Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetski klasik. Zlatna grana` opisuje primitivne metode obožavanja naših predaka, seksualne prakse, čudne rituale i festivale. Pobijajući popularnu misao da je primitivni život bio jednostavan, ovo monumentalno istraživanje pokazuje da je divlji čovek bio upleten u splet magije, tabua i sujeverja. Ovde je otkrivena evolucija čoveka od divljaštva do civilizacije, od modifikacije njegovih čudnih i često krvoločnih običaja do ulaska u trajne moralne, etičke i duhovne vrednosti. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697) Potku Zlatne grane čini mit o vladavini sveštenih kraljeva u šumi posvećenoj Dijani, na obali jezera Nemi, u albijskim brdima u Italiji. Da bi zauzeo mesto sveštenog kralja, kandidat je morao da sa vrha jednog drveta odlomi granu imele (`zlatnu granu`) i da ubije svog prethodnika. Zbog toga je Dijanin sveštenik živeo u stalnom strahu od sledećeg pretendenta na njegov položaj i sa isukanim mačem čuvao drvo na kome je bila kobna grana imele. Frejzer je sebi postavio zadatak da odgovori na dva pitanja: `Najpre, zašto je Dijanin sveštenik sa obala Nemija, šumski kralj, morao da ubije svog prethodnika? Zatim, zašto je morao, pre no što će ga ubiti, da sa izvesnog drveta odlomi granu koju su stari poistovećivali sa Vergilijevom zlatnom granom?` Da bi odgovorio na ova pitanja, Frejzer je napisao jednu od najvećih studija o magiji i religiji. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna grana Svetski klasik. Zlatna grana` opisuje primitivne metode obožavanja naših predaka, seksualne prakse, čudne rituale i festivale. Pobijajući popularnu misao da je primitivni život bio jednostavan, ovo monumentalno istraživanje pokazuje da je divlji čovek bio upleten u splet magije, tabua i sujeverja. Ovde je otkrivena evolucija čoveka od divljaštva do civilizacije, od modifikacije njegovih čudnih i često krvoločnih običaja do ulaska u trajne moralne, etičke i duhovne vrednosti. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697) Potku Zlatne grane čini mit o vladavini sveštenih kraljeva u šumi posvećenoj Dijani, na obali jezera Nemi, u albijskim brdima u Italiji. Da bi zauzeo mesto sveštenog kralja, kandidat je morao da sa vrha jednog drveta odlomi granu imele (`zlatnu granu`) i da ubije svog prethodnika. Zbog toga je Dijanin sveštenik živeo u stalnom strahu od sledećeg pretendenta na njegov položaj i sa isukanim mačem čuvao drvo na kome je bila kobna grana imele. Frejzer je sebi postavio zadatak da odgovori na dva pitanja: `Najpre, zašto je Dijanin sveštenik sa obala Nemija, šumski kralj, morao da ubije svog prethodnika? Zatim, zašto je morao, pre no što će ga ubiti, da sa izvesnog drveta odlomi granu koju su stari poistovećivali sa Vergilijevom zlatnom granom?` Da bi odgovorio na ova pitanja, Frejzer je napisao jednu od najvećih studija o magiji i religiji. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zlatna grana Svetski klasik. Zlatna grana` opisuje primitivne metode obožavanja naših predaka, seksualne prakse, čudne rituale i festivale. Pobijajući popularnu misao da je primitivni život bio jednostavan, ovo monumentalno istraživanje pokazuje da je divlji čovek bio upleten u splet magije, tabua i sujeverja. Ovde je otkrivena evolucija čoveka od divljaštva do civilizacije, od modifikacije njegovih čudnih i često krvoločnih običaja do ulaska u trajne moralne, etičke i duhovne vrednosti. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697) Potku Zlatne grane čini mit o vladavini sveštenih kraljeva u šumi posvećenoj Dijani, na obali jezera Nemi, u albijskim brdima u Italiji. Da bi zauzeo mesto sveštenog kralja, kandidat je morao da sa vrha jednog drveta odlomi granu imele (`zlatnu granu`) i da ubije svog prethodnika. Zbog toga je Dijanin sveštenik živeo u stalnom strahu od sledećeg pretendenta na njegov položaj i sa isukanim mačem čuvao drvo na kome je bila kobna grana imele. Frejzer je sebi postavio zadatak da odgovori na dva pitanja: `Najpre, zašto je Dijanin sveštenik sa obala Nemija, šumski kralj, morao da ubije svog prethodnika? Zatim, zašto je morao, pre no što će ga ubiti, da sa izvesnog drveta odlomi granu koju su stari poistovećivali sa Vergilijevom zlatnom granom?` Da bi odgovorio na ova pitanja, Frejzer je napisao jednu od najvećih studija o magiji i religiji. Sir James George Frazer OM FRS [1] FRSE FBA (1. januar 1854 – 7. maj 1941), bio je škotski socijalni antropolog poznat po izuzetnom uticaju na ranu fazu studija mitologije i komparativne religije.[2] Često ga se naziva jednim od očeva i osnivača moderne antropologije. Njegovo najpoznatije djelo The Golden Bough (1890) je detaljno opisalo sličnosti magijskih i religijskih vjerovanja širom svijeta. Frazer je tvrdio da su ljudska vjerovanja evoluirala kroz tri stadija: primitivnu magiju, religiju i modernu nauku. Djelomični opus Creation and Evolution in Primitive Cosmogenies, and Other Pieces (1935) The Fear of the Dead in Primitive Religion (1933–36) Condorcet on the Progress of the Human Mind (1933) Garnered Sheaves (1931) The Growth of Plato`s Ideal Theory (1930) Myths of the Origin of Fire (1930) Fasti, autor: Ovidije (prijevod i komentar), 5 tomova (1929) skraćena verzija (1931) revizija G. P. Goold (1989, isrp. 1996): ISBN 0-674-99279-2 Devil`s Advocate (1928) Man, God, and Immortality (1927) The Gorgon`s Head and other Literary Pieces (1927) The Worship of Nature (1926) (from 1923–25 Gifford Lectures,[3]) The Library, autor: Apolodor (prijevod i napomene), 2 toma (1921): ISBN 0-674-99135-4 (vol. 1); ISBN 0-674-99136-2 (vol. 2) Folk-lore in the Old Testament (1918) The Belief in Immortality and the Worship of the Dead, 3 volumes (1913–24) The Golden Bough, 3. uzdanje: 12 tomova (1906–15; 1936) 1922 skraćena verzija: ISBN 0-486-42492-8 Totemism and Exogamy (1910) Psyche`s Task (1909) The Golden Bough, 2. izdanje: 6 tomova (1900) Pausanias, and other Greek sketches (1900) Description of Greece, by Pausanias (prijevod i komentar) (1897-) 6 tomova. The Golden Bough: a Study in Magic and Religion, 1st edition (1890) Totemism (1887) Jan Harold Brunvard, American Folklore; An Encyclopedia, s.v. `Superstition` (p 692-697)

Vrlo dobro očuvano kao na slikama Ima i papirni omotač koji je zacepljen u levom gornjem uglu Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963. Tags: Istorija srpskog naroda vatikan misija vatikana balkan balkana srba

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Magnum crimen, životno delo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredeljenja, prvi put se pojavljuje u necenzurisanom izdanju, opremljeno predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.Proverite zašto je Magnum crimen na vatikanskom spisku zabranjenih knjiga.Proverite zašto je rimokatolička crkva uništavala knjigu, a komunisti je cenzurisali.Knjiga za one koji znaju da proučavanjem prošlosti saznajemo u sadašnjosti kojim stazama treba da koračamo u budućnosti.Knjiga koja otkriva zločinačku spregu rimske kurije i ustaša u Hrvatskoj.Knjiga koju svaka srpska kuća treba da ima.Mnogo je razloga zašto treba čitati Magnum crimen, a nijedan protiv. Viktor Novak (Donja Stubica, 4. februar 1889 — Beograd, 1. januar 1977) bio je jugoslovenski istoričar hrvatskog porekla, profesor Beogradskog univerziteta, član SANU.