Novo, nekorišćeno. NASTAVAK KNJIGE 12 PRAVILA ZA ŽIVOT NUDI DODATNE PUTOKAZE NA OPASNOM PUTU SAVREMENOG ŽIVOTA. U knjizi 12 pravila za život, Džordan B. Piterson, klinički psiholog i proslavljeni profesor sa Univerziteta Harvard i Univerziteta u Torontu, pomogao je milionima čitalaca da uvedu red u svoje haotične živote. U ovom odvažnom nastavku, Piterson predstavlja dvanaest dodatnih spasonosnih principa koji će nam pomoći da izbegnemo pogubne posledice svoje želje da uredimo svet. U doba kada ljudska volja pokušava da se nametne u svakoj sferi života – od naših društvenih struktura do naših emocionalnih stanja – Piterson nas upozorava da je preterana sigurnost zapravo opasna. Pored toga, nudi nam strategije za prevazilaženje kulturnih, naučnih i psiholoških sila koje nas guraju ka tiraniji, i uči nas kako da se oslonimo na svoje instinkte da bismo pronašli smisao i svrhu čak i kada se osećamo bespomoćno. Dok nam prekomerni haos preti nestabilnošću i strepnjom, prekomerni red nas može paralisati i dovesti u stanje potpune potčinjenosti. Knjiga Izvan reda govori o tome koliko je važno da se uspostavi ravnoteža između ova dva temeljna principa stvarnosti i vodi nas pravom i uskom stazom do njihove razmeđe. Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, intelektualac i profesor psihologije na univerzitetu u Torontu. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Unverzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklernom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

Lepo očuvano kao na slikama NADGRAMATIKA , Stanislav Vinaver , Prosveta Beograd 1963 , izbor iz eseja , tvrd povez, format 12,5 x 18 cm , zaštitni omot, ćirilica, 381 strana Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Stanislav Vinaver Stanislav vinaver.jpg Srpski pesnik i prevodilac Rođenje 1. mart 1891. Šabac, Kraljevina Srbija Smrt 1. avgust 1955. (64 god.) Niška Banja, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Škola Univerzitet Sorbona Poznat po prevod `Bajke 1001 noći` Nagrade Orden Legije časti IV stepena Biografija Uredi Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Uredi Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Uredi Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[18] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[19] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[20] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[21] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[22] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[23] Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Uredi Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Uredi Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[24] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Uredi Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Uredi Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[25] Bibliografija Uredi Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 1920, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Uredi Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[26] Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama)[27], Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov.[28] Srpska knjizevna avangarda gojko tesic

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boško Tokin (Čakovo, 2. april 1894 — Beograd, decembar 1953) bio je jugoslovenski i srpski novinar, pisac, prevodilac, teoretičar, kritičar[1] i pionir filmske kritike i misli o filmu kod Srba. Pored toga bio je i propagator i popularizator filma, tada novog medija. Prvi je ovdašnji filmski autor koji je zbog svog delovanja zatvaran. Bio je krajnje osobena, živopisna i jedinstvena pojava u južnoslovenskoj i srpskoj kulturi.[2] Kao sledbenik jedinstvenog avangardnog pokreta zenitizam, bio je pokretač i jedan od urednika avangardnog jugoslovenskog časopisa Zenit, koji je izlazio u Kraljevini Jugoslaviji od 1921. do 1926. godine.[3] Pisao je teorijske, kritičke i istorijske tekstove o književnosti i filmu, bavio se filmskom i pozorišnom kritikom, objavljivao poeziju i prozu, a takođe je i autor brojnih tekstova o sportu.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Boško Tokin rođen je 1894. godine u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, u rumunskom delu Banata. Osnovnu školu započeo je u Đulvezuvama, a završio je u Vršcu. Realnu gimnaziju započeo je u Zemunu, a maturirao je u Temišvaru 1912. Prema nekim izvorima, bio je školski drug Miloša Crnjanskog.[4] Posle mature nastanio se kod strica u Zemun, gde se sprijateljio sa Slavkom Vorkapićem, Savom Šumanovićem I Nikolom Krstićem. U periodu između dva rata družio se u Beogradu i sa Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom.[2] Beogradska čaršija zvala ih je „truba, činele i veliki bubanj“, prestonički muzički trio.[1] Do januara 1914. dva puta je proputovao srednju Evropu. Tada prelazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i počinje da radi kao novinar u listu Pijemont, glasilu organizacije Crna ruka.[5] Učešće u Prvom svetskom ratu Prelazak srpske vojske preko zavejanih albanskih planina, u zimu 1915/16. U Prvom svetskom ratu u početku je učestvovao kao dobrovoljac na frontu. Kasnije je bio član Ratnog pres biroa Srpske vrhovne komande, čiji je šef bio Slobodan Jovanović. Prešao je Albaniju sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande. Godine 1916. stigao je sa prvim izbeglicama iz Srbije u Francusku.[2] Međuratni period Kalemegdan 1930. godine Terazije 1934. godine U Parizu je Tokin gledao prve filmove Čarlija Čaplina[2]. Na Sorboni je upisao studije estetike i istorije umetnosti, gde je slušao predavanja tadašnjih vodećih francuskih filozofa. Na Monparnasu se družio sa domaćim i svetskim intelektualcima, među kojima su bili Slavko Vorkapić, Tin Ujević, Lav Trocki, Marsel Sovaž i drugi. Sarađivao je sa više uglednih francuskih listova i predstavljao je jugoslovensku kulturu kroz razne aktivnosti. Godine 1917. učestvovao je u organizovanju Prve srpske izložbe u Parizu, a 1919. i Prve jugoslovenske izložbe. Pored toga preveo je i objavio Antologiju savremenih jugoslovenskih pesama (fr. Anthologie de Poémes yougoslaves contemporaine) sa delima naših modernih pesnika. U međuvremenu je dosta vremena provodio putujući u Monte Karlo, Nicu, Marsej, Barselonu, Brisel, London...[5] U Jugoslaviju se vratio 1920. i u listu Progres objavljuje prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku. Do 1925. godine aktivno je učestvovao u svim književnim i umetničkim manifestacijama u zemlji. Bio je član avangardnog pokreta zenitizam i sa Ljubomirom Micićem i Ivanom Golom 1921. objavljuje „Manifest zenitizma“, a zatim je bio i zastupnik u Beogradu čuvenog avangardnog časopisa Zenit.[6] Bio je takođe i član grupe Alfa - Beogradske književne zajednice, čiji su članovi sarađivali u različitim avangardnim časopisima tog vremena, kakvi su bili zagrebačka Kritika, Micićev Zenit i drugi.[a][1][7] Drugi svetski rat i posleratni period Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata Tokin je bio urednik kolaboracionističkog lista Kolo i sve vreme rata objavljivao je filmske kritike. Zbog saradnje u Kolu 1945. godine suđeno mu je jer je taj list `donosio članke i fotografije o uspesima i pobedama okupatora`. Osuđen je na gubitak nacionalne časti i prisilan rad. Proveo je u zatvoru tri godine.[8] Po izdržavanju kazne dobija državni posao u jednoj knjižari u Vršcu. Do 1951. godine nije objavljivao ništa,[4] ali onda brzo počinje svoj put ka punoj reafirmaciji i vraća se filmu i donekle novinarstvu.[2] Piše o filmu za mnoge specijalizovane listove, drži predavanja u Jugoslovenskoj kinoteci i Kolarčevoj zadužbini,[5] sa Vladetom Lukićem priređuje Filmski leksikon. Boško Tokin umro je u Beogradu, decembra 1953. godine, u 59. godini života. Novinarski rad Novinarsku karijeru započeo je 1914. godine u listu Pijemont. U Prvom svetskom ratu bio je angažovan u Ratnom pres birou Srpske vrhovne komande. Tokom boravka u Francuskoj postaje saradnik više pariskih časopisa u kojima objavljuje eseje. Njegov esej „Kinematografska estetika“ preveden je tada na čak šest evropskih jezika.[5] Po povratku u Jugoslaviju sarađuje u mnogim časopisima. Uoči Drugog svetskog rata, u tadašnjem časopisu Vreme u trinaest nastavaka objavio je Istoriju jugoslovenskog filma do rata.[2] Kao profesionalni novinar je 1921.[9] bio jedan od osnivača Jugoslovesnkog novinarskog udruženja.[1] Takođe je bio i začetnik jugoslovenske filmske i sportske priče. Uređivao je razne sportske listove i bio strastveni ljubitelj fudbala.[5] Svoje članke objavljivao je u časopisima Letopis matice srpske, XX vek, Vreme, Zenit, Tribuni, Film, Hipnos, Beogradske novosti, Mlada Bosna, Ilustrovani list Nedelja i drugim.... Film je serija slika koje, kad se prikažu na platnu, stvaraju iluziju pokretanja zahvaljujući phi fenomenu. Ova optička iluzija čini da publika kontinuirano opaža pokret između odvojenih objekata koji se vide brzo u nastavcima. Proces pravljenja filma je i umetnost i industrija. Film se pravi fotografisanjem pravih scena kamerom za snimanje, fotografisanjem crteža ili minijaturnih modela korišćenjem tradicionalne tehnike animacija ili kombinacijom svih tehnika i drugih vizuelnih efekata. Reč `cinema` (eng. bioskop), skraćeno od kinematografija, koristi se često da bi označila industriju filmova ili samu umetnost njihovog stvaranja.[1] Savremena definicija bioskopa bi bila da je to umetnost simuliranja iskustva do komunikativnih ideja, priča, percepcija, osećanja, lepote ili atmosfere snimljenih ili programiranih pokretnih slika sa ostalim senzornim stimulacijama. Filmovi su na početku snimani preko plastične trake kroz projektor na ogromnom platnu. Mnogi dugometražni filmovi su sada potpuno digitalni kroz ceo proces produkcije, distribucije i egzibicije. Filmovi su kulturni artefakti osmišljeni od strane specifičnih kultura. Oni prikazuju te kulture i zauzvrat utiču na njih. Film je smatran važnom umetnošću, izvorom popularne razonode i moćnim medijem za edukovanje građana. Vizuelna baza filma daje univerzalnu moć komunikacije. Neki filmovi su postali svetski poznati korišćenjem titlova za prevod dijaloga u jezik gledalaca. Neki su kritikovali filmsku industriju i glorifikaciju nasilja[1], kao i njen potencijalno negativan tretman prema ženama.[2][3] Individualne fotografije koje sačinjavaju film se nazivaju ramovi. Tokom projekcije tradicionalnih filmova, rotirajući zatvarač čini da tamni intervali budu pomereni u poziciju za projektovanje svakom ramu, ali gledalac ne primećuje te prekide zbog efekta poznatog kao upornost vida (eye persistence), gde oko zadrži vizuelnu fotografiju na delić sekunde posle pomeranja izvora. Postoje mnogi drugi izrazi za film: individualna pokretna slika, šou slika, pokretna/pomerajuća slika, `photoplay` i `flick` (eng. zvrčka). Najčešći izraz u SAD je `movie`, dok se u Evropi preferira `film`. U ranim godinama reč `sheet` (eng. platno) se ponekad koristila umesto ekrana...

