U dobrom / vrlo dobrom stanju DELO JANUAR-FEBRUAR 1985 SADRŽAJ huan oktavio prens: poslanice iz novog sveta danijel dragojević: pustolovina čitati merlo-pontija moris merlo-ponti: izražavanje i dečji crtež ž.-b. pontalis: postavljanje problema nesvesnog u merlo-pontijevom delu stanovišta: teror leo levental: individuum i teror istorija i teror rene lovrenčić, ivan janković, slobodan drakulić, katarina tomaševski, milan kovačević progonstva lidija čukovska: prema smrti arijadna efron i boris pasternak: pisma iz progonstva poezija sande stojčevski: uveče nina živančević: ja te odavno nisam videla mira marković: preskakanje stvarnostl osvetljenja rade kuzmanović: usredsređenost i pokret u jeziku georgi stardelov: kritički dijalog sa svojim vremenom milan topolovacki: šnajderova dramaturgija svet knjiga gijoma apolinera, rajnera vernera fasbindera, milana jesiha, vojislava v. jovanovića, kjerkegora i mitermana, slobodana lazarevića, aleksandra l. pasternaka, milorada pavića, n. n. poddjakova, vujice rešina tucića, momira vojvodića, slavoja zižeka i bibliotekarski leksikon pišu nenad daković, marija džunić-drinjaković, izet hadžić, radoslav lazić, rasa livada, aleksandar milosavljević, milosav mirković, aleksandar petrović, žarko rosulj, boško tomasević, žarko tre- bjesanin, ANKICA VASIC, JOVANKA VUKANOVIC kula vavilonska mladen machiedo: nekoliko „džepnih“ iskara o prevođenju sava babić: kotrljanje velikog kamena biblioteka delo žorž dibi: mladost zapadnog hrišćanstva (9) pol valeri: soma i tes (2) časopis delo

Izdaje - Kultura - Beograd Tom I knjiga 1 i 2 Stanje knjiga kao na priloženim slikama - ocena 6 od 10 Tvrd povez

-BLAGO NARODNOG MUZEJA SRBIJE U TRI DELA-1.DEO-PRVI STANOVNICI BALKANA;-2.DEO-STVARANJE DRŽAVE;-3.DEO-VELIKANI SLIKARSKE BAŠTINE;-God.izd.2024.strana ukupno 90.-Dodatak uz `Politikin zabavnik`.-format 20x14.

Mek povez. U odličnom satanju.

Prva proleterska 1-2, Vojno delo, Beograd 1963 godine 753 + 765 strana H/PO/5/2

Zoran Mišić Srpska književna kritikaTvrdi povezO autoruМИШИЋ Зоран – књижевник, критичар, антологичар (Београд, 10. XII 1921 – Игало, 28. XII 1976). Завршио је прва два разреда основне школе у Бгду, а затим III–IV полагао приватно због повреде кичме и лечења у Француској. Другу мушку гимназију завршио је у Бгду 1940. и одмах се уписао на Правни факултет, али ни један испит није положио. После Другог светског рата 1945. хонорарно је радио као чиновник Министарства информација. Студије француског језика и књижевности уписао је 1946. на Филозофском факултету у Бгду и 1949. дипломирао. За време студија радио је као службеник у Одељењу за штампу ФНРЈ 1946-1947, затим као новинар-сарадник у литерарној редакцији Радио Бгда 1947-1948. Уредник „Књижевних новина” био је од 1948. до 1951, а затим уредник часописа „Филм” од 1951. до 1953, па уредник издавачке куће „Ново поколење“ 1953-1955. и „Нолита“ од 1955. до смрти. Као стипендиста Министарства за културу био је 1953. у Паризу на студијама и лектор на Катедри за српскохрватски језик од 1962. до 1965. Чланке и есеје објављивао је у листовима, часописима и другим публикацијама; „Дом и школа”, „Српски књижевни гласник”, „Младост”, „Књижевне новине”, „Књижевност”, „Филм”, „Свечаност”, „Политика”, „Видици”, „Нова мисао”, „Алманах Савеза књижевника Југославије”, „НИН”, „Борба”, „Ветрењача”, „Поља”, „Данас”, „Critique” и др. Бавио се превођењем са француског језика и на: француски, енглески, македонски, немачки, словачки и словеначки језик. Био је члан редакција часописа „Сведочанства” 1952, „Књижевност” 1967-1976, те члан жирија за доделу НИН-ове награде, Змајеве награде, Октобарске награде града Бгда. Припремио је за штампу књиге: Е. А. По, Одабрана дела, Бгд 1956, 1964, 1974; П. Валери, Есеји, Бгд 1957; М. Бланшо, Есеји, Бгд 1960; Р. Петровић, Изабрана дела 1-2, Бгд–Згб–Сарајево 1964; Откровења, Бгд 1968, НСад–Бгд 1972. Написао је предговоре и поговоре за књиге: А. Боске, Реч и ребро, Бгд 1958; Р. Петровић, Изабрана дела, Бгд–Згб–Сарајево 1964; Откровења, Бгд 1968, НСад–Бгд 1972. Као критичар обележио је прву половину шесте деценије XX века. Борио се за ново, модерније схватање литературе и против традиционалних лиризама и безличне моде „меког и благог штимунга”, али и против догматизма и буквализма у уметности. У својим делима стилски је био прецизан. Драматизовао је средњовековне текстове Слово светлости, које је СНП приказало3/14