[1] Viktor je rođen početkom 1889. godine u hrvatskom Zagorju, u mestu Donja Stubica. Ponikao je u siromašnoj činovničkoj porodici; rano ostao bez oca. Mukotrpno se školovao i tokom života je stekao izuzetno široko obrazovanje. Godine 1913. završio je Filozofski fakultet u Zagrebu i zatim proveo godinu dana u Rimu na specijalizaciji u pomoćnim istorijskim naukama, osobito latinskoj paleografiji. Godine 1915. odbranio je doktorsku disertaciju Ban Mihac Mihaljević i njegovo doba. Radio je kao gimnazijski profesor i rukovodilac Rukopisnog odeljenja Sveučilišne knjižnice u Zagrebu. Od 1920. do 1922. bio je docent, a od. 1922. do 1924. profesor pomoćnih istorijskih nauka i istorijske metodike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Zbog svoje jugoslovenske orijentacije bio vređan i napadan na zagrebačkom Sveučilištu, koje je, onemogućen da radi, morao da napusti. Na inicijativu Nikole Vulića i Stanoja Stanojevića je prešao 1924. godine na Univerzitetu u Beogradu gde je, do penzionisanja 1959., bio profesor istorije jugoslovenskih naroda i pomoćnih istorijskih nauka i, altenativno, profesor opšte istorije srednjeg veka. Jugosloven i antifašista, Viktor Novak je za vreme Drugog svetskog rata bio hapšen i jedno vreme zatvoren u Banjički logor. Prelaskom iz Hrvatske u Srbiju, Viktor Novak je, smatrao da će njegov doprinos srpskoj istoriografiji biti značajniji ukoliko nastavi s uporednim prikazivanjem pozitivnih i negativnih tendencija u srpsko-hrvatskim odnosima i ukupnom razvoju jugoslovenske misli. U svom svestranom i široko zasnovanom naučnom interesovanju, Viktor Novak se, s podjednakim uspehom bavio i nacionalnom i kulturnom istorijom Južnih Slovena u XIX i XX veku, kao što se pasionirano i istrajno bavio latinskom paleografijom i diplomatikom. Godine 1952. objavio je univerzitetski udžbenik Latinska paleografija, koja se ubraja u najznačajna dela te naučne discipline na srpskom jeziku. Baveći se istorijom političke misli u Južnih Slovena u 19. i 20. veku, prikupljao je arhivsku i štampanu građu i objavio mnoštvo studija i monografija poput radova o Franji Račkom (1925, 1929, 1958), Maksimilijanu Vrhovcu (1928), Natku Nodilu (1934, 1955), Josipu Juraju Štrosmajeru (1940) i Ivanu Kukuljeviću-Sakcinskom (1955, 1959), kao i prepisku Valtazara Bogišića i Franje Račkog (1960). U monumentalnom delu Magnum Crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (Zagreb, 1948, više izdanja u Beogradu posle 1994) tematizovao je složeni odnos Vatikana, hrvatskih klerikalaca i hrvatskih nacionalista.[2] U Magnum Crimen-u, Novak je na preko hiljadu strana uz citate iz stotina dokumenata uverljivo pokazao da je hrvatski klerikalizam bio jedna od osnova za genocid nad Srbima u NDH (1941—1945) za progone i diskriminaciju koje su, uz podršku delova katoličkog klera, a često i u ime katoličke vere, sprovodili hrvatski biskupi, sveštenici i fratri, uz prećutnu ili aktivnu podršku zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Novak je uvidom u skoro nepreglednu dokumentaciju o javnoj i tajnoj saradnji katoličkog klera sa hrvatskim ustašama tokom Drugog svetskog rata, nedvosmisleno ukazao na čvrstu vezu klerikalne tradicije sa ustaškim zločinima, praćenim, osim masovnih progona, još i nasilnim preveravanjem pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Katolički kler je otkupljivao i spaljivao Novakove knjige zbog njihove navodne antikatoličke i masonske inspiracije. Godine 2011, na engleski je prevedeno njegovo najznačajnije delo `Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)`, Vol. 1-2 (Jagodina 2011) u kojoj su odštampana i dva poglavlja koje je u izdanju iz 1948. zabranila komunistička cenzura. Vreme je pokazalo da su poruke iz Magnum Krimena (Velikog zločina) i danas aktuelne i neophodne za razumevanje savremenih političkih tokova. Druga značajna knjiga, koja hronološki prethodi Magnum Crimen-u je Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, štampana posthumno u Beogradu 1987, na 660 str. Ove dve knjige, uzete zajedno, do sada su najbolji naučni prikaz obima i uticaja Rimokatoličke crkve na oblikovanje nacionalne ideje u Hrvata. Viktor Novak je bio redovni profesor na katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, omiljen predavač, veliki erudita, a sa svojim kolegama na katedri, Georgijem Ostrogorskim, Jorjom Tadićem i Mihailom J. Dinićem, i moralni uzor generacijama studenata, odupirući se svakom pokušaju uvođenja vulgarnog marksizma lenjinizma u nastavu istorije. Bio je oženjen Srpkinjom, Pavom Bošković iz Beške.[3] Zajedno sa Jorjom Tadićem, uzeo je 1942, krsnu slavu i počeo da se izjašnjava kao Srbin, ostajući veliki Jugosloven. Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti (JAZU) je izabrala Viktora Novaka za svoga dopisnog člana 29. juna 1951. godine. U tom statusu akademika JAZU je ostao sve do svoje smrti. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1948, redovni član od 1961, Viktor Novak je 1966—1969. sekretar Odeljenja društvenih nauka SANU. Bio je, takođe i jedan od osnivača i prvih upravnika Istorijskog Instituta SANU (1947—1954) u Beogradu. U izdanjima SANU Viktor Novak objavio je više značajnih studija i monografija, od kojih se posebno ističe obimna monografija `Vuk i Hrvati“. U njoj je nedvosmisleno pokazano koliki je uticaj Vukova reforma imala za emancipaciju Hrvata na kulturnom planu, i koliko su Vukove veze sa hrvatskim ilircima doprinele stvaranju kulturne podloge južnoslovenskog zbližavanja, i kasnije, jugoslovenskog ujedinjenja. Osim istorijskog naučnog rada, posvetio se i muzičkoj kulturi. Osnivač je bivšeg zagrebačkog hora Lisinski (1910), čiji je predsednik do 1924. godine. Bio je predsednik Prvog beogradskog pevačkog društva i beogradskog Kornelija Stankovića, kao i inicijator osnivanja Južnoslovenskog pevačkog saveza u Beogradu i Sveslovenskog pevačkog saveza u Pragu. Objavio je niz muzikoloških eseja i nekoliko stotina muzičkih kritika, najčešće u zagrebačkom »Obzoru« i beogradskoj »Politici«. Viktor Novak bio je nosilac niza značajnih društvenih priznanja, uključujući i Orden Svetog Save 5, 4. i 3. reda. Odabrana dela Viktor Novak Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920. Evangeliarium Spalatense, Split 1923. Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925. Lužički Srbi u prošlosti i sadašnjosti, Beograd 1927. Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928. Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928. Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929. Franjo Rački, Bratstvo, 1929. Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930. Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str. Sveslavenska misao, Ljubljana 1930. Mihailo Polit-Desančić i Hrvati, Letopis Matice srpske, Novi Sad 1932. Natko Nodilo, Novi Sad 1935. Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l`Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935. Rad Stanoja stanojevića na srpskoj diplomatici, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, 1938. Dva antipoda. Štrosmajer i Mihanović, Beograd 1940. Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 1. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 2. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1960). Velika optužba (Magnum crimen): Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. 3. Sarajevo: Svjetlost. Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (1989). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Beograd: Nova knjiga. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 1. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2011). Magnum Crimen: Half a Century of Clericalism in Croatia. 2. Jagodina: Gambit. Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 1. Beograd: Catena Mundi. - necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Novak, Viktor (2015). Magnum Crimen. 2. Beograd: Catena Mundi.- necenzurisano izdanje na srpskohrvatskom jeziku Jedno sporno pitanje iz srpskohrvatskih odnosa šezdesetih godina prošlog veka, Beograd, SANU 1949. Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54. Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43. Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980. Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku). Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955. Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955. Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957. Franjo Rački, Beograd, Prosveta 1958. Nastanak i nestanak `Monumenta Serbica` diplomatara Ivana Kukuljevića-Sakcinskog, Beograd, Srpska akademija nauka 1959. Nikola Vulić. Naučnik i čovek. Uvod u knjigu Nikole Vulića: Iz rimske književnosti, Beograd, Srpska književna zadruga 1959. Valtazar Bogišić i Franjo Rački. Prepiska (1866–1893), Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, SAN, knj. XXV, Beograd 1960. Pojava i proširenje karolinške minuskule u Dalmaciji, GLAS SAN, knj. CCLV1, Beograd 1963. Srpski naučnici i književnici u prepisci sa Franjom Račkim, Beograd : Naučno delo, 1964. Vuk i Hrvati : primljeno na VII skupu Odeljenja društvenih nauka SANU, 27. IX 1966, po prikazu samog autora; urednik Jorjo Tadić, Beograd, Naučno delo 1967, 645 str. Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 str. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0. Celokupna bibliografija do 1963: B. Telebaković-Pecarski, Zbornik filozofskog fakulteta u Beogradu, 1963.

