1.Poezija i modernizam, 2. Poezija i kraj veka, Prevod sa španskog Dragana Nikolić Octavio Paz Lozano (31.3. 1914 – 19.4. 1998.) bio je meksički pisac, pjesnik i diplomat. Najpoznatiji je po tome što je godine 1990. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Oktavio Paz je izvršio sintezu drevne poezije istoka i zapada sa novim kulturnim tendencijama u svom delu „Oganj naš nasušni“ (1989). Bio je blizak pokretima marksizma, nadrealizma i egzistencijalizma. Pisao je o meksičkoj pesnikinji Huani de la Kruz, Klodu Leviju Štrausu i Marselu Dišanu. Drukčije mišljenje:poezija i kraj veka/Oktavio Paz Novi Sad:Svetovi,1991-131 str.

Predrag Vranicki - FILOZOFIJA HISTORIJE Izdavač - Naprijed, Zagreb, 1988.god. Tvrdi povez sa zaštitnim omotom, latinics, 270. strana. Dobro očuvana. Predrag Vranicki bio je niz godina predstojnik katedre za teorijsku filozofiju i ujedno Katedre za marksističku filozofiju [1], dekan Filozofskog fakulteta (1964./1965. do 1965./1966.) Uz profesora Vladimira Filipovića jedan je od utemeljitelja Instituta za filozofiju i njegov prvi ravnatelj 1967.[1], 1966. izabran je za predsjednika Jugoslavenskog udruženja za filozofiju. Od 1972 do 1976. je rektor Zagrebačkog sveučilišta, a od 1973. je redovni član Jugoslavenske Akademije znanosti i umjetnosti[2]. Do svog umirovljenja 1976. radio je kao profesor na Filozofskom fakultetu, 1990-ih nije ušao u nikakve političke vode, nastavio je raditi svoje kapitalno djelo Filozofija historije koje mu je izašlo neposredno pred smrt.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kama sutra (sanskrit: कामसूत्र, kamasutraṃ) književni je rad u kome se sastoji praktični saveti prilikom seksa. Pisan je sanskritom, književnim jezikom stare Indije.[1][2] U velikoj meri rad je u prozi. Kāma znači senzualnost ili seksualno zadovoljstvo, i sūtra u bukvalnom smislu znači konopac koji drži stvari zajedno. Kama sutra je napisana između I veka i VI veka i prvobitno je imala za cilj da nauči ljude pravim principima očuvanja i balansiranja Darme (vrlina, vera), Artha (prosperitet) i Kama (senzualno zadovoljstvo). Izvorna knjiga je sastavljena od 13 knjiga različitih pisaca.[3] Neki od tih delova su istočnjački spisi kao što su indijski seksualni priručnik Ananga Ranga, Mirisnog vrta šeika Nefzavija i kineskog dela Tao.[4] Postoje posebni odeljci posvećeni raznim sferama i savetima vezanim za sam seksualni čin, ali i za predigru i udvaranje. Odeljci daju sistematska uputstva o ljubljenju, ujedanju i grebanju, predigri, igranju uloga... Izvorna Kama Sutra opisuje 64 pozicije koje autor naziva umetnostima. Autor legendarnog učenja verovao je da postoji samo 8 načina da se vodi ljubav, i na svakom od ovih načina ima 8 posebnih pozicija.

Evropa u jeziku - Ranko Bugarski manji format nova knjiga Prvi deo Evrope u jeziku sadrži ovih pet tekstova: 1. Evropska jezička politika između raznolikosti i globalizacije, 2.Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima, 3. Šta nam znači engleski jezik, 4.Teorijske osnove urbane dijalektologije i 5. Pola veka lingvistike: refleksije o jednoj godišnjici. U drugom delu nalazi se još šest tekstova: 6. O starom jeziku i novim jezicima, 7.Jezička politika i jezička stvarnost u Srbiji posle 1990. godine, 8. Kako se rađaju sufiksi: gramatikalizacija u srpskom žargonu, 9.Žargon kao činilac modernizacije srpskog jezika, 10. Novi ulov žargonizama i slivenica, 11. Govor mržnje i ćutnja mržnje. Treći deo čini “Selektivna bibliografija sociolingvistike 2005-2008″.

Milan Đ. Milićević PomenikTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМилан Ђ. Милићевић (Рипањ, 4. јун 1831 — Београд, 4/17. новембар 1908) био је српски књижевник, публициста, етнограф и академик.[1] Био је редовни члан Српског ученог друштва, члан Академије наука у Петрограду, Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу, члан Српске краљевске академије у Београду, председник Српског археолошког друштва и један од оснивача Српске књижевне задруге.БиографијаМилан МилићевићМилан Ђ. Милићевић са супругом на калемегданској клупиПортрет Милићевића из 1866, рад Стевана ТодоровићаМилан је рођен у Рипњу код Београда, од родитеља Јована и Митре 1831. године. Милићевићи потичу из Старог Влаха, одакле су се доселили пре три века. Похађао је основну школу у родном селу, а школовање наставио у Београду.[2]После гимназије завршио је Богословију у Београду и затим радио као државни чиновник у разним звањима: као учитељ основне школе у Лешници, па у Тополи, судски практикант у Ваљеву, а затим је био премештен у Београд где је службовао до краја живота и као писар.Много је путовао по Србији, старој и новоослобођеним крајевима, уз српско-бугарску границу, по Црној Гори и Русији. Био је секретар српског Министарства просвете 1861-1874. године[3], када врши своја опсежна испитивања у народу. Пропутовао је готово целу Србију и као школски надзорник, и скупио грађу за своја дела.Објавио је преко 100 књижевних наслова, различите тематике.[4] Главно му је дело "Кнежевина Србија" из 1876. године. Јавља се 1867. године и као секретар Српског ученог друштва у Београду. Био је и један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[5] Био је и оснивач и члан Одбора Друштва Светог Саве 1886. године.[6] Краће време уређивао је службене Српске новине, био је библиотекар Народне библиотеке[7] и државни саветник. Уређивао је часопис „Школа“.Био је један од секретара Скупштине 1864. и Скупштине 1867. у Београду.Додељен му је Орден Таковског крста и Орден Светог Саве.[8] По њему је названа основна школа у Београду.Одабрана делаПутничка писмаБелешке кроз пут пет окружја по СрбијиИз својих успоменаЖивот Срба сељакаСлаве у СрбаИз својих успоменаЗадружна кућа на селуМанастири у СрбијиПедагогијске поукеКако се учи књигаШколска хигијена, 1870.Школска дисциплинаПоглед на народно школовање у СрбијиМорална женаЗимње вечериСело Злоселица и учитељ МиливојеЈурмус и ФатимаОмер ЧелебијаПоменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, 1888.Додатак поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. г.Поменик знаменитих људи у српском народу, Београд 1901.Кнез Милош у причама, 1891.Кнез Милош у причама II. 1900.Кнез Милиш у споменицима свог некадашњег секретара, Београд 1896.Жена XX века, написала Жил СИмон и Густав Симон, Београд 1894.Кнежевина Србија, Београд, 1876.Краљевина СрбијаЧупић Стојан и Никола, Београд 1875.Живот и дела веиких људи из свих народа I, Београд 1877.Живот и дела веиких људи из свих народа II, Београд 1877.Живот и дела веиких људи из свих народа III, Београд 1879.Карађорђе у говори у створу, Београд 1904.9/2