MISIONARSKA PISMA 1-2: Sveti vladika Nikolaj Velimirović Naslov Misionarska pisma. 1, Od 1. do 130. pisma / Nikolaj Velimirović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2018 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro book ; [Šabac] : Eparhija šabačka, 2018 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 287 str. ; 20 cm Zbirka Dela Svetog vladike Nikolaja Velimirovića ISBN 978-86-505-3021-4 (EB; broš.) Predmetne odrednice Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 -- Prepiska Naslov Misionarska pisma. 2, Od 131. do 300. pisma / Nikolaj Velimirović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2018 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro Book ; [Šabac] : Eparhija šabačka, 2018 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 318 str. ; 20 cm Zbirka Dela Svetog vladike Nikolaja Velimirovića ISBN 978-86-505-3098-6 (EB; broš.) Predmetne odrednice Velimirović, Nikolaj, 1880-1956 -- Prepiska Odlično očuvane knjige. sd

UOČI NADREALIZMA: Marko Ristić Naslov Uoči nadrealizma / Marko Ristić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 317 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Kapidžić-Osmanagić, Hanifa, 1935- = Kapidžić-Osmanagić, Hanifa, 1935- Zbirka Dela Marka Ristića ; knj. 2 ISBN 86-19-00038-1 (plast.) Književnost -- Književna kritika -- Nadrealizam u književnoj kritici -- Studije Odlično očuvana knjiga.

