Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tošić OPUS 4 DOKUMENTI Studentski kulturni centar, Beograd, 2001. Tvrd povez, udžbenički format, 250 ilustrovanih strana. Opus 4 bila je umetnička grupa četvorice mladih kompozitora koju su sačinjavali Milimir Drašković, Miodrag Lazarov Pashu, Miroslav Savić i Vladimir Tošić u periodu od 1976. do 1982. godine u Beogradu. Ovi kompozitori su zajedno studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sedmadesetih godina u klasi profesora Vasilija Mokranjca i tokom studija su započeli zajedničku saradnju. Kompozitori, koji su se pored komponovanja i muzičkog izvođenja minimalne muzike bavili i vizuelnom umetnošću, kroz različite medije grafike, filma, fotografije, slajdova, videa, performansa i time bili vrlo svestrani i multimedijalni na jugoslovenskoj/beogradskoj sceni. Kako je Vladimir Tošić u svom delu Opus 4: dokumenti zabeležio, grupa je oformljena prevashodno iz četiri razloga: 1) potrebom za slobodnim izražavanjem sopstvenih umetničkih stavova; 2) potrebom za saznavanjem činjenica o savremenoj muzici; 3) potrebom da se utiče na promenu tradicionalnog načina vrednovanja i, kao kod svih mladih umetnika, 4) potrebom za javnim prikazivanjem svojih radova. Muzika za Opus 4 nije bila samo ostvaren zvuk, tradicionalno zabeležen u notnom sistemu ili slučajno stvorena i zapažena buka kao u Kejdžovom slučaju, ona je pre svega bila ideja čije se efemerno postojanje ostvarivalo umetničkom praksom. Sa Vladimirom Tošićem smo razgovarali o aktivnostima grupe tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uticajima „likovnjaka“ na njihov rad, Kejdža, Glasa i ostalih progresivnih muzičkih praksi kada je grupa Opus 4 stvarala.(Margita Nikolić) Vladimir Tošić (Beograd, 10. april 1949) srpski je kompozitor, multimedijalni umetnik i redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Rad Studije kompozicije završio je u klasi Vasilija Mokranjca a zatim je radio u muzičkim školama „Stanković“ i „Mokranjac“. Od 1986. godine na Fakultetu muzičke umetnosti predaje kontrapunkt, harmoniju i muzičke oblike. Danas je redovni profesor na Katedri za teorijske predmete. Radio je takođe i kao gostujući profesor na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Kao kompozitor Tošić je svojom kompozicijom Mélange (1975) postavio temelj redukcionističkog i minimalističkog pristupa u srpskoj muzici i do danas ostao jedan od najdoslednijih zastupnika tog pravca. Bio je član avangardne grupe „Opus 4“ koja je pod okriljem Studentskog kulturnog centra delovala početkom sedamdesetih godina 20. veka. Osnova njegovog stvaralačkog pristupa je redukcionistički princip, koji se u njegovom stvaralaštvu ogleda u tome što je delo zasnovano na bitno smanjenoj količini upotrebljene građe, postupaka i zvučnih parametara. Iz tih razloga su sva njegova dela zasnovana na veoma malom broju različitih elemenata a ponekad čak i na samo jednom (boji, ritmu, harmoniji). Pritom više koristi, i veoma pažljivo razvija, one osobine zvuka koje su nekada bile od manjeg značaja (npr. zvučnu boju), dok tradicionalno vodeće parametre (npr. visinu tona) stavlja u drugi plan. Skoro sva dela Vladimira Tošića sadrže uočljive zajedničke osobine a to su: procesualna organizacija, repetitivnost, simetrična lučna forma i insistiranje na boji. Bavi se dosta proširivanjem muzičkog medija kroz audio–vizuelnu sinesteziju, u najširem smislu, tako da je stvorio niz medijski raznolikih dela: likovnih (muzičke grafike, muzički objekti), ambijentalnih, scenskih, konceptualnih, video radova, foto radova, slajdova... koja je izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi. Dela su mu redovno izvođena na festivalima savremene muzike u SAD i Evropi a takođe se nalaze i na više kompakt-diskova.

Naslov: Elektronski elementi i sistemi (udžbenik) Autor: Kapetan I klase mr Nenad Parčina, diplomirani inženjer Izdavač: Savezni sekretarijat za narodnu odbranu - Generalštab JNA Broj strana: 679 Povez: tvrd Očuvanost: solidna, ne vide se znaci korišćenja, na naslovnoj korici trag od odlepljene nalepnice sa inventanim brojem, na prvoj predstrani precrtan taj inventarni broj O knjizi: namenjena je pitomcima Vazduhoplovne vojne akademije, a može poslužiti i ostalim starešinama RV i PVO za proširenje i obnavljanje znanja iz ove oblasti. Knjiga ima tri dela - prvi deo obrađuje osnove elektrotehnike i elektronike, drugi deo osnove radiokomunikacije a treći deo vođene projektile i elektronsku opremu vazduhoplova. Iz sadržaja: Dio 1 - OSNOVI ELEKTROTEHNIKE I ELEKTRONIKE: - glava I: Elektrostatika; - glava II: Elektrokinetika; - glava III: Elektronske cijevi; - glava IV: Poluvodički elementi; - glava V: Oscilatorni krugovi; - glava VI: Impulsna elektronika; - glava VII: Digitalna elektronika. Dio 2 - OSNOVI RADIOKOMUNIKACIJA: - glava VIII: Struktura radio-veza; - glava IX: Radio-prijemnici i radio-predajnici; - glava X: Veze u RV i PVO. Dio 3 - VOĐENI PROJEKTILI I ELEKTRONSKA OPREMA VAZDUHOPLOVA: - glava XI: Karakteristike vođenih letjelica i i elementi sistema upravljanja; - glava XII: Sistemi vođenja; - glava XIII: Elektroenergetska i elektronska oprema vazduhoplova. K-19*

SV 5 60062) Venecija 1957 , Vojislav Marinković , Kulturni centar Beograd 2005 ; izbor fotografija i tekst Goran Malić , Među istaknutim ličnostima srpske fotografije 20. veka nezaobilazno je ime Vojislava Marinkovića. Taj svetski čovek, bonvivan, večiti putnik, koji je predstavljao kulturna dobra i lepote naše zemlje, a bio i diplomata kada su od njega to zahtevali, bio je neumorni tragalac za motivima koje je pretakao u fotografske slike. Iako osnovnim zanimanjem nije bio vezan za fotografiju, postigao je znatno više nego što se moglo očekivati: zastupao je jugoslovensku fotografiju na desetini kongresa u svetu, izlagao svoja dela na mnogim svetskim salonima fotografije, imao samostalnu izložbu u Poljskoj i devet u ondašnjoj Jugoslaviji. Iako u fotografiji amater, uvršten je u enciklopedije i leksikone, među najistaknutije stvaraoce ove zemlje. Pri tom treba imati na umu da je sve u fotografiji uradio volonterski, finansirajući sam svoj rad i izradu dela. Kada i kojom prilikom su snimljene ove fotografije? U maju 1957. godine, članovi Foto-kluba „Beograd” dobili su poziv od Foto-kluba „Gondola` (,,La Gondola`) iz Venecije da dođu u posetu. U delegaciji od sedam članova Marinković je izabran za vođu puta. U Veneciji su srpski fotografi proveli deset dana. Kako nam je Marinković saopštio, ostali saputnici su snimali uglavnom one prizore koje snimaju i turisti. Na izložbama tokom pedesetih godina 20. veka pojavljivale su se njihove slike, ali u ograničenom broju. Najzapaženije radove ostvarili su Vidoje Mojsilović, od čijih su dela ipak zapamćena samo dva - „Gondolijeri” i „Dva sveta` (devojčica i sveštenik), i Raco Bulatović. Marinkovića je zanimalo nešto drugo. Na bezmalo svim njegovim fotografijama su ljudi; takvo je vreme tada bilo - uglavnom nije bilo formalnih rešenja, nego je u žiži uvek bio čovek. Pedesete godine 20. veka, kojima pripada i grupa fotografija iz Venecije, vreme je cvata ponovo otkrivene čovečnosti (posle krvavog rata) i obnove pokidanih veza. Međutim, nije u srpskoj fotografiji kod svih stvaralaca tako: Marinković je neka vrsta rodonačelnika poetskog realizma, umetnik koji uzdiže ljudskost. Njegovi prizori nisu puko beleženje zatečenih motiva. On ima razumevanja za malog čoveka, za skrajnute prizore koje prolaznik i ne uočava jer su suviše obični, svakodnevni. Izdvaja ih on, osetljivi fotograf Marinković, i ume da u njima pronađe nove odnose čitajući jedva primetne znake. Edicija Foto Artget Monografije 5 1/2; mek povez, format 22 x 22 cm , ilustrovano, latinica, 66 strana , tiraž 300 primeraka ,

TIPS & TRICKS ZA PRAVLJENJE SJAJNIH GRAFIKONA! Ova knjiga vam pokazuje kako da pravite grafikone na potpuno drugačiji način od onog koji nudi standardni Excel. Uz pomoć trikova iz knjige, možete da napravite praktično sve što vizuelno zamislite. Takođe, knjiga vam daje mnoštvo saveta i detalja kako da eksterno podešavate grafikone. Primena Excela i SUCCESS© pravila u izveštavanju Knjiga se sastoji iz tri dela: 1. Poslovni grafikoni i SUCCESS© pravila 2. Pravljenje stacked column chart-a 3. Dodatak sa trikovima u Excelu i PowerPointu U prvom delu su pojašnjena SUCCESS© pravila za pravljenje izveštaja za menadžment. Kroz slike su prikazani primeri grafikona i kako su na njima primenjena SUCCESS© pravila. U drugom poglavlju se korak po korak prikazuje postupak pravljenja stacked column chart-a (grafikon za prikazivanje strukture tokom vremena). Tu ćete naći savete kako da sredite grafikon prema SUCCESS pravilima. Istovremeno ćete naučiti kako da svaki detalj na grafikonu menjate eksterno i da napravite šablon koji ćete kasnije koristiti kada budete unosili nove podatke. Samostalno učenje uz pomoć posebnog Excel fajla Knjiga je napisana za samostalan rad i učenje. Pored knjige postoji i posebno kreiran Excel fajl koji prati primere iz knjige. Ako želite da dobijete Excel fajl za vežbanje, pošaljite nam email. Kratak sadržaj 1.POSLOVNI GRAFIKONI 1.0 Uvod 1.1 Klasifikacija 1.2 Profesionalan dizajn 1.3 Primeri 2. KREIRANJE STACKED COLUMN CHART-A 2.0 Uvod 2.1 Korišćenje Excel fajla 2.2 Izvorni podaci 2.3 Unošenje stacked column chart-a 2.4 Pomeranje grafikona u mreži 2.5 Uklanjanje nepotrebnih elemenata 2.6 Maksimalno povećanje Plot Area 2.7 Pravilno korišćenje boja 2.8 Određivanje stilova za ćelije 2.9 Rad sa Excel templejtima 2.10 Dodavanje vrednosti stubićima 2.11 Podešavanje širine stubića 2.12 Promena vertikalnog redosleda stubića 2.13 Pozicioniranje x-ose 2.14 Prikazivanje zbira iznad stubića 2.15 Pravljenje praznog prostora s leve i desne strane grafikona 2.16 Omogućite slobodno skaliranja Y-ose 2.17 Kontrolisanje Y-ose 2.18 Kreiranje sopstvenih oznaka za X-osu 2.19 Napravite legendu na desnoj ivici grafikona 2.20 Automatsko poravnavanje legende prema poslednjem mesecu 2.21 Premestite legendu sa desne na levu stranu 2.22 Unesite vertikalnu liniju za razdvajanje ACT i BUD 2.23 Promena boje x-ose u zavisnosti od podataka 2.24 Dodajte kontrolabilne strelice za varijanse 2.25 Dodajte strelice u vidu XY scatter-a koji se može slobodno menjati 2.26 Sakrijte male vrednosti na grafikonu 2.27 Unesite oznake stubića tako da se mogu slobodno pozicionirati 2.28 Unesite naslov grafikona 2.29 Napravite mrežu za PowerPoint 3 DODATAK 3.1 Kretanje po grafikonima 3.2 Povežite Excel s PowerPoint-om 3.3 Prečice 3.4 Saveti i trikovi 3.5 Često postavljana pitanja 3.6 Veličina fonta za utvrđivanje dimenzija grafikona 3.7 Standardizovane boje, oblici i simboli 3.8 Grafikoni četvrte generacije