Tema: Akademik Dragoljub Živojinović Izdavač: Centar za mitološke studije, Rača Grupa autora. Priredio: Živojin Andrejić Urednik: Miodrag Stojanović Povez: broširan Broj strana: 401 Odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. GORDANA RADOJIČIĆ KOSTIĆ - Bibliografija Dragoljuba R. Živojinovića 2. MALIŠA STANOJEVIĆ - Istoričar opšte i nacionalne istorije Dragoljub R. Živojinović 3. DEJAN OBRADOVIĆ - Beleške o Živojinovićima i znamenitim ljudima iz sela Sipića 4. KOSTA ČAVOŠKI - Makijavelijev Čezare Borđija i doba u kojem je živeo 5. ARSENIJE ĐUROVIĆ - Akademik Dragoljub Živojinović 6. BRANKO NADOVEZA - Srbija i(li) Jugoslavija u razmišljanjima akademika Živojinovića 7. MILORAD P. RADUSINOSIĆ - Oštrica Vatikana prema Pravoslavlju 8. NEDELJKO RADOSAVLJEVIĆ - Mitropolit Leontije Lambrović 9. MILOŠ KOVIĆ - Vojvoda Argajl i Istočno pitanje 10. MIHAJLO VOJVODIĆ - Politika Srbije prema Bosni i Hercegovini 1878-1914 11. SLAVENKO TERZIĆ - Rusija i vojnopolitički ciljevi 12. SLAVICA RATKOVIĆ KOSTIĆ - Uloga kraljevsko-srpske vojske u majskom prevratu 1903. 13. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Aleksandar I Karađorđević kao Novi Konstantin 14. RADMILO PETROVIĆ - Nejunačkom vremenu uprkos ili, o dva srpska duhovna života 15. SRETEN PETROVIĆ - Osobenost strukture zmaja u srpsko-bugarskoj mitologiji 16. RATKO NEŠKOVIĆ - Problem određenja Renesanse 17. ZLATA BOJOVIĆ - Politička misao Marina Držića 18. MIODRAG STOJANOVIĆ - Istorijska i nacionalna misao u delima Dositeja Obradovića 19. LJUBODRAG DIMIĆ, JOVAN ČAVOŠKI - Duštvena kriza i društvena misao 20. NIKOLA B. POPOVIĆ - Kada je počelo razbijanje SFRJ? 21. JASNA JANIĆIJEVIĆ - Proučavanje sadržaja medija 22. BORISLAV STOJKOV - Decentralizacija i policentričnost (K-144)

Izdavač: Prosveta, Beograd Povez: mek Broj strana: 294 Sadržaj priložen na slici. Pečatirana, spolja kao na slikama, unutra čista i lepo očuvana. S A D R Ž A J: PREDGOVOR OBJAVA POEZIJE KNJIŽEVNA POLITIKA 1 POVODOM PESNIŠTVA RADA DRAINCA (1928) 2 O LIRICI GUSTAVA KRKLECA (1928) 3 PESME RANKA MLADENOVIĆA (1928) 4 VATROMETI TODORA MANOJLOVIĆA (1928) 5 DVA CARSTVA (1928) 6 ROMAN SIBA MIIČIĆA (1929) 7 KRLEŽINI GLEMBAJEVI (1929) 8 POVODOM KRITIKA SVETISLAVA PETROVIĆA (1929) 9 SEOBE (I1929) 10 KROZ NOVIJU SRPSKU KNJIŽEVNOST (1929) 11 NA POČETKU NOVE „KNJIŽEVNE GODINE` (1929) 12 KA IZVORIMA POEZIJE (1929) 13 (KA IZVORIRNA POEZIJE) POEZIJA I PESNIŠTVO (1929) 14 (PREGLED ČASOPISA) PODATCI DUHOVNOG ŽIVOTA (1929) 15 O MODERNOM U POEZIJI (POVODOM NOVIH DRAINČEVIH PESAMA) (1930) 16 PREGLED ČASOPISA (1930) 17 JEDNA PLAKETA I JEDAN PLAKAT (1930) 13 PUTOPISI MILOŠA CRNJANSKOG (1930) 19 (EX CATHEDRA) STRUČNO SHVATANJE KNJIŽEVNOSTI (1930) 20 ODGOVOR G JEREMIJI ŽIVANOVICU (1930) 21 ODLOMAK O MODERNIZMU I O IRACIONALIZMU (1932) 22 (SADA I OVDE) PROTIV MODERNISTLCKE KNJIŽEVNOSTI (1932) 23 DR H C BOGDAN POPOVIĆ, SEDAMDESET GODINA MISLI (1934) 24 O MODERNOJ DECJOJ POEZIJI (POVODOM KNJIGE PODVIZI DRUŽINE „PET PETLIĆA”) (1934) 25 SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK (UREĐUJE ODBOR) (1934) 26 „LEPA KNJIGA G PETROVIĆA OBILUJE JASNIM SUGESTIJAMA` (1934) 27 DRUŠTVO ZA SPASAVANJE EVROPSKE KULTURE (PAUL VALERY & CO) (1934) 28 „ZBIRKA NAJLEPŠIH PRIMERAKA POSLERATNE SRPSKOHRVATSKE LIRIKE” (1937) DELO I SMRT IVANA GORANA KOVAČIĆA (1945) NAPOMENA INDEX (REGISTAR I TUMAČ IMENA POMENUTIH U OVOJ KNJIZI) (K-78)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kvacice obicnom olovkom ostavljane na margini, nista strasno. Sve ostalo uredno! Kako filozofirati čekićem Suton idola je jedno od poslednjih Ničeovih dela. U trenutku kada se nemačka kultura obrušila na njega, on joj je uzvratio ovim radom koji može da posluži kao uvod u celu njegovu moćnu i visokokondenzovanu filozofiju. Razotkrio je nihilizam te kulture, zapravo čitave zapadne kulture od Sokrata naovamo, i njenu idolatriju. Najzad, ukazuje na prevrednovanje svih vrednosti kao svoj glavni projekt. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

DŽEJMS SUZMAN RAD - OD KAMENOG DOBA DO ROBOTA: istorija ljudskog roda kroz prizmu posla Prevod - Jelena Kosovac Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2022 376 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-4468-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod: Ekonomski problem U POČETKU 1 Živeti znači raditi 2 Besposlene ruke i vredni kljunovi 3 Alatke i veštine 4 Drugi darovi vatre BRIŽNA PRIRODA 5 „Prvobitno društvo blagostanja` 6 Duhovi u šumi MUKOTRPAN RAD NA POLJU 7 Skok sa litice 8 Gozbe i gladovanja 9 Vreme je novac 10 Prve mašine BIĆA GRADA 11 Blistave svetlosti 12 Bolest neograničene aspiracije 13 Vrhunski talenti 14 Smrt službenika 15 Nova bolest Zaključak Izjave zahvalnosti O autoru `Istorija ljudskog roda kroz prizmu posla „Zadivljujuće istraživanje.“ – Juval Noa Harari Rad nas definiše. Određuje naš status, nalaže nam kako ćemo, gde ćemo i s kim ćemo provoditi najviše vremena, utiče na naš osećaj sopstvene vrednosti. Ali jesmo li programirani da radimo toliko naporno koliko radimo? Da li su naši preci iz kamenog doba takođe živeli da bi radili i radili da bi živeli? I kako bi izgledao svet u kome je uloga rada mnogo manja? Koristeći saznanja iz antropologije, arheologije, evolucione biologije, zoologije, fizike i ekonomije autor nam prikazuje da zaista jesmo evoluirali otkrivajući radost, značenje i smisao u radu, ali da su tokom većeg dela prošlosti naši preci radili mnogo manje od nas i da su o radu razmišljali sasvim drugačije. Obrazlaže da su koreni savremene kulture rada u poljoprivrednoj revoluciji koja se dogodila pre deset hiljada godina, a da se sve zaoštrilo kada smo migrirali u gradove. To je promenilo naše međusobne odnose, način na koji se ophodimo prema sredini u kojoj živimo, čak i naš osećaj za protok vremena. Pošto se nalazimo na novoj tački preobražaja, Suzman nam ukazuje da bi proces automatizacije proizvodnje mogao iz korena da promeni naš odnos prema radu i povede nas ka stabilnijoj i pravednijoj budućnosti i za planetu Zemlju i za nas. „Pronicljiva i originalna istorija koja nas poziva da preispitamo zašto, kako i koliko radimo – i da iznova osmislimo šta znači biti čovek u budućnosti.“ – Suzan Kejn, autorka knjige Tihi ljudi „Briljantno. Fascinantna istorija čovečanstva kao potrošača energije.“ – Kirkus Reviews „Ova knjiga je pravi podvig.“ – Adam Grant, autor knjiga Originalni i Razmisli još jednom` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. James Suzman Work: A History Of How We Spend Our Time

Nikšić 1990. Mek povez, ilustrovano, 145 strana. Knjiga je odlično očuvana. Na osnovama filosofskih i bogoslovskih koncepcija koji fenomen ikone shvataju kao granicu između sveta vidljivog i sveta nevidljivog, kao materijalni dokaz postojanja jednoga drugog sveta i njegove vrednosti, autor se u „Ikonostasu“ bavi umetničkom i estetskom dimenzijom ikone. Delo je nastalo 1921-1922. godine, ali se za njega nije znalo do 1979, od kada je doživelo brojne prevode i preštampavanja. `Filozofsku i bogoslovsku koncepciju, odnosno pozadinu i zaleđe — ono što se u novije vreme zove fon — Ikonostasa predstavlja, u stvari, jedna konkretna filosofija ikonostasa kao predmeta. Pre svega, to je predmet na kome se zadržava naš fizički pogled kad se nalazimo u hramu; a u stvari, to je predmet koji je u delikatnoj funkciji: tu gde se, zbog fizičke neprozirnosti, zaustavlja naš krtkovidi fizički pogled — nastavlja se, takođe naš pogled, ali sad jedan drugi i drukčiji: niti je kratkovid, niti fizički, niti pak uočava neke beživotne fizičke predmete. Naprotiv, to je naš umni, emotivni, duhovni pogled koji prevazilazi prepreku fizičkome pogledu i seže dalje u zalađe ikonostasa kao predmeta. Pa kao što ikonostas deli lađu crkve od oltara, tako taj isti ikonostas omogućuje da naš umni i duhovni pogled zađe u zaleđe Ikonostasa. Tako ikone na tome ikonostasu nisu prozori kroz koje mi gledamo odovud, nego materijalni dokazi postojanja jednoga drugog sveta i njegove vrednosti. Zato oltar nije prazan prostor — nego: nebo na Zemlji. Oltarska svetinja glasi poruku duhovnosti, a nju svedoče ikone na ikonostasu. To su likovi koji predstavljaju vidljivi vid ličnosti koje žive u svetu više realnosti; a ta viša realnost je zaloga ikone. U oltaru se vrši beskrvna žrtva na svakoj liturgiji. Tada se prirodni darovi, dejstvom blagodati Božje, pretvaraju u telo i krv Hristovu — u svetinju prvoga reda pa ta svetinja osvećuje one koji su ušli u njenu sferu; ona kao takva predstavlja zalogu ikone, pa ikona nije samo predmet, nego i — svetinja. U njoj imamo i dobrotu (etički momenat), i lepotu (estetska komponenta), i ljubav (emotivnu stvarnost uzajamnosti) i iz toga se rađa jedna zdrava mudrost — filosofija, ali to nije filosofija po stihijama ovoga sveta o kakvoj nas upozorava ap. Pavle u Poslanici Kološanima (2, 8), nego je to jedna filosofija u Hristu kakvu isti apostol nagoveštava u istoj poslanici 2, 1—3); nju će neki od svetih otaca Crkve da, razvijajući je, nazovu filosofijom po Hristu. Upravo tu i takvu filosofiju utemeljuje Florenski. Ikonostas je njegova prva glava knjige koju nismo dočekali. Ako „po šapi lava poznajemo”, onda po ovoj glavi, koju pružamo našem čitaocu kao knjigu u celini, možemo zamisliti samo kakva bi bila ta nenapisana knjiga.` Iz predgovora Dr Dimitrije M. Kalezić

U dobrom stanju Sećanja i razmišljanja. 1 / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog prevela, uvodnu reč i beleške dodala Anđelija Demetrović-Matijašević ; pogovor Predrag Matvejević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 371 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Demetrović-Matijašević, Anđelija Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 35 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Вторая книга / Надежда Мандельштам Tiraž 500 Uz ovo izdanje: str. 5-7 Str. 359-365: Pogovor: Sjećanja Nadežde Mandeljštam. Predmetne odrednice Mandelјštam, Osip, 1891-1938 -- U uspomenama Autor - osoba Mandeljštam, Nadežda, 1899-1980 Naslov Sećanja i razmišljanja. 2 / Nadežda Mandeljštam ; s ruskog prevela, uvodnu reč i beleške dodala Anđelija Demetrović-Matijašević ; pogovor Predrag Matvejević Vrsta građe knjiga Cilјna grupa odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 366 str., 33 str. s tablama ; 20 cm Drugi autori - osoba Demetrović-Matijašević, Anđelija Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Biblioteka Prosveta ; 35 Prevod dela: Вторая книга / Надежда Мандельштам Tiraž 500 Uz ovo izdanje: str. 5-7 Str. 359-365: Pogovor: Sjećanja Nadežde Mandeljštam. Predmetne odrednice Mandeljštam, Osip, 1891-1938 -- U uspomenama SEĆANJA I RAZMIŠUANJA zabeležena u ovoj knjizi vraćaju nas do prvog susreta mlade slikarke Nađe Hazine i već formiranog pesnika Osipa Mandeljštama godine 1919. u kijevskom „Hlamu`, noćnom klubu slikara, pisaca, glumaca i muzičara, da bi nas pretežno asocijativnom, načelno antihronološkom kompozicijom približila godini pisanja knjige (1970). Impresivno pamćenje ove kulturne i umne žene bistrog i pronicljivog pogleda, transkribovano britkim, u osnovi oporim, pokadšto podrugljivim pismom, evocira „tamni lik` genijalnog Mandeljštama, kao i likove njegovih najbližih duhovnih srodnika iz negdašnjeg kruga „akmeista` (Nikolaj Gumiljov, Ana Ahmatova), na pozadini njihove „svetle` epohe. Knjiga ne obelodanjuje samo dragocenu izvornu građu o Mandeljštamu i nizu drugih, više ili manje znamenitih ličnosti i poslenika ruske kulture, nego i nadilazi intelektualne okvire običnih memoara kakvih. osobito u našem vremenu. ima napretek. i prerasta u spontani ali lucidni i dalekosežni ogled o čoveku obuzetom ..