Vojvoda Gavro Vuković - Slobodan Tomović SRPSKO PLEME VASOJEVIĆI BRATSTVENICI 104 str Војвода Гавро Вуковић (Лијева Ријека, 1852 — 29. јул 1928) био је први дипломирани правник из Црне Горе и дугогодишњи министар иностраних дела Књажевине Црне Горе од 1890. до краја 1905. године.[1] Биографија Гавро Вуковић је био син црногорског сенатора и војводе брђанског племена Васојевићи, Миљана Вукова. Његов брат је био Тодор Вуковић. Лазар Томановић је о Гавру записао да му је он рекао како је Петар Вукотић књаза Николу наговарао да умјесто њега (који је Васојевић) узме у службу Лазара Томановића, који је поријеклом с Чева, а био је Србин-Приморац из Лепетана.[2] Био је ожењен сестричином црногорске књегиње. Гимназију и права на Великој школи је завршио у Београду.[3] Био је у младости слободоуман, мислио и писао у духу Светозара Марковића. Добио је током студија академијину награду. По повратку из Србије у Црну Гору се отресао нових мисли и постао судија Високог суда. Био је човек од поверења књаза Николе, и министар спољних послова 17 година. Земенио је у том звању покојног војводу Станка Радонића. Од 1906. до 1908. био је предсједник Државног савета. На овој дужности је пензионисан. Два пута је биран за народног посланика и то 1906. и 1914. године. У Краљевини СХС политички је ангажован као један од првака Црногорске федералистичке странке. Вратио се 1917. године из интернације. Објавио је 1941. године своје мемоаре. stanje kao novo L. 1

HEGEL I FRANCUSKA REVOLUCIJA: Joachim Ritter Naslov Hegel i francuska revolucija / Joachim Ritter ; (preveo Anđelko Habazin ; pogovor Abdulah Šarčević) Jedinstveni naslov Hegel und die Französische Revolution Vrsta građe test.za ispite Jezik hrvatski, srpski Godina 1989 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša` : Svjetlost, 1989 (Sarajevo : NIŠRO Oslobođenje) Fizički opis 170 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Habazin, Anđelko Šarčević, Abdulah, 1929-2021 = Šarčević, Abdulah, 1929-2021 Zbirka Biblioteka Logos ISBN 86-21-00310-4 Napomene Prevod djela: Hegel und die Französische Revolution Tiraž 2.000 1.izd.1967 Hegel i dijalektika nepovijesnosti: str.[137]-168 Biografsko-bibliografski podaci: str.[169]-170. Predmetne odrednice Hegel, Georg Wilhelm Friedrich, 1770-1831 -- Francuska revolucija -- 1789 Dijalektika Dobro očuvana knjiga.

