnaravna bića. Drugi posao Shanower je također nacrtao brojne stripove za jednokratno snimanje, kao što je Prez Eda Brubakera `Smells Like Teen President` (za DC Comics) i An Accidental Death (također napisao Brubaker) koji je objavio Fantagraphics 1993. Za Marvelovu liniju Epic ilustrirao je The Elsewhere Prince (1990), temeljen na likovima koje je stvorio francuski karikaturist Moebius. Njegovi radovi objavljeni su u časopisima diljem SAD-a i Europe, kao iu knjigama i na TV-u.

K61 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Žan-Klod Forest, Žak Tardi Žanrovi:: Stripovi i grafičke novele Izdavač:: Komiko Godina izdanja:: 2019. Broj strana: 188 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 31 cm Kultni francuski strip Žan-Klod Foresta i Žaka Tardija. Ovo delo je jedan od prvih frankofonih grafičkih romana (roman graphique) i originalno je izlazilo u nastavcima u listu A suivre tokom 1978. godine, da bi naredne 1979. bilo publikovano i kao album u izdanju Kastermana. Sada, napokon, ovo je mračno, zabavno i neprestano iznenađujuće remek-delo dobija svoju premijeru na srpskom jeziku, u prevodu Gorana Kostrovića. Neočekivana, ali glatka saradnja između mračnog cinika Žaka Tardija i zaigranog sanjara Žan-Kloda Foresta (autora Barbarele i Kosmičkih putnika) rezultirala je ovim modernim klasikom čija je radnja smeštena na malom ostrvu na francuskoj pučini gde su beskrupulozni zemljoposednici oduzeli zemlju poslednjem nasledniku nekada uvažene i bogate porodice. Taj naslednik, koji je u beketskom obrtu sada osuđen da po cele dane hodi zidinama koji ograđuju parcele zemlje koja mu je nekada pripadala i jedva zarađuje za život prikupljanjem dažbina na kapijama. Baš ovdašnji govori o vlasništvu i ljudskoj prirodi, ali, možda još važnije, o pravu i pravdi u nesavršenom svetu. Ograđena Zemlja naizgled je karikatura, ali je poput svake karikature smešna baš zato što se temelji na stvarnosti. Slično u uvodu navodi i Žan-Klod Forest, mudro prećutavši detalje, jer deo šarma ovog dela leži i u postepenom otkrivanju sve većeg apsurda koji raste poput melodije bolera – od nepravde koju otkrivamo kroz važnost statike i kvaliteta zidova do epidemiološkog problema, humanitarne misije i sudbine dveju država. Baš ovdašnji odvija se u Tardijevoj omiljenoj epohi ranog 20. veka i nacrtan je njegovim jasnim stilom elegantne stilizacije, uz mnoštvo detalja i izuzetan balans crnih i belih površina. Ova izuzetna saradnja dva autora na vrhuncu svojih kreativnih potencijala ništa nije izgubila na svežini ni posle četiri decenije, što bez sumnje ukazuje da se radi o istinskom remek-delu koje zavređuje mesto na centralnoj polici bilo koje biblioteke. Jacques Tardi (francuski: [taʁdi]; rođen 1946.) francuski je crtač stripova. Često se pripisuje isključivo kao Tardi. Tardi was born on 30 August 1946 in Valence, Drôme. After graduating from the École nationale des beaux-arts de Lyon and the École nationale supérieure des arts décoratifs in Paris, he started drawing comics in 1969, at the age of 23, in the Franco-Belgian comics magazine Pilote, initially illustrating short stories written by Jean Giraud and Serge de Beketch, before creating the political fiction story Rumeur sur le Rouergue from a scenario by Pierre Christin in 1972.[1][2] A highly versatile artist, Tardi successfully adapted novels by controversial writer Louis-Ferdinand Céline and crime novelist Léo Malet. In Malet`s case, Tardi adapted his detective hero Nestor Burma into a series of critically acclaimed graphic novels, though he also wrote and drew original stories of his own. Tardi also created one of French comics` most famous heroines, Adèle Blanc-Sec. This series recreates the Paris of early 20th century where the moody heroine encounters supernatural events, state plots, occult societies and experiments in cryogenics. Another graphic novel was Ici Même [fr] which was written by Jean-Claude Forest, best known as the creator of Barbarella. A satire, it describes the adventures of Arthur Même who lives on the walls of his family`s former property. Tardi has produced many antiwar graphic novels and comics, mainly focusing on the collective European trauma of the First World War, and the pitfalls of patriotism spawned several albums (Adieu Brindavoine, C`était la guerre des tranchées, Le trou d`obus, Putain de Guerre...). His grandfather`s involvement in the day-to-day horrors of trench warfare, seems to have had a deep influence on his artistic expression. He also completed a four-volume series on the Paris Commune, Le cri du peuple. In the English language, many of Tardi`s books are published by Fantagraphics Books, edited and translated by Fantagraphics` co-founder Kim Thompson.