željom večnih brežuljaka` u jednom vremenu i prostoru koji su — pisanje Nadežde Mandeljštam slobodno je od spoljašnje. propagandističke tendencije — ozbiljno ugrožavali ako ne i bezmalo ništili samu mogućnost čoveka kao stvaraoca. Memorijsko-misaono obzorje ove knjige može se dakako i ..kritikovati`. Ali. stvarno kritičko ispitivanje biće moguće samo na temelju prethodnog valjanog razumevanja autorskog teksta. Razumevanju autorskog teksta bar delimično će. nadamo se. doprineti propratne beleške i ilustracije što smo ih za ovu priliku dodali stranicama Nadežde Mandeljštam. Non ridere. non lugere. neque detestari — sed intelligere. (Iz uvodne reči A.D. — M.j Sjećanja Nadežde Mandeljštam nisu ni ideologija, ni politika, ni ideološko-politička publicistika, nego književno djelo u najboljem smislu riječi. Tu nije najvažnije hoćemo li se s pojedinim stavom suglasiti ili ne. Sudovi Nadežde Mandeljštam često su opori, svojeglavi, subjektivni do krajnosti (npr. njezin odnos prema dvadesetim godinama u kojima, sigurno, nisu postojale samo one mogućnosti koje su se kasnije ostvarile), ali zar nije prirodno da nakon svega što je prošla tako sudi. U njezinim sjećanjima mnogo su * bitnije druge stvari negoli sami sudovi. Nezaboravne refleksije o strahu koji je. kao osjećaj, jači i od Ijubavi i od Ijubomore`, o probdjevenim noćima koje su bile ..vrijeme strahovanja` (,,ta imali smo i od čega strahovati`). o našem ja koje se lako gubi i teško spašava, o ..spisateljskom činovništvu koje je kudikamo strašnije od onog uredskog, jer svjesno izdaje slobodu misli`, o maskama koje su Ijudi stavljali na lice i koje mnogima ,,još uvijek zamjenjuju lice`, o sudbini Židova koja je „neobična i po tome što ne dijele samo sudbinu svoga naroda nego i onog na čijoj su se zemlji ulogorili` („ponekad mislim da je svaki pravi intelektualac pomalo Zidov`), o cijeni koju smo platili u našoj epohi „slušajući mudrace i genije`, o samoj epohi koja je najviše pomagala „Ijudima što nemaju svojih misli`, o smrti koju dočekuje na kraju puta, sabrano i dostojanstveno, izvršivši svoju misiju: „Sve je gotovo. Spremna sam`. Pred svim tim gube važnost svakojake moguće nedoumice ili rezerve prema slabijim stranicama ovih jedinstvenih sjećanja. Nadežda Mandeljštam je sve do smrti (1980) oživljavala prisutnost Osipa Mandeljštama, uvjeravajući nas kolikc je bila dostojna njega i on nje. Malo koju knjigu zatvaramo s poštovanjem kao ovu. -Iz pogovora Predraga Matvejevica

Stanje: Korice kao na slici, unutra na tri stranice šarano (v. slike) i u sredini knjige fleka od čaja (v. sliku), ostatak teksta bez nedostataka. Ne smeta toliko čitanju, ali cena knjige bitno smanjena. Autor - osoba Guberina, Veljko, 1925-2016 = Guberina, Veljko, 1925-2016 Naslov Branio sam---2. Suđenja koja su uzbudila javnost / Veljko Guberina Ostali naslovi Branio sam Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoštampa, 1980 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 298 str. ; 21 cm (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Ubistva -- U sećanjima Osuđenici -- U sećanjima Advokatura SADRŽAJ Umesto predgovora 1. Ubistvo zbog golubova 9 2. Krvava kumanovska žetva 23 3. Ubistvo zbog „fiće” 49 4. Jedan dan do života 67 5. Nisi pucao Ibrahime 77 6. Nije mi jasno 83 7. Presekla sam i prekratila 101 8. Ubistvo u sudnici 115 9. Pozleđena čast 125 10. Despotov 159 11. Čemu tolika upornost 205 12. Napadnut ili napadač 229 Veljko Guberina (Vrginmost, 9. septembar 1925 – Beograd, 31. decembar 2015) bio je istaknuti srpski advokat. Rođen je 9. septembra 1925. godine u Vrginmostu na Kordunu, od oca Nikole i majke Mile. Do 1941. godine, živeo je u Karlovcu, gde je završio srpsku osnovnu školu „Sveti Sava“ i pet razreda gimnazije. Jula meseca 1941. godine, bio je prinuđen da sa porodicom prebegne u Srbiju, tačnije u Jagodinu, gde je za vreme nemačke okupacije živeo sa majkom i sestrom. Deset članova majčine porodice pobile su ustaše u glinskoj crkvi. Godine 1944. završio je u Jagodini gimnaziju da bi u proleće 1945. godine prešao u Beograd, gde je 28. avgusta 1945. godine, uhapšen i osuđen na tri godine zatvora zbog „delovanja protiv naroda i države”, jer su kod njega pronađeni leci u kojima se opisuje ostavka Milana Grola. Kaznu je izvršavao u KPD Niš, odakle je pušten maja 1947. godine (2009. godine je rehabilitovan). Zaposlio se u Beogradu, gde je živeo sa majkom. Pošto se nije mogao upisati na fakultet u Beogradu – jer „nije bio podoban”, odlučio je da upiše i završi Pravni fakultet u Ljubljani, kao vanredni student, diplomirajući 1951. godine. Posle odsluženja vojnog roka, 1953. godine, započeo je rad kao advokatski pripravnik kod advokata Milana Tadića i u Okružnom sudu u Beogradu. Advokatsku kancelariju otvorio je u Beogradu, 1956. godine u Ulici kneza Miloša. Kako je za vreme stažiranja u Okružnom sudu bio zapažen kao vredan, radan i ambiciozan, počeo je dobijati odbrane po službenoj dužnosti iz oblasti mladalačke delinkvencije. Sinod Srpske pravoslavne crkve odlikovao ga je 1997. godine Ordenom Svetog Save prvog stepena, a 2002. godine predsednik Republike odlikovao ga je Ordenom rada. Bio je kandidat za dopisnog člana SANU na Izbornoj skupštini 2006. godine. Za počasnog člana Udruženja književnika Srbije je izabran 2011. Od Advokatske komore Srbije dobio je 2012. Zlatnu plaketu za životno delo, za doprinos unapređenju advokature i njenoj afirmaciji u javnosti. Bio je branilac optuženih za ubistvo u 700 predmeta i uspeo je da svojim znanjem i advokatskom veštinom oslobodi 51 branjenika. Tokom više od 50 godina aktivnog bavljenja advokaturom, Veljko Guberina se bavio krivičnim pravom. Još mnogo pre današnjih reformatora, uspeo je da izmeni krivični postupak u korist okrivljenih i doprineo je ukidanju verbalnog delikta. Kao energični pristalica ukidanja smrtne kazne, bio je jedan od osnivača „Udruženja za borbu protiv smrtne kazne“ 1981. godine. Kratko je ušao u politiku krajem osamdesetih godina 20. stoleća i bio predsednik Narodne radikalne stranke obnovljene 1990. godine, manje od godinu dana. Februara 1991. godine prestaje da se bavi politikom i nastavlja rad kao advokat. U to vreme potpredsednik stranke bio je Tomislav Nikolić. Preminuo je u Beogradu 31. decembra 2015. godine u 91. godini života. Dela Žalba Vrhovnom sudu Jugoslavije: slučaj Točilovac, (1970) Branio sam, Samostalno autorsko izdanje, Beograd (1977, 1983, 1999) To sam rekao, Beograd (1991, 1993) Branio sam... 2: suđenja koja su uzburkala javnost, Jugoštampa, Beograd (1980) Branio sam... 3, Beograd (1983) Branio sam... 4: ubistvo turskog ambasadora , Beograd (1995) Branio sam... 5, Beograd (1999) Reagovanja, Knjiga, Beograd (1997) Istorija jugoslovenske advokature, knj. 1–3, Savez advokatskih komora Jugoslavije, Beograd (1998, 2002) Jedan dan do života, Putevima pravde, Svedok istorije, Svedok istorije, Knj. 2, Knjiga, Vojna štamparija, Beograd (2004) Svedok istorije, Knj. 3, (2004) Svedok istorije, Knj. 4, Beosing, Beograd (2004) Svedok istorije, Knj. 5, Grafopak, Sopot (2005) Svedok istorije, Knj. 8, Beograd (2006) Svedok istorije, Knj. 9, Budućnost, Novi Sad (2004) MG140 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Autor - osoba Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 = Đorđević, Tihomir R., 1868-1944 Naslov Iz Srbije Kneza Miloša : kulturne prilike od 1815. do 1839. godine / Tihomir R. Đorđević ; [pogovor Bojan Jovanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 Fizički opis 202 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Bojan, 1950- = Jovanović, Bojan, 1950- Zbirka Biblioteka Baština ; knj. 5 Napomene Đorđevićev pristup našem kulturnom nasleđu: str. 189-202. Predmetne odrednice Kultura -- Srbija -- 1815-1839 PREDGOVOR Ova je knjiga samo deo jednog većeg rada o prilikama u Srbiji za vreme prve vlade kneza Miloša. U tome se radu govori o stanovništvu, naseljima i kulturnim prilikama toga vremena. On je bio ne samo skiciran već u glavnome i izrađen još pre rata, ali je tek posle rata dobio definitivan oblik. Glavni izvor iz koga sam uzimao građu za ovaj rad bila je naša Državna arhiva. Sem toga, služio sam se i građom koju sam našao u pouzdanoj literaturi, koja se odnosi na prvu vladu kneza Miloša. Osobito sam se korisno poslužio klasičnim delom g. dr Mih. Gavrilovića „Miloš Obrenović (I–III)“, koje, iako pretežno govori o političkoj istoriji Srbije za vlade kneza Miloša, sadrži i vrlo mnogo i vrlo dragocenih izlaganja i o unutrašnjim prilikama i o kulturnom stanju tadašnje Srbije. Jedino žalim što mi je još jedan deo građe, koju sam iz Državne arhive bio ispisao, ali koju nisam stigao da unesem u ovaj posao, za vreme rata propao. Ta građa, istina, ne bi mnogo izmenila opštu sliku koju sam o prilikama u Srbiji za vlade kneza Miloša stvorio, ali su bez nje, na žalost, mnogi detalji ostali bez potrebnog punog reljefa. Namera mi je bila da ceo svoj rad o prilikama u Srbiji u vreme kneza Miloša naštampam u jednoj knjizi, čiji bi odeljci bili: 1. Stanovništvo, 2. Naselja, 3. Kulturno stanje. Kako je to, nažalost, sve dosad bilo nemoguće, ja sam pojedine glave iz njega, ogleda radi, štampao u našim povremenim spisima i časopisima. One su od strane publike, mislim da nije neskromno reći, simpatično primljene. Naročito su lepo primljene one glave u kojima se govori o kulturnom stanju Srbije za vlade kneza Miloša. To mi je dalo povoda da bezmalo sve glave koje o tome govore izdvojim, i da ih, do boljih vremena, ovako posebno, naštampam. T. R. Đ. Tihomir Đorđević (Knjaževac, 19. februar 1868 – Beograd, 28. maj 1944) bio je etnolog, folklorista, kulturni istoričar i profesor beogradskog univerziteta. Biografija Rođen je u patrijahalnoj porodici. Otac Raja je služio kao sveštenik u Brestovcu i Lužanu kod Aleksinca. O detinjstva se nalazio u neposrednom dodiru sa selom i narodom, što je uticalo da se još od mladosti, pa sve do smrti posveti proučavanju naroda, njegova života i kulture. Završio je istorijski-filološki odsek Velike škole u Beogradu, a zatim je studirao u Beču i Minhenu, gde je doktorirao 1902. godine. Izdavao je Karadžić (časopis). Đorđevićev opus je veliki – broj njegovih radova je oko sedam stotina. Đorđevićeva interesovanja bila su veoma široka i različita i kreću se od detaljnih analiza narodnog života Srba, preko etnografskih istraživanja života drugih naroda u Srbiji (Roma, Vlaha, Cincara, Grka, Čerkeza itd), do folklorističkih i socioloških studija ne samo Srbije, već i Balkana. Prvi je sistematizovao i izvršio opštu klasifikaciju narodnih igara i dao teorijske i istorijske poglede na narodne igre relevantne za vreme u kojem je radio. Postavio je i razradio metodska uputstva za sakupljače i opisivače narodnih igara. Održavajući je stalne veze s kolegama iz inostranstva, bila mu je dostupna najvažnija literatura tadašnjih pregalaca na polju etnologije i folkloristike. Imao je dobar uvid u najnovije naučne pravce, posebno je dobro poznavao tadašnju nemačku etnološku literaturu, u kojoj je narodna igra razmatrana iz više uglova. Zahvaljujući njemu i podršci koju je dobijao od kolega iz inostranstva, krajem 19. veka stvoreni su uslovi za sakupljanje narodnih igara u najširem njihovom značenju. Raspravu i klasifikaciju narodnih igara je objavio u knjizi „Srpske narodne igre” (kao devetu knjigu Srpskog etnografskog zbornika 1907. godine). Ona predstavlja nezaobilazno delo u proučavanju narodnih igara u širem smislu reči. Do objavljivanja ovog dela Đorđević nije objavio nijedan članak u izdanjima Srpske kraljevske akademije nauka u Beogradu, i tek nakon njegove objave je uspostavio tešnji kontakt sa akademijom, koju je inače veoma uvažavao. Iako nije bio antropolog, prvi je naučnik u nas koji je eksplicitno ukazao na značaj paleoantropologije za istoriju i etnologiju. Godine 1908. je kroz rad Neznano groblje u Žagubici, pokazao da su stara groblja, nekropole, izvor primarnih podataka za mnoge nauke. U knjizi Đorđević naglašava da podaci, do kojih se dolazi izučavanjem skeleta i grobnih priloga, praktično predstavljaju jedini izvor elemenata o građi, izgledu i načinu života ljudi u određenom periodu prošlosti. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 19. februara 1921, a za redovnog 16. februara 1937 – pristupnu besedu je pročitao 2. januara 1938. Najvažnija dela: Iz Srbije kneza Miloša, I i II, 1922–1924 Cigani u Srbiji, doktorska disertacija Naš narodni život, I–X MG89 (N)