NAŠI ODNOSI SA RUSIJOM - Dimitrije Popović + dodatak SV. NIKOLAJA VELIMIROVIĆA O ODNOSU SRBIJE I RUSIJE Sazvežđa 2022 46 str Dimitrije Popović (Beograd, 2. februar 1866 — Beograd, 22. novembar 1940) bio je jedan od veoma istaknutih diplomata Kraljevine Srbije. Pripadao je jednom prošlom, veoma kratkom dobu srpske diplomatije koje su nazivali „zlatnim dobom Srbije“ (1903—1914). Biografija Rođen je 2. februara 1866. u porodici koja je srpskoj kulturi dala nekoliko istaknutih poslenika. Premda je među savremenicima bio upamćen kao uspešan diplomata i autoritativna pisac studija iz diplomatske istorije sa određenim memoarskim elementima, Dimitrije Popović je široj javnosti ostao u senci svoje slavne braće, Bogdana Popovića i Pavla Popovića, poznatih književnih kritičara i profesora Beogradskog univerziteta. Njihov otac Jovan Popović, rodom iz Vukovara, došao je u Srbiju krajem pedesetih godina XIX veka, da bi u Beogradu ubrzo postao uvažen advokat. Majka Dimitrija Popovića – Savka, bila je kći „polkovnika i kavalira“ Stefana Markovića, sekretara kneza Miloša. Jovan i Savka Popović imali su osmore dece, a Dimitrije je bio drugo deta, tri godine mlađi od prvenca Bogdana. Porodični ambijent u kojem je stasao Dimitrije Popović bio je, nesumnjivo, uokviren već čvrsto utemeljenim merilima građanskog života, za razliku od većine ostalih uglednih porodica u Srbiji koje su još uvek pokušavale da patrijarhalne običaje postepeno usklađuju sa evropskim parametrima građanskog života.[1] Osnovnu i srednju školu svršio je u Beogradu, pokazujući naročitu prilježnost u učenju nemačkog i francuskog jezika. Maturirao je 1884. u Prvoj muškoj gimnaziji. Četiri godine kasnije završio je Istorijsko-filološki odsek Filozofskog fakulteta Velike škole u Beogradu, ali je još kao student, od avgusta 1885. do marta 1886, u zvanju praktikanta, radio u Ministarstvu inostranih dela. Po svršenim studijama u Beogradu prvu sledeću školsku godinu je proveo u Beču gde je na Filozofskom fakultetu slušao predavanja iz istorije i filozofije. Po povratku u Srbiji, od oktobra 1889. ponovo radi kao praktikant u Ministarstvu inostranih poslova Ostao je dosledan svom ranom opredeljenju da ne ulazi ni u jednu poliitičku stranku, premda je njegov blizak rođak po majci Andra Nikolić bio jedan od istaknutih radikalskih vođa. Napredovao je u diplomatskoj službi relativno brzo i bez većih smetnji. Službovao je srpskim poslanstvima u Beču, Parizu, Budimpešti, Trstu, Sofiji, Carigradu, Petrogradu. Naročito u Petrogradu u nekoliko navrata imao je priliku da pokaže sposobnost veštog i taktičnog diplomate. Nije dopuštao da patriotska osećanja i očelivanja utiču na njegove procene političke situacije. Nije ga mimoišlo prevremeno penzionisanje do kojeg je, donekle, došlo i zbog njegove načelno postavljene distancije prema vodećim ljudima u Narodnoj radiklanoj stranci koja je bila na vlasti, zbog nespremnosti za određene ustupke koji su se ticali komunikacije s nadređenim ministrom, kao i samog načina dilomatskog rada.[2] Uvažen kao diplomata i nacionalni radnik, kao istoričar i memoarista, završavajući svoje diplomatske uspomene iz balkanskih ratova iznenada, 22. novembra 1940, umro u Beogradu. Dela Po svršetku karijere Dimitrije Popović je napisao niz memoarskih i istorijskih dela, smatrajući ih logičnim zaokruženjem svoje profesionalne karijere. Zahvaljujući njima, diplomatska istorija Srbije u jednom od njenih najvažnijih razdoblja – poslednjoj deceniji pred Prvi svetski rat – pokazuje nam se u novoj svetlosti, gde se sa mnogo nijansi tako karakterističnih za svet visoke politike jasno mogu pratiti i stanovišta velikih sila o različitim aspektima srpskog pitanja i stavovi zvaničnih krugova u Beogradu prema krupnim previranjima na Balkanu. Najveći deo svojih meomoarskih spisa, istorijskih rasprava i osvrta na savremena pitanja objavio je u prestižnom Srpskom književnom glasniku, a njegove priloge objavljuvali su, osim visokotiražnih dnevnih listova poput Politike, Pravde i Novosti, i ugledni časopisi, od Letopisa Matice srpske, Pregleda i Misli, do Godišnjice Nikole Čupića. Od avgusta 1922. do marta 1932, Popović je bio i stalni dopisnik poznatog bostonskog lista Christian Science Monitor, u kojem je objavio više desetina priloga o zbivanjima u kulturi, političkim pitanjima i svakodnevnom životu u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. L. 1. VES

Slobodan Jovanović Iz naše istorije i književnostiTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСлободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар[1], потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године.[2]БиографијаЖенева, 1890. Слободан Јовановић током студија.Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Владимир Јовановић (1833—1922) је као водећи српски либерал живео у Новом Саду као политички изгнаник из Србије. Дао је име свом сину првенцу Слободан, а ћерки Правда. По многима је Слободан Јовановић први међу Србима носио ово име.[3] Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београду. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892, враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. у мостарску „Зору“.Слободан Јовановић у Београду, 1896.Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске.9/8

Kao na slikama Pariz (franc. Paris, O ovoj zvučnoj datoteci /pa.ʁi/ (pomoć·info), lat. Lutetia) je glavni i najveći grad Francuske. Nalazi se u centru Pariskog basena, nad rekom Senom (La Seine). Rekom je podeljen na dva dela: na severnu „Desnu obalu“ i na južnu, manju, „Levu obalu“. Grad predstavlja političko, ekonomsko, obrazovno i kulturno središte centralizovane francuske države, a i Evrope. Pariz franc. Paris Paris - Eiffelturm und Marsfeld2.jpg Panorama Pariza Zastava Zastava Grb Grb Administrativni podaci Država Francuska Region Pariski region Stanovništvo Stanovništvo ‍ — 2018. 2.175.601 [1] — gustina 20.641,38 st./km2 Aglomeracija (2017.) 10.784.830 Geografske karakteristike Koordinate 48° 51′ 00″ SGŠ; 2° 20′ 00″ IGD Vremenska zona UTC+1, leti UTC+2 Aps. visina 33 m Površina 105,40 km2 Pariz na mapi FrancuskeParizPariz Pariz na mapi Francuske Ostali podaci Gradonačelnik An Idalgo Poštanski broj 75001-75020, 75116 Pozivni broj 1 INSEE kod 75056 Veb-sajt paris.fr Pariz je jedan od najznačajnijih svetskih gradova. U njemu su sedišta međunarodnih organizacija UNESKO, OECD i neformalnog Pariskog kluba. Sa svetom je povezan preko 2 velika aerodroma i 6 glavnih železničkih stanica. U Parizu se nalaze mnoge znamenitosti i turističke atrakcije. Sa istorijom dugom 2 milenijuma, ovaj grad je bio mesto značajnih istorijskih događaja i stecište umetnika. Zbog toga svake godine Pariz poseti do 30 miliona turista[2]. Po broju turista Pariz je najposećenija svetska turistička destinacija. Takođe je poznat po imenu „Grad svetlosti“. Grad ima preko dva miliona stanovnika (2.211.297, procena iz 2008[3]), a urbana zona preko 12 miliona (12.089.098[4]). Ova neprekinuta urbana zona Pariza (bez satelitskih naselja) je najveća u Evropskoj uniji. Administrativni status Uredi Ajfelova kula. Pariz je zaseban departman u Francuskoj sa brojem 75 i sedište administrativnog regiona Il-d-Frans (Île-de-France). Sem Pariskog departmana u njegov sastav ulaze i: Eson (Essonne) broj 91, Senski visovi (Hauts-de-Seine) broj 92, Sena Sen Deni (Seine-Saint-Denis) broj 93, Sena i Marna (Seine-et-Marne) broj 77, Dolina Marne (Val-de-Marne) broj 94, Dolina Oaze (Val-d`Oise) broj 95 i Ivlen (Yvelines) broj 78. Pariz je podeljen u dvadeset numerički organizovanih oblasti (arondismana). Arondismani su raspoređeni po spiralnoj šemi, sa prvim arondismanom u centru grada. Geografija Istorija Stanovništvo Znamenitosti i kultura Pariza Obrazovanje Privreda Kultura Sport Partnerski gradovi Zanimljivosti Galerija Reference Putovanja vodiči francuska