[3] Books published by Fantagraphics include West Coast Blues (Le Petit bleu de la côte ouest), You Are There (Ici Même), It Was the War of the Trenches (C`était la guerre des tranchées), Like a Sniper Lining Up His Shot (La Position du tireur couché) and The Arctic Marauder (Le Démon des glaces). Four books, including two albums collecting the first four Adele Blanc-Sec volumes, were previously published by NBM Publishing, the previous rightsholder to Tardi`s works, in translations by Jean-Marc Lofficier and Randy Lofficier. In January 2013, Tardi was nominated as a Chevalier in France`s Legion of Honour, the country`s highest distinction.[4] However, he turned down the distinction, citing that he will `remain a free man and not be held hostage by any power whatsoever.`

409 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Milović (Beočin, 7. maj 1960) srpski je strip crtač. Stripom se bavi odmalena, a prve radove objavljuje 1980-ih godina. u časopisima „Glas omladine“ (kasnije „Stav“), Vidici i Mladost.[1][2][3] Karijera Odmah nakon prvih radova, počinje da objavljuje i u najznačajnijim strip revijama tog vremena – „Ju stripu“ („Yu strip“), „Stripoteci“ i „Patku“. Tokom sledeće decenije Milović objavljuje kraće storije u „Dnevniku“, „Tron[potrebna odrednica]u“, „Vremenu zabave“, „Ukusu nestašnih“, „Striperu“ i slovenačkom „Stripburgeru“. U svojim radovima bavi se prevashodno savremenim čovekom, pitanjima identiteta, odnosom među polovima, opštim mestima života u kvazi-urbanoj sredini. Godine 2003. objavljuje album kratkih priča pod nazivom „Ono što tražim“ u zajedničkom izdanju beogradskog i novosadskog Studentskog kulturnog centra. Sledeće godine izlazi novi Milovićev album, u boji, rađen prema motivima proze Dina Bucatija. Zbirka se zove „Grbe u vrtu“ a sve priče su slikane akvarelom na plavom papiru. Izdavač je SKC iz Novog Sada. Za istog izdavača 2008. godine objavljuje novu zbirku autorskih priča pod nazivom „Nasilje za početnike“. Iste godine osvaja i prvu nagradu na zajedničkom konkursu „Stripoteke“ i Francuskog kulturnog centra za strip inspirisan delom Žila Verna. Zapažene kraće stripove u koloru objavljuje i u časopisima „Ennea“ (2008) i „Stripolis“ (2009). Pored stripa bavi se i ilustracijom. Objavljuje u „Politikinom zabavniku“ i ilustruje knjige za Zavod za izdavanje udžbenika, Odiseju i druge izdavače. Za beogradsku kuću „Beli Put“ ilustruje knjigu basni i aforizama Leonarda da Vinčija pod nazivom „Uzgrednik“ koja osvaja nagradu za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2007. godine. Od 2006. godine ilustruje pet knjiga Borisa Vijana u izdanju „Kiše“ iz Novog Sada. Inspirisan istoimenim romanom ovog francuskog pisca, 2010. godine završava svoj najduži strip pod nazivom „Crvena trava“. Stripografija 2003. Ono što tražim, SKC Novi Sad 2004. Grbe u vrtu, SKC Novi Sad 2008. Nasilje za početnike, SKC Novi Sad 2010. Crvena trava, Komiko Novi Sad Nagrade 1988. nagrada za najperspektivnijeg mladog autora na četvrtom vinkovačkom Salonu jugoslovenskog stripa. 1988. nagrada za strip na „Palilulskoj olimpijadi kulture“. 2007. nagrada za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2008. VI međunarodni salon stripa u Beogradu - nagrada sponzora za strip „Smrt od vode“ 2008. 1. nagrada na konkrusu „Tajni život Žila Verna“

Tv The legend of Lord Snooty and his pals Dudley D. Watkins Veci format Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! 60 years of classic cartoon art Dudley Dexter Watkins (27. veljače 1907. - 20. kolovoza 1969.) bio je engleski karikaturist i ilustrator. Najpoznatiji je po svojim likovima Oor Wullie i The Broons; stripovi s njima pojavljuju se u škotskim novinama The Sunday Post od 1936., zajedno s godišnjim kompilacijama. Watkins je također ilustrirao stripove kao što su The Beano, The Dandy, The Beezer i Topper te je ilustrirao kršćanske priče. Watkins je posthumno uvršten u Kuću slavnih British Comic Awards 2015. [1] Rani život Watkins je rođen u Prestwichu, Lancashire, Engleska. Međutim, obitelj se preselila u Nottingham dok je on još bio beba.