Nikola Milošević Roman Miloša CrnjanskogTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruНикола Милошевић (Сарајево, 17. април 1929 — Београд, 24. јануар 2007) био је српски филозоф, теоретичар књижевности, писац и политичар, академик САНУ, лидер Српске либералне странке.Живот и делоНикола Милошевић је рођен у Сарајеву 1929. године, гимназију је завршио у Београду, где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. На истом факултету је магистрирао и докторирао. Био је редовни професор Теорије књижевности на Филолошком факултету у Београду од 1969. године до пензионисања. За редовног члана САНУ изабран је 1994. године.Посебно се ангажовао 1968. на студентским демонстрацијама. Запамћен је по својим свакодневним, ироничним и духовитим коментарима уводних чланака листа „Политика“.Био је један од интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке, лидер Српске либералне странке, оштри критичар режима Слободана Милошевића, а од 2003. године био је народни посланик у Скупштини Србије. Преминуо је у Београду 24. јануара 2007. године после дуге и тешке болести у 78. години живота.У свом плодном раду бавио се филозофијом, књижевним радом, публицистиком и књижевном критиком. Био је председник Задужбине „Милош Црњански“. Аутор је више књига, књижевно историјских и књижевно теоријских студија, као и великог броја есеја, предговора, рецензија и књижевних критика. Учествовао је у многим књижевним и политичким јавним трибинама. Написао је преко двадесет књига филозофске и књижевно-теоријске тематике, неколико књига политичке тематике и три романа. У свом књижевно-теоријском раду претежно се бавио херменеутичком анализом дела која се широко сматрају врхунцем западне књижевности (Албер Ками, Мигел де Сервантес, Достојевски итд). Био је један од првих мислилаца који је у српској средини анализирао дела руске религиозне филозофије (посебно Берђајева). Такође се бавио проблемима филозофске антропологије, филозофије религије, односа између књижевности и филозофије као и односа између идеологије и филозофије (посебно је разматрао различита питања марксистичких идеологија и филозофије). Свој особени приступ књижевним делима и филозофским проблемима развио је још у својој првој објављеној књизи, Антрополошки есеји из 1964. године. Од студентских дана Милошевић се бавио филозофским проблемима у књижевним делима. Након завршених студија предавао је на Одсеку за књижевност Филозофског факултета (доцнијем Филолошком факултету). Ту је предавао курсеве из области теорије књижевности, специјалистичке курсеве о Достојевском и античкој поетици. Важио је за доброг предавача цењеног међу својим студентима. О њему као предавачу посебно је повољно писао његов студент Мило Ломпар. Милошевић је радо држао и јавна предавања о различитим филозофским темама. Током 80-их година 20. века био је један од најактивнијих предавача на јавним предањима (по броју предавања испред њега су били Бранко Павловић и Владета Јеротић).Тумачећи различита књижевна дела развио је специфични метод књижевне херменеутике где је настојао, проналазећи недоследности у филозофским и књижевним делима (у филозофским делима те противуречности се, по Милошевићевој мишљењу, састоје у логичкој недоследности док се у књижевним делима састоје у неубедљивој психолошкој мотивацији ликова), да открије и протумачи психолошку или идеолошку мотивисаност творца одређеног дела.[1][2]Теоријски доприносПсихологија знања и филозофска антропологија биле су предмет научно-филозофског рада Николе Милошевића, преточеног у двадесетак књига, почев од дела "Огледи из антропологије" ("Антрополошки есеји") за које је добио НОЛИТ-ову награду 1964. године, па до књиге "Истина и илузија" (2001). Остајући доследан свом путу истине и поштења, одбио је својевремено да прими Награду "Исидора Секулић" и Октобарску награду града Београда. Родоначелник је филозофије диференције, односно учења које се може сажети на следећи начин: Све оно што спознајемо увек је диференцирано, али никада на исти начин и у истој мери. Кроз овакву диференцирану оптику ваља сагледавати и однос психолошких и социјалних чинилаца, проблем слободе воље и слободе избора. Указао је и у својим делима доказао да увек бира нека одређена личност, са одређеним душевним склопом, те да ту личност опредељује психолошки чинилац који (унапред) одређује за коју ће се могућност личност определити ("Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити" - Истина и илузија; Скица за мој поглед на свет). Психолошка структура једне личности је одређена, детерминисана, за разлику од "људске природе", неодређеног термина добијеног неоснованом хипергенерализацијом.Покушао је Никола Милошевић да заснује и једну нову дисциплину - психологију знања, која би се бавила односима између духовних творевина и психичких чинилаца, кроз сагледавање читаве лепезе "различитих односа зависности између теоријске и и уметничке стварности с једне стране, и психолошке равни с друге стране". Закључио је да свака усмереност претпоставља неки угао гледања, а самим тим и неки угао деформације, тако да се нужно јавља једностраност, на коју опет делују различити психолошки чиниоци који обитавају у душевном склопу свих стваралаца. Психологија знања претпоставља иманентну анализу, која подразумева трагање за противречностима у склопу неке теоријске творевине, али не остаје заробљена у њеним оквирима.Најпознатије су му књиге:Антрополошки есеји,Роман Милоша Црњанског,Негативан јунак,Идеологија, психологија и стваралаштво,Андрић и Крлежа као антиподи,Зиданица на песку,Шта Лукач дугује Ничеу,Филозофија структурализма,Достојевски као мислилац,Марксизам и језуитизам,Психологија знања,Антиномија марксистичких идеологија,Православље и демократијаЦарство Божије на земљи. Филозофија диференцијеИма ли историја смислаФилозофија и психологијаНит Михољског летаКутија од ораховог дрветаСенке минулих љубавиПрофесор Милошевић је своју личну библиотеку са више хиљада књига завештао Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова супруга и син предали су књиге, преписку, белешке и осталу Николину заоставштину овом факултету, на којем је тако формиран Легат професора Милошевића.9/2