Izdavač: Službeni glasnik, Beograd Biblioteka Književne nauke, umetnost i kultura Kolekcija Glasnik Priredila: Meri Makarti Prevod: Adriana Zaharijević, Aleksandra Bajazetov Pogovor: Daša Duhaček Povez: broširan Broj strana: 605 Veoma dobro očuvana. Hana Arent (1906–1975) bila je jedan od najsjajnijih i najoriginalnijih političkih mislilaca XX veka, neuporedivi istraživač pojave totalitarizma, nasilja i zla u našem vremenu. Bez nje je nezamisliva savremena politička filozofija. Tokom celog svog života plodan esejista i filozof, filozofiju je studirala u Hajdelbergu kod Karla Jaspersa. Potom je morala da beži pred nacističkim progonom. Niz godina je predavala političku filozofiju u Njujorku i Čikagu. Ovo delo prvi put je objavljeno 1978. godine i zapravo je njeno poslednje delo, prebogato u svojoj izazovnoj analizi čovekove mentalne aktivnosti sagledanoj u dimenzijama mišljenja, volje i suđenja. S A D R Ž A J: MIŠLJENJE Uvod I. Pojava 1. Fenomenalna priroda sveta 2. (Istinsko) biće i (puka) pojava: teorija o dva sveta 3. Preokretanje metafizičke hijerarhije: vrednost površine 4. Telo i duša; duša i duh 5. Pojava i privid. 6. Misleće ja i sopstvo: Kant 7. Stvarnost i misleće ja: kartezijanska sumnja i sensus communis 8. Nauka i zdrav razum; Kantovo podvajanje razuma i uma; istina i smisao II. Delatnosti duha u svetu pojava 9. Nevidljivost i povlačenje 10. Unutarnji rat mišljenja i zdravog razuma 11. Mišljenje i delanje: posmatrač 12. Jezik i metafora 13. Metafora i neizrecivo III. Šta nas navodi da mislimo? 14. Pretfilozofske pretpostavke grčke filozofije 15. Platonov odgovor i njegovi odjeci 16. Rimski odgovor 17. Sokratov odgovor 18. Dvoje-u-jednom IV. Gde smo kad mislimo? 19. „Tantôt je pense et tantôt je suis` (Valeri): nigde 20. Jaz izmedu prošlosti i budućnosti: nunc stans 21. Postskiptum HTENJE Uvod I. Filozofi i volja 1. Vreme i delatnosti duha 2. Volja i moderno doba 3. Glavni prigovori volji u filozofiji posle srednjeg veka 4. Problem novog 5. Sudar mišljenja i htenja: tonalitet delatnosti duha 6. Hegelovo rešenje: filozofija istorije II. Quaestio mihi factus sum. Otkrivanje unutrašnjeg čoveka 7. Moć izbora: proairesis, preteča volje 8. Apostol Pavle i nemoć volje 9. Epiktet i svemoć volje 10. Avgustin, prvi filozof volje III. Volja i razum 11. Toma Akvinski i primat razuma 12. Duns Skot i primat volje IV. Zaključak 13. Nemački idealizam i „duga pojmova` 14. Ničeovo odbacivanje volje 15. Hajdegerova volja za ne-htenjem 16. Ponor slobode i novus ordo saeclorum (K-144)

Jovan Rajic - Istorija slovenskih naroda Nemanjici, Mrnjavcevici i Grbljanovici, Brankovici Predgovor akademika Sima Cirkovic Zlatousti, Beograd, 2003. Tvrd povez, 638 strana. RETKO! Legalno izdanje, znatno bolje od pirata skidanih sa neta, pa stampanih po kopirnicama, kojih je Kupindo pun. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 — Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog.[1] Biografija Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u `domu Raje Vidinca`. Po očevom nadimku `Raja`, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - `Rajić`.[2] U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu[1] kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron[1], u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju.[1] Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi.[3] Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima[1], pa pređe u Temišvar da sprema `klirike` (buduće sveštenike).[1] Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772-1801) je ostao do smrti.[1] Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, `niže prestola Majke Božije`, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada.[4] Na ploči je bilo uklesano: `ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja - braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.`[5] Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu.[6] Delo Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa.[1] Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 1794-1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio `mešovit nacionalni sastav`, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini - svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno `nepoverenje`. Rajić je međutim mnogo uticao - pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu `bugarskog porekla` sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države.[7] U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom. Istoriografski rad Rajić je originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih shvatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, mada ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, ogrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe. „Istorija raznih slavenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Serbov“ Jovana Rajića, Knjiga I, Beč (1794) Naslovna strana Pribavlenije soderžašćeje Važnaja pismenaja Dokazatelstva k izjasneniju istoriji slavenskih narodov (1795) Jovana Rajića Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. — Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protiv Turske (zmaj) 1788—1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana dosta čistim narodnim jezikom. Odabrana dela Istorija u četiri toma:[1] Raičъ, Іoannъ (1794a). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 1. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1794b). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 2. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1794c). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 3. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй. Raičъ, Іoannъ (1795). Istorія raznыhъ slavenskihъ narodovъ naipače Bolgarъ, Horvatovъ, i Serbovъ. 4. Vъ Vїennѣ: Vъ Slavenno-Serbskoй, Valahїiskoй i Vostočnыhъ яzыkovъ Privileg. Tѵpografїй.

Retko Ima posvetu inace jako lepo očuvano Др Петар Волк (Босански Петровац, 9. новембар 1931 — Београд, 4. децембар 2021) био је српски позоришни и филмски критичар, историчар и теоретичар словеначког порекла. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 1931. године у Босанском Петровцу, завршио је 1949. године Гимназију у Бањој Луци.[1]Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Загребу, а филмску и позоришну естетику докторирао 1971. године је у Прагу. Универзитет уметности у Београду доделио му је 1986. године докторат наука из области историје филма. Био је, поред осталог, директор Фестивала југословенског филма, Музеја позоришне уметности Србије и управник Југословенског драмског позоришта (1977-1981). На Факултету драмских уметности у Београду био је редовни професор и шеф Катедре за теорију и историју, председник управног одбора Института за филм. Био је у браку са глумицом Мирјаном Коџић. Отац је Маје Волк. Преминуо је 4. децембра 2021. године и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Дела (избор)[уреди | уреди извор] Аутор је преко 60 значајних књига о позоришној и филмској умјетности. Балада о трубама и маглама, Епоха Загреб, 1965. Естетика модерне анимације, Славија Београд, 1970. Слобода филма, Славија Београд, 1970. Опасне слике, Независна издања Београд, 1971. Моћ кризе, Институт за филм београд, 1972. Сведочење I, Независна издања Београд, 1973. Сведочење II, Књижевне новине Београд, 1975. Савремени југословенски филм, Институт за филм и Универзитет уметности Београд, 1982.[2] Позоришни живот у Србији 1944/1986, Београд, 1990. Позоришни живот у Србији 1835-1944, Факултет драмских уметности и Позоришни музеј Србије Београд, 1992.[3] Писци националног театра, Музеј позоришне уметности, Београд, 1995. Српски филм, Институт за филм Београд, 1997. Позориште и традиција (студије и есеји), Музеј позоришне уметности, Београд, 2000. 20. век српског филма, Институт за филм и Југословенска кинотека Београд, 2001. Жанка Стокић, Народно позориште, Београд, 2. допуњено издање, 203 стране. 2004. ISBN 978-86-84897-03-1.[4] Добрица Милутиновић, Београд : Народно позориште, (2. допуњено издање). 2005. ISBN 978-86-84897-09-3.. Миливоје Живановић, Народно позориште, Београд, 365 страна. 