[2] Njegov otac bio je umjetnik litografske grafike koji je primijetio dječakov rani umjetnički talent i osigurao mu dodatnu nastavu umjetnosti na Nottingham School of Art. U dobi od 10 godina lokalne su ga novine proglasile `školskim genijem`. Studirao je na Umjetničkoj školi u Nottinghamu, a dok je ranih 1920-ih radio za tvrtku Boots Pure Drug, Watkinsov prvi objavljeni umjetnički rad pojavio se u časopisu za osoblje Bootsa, The Beacon.[3] Radite s D.C. Thomsonom Godine 1924. Watkins je ušao u Glasgow School of Art.[2] Godine 1925. ravnatelj škole preporučio je Watkinsa uspješnom izdavaču D.C. Thomsonu sa sjedištem u Dundeeju. Watkinsu je ponuđen šestomjesečni ugovor o radu s D. C. Thomsonom, pa se preselio u njihovu bazu u Dundeeju i počeo raditi ilustracije za Thomsonove `Big Five` priče za dječake (Adventure, Rover, Wizard, a kasnije Skipper i Hotspur). Privremeno zaposlenje pretvorilo se u karijeru s punim radnim vremenom; nekoliko godina bio je samo još jedan ilustrator, nadopunjavajući svoju malu plaću podučavajući ilustraciju na Dundee College of Art oko 1934.-38. [4] Godine 1933. Watkins se okrenuo radu na stripovima, a ubrzo je njegov urednik primijetio da Watkins ima poseban talent kao crtač. Godine 1933. nacrtao je The Rover Midget Comic, a 1934. je nacrtao The Skipper Midget Comic. Godine 1935. pojavio se prvi Watkinsov redoviti strip, Percy Vere and His Trying Tricks; naslovni lik bio je nevješt mađioničar čiji su mu se trikovi obično obijali. Traka je trajala gotovo dvije godine, da bi konačno bila zamijenjena drugom Watkinsovom kreacijom, Wandering Willie The Wily Explorer (Williejeve tvrdokuhane karakteristike kasnije će se ponovno pojaviti u obliku Očajnog Dana). Dok se Percy još pojavljivao u Avanturi, Watkins je zajedno sa piscem/urednikom R. D. Lowom stvorio ono što će postati njegovi najpoznatiji likovi, Oor Wullie i The Broons. Bili su dio prvog izdanja (8. ožujka 1936.) tjednog izvlačenja `Zabavnog odjeljka` od osam stranica The Sunday Posta. Ubrzo je počeo ilustrirati strip Desperate Dan za strip The Dandy, objavljen u prosincu 1937. [2] Njegovo opterećenje dodatno se povećalo kada je D.C. Thomson stvorio The Beano, strip knjižicu od osam stranica, a Watkins je bio odgovoran za crtanje stripa Lorda Snootyja. Beano prvo izdanje datirano je 30. srpnja 1938..[2] Kada su Beezer i Topper lansirani 1950-ih, Watkins je bio odgovoran za ilustraciju stripa Ginger (uglavnom temeljenog na Ooru Wullieju, ali za razliku od tog stripa tekst je bio napisan na standardnom engleskom, a ne na škotskom narodnom jeziku) i stripa Mickey the Monkey za dva stripa. Watkinsova najdugotrajnija pustolovna serija bila je Jimmy i njegova čarobna krpa, koja je debitirala u izdanju The Beano od 1. siječnja 1944. i prikazivala se 18 godina.[2] Watkins je bio jedan od samo dvojice karikaturista D. C. Thomsona koji su potpisali svoj rad (počevši od lipnja 1946.), [2] koji je bio poznat po zamršenim detaljima i jedinstvenom stilu. Drugi karikaturist koji je potpisao svoj rad bio je Allan Morley i on je bio prvi koji je to učinio. Osobni život Bio je pobožni kršćanin i entuzijastični pristaša Kristove crkve u Dundeeju (gdje je upoznao svoju suprugu). Doprinio je umjetničkim djelima za misijske kalendare, a od 1956. producirao je (besplatno)[2] stripove William the Warrior i Tony & Tina – The Twins for The Young Warrior, dječje novine koje izdaje WEC Publications. Ove trake, ispunjene citatima iz Svetog pisma, skupljene su u niz knjižica. U ožujku 2008. akvarel Watkinsa koji prikazuje Raspeće otkriven je u kući u Lochgellyju, Fife.[6] Watkins i njegova supruga sagradili su veliku kuću u Broughty Ferryju koju je nazvao Winsterly.[7] Nastavio je raditi s D. C. Thomsonom do kraja života. Dana 20. kolovoza 1969. pronađen je mrtav za svojom crtaćom pločom, kao žrtva srčanog udara.[8] D. C. Thomson nastavio je tiskati stripove Oora Wullieja i Broonsa u The Sunday Postu sedam godina prije nego što je pronađena zamjena. Watkinsove trake Desperate Dan reprintirane su u The Dandyju četrnaest godina.