TABULA SMARAGDINA Naslov Tabula Smaragdina / [priredio i preveo sa latinskog, nemačkog i engleskog jezika Dušan Đorđević Mileusnić] Jedinstveni naslov De alchemia. srpski jezik Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjižarsko-izdavačka zadruga Baraba, 2018 (Beograd : Alta nova) Fizički opis 173 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Đorđević Mileusnić, Dušan, prevodilac = Đorđević Mileusnić, Dušan, prevodilac Zbirka Bibliotheca Hermetica / [Knjižarsko-izdavačka zadruga Baraba, Beograd]. Alchymia ; 1 ISBN 978-86-80058-07-8 (karton) Napomene Prevod dela: De alchemia Tekst na više pisama Tiraž 500 Napomene: str. 64-66, 109-122, 168-173. Predmetne odrednice Alhemija Smaragdna ploča Smaragdna ploča, Smaragdna tablica ili Zapisi sa smaragda (lat. Tabula Smaragdina) jedan je od najstarijih poznatih alhemijskih tekstova koji, prema verovanju, potiče iz 2. ili 3. veka pre n. e. Autorstvo teksta pripisano je kralјu/bogu Hermesu Trismegistosu, helenističkom sinkretizmu egipatskog boga Thotha i grčkog boga Hermesa. Prema legendi, tekst na smaragd ugravirao je Hermes lično, a pronađena je na njegovom grobu Velikoj piramidi u Gizi. Smaragdna ploča je bila posve nepoznata sve do srednjeg veka, a iako se smatra da je original bio pisan grčkim jezikom i datiran u 4.veku, najstarije preživele kopije su verojatno iz 9. ili 10. veku, na arapskom jeziku. U ezoterijskoj tradiciji, Ploča se smatra delom hermetičke literature pripisane Hermesu. Delo se prvi put pojavilo na Zapadu u delu Pseudo-Aristotela Secretum Secretorum(Secretum Secretorum), što je zapravo prevod arapske knjige Kitab Sirr al-Asar, verovatno iz 9.veka. Knjigu je u 12. veku preveo na latinski Johannes Hispalensis (Johannes Hispalensis). Odlično očuvana knjiga. ts

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista i akademik. Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Potiču Milićevići iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[1] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu, i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novo oslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[2], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[3] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[4] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[5] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[6] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[7] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Bibliografija Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

Kao nova, odlično očuvana. Autor: Eric Normand Broj strana: 592 ISBN broj: 9788673105666 Izdavač: Kompjuter biblioteka Kompjuter biblioteka Godina izdanja: 2021. Kataloški broj: 543. Otkrivanje jednostavnost Funkcionalno programiranje za kroćenje složenog softvera „Otkrivanje jednostavnosti“ je prijateljski, praktični vodič koji će promeniti vaš pristup dizajnu i razvoju softvera. Rezime Savremeni softver je složen, jer je distribuiran na serverima, težak je za testiranje i otporan je na modifikacije. „Otkrivanje jednostavnosti“ je prijateljski, praktični vodič koji će promeniti vaš pristup dizajnu i razvoju softvera. Predstavlja jedinstveni pristup funkcionalnom programiranju, kojim se objašnjava zašto su određene funkcije softvera složene, i uči vas funkcionalnim tehnikama koje možete da upotrebite da biste pojednostavili ove sisteme tako da budu lakši za testiranje i debagovanje. O tehnologiji Programeri se s pravom plaše nenamerne složenosti koja „inficira“ veći deo koda. U ovoj knjizi je prikazano kako da treba da napišete softver koji složenost drži blizu svog inherentnog minimuma. Dok pišete softver, trebalo bi da naučite da razlikujete kod koji menja stanje vašeg sistema i kod koji ne menja stanje vašeg sistema. Kada naučite da razlikujete ta dva koda, možete da refaktorišete veći deo svojih „akcija“ koje menjaju stanje u „proračune bez uzimanja u obzir stanja“. Vaš softver će biti jednostavniji. O knjizi Zahvaljujući ovoj knjizi, takođe ćete naučiti da rešavate složene vremenske greške koje se neizbežno „uvlače“ u asinhroni kod i višenitni kod. U naprednim odeljcima knjige saznaćete kako komponovane apstrakcije pomažu u izbegavanju ponavljanja koda i otvaranju novih nivoa ekspresivnosti. Šta je unutra Obrasci za jednostavniji kod Moćni pristupi vremenskom modeliranju za pojednostavljivanje asinhronog koda Kako funkcije višeg reda omogućavaju ponovnu upotrebljivost i komponovanje koda O čitaocima Knjiga je namenjena za srednje i napredne programere koji izrađuju složeni softver. Vežbe, ilustracije, samoprocene i praktični primeri „učvršćuju“ svaku novu ideju. O autoru Eric Normand je stručni programer softvera i uticajni nastavnik funkcionalnog programiranja od 2007. godine. Sadržaj 1 Dobrodošli u otkrivanje jednostavnosti! 2 Funkcionalno razmišljanje na delu DEO 1 - AKCIJE, IZRAČUNAVANJA I PODACI 3 Razlikovanje akcija, izračunavanja i podataka 4 Izdvajanje proračuna iz akcija 5 Poboljšanje dizajna akcija 6 Ostati nepromenljiv na promenljivom jeziku 7 Ostati nepromenljiv u nepouzdanom kodu 8 Stratifikovani dizajn, 1. deo 9 Stratifikovani dizajn, 2. deo DEO 2 - APSTRAKCIJE PRVE KLASE 10 Funkcije prve klase, 1. deo 11 Funkcije prve klase, 2. deo 12 Funkcionalna iteracija 13 Ulančavanje funkcionalnih alatki 14 Funkcionalne alatke za ugnežđene podatke 15 Izolovanje tokova događaja 16 Deljenje resursa između tokova događaja 17 Koordinacija tokova događaja 18 Reaktivne i slojevite arhitekture 19 Buduće funkcionalno „putovanje“ „Ova knjiga je obavezna literatura za `kroćenje` složenog softvera. Jedan je od najzanimljivijih naslova godinama“. Aydinbas, EXXETAAG „Najfascinantniji i najintuitivniji vodič za čist i jednostavan softver. Preporučujem ga svim programerima softvera.“ Rob Pacheco, Vision Government Solutions „Odličan resurs za učenje funkcionalnog razmišljanja i praktičnih tehnika programiranja koje iz njega proističu. Sa sigurnošću mogu da ga preporučim svojim kolegama.“ Joel Luukka, Geniem „Neizostavni vodič za prepoznavanje i `osvajanje` složenosti.“ Bryan Miller, Petrolitix

GRAD U HISTORIJI: Njegov postanak, njegovo mijenjanje, njegovi izgledi Izdavač: Naprijed, Zagreb Prevod: Vladimir Ivir Povez: tvrd Broj strana: 692 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Pečatirana, poneka flekica na marginama strana, vrlo dobro očuvana. Mumfordovo monumentalno djelo „Grad u historiji“ objavljeno je prvi put 1962. godine i odmah proglašeno kapitalnim djelom kulture našega vremena. Prema riječima talijanskog urbanista Marija Laba, Mumford je u ovoj svojoj knjizi dao „definiciju grada koja nadmašuje definicije svih historičara i filozofa koji su se tim problemom bavili prije njega“. S A D R Ž A J: 1. Svetište, selo i utvrđenje 2. Kristalizacija grada 3. Oblici i obrasci predaka grada 4. Priroda antičkoga grada 5. Pojava polisa 6. Građanin i idealni grad 7. Helenistički apsolutizam i urbanost 8. Od megalopolisa do nekropolisa 9. Samostan i zajednica 10. Unutarnje uređenje srednjovjekovnog grada 11. Raspadanje srednjeg i najava novog vijeka 12. Struktura barokne moći 13. Dvor, parada, prijestolnica 14. Trgovačka ekspanzija i urbano rastvaranje 15. Paleotehnički raj: „Ugljeni grad“ 16. Od predgrađa do grada budućnosti 17. Mit megalopolisa 18. Retrospektiva i perspektiva (K-37)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rimska kamena plastika u jugoslovenskom delu provincije Donje Panonije / Velika Dautova - Ruševljan Novi Sad 1983. Tvrd povez, veliki format (28x21cm), 214 strana 730 grama Arheologija (od grčkih reči αρχαίος = star, (u savremenom grčkom i prastar) i λόγος = nauka, reč, misao) je nauka koja izučava materijalne ostatke, tj. sve uočljive tragove ljudskih delatnosti radi upoznavanja njihove sadržine u određenom vremenu i prostoru, kao i njihovog značenja u određenom socijalnom, ekonomskom i istorijskom okruženju. Iako je uobičajeno da se njeno proučavanje vezuje za „starine“, tj. za davnu prošlost, njome je obuhvaćeno vreme od najstarijih materijalnih ostataka, pa sve do današnjih dana.[1] Po svom sadržaju i ciljevima arheologija je društveno-istorijska naučna disciplina. Po naučnim izvorima i metodi rada arheologija je istovremeno i egzaktna nauka, što znači da se bazira na materijalnim ostacima (pokretnim i nepokretnim) potpomažući se pritom, ako ih ima, pisanim izvorima radi što boljeg testiranja hipotezâ. Njen osnovni i trajni cilj takvog načina rada jeste upoznavanje čoveka kao inteligentnog člana ljudskog društva, stvaraoca i tvorca kontinuirane kulturne evolucije.[2] Arheologija poseduje određene metode u izučavanju prošlosti ljudi. Pored toga oslanja se i na ceo niz drugih, pomoćnih naučnih disciplina kao što su: geologija, paleontologija, antropologija, etnologija, antička istoriografija, hemija i dr.[3] Na arheologiju se može gledati i kao na društvenu nauku i humanističku nauku. Ovo zavisi od paradigme koja se posmatra.[4] Rezultati i plodovi arheoloških istraživanja postižu svoj cilj ako postanu pristupačni, vidljivi i razumljivi ne samo stručnjacima, nego i svima onima čiju pažnju privlači arheologija kao izrazito socijalna i antropološka nauka.[5] Arheologija i društvene nauke Arheologija, koja se u novije doba sve više vezuje uz antropologiju a ne istoriju kako je to bilo uobičajeno u prethodnom razdoblju i to naročito u Evropi, proučava ljudska društva i objekte koje su ona ostavila za sobom. To naročito dolazi do izražaja tokom proučavanja praistorije o kojoj su gotovo uvek jedina svedočanstva njeni materijalni ostaci (npr. oruđa od kamena, kosti i metala, keramika, ostaci arhitekture, itd.). Pored praistorije arheologija se bavi i proučavanjem istorijskih perioda, to jest perioda u kojima postoje pisani izvori, i ona u tom slučaju uglavnom ima ulogu pomoćne istorijske nauke. Iako su neki od njenih spektakularnijih otkrića glavni znak prepoznavanja arheologije, takvi su nalazi srazmerno retki i najčešće nedovoljno dokumentovani tako da oni vrlo često nemaju veliku vrednost sa stanovišta naučne arheologije. Moderna arheologija se zasniva na timskom radu i detaljnom dokumentovanju i analizi svih nalaza (uključujući tu i informacije o prirodnoj sredini, ljudske ostatke, arhitekturu, artefakte, biofakte, itd.) i njihovih asocijacija u cilju što preciznijeg rekonstruisanja ljudskih kultura i uopšte ljudskog života u prošlosti....

Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 1, 1960-1965. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 97, [6] str. s tablom : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 2, 1966-1969. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Endi Vorhol (engl. Andy Warhol; Pitsburg, 6. avgust 1928 – Njujork, 22. februar 1987) je bio američki slikar, režiser, publicista, glumac i najveća figura pop-arta. Studirao je dizajn na Univerzitetu Karnegi Melon nakon čega je otišao u Njujork. Biografija Rođen je u Pitsburgu u Pensilvaniji pod pravim imenom Endru Vorhola. Njegov otac Andrej Varhola (prezime se pisalo „Varhola“ u Evropi, ali je promenjeno na Vorhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (danas: Mikova, Slovačka). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U izvorima je nađeno da se rodio između 1928. i 1931. godine. On sam nam tvrdi da je godina rođenja iz 1931. falsifikat u matičnim knjigama. Najčešće se navodi godina rođenja i datum rođenja 6. avgust 1928. godine. Njegov otac je iako je u mnogim biografijama navedeno da je radio u rudnicima, ipak radio na građevinama u Pensilvaniji i njegova porodica je bila grčko-katoličke veroispovesti.[8] Imao je dva brata. U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949, preselio se u Njujork i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. 1960.-e Tokom 1960-ih Vorhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Vorhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Vorhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao Koka - kola, kao i poznate popularne ikone, kao Merlin Monro, i Elizabet Tejlor. Godine 1963, osnovao je atelje „The Factory“ i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate andergraund ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Vorhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Tokom 1950-ih Vorhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Fredie Herko, Ronald Tavel, Mari Voronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Vorhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Vorholove Superstars“, među kojima su Edie Sedgvik, Viva (Vorholova superzvezda), Niko, Kandi Darling, i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Vorholovi prijatelji do njegove smrti. Važne ličnosti iz njujorškog andergraund umetničkog i filmskog sveta pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Vorholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Varhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a. Pokušaj ubistva Valerie Solanas se juna 1968. pojavila u „Factory“-u i pucala u Vorhola. Mario Amaia je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u „Factory“-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Factory“-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedva je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Factory“ je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj „Factory“-a 60-ih. 1970-e U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Vorhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Cedunga napravljen je 1973. godine. Vorhol je izlazio u poznate noćne klubove na Menhetenu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. 1980-e Tokom 1980-ih Vorhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i finansijski, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima. Vorhol je, takođe, cenio intenzivan holivudski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Seksualnost Vorhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama. Tokom karijere Vorhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi crpe snagu ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreni. U knjizi memoara Popizam: Vorholove šezdesete, umetnik se priseća razgovora sa filmskim stvaraocem Emil de Antoniom, na temu problema koje je imao zbog svoje otvorene homoseksualnosti. Ova činjenica je omela Vorhola u uspostavljanju društvenih odnosa sa tada nadaleko poznatijim pop umetnicima poput Džaspera Džounsa i Roberta Raušenberga koji su obojica bili homoseksualci, ali to skrivali od javnosti. De Antonio je objasnio kako je Vorhol isuviše „sviš“ (američki termin za feminizirano i kemp ponašanje). Vorhol potom izjavljuje: “Nisam imao ništa da ponudim kao odgovor na to. Bila je to evidentna istina. Tako da sam odlučio da ne brinem o tome, jer su to stvari koje ionako nisam želeo da menjam i za koje sam smatrao da ne moram da menjam.“ Religijska ubeđenja Vorhol je praktikovao katolicizam istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve na Menhetenu je rekao da je u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog hrišćanstva. Vorholov brat je rekao da je Vorhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Smrt Vorhol umire rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, on se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Vorholov advokat podneo tužbu. Vorhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Joko Ono. Slike Do početka 1960-ih Vorhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Vorhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Vorhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop-art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roj Lihtenštajn kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Vorhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Vorhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Kambelove supe, koje je jeo za ručak tokom celog života. Varhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Vorhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Vorhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Vorhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962—1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javni spektakl i opominju medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov kitonovski (Baster Kiton) stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Endi“ misli. Da li je Endi užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvrednosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Filmovi Vorhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966.). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Vorhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Filmografija Filmovi koje je režirao Endi Vorhol God. Srpski naziv Originalni naziv 1963. Blow Job 1963. Eat 1963. Haircut 1963. Kiss 1963. Naomi`s Birthday Party 1963. Sleep 1964. 13 Most Beautiful Women 1964. Batman Dracula 1964. Clockwork 1964. Couch 1964. Drunk 1964. Empire 1964. The End of Dawn 1964. Lips 1964. Mario Banana I 1964. Mario Banana II 1964. Messy Lives 1964. Naomi and Rufus Kiss 1964. Tarzan and Jane Regained... Sort of 1964. The Thirteen Most Beautiful Boys 1965. Beauty #2 1965. Bitch 1965. Camp 1965. Harlot 1965. Horse 1965. Kitchen 1965. The Life of Juanita Castro 1965. My Hustler 1965. Poor Little Rich Girl 1965. Restaurant 1965. Space 1965. Taylor Mead`s Ass 1965. Vinyl 1965. Screen Test 1965. Screen Test #2 1966. Ari and Mario 1966. Hedy (film) 1966. Kiss the Boot 1966. Milk 1966. Salvador Dalí 1966. Shower 1966. Sunset 1966. Superboy 1966. The Closet 1966. Chelsea Girls 1966. The Beard (film) 1966. More Milk, Yvette 1966. Outer and Inner Space 1966. The Velvet Underground and Nico 1967. The Andy Warhol Story 1967. Tiger Morse 1967. **** 1967. The Imitation of Christ 1967. The Nude Restaurant 1967. Bike Boy 1967. I, a Man 1968. San Diego Surf 1968. The Loves of Ondine 1969. Blue Movie 1969. Lonesome Cowboys 1972. L`Amour 1968. Flesh (film) Flesh for Frankenstein (1973) aka Andy Warhol`s Frankenstein (USA) Blood for Dracula (1974) aka Andy Warhol`s Dracula (USA) Muzika Vorhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „produkujući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Vorhol i Lu Rid su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Vorhol je dizajnirao omote za dva albuma Rolingstonsa: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Vorhol je uradio nekoliko portreta Mika Džegera. Godine 1990. Lu Rid snima album Sons for Drella (jedan od Vorholovih nadimaka bio je Drela, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa Džon Kejlom. Na albumu Rid se izvinjava Vorholu zbog sukoba. Vorhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dilana i Džon Lenona. Vorhol je dizajnirao omot za Lenonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Vorhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Vorhol je imao veoma veliki uticaj na novotalasni/pank rok bend Devo, kao i na Dejvida Bouia, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Endi Vorhol“ za album Hunky Dory (1971). Knjige Tokom 50-ih objavio je samostalno nekoliko knjiga, a od kasnijih 1960-ih „piše“ nekoliko knjiga koje su bile komercijalno objavljivane: A, a novel (1968. ISBN 978-0-8021-3553-7.) – prepis, koji ima grešaka u pisanju, kao i fonetske beleške zvukova u pozadini i mumlanja, audio-zapisa jedne večeri u Factory. The Philosophy of Andy Warhol; from A to B and back again}-. 1975. ISBN 978-0-15-671720-5.) – prema tvrđenjima Par Heket u uvodu za -{The Andy Warhol Diaries, ona je priredila knjigu na osnovu dnevnih telefonskih razgovora i audio kasete koje joj je Endi dao. Pomenute kasete su sadržale razgovore sa Bridžid Berlin i sa bivšim urednikom magazina Interview, Bobom Kolacelom. Popism: The Warhol Sixties. 1980. ISBN 978-0-15-672960-4.), pripremili su je Vorhol i Pat Hekket. To je retrospektiva 1960-ih i uloge pop arta. The Andy Warhol Diaries. 1989. ISBN 978-0-446-39138-2.) – pripremila je Par Heket na osnovu Vorholovog dnevnika koji joj je svakodnevno diktirao preko telefona. Vorhol je počeo da vodi dnevnik kako bi imao uvid u svoje troškove, ali kasnije je dnevnik sadržao i njegova razmišljanja o kulturi i ličnim stvarima. Vorhol je osnovao modni magazin „Interview”, koji se i danas objavljuje. Drugi mediji Crtež: Vorhol je svoju karijeru počeo kao crtač. Najpoznatiji su njegovi crteži cipela. Neki od njegovih crteža su objavljeni kao knjižice: „Yum, Yum, Yum“ – o hrani; „Ho, Ho, Ho“ – o Božiću i, naravno, „Shoes, Shoes, Shoes“. Umetnički najcenjenija knjiga crteža je „The Gold Book“, koja sadrži crteže mladih muškaraca. Audio: Jedno vreme Vorhol je svuda sa sobom nosio diktafon i snimao je sve i svakog sa kim je pričao. Neki od ovih zapisa bili su osnova za njegov književni rad. Televizija Vorhol je sanjao da ima svoj TV šou po nazivu „The Nothing Special“ koji bi govorio o njegovoj omiljenoj temi: Ništa. Kasnije je ima dve emisije: „Andy Warhol’s TV“ 1982 i „Andy Warhol’s Fifteen Minutes“ za MTV, 1986. pored svojih emisija, redovno se pojavljivao u drugim emisijama. Moda: Kaže se da je rekao „Radije bih kupio haljinu i zakačio je na zid nego sliku.“ Kompjuter: Vorhol je koristio Amigu za digitalnu umetnost. Muzeji Muzej Endija Vorhola u Pitsburgu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Vorholov brat, Džon Vorhol i Vorhol zadužbina iz Njujorka osnovali su 1992. Vorholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Vorholovi roditelji. Najpoznatije izjave U budućnosti će svako imati svojih 15 minuta svetske slave. Umetnik je osoba koja pravi stvari koje ljudima ne trebaju, ali on iz nekog razloga misli da bi bila dobra ideja da im se daju. MG91 (N)