U dobrom/vrlo dobrom stanju Ateološka rasprava : fizika metafizike / Mišel Onfre s francuskog prevela Dana Milošević Jezik srpski Godina 2005 Izdanje 2. izd. Beograd : Rad, 2005 (Beograd : Draslar partner) Ostali autori Milošević, Dana Fizički opis 292 str. ; 21 cm : ilustr. Zbirka XXI vek ; knj. 1 Napomene Autorova slika na koricama Prevod dela: Traité athéologie / Michel Onfray Tiraž 1.000 Mišel Onfre (1959), doktor filozofije, narastao je u vodeceg, izazovnog i izuzetno prihvacenog francuskog mislioca. Njegova najznacajnija dela su: `Umetnost življenja`, `Vajanje sebe` (nagrada Medisis 1991), `Politika pobunjenika`, `Teorija zaljubljenog tela`... `Ateološka rasprava` objavljena je pocetkom 2005. i iste godine prodata u više od dvesta hiljada primeraka. Prevedena je na desetine jezika. Onfre je napustio državno obrazovanje i osnovao Narodni univerzitet u Kanu (Normandija) i u drugim francuskim gradovima, na kojima besplatnu filozofsku nastavu prati na hiljade studenata. Optužuju vas da želite da stvorite jednu novu religiju – i to ateisticku... – Da, ali to je smešno. Otvorite moju knjigu i pokažite mi u kom pasusu kažem da treba stvoriti ateisticku religiju! Izazivam svakog da mi kaže: `Evo stranice i evo recenice koje mi dopuštaju da tvrdim kako vi želite da stvorite ateisticku religiju!` Necu da se branim od neceg što nikad nisam rekao. Nikad nisam rekao da želim ateisticku religiju. Nikad to nisam rekao! Rekao sam da treba raskrstiti s religijom i umesto toga preci na filozofiju. Prestanite da ljude smatrate kretenima i budalama, da pricate price za malu decu u kojima kažete: `Evo nekog ko je covek, ali ko to nije, a istovremeno i jeste. Evo nekog ko je Božji sin, ima majku, ali ona nije imala seksualni odnos s njegovim ocem. A njegov otac razdvaja more kako bi proveo svoj narod, pa se to more opet zatvara. On umire, ali posle tri dana još je živ!` Zato prekinimo s pricama za malu decu. Mitologija je lepa, ali hajde da predemo na nešto drugo i zakoracimo u filozofsku eru koja ce nam dozvoliti da kažemo: `Vi ste sad odrasli, naš život je zapisan u vremenu, ostaricemo, umrecemo, nestacemo i nema niceg posle smrti. Naš život je kratak i zato ga iskoristimo što bolje umemo. Svaki izgubljen sekund je zauvek izgubljen ako nije proslavljen.` To je ono što vam nudim i to, de facto, predstavlja hedonisticku filozofiju, nipošto ateisticku religiju. (Iz razgovora Nede Valcic-Lazovic s Mišelom Onfreom)

Odlično stanje Ilustrovano Istorije kineske književnosti proteže se hiljadama godina, od najranijih zapisanih dinastičkih dvorskih arhiva do zrelih novela o vernakularne fikcije, nastalih tokom dinastije Ming, radi zabave masa pismenih Kineza. Uvođenjem široko rasprostranjenog štampanja drvenih blokova tokom dinastije Tang (618–907) i izumom štampanja pokretnog tipa Bi Šenga (990–1051) za vreme dinastije Song (960–1279), brzo se proširilo pismeno znanje širom Kine. U modernijim vremenima, autor Lu Sjuen (1881–1936) smatra se osnivačem bajhua književnosti u Kini. Preklasični period Уреди Na formiranje najranijeg sloja kineske književnosti uticale su usmene tradicije različitog društvenog i profesionalnog porekla: kultne i laičke muzičke prakse (Šiđing),[1] divinacija (Ji đing), astronomija, egzorcizam. Pokušaj praćenja rodoslova kineske književnosti do religioznih uroka i inkantacija (šest džua 六祝, kao što je predstavljeno u poglavlju „Da džu”, Obreda Džoua) napravio je Lju Šipej.[2] Istorijski tekstovi, rečnici i enciklopedije Уреди Glavni članak: Kineska istoriografija Sima Ćen je položio osnovu za profesionalnu kinesku istoriografiju pre više od 2000 godina. Kinezi su čuvali dosledne i tačne sudske zapisnike od 841. godine pne, sa početkom Gunghe namesništva dinastije Zapadni Džou. Najranija poznata narativna istorija o Kini bilo je delo Cuo Džuan, koje je sačinjeno najkasnije 389. godine pne i smatra se da ga je napisao slepi istoričar iz 5. veka pne Cuo Ćuming. Veruje se da je Knjiga dokumenata sastavljena još u 6. veku pne, a sigurno je da je postojala do 4. veka pne, najnovijeg datuma pisanja Guodjen Ču ostataka otkrivenih u jednoj Hubejskoj grobnici 1993. godine. Knjiga dokumenata obuhvata rane informacije o geografiji u poglavlju Ju Gong.[3] Bambusni anali pronađeni 281. godine u grobnici kralja Veja, koji je sahranjen 296. godine pne, pružaju još jedan primer. Međutim, za razliku od Cuo Džuana, autentičnost ranog datuma Bambusnih anala je osporena. Još jedan rani tekst bila je knjiga političke strategije Džan Guo Cea, sastavljena između 3. i 1. veka pne, sa delom teksta pronađenim među grobnicama II veka pne na grobničkoj lokaciji u Mavangdueju. Najstariji postojeći rečnik u Kini je Erija, datiran na 3. vek pne, anonimno napisan, ali sa kasnijim komentarima istoričara Guo Pua (276–324). Ostali rani rečnici uključuju Fangjan autora Jang Sjunga (53. pne - 18) i Šuoven Đeci autora Sju Šena (58–147). Jedan od najvećih bio je Kansi rečnik sastavljen 1716. godine pod pokroviteljstvom cara Kansi (vladao 1661–1722); on pruža definicije za preko 47.000 znakova. Iako su prethodno postojali sudski spisi i drugi nezavisni zapisi, fundamentalno delo u ranom kineskom istorijskom pisanju bio je Šiđi, ili Zapisi velikog istoričara, koje je napisao dvorski istoričar iz dinastije Han Sima Ćen (145 pne - 90 pne). Ovaj prekretnički tekst postavio je temelje kineskoj istoriografiji i mnogim zvaničnim kineskim istorijskim tekstovima sabranim za svaku dinastiju nakon toga. Sima Ćen se često upoređuje s grčkim Herodotom po obimu i metodu, jer je on pokrivao kinesku istoriju od mitske dinastije Sja do savremene vladavine cara Vua od Hana zadržavajući objektivno i nepristrasno stajalište. Ovo je često bilo teško ostvarivo za zvanične dinastičke istoričare, koji su koristili istorijska dela da opravdaju vladavinu trenutne dinastije. On je uticao na pisana dela mnogih kineskih istoričara, uključujući dela Ban Gua i Ban Džaoa u I i II veku, pa čak i na Sima Guangovu kompilaciju Cidži Tongđena iz 11. veka, koja je predstavljena caru Šencungu of Songa 1084. godine. Ukupni opseg istoriografske tradicije u Kini naziva se Dvadeset četiri istorije, stvorene za svaku uzastopnu kinesku dinastiju do dinastije Ming (1368–1644). Poslednja kineska dinastija, dinastija Ćing (1644–1911), nije uključena. Reference Literatura Spoljašnje veze Kineska literatura