A.S. Puskin - Bajke Decje novine, Gornji Milanovac, 1988. Tvrd povez, 83 strane, posveta. Stripove nacrtao Djordje Lobacev Bajka o caru Saltanu Bajka o zlatnom petlicu Bajka o mrtvoj carevoj kceri i o sedmorici vitezova Bajka o popu i njegovom radniku tikvanu Bajka o ribaru i ribici Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Sve ostalo uredno! Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Enchanted Apples of Oz (1986). Osrednji mađioničar po imenu Bortag krade neke od začaranih jabuka iz Oza da bi probudio Zlu vešticu sa juga. Oz počinje da gubi svoju magiju kroz Veštičine postupke, sve dok se Bortag ne predomisli i poništi ono što je uradio. Govoreća leteća sabljarka po imenu Drok igra sporednu ulogu. (Harlan Ellison je dao Uvod u prvo izdanje.) Eric James Shanower (rođen 23. listopada 1963.) američki je crtač stripova, najpoznatiji po svojim romanima i stripovima o Ozu, te po kontinuiranom prepričavanju Trojanskog rata kao Brončanog doba. Rani život Eric Shanower rođen je 23. listopada 1963. Nakon što je 1981. završio srednju školu Novato, pohađao je školu Kubert [1][2][3] u Doveru, New Jersey, [4] diplomirao je 1984. [2]. [5] Karijera Shanowerova prva veća objavljena djela bili su grafički romani iz Oza, a to su Začarane jabuke iz Oza, Tajni otok Oz, Ledeni kralj Oza, Zaboravljena šuma iz Oza i Plava vještica iz Oza koje su objavili First Comics i Dark Horse Stripovi između 1986. i 1992.[2] Sakupljene su u jednoj velikoj svesci pod naslovom Adventures in Oz, koju je objavio IDW. Također je napisao i ilustrirao cjelovečernji roman o Ozu, The Giant Garden of Oz, i zbirku kratkih priča o Ozu, The Salt Sorcerer of Oz. Kao ilustrator, radio je na knjigama povjesničara Oza, uključujući Zlu vješticu iz Oza Rachel Cosgrove Payes, Rundelstone of Oz Eloise Jarvis McGraw, Bjegunac u Ozu Johna R. Neilla i Treću knjigu Oza L. Frank Baum. Ostali Ozovi projekti uključuju njegove ilustracije za Paradox in Oz i The Living House of Oz Edwarda Einhorna. Napisao je adaptacije prvih šest originalnih romana L. Franka Bauma o Ozu za Marvel Comics, koje je ilustrirao umjetnik Skottie Young. Prvi, The Wonderful Wizard of Oz, objavljen je u zbirci tvrdih korica 2. rujna 2009. Slijedeći, The Marvelous Land of Oz, započeo je u studenom 2009. kao mjesečna serija stripova od 8 brojeva, dok je treći mini, tj. Ozma iz Oza započela je u studenom 2010. Četvrtu i petu knjigu, Dorothy i čarobnjak u Ozu i Put u Oz, također su naknadno prilagodili Shanower i Young za Marvel Illustrated. Suradnja je zaključena njihovom adaptacijom šeste knjige, The Emerald City of Oz. Napisao je strip-seriju Little Nemo: Return to Slumberland za IDW. Prvi broj izašao je 20. kolovoza 2014. Brončano doba U veljači 1991. Shanower je `začeo ideju ispričati priču o Trojanskom ratu u mediju stripa`, s ciljem kombiniranja `bezbrojnih verzija grčkog mita s arheološkim zapisima` kako bi prikazao priču u `autentičnim povijesnim detaljima`. [5] Ovaj se cilj očitovao u tekućem stripu Age of Bronze, koji je debitirao krajem 1998. od Image Comicsa. Od 2018. serija je prikupljena u četiri (od predviđenih sedam) svezaka: Tisuću brodova Žrtva Izdaja prvi dio Izdaja drugi dio Sedam tomova u cijelosti će pokriti kompletnu priču o ratu.[5] Knjige sadrže opsežne bibliografije, za priču, okruženje i povijesnu Troju, oslanjajući se na iskapanja Heinricha Schliemanna (et al.) i publikaciju Studia Troica. Knjiga ne prikazuje bogove niti bilo kakva mitska bića, s Hironom koji je prikazan kao relativno normalno ljudsko biće, a ne kao kentaur.[5] Slično tome, nimfe su prikazane kao ljudske svećenice, a ne kao nadnaravna bića. Drugi posao Shanower je također nacrtao brojne stripove za jednokratno snimanje, kao što je Prez Eda Brubakera `Smells Like Teen President` (za DC Comics) i An Accidental Death (također napisao Brubaker) koji je objavio Fantagraphics 1993. Za Marvelovu liniju Epic ilustrirao je The Elsewhere Prince (1990), temeljen na likovima koje je stvorio francuski karikaturist Moebius. Njegovi radovi objavljeni su u časopisima diljem SAD-a i Europe, kao iu knjigama i na TV-u.