Lazar Arsenijevic Batalaka, Istorija srpskog ustanka,1-2, Prosveta, Beograd, 1988 g. , (Reprint izdanja iz 1898. i 1899. godine, 1085 strana, 3mape, tvrd povez, 24.5cm. Knjige su NOVE, NEKORISCENE, u perfektnom stanju. Jedino su na prvoj i na poslednjoj praznoj strani svake knjige, mali pecati-Ex Libris moje dece koja su u inostranstvu i knjige nisu ni otvorila. Lazar Arsenijević Batalaka (1795 - 1868), savremenik Prvog srpskog ustanaka, zatim državni savetnik (od 1842), kapućehaja Srbije u Carigradu (1846 - 1847) i ministar pravde i prosvete, istovremeno je i jedan od njegovih zapaženih istoriografa. Njegova Istorija srpskog ustanka, ne samo po obimu već i po sadržini i obilju dokumentacije jedno je od najpotpunijih dela o ustanku 1804 - 1813. godine koji je doveo do obnove srpske države u XIXI veku. Delo Lazara Arsenijeveća je u stvari bio prvi pokušaj, velikim delom i uspeo, da se, uz obilnu dokumentarnu građu i sa kritičkim osvrtima, da potpuna istorija srpske revolucije Karađorđeva vremena. Batalaka se 1814. godine preselio u Hotin, gde ga je koristio Karađorđe za svoju prepisku sa ustaničkim vojvodama i komandantima. Boravak u blizini Karađorđevoj bio je za Batalaku velika moralna i duhovna potkrepa. Posle Karađorđeve pogibije 1817. godine Batalaka je u dva maha pisao molbe knezu Milošu da mu se odobri povratak u Srbiju. 1827. godine Batalakine molbe su urodile plodom. Batalaka je svoju Istoriju srpskog ustanka stvarao dugo, radeći na njoj neumorno i sistematič

Mek povez, br.strana 348, Chess Stars 2015.god. Autor - Alexei Kornev velemajstor i istaknuti sahovski trener Stanje - odlicno 5 (nova, nekoriscena) ROSSOLIMO AND FRIENDS - A Complete Repertoire vs. the Sicilian defence - Svaki sahista, koji zapocinje svoju partiju potezom 1.e2-e4, trebao bi biti savrseno spreman za odgovor crnog 1...c7-c5 Zasto je ovo otvaranje toliko opasno za belog? Stvar je u tome da je u svim osnovnim varijantama Sicilijanske odbrane borba dvosekla, i cesto vodje belih figura idu na rizik onoliko koliko i crni. Beli je prakticno lisen mogucnosti da pojednostavi igru brojnim izmenama. U gotovo sviim varijantama Sicilijanke, prikupljena je ogromna kolicina teorije, i ne mogu svi ljubitelji saha sebi priustiti toliko vremena i truda da nauce beskrajne varijante u svim glavnim sistemima. Shodno tome, autor, velemajstor kornev je odlucio da izabere sisteme koji ne zahtevaju fenomenalnu memoriju za sahiste koji vode bele figure, vec su zasnovani na zdravoj pozicionoj osnovi! Rosolimo napad i Moskovska varijanta analizirani su u prvom i drugom delu ove knjige, i obe varijante savrseno zadovoljavaju ove kriterijume! U trecem delu knjige, analizirani su brojni drugi potezi za crnog, pored 2...Sc6, 2...d6 i bez sumnje najopasniji potez za belog 2...e6. Protiv ovog poteza, autor je predlozio prilicno moderan potez u poslednjih nekoliko godina, potez 3.g3. Upravo ovaj potez u ovoj varijanti cesto igra i svetski prvak Magnus Karlsen i postize brojne pobede... Vrhunska knjiga! Sadrzaj i deo sadrzaja prikazan na fotografijama. Namenjena naprednim sahistima! Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Jovan Cvijić, tri knjige, izdanje SANU Solidno očuvano Balkansko poluostrvo ima nekoliko podvlačenja 1. Karst, novi rezultati o glacijalnoj eposi balkanskih poluostrva 2. Balkansko poluostrvo 3. Govori i članci Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije.

Odlično bibliofilsko retko izdanje Sava Sandić Sava Sandic..jpg Datum rođenja 1915. Mesto rođenja Zaječar Kraljevina Srbija Datum smrti 2016. (100/101 god.) Mesto smrti Beograd Srbija Sava Sandić (Zaječar, 1915 — Beograd, 2016) bio je istaknuti i najstariji srpski vajar, koji je preminuo u 102 godini života. Borba za opstanak i život u teškim ratnim i poratnim godinama, u porodici čiji su potomci rano ostali bez roditelja, utemeljili su njegova osnovna životna načela – skromnost, upornost, vedrinu, posvećenost svome pozivu.[1] Prvu u nizu od petnaestak samostalnih izložbi priredio je u Beogradu 1953. Osvojio je niz značajnih nagrada i priznanja, među kojima je i Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). U svom stvaralaštvu ostao je veran klasičnim vajarskim koncepcijama i materijalima, u kojima je radio portrete, figure i predstave životinja.[2] Život i karijera[uredi | uredi izvor] Rođen je u Zaječaru 1915. godine u izbeglištvu, tokom Prvog svetskog rata, u porodici koja je rano ostala bez roditelja. Još kao dečak, Sava je pokazao svoju preferenciju za umetnost, a imao je poseban afinitet za plastični dizajn, koji se kasnije pretvorio u svoj životni poziv. U borbi za opstanak, „od nemila do nedraga”, život ga je vrlo rano primorao da se školuje i pripremi za buduću profesiju vajara „u kojoj je manuelnost važna veština”.[1] Od Pina Grasija, velikog majstora zanata, učio je (kao šegrt) u kamenorezačkoj radionici, a u Zanatskoj školi predavao mu je Mihailo Petrov. Kao i najpoznatiji vajari, posebno oni sa područja Balkanskog poluostrva, prvi je savladao zanat, umetničku obradu kamena, a potom je 1933. počeo da se usavršava u studiju poznatog vajara Toma Rosandića, koji je ubrzo postao njegov glavni saradnik.[3] Značajnu ulogu u budućem Sandićevom umetničkom formiranju imao je tečaj crtanja kod Petra Dobrovića i dugogodišnja uloga pomoćnika i učenika u ateljeu vajara Tome Rosandića. Da je Rosandić bio dobar Sandićev učitelj govori podatak da je skulpturu „Igrali se konji vrani” koja se danas nalazi ispred Narodne skupštine, inače Rosandićevo delo iz 1937, tehnički uspešno realizovao Sandić, i time potvrdio naučeno majstorstvo rada i veštine.[1] Jedan od značajnih datuma u njegovom životu je 1939. godina kada je upisao studije na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, sa već stećenim širokim likovnim obrazovanjem, i 1949. godina kada je primljen u Majstorsku radionicu Tome Rosandića, u kojoj ostao narednih pet godina. Potom je stvarao u sopostvenoj ateljeu, u svom domu koji je izgradio u ulici Vasilija Gaćeše 6 na Senjaku u Beogradu, zajedno sa suprugom, vajarkom Mirom Sandić (1924–2010), sa kojom je imao zajedničku likovnu preokupaciju, pa se kao čest motiv dela i Save i Mire Sandić javlja - materinstvo.[4] Bio je član ULUS-a od 1948. godine, ULUPUDS-a od 1956. godine, i pripadnik grupe „Samostalni” i FIDEM-a. Za redovnog člana Matice srpske izabran je 1995. godine iz kategorije dobrotvora i priložnika.[3] Za života Narodnom muzeju u Beogradu, Sandić je donirao 15 svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz porodične kolekcije. Ova ustanova je 2015. godine, u znak zahvalnosti prigodnom izložbom, obeležila 100. rođendan Save Sandića.[3] Umetničko stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Sandićeva estetska načela... najbliža su evropskoj tradiciji figuralne plastike, bliska i njegovom učitelju Rosandiću. Put koji je prešao formirao je Sandićevo uverenje da sve nastaje dugotrajnim radom i krajnjim savladavanjem zanatskih veština, a tek posle toga talenat rađa umetničko delo. U svom radu negovao je figurativnu plastiku, kojoj je ostao veran tokom celokupnog stvaralaštva. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Grafičkom kolektivu u Beogradu 1953, a potom je svoj dar i majstorstvo, „bojio ličnim senzibilitetom” i ispoljio u stilizovanim formama vezanim za prirodu i realnost, više od pola veka na samostalnim i desetinuama grupnih izložbi u Beogradu, mnogim gradovima Jugoslavije, kao i u inostranstvu. Svoje radove Sansić je izvodio najviše u bronzi, gipsu, tikovini, orahovom drvetu i kamenu. Predstave portreta, aktova, ženskih figurina, animalističkih skulptura, izvedene su u punoj plastici, bareljefu i na medaljama. U reprezentativne primerke Sandićevog opusa spadaju monumentalne figure „Karijatida“ i „Flora“, izvanredni „Autoportet“, ekspresivni „Asketa“, nežne ženske figurine „Balerina“, „Sedeća devojka“, „Žena sa ogrlicom“.[2] Njegove skulpture krase muzeje i privatne kolekcije, ali i slobodan prostor, poput spomenik palim borcima u Vrdniku (1950), a 1952 i Žablju (1952), na svim kontinentima. Umetnik — darodavac[uredi | uredi izvor] Umetnikova ostvarenja danas se nalaze u poklon kolekcijama u Srbiji, poput one koju je 2008. umetnik darovao Muzeju grada Beograda, i kojom je želeo da ostavi spomen na svoj rad i život u Beogradu, kroz dela koja predstavljaju svojevrstan presek njegovog umetničkog izraza u rasponu od 1950. do 2003. godine. Ili poput one poklonjene Narodnom muzeju u Beogradu, u kojoj je umetnički (i bračni) par Sandić donirao veliki broj svojih dela, ali i značajne radove drugih umetnika iz njihove kolekcije. Ili poput one koju su vajari-Mira i Sava Sandić, učinili izuzetan i neprocenjiv gest - Narodnom muzeju u Kragujevcu, tačnije Istorijsko-umetničkoj zbirci - Zbirci vajarskih radova, sa ukupno 12 svojih radova. Ugovorom 07-739, 17.10.2005. Narodni muzej u Kragujevcu preuzeo je ove radove na čuvanje, Tags: mira sandić