U dobrom stanju, tvrd povez Autor - osoba Ristić, Marko Naslov Književna politika : članci i pamfleti / Marko Ristić Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1952 (Beograd : Jugoslovensko štamparsko preduzeće) Fizički opis 294 str. ; 21 cm Napomene Predgovor: str. 7-36 Registar. Predmetne odrednice Ristić, Marko, 1902-1984 SADRŽAJ PREDGOVOR OBJAVA POEZIJE KNJIŽEVNA POLITIKA 1 POVODOM PESNIŠTVA RADA DRAINCA (1928) 2 O LIRICI GUSTAVA KRKLECA (1928) 3 PESME RANKA MLADENOVIĆA (1928) 4 VATROMETI TODORA MANOJLOVIĆA (1928) 5 DVA CARSTVA (1928) 6 ROMAN SIBA MIIČIĆA (1929) 7 KRLEŽINI GLEMBAJEVI (1929) 8 POVODOM KRITIKA SVETISLAVA PETROVIĆA (1929) 9 SEOBE (I1929) 10 KROZ NOVIJU SRPSKU KNJIŽEVNOST (1929) 11 NA POČETKU NOVE „KNJIŽEVNE GODINE` (1929) 12 KA IZVORIMA POEZIJE (1929) 13 (KA IZVORIRNA POEZIJE) POEZIJA I PESNIŠTVO (1929) 14 (PREGLED ČASOPISA) PODATCI DUHOVNOG ŽIVOTA (1929) 15 O MODERNOM U POEZIJI (POVODOM NOVIH DRAINČEVIH PESAMA) (1930) 16 PREGLED ČASOPISA (1930) 17 JEDNA PLAKETA I JEDAN PLAKAT (1930) 13 PUTOPISI MILOŠA CRNJANSKOG (1930) 19 (EX CATHEDRA) STRUČNO SHVATANJE KNJIŽEVNOSTI (1930) 20 ODGOVOR G JEREMIJI ŽIVANOVICU (1930) 21 ODLOMAK O MODERNIZMU I O IRACIONALIZMU (1932) 22 (SADA I OVDE) PROTIV MODERNISTLCKE KNJIŽEVNOSTI (1932) 23 DR H C BOGDAN POPOVIĆ, SEDAMDESET GODINA MISLI (1934) 24 O MODERNOJ DECJOJ POEZIJI (POVODOM KNJIGE PODVIZI DRUŽINE „PET PETLIĆA”) (1934) 25 SRPSKI KNJIŽEVNI GLASNIK (UREĐUJE ODBOR) (1934) 26 „LEPA KNJIGA G PETROVIĆA OBILUJE JASNIM SUGESTIJAMA` (1934) 27 DRUŠTVO ZA SPASAVANJE EVROPSKE KULTURE (PAUL VALERY & CO) (1934) 28 „ZBIRKA NAJLEPŠIH PRIMERAKA POSLERATNE SRPSKOHRVATSKE LIRIKE” (1937) DELO I SMRT IVANA GORANA KOVAČIĆA (1945) NAPOMENA INDEX (REGISTAR I TUMAČ IMENA POMENUTIH U OVOJ KNJIZI)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Mor (1477 - 1535) bio je engleski humanista, filozof, književnik i državnik. Bio je kancelar Engleske u vreme Henriha VIII, ali je taj položaj napustio nakon izvesnih postupaka samog kralja zbog čega je život završio u tamnici. Kritikovao je kapitalizam, tj. privatnu svojinu kao uzrok svih zala. Najviše se istakao svojim delom Utopija koje u prevodu znači mesto koje ne postoji. Opisujući idealnu zemlju, Mor je pribegao književnoj vrsti romana prvenstveno da bi slobodnije raspravljao o kontroverznim društvenim i političkim pitanjima. Utopija se može shvatiti kao idealizovano društvo ali i kao jetka satirična kritika Evrope Morovog doba. Tomas Mor (engl. Thomas More; London, 7. februar 1477 — Tauer Hil, London, 6. jul 1535) je bio engleski humanista, književnik i državnik. Tomas Mor je bio sin uglednog londonskog advokata i sudije Džona Mora. Po završetku osnovnog obrazovanja postao je paž kanterberijskog nadbiskupa Džona Mortona, gde se upoznao sa opasnostima i intrigama političkog života. To je snažno uticalo na mladog Tomasa, pa je i pored aktivnog političkog delovanja često razmišljao o povlačenju u neki manastir. Pod Mortonovim pokroviteljstvom i uz očevo odobrenje odlazi na Oksford, gde studira grčku i latinsku književnost. Ubrzo, po očevoj želji, vraća se u London da studira pravne nauke. Međutim, i pored velikog zalaganja u izučavanju prava, Mor nastavlja da se bavi književnošću, jezikom, filozofijom i teologijom. Pored velikog broja učenih ljudi, upoznaje i Erazma Roterdamskog, s kojim se brzo sprijateljio i koji mu je posvetio svoje delo Pohvala ludosti. Posle završenih studija prava, Mor započinje uspešnu advokatsku karijeru, koja traje oko 15 godina. I pored učešća u javnom životu, i dalje gaji želju da se povuče u manastir. Ispod odela uvek je nosio grubu košulju od kostreti, kako bi trpeo telesne patnje. Kada je već stekao ugled kao advokat, dobija poziv od kralja Henrija VIII da bude javni službenik na njegovom dvoru. Mor je znao da je ta služba puna rizika i da je slabije plaćena nego advokatura, ali je ipak prihvatio. Između ostalog, bio je zadužen da piše napade na Martina Lutera, osnivača protestantizma. Kada se Mor prihvatio službe na dvoru, kralj Henri VIII je još uvek bio u dobrim odnosima sa rimskim papom Lavom X, ali je ubrzo došlo do razlaza zbog papinog neprihvatanja da prizna Henrijev razvod od prve žene, Katarine Aragonske (zbog kraljeve optužbe da mu nije obezbedila muškog naslednika). Vrhovni sudija, kardinal Volsi, nije uspeo da ubedi papu da prizna razvod, pa je na njegovo mesto postavljen Mor, koji se privatno nije slagao sa kraljevim potezima, ali javno nije dovodio u pitanje njegove odluke i suverenitet. Kao vrhovni sudija, Mor se usredsredio na dva osnovna zadatka: 1.oblikovanje i unapređivanje sudskog sistema, 2.otkrivanje i sankcionisanje postupaka koje je smatrao opasnim po državu i crkvu. Njegove reforme su bile toliko temeljne i sveobuhvatne da ih mnogi porede sa Kromvelovim reformama iz 1530-ih godina. Na ovoj poziciji Mor je proveo 31 mesec. Kao slobodouman i savestan čovek on je sve više ulazio u sukob sa kraljem. Otvoreno se usprotivio njegovom i Kromvelovom pokušaju da preko parlamenta ukinu slobodu crkve koja joj je bila zagarantovana u Magna Carta. Čak je podneo ostavku kada se kralj razveo od Katarine i oženio Anom Bolen, ali je Henri nije prihvatio. Godine 1534. Mor odbija da prihvati dekret po kojem bi svako Anino dete bilo punopravni naslednik prestola, kao i da prizna Henriju apsolutnu svetovnu i duhovnu vlast u Engleskog. Uhapšen je i zatvoren u zloglasni londonski Tauer (The Tower of London). Odbija sve molbe porodice i prijatelja da potpiše dekret. Tokom zatočenja bavi se pisanjem pobožnih tekstova i tumačenjem Svetog pisma. Pogubljen je 6. jula 1535. godine i sahranjen u kraljevskoj kapeli Sveti Petar u lancima, a četiri veka kasnije, 19. maja 1935, Katolička crkva ga je proglasila svecem. Pisao je dela na engleskom i latinskom jeziku, a najpoznatije mu je delo Utopija, u kojem kritikuje društvene prilike u Engleskoj i suprotstavlja im viziju o idealnoj zajednici na zamišljenom ostrvu Utopiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Mor (1477 - 1535) bio je engleski humanista, filozof, književnik i državnik. Bio je kancelar Engleske u vreme Henriha VIII, ali je taj položaj napustio nakon izvesnih postupaka samog kralja zbog čega je život završio u tamnici. Kritikovao je kapitalizam, tj. privatnu svojinu kao uzrok svih zala. Najviše se istakao svojim delom Utopija koje u prevodu znači mesto koje ne postoji. Opisujući idealnu zemlju, Mor je pribegao književnoj vrsti romana prvenstveno da bi slobodnije raspravljao o kontroverznim društvenim i političkim pitanjima. Utopija se može shvatiti kao idealizovano društvo ali i kao jetka satirična kritika Evrope Morovog doba. Tomas Mor (engl. Thomas More; London, 7. februar 1477 — Tauer Hil, London, 6. jul 1535) je bio engleski humanista, književnik i državnik. Tomas Mor je bio sin uglednog londonskog advokata i sudije Džona Mora. Po završetku osnovnog obrazovanja postao je paž kanterberijskog nadbiskupa Džona Mortona, gde se upoznao sa opasnostima i intrigama političkog života. To je snažno uticalo na mladog Tomasa, pa je i pored aktivnog političkog delovanja često razmišljao o povlačenju u neki manastir. Pod Mortonovim pokroviteljstvom i uz očevo odobrenje odlazi na Oksford, gde studira grčku i latinsku književnost. Ubrzo, po očevoj želji, vraća se u London da studira pravne nauke. Međutim, i pored velikog zalaganja u izučavanju prava, Mor nastavlja da se bavi književnošću, jezikom, filozofijom i teologijom. Pored velikog broja učenih ljudi, upoznaje i Erazma Roterdamskog, s kojim se brzo sprijateljio i koji mu je posvetio svoje delo Pohvala ludosti. Posle završenih studija prava, Mor započinje uspešnu advokatsku karijeru, koja traje oko 15 godina. I pored učešća u javnom životu, i dalje gaji želju da se povuče u manastir. Ispod odela uvek je nosio grubu košulju od kostreti, kako bi trpeo telesne patnje. Kada je već stekao ugled kao advokat, dobija poziv od kralja Henrija VIII da bude javni službenik na njegovom dvoru. Mor je znao da je ta služba puna rizika i da je slabije plaćena nego advokatura, ali je ipak prihvatio. Između ostalog, bio je zadužen da piše napade na Martina Lutera, osnivača protestantizma. Kada se Mor prihvatio službe na dvoru, kralj Henri VIII je još uvek bio u dobrim odnosima sa rimskim papom Lavom X, ali je ubrzo došlo do razlaza zbog papinog neprihvatanja da prizna Henrijev razvod od prve žene, Katarine Aragonske (zbog kraljeve optužbe da mu nije obezbedila muškog naslednika). Vrhovni sudija, kardinal Volsi, nije uspeo da ubedi papu da prizna razvod, pa je na njegovo mesto postavljen Mor, koji se privatno nije slagao sa kraljevim potezima, ali javno nije dovodio u pitanje njegove odluke i suverenitet. Kao vrhovni sudija, Mor se usredsredio na dva osnovna zadatka: 1.oblikovanje i unapređivanje sudskog sistema, 2.otkrivanje i sankcionisanje postupaka koje je smatrao opasnim po državu i crkvu. Njegove reforme su bile toliko temeljne i sveobuhvatne da ih mnogi porede sa Kromvelovim reformama iz 1530-ih godina. Na ovoj poziciji Mor je proveo 31 mesec. Kao slobodouman i savestan čovek on je sve više ulazio u sukob sa kraljem. Otvoreno se usprotivio njegovom i Kromvelovom pokušaju da preko parlamenta ukinu slobodu crkve koja joj je bila zagarantovana u Magna Carta. Čak je podneo ostavku kada se kralj razveo od Katarine i oženio Anom Bolen, ali je Henri nije prihvatio. Godine 1534. Mor odbija da prihvati dekret po kojem bi svako Anino dete bilo punopravni naslednik prestola, kao i da prizna Henriju apsolutnu svetovnu i duhovnu vlast u Engleskog. Uhapšen je i zatvoren u zloglasni londonski Tauer (The Tower of London). Odbija sve molbe porodice i prijatelja da potpiše dekret. Tokom zatočenja bavi se pisanjem pobožnih tekstova i tumačenjem Svetog pisma. Pogubljen je 