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Ice King of Oz (1987). Ozmu je kidnapovao Ledeni kralj Južnog pola i pretvorio je u svoju ledenu princezu. Doroti, Strašilo, Limeni drvoseča i Fliker, živa ljudska sveća sa plamtećom kosom, idu da je spasu. Posle muke, Fliker uspeva da odmrzne srce Ledenog Kralja (skoro se samu sebe u tom procesu). Ledeni kralj se kaje i oslobađa Ozmu. Šanover je napisao prvi nacrt ove priče u svom detinjstvu. Eric James Shanower (rođen 23. listopada 1963.) američki je crtač stripova, najpoznatiji po svojim romanima i stripovima o Ozu, te po kontinuiranom prepričavanju Trojanskog rata kao Brončanog doba. Rani život Eric Shanower rođen je 23. listopada 1963. Nakon što je 1981. završio srednju školu Novato, pohađao je školu Kubert [1][2][3] u Doveru, New Jersey, [4] diplomirao je 1984. [2]. [5] Karijera Shanowerova prva veća objavljena djela bili su grafički romani iz Oza, a to su Začarane jabuke iz Oza, Tajni otok Oz, Ledeni kralj Oza, Zaboravljena šuma iz Oza i Plava vještica iz Oza koje su objavili First Comics i Dark Horse Stripovi između 1986. i 1992.[2] Sakupljene su u jednoj velikoj svesci pod naslovom Adventures in Oz, koju je objavio IDW. Također je napisao i ilustrirao cjelovečernji roman o Ozu, The Giant Garden of Oz, i zbirku kratkih priča o Ozu, The Salt Sorcerer of Oz. Kao ilustrator, radio je na knjigama povjesničara Oza, uključujući Zlu vješticu iz Oza Rachel Cosgrove Payes, Rundelstone of Oz Eloise Jarvis McGraw, Bjegunac u Ozu Johna R. Neilla i Treću knjigu Oza L. Frank Baum. Ostali Ozovi projekti uključuju njegove ilustracije za Paradox in Oz i The Living House of Oz Edwarda Einhorna. Napisao je adaptacije prvih šest originalnih romana L. Franka Bauma o Ozu za Marvel Comics, koje je ilustrirao umjetnik Skottie Young. Prvi, The Wonderful Wizard of Oz, objavljen je u zbirci tvrdih korica 2. rujna 2009. Slijedeći, The Marvelous Land of Oz, započeo je u studenom 2009. kao mjesečna serija stripova od 8 brojeva, dok je treći mini, tj. Ozma iz Oza započela je u studenom 2010. Četvrtu i petu knjigu, Dorothy i čarobnjak u Ozu i Put u Oz, također su naknadno prilagodili Shanower i Young za Marvel Illustrated. Suradnja je zaključena njihovom adaptacijom šeste knjige, The Emerald City of Oz. Napisao je strip-seriju Little Nemo: Return to Slumberland za IDW. Prvi broj izašao je 20. kolovoza 2014. Brončano doba U veljači 1991. Shanower je `začeo ideju ispričati priču o Trojanskom ratu u mediju stripa`, s ciljem kombiniranja `bezbrojnih verzija grčkog mita s arheološkim zapisima` kako bi prikazao priču u `autentičnim povijesnim detaljima`. [5] Ovaj se cilj očitovao u tekućem stripu Age of Bronze, koji je debitirao krajem 1998. od Image Comicsa. Od 2018. serija je prikupljena u četiri (od predviđenih sedam) svezaka: Tisuću brodova Žrtva Izdaja prvi dio Izdaja drugi dio Sedam tomova u cijelosti će pokriti kompletnu priču o ratu.[5] Knjige sadrže opsežne bibliografije, za priču, okruženje i povijesnu Troju, oslanjajući se na iskapanja Heinricha Schliemanna (et al.) i publikaciju Studia Troica. Knjiga ne prikazuje bogove niti bilo kakva mitska bića, s Hironom koji je prikazan kao relativno normalno ljudsko biće, a ne kao kentaur.[5] Slično tome, nimfe su prikazane kao ljudske svećenice, a ne kao nadnaravna bića. Drugi posao Shanower je također nacrtao brojne stripove za jednokratno snimanje, kao što je Prez Eda Brubakera `Smells Like Teen President` (za DC Comics) i An Accidental Death (također napisao Brubaker) koji je objavio Fantagraphics 1993. Za Marvelovu liniju Epic ilustrirao je The Elsewhere Prince (1990), temeljen na likovima koje je stvorio francuski karikaturist Moebius. Njegovi radovi objavljeni su u časopisima diljem SAD-a i Europe, kao iu knjigama i na TV-u.

Kao na slikama Stripoteka je strip revija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije u periodu između 1969. i 1991. godine. Ponovo je pokrenuta 1999. godine, a nekadašnji slogan iz zaglavlja — Jugoslovenska strip revija, promenjen je u Revija svetskih stripova. Sa poslednjim brojem 1174 objavljenim 31.5.2019 do daljeg ne izlazi. Stripoteka Stripoteka 948.JPG Naslovna strana 948. broja Stripoteke Tip Strip Format A4 Vlasnik Forum Izdavač Marketprint, Novi Sad (1969-2016) Darkwood, Beograd (2016-) [od br. 1143] Redakcija Sibin Slavković Zlatko Milenković Branislav Kerac Glavni urednik Slavko Draginčić Osnivanje 1969. Jezik Srpski Ukidanje 1991—1999, 2019 Sedište Novi Sad, Đorđa Zličića 34 Veb-sajt www.stripoteka.co.rs Istorija Уреди Stripoteka je prvi put izašla 1969. godine pod imenom Stripoteka Panorama. Pokrenuta je kao specijalno mesečno izdanje nedeljne strip revije Panorama, nakon što se ova ugasila.[1] Za razliku od Panorame koja je donosila stripove u nastavcima Stripoteka je sadržavala kompletne epizode stripa.