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dnevnik 1896-1920 Dnevnik Jovana Jovanovića deo je njegove bogate zbirke dokumenata koja se čuva u Arhivu Jugoslavije i sadrži 92 arhivske kutije. Arhivistički je obrađen jedan njen deo, 69 kutija, s inventarom kao informativnim sredstvom. Preostali deo još je neobrađen, ali se može nesmetano koristiti pošto je urađen odgovarajući popis sadržaja preostalih kutija. Dnevnik se čuva u kutiji broj 54. Manji deo pisane zaostavštine Jovana Jovanovića nalazi se u Arhivu Makedonije u Skoplju. Razdoblje koje obuhvata Jovanovićev Dnevnik vreme je kada je obavljao diplomatske poslove; iz tog razloga on je, pre svega, posvećen spoljnoj politici Kraljevine Srbije. Jovanovićev Dnevnik nije redovno vođen, ima praznina, ali kada se pogleda u celini, ostavlja utisak impozantnog dela i po obimu i po značaju podataka korisnih istraživačima Velikog rata, pre svega za proučavanje diplomatije Srbije, njenih odnosa sa saveznicima i neprijateljima, kao i Jovanovićeve uloge u svim tim zbivanjima. Jovan Jovanović – Pižon (Beograd, 3. septembar 1869 — Ohrid, 20. jun 1939) bio je srpski diplomata, političar i pisac. Uoči izbijanja Julskog ultimatuma je bio ambasador Srbije u Austrougarskoj. U Beogradu je završio osnovnu školu i gimnaziju, kao i prava na Velikoj školi 1891. godine. Zatim je nastavio studije prava na univerzitetu u Parizu, gde je stekao `lisans` (diplomirao). Po povratku maja 1892. godine postavljen je za pisara u beogradskom Varoškom sudu.[1] Nosio se otmeno, sa visokim okovratnikom i u odelu krojenom po pariskoj modi. Zbog toga je dobio nadimak Pižon što na francuskom znači golub.[2] Između 1899. i 1903. bio je pisar Poslanstvu Kraljevine Srbije u Carigradu, pisar Ministarstva finansija (1901-1903) i sekretar Ministarstva inostranih dela. Izabran je još 1900. godine za vanrednog profesora Velike škole. Tokom 1903-1904. godine Jovanović je bio u Sofiji, otpravnik poslova, a nakon pauze, 1906. godine diplomata u Atini, gde je kratko vršio je dužnost otpravnika poslova u poslanstvu Kraljevine Srbije u Grčkoj. Godine 1907. on se bavi poslom u Kairu, pa preuzima dužnost konzula na Cetinju 1907-1909. godine.[3] Uz Svetislava Simića, bio je jedan najzaslužnijih državnih službenika za pomaganje i organizaciju srpskog četničkog pokreta u Makedoniji.[4] Na upravi srpskog konzulata u Skoplju bio je od jula 1909. do 1911. godine. Godine 1911. postaje načelnik odeljenja Ministarstva inostranih dela, a 1912. godine i ministar ovog ministarstva. Od 1912. do 1914. godine bio je poslanik u Beču, zatim pomoćnik ministra inostranih dela 1914-1915. godine. Bio je stalno uz predsednika vlade Pašića, sa kojim se povlačio iz Niša, preko Kraljeva, Raške, Prištine, Prizrena do Skadra. Nakon konsolidicaje državnog vođstva u izgnanstvu, sa ostrva Krfa je otišao u novu diplomatsku misiju. Postao je poslanik Kraljevine Srbije u Londonu 1915-1916. godine, i Vašingtonu 1919-1920. godine. Penzionisan je 1920. godine po svom zahtevu, kao diplomata u Americi, i po povratku u novu državu Kraljevinu SHS, ulazi u politički život. Kada je osnovana Zemljoradnička stranka ulazi u nju, i već na prvim izborima 1920. godine izabran je kao nosilac liste u banjalučkom okrugu za narodnog poslanika. U tom okrugu će biti biran za poslanika i na sledećim izborima - 1923, 1925. i 1927. godine. Tokom šestojanuarske diktature apstinira, i jedan je od osnivača Udružene opozicije. U politički život se aktivno vratio pred izbore 1935. godine, i to na listi dr Vladimira Mačeka. Poslednji put je izabran za poslanika, takođe na Mačekovoj opozicionoj listi, 1938. godine u Oplenačkom srezu. Celog života je bio aktivni dopisnik srpskih uglednih časopisa i pisac. U Srpskom književnom glasniku pisao je pod pseudonimom Inostrani. Sarađivao je i sa časopisima „Zorom”, „Delom”, „Novom Evropom” i više dnevnih listova, „Politikom” i drugim. Napisao je i značajno delo Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja.[5] Preminuo je u Ohridu juna 1939. godine; pozlilo mu je tokom održavanja političke konferencije u hotelu „Srpski Kralj”. Njegov „Dnevnik (1896-1920)“ objavljen je 2015. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tibor Zivkovic Izgubljeni izvor Konstantina Porfirogenita DE CONVERSIONE CROATORUM ET SERBORUM - O Srbima i Hrvatima Konstantin Porfirogenit, autor Tibor Živković Istraživanja slovenskih poglavlja iz dela `De administrando Imperio` knjige vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita O Srbima i Hrvatima, kao i o Dalmaciji - najstariji izvori za istoriju Srpskog i hrvatskog naroda Tibor Živković je bio direktor istorijskog instituta i srpski istoričar čija su se istraživanja većinom odnosila na rani srednji vek u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj i Grčkoj; zatim srpsko-vizantijske odnose, kao i etničke simbioze. Osnovno i srednje školovanje završio je u Beogradu. Diplomirao je na Katedri za stari vek Filozofskog fakulteta u Beogradu 1990. godine. Magistrirao je 1996. godine sa tezom Slavizacija na teritoriji Srbije od VII-XI veka, koja je kasnije objavljena kao knjiga pod naslovom Sloveni i Romeji (2000). Od 1997. godine radio je u Istorijskom institutu SANU. Doktorirao je 2000. godine sa disertacijom Sloveni pod vlašću Vizantije od VII do XI veka (do 1025. god.), na osnovu koje je kasnije štampana knjiga u dva izdanja (2002, 2007), pod naslovom Južni Sloveni pod vizantijskom vlašću (600—1025).[4] Poslednje radove je posvetio pručavanju i analizi osnovnih izvora ranog srednjeg veka u Jugositočnoj Evropi: Letopis popa Dukljanina i O upravljanju carstvom Konstantina VII Porfirogenita, iz kojih su proistekle knjige Gesta Regum Sclavorum II (2009), De conversione Croatorum et Serborum – A Lost Source (2012), na engleskom jeziku. Posthumno je 2013. objavljen prevod ove knjige Izgubljeni izvor Konstantina Porfirogenita, kao i knjiga Anonymi descriptio Europae Orientalis (2013), na kojoj su sarađivali i Vladeta Petrović, Aleksandar Uzelac i Dragana Kunčer. Konstantin VII Porfirogenit (grčki:Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος) (2. septembar 905 — 9. novembar 959) bio je vizantijski car (913—959) i istoričar. Sa svojim saradnicima autor je četiri istorijska djela: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.[1] Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit je rođen 905. u Carigradu, a kao jedini sin cara Lava VI Mudrog iz njegovog odnosa sa Zojom Korbonopsinom.[2] Posle smrti Lava VI (911) državom je upravljao njegov brat car Aleksandar I, ali je on umro sredinom 912. godine, a stvarna vlast je data prvo regenstvu koje je vodio patrijarh Nikola I Mistika, a posle majka Konstantina VII i na kraju 920. je stvarnu vlast uzeo Roman I Lakapin car-savladar i tast Konstantina VII.[2] Konstantin VII uspeo je da preuzme vlast tek od 945. godine i vladao je samostalno do svoje smrti 959. godine.[3] Njegova vladavina je sa političkog aspekta beznačajna, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantijskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora. Konstantinova dela su bogata informacijama. Najpoznatije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima.[4] Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere. Tibor Živković (Mostar, 11. mart 1966 — Beograd, 26. mart 2013[1]) bio je srpski istoričar čija su se istraživanja većinom odnosila na rani srednji vek u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj i Grčkoj; zatim srpsko-vizantijske odnose, kao i etničke simbioze.[2][3] Biografija Osnovno i srednje školovanje završio je u Beogradu. Diplomirao je na Katedri za stari vek Filozofskog fakulteta u Beogradu 1990. godine. Magistrirao je 1996. godine sa tezom Slavizacija na teritoriji Srbije od VII-XI veka, koja je kasnije objavljena kao knjiga pod naslovom Sloveni i Romeji (2000). Od 1997. godine radio je u Istorijskom institutu SANU. Doktorirao je 2000. godine sa disertacijom Sloveni pod vlašću Vizantije od VII do XI veka (do 1025. god.), na osnovu koje je kasnije štampana knjiga u dva izdanja (2002, 2007), pod naslovom Južni Sloveni pod vizantijskom vlašću (600—1025).[4] Bio je direktor Istorijskog instituta od 2002. do 2010. godine, kao i glavni i odgovorni urednik Redakcionog odbora izdanja Istorijskog instituta.[3] Autor je dokumentarnog serijala Istorija Srba – Rani srednji vek, u šest polusatnih epizoda, za koji je sam napisao scenario i uradio režiju. Dokumentarci su objavljeni 2007. godini u produkciji izdavačko-informativne ustanove Mitropolije crnogorsko-primorske, i prikaznai na brojnim televizijskim stanicama u Srbiji i regionu.[4] Poslednje radove je posvetio pručavanju i analizi osnovnih izvora ranog srednjeg veka u Jugositočnoj Evropi: Letopis popa Dukljanina i O upravljanju carstvom Konstantina VII Porfirogenita, iz kojih su proistekle knjige Gesta Regum Sclavorum II (2009), De conversione Croatorum et Serborum – A Lost Source (2012), na engleskom jeziku. Posthumno je 2013. objavljen prevod ove knjige Izgubljeni izvor Konstantina Porfirogenita, kao i knjiga Anonymi descriptio Europae Orientalis (2013), na kojoj su sarađivali i Vladeta Petrović, Aleksandar Uzelac i Dragana Kunčer