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Simon de Bovoar (franc. Simone de Beauvoir;[1] Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.[2] Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra. Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene lepo vaspitane devojke“. Poznata je i po eseju „Drugi pol“ (franc. Le Deuxième Sexe), koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma. Simon de Bovoar je rođena u Parizu, 9. januara 1908. Njeni roditelji bili su Fransoa de Bovoar i Bertrand de Bovoar, a imala je i dve godine mlađu sestru Helen, koja je postala slikarka.[3] Budući da su izgubili puno materijalnih dobara tokom Prvog svetskog rata, porodica se borila da zadrži svoj buržoaski status. Ipak, Simon i Helen su se školovale u jednoj od najprestižnijih samostanskih škola. De Bovoar je bila veoma religiozna devojčica i nameravala je da postane častna sestra. Međutim, u svojim „tinejdžerskim” godinama, izgubila je svoju veru i ostala je ateista do kraja svog života...

Istorija drzave i prava feudalne Srbije (XII - XV vek) / Dr Dragoslav Janković Beograd 1957. Mek povez, ćirilica, 169 strana. Napomena: na predlistu potpis i pečat prethodnog vlasnika; knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. R13 Sadržaj: PREDGOVOR I deo: PRAVNI IZVORI I Pravni izvori prvog perioda (1170—1242 godine) II Pravni izvori drugog perioda (1242—1321 godine) III Pravni izvori trećeg perioda (1321—1371 godine) IV Pravni izvori četvrtog perioda (1371—1459 godine) Izvori i literatura II deo: DRUŠTVENE KLASE I NjIHOV PRAVNI POLOŽAJ I Sebri 1 Meropsi 2 Vlasi 3 Seoske zanatlije i sokalnici 4 Otroci 5 Seoski popovi II Vlastela III Gradsko stanovništvo Izvori i literatura III deo: DRŽAVNA ORGANIZACIJA I Vrhovni organi državne vlasti A) Vladalac B) Sabori II Lokalni organi državne vlasti III Karakter srednjovekovne države Izvori i literatura IV deo: KRIVIČNO I GRAĐANSKO PRAVO; ORGANIZACIJA SUDOVA I SUDSKI POSTUPAK I Krivično pravo A) Krivična dela B) Kazne II Građansko (Privatno) pravo A) Pravo svojine B) Obligaciono pravo V) Osnovne crte u razvitku porodičnog prava G) Glavne crte naslednog prava III Organizacija sudova IV Sudski postupak Izvori i literatura Registar PRILOG: Dušanov zakonik (tekst Prizrenskog rukopisa) DODATAK: Vinodolski zakon (o Vinodolskom zakonu — Tekst Vinodolskog zakona) O Vinodolskom zakonu I Postanak i karakter Vinodolskog zakona II Društveno uređenje Vinodola, prema VZ III Knez i opština, prema VZ IV Krivično pravo u VZ V Sudski postupak, prema VZ Vinodolski zakon

Bogdan Popović Estetički spisiTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruBogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1]BiografijaRođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković.Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima.Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis.Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u Klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića.Фотографија ПоповићаPopović je preminuo 1944. godine.Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4]O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju "Bogdan Popović".9/2