[2] Koncepcija stripa se vremenom menjala, kao i dinamika izlaženja. Uvedeno je objavljivanje više različitih stripova u jednom broju. Akcenat je uglavnom bio na francusko-belgijskom stripu, ali su objavljivani i radovi američkih, italijanskih, španskih, britanskih i nekolicine kineskih autora.[2] Najčešće objavljivani strip junaci Уреди Glavni članak: Stripoteka — Spisak objavljenih stripova Umpah-Pah (Uderco i Gošini) Talični Tom (Moris i Gošini) Krcko Karl Viking (Don Lorens) Olak Gladijator (Don Lorens) Čelična Kandža (Hezus Blasko) Spiru (Franken) Morg Riđobradi i Demon sa Kariba (Ibenon i Šarlije) Džoni Ringo (Vilijam Vans i Žak Akar, Arturo del Kastiljo) Modesti Blejz (Džim Holdavej) Džet-As-Logan Tangi i Laverdir (Uderco i Šarlije) Bluberi (Žiro i Šarlije) Tarzan (Ras Maning, Bern Hogart) Gaša Šeprtlja (Gaston) (Andre Franken) Lik Orijent (Edi Pape i Greg) Hauard Flin (Vilijam Vans) Asteriks (Uderco i Gošini) Crnobradi (M. Remakl) Ves Slejd (Džordž Strouks) Bob Moran (Vilijam Vans i Anri Vern) Tor Srebrni letač Konan Daleka planeta (Don Lorens) Zori Kid (Jakoviti) Koko Bil (Jakoviti) Iznogud (u početku objavljivan kao Harun Al Prašid) (Tabari i Gošini) Nova Novator (Greg) Merok (Don Lorens) Džef Hok (-Sidni Džordan) Nebeski soko (Džon Dikson) Crnooki duh (Sezar) Fantom (Li Fok i Saj Bari) Fil Korigan (Al Vilijamson i Arči Gudvin) Princ Valijant (Hal Foster, Džon Kalen Merfi) Rip Kirbi (Džon Prentis) Porodica Tarana (Džo Makmanus) Flaš Gordon (Den Bari) Cisko Kid (Hose Luis Salinas) Ben Bolt (Džon Kalen Merfi) Mandrak (Li Fok, Fred Frederiks, Fil Dejvis) Gidža (T. K. Rajan) Mornar Popaj (Tom Sims i B. Zaboli) Bruno Brazil (Vilijam Vans i Luj Alber) Torgal Ratnici sa Akbara Romeo Braun (Džim Holdavej)

Kao na slikama Stripoteka je strip revija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije u periodu između 1969. i 1991. godine. Ponovo je pokrenuta 1999. godine, a nekadašnji slogan iz zaglavlja — Jugoslovenska strip revija, promenjen je u Revija svetskih stripova. Sa poslednjim brojem 1174 objavljenim 31.5.2019 do daljeg ne izlazi. Stripoteka Stripoteka 948.JPG Naslovna strana 948. broja Stripoteke Tip Strip Format A4 Vlasnik Forum Izdavač Marketprint, Novi Sad (1969-2016) Darkwood, Beograd (2016-) [od br. 1143] Redakcija Sibin Slavković Zlatko Milenković Branislav Kerac Glavni urednik Slavko Draginčić Osnivanje 1969. Jezik Srpski Ukidanje 1991—1999, 2019 Sedište Novi Sad, Đorđa Zličića 34 Veb-sajt www.stripoteka.co.rs Istorija Уреди Stripoteka je prvi put izašla 1969. godine pod imenom Stripoteka Panorama. Pokrenuta je kao specijalno mesečno izdanje nedeljne strip revije Panorama, nakon što se ova ugasila.[1] Za razliku od Panorame koja je donosila stripove u nastavcima Stripoteka je sadržavala kompletne epizode stripa.[2] Koncepcija stripa se vremenom menjala, kao i dinamika izlaženja. Uvedeno je objavljivanje više različitih stripova u jednom broju. Akcenat je uglavnom bio na francusko-belgijskom stripu, ali su objavljivani i radovi američkih, italijanskih, španskih, britanskih i nekolicine kineskih autora.[2] Najčešće objavljivani strip junaci Уреди Glavni članak: Stripoteka — Spisak objavljenih stripova Umpah-Pah (Uderco i Gošini) Talični Tom (Moris i Gošini) Krcko Karl Viking (Don Lorens) Olak Gladijator (Don Lorens) Čelična Kandža (Hezus Blasko) Spiru (Franken) Morg Riđobradi i Demon sa Kariba (Ibenon i Šarlije) Džoni Ringo (Vilijam Vans i Žak Akar, Arturo del Kastiljo) Modesti Blejz (Džim Holdavej) Džet-As-Logan Tangi i Laverdir (Uderco i Šarlije) Bluberi (Žiro i Šarlije) Tarzan (Ras Maning, Bern Hogart) Gaša Šeprtlja (Gaston) (Andre Franken) Lik Orijent (Edi Pape i Greg) Hauard Flin (Vilijam Vans) Asteriks (Uderco i Gošini) Crnobradi (M. Remakl) Ves Slejd (Džordž Strouks) Bob Moran (Vilijam Vans i Anri Vern) Tor Srebrni letač Konan Daleka planeta (Don Lorens) Zori Kid (Jakoviti) Koko Bil (Jakoviti) Iznogud (u početku objavljivan kao Harun Al Prašid) (Tabari i Gošini) Nova Novator (Greg) Merok (Don Lorens) Džef Hok (-Sidni Džordan) Nebeski soko (Džon Dikson) Crnooki duh (Sezar) Fantom (Li Fok i Saj Bari) Fil Korigan (Al Vilijamson i Arči Gudvin) Princ Valijant (Hal Foster, Džon Kalen Merfi) Rip Kirbi (Džon Prentis) Porodica Tarana (Džo Makmanus) Flaš Gordon (Den Bari) Cisko Kid (Hose Luis Salinas) Ben Bolt (Džon Kalen Merfi) Mandrak (Li Fok, Fred Frederiks, Fil Dejvis) Gidža (T. K. Rajan) Mornar Popaj (Tom Sims i B. Zaboli) Bruno Brazil (Vilijam Vans i Luj Alber) Torgal Ratnici sa Akbara Romeo Braun (Džim Holdavej) Jugoslovenska