2006. ISBN 978-86-84897-13-0.. Између краја и почетка (Позоришни живот у Србији од 1986. до 2005. године), Музеј позоришне уметности Србије Београд, 2006. Добрица Милутиновић (Ниш, 11. септембар 1880 — Београд, 18. новембар 1956) био је српски глумац. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Нишу 11. септембра (30. августа по јулијанском календару) 1880. Детињство и рану младост је провео у Крагујевцу. Први позоришни ангажман је имао у нишком позоришту `Синђелић` јануара 1898. Покушавао је да пређе у Нови Сад, али је одбијен као туберкулозан. У децембру 1898. је ангажован у Београду.[1] Био је један од најталентованијих и најомиљенијих глумаца, члан Народног позоришта у Београду од 1899. до смрти. У пуној стваралачкој снази био је између два светска рата. Поводом 40-годишњице глумачког рада[2], у октобру 1937, одликован је Орденом Светог Саве III степена.[3] Наследни прстен му је предат 24. фебруара 1939.[4] (→ Добричин прстен) Још за живота, децембра 1939, откривена је његова биста у вестибилу Нишког народног позоришта.[5] Био је ожењен глумицом Јеленом Милутиновић, рођеном Петковић (1877-1935)[6], затим од 1938. својом домаћицом Меланијом Остојић[7][8]. Добрица Милутиновић као Краљ Лир 1924. у Народном позоришту у Београду Глумачке особине[уреди | уреди извор] Захваљујући ретком уметничком темпераменту, свом изгледу и гласу играо је херојске и романтичне улоге у позоришту, које су му донеле велико поштовање и популарност. Глумио је Ромеа, Дон Карлоса, Отела, Уријела, Хајдук Вељка, Максима Црнојевића, Цара Душана, Миткета у Коштани. Спада у глумце који су текст изговарали громким гласом, са великим патосом, а то је тада био обичај. Његов глас је снимљен и сачуван и налази се у фонотеци Музеју позоришне уметности Србије. Такође, у савремено доба издата је и лонгплеј плоча са преснимцима његових архивских звучних записа на плочама од 78 окретаја. Филмографија[уреди | уреди извор] Глумац | Селф | Глумац ▲ Дугометражни филм | Кратки филм 1910 1920 1930 1940 Укупно Дугометражни филм 1 0 0 1 2 Кратки филм 1 0 0 0 1 Укупно 2 0 0 1 3 Дугометражни филм Назив Улога 1911 Карађорђе Јанко Катић 1940-te ▲ 1947 Живјеће овај народ Ђед Вук Кратки филм Назив Улога 1911 Улрих Цељски и Владислав Хуњади Владислав Хуњади Селф ▲ ТВ серија кратки документарни Назив серије Назив епизоде 2015 Радиовизија Говори Добрица Милутиновић Награда Добричин прстен[уреди | уреди извор] Поштанска марка издата 2003. године. Године 1937, поводом 40-годишњице рада, додељен му је прстен који се, у истоветној копији, од 1980. додељује као престижна награда за животно дело српским глумцима и носи име Добричин прстен. Позориште у Сремској Митровици 1974. године добило је назив „Добрица Милутиновић` и редовно уз `Добричин прстен` додељује плакету са његовим ликом и именом лауреату ове награде. Види још[уреди | уреди извор] Добрица Милутиновић, међу нама Референце[уреди | уреди извор] ^ `Политика`, 16. апр. 1923, стр. 4 ^ `Време`, 15. окт. 1937 ^ Време, 18. окт. 1937. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 25. феб. 1939 ^ `Време`, 25. дец. 1939 ^ Животна драма славне „трагичарке“ Јелене Милутиновић („Вечерње новости“, 8. април 2016) ^ Време, 27. нов. 1938, стр. 7. digitalna.nb.rs ^ `Политика`, 27. нов. 1938

Beograd 2007. Tvrd povez, ilustrovano, 624 strana Napomena: na petnaestak strana tragovi grafitne olovke (obeležen tekst); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. V5 Spajajući inovativne eseje iz najrazličitijih disciplina, Kreativne industrije beleže kako se kultura stvara, nudi i širi u tehnološki dobro opremljenom i globalizovanom svetu. Ova knjiga predstavlja prvu sistematičnu analizu svih izazova koje pružaju kreativne industrije u svetu u kom su inovacija i rizik neophodni i za ekonomske i za kulturne poslovne poduhvate, u kom znanje i ideje stvaraju prihode i vode modernizaciji društva, i gde su globalizacija i nove tehnologije deo svakodnevnog života i iskustva. Trideset eseja, koje su napisali vodeći svetski stručnjaci, obuhvataju nekoliko oblasti, uključujući multimedijske industrije, izdavaštvo, televizijsku produkciju, urbani razvoj i video-igrice. Svih šest odeljaka pripremili su vrhunski stručnjaci, što knjigu svrstava u korisnu, privlačnu i misaono stimulativnu kolekciju studija o kreativnoj kulturi. Sadržaj: Kreativne industrije / Džon Hartli 1. KREATIVNI SVET Kreativni svet / Eli Reni 1. Javno dobro na žicama / Lorens Lesig 2. Otvoreno izdavaštvo, otvorene tehnologije / Grejam Majkl 3. Na otvaranju centra za nove medije Saraj, u Nju Delhiju / Hert Lovink 4. Multikulturalne politike i integracija posredstvom tržišta / Nestor Garsija Kanklini 2. KREATIVNI IDENTITETI Kreativni identiteti / Džon Hartli 5. Gradonačelnikova komisija za kreativne industrije / Džon Haukins 6. Delija Smit, ne Adam Smit / Čarls Ledbiter 7. Doživljajni život / Ričard Florida 8. Zaključak globalnom Holivudu / Tobi Miler, Nitin Govil, Džon Makmeria i Ričard Maksvel 3. KREATIVNE PRAKSE Kreativne prakse / Bred Hejsman 9. Poetičnost otvorenog dela / Umberto Eko 10. Digitalna televizija i formati sajberdrame u razvoju / Dženet H. Mari 11. Balansiranje udžbenika / Ken Robinson 12. Povezivanje kreativnosti / Liuđi Maramoti 13. Izvođenje „stvarnosti` od 0 do 24, sedam dana u nedelji / Džejn Rosko 4. KREATIVNI GRADOVI Kreativni gradovi / Džina Tej 14. London kao kreativni grad / Čarls Landri 15. Gradovi, kultura i „tranzicione ekonomije`; razvijanje kulturnih industrija u Sankt Peterburgu / Džastin O`Konor 16. Lokalni klasteri u globalnoj ekonomiji / Majkl Porter 17. Kosmopolitski (o)pisi: Šangaj i Hongkong / Akbar Abas 5. KREATIVNA PREDUZEĆA Kreativna preduzeća / Stjuart Kaningam 18. Zbog čega su kulturni preduzetnici bitni / Čarls Ledbiter i Kejt Oukli 19. Igre, nova živa umetnost / Henri Dženkins 20. Kako zauzdati košnicu / Dž. K. Herc 6. KREATIVNA EKONOMIJA Kreativna ekonomija / Teri Flu 21. Kada tržišta propuštaju mreže... Sve je usluga / Džeremi Rifkin 22. Od klubova do kompanija / Andžela Makrobi 23. Kultura i kreativna ekonomija u doba informacija / Šalini Ventureli Bibliografija Beleške o autorima Zahvalnost

Novica Radovic- Crna Gora na saveznickoj golgoti Centar za kulturu, Niksic/ Unireks, Podgorica, 2000. Mek povez, 140 strana. Na desnoj margini knjiga je minimalno deformisana, kao da je pritisnuta necim. Vidi se na slici. IZUZETNO RETKO IZDANJE, REPRINT KNjIGE IZ 1938. GODINE! Новица Радовић (1890 — 1945) био је један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. За вријеме Другог свјетског рата био је политички савјетник команданта Ловћенске бригаде Крста Зрнова Поповића. Животопис Новица Радовић је био члан зеленашког покрета послије Првог свјетског рата. Након пораза зеленашиких снага, Радовић је отишао у Албанију, а из ње у Италију,[1] гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба. Послије указа владе Краљевине СХС о амнестији црногорске емиграције, Радовић је још неко вријеме остао у Италији због школовања. У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен због својих одмјетничких акција и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу.[1] По изласку из затвора, настанио се у Подгорици, гдје је приватно радио као професор. У политички живот се укључио као члан Црногорске федералистичке странке. Писао је публицистичке текстове политичког караткера у Зети, гласилу ЦФН.[1] У штампарији Дукађин у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело „Црна Гора на савезничкој голготи“ која говори о политичким догађајима у то вријеме, о губљењу црногорске државности и српском идентитету Црне Горе.[2] Послије Рапалског споразума и промјене италијанског држања према црногорској политичкој емиграцији, Радовић је са неповјерењем гледао на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става.[1] За вријеме Другог свјетског рата, био је један од водећих црногорских сепаратиста и колаборациониста са Италијанима. Разочарао се у Италијане и оптужио их је за увођење војног окупацијског режима умјесто стварања обећане суверене и независне Црне Горе, и одвајање важних црногорских подручја од државе и њихово припајање Албанији, што је дијелом и довело до устанка у јулу 1941. године.