6. jula 1535. godine i sahranjen u kraljevskoj kapeli Sveti Petar u lancima, a četiri veka kasnije, 19. maja 1935, Katolička crkva ga je proglasila svecem. Pisao je dela na engleskom i latinskom jeziku, a najpoznatije mu je delo Utopija, u kojem kritikuje društvene prilike u Engleskoj i suprotstavlja im viziju o idealnoj zajednici na zamišljenom ostrvu Utopiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na marginama ostavljane kvacice obicnom olovkom, nista strasno! Tomas Mor (1477 - 1535) bio je engleski humanista, filozof, književnik i državnik. Bio je kancelar Engleske u vreme Henriha VIII, ali je taj položaj napustio nakon izvesnih postupaka samog kralja zbog čega je život završio u tamnici. Kritikovao je kapitalizam, tj. privatnu svojinu kao uzrok svih zala. Najviše se istakao svojim delom Utopija koje u prevodu znači mesto koje ne postoji. Opisujući idealnu zemlju, Mor je pribegao književnoj vrsti romana prvenstveno da bi slobodnije raspravljao o kontroverznim društvenim i političkim pitanjima. Utopija se može shvatiti kao idealizovano društvo ali i kao jetka satirična kritika Evrope Morovog doba. Tomas Mor (engl. Thomas More; London, 7. februar 1477 — Tauer Hil, London, 6. jul 1535) je bio engleski humanista, književnik i državnik. Tomas Mor je bio sin uglednog londonskog advokata i sudije Džona Mora. Po završetku osnovnog obrazovanja postao je paž kanterberijskog nadbiskupa Džona Mortona, gde se upoznao sa opasnostima i intrigama političkog života. To je snažno uticalo na mladog Tomasa, pa je i pored aktivnog političkog delovanja često razmišljao o povlačenju u neki manastir. Pod Mortonovim pokroviteljstvom i uz očevo odobrenje odlazi na Oksford, gde studira grčku i latinsku književnost. Ubrzo, po očevoj želji, vraća se u London da studira pravne nauke. Međutim, i pored velikog zalaganja u izučavanju prava, Mor nastavlja da se bavi književnošću, jezikom, filozofijom i teologijom. Pored velikog broja učenih ljudi, upoznaje i Erazma Roterdamskog, s kojim se brzo sprijateljio i koji mu je posvetio svoje delo Pohvala ludosti. Posle završenih studija prava, Mor započinje uspešnu advokatsku karijeru, koja traje oko 15 godina. I pored učešća u javnom životu, i dalje gaji želju da se povuče u manastir. Ispod odela uvek je nosio grubu košulju od kostreti, kako bi trpeo telesne patnje. Kada je već stekao ugled kao advokat, dobija poziv od kralja Henrija VIII da bude javni službenik na njegovom dvoru. Mor je znao da je ta služba puna rizika i da je slabije plaćena nego advokatura, ali je ipak prihvatio. Između ostalog, bio je zadužen da piše napade na Martina Lutera, osnivača protestantizma. Kada se Mor prihvatio službe na dvoru, kralj Henri VIII je još uvek bio u dobrim odnosima sa rimskim papom Lavom X, ali je ubrzo došlo do razlaza zbog papinog neprihvatanja da prizna Henrijev razvod od prve žene, Katarine Aragonske (zbog kraljeve optužbe da mu nije obezbedila muškog naslednika). Vrhovni sudija, kardinal Volsi, nije uspeo da ubedi papu da prizna razvod, pa je na njegovo mesto postavljen Mor, koji se privatno nije slagao sa kraljevim potezima, ali javno nije dovodio u pitanje njegove odluke i suverenitet. Kao vrhovni sudija, Mor se usredsredio na dva osnovna zadatka: 1.oblikovanje i unapređivanje sudskog sistema, 2.otkrivanje i sankcionisanje postupaka koje je smatrao opasnim po državu i crkvu. Njegove reforme su bile toliko temeljne i sveobuhvatne da ih mnogi porede sa Kromvelovim reformama iz 1530-ih godina. Na ovoj poziciji Mor je proveo 31 mesec. Kao slobodouman i savestan čovek on je sve više ulazio u sukob sa kraljem. Otvoreno se usprotivio njegovom i Kromvelovom pokušaju da preko parlamenta ukinu slobodu crkve koja joj je bila zagarantovana u Magna Carta. Čak je podneo ostavku kada se kralj razveo od Katarine i oženio Anom Bolen, ali je Henri nije prihvatio. Godine 1534. Mor odbija da prihvati dekret po kojem bi svako Anino dete bilo punopravni naslednik prestola, kao i da prizna Henriju apsolutnu svetovnu i duhovnu vlast u Engleskog. Uhapšen je i zatvoren u zloglasni londonski Tauer (The Tower of London). Odbija sve molbe porodice i prijatelja da potpiše dekret. Tokom zatočenja bavi se pisanjem pobožnih tekstova i tumačenjem Svetog pisma. Pogubljen je 6. jula 1535. godine i sahranjen u kraljevskoj kapeli Sveti Petar u lancima, a četiri veka kasnije, 19. maja 1935, Katolička crkva ga je proglasila svecem. Pisao je dela na engleskom i latinskom jeziku, a najpoznatije mu je delo Utopija, u kojem kritikuje društvene prilike u Engleskoj i suprotstavlja im viziju o idealnoj zajednici na zamišljenom ostrvu Utopiji.

Autor - osoba Braun, Hari Naslov Kako sam pronašao slobodu u neslobodnom svetu / Harry Browne ; preveo Predrag Novakov Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Global book, 1994 (Beočin : Efekt) Fizički opis 407 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Novakov, Predrag (Broš.) Napomene Prevod dela: How I Found Freedom In An Unfree World Tiraž 1500 Rečnik upotrebljenih termina: str. 398-402 Preporučena literatura: str. 403-407. Predmetne odrednice Psihologija (popularna nauka) Najveći darovi dobijaju se od onih koji su iskreno sebični. Tako je iz ljubavi ovog čoveka prema slobodi nastala ova knjiga, dar moći i radosti za sve one koji čeznu da budu slobodni. (Ričard Bah, autor knjige „Galeb Džonatan Livingston”) Harry Browne (17. juni, 1933 – 1. mart, 2006) je bio američki pisac, političar, i investicioni analitičar. Bio je predsjednički kandidat Libertarijanske stranke u američkim izborima 1996 i 2000 godine. Autor je 12 knjiga koje su ukupno prodate u preko 2 miliona primjeraka. Govorio sam o načinima na kojima bi ste mogli biti ubjedljiviji u razgovorima sa ljudima o idejama slobode. A sve to počinje sa razumijevanjem vlasti i sedam principa koje sam ranije pomenuo. Da ponovimo, to su: 1. Država je prisila. 2. Država je politika. 3. Vi ne kontrolišete državu. 4. Moć države uvijek raste. 5. Moć države će eventualno sigurno biti zloupotrijebljena. 6. Država ne funkcioniše. 7. Zbog svih ovih prvih 6 razloga, država mora biti podložena apsolutnim ograničenjima. Shvatite da kada razgovarate sa nekim, vi ne morate spominjati svih ovih sedam principa. Sve što je potrebno je da objasnite jedan od njih. I možda će jedan od njih imati uticaja na jednu osobu, dok na nekog drugog neće. Dakle, tu pomaže da koliko god je moguće postanete uvježbani sa možda tri ili četiri od ovih principa, sa onima sa kojima ste najviše komforni. Ali ja snažno preporučujem da se fokusirate na očiglednu činjenicu koja je tako lako ignorisana, bez obzira koliko je očigledno to da vlast jednostavno ne funkcioniše. Ovih sedam principa takođe vode ka sedam pitanja, gdje svaki od principa možete pretvoriti u pitanje za nekoga ko predlaže neki novi državni program ili brani neki postojeći: 1. Da li zaista želiš ovo pretvoriti u predmet novčanih i zatvorskih kazni? Ja razumijem tvoju želju da se osigura da se djeca školuju ili da rade ovo ili ono, ... ali da li zaista želiš poslati u zatvor ljude koji ne rade ono što ti želiš da oni urade u ovom konkretnom slučaju? 2. Da li zaista želiš pretvoriti ovu stvar (ma šta god to bilo) u političko pitanje, da o tome odlučuju političari sa najvećim političkim uticajem, - ljudi kao što su Bill Clinton, Trent Lot, Teddy Kenedy, ili George Bush? Da li smatraš da ti imaš političku moć da nadjačaš sve ove ljude, jer sve će to postati politika jednom kada Kongres ili lokalna legislatura u to umiješa svoje prste. 3. Da li zaista očekuješ da ako ovaj program bude usvojen u onom obliku u kojem ti želiš, da će vječno zadržati svoju prvobitnu veličinu i opseg, bez širenja na druge oblasti tvog života na koje nisi namjeravao da će se raširiti i na tebe negativno uticati? 4. Da li stvarno misliš da će ovaj program funkcionisati na način na koji ti zamišljaš, znajući da ti nemaš načina da ga se kontrolišeš? Ti nećeš biti u Washingtonu da nadgledaš te ljude i da ih zaustaviš kad god krenu u pogrešnom smjeru. 5. Da li zaista želiš državi predati političku moć koja u budućnosti može biti zloupotrebljavana od strane nekog političara kojeg ćeš možda prezirati? 6. Da li zaista vjeruješ da će ovaj program ili zakon ostvariti svoj cilj, znajući da nijedan postojeći državni program nije realizirao obećanja koja su u njima napravljena? Zašto uopšte misliš da će ovaj program ili zakon funkcionisati bolje od svih propalih programa u prošlosti? 7. Da li si spreman pogaziti Ustav da bi stvari bile po tvome, znajući da bi to jednostavno širom otvorilo vrata za koje god razloge sutrašnji političari i specijalne interesne grupe namjeravaju da prekrše Ustav? Ja ne bih rekao da to želiš. MG27 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo iskrzana vidi se na jednoj od fotografija, sve ostalo uredno. Knjiga verovatno nije ni citana! Izdavač: Književna zajednica Novog Sada - Novi Sad, 1992. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 316 str. Martin Hajdeger (1889 - 1976) je bio nemački filozof. Posebno značajan je Hajdegerov doprinos tumačenju Ničeovog dela. Hajdeger je odlučujuće uticao na formiranje mnogih filozofskih pravaca postmoderne, ali i izazivao kontroverze svojim vezama sa nacistima tokom ranih tridesetih godina. Uz Huserla Hajdeger se smatra za najuticajnijeg filozofa kontinentalne tradicije. Počeo je da studira teologiju ali se ipak opredelio za filozofiju, koju je studirao u Konstanci i Frajburgu. Veliki uspeh knjige „Biće i vreme“ omogućio je Hajdegeru da postane profesor u Frajburgu. Predavao je filozofiju sve do penzionisanja 1945. Penzionisale su ga francuske okupacione vlasti, zbog poznatog rektorskog govora u vreme dolaska nacista na vlast, u kome je slavio `Istorijski poziv Nemačke...`. Ostatak života proveo je povučeno u planinskoj kući na padinama Crne šume, ispod Švarcvalda. Hajdeger se smatra jednim od najuticajnijih filozofa 20. veka. Posebno je značajan njegov uticaj u kontinentalnoj filozofskoj tradiciji (posebno na Žan Pola Sartra) a takođe je uticao na istaknutog rimokatoličkog teologa Karla Ranera. Hajdeger je umro u Frajburgu in Bresgau 1976. Najznačajnija dela Martina Hajdegera su : Biće i vreme, Šta je metafizika, Šta je filozofija, Kant i problemi metafizike, O biti razloga, O biti istine, O humanizmu, Identitet i razlika, Niče, Šumske staze... Posle dolaska Hitlera na vlast 1933. godine Hajdeger se učlanjuje u nacionalsocijalističku partiju i biva izabran za rektora Univerziteta u Frajburgu. Te godine drži i poznati rektorski govor u kome govori o pozivu nemačkih univerziteta u novom vremenu. Njegova karijera se međutim zbog neslaganja sa nacistima završava već 1934. godine. Ostaje učlanjen u nacionalsocijalističku partiju sve do završetka rata. Zbog svega ovoga francuske okupacione vlasti mu brane da predaje na univerzitetu sve do 1951. godine kada nastavlja i zadržava se na redovnim studijama sve do 1967. Slobodan Žunjić (Priština, 20. oktobar 1949 — Beograd, 9. mart 2019) bio je jugoslovenski i srpski profesor, filozof, istoričar filozofije i prevodilac filozofskih dela. Jedan je od najistaknutijih srpskih filozofa druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka. Isticao se po širini svoje filozofske kulture i vanserijskoj erudiciji. Bio je istoričar filozofije koji je izvanredno poznavao gotovo sve periode povesnog razvoja filozofskog mišljenja i polihistor kakav se retko sreće čak i u daleko razvijenijim kulturama. Slobodan Žunjić je rođen 20. oktobra 1949. u Prištini ali je detinjstvo i veći deo života proveo u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studije filozofije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1972. godine, kada je dobio i Oktobarsku nagradu za najbolji diplomski rad na Beogradskom univerzitetu. Od 1972. do 1974. godine stažirao je u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.