Kao na slikama Stripoteka je strip revija koja je izlazila na prostoru bivše Jugoslavije u periodu između 1969. i 1991. godine. Ponovo je pokrenuta 1999. godine, a nekadašnji slogan iz zaglavlja — Jugoslovenska strip revija, promenjen je u Revija svetskih stripova. Sa poslednjim brojem 1174 objavljenim 31.5.2019 do daljeg ne izlazi. Hogar Najamnik Agent 212 Stripoteka Stripoteka 948.JPG Naslovna strana 948. broja Stripoteke Tip Strip Format A4 Vlasnik Forum Izdavač Marketprint, Novi Sad (1969-2016) Darkwood, Beograd (2016-) [od br. 1143] Redakcija Sibin Slavković Zlatko Milenković Branislav Kerac Glavni urednik Slavko Draginčić Osnivanje 1969. Jezik Srpski Ukidanje 1991—1999, 2019 Sedište Novi Sad, Đorđa Zličića 34 Veb-sajt www.stripoteka.co.rs Istorija Уреди Stripoteka je prvi put izašla 1969. godine pod imenom Stripoteka Panorama. Pokrenuta je kao specijalno mesečno izdanje nedeljne strip revije Panorama, nakon što se ova ugasila.[1] Za razliku od Panorame koja je donosila stripove u nastavcima Stripoteka je sadržavala kompletne epizode stripa.[2] Koncepcija stripa se vremenom menjala, kao i dinamika izlaženja. Uvedeno je objavljivanje više različitih stripova u jednom broju. Akcenat je uglavnom bio na francusko-belgijskom stripu, ali su objavljivani i radovi američkih, italijanskih, španskih, britanskih i nekolicine kineskih autora.[2] Najčešće objavljivani strip junaci Уреди Glavni članak: Stripoteka — Spisak objavljenih stripova Umpah-Pah (Uderco i Gošini) Talični Tom (Moris i Gošini) Krcko Karl Viking (Don Lorens) Olak Gladijator (Don Lorens) Čelična Kandža (Hezus Blasko) Spiru (Franken) Morg Riđobradi i Demon sa Kariba (Ibenon i Šarlije) Džoni Ringo (Vilijam Vans i Žak Akar, Arturo del Kastiljo) Modesti Blejz (Džim Holdavej) Džet-As-Logan Tangi i Laverdir (Uderco i Šarlije) Bluberi (Žiro i Šarlije) Tarzan (Ras Maning, Bern Hogart) Gaša Šeprtlja (Gaston) (Andre Franken) Lik Orijent (Edi Pape i Greg) Hauard Flin (Vilijam Vans) Asteriks (Uderco i Gošini) Crnobradi (M. Remakl) Ves Slejd (Džordž Strouks) Bob Moran (Vilijam Vans i Anri Vern) Tor Srebrni letač Konan Daleka planeta (Don Lorens) Zori Kid (Jakoviti) Koko Bil (Jakoviti) Iznogud (u početku objavljivan kao Harun Al Prašid) (Tabari i Gošini) Nova Novator (Greg) Merok (Don Lorens) Džef Hok (-Sidni Džordan) Nebeski soko (Džon Dikson) Crnooki duh (Sezar) Fantom (Li Fok i Saj Bari) Fil Korigan (Al Vilijamson i Arči Gudvin) Princ Valijant (Hal Foster, Džon Kalen Merfi) Rip Kirbi (Džon Prentis) Porodica Tarana (Džo Makmanus) Flaš Gordon (Den Bari) Cisko Kid (Hose Luis Salinas) Ben Bolt (Džon Kalen Merfi) Mandrak (Li Fok, Fred Frederiks, Fil Dejvis) Gidža (T. K. Rajan) Mornar Popaj (Tom Sims i B. Zaboli) Bruno Brazil (Vilijam Vans i Luj Alber) Torgal Ratnici sa Akbara Romeo Braun (Džim Holdavej) Akbar Jugoslovenska yugoslavian stripovi comic books

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Enchanted Apples of Oz (1986). Osrednji mađioničar po imenu Bortag krade neke od začaranih jabuka iz Oza da bi probudio Zlu vešticu sa juga. Oz počinje da gubi svoju magiju kroz Veštičine postupke, sve dok se Bortag ne predomisli i poništi ono što je uradio. Govoreća leteća sabljarka po imenu Drok igra sporednu ulogu. (Harlan Elison je dao Uvod u prvo izdanje.) The Secret Island of Oz (1986). Doroti, Strašilo, Lav kukavica i mače Eureka putuju na misterioznu planinu. Uvučeni u vrtlog, oni stižu do skrivene zemlje sa nakaradnom princezom i živom drvenom igračkom zvanom Knotboi; trijumfuju u obračunu sa džinovskom zmijom i žabom. The Ice King of Oz (1987). Ozmu je kidnapovao Ledeni kralj Južnog pola i pretvorio je u svoju ledenu princezu. Doroti, Strašilo, Limeni drvoseča i Fliker, živa ljudska sveća sa plamtećom kosom, idu da je spasu. Posle muke, Fliker uspeva da odmrzne srce Ledenog Kralja (skoro se samu sebe u tom procesu). Ledeni kralj se kaje i oslobađa Ozmu. Šanover je napisao prvi nacrt ove priče u svom detinjstvu. The Forgotten Forest of Oz (1988). Nimfa Nelante je prognana iz šume Burzi zbog ljubljenja čoveka. Ona postaje supruga kralja trolova; ona jaše džinovskog slepog miša koji govori. Ona izaziva osvetnički napad na Burzee od strane trolova i njihovih saveznika vatrenih zmajeva. U akciju su uvučeni Doroti i Toto, Strašilo i konjić. Pokajana Nelanthe osujećuje invaziju tako što seje razdor između trolova i