[3] Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године. Црногорско српство Новице Радовића Из књиге Новице Радовића Црна Гора на савезничкој голготи видимо да је он по националности Србин[4] који се само противио начину сједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити се њу ишта питало о њеној судбини. Радовић (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа... двије српске државе..., чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ црногорски и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе... Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Петар Пешић му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136). tags: bjelasi, zelenasi, kralj nikola,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Marko Nedeljković Sa posvetom AUTORA Veoma obimna,RETKA knjiga,stanje PERFEKTNO. NEDOGLED IKARIJE ANTOLOGIJA METODOLOŠKE GRADJE Knjiga 1.PROPEDEVTIKA Knjiga 2.APORETIKA NOVA KNJIGA meke povez, IZDAVAC NIKOLA NIKOLIĆ 2000.g. str 771 Marko Nedeljković je član sekcije Istoričara umetnosti od 1983. godine. Zvanje istaknutog umetnika je dobio 1996. godine. Kod Prosvete je 1994. godine. objavio knjigu Viđenje i zagonetka (Prilozi za jednu moguću humanistiku 1973-1993 ). Sa hrestomatijom Nedogled Ikarije objavljenom 2000. godine započela je realizacija trodelnog projekta formiranja polja recepcije za oblast metodologije Istorije umetnosti. Drugi deo je posvećen teorijama prostora a treći teorijama moderne umetnosti. Od 2002.-2009. godine bio je urednik u Dokumentarnoj redakciji TV Beograd. Član je Međunarodnog udruženja umetničkih kritičara ( AICA ). Nagrade i priznanja: 1990 godina Godišnja nagrada ULUPUDS-a, 1993 godine Godišnja nagrada RTS-a za scenarističko stvaralaštvo za scenario - Virtuozi duh vremena – Umetničko veče posvećeno slikaru Igoru Vasiljevu. 1996 godine Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice Srbije. 2011. Nagrada za životno delo ULUPUDS-a M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ludvig Vitgenštajn Filozofska istraživanja (njemački: Philosophische Untersuchungen) djelo je filozofa Ludwiga Wittgensteina, objavljeno posthumno 1953. godine. Filozofska istraživanja podijeljena su u dva dijela, koji se sastoje od onoga što Wittgenstein u predgovoru naziva Bemerkungen, što je Anscombe preveo kao `primjedbe`. Anketa među profesorima američkih sveučilišta i koledža rangirala je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. stoljeća Ludvig Vitgenštajn (nem. Ludwig Wittgenstein Josef Johann[1]; Beč, 26. aprila 1889 — Kembridž, 29. aprila 1951) bio je austrijsko-britanski filozof poreklom iz Austrije[2] koji je prvenstveno radio u poljima logike, matematičke filozofije, filozofije duha, i filozofije jezika.[3]. Mnogi ga smatraju jednim od najupečatljivijih i najharizmatičnijih filozofa u 20. veku uopšte. Od 1929 do 1947, Vitgenštajn je predavao na univerzitetu u Kembridžu.[4] Tokom svog života on je objavio samo jednu tanku knjigu, Logičko-filozofski traktat sa 75 stranica (1921), jedan članak, jednu knjigu pregleda i dečiji rečnik.[5] Njegovi obimni rukopisi su uređeni i objavljeni posthumno. Filozofijska istraživanja su objavljena kao knjiga 1953, i od tada su njegovi radovi prepoznati kao jedno od najvažnijih dela filozofije u 20. veku.[6] Njegov nastavnik, Bertrand Rasel, opisao je Vitgenštajna kao „najsavršeniji primer genija koga je ikada poznavao kao što se tradicionalno shvata; strastven, duboko intenzivan i dominantan”.[7] Rodio se u Beču, u veoma bogatoj i obrazovanoj porodici[2] jevrejskog porekla. Kao student, otišao je u Englesku u Kembridž, gde je bio jedan od studenata filozofa Bertrana Rasela i njegov saradnik na pitanjima logike i matematike. Vratio se u Austriju uoči početka Prvog svetskog rata, da bi ponovo otišao u Englesku 1929. godine.[2] Iako je proveo veći deo svog profesionalnog života u Engleskoj, Vitgenštajn nikada nije potpuno izgubio kontakte sa svojim austrijskim korenima. Delo koje je stvorio je jedinstvena kombinacija anglosaksonske filozofske tradicije i tradicije kontinentalne Evrope. Njegovu filozofsku misao prati duboki skepticizam prema filozofiji, iako je očuvao uverenje da postoje neke veoma bitne stvari koje treba sačuvati iz tradicije. U Plavoj svesci (1958), definiše svoje delo kao „nasleđe teme koja je bila poznata pod imenom filozofija“. On je nasledio bogatstvo svog oca 1913. U početku je donirao deo poseda umetnicima i piscima, a potom, u periodu teške lične depresije nakon Prvog svetskog rata, on je svo svoje bogatstvo dao svojoj braći i sestrama.[8][9][10] Tri njegova brata su izvršila samoubistvo, a i Ludvig je takođe razmišljao o tome.[11][12] On je napuštao akademiju nekoliko puta — služeći kao oficir na frontu tokom Prvog svetskog rata, gde je više puta odlikovan za hrabrost; predavao je po školama u udaljenim austrijskim selima gde je naišao na kontroverzu zbog udaranja dece kada bi pogrešila u matematici; i radeći kao bolničar tokom Drugog svetskog rata u Londonu gde je govorio pacijentima da ne uzimaju lekove koji su im propisani. U velikoj meri je uspevao da zadrži u tajnosti činjenicu da je bio jedan od najpoznatijih svetskih filozofa.[13][14] On je opisivao filozofiju kao „jedini rad koji mi daje realno zadovoljstvo”.[15] Njegova filozofija se često deli u rani period, tokom koga je na primer napisao Traktatus, i kasniji period, artikulisan u Filozofskim istraživanjima. Tokom ranog perioda Vitgenštajn se bavio logičkim odnosima između propozicija i reči, i smatrao je da se putem pružanja logičkog pregleda koji je u osnovi ovog odnosa, mogu rešiti svi filozofski problemi. U kasnijem periodu Vitgenštajn je odbacio mnoge od svojih pretpostavki iz Traktatusa, tvrdeći da se značenje reči najbolje shvata kao njihova upotreba u datom jezičkom kontekstu.[16] Jedan pregled među predavačima američkih uhiverziteta i koledža rangirao je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. veka, koja se izdvaja kao „jedno ukršteno remekdelo u filozofiji 20. veka, koje dodiruje različite specijalizacije i filozofske orijentacije”.[17] Istraživanja su isto tako rangirana na 54. mestu spiska nauticajnijih radova 20. veka u kognitivnoj nauci koju je pripremio Centar za kognitivne nauke univerziteta Minesote.[18] Međutim, po rečima njegovog prijatelja Georga Henrika fon Rajta, on je smatrao da su „njegove ideje su uglavnom pogrešno shvaćene i izobličene čak i od strane onih koji su isticali da su njegovi učenici. On je sumnjao da će ga bolje razumeti u budućnosti. Jednom je rekao da se osećao kao da piše za ljude koji bi drugačije razmišljali, disali drugačiji vazduh života, od onog današnjih ljudi.”[19] Biografija Rođaci Ludviga Vitgenštajna Ludvig Vitgenštajn, rodio se u Beču, 26. aprila 1889. godine, u bečkoj porodici Karla i Leopoldine Vitgenštajn.[20] Bio je najmlađi od osmoro dece, u toj uticajnijoj porodici Austrougarskog carstva. Roditelji njegovog oca, Herman Kristijan i Fani Vitgenštajn, poreklom su iz jevrejske porodice, asimilirani u protestantizam. Ludvigov otac, Karl Vitgenštajn je bio poznati industrijalac, koji se obogatio u industriji gvožđa i čelika.[21][22] Njegova majka, Leopoldina, rođena Kalmus, je takođe bila poreklom iz jevrejske porodice, ali su njeni prešli u katolike. Ludvig, kao i njegova braća i sestre, kršteni su u Katoličkoj crkvi.[23][24][25][26] Najpre je studirao tehniku, prvo u Realschule u Lincu,[27][28] potom u Berlinu. Na studije aeronautike u Mančesteru, Engleska, upisao se 1908.[2] Fasciniran logikom i filozofijom matematike po savetu Fregea dolazi 1911. u Kembridž[2], gde studira logiku kod Bertrana Rasela. Nakon godinu dana studija odlazi u Norvešku i živi sam u jednoj brvnari.[2] Logičko-filozofski traktat Eidsvann-Skjolden-Luster-by-Anders Beer Wilse-1937 Na obali fjorda je koncipirao svoju slikovnu teoriju značenja. Tokom Prvom svetskog rata priključio se austrijskoj vojsci.