U dobrom stanju Neki problemi marksističke teorije istine, Adam Šaf Kultura Beograd; Biblioteka Savremena filozofija Tvrd povez; 356 strana; 20 cm SAJDRZAJ Predgovor prvom izdanju - Uvod u drugo izdanju. . . — VII P r v i d e o NEKI PROBLEMI MARKSISTIČKE TEORIJE ISTINE G l a v a I Šta podrazumevamo pod pojmom „istina` i „istinitost` . 3 G l a v a II Objektivne istine 1. Dijalektički materijalizam i takozvana klasična definicija istine 1S 2. Da li istinit sud daje odraz stvarnosti? . . 27 3. Teorija objektivne istine i takozvane „apriorističke` nauke ...10 d. Objektivna istinitost i „formalna istinitost` . 50 5. Čemu odgovaraju neistiniti sudovi, negativni sudovi i sudovi budućnosti? . . . . 59 6. Da li definicija objektivne istine vodi u antinomiju? . 69 7. Teorija objektivne istine i takozvane neklasične definicije istine 82 Glava III Objektivna isiina i kriterij istine 1. Definicija istine i izbor njenog kriterija . .89 2. Kritika argumenata skepticizma . . 93 3. Praksa — marksistički kriterij istine G I a v a IV Apsolutna i relativna istina 1. Spor između apsolutizma i relativizma u teoriji istine 2. Kritika apsolutizma u teoriji istine . a) Istina kao progres . . b) Konkretnost istine . . c) Kritika teorije K. Tvardovskog 3. Kritika relativizma u teoriji istine . a) Objektivna istina i apsolutna istina . b) Teorija istina-procesa i relativizam . c) Kritika relativizma F. K. S. Šilera . 4. Kritika dogmatizma i skepticizma u teoriji istine D r u g i d e o KRITIKA NEKIH IDEALISTIČKIH TEORIJA ISTINE Uvodne napomene . . . . . . 177 G l a v a V Empiriokriticizam; kritika shvatanja istinitosti kao ekonomije mišljenja 1. Gnoseološki i ontološki osnovi empiriokriticizma . 183 2. Istinitost kao „ekonomija mišljenja“ . . 187 3. O poljskom izdanju principa „ekonomije mišljenja` . 193 G l a v a VI Konvencionalizam; kritika shvatanja istinitosti kao saglasnosti sa dogovorom 1. Uvodne napomene . . . . 203 2. Anri Poenkare . . . . 206 3. Eduar Leroa . . . . 219 4. Hugo Dingler . . . . 226 5. Poljsko izdanje konvencionalizma; Kritika „radikalnog konvencionalizma` K. Ajdukjeviča . . . 229 6. Konvencionalizam i relativizam . . . G l a v a VII Pragmatizam; Kritika shvatanja istinitosti kao podudarnosti sa težnjom jedinke 1. Uvodne napomene . . . 2. Definicija istine . . . 3. Kriterij lstine . . 4. Konstruisanje istine i stvarnosti . 5. Pragmatizam kao buržoaska reakcija na materijalizani i proleterski revolucionarni pokret . G I a v a VIII Neopozitivizam; Kritika shvatanja istinitosti kao saglasnosti sa sistemom 1. O ideološkom karakteru neopozitivizma ... 2. Neopozitivistička teorija istine ...282 a) Prvi period: teorija L. Vitgenštajna ...288 b) Drugi period: teorija koherencije Noirata . 288 c) Treći period: semantika R. Karnapa 309 3. Operacionistička teorija istine ... 317 Završetak ... 326 Napomene ... 331 Registar imena . .. 351 Schaff, Adam Schaff [šaf], Adam, poljski filozof i semantičar (Lavov, 10. III. 1913 – Varšava, 12. XI. 2006). Studirao pravo i ekonomiju u Francuskoj te filozofiju u Poljskoj i Rusiji. Marksističke orijentacije, bio je službeni ideolog KP Poljske. U kasnijim delima bavio se i spoznajnom teorijom, promišljanjem čoveka kao fenomenološkoga objekta, ali i kreatora konkretne egzistencije i znanja u interaktivnom društvenom kontekstu. Dao je znatan doprinos semantičkoj filozofiji; za njega jezik nije samo instrument, ekspresija mišljenja, već materija koja tvori mišljenje i bez koje mišljenje ne bi moglo egzistirati. Kritikovao je biolingvističku interpretaciju jezika koju su predložili N. Chomsky i E. H. Lenneberg. Glavna dela: Uvod u teoriju marksizma (Wstęp do teorii marksizmu, 1947), Filozofija čoveka (Filozofia człowieka, 1959), Uvod u semantiku (Wstęp do semantyki, 1960), Jezik i nauka (Język a poznanie, 1964), Marksizam i ljudska jedinka (Marksizm a jednostka ludzka, 1965), Skice filozofije jezika (Szkice z filozofii języka, 1967), Kamo vodi taj put? (Wohin führt der Weg?, 1988), Meditacije (Medytacje, 1997).

Nova, nekorićena Politički mitovi i mitologije / Raul Žirarde prevela s francuskog Ana A. Jovanović Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2000 Biblioteka XX vek ; Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Čigoja) Fizički opis 224 str. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 107 Prevod dela: Mythes et mythologies politiques / Raoul Girardet Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Registar. Predmetne odrednice Filozofija politike Mit (filozofija) -- Društveni razvoj Raul Ži­rar­de je pro­fe­sor sa­vre­me­ne isto­ri­je na In­sti­tutu za po­li­tič­ke na­u­ke u Pa­ri­zu. Po­red ove knji­ge o poli­tič­kim mi­to­vi­ma i mi­to­lo­gi­ja­ma, pr­vog Ži­rar­de­o­vog de­la či­ji se pre­vod kod nas ob­ja­vlju­je, nje­go­va najva­žni­ja de­la su: La so­ciété mi­li­ta­i­re da­nas la Fran­ce con­tem­po­ra­i­ne, 1953; La cri­se mi­li­ta­i­re française 1945-1962, 1964; L’idée co­loni­a­le en Fran­ce, 1968; Le na­ti­o­na­li­sme française. Ant­ho­lo­gie, 1871-1914, 1983. Sa­dr­žaj: Uvod­na reč o ima­gi­nar­nom u po­li­ti­ci, 1. Za­ve­ra (Tri pri­če, Bor­ba za pot­či­nja­va­nje sve­ta, Car­stvo mra­ka, So­ci­o­lo­gi­ja strep­nje, U tra­ga­nju za cr­kvom), 2. Spa­si­telj (Od le­gen­de o go­spo­di­nu Pi­neu do mi­ta o Zlat­noj gla­vi, Če­ti­ri obra­sca, Pe­čat isto­ri­je, Kri­za le­gi­ti­mi­te­ta i kri­za iden­ti­te­ta), 3. Zlat­no do­ba (“Ne­gdaš­nja” vre­me­na, Pr­vo­bit­na či­sto­ta, Za­bo­ra­vlje­na uto­čiš­ta, Od po­ri­ca­nja do set­nog pri­želj­ki­va­nja), 4. Je­din­stvo (“Jed­na vo­lja, za­ko­ni­ta i je­din­stve­na”, Od gra­đan­ske ve­re do du­hov­ne vla­sti, “To ve­li­ko, ple­me­ni­to je­din­stvo otadž­bi­ne”, Sto­le­će ko­me je po­treb­na ve­ra), 5. Po­li­tič­ki mi­to­vi i nji­ho­va tu­ma­če­nja. x2