MONTGOMERI-OD EL ALAMEJNA DO BALTIČKOG MORA Naslov originala Prva knjiga - EL ALAMEIN TO THE RIVER SANGRO Druga knjiga - NORMANDY TO THE BALTIC Tvrd povez, br.strana 465, u izdanju redakcije -Vojno delo- Beograd 1951.god. Knjiga se sastoji iz dva dela 1.Prva knjiga - Od El Alamejna do Reke Sangro 2.Druga knjiga - Od Normandije do Baltickog mora Delo Feldmarsala Montgomerija >Od el Alamejna do Baltickog mora> sadrzi operacije Osme britanske armije u Severnoj Africi, na Siciliji i Juznoj Italiji i dvadeset prve britanske grupe armija od invazije u Normandiji, 6.juna 1944, do kapitulacije Nemacke, 9.maja 1945 god. Puno ilustracija, knjiga sadrzi jos i mape i grafikone. PERFEKTNA knjiga za ljubitelje vojne literature. D1

Izdavač: Dom molitve, Aranđelovac, 2005 Mek povez, 270 + 380 strana Vera je najveća čovekova potreba. Uopšteno gledano velika dela u istoriji bila su rezultat velike vere. Ali posebno duhovni život, život u miru i zajednici sa Bogom kroz Gospoda našega Isusa Hrista i rast u blagodati takav život bez vere nije moguć. Svrha svega ovoga je da podigne i ojača veru čitalaca. Kada se ima u vidu upravo takav cilj, sa slobodom možemo reći da u kompletnoj ponudi duhovne literature kod nas, ova dela koja ćete ovde naći zauzimaju posebno mesto. Danas je teško naći literaturu (pisanu reč) na našim prostorima koja u tolikoj meri zadovoljava um, zagreva srce i pokreće volju. Sve ovo je rezultat bez- rezervne ljubavi prema Bogu, Božjoj reči i poštovanju Biblije, kao temelja dugogodišnjeg rada kojeg sa radošću želi da podeli sa vama kroz propovedanje i pisanje vaš brat Simo Ralević.

Izdavac: Vojno delo Tvrd povez 711 + 713 str. Manji oštećenja na koricama knjiga i knjiga je u dobrom stanju

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

Materijali sa znastvenog skupa održanog 1. i 2. listopada 1976. u Senju. Centar za historiju radničkog pokreta i NOR Istre,Hrvatskog primorja i Gorskog kotara - Rijeka, Posebno izdanje sv.7 Tvrd povez;390 strana; 24 cm

Izdavač: Grafos, Beograd Biblioteka Horizonti, knjiga 27 Prevod: Petar Vujičić Povez: mek Broj strana: 170 Veoma dobro očuvana. U Teplicovoj knjizi čitalac dobija pregled svih Kjerkegorovih glavnih dela, dobija uvid u njegove polemike s Hegelom i protestantskom crkvom, saznaje koja su polazišta njegove egzistencijalističke filozofije i šta kasnija nauka, filozofija i lepa književnost duguju učenju ovog danskog filozofa. S A D R Ž A J: 1. Polazišta Kjerkegorove filozofije 2. Život i stvaralaštvo 3. Stadijumi na životnom putu 4. Filozofija ludila 5. Kjerkegorov odnos prema protestantizmu i katolicizmu 6. Završetak (K-97)