zmajeva; Kraljica Zurline joj oprašta i želi joj dobrodošlicu nazad u Burzi. The Blue Witch of Oz (1992). Doroti i Strašilo kreću u potragu za dobrom vešticom Istoka, koja je odavno nestala. Nalaze je u Velikoj sivoj Gilikin močvari; Staklena mačka razbija čaroliju koja pogađa vešticu. Ona je vraćena na konstruktivnu ulogu u društvu Oza. Pet grafičkih romana je kasnije ponovo štampano u jednom sabranom izdanju, Avanture u Ozu (2006). Oni su takođe sakupljeni u dvotomnoj seriji Male avanture u Ozu (2010), koja uključuje neke posebne karakteristike kao što je Šanoverov kratki skeč „General Jinjur iz Oza“. Osim svojih dela vezanih za Oz, Šenover je poznat i po bronzanom dobu, prepričavanju priče o Trojanskom ratu u strip formatu. Njegov partner sa oko 30 godina Dejvid Maksin radi na knjizi pod nazivom Čarobnjak iz Oza na Brodveju dok vodi veb lokaciju blogspot koja je skoro u potpunosti posvećena istoriji predstave iz 1902. - The Forgotten Forest of Oz - The Enchanted Apples Oz - The Secret Island of Oz - The Ice King of Oz Jako lepi crtezi! Eric James Shanower (rođen 23. listopada 1963.) američki je crtač stripova, najpoznatiji po svojim romanima i stripovima o Ozu, te po kontinuiranom prepričavanju Trojanskog rata kao Brončanog doba. Rani život Eric Shanower rođen je 23. listopada 1963. Nakon što je 1981. završio srednju školu Novato, pohađao je školu Kubert [1][2][3] u Doveru, New Jersey, [4] diplomirao je 1984. [2]. [5] Karijera Shanowerova prva veća objavljena djela bili su grafički romani iz Oza, a to su Začarane jabuke iz Oza, Tajni otok Oz, Ledeni kralj Oza, Zaboravljena šuma iz Oza i Plava vještica iz Oza koje su objavili First Comics i Dark Horse Stripovi između 1986. i 1992.[2] Sakupljene su u jednoj velikoj svesci pod naslovom Adventures in Oz, koju je objavio IDW. Također je napisao i ilustrirao cjelovečernji roman o Ozu, The Giant Garden of Oz, i zbirku kratkih priča o Ozu, The Salt Sorcerer of Oz. Kao ilustrator, radio je na knjigama povjesničara Oza, uključujući Zlu vješticu iz Oza Rachel Cosgrove Payes, Rundelstone of Oz Eloise Jarvis McGraw, Bjegunac u Ozu Johna R. Neilla i Treću knjigu Oza L. Frank Baum. Ostali Ozovi projekti uključuju njegove ilustracije za Paradox in Oz i The Living House of Oz Edwarda Einhorna. Napisao je adaptacije prvih šest originalnih romana L. Franka Bauma o Ozu za Marvel Comics, koje je ilustrirao umjetnik Skottie Young. Prvi, The Wonderful Wizard of Oz, objavljen je u zbirci tvrdih korica 2. rujna 2009. Slijedeći, The Marvelous Land of Oz, započeo je u studenom 2009. kao mjesečna serija stripova od 8 brojeva, dok je treći mini, tj. Ozma iz Oza započela je u studenom 2010. Četvrtu i petu knjigu, Dorothy i čarobnjak u Ozu i Put u Oz, također su naknadno prilagodili Shanower i Young za Marvel Illustrated. Suradnja je zaključena njihovom adaptacijom šeste knjige, The Emerald City of Oz. Napisao je strip-seriju Little Nemo: Return to Slumberland za IDW. Prvi broj izašao je 20. kolovoza 2014. Brončano doba U veljači 1991. Shanower je `začeo ideju ispričati priču o Trojanskom ratu u mediju stripa`, s ciljem kombiniranja `bezbrojnih verzija grčkog mita s arheološkim zapisima` kako bi prikazao priču u `autentičnim povijesnim detaljima`. [5] Ovaj se cilj očitovao u tekućem stripu Age of Bronze, koji je debitirao krajem 1998. od Image Comicsa. Od 2018. serija je prikupljena u četiri (od predviđenih sedam) svezaka: Tisuću brodova Žrtva Izdaja prvi dio Izdaja drugi dio Sedam tomova u cijelosti će pokriti kompletnu priču o ratu.[5] Knjige sadrže opsežne bibliografije, za priču, okruženje i povijesnu Troju, oslanjajući se na iskapanja Heinricha Schliemanna (et al.) i publikaciju Studia Troica. Knjiga ne prikazuje bogove niti bilo kakva mitska bića, s Hironom koji je prikazan kao relativno normalno ljudsko biće, a ne kao kentaur.[5] Slično tome, nimfe su prikazane kao ljudske svećenice, a ne kao nadnaravna bića. Drugi posao Shanower je također nacrtao brojne stripove za jednokratno snimanje, kao što je Prez Eda Brubakera `Smells Like Teen President` (za DC Comics) i An Accidental Death (također napisao Brubaker) koji je objavio Fantagraphics 1993. Za Marvelovu liniju Epic ilustrirao je The Elsewhere Prince (1990), temeljen na likovima koje je stvorio francuski karikaturist Moebius. Njegovi radovi objavljeni su u časopisima diljem SAD-a i Europe, kao iu knjigama i na TV-u.