[29][30][2] Zbog hrabrosti u borbama na ruskom frontu odlikovan je. U toku rata radio je na rukopisu koji će postati poznat pod naslovom Tractatus Logico-philosophicus[2] koji je objavio 1921. Verovao je da je pronašao odgovore na sva ključna filozofska pitanja koja se mogu rešiti. Vitgenštajnov rad se deli na rani period čiji je vrhunac Traktat. Narednih deset godina u jednom zabačenom austrijskom selu deluje kao učitelj. Za to vreme njegov Traktat u filozofskim krugovima Kembridža i Beča izazvao je veliki publicitet. Mislioci okupljeni u Bečki krug, logički pozitivisti, ubedili su ga, naročito Remzi, 1929. da bude član. Te godine se završava njegov rani period ograničen na slikovnu teoriju značenja. Godine 1929. kada se vratio u Kembridž[2] počinje njegov kasni period koji traje do smrti. U tim ranim 1930-tim dolazi do korenitih promena u Vitgenštajnovom sistemu mišljenja. Stavove izložene u Traktatu postepeno napušta.[2] Radikalno se posvećuje interpretaciji prirode jezika kao filozofskog problema s nerazumevanjem, zabunama i nejasnoćama, sa načinom na koji on predstavlja svet. Vitgenštajn je pokazivao veliku radnu energiju. Pisao je ali je striktno zabranio da se njegova dela objavljuju za njegova života. Zanima ga filozofija uma, priroda izvesnosti i problemi etike. On se dramatičnije okreće delovanju ljudi i ulozi jezičkih aktivnosti i njihovim životima. Bavi se upotrebom jezika u kontekstima svakodnevnih društvenih aktivnosti, naređivanja, savetovanja, merenja, računanja, pokazivanja i interesovanja za druge. Sve ove različite jezičke aktivnosti posmatra kao jezičke igre. Godine 1939. preuzeo je od Dž. E. Mura filozofsku katedru i postao profesor na Univerzitetu u Kembridžu.[2] Tokom Drugog svetskog rata radio je kao bolnički vratar u Gajevoj bolnici u Londonu i potom kao laboratorijski asistent u Njukaslu. Nije imao nameru da se filozofijom bavi profesionalno. Godine 1947. podneo je ostavku na katedri.[2] Poslednje dve godine života proveo je povučen u jedno irsko selo. Godine 1949. dijagnostikovan mu je rak s neizbežnim smrtnim ishodom. Ipak nije se odvajao od svog radnog stola, živeo je i pisao sa intenzitetom i snagom koja je često prevazilazila njegove savremenike.[2] Umro je u Kembridžu 1951. kao nesumnjivo najharizmatičnija figura filozofije. Iz zbirke njegovih poznatih radova izdvajaju se naročito Filozofska istraživanja (1953) koja sadrže učenja iz poznog perioda, Beleške o osnovama matematike (1956), Plava i smeđa sveska (1958) beležnica i beleške sa predavanja, zatim posthumno objavljena dela: Beležnice 1914-1916 (1961), O izvesnosti (1969), Filozofska gramatika (1974) i Filozofske napomene (1975). I pored svog dužeg života i rada u Engleskoj Vitgenštajn je svoja dela napisao na nemačkom jeziku. Njegovo filozofsko delo vrši uticaj na mnoge savremene filozofe i orijentacije. Problematika značenja, jezika i smisla iskaza posle njega zauzima vrlo značajno mesto u savremenoj anglosaksonskoj filozofiji, posebno u logičkom empirizmu. Filozofska istraživanja i metod Prvo što iznenadi čitaoca, kada otvori Vitgenštajnove spise je način na koji su organizovani i njihova kompozicija. Njegovi rukopisi se sastoje od kratkih pojedinačnih beleški, koje su u većini slučajeva numerisane, čineći jednu misaonu sekvencu. U razrađenijim spisima nalaze se samo one odabrane, koje su raspoređene obraćajući maksimalnu pažnju na detalj. Sva logička složenost kod ranog Vitgenštajna svedena je na račun sudova a svi sudovi su istinitosne funkcije atomskih ili bazičnih stavova. Atomski sudovi zato moraju biti nezavisni jedan od drugog, priroda atoma iz koje su oni konstruisani ostaje neshvatljiva. U Raselovom shvatanju atomi su katkad bili primitivni elementi iskustva iako i Vitgenštajn u Traktatu naglašava primitivne elemente iskustva on se kreće prema poricanju činjeničnog i kognitivnog značenja rečenice. Njene funkcije ne odgovaraju njegovim koncepcijama reprezentacije, one su usredsređene na etiku, ili značenje sopstva, a završavaju s poznatim odbacivanjem sopstvene smislenosti. Doktrine o logičkoj formi pripadaju među stvari koje se mogu pokazati ali se o njima ne može govoriti: o onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati. Jezik postaje nedelatan: U Traktatu je jezik postavljen u statični, formalni odnos sa svetom, međutim kod kasnijeg Vitgenštajna došlo je dramatičnijeg razmatranja između ljudskog delovanja i uloge njihovih jezičkih akcija. Filozofija ignoriše raznolikost jezičke igre a kroz uopštavanja i apstrakcije iskrivljuje pravu prirodu svog predmeta. Traktat je proizvod mišljenja da jezik mora biti ovo ili ono dok je ispravna metoda posmatranje i shvatanje kako stvarno stvari stoje. Kada odbacimo pažnju za detalje, gubi se realna funkcija iskaza, a jezik postaje nedelatan. Ono što je potrebno je lek za filozofski impuls, terapija pre nego teorija. Vitgenštajnovo pisanje obično razvija analogije, aforizme, nove perspektive, i pozive da se na stare fenomene gleda na nov način, radije nego na način uobičajenih linearnih argumenata, s ciljem da nas izleči od težnje za uopštavanjem. Vitgenštajn je sledio austrijsku fenomenološku tradiciju Brentana. a posebno Huserla, koji je anticipirao potrebu ne za mišljenjem već za gledanjem, tj. za većim obraćanjem pažnje na obrise stvarnih fenomena a manje na prethodno stvorene koncepcije o onome na šta oni moraju da liče. Filozofija, prema ovoj tradiciji, ne otkriva ništa, strogo govoreći, već nas samo podseća na ono što nalazimo kad pažnju usmerimo u nepoznatom pravcu. Najsnažnija i najuticajnija primena ovih ideja prisutna je u filozofiji uma. Tu Vitgenštajn ispituje ulogu samoposmatranja, oseta, senzacija, namera ili verovanja koji igraju ulogu u našim društvenim životima. On ima nameru da ospori kartezijansku sliku čija funkcija je da opiše događanja u unutrašnjem pozorištu čiji je subjekt usamljeni gledalac. Osnovne teme moderne filozofije jezika i uma u svom preciznom tumačenju su beskrajno kontroverzne. U svojim Filozofskim istraživanjima Vitgenštajn ne govori o jednoj nego o mnogo metoda filozofije koje, pored toga što su metode, istovremeno su i različite terapije.

KAKO SPREČITI KORPORACIJU DA GUŠI LJUDE I DAVI PROFIT!! Teorija X: 1. Ljudi mrze da rade. 2. Ljude treba pokretati i zastrašivati kaznama kako bi se kretali ka ciljevima organizacije. 3. Ljudi vole sigurnost, nisu ambiciozni, vole da im se kaže šta da rade, ne vole odgovornost. Teorija Y: 1. Ljudi ne mrze rad. Rad je prirodna stvar, poput odmora ili igre. 2. Ljude ne treba terati ili zastrašivati. Ako se posvete zajedničkom cilju, motivisaće sami sebe bolje nego što vi to možete da učinite. 3. Ali uložiće sebe samo onoliko koliko im je potrebno da zadovolje svoj ego i potrebu za razvojem. Robert Taunsend tvrdi: ORGANIZOVATI KOMPANIJU ZNAČI ZASNOVATI JE NA TEORIJI Y. Ova knjiga pokazuje kako se to radi. Kao i Taunsendov način poslovanja, ovaj klasik je koncizna, precizna, praktična, zabavna i jedna od najbolje napisanih knjiga o tome šta znači biti lider. Svevremeno upečatljivi, duhoviti i verodostojni uvidi o ljudskoj prirodi, motivaciji i načinu upravljanja dolaze sa samog izvora iskustva i potkrepljeni su obiljem anegdota iz stvarnog života. Godine su samo potvrdile relevantost ovog raspričanog rečnika biznisa – kako zbog oštroumne jezgrovitosti i primenjivosti odrednica, tako i zbog trijumfa usaglašenosti između reči i dela njegovog tvorca i trijumfa koncepta koji šefove uči da nisu gospodari, a radnike da nisu robovi. „Najvažniji posao lidera jeste da motiviše i organizuje ljude. Kad sam prvi put pročitao ovu knjigu, uvideo sam koliko fokusiranost na procese i optimizaciju može biti pogrešna ukoliko se dizanje organizacije ne shvati kao uzdizanje ljudi. Organizovana je kao rečnik, pa vas stalno poziva da je listate. Kad god joj se vratite, bolje ćete razumeti kako je uspela da izgradi kult knjige koju svaki menadžer i svaki zaposleni treba da pročita.“ — Bojan Leković, osnivač/CEO KupujemProdajem ROBERT TAUNSEND (1920–1998) američki je biznismen, inovator poslovne organizacije, govornik i pisac. Uzdigao se kao lider koji je za kratko vreme preveo Avis od gubitaške agencije do globalnog prvaka u rentakar industriji, a proslavio se knjigom u kojoj je detaljno objasnio kako je to učinio. Za života je stekao status legende, kao vatreno duhoviti i oštri neprijatelj korporativne birokratije. Ne iznenađuje zato što je Dizanje organizacije postalo klasik koji se sažeto može opisati i kao opšti priručnik protiv birokratije svih vrsta. Njegove reči i dalje odjekuju snagom verodostojnosti, praktične mudrosti i delotvorne primenjivosti.