SLOM DOLAZI: Maks Ote Naslov Slom dolazi : nova svetska ekonomska kriza i šta vi sada možete da učinite / Maks Ote ; [prevod Igor Pilić] Jedinstveni naslov Der Crash kommt. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Bard-fin ; Banja Luka : Romanov, 2009 (Zemun : Grafeks) Fizički opis 285 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm Drugi autori - osoba Pilić, Igor Zbirka Biblioteka 21 vijek / [Romanov, Banja Luka] ; knj. 1 ISBN 978-86-84753-33-7 (Bard-fin; broš.) Napomene Prevod dela: Der Crash kommt / Max Otte Tiraž 1.000 O autoru: str. 2 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 278-285. Predmetne odrednice Ekonomska kriza -- U svetu Dobro očuvana knjiga.

ENCIKLOPEDIJA PRIRODNOG LEČENJA: Geri Nal Naslov Enciklopedija prirodnog lečenja. Knj. 1 / Geri Nal ; [prevod Vesna Petrović] Jedinstveni naslov The Complete Encyclopedia of Natural Healing. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Politika : Narodna knjiga, 2005 (Beograd : Narodna knjiga) Fizički opis 202 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petrović, Vesna Zbirka Medicinska biblioteka / [Narodna knjiga] ; ǂknj. br. ǂ10 ISBN 86-331-2149-2 (NK; karton) Napomene Prevod dela: The Complete Encyclopedia of Natural Healing / Gary Null Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Bolesti -- Lečenje Naslov Enciklopedija prirodnog lečenja. Knj. 2 / Geri Nal ; [prevod Vesna Petrović] Jedinstveni naslov The Complete Encyclopedia of Natural Healing. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Politika : Narodna knjiga, 2005 (Beograd : Narodna knjiga) Fizički opis 189 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petrović, Vesna Zbirka Medicinska biblioteka / [Narodna knjiga] ; ǂknj. br. ǂ11 ISBN 86-331-2150-6 (NK; karton) Napomene Prevod dela: The Complete Encyclopedia of Natural Healing / Gary Null Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Bolesti -- Lečenje Odlično očuvane knjige.

Prva knjiga: 175 slika i 2 tabele u boji, Tvrdi povez, br. str. 515. , Izdavač: Državno knigoizdatelstvo na NR Makedonija - Skoplje, 1952. Druga knjiga: 82 slike i 3 tabele u boji, Tvrdi povez, br. str. 479. , Izdavač: Prosvetno delo - Skoplje, 1954. Knjige su u odličnom stanju! Za uplatu na tekući račun odmah cena je 400 din za obe knjige, za plaćanje pouzećem cena je 800 din!

OSVAJANJE KULA: Tomas Frank Naslov Osvajanje kula : biznis kultura, kontrakultura i uspon hip konzumerizma / Tomas Frank ; preveo Predrag Šaponja Jedinstveni naslov The conquest of cool. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2003 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 342 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Šaponja, Predrag, 1972- = Šaponja, Predrag, 1972- Zbirka Biblioteka AZ ISBN 86-7047-435-2 (broš.) Napomene Prevod dela: The conquest of cool / Thomas Frank Tiraž 1.000 Beleške: str. 295-326 Na koricama beleška o delu Indeks: str. 327-339. Predmetne odrednice Masovno društvo -- Potkultura Reklama -- Kulturološki aspekt -- SAD -- 1960-1969 Odlično očuvana knjiga.