[1] Godine 1975. izabran je za asistenta u tadašnjem Institutu za međunarodni radnički pokret u Beogradu. Akademsku karijeru je započeo godine 1976. kada je postao naučni sekretar u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za asistenta na predmetu Istorija filozofije I (antička filozofija) izabran je 1977. a za docenta 1986. godine. Vanredni profesor je 1993. na istom predmetu. Odbranio je magistarski rad „Temeljni pojmovi rane grčke filozofije u interpretaciji Martina Hajdegera”, na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1982. Doktorsku tezu „Problem Jednog u Aristotelovoj Metafizici” odbranio je na istom fakultetu 1986. godine. Predavao je kao honorarni profesor i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i na univerzitetima u Pensilvaniji i Rod Ajlendu.[2] Bio je na studijskim boravcima kao Humboltov stipendista u Frajburgu (Nemačka) 1976, u Tibingenu na Karl Eberhart Univerzitetu 1982/83. Godine 1997/98. bio je na studijskom boravku na Pensilvanija Univerzitetu u Filadelfiji. Bio je rukovodilac potprojekata za antičku filozofiju u Institutu za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, zatim kodirektor međunarodnih kurseva o Ničeu (Dubrovnik 1989-1991.) Bio je član Odbora za filozofiju SANU od 1996. godine. Područje Žunjićevog istraživanja bile su istorija antičke filozofije, vizantijska filozofija, nacionalna filozofija kod Srba, hermeneutika, metodologija istorije filozofije, praktička filozofija, kritička teorija, poststrukturalizam i postmoderna. Autor je više knjiga i desetine studija, rezultate istraživanja objavljivao je u brojnim radovima i raspravama. Svoje radove je objavljivao na srpskom, nemačkom, engleskom i francuskom jeziku. Za četvorotomnu studiju „Prirok i suštastvo – istorija pojmovne logike kod Srba” (2013) dobio je tri prestižne nagrade: prva je nagrada „Nikola Milošević“, koju dodeljuje Drugi program radio Beograda za najbolju knjigu iz oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije; druga je „Nagrada grada Beograda“ za najveća dostignuća u 2013. godini u oblasti društvenih i humanističkih nauka; treća je „Nagrada za izdavački poduhvat godine“, koju dodeljuje Novosadski salon knjiga. Godine 2018. je Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske organizovala naučni skup posvećen njegovoj „Istorija srpske filozofije“, a potom je publikovala i zbornik referata „Srpska filozofija ili filozofija kod Srba” (2018). Slobodan Žunjić preminuo je u Beogradu 9. marta 2019. godine. Bibliografija Slobodana Žunjića Filozofske studije „Begrifflichkeit und Metapher”, Nietzsche-Studien 16 (1987.) „Aristotel i henologija”, Prosveta, Beograd (1988). „Homo faber und seine Emanzipation, Juergen Habermas und die jugoslawische Praxis-Philosophie”, in: Ideen zu einer integralen Anthropologie, Munchen 1991. „Martin Hajdeger i nacionalsocijalizam”, Zbornik radova (urednik), KZNS, Novi Sad 1992. „Herrschaft und Souveraenitaet”, in Nietzsche und Hegel, Wurtzburg 1992. „Die serbische Philosophie heute”, (sapriređivač), Zbornik radova, Slavica Verlag, Munchen 1993. „The Definitions of Philosophy in the Dialectica of John Damascene”, Philosophy and Orthodoxy, Athens 1994. „The biological and the political side of human nature in Aristotle”, Aristotelian Political Philosophy, vol. I, Athens 1995. „Modernost i filozofija” (2009) „Istorija srpske filozofije” (2009, 2014), „Filozofija i njen jezik” (dva toma) (2012), „Logika i teologija” (2012) „Filozofija i postmodernost” (2013) „Prirok i suštastvo - istorija pojmovne logike kod Srba”, (četiri toma) (2013) „Hajdeger i presokratovci” (2015) „Fridrih Niče između moderne i postmoderne” (2017)

Autor: Marija Montesori Povez: broširan Br. strana: 113 Format: 14,5x20,5 Ova knjiga analizira osobenosti i potrebe dece uzrasta 7-12 godina, kao i period adolescencije (12-18)! U detetu se negde oko sedme godine počinju buditi potrebe za apstraktnim razmišljanjem i intelektualnim aktivnostima. Ono počinje da se interesuje za moralnu stranu svojih pstupaka. Montesori tvrdi da, kada je obezbeđeno odgovarajuće okrućenje, preadolescenti sa lakoćom mogu proučavati naučne oblasti obično rezervisane zua stariji uzrast. Kao i u ostalim svojim delima, i ovde se Montesori bavi raznim aspektima razvoja mlade linosti. Knjiga takođe sadrži dodatak posvećen studentskom uzrastu i načinu na koji bi se život na univerzitetu mogao organizovati. `Adolescenta pobuna nije obavezna i svuda prisutna pojava. Mudri roditelji omogućavaju rascvetavanje individualnosti adolescenta. U porodicama mudrih roditelja ništa ne stoji iznad potrebe za osvajanjem slobode i potrebe da život bude prožet ljubavlju. To pretpostavlja razumevanje drugoga i samorazumevanje. Jedinke iz takvog porodičnog kruga otporne su na nasilje komercijalne prirode i nasilje političkog jednoumlja.” - S. Bojan, “Škola kao bolest”. Sadržaj: 1. Sukcesivni nivoi obrazovanja 2. Metamorfoze 3. Moralne osobine deteta od sedme do dvanaeste 4. Potrebe deteta uzrasta od 7 do 12 godina 5. Put ka apstraktnom 6. Voda 7. Ogledi iz hemije 8. Ugljenik u prirodi 9. Nekoliko ideja iz neorganske hemije 10. Nekoliko ideja iz organske hemije 11. Zaključak 12 Dodatak A: `Erdkinder` 13 Dodatak B: Plan rada i podučavanja 14 Dodatak C: Funkcije univerziteta MARIJA MONTESORI (1870-1952). Rođena u Italiji, bila je prva žena doktor medicine u Italiji. Razvila je svoju obrazovnu metodu još početkom dvadesetog veka. Posvetila je život radu sa decom širom sveta i napravila skup materijala koji se i danas uspešno koristi u predškolskim ustanovama Montesori širom sveta. Dobila je mnoga priznanja i napisala veliki broj knjiga o svom naučinu rada.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu, ali nista strasno! Sve ostalo uredno! Knjiga Tao Te jedan je od najstarijih i najčuvenih spisa čovečanstva, s neizmernim uticajem na dalji razvoj filozofije Istoka. Lao Ce, najveći filozof Kine, polumitska ličnost, živeo je u VI veku pre naše ere (rođen je 601. god), i, po jednoj legendi, otišao je negde oko 550 god. pre n. e. u Indiju, gde je postao Budin učitelj. I zaista, budizam, najrasprostranjenija religija u Aziji, veoma je sličan taoizmu, učenju Lao Cea, sadržanom u spisu Knjiga Tao Te, koji se često prevodi kao Knjiga Puta i Vrline. Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin. 老子, pin. Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote. Biografija O Laoziu kao istorijskoj ličnosti nema pouzdanih podataka. Prema predanju, Laozi rođen je u državi Ču, u južnom delu današnje provincije Hunan, a bio je stariji savremenik Konfucija, koga je, po pričama, poučavao u izvođenju ceremonija.[5] Tradicionalno, prihvata se da je živeo u VI veku pre nove ere, ali ga savremeni naučnici smeštaju u IV vek pre nove ere, u period Zaraćenih država. Sve što se zna o njemu je iz kineske tradicije i iz njegove biografije u Istorijskim zapisima Sima Ćena, koji su pisani od 109. p. n. e. do 91. p. n. e.. Prema ovim izvorima, radio je kao arhivar u Carskoj biblioteci dinastije Džou u Luojangu, tadašnjoj prestonici Kine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno hem olovkom, sve ostalo uredno! Knjiga koju, eto,objavljujem nipošto nije istorija revolucije jer takva je knjiga već sročena na odveć sjajan način da bih mogao i pomisliti da je iznova pišem: ovo je, naprosto, studija o toj revoluciji. Francuzi su godine 1789. preduzeli najveći napor koji je ijedan narod ikada uložio ne bi li svoju sudbinu takoreći raspolutili, te ponorom razdvojili ono što su dotad bili od onoga što su u buduće hteli da budu. U tom clju preduzeli su svakojake mere predostrožnosti kako svoj novi položaj ne bi opteretili ničim iz prošlosti: nametnuli su sebi svakovrsne stege kako bi se oblikovali na drugačiji način negoli su bili sazdani njihovi očevi; najzad nisu zaboravili ništa što bi ih moglo učiniti neprepoznatljivima. Aleksis Šarl Anri Klerel de Tokvil (franc. Alexis-Charles-Henri Clérel de Tocqueville[1]; Pariz, 29. jul 1805 — Kan, 16. april 1859), francuski politički teoretičar i istoričar. Posle Julske revolucije 1830. u Francuskoj Tokvil je posetio SAD da bi izučavao njihov kazneni sistem. Ovo je doprinelo stvaranju njegovog remek-dela O demokratiji u Americi (1835 — 1840). Njegovu političku karijeru prekinuo je državni udar Luja Napoleona Bonaparte 1851. što mu je dalo slobodu da se u potpunosti posveti proučavanju istorije čiji je rezultat, između ostalog, knjiga Stari režim i Francuska revolucija (1856). Bio je prijatelj Džona Stjuarta Mila i sa njime se dopisivao. U delima De Tokvila izražava se veoma nejasan stav prema razvoju političke demokratije. Njegove ideje izvršile su uticaj i na liberalne i na konzervativne teoretičare kao i na političare. Aleksis de Tokvil je bio aktivan u francuskoj politici, prvo pod Julskom monarhijom (1830—1848), a zatim u Drugoj republici (1849—1851) koja je nasledila revoluciju u februaru 1848. godine. Povukao se iz političkog života nakon državnog udara Luja Napoleona Bonaparte 2. decembra 1851. godine, nakon čega je počeo rad na Starom režimu i Revoluciji.[2] On je tvrdio da je značaj Francuske revolucije nastavak procesa modernizacije i centralizacije francuske države koja je počela pod kraljem Lujem XVI. Neuspeh revolucije došao je iz neiskustva poslanika koji su bili previše vezani za apstraktne ideale prosvetiteljstva. Tokvil je bio klasični liberal koji je zagovarao parlamentarnu vladu, ali je bio skeptičan prema ekstremima demokratije.[3] Život Aleksis de Tokvil je potekao iz stare Normanske aristokratke porodice. Njegovi roditelji, Erve Lui. grof od Tokvila, oficir Ustavne garde kralja Luja XVI i Luis Medlejn Rosanbo su izbegli giljotinu zbog pada Robespjera 1794.[4] Pod obnovnom Burbona, Tokvilov otac je postao priznati plemić i birokrata[5]. Išao je u Lusi Faber školu u Mecu[6] Tokvil, koji je prezirao Julsku monarhiju (1830—1848), započeo je svoju političku karijeru 1839. godine. Od 1839. do 1851. godione bio je zamenik Manš odeljenja. U parlamentu, on je sedeo na levoj strani centra[7][8], branio je stavove o abolicionistima i podržao je slobodnu trgovinu dok je podupirao kolonizaciju Alžira koju je vodio režim Luis Filip. Godine 1847. nastojao je da osnuje partiju Mlade levice koja bi se zalagala za povećanje plata[9], porez i druge probleme u vezi sa radom kako bi se ugrozila privlačnost socijalista[10]. Tokvil je takođe izabran za generalnog savetnika Manša 1842. godine, i postao je predsednik odeljenja u periodu od 1849. do 1851. godine. Prema jednom izveštaju, Tokvilova politička pozicija postala je neodrživa u tom periodu, u smislu da mu je i levica i desnica bila nepoverljiva i tražio je izgovor da napusti Francusku...