U dobrom stanju! ERWIN PANOFSKY / Ervin Panovski IDEA - prilog istoriji pojma starije teorije umetnosti Proučavanje promena u definiciji i koncepciji termina `ideja` od Platona do 17. veka, kada se pojavila savremena definicija. SADRŽAJ: - Uvod - Antika - Srednji vijek - Renesansa - `Manirizam` - Klasicizam - Michelangelo i Durer - Beleške - Dodatak 1: G. P. Lomazzo (poglavlje o lepim proporcijama) i Marsiglio Ficino (komentar Symposion-a) - Dodatak 2: G. P. Bellori - Le vite de` Pittori Scultori ad Architetti moderni Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ervin Panofski Panovski Panowski Panowsky Panovsky A Concept in Art Theory Ervin Panofski (30. mart 1892 u Hanoveru – 14. mart 1968 u Prinstonu u Nju Džerziju)[1] bio je nemačko-jevrejski istoričar umetnosti, čija se akademska karijera uglavnom nastavila u SAD nakon uspona nacističkog režima Panofskijevo delo predstavlja visoku tačku u modernom akademskom proučavanju ikonografije, koju je koristio u izuzetno uticajnim delima[2] poput njegove „male knjige” Renesansa i preporod u zapadnoj umetnosti i njegovom remekdelu[2] Rano holandsko slikarstvo. Mnoga od njegovih dela se još uvek štampaju, uključujući Studije iz ikonologije: Humanističke teme u umetnosti renesanse (1939), Značenje u vizuelnoj umetnosti (1955), i njegovu studiju iz 1943. Život i umetnost Albrehta Direra. Panofskijeve ideje su takođe imale veliki uticaj na intelektualnu istoriju generalno,[3] posebno u njegovoj upotrebi istorijskih ideja za tumačenje umetničkih dela i obrnuto. Biografija Panofski je rođen Hanoveru u bogatoj jevrejskoj silezijskoj rudarskoj porodici. On je odrastao u Berlinu, maturirao je1910. u gimnaziji Joahimstalšes. On je studirao pravo, filozofiju, filologiju i istoriju umetnosti u Frajburgu, Minhenu i Berlinu tokom 1910–14, gde je slušao i predavanja istoričarke umetnosti Margarete Biber, koja je zamenjivala Georga Ločku. Dok je Panofski pohađao kurseve na Univerzitetu Frajburg, nešto stariji student, Kurt Bat, odveo ga je na predavanje osnivača odeljenja za istoriju umetnosti Vilhelma Vega, pod kojim je svoju disertaciju napisao 1914. godine. Njegova tema, Direrova umetnička teorija, Dürers Kunsttheorie: vornehmlich in ihrem Verhaltnis zur Kunsttheorie der Italiener, objavljena je sledeće godine u Berlinu pod nazivom Die Theoretische Kunstlehre Albrecht Dürers. Zbog povrede pri konjičkm jahanju, Panofski je oslobođen vojne službe tokom Prvog svetskog rata, koristeći to vreme da prisustvuje seminarima o srednjem veku Adolfa Goldšmita u Berlinu. Panofskijeva akademska karijera u oblasti istorije umetnosti odvela ga je na Univerzitet u Berlinu, Univerzitet u Minhenu, i konačno, na Univerzitet u Hamburgu, gde je predavao od 1920. do 1933. godine. Upravo u tom periodu počeli su se pojavljivati njegovi prvi značajniji spisi o istoriji umetnosti. Značajno rano delo bilo je Idea: Ein Beitrag zur Begriffsgeschichte der älteren Kunstheorie (1924; u prevodu Ideja: koncept u teoriji umetnosti), zasnovano na idejama Ernsta Kasirera. Panofski je prvi put došao u Sjedinjene Države 1931. godine da predaje na Njujorškom univerzitetu. Iako mu je u početku bilo dozvoljeno da provodi naizmenične semestre u Hamburgu i Njujorku, nakon što su nacisti došli na vlast u Nemačkoj njegovo imenovanje u Hamburgu je prekinuto, jer je bio Jevrejin, a ostao je trajno u Sjedinjenim Državama sa svojom suprugom istoričarkom umetnosti (od 1916) , Dorotejom „Dorom” Mos (1885-1965). On i njegova supruga postali su deo Kaler-Krajsa. Do 1934. godine Panofski je istovremeno predavao na Njujorškom univerzitetu i na Univerzitetu Prinston, a 1935. godine pozvan je da se pridruži osoblju novog Instituta za napredne studije u Prinstonu, Nju Džerzi, gde je ostao do kraja karijere.[4] Godine 1999. je deo stambenog kompleksa fakulteta nazvan njemu u čast „Panofski lejn”.[5] Panofski je bio član Američke akademije umetnosti i nauka, Britanske akademije i niza drugih nacionalnih akademija. Godine 1954. je postao strani član Kraljevske holandske akademije umetnosti i nauka.[6] Godine 1962. dobio je Haskinsovu medalju Srednjovekovne američke akademije. Tokom perioda 1947–1948 Panofski je bio Čarls Eliot Nortonov profesor na Univerzitetu Harvard; predavanja su kasnije postala kurs Rano holandsko slikarstvo.

SV 2 59699) PRVI KNJIŽEVNI SUD U CRNOJ GORI , Podgorica 2000 , Autorstvo poslnice serdaru Jolu Piletiću ; Poslanica serdaru Jolu Pilešiću, poema (epistola) u desetercu, od 1099 stihova, objavljena je pod imenom autora Marka Miljanova, u Beogradu, 1883. g. u izdanju privatne štamparije Jeremije Karadžića. Tiraž 3000 primjeraka. Priređivač i redaktor - Tomo Oraovac, učitelj i emigrant iz Crne Gore. On je u knjizi napisao predgovor u kome veliča Marka kao autora, čovjeka, junaka, pjesnika, izvrsnog poznavaoca istorije uopšte i posebno srpskog naroda. Zatim, naglašava da je zatekao Marka kako piše stihovano pismo svome prijatelju serdaru Jolu Piletiću, a koji se nalazio u emigraciji u Srbiji, od 1879. g. Toga dana u susretu vojvoda je završavao pismo i Oraovac kaže da je to bilo 15. jula 1882. godine. Marko mu je sa povjerenjem dao rukopis da ga u toku noći pročita i sjutradan vrati. Tomo je u toku noći, bez Markovog znanja, rukopis prepisao, kako kaže u predgovoru `od riječi do riječi`. Prepis rukopisa je odnio u emigraciju (u Srbiju), 26. februara 1883. godine. U maju iste godine u Beogradu je objavio knjigu pod imenom Marka Miljanova, bez znanja autora, sa kompilacijom semantike i leksike. Iza toga, punih 18 godina, sve do svoje smrti, 2. 2. 1901. godine, Marko je kao autor čitao svoju Poslani- cu, poklanjao je prijateljima i niko mu nije osporavao autorstvo. Iza vojvodine smrti još punih 29 godina ova knjiga je čitana kao Markova i niko nije ni pokušao da dovede u sumnju njeno autorstvo. Tek 1930. godine, što znači 47 godina od dana objave PSJP, kada je književnik Trifun Đukić objavio u Beogradu 1. izdanje Celokupnih dela Marka Miljanova , Tomo Oraovac je javno izjavio da je on autor poeme Poslanica serdaru Jolu Piletiću , ane Marko Milajnov. mek povez, format 14 x 21 cm , ćirilica, 217 strana

Odlično očuvano Napisano ime na prvoj praznoj strani Nedeljko Gvozdenović (Mostar, 24. februar 1902 — Beograd, 31. januar 1988) bio je srpski slikar i akademik SANU.[1] Motivi kojima se Gvozdenović bavio su mrtve prirode, predeli i enterijeri.[2][1] Biografija[uredi | uredi izvor] U Minhen odlazi 1922. i upisuje Internacionalnu školu kod profesora Hanca Hofmana, a po završenim studijama 1926. godine se vraća u Beograd. Bio je profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Sa nekolicinom svojih kolega i ondašnjih studenata, od kojih su neki danas akademici, bio je inicijator osnivanja Kuće legata kao posebne ustanove kulture koja bi se starala o zaostavštinama poklonjenim Muzeju grada Beograda. Slikar Nedeljko Gvozdenović je zaveštao Muzeju veliki broj svojih radova raznih tehnika - ulja, gvaševa, tempera, akvarela i crteža, svoj stan sa ateljeom, idealnu trećinu kuće u Beogradu i izvesnu sumu novca za opremanje galerije u kojoj će biti izložena njegova dela. Grad Beograd je poverio legat Nedeljka Gvozdenovića na staranje i javno izlaganje Muzeju grada 1983. godine, kada je svečano otvorena Galerija Gvozdenović. Izlagao je u Parizu, 1937, Veneciji, 1952, Tokiju, 1957, i Bruklinu, 1963. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Jedna ulica na Bežanijskoj kosi nosi njegovo ime. Slika pod nazivom ”Mali predeo”. Nastala je 1963. godine tehnikom ulje na platnu. Deo je zbirke Istorije umetnosti Narodnog muzeja u Leskovcu. Vidi još[uredi | uredi izvor] Toma Rosandić Ljuba Ivanović Milo Milunović Zora Petrović Petar Lubarda Ivan Tabaković

Lepo očuvano 1914 Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad[uredi | uredi izvor] Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad[uredi | uredi izvor] Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“.[8] Kritički osvrt[uredi | uredi izvor] Tabla na zgradi gde je živeo Jovan Skerlić, ulica Gospodar Jovanova. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević.[9] Dela[uredi | uredi izvor] Njegova sabrana dela u četrnaest knjiga uključuju: Pisci i knjige 1 Naslovna strana knjige Jakov Ignjatović književna studija (1904) Jovana Skerlića Pisci i knjige 2 Pisci i knjige 3 Pisci i knjige 4 Pisci i knjige 5 Pisci i knjige 6 Feljtoni skice i govori Istorijski pregled srpske štampe 1791—1911 Javno mnenje u Francuskoj prema političkoj i socijalnoj poeziji od 1830. do 1848. Srpska književnost u XVIII veku Omladina i njena književnost (1848—1871) izučavanja o nacionalnom i književnom romantizmu kod Srba Svetozar Marković njegov život, rad i ideje Jakov Ignjatović književna studija Istorija nove srpske književnosti Jovan Skerlić čovek i dela by dr Midhat Begić