U dobrom stanju Podeljeno ja ; Politika doživljaja / R.D. Laing ; [prevele Milica Mint, Jelena Stakić] Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1977 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis X-XLIV, 304 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Mint, Milica Stakić, Jelena Kecmanović, Dušan Zbirka Biblioteka Sazvežđa ; 57 Sadržaj Sadržaj sa nasl. str.: Podeljeno ja ; Politika doživljaja Str. IX-XIV: Predgovor / Dušan Kecmanović Prevod dela: The divided self / R. D. Laing Prevod dela: The politics of experience / R. D. Laing Nekontrolisane predmetne odrednice antipsihijatrija / antipsihijatrijski pokret Dušan Kecmanović: Laing i antipsihijatrija ...IX PODELJENO JA (Prevela Milica Mint) Predgovor prvom izdanju .. 3 Predgovor Pelikanovom izdanju .. 5 PRVI DEO 1. Egzistencijalno-fenomenološke osnove za nauku o ličnosti .. 9 2. Egzistencijalno-fenomenološke osnove za razumevanje psihoze .. 20 3. Ontološka nesigurnost .. 33 DRUGI DEO 4. Otelotvoreno i neotelotvoreno ja .. 59 5. Unutrašnje ja u shizoidnom stanju .. 73 6. Sistem lažnog ja .. 90 7. Svest o sebi .. 102 8. Peterov slučaj .. 116 TREĆI DEO 9. Razvoj psihoze .. 133 10. Vlastito i lažno ja kod shizofrenika .. 155 11. Sablast iz korovišta: studija hroničnog shizofrenika .. 172

Nolit, 1968. Knjiga eseja o nekim od najvećih pisaca i tema iz svetske književnosti jednog od naših najboljih, ako ne i najboljeg esejiste. Don Kihot, Raskin, Bodler, Stendal, Šekspir, Lotreamon itd. Bibliotečki primerak, sa nekoliko pečata, ali odlično očuvan, bez pisanja, cepanja itd. Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“.

Kao da kucam na rajska vrata: Biblija i popularna kultura / Roland Boer Beograd 2008. Mek povez, 366 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Roland Boer predaje Hebrejsku Bibliju na Ujedinjenom teološkom koledžu (United Theological College) u Sidneju, Australija. U njegova prethodno objavljena dela spadaju Džejmson i Jerovoam (Jameson and Jeroboam, 1996) i Istorije nove vrste: Fikcija biblijske kritke (Novel Histories: The Fiction of Biblical Criticism, 1997). Sadržaj: Predgovor UVOD: ŠTA DUGUJEM CENZORU 1. KVIRNI JUNACI 2. KRAVE S PUŠKAMA: SADISTIČKA HEGEMONIJA, HIČKOK I BIBLIJSKO KOMADANJE 3. NOĆNE KAPI: PORNOGRAFIJA I PESMA NAD PESMAMA 4. VODA JE KRADENA SLATKA, I HLJEB JE SAKRIVEN UGODAN: O PREDSTAVLJANJU SEKSUALNIH RADNIKA 5. JEZEKILJEVA OSOVINA ILI ANARHIZAM I EKSTAZA 6. KOPANJE PO ĐUBRETU: O DIJALEKTICI DISTOPIJE U PLAČU JEREMIJINOM I DELIMA STRUGACKI 7. GROBOVI LAKOMOSTI: BRZA HRANA ILI MÂNA I MEKDONALDS POSTSKRIPTUM: EKSPLOZIJA SLONA Bibliografija Indeks

Prvi tom - pojmovnik Ljudski organizam Indeks simptoma Poznavanje medicinskih termina Abecedar medicine i medicinske prakse Drugi tom - savetnik Prva pomoc Bezbednost u porodici Nega bolesnika Trudnoca i porodjaj Zdravstvene tabele Briga o Telu Fizicka i mentalna kondicija Indeks Autor (i): Dr Dzejms Bevan Format: 24x16 cm Ukupan broj strana: 1034 Izdavač: Nolit Godina izdanja: 1986 Povez: Tvrd U donjem delu korica knjige 1 ostecena, sto se vidi na slici. Prva slobodna stranica iste knjige malo zacepljena. Korice malo na krajevima iskrzane, sto se vidi na slikama. Unutrasnjost knjiga dobro ocuvana. Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: http://www.kupindo.com/Clan/miloradd/SpisakPredmeta

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) Naprijed , Zagreb, 1975., tvrd povez, str. 479+479 ,veoma dobro očuvane knjige bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika.

Ivo Andrić Pisac govori svojim delomMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.6/33