U dobrom stanju Tegobni socijalizam / André Gorz ; [prevela Sonja Knežević] Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1967 Zagreb : Centar društvenih djelatnosti Saveza socijalističke omladine Hrvatske, 1967 Fizički opis 208 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Knežević, Sonja Zbirka Pogled u suvremenost ; 5 Napomene Prevod dela: Le socialisme difficile Predmetne odrednice Socijalizam Marksizam Autor - osoba Gorz, André Tegobni socijalizam zbirka je Gorzovih ogleda i studija koji su nastali sredinom šezdesetih godina. Gorza u radničkom pokretu i marksističkoj teoriji osobito zanima već klasično pitanje odnosa reforme i revolucije. Ukratko, on se zalaže za socijalističku strategiju reformi, ali pritom jasno razlučujuči reformizam od doista revolucionarne socijalističke pozicije. Riječ je o revolucionarnim a ne reformistlčkim reformama, koje na kapitalistički sistem djeluju ne tako da ga čuvaju nego tako da ga korak po korak razaraju. Tegobni socijalizam po svim je značajkama djelo lijevo angažiranoga zapadnoevropskog intelektualca: po svojoj zasnovanosti na teorijskoj marksističkoj analizi klasne borbe u visokorazvijenom kapitalizmu i po nastojanju da se iz te analize izluči konkretna politička orijentacija djelovanja, te napokon, i po stanovitim jednostranostima u odnosu na zbilju suvremenog socijalizma kao i u odnosu na naslijeđe organiziranoga radničkog pokreta. Međutim, njezin je bitan teorijski doprinos nepobitan i nadasve aktualan. 1. Sindikalizam i politika 2. Studenti i radnici 3. Reforma i revolucija 4. Tegobni socijalizam 5. Unutrašnji i izvanjski kolonijalizam 6. Kinesko-sovjetski spor 7. Vijetnamski tekst 8. Sartre ili od svijesti do prakse 9. Sartre i marksizam gorc

Odlično stanje NIRO Mladost, Velika edicija ideja, Beograd, 1984. 212 strana, skoro udžbenički format. Esad Ćimić (Mostar, 3. lipnja 1931.),[1] hrvatski je i bosanskohercegovački filozof i sociolog. Osnivač studija sociologije u Zadru i utemeljitelj[gdje - je li općenito ili samo u Hrvatskoj] sociologije religije. Životopis Uredi Esad Ćimić rodio se u Mostaru 1931. godine. U rodnom gradu je završio srednju školu.[2] Na filozofskom fakultetu u Sarajevu završio je, 1960. godine, studij filozofije a doktorirao je 1964. godine s tezom Socijalističko društvo i religija[2]. Predavao je zatim Teorijsku sociologiju na filozofskom fakultetu u Sarajevu. 1972. godine izbačen je iz Partije pod optužbom da je iznutra rušio komunizam.[3] Prvi je doktor sociologije religije u bivšoj Jugoslaviji.[4][provjeriti hrvatsku bogoslovsku literaturu] Njegova knjiga Čovjek na raskršću iz 1975. godine bila je zabranjena[5] i uništena a njegov priručnik za srednje škole Nauka o čovjeku `spontano` je spaljena u dvorištu tuzlanske gimanzije[4]. Nakon toga je isključen sa sarajevskog Fakulteta zbog `moralno-političke nepodobnosti`.[2] Izjašnjavajući se kao Hrvat te objašnjavajući da `nacija nije košulja koja se svaki dan može mjenjati` doživljava poniženja od svojih prijatelja u Sarajevu. Pokušao je objasniti da se `nacija ne uvodi dekretom`. Tvrdio je da džamija ne može biti jedina nacionalna institucija u kojoj će Muslimani postati nacija, već da se za razvoj nacije moraju tvorti sociološki preduvijeti koji, u to vrijeme nisu postojali, kako je istakao Čimić. Upravo `Titovi bosanski muslimani` su se obračunali s njime. Titovi komunisti zapovijedili su ondašnjim bosanskohercegovačkim glavešinama da moraju uvesti `muslimansku naciju`. Prosinca 1975. okružni je sud spalio sve primjerke Čimićeve knjige Čovjek na raskrižju. [6] Od 1976. do 1982. godine profesor je sistematske sociologije na Filozofskom fakultetu u Zadru gdje je jedan je od utemeljitelja studija sociologije.[1] Osim u Zadru, Ćimić radio je u Beogradu (1982. – 1992., profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu)[1] i Ljubljani. Od 1992. do 1995. godine radio je na Institutu za primijenjena društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu u zvanju znanstvenog savjetnika. Profesor je na Hrvatskim studijima od njegovog osnutka, gdje je predavao Opću znanost o društvu, od prosinca 1993. godine obnašao je dužnost ravnatelja Instituta, a od rujna 1994. godine predsjednika Znanstvenog vijeća.[2] Godine 1996. prof. dr. Esad Ćimić vratio se na Filozofski fakultet u Zadru, gdje je bio predstojnik Odsjeka za sociologiju do umirovljenja a nakon umirovljenja profesor emeritus ↓1, vanjski suradnik odjela za sociologiju. Član je Društva hrvatskih književnika.[7] Djela prof. dr. sc. Esada Ćimića prevođena su na engleski, francuski, ruski, talijanski i slovenski jezik.[4] Djela Uredi Socijalističko društvo i religija. Ispitivanje odnosa između samoupravljanja i procesa prevladavanja tradicionalne religije., Sarajevo, 1966. (2. izd. Sarajevo, 1970.) Omladina i religija, Beograd, 1967. Društvo i religija. Marksistička kritika religije., Beograd, 1968. Savez komunista i religija, Beograd, 1969. Religijski fenomen u socijalizmu, Subotica, 1969. Drama ateizacije. Religija, ateizam i odgoj., Sarajevo, 1971. (2. dop. izd. Sarajevo, 1974.; 3. izd. NIRO `Mladost`, Beograd, 1984.; slov. izd. Drama ateizacije: religija, ateizem in vzgoja, Cankarjeva založba, Ljubljana, 1972.; 5. bitno izmj. i proš. izd. Drama a/teizacije, Šahinpašić, Sarajevo-Zagreb, 2007.) Marksizam i odgoj, Osijek, 1973. (suautori: Predrag Vranicki i Veljko Cvjetičanin) Čovjek na raskršću: sociološki ogledi, Sarajevo 1975. (suautorica: Milica Grabovac) Uvod u Marksizam, Beograd, 1975. (2. izd. Uvod u marksizam: osnovi marksističke teorije društva, Mladost, Beograd, 1980.) Politika kao sudbina: prilog fenomenologiji političkog stradalništva, Beograd, 1982. (2. proš. izd. Stvarnost, Zagreb, 1989.) Dogma i sloboda: (otvoreno društvo i zatvorena svijest), Beograd, 1985. Ateizam kao povijesni humanizam, Zagreb, 1988. Metodologijski doseg istraživanja unutar sociologijje religije u Hrvatskoj, Zagreb, 1991. Sveto i svjetovno, Zagreb, 1992. Iskušenja zajedništva - ogledi, Sarajevo, 2005. Od monologa prema dijalogu o bošnjačkoj sudbini, Zagreb-Sarajevo, 2013. Nagrade Uredi 1998.: Medalja s kolajnom s likom dr. Ive Pilara.[8] 2008.: Nagrada Grada Zadra za životno djelo, za osobit doprinos gradu Zadru na području humanističkih znanosti. 2010.: Nagrada Udruge za vjersku slobodu u Republici Hrvatskoj, za naročit doprinos u širenju i ostvarivanju vjerske slobode. Tags: Religija kao moralna činjenica ateizam i religija religija i tradicija religija kao obred savez komunista i religija incidentni ateizam spontani ateizam psihološka strana religije pogledajte sadržaj