DRUGI SVETSKI RAT 75 GODINA KASNIJE 1-2 Urednik - Dalibor Denda, Bojan B. Dimitrijević, Dmitar Tasić Izdavač - Institut za strategijska istraživanja, Beograd; Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd; Institut za savremenu istoriju, Banja Luka Godina - 2021 478 + 432 strana 24 cm ISBN - 978-86-81121-30-6 978-86-7005-175-1 978-86-7403-256-5 978-99976-49-22-5 978-86-81121-31-3 978-86-7005-176-8 978-86-7403-259-6 978-99976-49-23-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ:Predgovor Preface Predislovie І NA PUTU KA SVETSKOM SUKOBU / TOWARDS THE GLOBAL CONFLICT / НА ПУТИ К МИРОВОМУ КОНФЛИКТУ SRĐAN MIĆIĆ - Jugoslavija, neutralnost Balkana ili ratni konflikt, septembar 1939 – februar 1940. MILOŠ ŽIKIĆ - Grčko-italijanski rat i jugoslovenske vojne aktivnosti 1940. godine ALEKSEJ TIMOFEJEV - Obaveštajna mreža NKVD/NKGB u Kraljevini Jugoslaviji uoči i za vreme Drugog svetskog rata DALIBOR DENDA - Obaveštajna saradnja Kraljevine Jugoslavije sa zapadnim saveznicima (1939 – 1941) VLADIMIR Lj. CVETKOVIĆ - Jugoslovensko/srpsko - rumunski odnosi tokom 1941. godine VESNA ĐIKANOVIĆ - Između simbolike, ideologije i politike – 27. mart u političkom životu jugoslovenske emigracije u SAD tokom Drugog svetskog rata SERGEJ ANATOLJEVIČ FALJKO - Proučavanje istoriografije o radu vojno-instruktorskih misija vodećih evropskih zemalja i SAD u međuratnom periodu (1918 - 1939) II RAT I DIPLOMATIJA / WAR AND DIPLOMACY / ВОЙНА И ДИПЛОМАТИЯ ALEKSANDAR ŽIVOTIĆ - SSSR i pitanje organizovanja oružanog otpora Nemačkoj okupaciji Srbije 1941. ARPAD HORNJAK - Mađarska spoljna politika i okupirana Srbija u Drugom svetskom ratu BORIS TOMANIĆ - Saradnja ravnogorskog pokreta sa bugarskim organizacijama i pojedincima MILAN TERZIĆ - Jugoslovenska kraljevska vlada i pokret Draže Mihailovića: kompromisi prema partizanskom pokretu 1943-1944. BOYAN ZHEKOV - Bulgaria and the Allies, 1943-1944: the Failed Attempt for an Armistice DARIUSZ MISZEWSKI - The Polish Government-in-Exile plan to Establish on a Sustainable System of Peace and Security in Central Europe (1939-1945) III OKUPACIJA I KOLABORACIJA / OCCUPATION AND COLLABORATION / ОККУПАЦИЯ И КОЛАБОРАЦИЯ RADOSAV TUCOVIĆ - Organizacija i razvoj policije nacističke Nemačke u okupiranoj Srbiji (1941-1944) NEBOJŠA STAMBOLIJA - Organizacija granične službe u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu ALEKSANDAR STOJANOVIĆ - Gradacija kolaboracije. različiti oblici i intenziteti saradnje sa okupatorom u Srbiji 1941–1944. MARIJANA T. MRAOVIĆ - Kinematografska delatnost kao oblik propagande Nedićeve vlade u okupiranoj Srbiji 1941–1944. godine MILOŠ TIMOTIJEVIĆ - „Dođite da ločete srpsku krv, hijene angloameričke!` savezničko bombardovanje Srbije 1943-1944. i propaganda kolaboracionističke štampe ДМИТРИЙ АЛЕКСЕЕВИЧ ФРОЛОВ - Проблемы адаптации и особенности немецкого восприятия балканских добровольцев в войсках сс. IV PATHE OPERACIJE I POKRETI OTPORA / WAR OPERATIONS AND RESISTANCE MOVEMENTS / ВОЕННЫЕ ОПЕРАЦИИ И ДВИЖЕНИЯ СОПРОТИВЛЕНИЯ MANUEL STĂNESCU - Romanian-German Military Relations During the Campaign for the Conquest of Odessa, August-October 1941 ВАЛЕРИЙ НИКОЛАЕВИЧ ЗАМУЛИН, ВИКТОР ВАЛЕРЬЕВИЧ ЗАМУЛИН - Окружение германских войск в районе касторного и горшечного зимой 1943 г. начало формирования курского выступа BLAŽ TORKAR - German Anti-Guerrilla Operations Against Slovenian Partisans: the Battle on the Mountain of Rdeči Rob (20-22 august 1944) RADE RISTANOVIĆ - „Urbana gerila” – primer komunističkog i ravnogorskog pokreta otpora u Beogradu 1941–1944. SLOBODAN ĐUKIĆ - Sremski front 1944–1945. godine M. CHRISTIAN ORTNER - The Vienna Offensive, April 1945. MARKO B. MILETIĆ - Uništavanje jugoslovenskih vojnoindustrijskih kapaciteta u toku Drugog svetskog rata HELENE HELDT - The End of World War Two in Potsdam V LIČNOSTI / PERSONALITIES / ЛИЧНОСТИ NATAŠA MILIĆEVIĆ - Između kolaboracionizma i patriotizma: komesar Darko Petrović 1941–1944. SANJA PETROVIĆ TODOSIJEVIĆ - Ko je bio Milisav Borđoški? Velika „provala` komunističke organizacije i partizanske akcije u Šapcu i okolini januara 1942. godine ENA MIRKOVIĆ - Policajci – saradnici NOP-a u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata ALEKSANDAR V. MILETIĆ - Politički šef vojne misije. Milovan Đilas u SSSR-u 1944. VI POSLE RATA / AFTER THE WAR / ПОСЛЕ ВОЙНЫ ALEKSANDAR RAKONJAC - Komunistička partija Jugoslavije, međunarodne okolnosti i konfiskacija imovine okupatora i njegovih saradnika kao mera revolucionarnog preobražaja društva (1944-1945) DRAŽENKO ĐUROVIĆ - Revolucionarna vlast i izbjegličko pitanje u Bosni i Hercegovini 1945-1946. godine MILJAN MILKIĆ - Jugoslovensko-italijanski pregovori o oslobađanju lica osuđenih tokom Drugog svetskog rata IVANA DOBRIVOJEVIĆ TOMIĆ - U potrazi za boljom budućnošću. Naseljavanje kolonista u Vojvodini u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata TATJANA MILOŠEVIĆ - Genocid Nezavisne države Hrvatske nad srpskim narodom u istraživanjima Vojnoistorijskog instituta NEVENA DAKOVIĆ, ALEKSANDRA KOLAKOVIĆ - Dransi i Staro sajmište: zašto i kako treba učiti o Holokaustu u 21. veku, MILANA ŽIVANOVIĆ - Sećanje na učešće Rusa u pokretu otpora i oslobodilačkim operacijama u Jugoslaviji `Fenomen Drugog svetskog rata još uvek privlači značajnu pažnju svetske akademske zajednice, predstavlja centralnu temu raznih i brojnih istraživačkih projekata i nastavlja da inspiriše pisce i filmske stvaraoce. Ono što ohrabruje jeste činjenica da se najveći i najkrvaviji globalni sukob ne analizira samo kao izolovani događaj, već kao deo šireg i dužeg istorijskog procesa obeleženog složenim uzrocima, ali i dubokim posledicama. Važni jubileji, kao što je 75-ta godišnjica završetka Drugog svetskog rata, pružaju nam priliku da predstavimo i nanovo ocenimo stanje u ovoj važnoj oblasti istorijskih istraživanja. U cilju obeležavanja tragičnih događaja i velikih ljudskih gubitaka u Drugom svetskom ratu, kao i predstavljanja različitih pogleda, tumačenja i činjenica zasnovanih na novim istraživanjima i izvorima, nudimo javnosti ovaj međunarodni tematski zbornik radova. Drugi svetski rat – 75 godina kasnije tematski zbornik radova predstavlja rezultat trajne i višestrano korisne saradnje u oblasti istorijskih istraživanja između istraživača Instituta za strategijska istraživanja Univerziteta odbrane Republike Srbije, Instituta za noviju istoriju Srbije, Instituta za savremenu istoriju i Univerziteta u Banjoj Luci. Osnovu ove publikacije čini 38 radova naučnih radnika iz Srbije, Austrije, Bosne i Herce- govine, Rusije, Nemačke, Ukrajine, Bugarske, Poljske, Mađarske i Slovenije. Njen cilj je da proširi znanje i ponudi nove i inovativne rezultate zasnovane na novim činjenicama i sveobuhvatnijim istraživanjima o Drugom svetskom ratu. Većina radova bavi se specifičnim aspektima jugoslovenskog učešća u Drugom svetskom ratu (diplomatija, vojne operacije, okupacija/saradnja/otpor, genocid i nasilje, kultura sećanja). Međutim, ovde su prisutne i druge, malo poznate epizode Drugog svetskog rata van jugoslovenske teritorije. Radovi su podeljeni u sedam tematskih celina smeštenih u dva toma. Prva tematska celina pod nazivom Na putu ka svetskom sukobu obuhvata članke koji pokrivaju vojnu i političku situaciju u širem regionu Balkana pre i neposredno posle početka rata, kao i događaje i procese koji su doveli do ulaska Jugoslavije u rat. Ovi radovi se bave složenim pitanjima jugoslovenskih odnosa sa susedima koji su se, jedan po jedan, kako je rat odmicao, priključivali Silama Osovine ili su već neko vreme bili uključeni u rat. Radovi ističu i značaj obaveštajne delatnosti, kao i značaj 27. marta 1941. godine kao datuma kada je Jugoslavija praktično odlučila na čiju stranu će stati. Šest radova grupisano je u drugu tematsku celinu podnazivom Rat i diplomatija. Ovaj segment obrađuje širok spektar tema kao što su: sovjetski pogledi na organizovanje otpora protiv nemačke okupacije u Srbiji 1941. godine; Mađarska spoljna politika i okolnosti koje su dovele do priključenja Mađarske Silama osovine, njeno učešće u napadu na Jugoslaviju i okupaciji dela jugoslovenskih teritorija 1941. godine; veze četničkog pokreta Draže Mihailovića sa bugarskim pojedincima i organizacijama; bugarski pokušaji da se potpiše separatni mir sa saveznicima; odnose između jugoslovenske vlade u egzilu i četničkog pokreta, kao i planovi poljske vlade u egzilu za stvaranje održivog sistema bezbednosti u Istočnoj i Centralnoj Evropi. Treća tematska celina posvećena je okupaciji i kolaboraciji i radovi iz ovog odeljka dominantno se bave srpskim iskustvom ovih pojava kao što su: organizacija nemačke policije u okupiranoj Srbiji; organizacija granične službe i granična bezbednost, poređenje različitih nivoa i intenziteta saradnje. Radovi iz ove je dinice pokrivaju i propagandni aspekt, kao i poteškoće i izazove koji su se javljali prilikom regrutovanja balkanskog stanovništva u SS jedinice. Drugi tom počinje četvrtom i najvećom tematskom celinom. Sastoji se od osam radova grupisanih u celinu pod naslovom Ratne operacije i pokreti otpora. Ova celina obrađuje nekoliko različitih slučajeva vojnih operacija na Istočnom i Balkanskom frontu. Radovi pokrivaju kako složene i masovne operacije, tako i lokalne i male, poput nemačko-rumunske saradnje tokom prvih meseci kampanje protiv Sovjetskog Saveza 1941. godine; sovjetsko opkoljavanje nemačkih snaga tokom zime 1943; nemačku akciju protiv slovenačkih partizana u leto 1944; organizovanje partizanskog i četničkog pokretaotpora u okupiranom Beogradu; stvaranje tzv. Sremskog fronta nakon oslobođenja Beograda 1944. godine; okolnosti oko nemačkih priprema za odbranu Beča i potonje sovjetske ofanzive; ratnu štetu nanetu jugoslovenskom vojno-industrijskom kompleksu; kao i studiju slučaja o tome kako šira javnost percipira turbulentne događaje oko savezničkog bombardovanja i kasnijih borbi sa Crvenom armijom u aprilu 1945 i značajnih razaranja grada, na primepy Potsdama u Nemačkoj. Petu tematsku celinu, pod nazivom Ličnosti, čine četiri članka posvećena nekolicini živopisnih i složenih ličnosti iz partizanskog pokreta, kao i pripadnicima policijskog aparata srpskog kvislinškog režima. Naj istaknutiji među njima je Milovan Đilas. Poslednje dve tematske celine su ujedno i najmanje. Šestu, pod naslovom Posle rata, čine četiri rada koja se bave pitanjima odnosa i prakse KPJ u vezi sa oduzimanjem imovine pripadnika okupacionih snaga i njihovih saradnika; izbegličkim pitanjem u Bosni i Hercegovini i kako su ga nove revolucionarne vlasti rešavale; i jugoslovensko-italijanskim pregovorima o pitanju oslobađanja osuđenih tokom Drugog svetskog rata. Sedmu tematsku celinu pod nazivom Istoriografija i kultura sećanja takođe čine tri rada. Oni obuhvataju teme kao što su: analiza istraživanja genocida u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj koju je obavio bivši Vojnoistorijski institut u Beogradu; komparativna studija slučaja dva mesta sećanja - koncentracionih logora Dransi u Francuskoj i Staro sajmište u Srbiji i njihov značaj za podučavanje o Holokaustu; i sećanja na učešćeRusa u pokretu otpora kao i u ratnim operacijama Crvene armije u Jugoslaviji. U ovom tematskom zborniku radova autori iz deset zemalja izneli su nove činjenice i nova tumačenja. Njihovi nalazi će biti od koristi kako akademskoj zajednici tako i široj javnosti da bolje razumeju događaje i procese koji su se odvijali tokom burnih šest godina užasnog globalnog ratnog sukoba. Uprkos vremenskom razmaku od sedam i po decenija između Drugog svetskog rata i nas, njegovi ishodi i sećanja nastavljaju da oblikuju našu stvarnost upozoravajući nas i podsećajući nas kako lako čovečanstvo može da zaluta će nas i pokaže svoju mračnu i destruktivnu prirodu. Nadamo se da ovaj zajednički trud približiti boljem razumevanju ovog ključnog perioda naše novije istorije. (Dmitar Tasić)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Dmitrij Aleksejevič Frolov Dmitry Frolov Manuel Stanesku Hornyak Bojan Žekov Dariu Miševski Valerij Nikolajevič Zamulin Viktor Valerjevič Zamulinčena Valeriy Viktor Zamulin Kristijan Ortner Helena Held