JULIJUS EVOLA MISTERIJA GRALA I GIBELINSKA TRADICIJA CARSTVA Prevod - Dunja Gligorić Izdavač - Utopija, Beograd Godina - 2007 204 strana 24 cm ISBN - 978-86-85129-45-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu na predlistu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Beleška priređivača FRANKO KARDINI - Evolijanski gral između simbolizma i ezoterije Uvod PREMISE 1. Književna predrasuda 2. Etnološka predrasuda 3. O `tradicionalnom` metodu 4. Istorijska uloga misterije grala PRINCIPI I PREDISTORIJA 5. Olimpijski ciklus 6. O `heroju` i o `ženi` 7. Hiperborejska tema 8. Tradicija u Irskoj 9. Arturijanski ciklus 10. Carska saga. Univerzalni vladar 11. Fridrih. Prezviter Jovan. Drvo Carstva 12. Dante: hrt i vođa GRALSKI CIKLUS 13. Izvori grala 14. Moći grala 15. Luciferov kamen 16. Provera ponosa 17. Munja i koplje 18. Misterija koplja i osvete 19.,,Bolni udarac` 20. Kralj ribar 21. Sedište grala 22. Druge inicijacijske avanture gralskih vitezova 23. Gral kao gibelinska misterija NASLEĐE GRALA 24. Gral i templari 25. Gral, katari, Vernici Ljubavi 26. Dante i Vernici Ljubavi kao gibelinska milicija 27. Gral i hermetička tradicija 28. Gral i rozenkrojceri EPILOG 29. Inverzija gibelinizma. Završna razmatranja Kjara Nejroti - Ponovno otkrivanje srednjeg veka `U ovoj jedinstvenoj studiji o značenju grala, Julijus Evola otkriva drevne izvore ove centralne legende zapadne kulture i pokazuje kako glavni motivi gralske legende potiču iz starih tradicija koje srećemo i u velikim herojskim sagama, nordijskim predanjima i indo-iranskim mitovima, kao i da je sam gral simbol inicijacije, da su svi hrišćanski elementi u mitu o njemu samo kasniji dodaci i da je u njemu prevazižena antiteza između ratnika i sveštenika. Evola raskriva skrivena značenja u nadrealnim avanturama vitezova, objašnjava prisutnost legende o gralu u srednjem veku, njen značaj kod templara i katara, njenu zaostavštinu posle propasti Svetog rimskog carstva, kao i njenu povezanost sa rozenkrojcerima, alhemijom i masonerijom. Julius Evola je autor mnogih dela, među njima su: Metafizika seksa, Razmišljanja o vrhovima, Pobuna protiv modernog sveta, Zajahati tigra, Luk i batina, Paganski imperijalizam, Priručnik za desničarsku omladinu, Metafizika rata...` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Julius Il Mistero del Graal The Mystery Of The Grail

U dobrom stanju! Korica malo ostecena na ivicama rikne, nista strasno, ostalo u dobrom i urednom stanju! Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji.

KOMPLETNA 4 BROJA ZA SEZONU 1970/1971 Filmske sveske su časopis za teoriju filma i filmologiju INSTITUT ZA FILM 1970/1971 GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK DUŠAN STOJANOVIĆ 1970. Broj 1. Od urednika i izdavača. – Film i opažaj stvarnosti:- Čulni opažaj i film (Anri Valon); – Uvod za jednu fenomenologiju filma (Sadudin Musabegović); – Stvarnostni karakter filmskih projekcija (Andre Mišot van den Berk); – Osnovne osobine filmskog sveta (Etjen Surio); – Utisak stvarnosti u filmu: Fenomeni verovanja (Žan-Žak Rinijeri); – Film i stvarnost(Vladimir Petrić); – Studije o filmu: – Na stranputici neposrednog filma (Žan-Luj Komoli); – Strukture agresije u filmu (Noel Birš). Broj 2. Semiologija filma: – Film: Govor ili jezik (Kristijan Mec); – Neke bitne tačke filmske semiologije (Kristijan Mec); – Treći smisao (Rolan Bart); – Razgovor na semiološke teme: Rolan Bart (Mišel Delae i Žak Rivet); – Ejzenštejn i savremena strukturalna lingvistika (Vjačeslav Ivanov); – Teze za jednu teoriju filma (Dušan Stojanović); – Studije o filmu: – Sukcesivnost i simultanost u filmu (An Surio); – Aktivnost ili pasivnost filmskog gledaoca (Anri Ažel). 1971. Broj 3. Teorije dvadesetih godina:- Estetika filma (Boško Tokin); – Uvod u belo-crnu magiju (Alber Valanten); – Osnovi filmske umetnosti (Juri Tinjanov); – Muzika slika (Emil Vijermoz); – Problemi filmske stilistike (Boris Ejhenbaum); – Za jednu poetiku filma (Andre Levenson); – Psihološka vrednost slike (dr Rene Alandi); – Osnovni zakoni filmskog kadra (Viktor Šklovski); – Studije o filmu: – Povraćaj filmskog vremena (Žan-Žak Rinijeri); – Dileme: – Film: Jezik ili jezik (Dušan Stojanović). Broj 4. Debitanti: – Obavezna montaža po Bazenu (Milomir Marinović); – Studije o filmu: – Filmske funkcije kostima i dekora (An Surio); – Kosmička imaginacija u odnosima između dekora i kostima (Mari-Terez Ponse); – Zvučna dimenzija (Fransoa Gijo de Rod); – Muzika i film (Žan Žermen); – Animacija slikarskih dela i problemi filma o umetnosti (Anri Lemetr); – Fantastično i čudesno (Anri Lemetr); Poetski finalitet filma (Anri Ažel); – Ritam i jednoušnost (Etjen Surio); – Iz istorije filmskih teorija: – Umetnost filma i filmska montaža (Semjon Timošenko).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno. Sve ostalo uredno! Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 — Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta[1], graditelj[2], umetnik i filozof[2], profesor[2] Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986.[3] Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture[2], spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu[2], Jasenovcu, Garavicama[2], Prilepu, Mostaru i Kruševcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac.[2] Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača.[3] Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu. Njegova supruga Ksenija, koja je preminula 2017. godine, sahranjena je na istom mestu.[4][5] Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su:[6][7] Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951-1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952-1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959-1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959-1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960-1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960-1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804-1815, 1876-1878, 1912, 1914-1918, 1941-1945), Knjaževac, 1961-1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969-1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969-1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970-1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971-1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972-1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića – Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eeji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5.

MULTI CORE X6 je proboj u dizajnu izgleda među tradicionalnim hladnjacima za notebook računare. Dizajner je kreirao prelepog crnog leptira sa četiri lepeze u matričnom obliku. Ova lepotica ne samo da ima vrhunske visoke performanse hlađenja, vec i sama može biti divna dekoracija. BLACK BUTTERFLIMULTI CORE X6 je dizajn revolucionarnog izgleda u poređenju sa tradicionalnim hladnjacima za notebook računare. MUTLI CORE X6 je dizajniran sa prelepim crnim leptir aranžmanom sa 4 ventilatora raspoređenih u matrici 2x2. Ova crna lepotica ne samo da pruža vrhunsko hlađenje, vec se i sama može diviti kao remek delo visokotehnološke estetike. Multi-core Control Technologi4 ugrađeni ventilatori isporučuju veliki protok vazduha za hlađenje cele baze notebook računara bez slepog područja. Garantovano je da hladnjak odvodi toplotu sa najtoplijih lokacija, kao što je područje HDD ili VGA kartice. Creative Multi-Core Control Technologi omogucava korisnicima da izaberu jednu od 4 različite radne kombinacije ventilatora kako bi se zadovoljili različiti intenziteti grejanja notebook računara: 4 ventilatora UKLJUČENO / 2 gornja ventilatora UKLJUČENO / 2 donja ventilatora UKLJUČENO / 4 ventilatora ISKLJUČENO. 2 Uglovi gledanja Fiksni 9 ergonomski ugao gledanja za maksimalnu udobnost pri čitanju dokumenata, gledanju video zapisa i igranju igrica. Ovaj ugao gledanja je takođe dizajniran za stabilnost i bezbednost prenosnog računara. 