Dan Graf B e o g r a d 2 O O 1 mek povez Knjiga ima 298 strana 24 cm ima malo podvlačenja i knjiga je uredna i dobro očuvana a) Milošević, Slobodan (1941-) 1. `Niko nema pravo da bije ovaj narod` 2. Dolazak na vlast 3. Odustajanje od Jugoslavije 4. Pretpostavke rata 5. Gospodar igre 6. Psi rata 7. Napuštanje Krajine 8. Apoteoza 9. Metež Florence Hartmann (17. veljače 1963., -) francuska je novinarka i spisateljica. Od 1987. pisala je za Le Monde o Balkanu, a početkom 1991. o Jugoslavenskim ratovima. Izvještaje je slala iz Beograda.[1] 1985. diplomirala je te stekla titulu magistra iz područja literature i stranih civilizacija na sveučilištu u Parizu. 1986. se udala u Beogradu za supruga iz SFR Jugoslavije, čiji je materinji jezik bio srpskohrvatski. S njim je dobila dvoje djece: sina 1988. i kćer 1989., koji su se rodili u Francuskoj.[2] 2000. je postala glasnogovornica za Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu te savjetnica glavnoj tužiteljici MKSJ-a Carli Del Ponte.Godine 1992. bila je jedna od prvih novinara koji su otkrili lokaciju Ovčare, te je 2006. svjedočila pred MKSJ-om protiv `vukovarske trojke`.[1] Konkretno, tvrdi da je Veselin Šljivančanin 1992. u intervjuu izjavio sljedeće kad ga je pitala o Ovčari: `Morali smo negdje zakopati tijela`.[3] Godine 1999. objavila je prvu knjigu, Milošević, dijagonala luđaka. Kada je Slobodan Milošević završio u MKSJ-u na suđenju, Srbija je dala tribunalu povjerljive dokumente o njegovom režimu iz 1990-ih, ali pod uvjetom da se neki dijelovi `zatamne`. Hartmann je imala uvid u te tajne spise te u knjizi Mir i kazna 2006. napisala da je MKSJ prihvatio cenzurirati dijelove koji su mogli uspostaviti vezu između Miloševićevog režima i masakra u Srebrenici. MKSJ je regirao optužnicom protiv Hartmann za nepoštivanje suda objavljivanjem dokumenata koji su bili tajni za javnost.[1] Presudom je kažnjena sa €7.000, što je izazvalo kontroverzne reakcije u svijetu medija i novinara, od kojih su neki javno stali u njenu obranu.[4] Iako je Hartmann rekla da je uplatila traženu svotu, MKSJ je to opovrgnuo te izdao nalog za njeno uhićenje. Godine 2011. ona je pobjegla u Francusku. Francuske vlasti su, međutim, odbile uhititi ju jer su mislile surađivati sa MKSJ-om jedino u izručivanju ratnih zločinaca, u što ne spada i progon osoba koje kritiziraju sam sud.[5] Ipak, usprkos uhidbenom nalogu iz Haaga, nastavila se slobodno kretati i u inozemstvu: 2012. posjetila je Sarajevo, povodom 20. obljetnice opsade grada, te tamo verbalno napala Carla Bildta jer je smatrala da on nije trebao biti na obilježavanju stradanja grada jer je prije govorio da je `Milošević dobar momak`.[6] Hartmann je s vremenom postala vrlo kritična prema MKSJ-u. Još 2004. ukazala je na narušavanje neutralnosti tužilaštva tribunala kada je usvojeno novo pravilo prema kojem peteročlano sudsko vijeće kojeg pored predsjednika i potpredsjednika tribunala čine i trojica predsjedavajućih sudaca Pretresnih vijeća, odlučuje da li se nove optužnice odnose na `najviše lidere, osumnjičene da su najodgovorniji za zločine u nadležnosti tribunala.` Ukoliko ocijene da neka od optuženih osoba ne spada među `najviše lidere`, suci od tada imaju pravo optužnicu vratiti tužitelju, nezavisno od težine zločina i uvjerljivosti pratećih dokaza.[7] Godine 2013. izjavila je da je oslobađajuća presuda u slučaju bivših šefova Državne bezbednosti (DB) Srbije, Jovice Stanišića i Franka Simatovića, `najvidljiviji u nizu udaraca na kredibilitet Haškog tribunala u završenoj fazi njegovog rada` te dodala: “ Time su nagrađeni mozgovi sistema koji su obmanom uspjeli planirati i organizirati masovno nasilje, a sve preko paravan organizacije, pazeći da ne napišu direktno naređenje. Poruke sa suđenja u Nurembergu je izbrisana. Haški sud je u naglo ušao u proces ukidanja Ženevske konvencije i, time, uništava sve što je urađeno poslije Drugog svjetskog da se zaštite civili u ratu. Dešava se u Hagu jedan preokret koji žrtve posljednjeg rata u Evropi osjete na svojoj koži, ali koji ima i dalekosežne posljedice, i to širom svijeta. Mogu zamisliti reakcije žrtava čija su djeca direktno stradala od duhova tame koji su bili otjelotvoreni u likovima Stanišića i Simatovića, sada već slobodnih ljudi. Po svemu sudeći, nažalost, odgovornost za zločine (koji sud ne poriče) se svodi na lokalne igrače, a ne na mozgove. Zato imamo gorki osjećaj prijevare, jer nije ni istina, nije ni pravda`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jovan Cvijić (Loznica, 11. oktobar 1865 — Beograd, 16. januar 1927) bio je srpski naučnik, osnivač Srpskog geografskog društva, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, počasni doktor Univerziteta Sorbone i Karlovog univerziteta u Pragu. Od osnivanja Beogradskog univerziteta 12. oktobra 1905, postao je jedan od osam prvih redovnih profesora na Univerzitetu. Cvijić je počeo da se bavi naukom još kao student Velike škole i tada je nastao njegov rad Prilog geografskoj terminologiji našoj, a nastavio kao srednjoškolski profesor i bečki student proučavajući kraške pojave u istočnoj Srbiji, Istri i Jadranskom primorju. Na osnovu tih proučavanja napisao je više radova kao i svoju doktorsku disertaciju. Čitav život posvetio je proučavanju Srbije i Balkanskog poluostrva putujući skoro svake godine po Balkanu. Tokom života, odnosno za preko trideset godina intenzivnog naučnog rada, objavio je par stotina naučnih radova. Jedno od najvažnijih dela je „Balkansko poluostrvo“. Bavio se podjednako društvenom i fizičkom geografijom, geomorfologijom, etnografijom, geologijom, antropologijom i istorijom. Smatra se utemeljivačem srpske geografije. Jovan Cvijić je rođen 11. oktobra (29. septembra po julijanskom kalendaru) 1865. godine u Loznici u porodici Cvijića, koja je bila ogranak Spasojevića iz pivskog plemena. Otac mu se zvao Todor Cvijić. Njegova porodica je bila poreklom iz oblasti Stare Hercegovine, iz plemena Pivljana, i bavio se trgovinom.[1] Njegov otac, a naime Jovanov deda, bio je Živko Cvijić, predsednik lozničke skupštine i poznati mačvanski Obrenovićevac. Kako je bio na strani tzv. „katana“ u vreme katanske bune protivnika ustavobranitelja 1844. godine, kažnjen je šibovanjem posle uspešne akcije Tome Vučića Perišića, nakon čega je umro još mlad. Njegov otac, a pak Jovanov pradeda, Cvijo Spasojević, bio je rodonačelnik Cvijića. Cvijo je bio poznati hajdučki harambaša u tom delu Stare Hercegovine. Cvijo se borio protiv Osmanlija Prvog srpskog ustanka, a nakon njegove propasti 1813. godine, preselio se u Loznicu, gde je kod šanca i crkve sagradio kuću hercegovačkog tipa na dva sprata i otvorio dućan, započinjući trgovačku karijeru novoosnovane familije.[2] Cvijićev otac Todor (umro 1900) se u početku i sam bavio trgovinom, ali kako mu to nije išlo za rukom, zaposlio se u opštini kao pisar i delovođa. Majka Jovanova Marija (rođena Avramović), bila je iz ugledne porodice iz mesta Korenita, sela u oblasti Jadar koje se nalazi nedaleko od manastira Tronoša i Tršića, rodnog sela Vuka Karadžića. Osim Jovana, Todor i Marija imali su sina Živka i tri kćeri, Milevu, udatu za Vladimira, sarača, Nadu, udatu za Dragutina Babića okružnog blagajnika, kasnijeg načelnika ministarstva finansija, i Soku.[3] Cvijić je često govorio da je u detinjstvu na njegovo duhovno obrazovanje najviše uticala majka i uopšte majčina porodica, mirna, staložena i domaćinska, dok je o ocu i očevoj porodici pisao sa dosta manje emocija. Ipak, Cvijić je u svom naučno-istraživačkom radu o narodnoj psihologiji imao pohvalne reči za dinarski etnički tip i karakter, kome upravo i pripada njegov otac Nakon osnovne škole koju je završio u Loznici, završio je nižu gimnaziju u Loznici (prve dve godine) i gimnaziju u Šapcu (treću i četvrtu godinu), a potom se upisao i završio višu Prvu beogradsku gimnaziju,[5] u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Mihailom Petrovićem Alasom i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“ Godine 1884, po završetku gimnazije, hteo je da studira medicinu, međutim loznička opština nije bila u mogućnosti da stipendira njegovo školovanje u inostranstvu. Tada mu je Vladimir Karić, njegov profesor iz šabačke gimnazije, predložio da sluša studije geografije na Velikoj školi u Beogradu. Cvijić ga je poslušao i iste godine upisao Prirodno-matematički odsek Velike škole u Beogradu. Ove studije je završio 1888. godine. Tokom svog školovanja Cvijić je bio posvećen čitanju knjiga. U gimnaziji je učio engleski, nemački i francuski jezik koji su mu tokom studija veoma koristili budući da nije postojala odgovarajuća naučna građa na srpskom. Kasnije je na stranim jezicima pisao i naučne i druge radove.[5] Školske godine 1888/89. radio je kao predavač geografije u Drugoj muškoj beogradskoj gimnaziji. Potom je 1889. upisao studije fizičke geografije i geologije na Bečkom univerzitetu kao državni pitomac. U to vreme na Bečkom Univerzitetu predavanja iz geomorfologije držao je čuveni naučnik dr Albreht Penk (nem. Albrecht Penck), geotektoniku je držao profesor Edvard Zis (tadašnji predsednik Austrijske akademije nauka), a klimatologiju Julijus fon Han. Cvijić je doktorirao 1893. godine na Univerzitetu u Beču. Njegova doktorska teza pod nazivom „Das Karstphänomen“ predstavila ga je široj javnosti i učinila poznatim u svetskim naučnim krugovima. Ovaj rad je kasnije preveden na više jezika (kod nas „Karst“, 1895) a zahvaljujući njemu Cvijić se u svetu smatra utemeljivačem karstologije. Britanski naučnik Arčibald Giki je napisao da ovo predstavlja „zastavničko delo“ nauke..... Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