Gradimir Božilović, Dragan Olđan i Antonije Đorđević ZBIRKA ZADATAKA IZ OSNOVA ELEKTROTEHNIKE ELEKTROSTATIKA ZBIRKA ZADATAKA IZ OSNOVA ELEKTROTEHNIKE STALNE STRUJE ZBIRKA ZADATAKA IZ OSNOVA ELEKTROTEHNIKE ELEKTROMAGNETIZAM Akademska misao, 2010-2016. Udžbenički format, 190 + 347 + 197 strana. U knjigama ima podvlačenja i zabeleški , kao i potpisa bivšeg vlasnika, sem toga su očuvane. Prvi deo zbirke pokriva Kulonov zakon i vektor jačine električnog polja, elektrostatički potencijal i napon, Gausov zakon, provodnike u elektrostatičkom polju, kapacitivnosti, elektrostatičko polje u prisustvu dilektrika i sile u elektrostatičkom polju. Drugi deo zbirke pokriva polja i kola stalnih struja.Zadaci unutar zbirke su iz oblasti: stalno strujno polje, jednostavna električna kola, složena električna kola, kirhifovo zakoni, model potencijala čvorova, transfiguracija mreža otpornika, linearnost i superpozicija, kompenzacija, Tevenenova i Nortonova teorema, premeštanje generatora, reciprocitet, prilagođenje po snazi, simetrija i bisekcija, četvoropolni i kontrolisani generatori, nelinearna kola, i kola sa kondenzatorima. Ova knjiga dolazi kao treći od četiri dela zbirke koja je namenjena predmetima grupe Osnovi elektrotehnike (osnovi elektrotehnike I i II, praktikum iz osnova elektrotehnike I i II i laboratorijske vežbe iz osnova elektrotehnike). Svojim sadržajem, ovaj treći deo zbirke pokriva elektromagnetizam. Zadaci unutar zbirke su iz oblasti: Stalno magnetsko polje u vakuumu, stalno magnetsko molje u prisustvu materijala, promenljivo elektromagnetsko polje, energija magnetskog polja i magnetske sile, Maksvelove jednačine i kretanje naelektrisane čestice u električnom i magnetskom polju. САДРЖАЈ 1. Стално магнетно поље у вакууму, 1 2. Магнетско поље у присуству материјала, 54 3. Променљиво електрично и магнетно поље, 94 4. Енергија магнетског поља и рад магнетске силе, 165 5. Максвелове једначине, 188 6. Кретање наелектрисане честице у електричном и магнетном пољу, 192

Predrag Palavestra Knjiga o AndrićuMeki povezIzdavač Bigz / Srpska književna zadrugaПредраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине.БиографијаРођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића.У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1]Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2]Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота.ДјелаКњижевне теме (1958)Књижевност Младе Босне (1965, два издања)Токови традиције (1971)Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012)Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977)Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979)Скривени песник: Иво Андрић (1981)Критичка књижевност (1983)Наслеђе српског модернизма (1985)Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања)Књижевност као критика идеологије (1991)Књига о Андрићу (1992)Књижевност и јавна реч (1994)Критичке расправе (1995)Јеврејски писци у српској књижевности (1998)Историја српског ПЕН—а (2006)6/33

Predrag Palavestra Knjiga o AndrićuMeki povezIzdavač Bigz / Srpska književna zadrugaПредраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине.БиографијаРођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића.У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1]Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2]Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота.ДјелаКњижевне теме (1958)Књижевност Младе Босне (1965, два издања)Токови традиције (1971)Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012)Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977)Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979)Скривени песник: Иво Андрић (1981)Критичка књижевност (1983)Наслеђе српског модернизма (1985)Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања)Књижевност као критика идеологије (1991)Књига о Андрићу (1992)Књижевност и јавна реч (1994)Критичке расправе (1995)Јеврејски писци у српској књижевности (1998)Историја српског ПЕН—а (2006)6/33

KAKO DA IZGRADITE USPEŠAN POSLOVNI SISTEM ZA POKOLENJA KOJA DOLAZE! Porodične kompanije su izvor prosperiteta i stabilnosti u globalnoj ekonomiji, pa tako i u Srbiji, a čine više od 60 odsto svih kompanija u Evropi. Ova knjiga trebalo bi da vam pomogne i pruži bolje razumevanje toga šta čini uspešnu porodičnu kompaniju, kako pravilno da gradite svoj biznis, koja su znanja i prakse neophodni kako biste profesionalizovali svoj trenutni biznis i stvorili čvrste temelje da bi on mogao da se razvija i raste na pravi način, a sve potrepljeno iskustvima i savetima naših najuspešnijih preduzetnika i preduzetnica. Od 100 kompanija koje opstanu kroz prvu generaciju do kraja druge generacije preživi samo oko 30. Do kraja treće generacije preostaje oko 15 kompanija, a do kraja četvrte samo oko 10. Da biste uspeli da pobedite ovu statistiku, kroz knjigu ćete dobiti znanja i prakse koji su neophodni kako bi vaša porodična kompanija mogla da ostane i opstane za pokoljenja koja dolaze, te da jednog dana vaši potomci u dalekoj budućnosti i dalje govore o vama jer ste ostvarili svoju viziju i omogućili im ono što danas imaju. „Ova knjiga je sjajan pregled znanja i alata za vođenje i razvijanje porodičnih biznisa. Posebno bih istakao pažnju s kojom je obrađen jedan od najvećih izazova porodičnih kompanija, kod nas ali i širom Evrope. Kako obezbediti tranziciju na sledeću generaciju? Čak i da ne razmišljate o tome, jer će tek kasnije doći na red, obavezno je pročitajte.” — Bojan Leković, osnivač/CEO KupujemProdajem Kratak sadržaj Uvod PRVI DEO: RAZUMEVANJE SADAŠNJOSTI Profesionalizacija porodične firme Poglavlje 1: Decentralizovane strukture Poglavlje 2: Strategija Poglavlje 3: Šta je strateški plan i kako ga napraviti? Poglavlje 4: Zašto je organizacija bitna? Zaključak prvog dela DRUGI DEO: RAZUMEVANJE BUDUĆNOSTI Model tri kruga Poglavlje 5: Razvojni model porodičnog biznisa Poglavlje 6: Razvojna osa vlasništva Poglavlje 7: Razvojna osa porodice Poglavlje 8: Razvojna osa biznisa Poglavlje 9: Raznolikost sukcesije: različiti snovi i izazovi Poglavlje 10: Strukture i planovi za vođenje razvoja Zaključak drugog dela Kraj ili početak? O autoru ĐORĐE PETROVIĆ je veliki deo svog života proveo kao profesionalni sportista. Sve do 2009. kada se upustio u nešto što mu je celoga života bila želja – pokreće sopstveni biznis. Kao i svaki početak poslovanja, tako je i njegov bio pun uspona i padova. Danas je vlasnik konsultantskih firmi u Holandiji i Srbiji, imao je prilike da sarađuje s nekim od najvećih svetskih kompanija i učestvuje u međudržavnim projektima, radi kao konsultant na projektima Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), izvršni je direktor Holandsko-srpske privredne asocijacije (HSPA) i autor serijala „Ja, Preduzetnik”, kroz koji je više od 50 fenomenalnih preduzetnika i preduzetnica ispričalo svoje životne priče i prenelo svoja znanja i iskustva.