Књига је некоришћена. Стање 9/10 Марко С. Марковић, „Стопама Христовим“. Једина мањкавост је што има печат личне библиотеке. Издавач: Манастир Хиландар, Библиотека `Каково` година 1996. страна: 186 стр. формат: 20cm писмо: ћирилица Главне теме: 1. Светски поглед на хришћанство 2. Српска философија историје: а) Православље б) Сава, свети (1174-1235) в) Косовска битка 1389 г) ВЕЛИМИРОВИЋ НИКОЛАЈ (1880-1956) Хришћанско-философско дело (190 стр.) др Марка Марковића, једног од најзначајнијих српских емигрантских писаца, кога су упоређивали са славним руским боготражитељем Иваном Иљином. Још у раној младости издвајао се нарочитим образовањем и поимањем српског хришћанског пута, те ће стога, на препоруку вл. Николаја, постати подсекретар Верско-идеолошког одсека при ЈВуО, да би крај рата дочекао у војним формацијама СДК. Плодоносну каријеру наставио је у Француској, где је и докторирао на Сорбони. С највишом оценом одбранио је тезу `Филозофија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева`, стекавши докторско звање из политичких наука. Комисији је, иначе, председавао лично председник Сорбоне.

Prevod dela: Macromedia Dreamweaver MX 2004 Demystified by Laura Gutman Izdavač: Kompjuter biblioteka Edicija: Stvarni svet Pismo: latinica Broj strana: 1241 Povez: tvrd Visina: 24 cm --------------------------------- Sadržaj Uvod Deo I: Kreiranje web strana pomoću Dreamweavera Poglavlje 1: Novine u Dreamweaveru MX 2004 Poglavlje 2: Radni prostor u Dreamweaveru Poglavlje 3: Kreiranje i rad sa dokumentima Poglavlje 4: Rad sa tekstom Poglavlje 5: Rad sa slikama Poglavlje 6: Linkovi i navigacija Poglavlje 7: Podešavanje glavnog sadržaja Deo II: Dizajn u Dreamweaveru Poglavlje 8: Kreiranje tabela Poglavlje 9: Rad sa formama Poglavlje 10: Dizajn tabela na bazi frejmova Poglavlje 11: Rad sa Cascading Style Sheet datotekama Poglavlje 12: CSS pozicioniranje, niovi Dreamweavera i raspored na strani Deo III: Interaktivnost, DHTML i Multimedija Poglavlje 13: Postizanje interaktivnog ponašanja pomoću ponašanja iz Dreamweavera Poglavlje 14: Kontrola nivoa preko JavaScripta Poglavlje 15: Plug-inovi, ActiveX i Java Poglavlje 16: Kreianje web strana pomoću Flasha Deo IV: Upravljanje sajtom preko Dreamweavera Poglavlje 17: Upravljanje lokalnim sajtom Poglavlje 18: Publikovanje i održavanje sajta Poglavlje 19: Saradnja na radnom mestu Poglavlje 20: Sadržaj koji se postavlja širom sajta definisan preko šablona i biblioteka Deo V: Dreamweaver i živi podaci Poglavlje 21: Kreiranje dinamičkih sajtova preko Dreamweavera Poglavlje 22: Kreiranje dinamičkih strana Poglavlje 23: Još neke dinamičke tehnike Poglavlje 24: Kako pametno koristiti ColdFusion Poglavlje 25: Kako pametno koristiti PHP Poglavlje 26: Kako pametno koristiti ASP.NET Deo VI: Šta je iza Dreamweavera Poglavlje 27: Pisanje koda u Dreamweaveru Poglavlje 28: Prilagođavanje i proširivanje Dreamweavera Poglavlje 29: Kreiranje Vaših proširenja

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika. Centar za kulturnu djelatnost, Zagreb, 1987., tvrd povez, str. 329 + 463, u vrlo dobrom stanju. L.1.O.7.P.2

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2