SVEOBUHVATAN VODIČ KROZ MEĐUNARODNE STANDARDE FINANSIJSKOG IZVEŠTAVANJA! Poslednjih godina u Srbiju sve više dolaze strani ulagači, povećava se razmena robe i usluga sa inostranstvom i zbog toga se posebna pažnja pridaje upoređivanju domaćeg ekonomskog stanja sa inostranim. Zbog toga je nezaobilazno poznavanje i primena međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (MSFI) koji se opisuju kroz ovaj vodič. Svako poglavlje ukratko prikazuje pojedini Međunarodni standard finansijskog izveštavanja, a većina poglavlja sadrži brojne primere koji ilustruju praktičnu primenu osnovnih koncepata pojedinog standarda. Primena Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (MSFI) u poslovnoj situaciji može imati presudan uticaj na finansijske rezultate i položaj dela ili cele firme. MSFI daju državnim službenicima, upravama preduzeća, menadžerima ili finansijskim analitičarima bez velikog predznanja iz računovodstva alate potrebne za učestvovanje u raspravama i donošenju odluka ključnih za prihvatanje i primenu finansijskih izveštaja svojih firmi, odnosno finansijskih izveštaja državnih sektora. Svako poglavlje ukratko pojašnjava i opisuje novi ili revidirani MSFI, problem ili probleme koje obrađuje, ključne koncepte, odgovarajući računovodstveni postupak i odgovarajuće zahteve za prezentovanje i objavljivanje. Tekst takođe obrađuje finansijsku analizu i problematiku tumačenja kako bi što bolje pokazao moguće efekte računovodstvenih standarda na poslovne odluke. Jednostavni primeri u većini poglavlja pomažu daljem pojašnjenju sadržaja. Knjiga bi takođe trebala pomoći zakonodavcu prilikom poređenja MSFI-ja sa specifičnostima svojih zemalja, i da ih na taj način ohrabri da i oni prihvate ove međunarodno prihvaćene standarde. ZAŠTO SMO OBJAVILI OVU KNJIGU? Kao odgovor na globalnu finansijsku krizu 1998. godine, nekoliko je međunarodnih organizacija, uključujući i Svetsku banku i Međunarodni monetarni fond, pokrenulo zajedničku inicijativu za jačanje svetske finansijske arhitekture i traženje dugoročnih rešenja za otklanjanje nedovoljne transparentnosti finansijskih informacija. Taj je napor bio podržan jasnom podrškom rada Odbora za međunarodne računovodstvene standarde (IASB). Jedan od rezultata je bio ubrzavanje približavanja računovodstvenih standarda – posebno Međunarodnih standarda finansij skog izveštavanja (MSFI) koje je donosio IASB, kao i Standarda finansijskog računovodstva (FAS) koje je donosio Odbor za standarde finansijskog računovodstva (FASB) u Sjedinjenim Američkim Državama. Ne iznenađuje da su ti napori prema približavanju proizveli brojne revizije računovodstvenih standarda od strane oba Odbora. Za računovođe, finansijske analitičare i druge stručnjake već postoji brojna tehnička literatura koja detaljno razjašnjava pozadinu i nameravanu primenu tih revizija. No do sada je nedostajala konsolidovana i pojednostavljena literatura. Ovaj rad namerava popuniti tu prazninu. Svako poglavlje ukratko objašnjava i opisuje novi ili revidirani MSFI, problem ili probleme koje obrađuje, ključne koncepte, odgovarajući računovodstveni postupak i odgovarajuće zahteve za prezentaciju i objavljivanje. Tekst takođe obrađuje finansijsku analizu i problematiku tumačenja kako bi što bolje pokazao moguće učinke računovodstvenih standarda na poslovne odluke. Jednostavni primeri u većini poglavlja pomažu daljem razjašnjenju sadržaja. Nadamo se da ovaj pristup, osim što predstavlja pomoć praktičarima, može pomoći onima koji nisu računovodstveni stručnjaci prilikom poslovnog odlučivanja koje zavisi od novih propisa. Knjiga bi, takođe, trebala pomoći nacionalnim zakonodavcima prilikom poređenja MSFI sa specifičnostima svojih zemalja, te ih na taj način ohrabriti da i oni prihvate ove međunarodno prihvaćene standarde. - Kenneth G. Lay, CFA, Zamenik direktora trezora, Svetska banka, Washington, D.C., Avgust 2004. KOME JE KNJIGA NAMENJENA? Svesno smo se usredsredili na potrebe izvršnih direktora i finansijskih analitičara u privatnom i javnom sektoru koji možda nemaju velika predznanja iz računovodstva. Ova publikacija ukratko opisuje svaki MSFI i MRS tako da menadžeri i analitičari mogu brzo dobiti opšta i osnovna saznanja o ključnim problemima. Takođe, svesno smo odlučili izbaciti detaljnu raspravu o određenim temama u cilju zadržavanja opšteg cilja pružanja korisnog alata menadžerima i finansijskim analitičarima. Osim kratkih zaključaka, većina poglavlja sadrže jednostavni primer iz prakse koji naglašava praktičnu primenu određenih ključnih koncepata određenog Standarda. Čitaoci bez tehničkog računovodstvenog predznanja, uz pomoć ove knjige, mogu sudelovati u raspravama koje se odnose na prikladnost ili primenu određenog Standarda u nekoj situacij i. Čitaoci, takođe, mogu procenjivati učinke - efekte koje će primena principa pojedinih računovodstvenih standarda imati na finansijske rezultate i položaj dela ili celog preduzeća. STRUKTURA PUBLIKACIJE Svako poglavlje ima jedinstvenu strukturu sadržaja koja omogućava razjašnjenje svakog Standarda. 1. Predmet je podnaslov koji identifikuje glavne ciljeve i ključne probleme standarda. 2. Delokrug standarda utvrđuje specifične transakcije i događaje na koje se pojedini Standard može odnositi. Na određenim nivoima, usklađenost sa zahtevima standarda je ograničena na određenu grupu preduzeća. 3. Ključni koncepti razjašnjavaju primenu i obuhvat osnovnih koncepata i definicija. 4. Računovodstveni postupak navodi specifične računovodstvene principe i merila, osnovice, konvencije, pravila i prakse koje preduzeća treba da prihvate radi usklađenosti s određenim standardom. Priznavanje (početno knjiženje) i merenje (naknadno vrednovanje) posebno se obrađuju gde je to prikladno. 5. Prezentacija i objavljivanje opisuje način na koji finansijske i nefinansijske stavke - pozicije trebaju biti prezentirane u finansijskim izveštajima, kao i aspekte koji trebaju biti objavljeni u tim finansijskim izveštajima – vodeći računa o potrebama različitih korisnika. Korisnici finansijskih izveštaja su ulagači - investitori, zaposleni, zajmodavci, dobavljači i poverioci, vlade, poreske i zakonodavne vlasti, kao i javnost. 6. Finansijska analiza i tumačenje razmatraju stavke koje su zanimljive finansijskim analitičarima, u poglavljima gde je takvo razmatranje prikladno. Treba naglasiti da niti jedna od takvih rasprava nije kritika MSFI. Gde su naglašene analitičke komponente i praksa, treba upozoriti čitaoce na preostale izazove preklapanja međunarodne računovodstvene prakse i jasne primene MSFI. 7. Primeri se nalaze na kraju većine poglavlja. Ovi primeri imaju za cilj dodatno ilustrovati koncepte sadržane u svakom pojedinom MSFI ili MRS-u. Autor se nada da će menadžerima iz zemalja članica Svetske banke ovaj oblik biti koristan u cilju definisanja računovodstvene terminologije, posebno u slučajevima kad se neki izrazi još uvek tek opisno prevode. Stoga je svaka povratna informacij a dobro došla. OBUHVAĆENI SADRŽAJ Svi računovodstveni Standardi koje je izdao Odbor za međunarodne računovodstvene standarde (IASB) do 31. maja 2004. godine uključeni su u publikaciju. Tekstovi odbora predstavljaju konačnu nadležnost – ova publikacija je njihov sažetak. Kratak sadržaj: DEO I: PREZENTACIJA – PREDSTAVLANJE Poglavlje 1: Okvir za izradu i prezentaciju finansijskih izveštaja (Okvir) Poglavlje 2: Prva primena MSFI (MSFI 1) Poglavlje 3: Prezentacija finansijskih izveštaja (MRS 1) Poglavlje 4: Izveštaji o novčanom toku (MRS 7) Poglavlje 5: Računovodstvene politike, promene u računovodstvenim procenama i greške (MRS 8) DEO II: IZVEŠTAJI GRUPE Poglavlje 6: Poslovna spajanja (MSFI 3) Poglavlje 7: Konsolidovani i odvojeni finansijski izveštaji (MRS 27) Poglavlje 8: Ulaganja u pridružene kompanije (MRS 28) Poglavlje 9: Ulaganja u zajedničke poduhvate (MRS 31) DEO III: BILANS STANJA I IZVEŠTAJ O DOBITI Poglavlje 10: Isplate na osnovu akcija (MSFI 2) Poglavlje 11: Ugovori o osiguranju (MSFI 4) Poglavlje 12: Zalihe (MRS 2) Poglavlje 13: Ugovori o izgradnji (MRS 11) Poglavlje 14: Porez na dobit (MRS 12) Poglavlje 15: Nekretnine, mašine i oprema (MRS 16) Poglavlje 16: Najmovi (MRS 17) Poglavlje 17: Prihodi (MRS 18) Poglavlje 18: Primanja zaposlenih (MRS 19) Poglavlje 19: Računovodstvo državnih subvencija i objavljivanje državnih pomoći (MRS 20) Poglavlje 20: Učinci promena kursa stranih valuta (MRS 21) Poglavlje 21: Troškovi uzajmljivanja (MRS 23) Poglavlje 22: Umanjenje imovine (MRS 36) Poglavlje 23: Rezervisanja, nepredviđene obaveze i nepredviđena imovina (MRS 37) Poglavlje 24: Nematerijalna imovina (MRS 38) Poglavlje 25: Finansijski instrumenti, priznavanje i merenje (MRS 39) Poglavlje 26: Ulaganje u nekretnine (MRS 40) Poglavlje 27: Poljoprivreda (MRS 41) DEO IV: OBJAVLJIVANJE Poglavlje 28: Netekuća sredstva - dugoročna imovina koja se poseduje radi prodaje i prestanak poslovanja – diskontinuirane operacije (MSFI 5) Poglavlje 29: Događaji nastali nakon datuma bilansa (MRS 10) Poglavlje 30: Izveštavanje po segmentu (MRS 14) Poglavlje 31: Objavljivanje povezanih strana (MRS 24) Poglavlje 32: Računovodstvo i izveštavanje o penzionim planovima (MRS 26) Poglavlje 33: Finansijsko izveštavanje u hiperinflatornim privredama (MRS 29) Poglavlje 34: Objavljivanja u finansijskim izveštajima banaka i sličnih finansijskih institucija (MRS 30) Poglavlje 35: Finansijski instrumenti: objavljivanje i prezentacija (MRS 32) Poglavlje 36: Zarade po akciji (MRS 33) Poglavlje 37: Finansijsko izveštavanje za razdoblja tokom godine (MRS 34) Poglavlje 38: Istraživanje i procena mineralnih resursa (ON 6) HENNIE VAN GREUNING trenutno radi kao viši savetnik u Trezoru Svetske banke, a prethodno je radio kao direktor sektora za Sektor finansijskog poslovanja Svetske banke. Takođe, bio je partner u jednoj međunarodnoj računovodstvenoj kompanij, kao i nadzornik i direktor supervizije banaka u centralnoj banci. Poseduje diplomu Ovlašćenog finansijskog analitičara i Ovlašćenog računovođe, kao i doktorate iz oblasti računovodstva i ekonomije.