2 USB porta Sa 2 ugrađena USB 2.0 porta, omogucavajuci povezivanje spoljnih USB uređaja na MULTI CORE X6, savršeno za punjenje mobilnog telefona ili prenos podataka. Podesiva potporna stopala Prostrani razmak između odeljka za uvlačenje potpornih stopala i osnove hladnjaka omogucava lako rasklapanje kako bi se korisnicima obezbedio optimalan ugao gledanja u notebook računaru. Ukupna dimenzija: 380x295x24mm Dimenzija ventilatora: 140x15mm/100x15mm Neto težina: 900g Tip ležaja: Hidro Bearing Nominalni napon: 5VDC Operativni napon: 4.5~5VDC Početni napon: 4VDC RNazivna struja: 0.2±40%±1%±40% Ulazna snaga: 1W~2.25W Brzina ventilatora: 1000±10%RPM/1300±10%RPM max. Protok vazduha: 121.4CFM Buka: 24dB(A) MULTI CORE X6 je proboj u dizajnu izgleda među tradicionalnim hladnjacima za notebook računare. Dizajner je kreirao prelepog crnog leptira sa četiri lepeze u matričnom obliku. Ova lepotica ne samo da ima vrhunske visoke performanse hlađenja, vec i sama može biti divna dekoracija. BLACK BUTTERFLIMULTI CORE X6 je dizajn revolucionarnog izgleda u poređenju sa tradicionalnim hladnjacima za notebook računare. MUTLI CORE X6 je dizajniran sa prelepim crnim leptir aranžmanom sa 4 ventilatora raspoređenih u matrici 2x2. Ova crna lepotica ne samo da pruža vrhunsko hlađenje, vec se i sama može diviti kao remek delo visokotehnološke estetike. Multi-core Control Technologi4 ugrađeni ventilatori isporučuju veliki protok vazduha za hlađenje cele baze notebook računara bez slepog područja. Garantovano je da hladnjak odvodi toplotu sa najtoplijih lokacija, kao što je područje HDD ili VGA kartice. Creative Multi-Core Control Technologi omogucava korisnicima da izaberu jednu od 4 različite radne kombinacije ventilatora kako bi se zadovoljili različiti intenziteti grejanja notebook računara: 4 ventilatora UKLJUČENO / 2 gornja ventilatora UKLJUČENO / 2 donja ventilatora UKLJUČENO / 4 ventilatora ISKLJUČENO. 2 Uglovi gledanja Fiksni 9 ergonomski ugao gledanja za maksimalnu udobnost pri čitanju dokumenata, gledanju video zapisa i igranju igrica. Ovaj ugao gledanja je takođe dizajniran za stabilnost i bezbednost prenosnog računara. 2 USB porta Sa 2 ugrađena USB 2.0 porta, omogucavajuci povezivanje spoljnih USB uređaja na MULTI CORE X6, savršeno za punjenje mobilnog telefona ili prenos podataka. Podesiva potporna stopala Prostrani razmak između odeljka za uvlačenje potpornih stopala i osnove hladnjaka omogucava lako rasklapanje kako bi se korisnicima obezbedio optimalan ugao gledanja u notebook računaru. Ukupna dimenzija: 380x295x24mm Dimenzija ventilatora: 140x15mm/100x15mm Neto težina: 900g Tip ležaja: Hidro Bearing Nominalni napon: 5VDC Operativni napon: 4.5~5VDC Početni napon: 4VDC RNazivna struja: 0.2±40%±1%±40% Ulazna snaga: 1W~2.25W Brzina ventilatora: 1000±10%RPM/1300±10%RPM max. Protok vazduha: 121.4CFM Buka: 24dB(A)

MULTI CORE X6 je proboj u dizajnu izgleda među tradicionalnim hladnjacima za notebook računare. Dizajner je kreirao prelepog crnog leptira sa četiri lepeze u matričnom obliku. Ova lepotica ne samo da ima vrhunske visoke performanse hlađenja, vec i sama može biti divna dekoracija. BLACK BUTTERFLIMULTI CORE X6 je dizajn revolucionarnog izgleda u poređenju sa tradicionalnim hladnjacima za notebook računare. MUTLI CORE X6 je dizajniran sa prelepim crnim leptir aranžmanom sa 4 ventilatora raspoređenih u matrici 2x2. Ova crna lepotica ne samo da pruža vrhunsko hlađenje, vec se i sama može diviti kao remek delo visokotehnološke estetike. Multi-core Control Technologi4 ugrađeni ventilatori isporučuju veliki protok vazduha za hlađenje cele baze notebook računara bez slepog područja. Garantovano je da hladnjak odvodi toplotu sa najtoplijih lokacija, kao što je područje HDD ili VGA kartice. Creative Multi-Core Control Technologi omogucava korisnicima da izaberu jednu od 4 različite radne kombinacije ventilatora kako bi se zadovoljili različiti intenziteti grejanja notebook računara: 4 ventilatora UKLJUČENO / 2 gornja ventilatora UKLJUČENO / 2 donja ventilatora UKLJUČENO / 4 ventilatora ISKLJUČENO. 2 Uglovi gledanja Fiksni 9 ergonomski ugao gledanja za maksimalnu udobnost pri čitanju dokumenata, gledanju video zapisa i igranju igrica. Ovaj ugao gledanja je takođe dizajniran za stabilnost i bezbednost prenosnog računara. 2 USB porta Sa 2 ugrađena USB 2.0 porta, omogucavajuci povezivanje spoljnih USB uređaja na MULTI CORE X6, savršeno za punjenje mobilnog telefona ili prenos podataka. Podesiva potporna stopala Prostrani razmak između odeljka za uvlačenje potpornih stopala i osnove hladnjaka omogucava lako rasklapanje kako bi se korisnicima obezbedio optimalan ugao gledanja u notebook računaru. Ukupna dimenzija: 380x295x24mm Dimenzija ventilatora: 140x15mm/100x15mm Neto težina: 900g Tip ležaja: Hidro Bearing Nominalni napon: 5VDC Operativni napon: 4.5~5VDC Početni napon: 4VDC RNazivna struja: 0.2±40%±1%±40% Ulazna snaga: 1W~2.25W Brzina ventilatora: 1000±10%RPM/1300±10%RPM max. Protok vazduha: 121.4CFM Buka: 24dB(A) MULTI CORE X6 je proboj u dizajnu izgleda među tradicionalnim hladnjacima za notebook računare. Dizajner je kreirao prelepog crnog leptira sa četiri lepeze u matričnom obliku. Ova lepotica ne samo da ima vrhunske visoke performanse hlađenja, vec i sama može biti divna dekoracija. BLACK BUTTERFLIMULTI CORE X6 je dizajn revolucionarnog izgleda u poređenju sa tradicionalnim hladnjacima za notebook računare. MUTLI CORE X6 je dizajniran sa prelepim crnim leptir aranžmanom sa 4 ventilatora raspoređenih u matrici 2x2. Ova crna lepotica ne samo da pruža vrhunsko hlađenje, vec se i sama može diviti kao remek delo visokotehnološke estetike. Multi-core Control Technologi4 ugrađeni ventilatori isporučuju veliki protok vazduha za hlađenje cele baze notebook računara bez slepog područja. Garantovano je da hladnjak odvodi toplotu sa najtoplijih lokacija, kao što je područje HDD ili VGA kartice. Creative Multi-Core Control Technologi omogucava korisnicima da izaberu jednu od 4 različite radne kombinacije ventilatora kako bi se zadovoljili različiti intenziteti grejanja notebook računara: 4 ventilatora UKLJUČENO / 2 gornja ventilatora UKLJUČENO / 2 donja ventilatora UKLJUČENO / 4 ventilatora ISKLJUČENO. 2 Uglovi gledanja Fiksni 9 ergonomski ugao gledanja za maksimalnu udobnost pri čitanju dokumenata, gledanju video zapisa i igranju igrica. Ovaj ugao gledanja je takođe dizajniran za stabilnost i bezbednost prenosnog računara. 2 USB porta Sa 2 ugrađena USB 2.0 porta, omogucavajuci povezivanje spoljnih USB uređaja na MULTI CORE X6, savršeno za punjenje mobilnog telefona ili prenos podataka. Podesiva potporna stopala Prostrani razmak između odeljka za uvlačenje potpornih stopala i osnove hladnjaka omogucava lako rasklapanje kako bi se korisnicima obezbedio optimalan ugao gledanja u notebook računaru. Ukupna dimenzija: 380x295x24mm Dimenzija ventilatora: 140x15mm/100x15mm Neto težina: 900g Tip ležaja: Hidro Bearing Nominalni napon: 5VDC Operativni napon: 4.5~5VDC Početni napon: 4VDC RNazivna struja: 0.2±40%±1%±40% Ulazna snaga: 1W~2.25W Brzina ventilatora: 1000±10%RPM/1300±10%RPM max. Protok vazduha: 121.4CFM Buka: 24dB(A)

Kao na slikama lepo očuvano Predmet ovog rada je govor jedne grupe srpskoga naroda koja je više stoleća provela odvojeno od glavnine srpskog naroda. Ta se grupa nalazi danas u varošici Pehčevu na ivici Maleševske kotline u istočnoj Makedoniji, a doseljena je tamo iz sela Barjamiča u blizini Galipolja na teritoriji današnje Evropske Turske. Istorija seljenja i lutanja ove grupe kolonista iznesena je podrobno u knjizi dr Milenka Filipovića “Galipoljski Srbi”. Ja sam na terenu imao prilike da se i sam uverim u tačnost podataka koje o ovome daje prof. Filipović. Stoga nije potrebno da se ovde upuštam u sve pojedinosti iz etničke prošlosti i mnogobrojnih seoba Gapopoljskih Srba. Ograničiću se na ono što može biti od značaja za razumevanje slike njihovog govora, a za ostalo upućujem na knjigu prof. Filipovića. Pavle Ivić (Beograd, 1. decembar 1924 — Beograd, 19. septembar 1999) bio je srpski filolog, lingvista, univerzitetski profesor i akademik. Pavle Ivić Pavle Ivic.jpg Pavle Ivić Rođenje 1. decembar 1924. Beograd, Kraljevina SHS Smrt 19. septembar 1999. (74 god.) Beograd, SR Jugoslavija Sadržaj Akademik Uredi Pavle Ivić je naučnik međunarodnog ugleda i najbolji srpski lingvista druge polovine dvadesetog veka. Otac mu je bio istoričar Aleksa Ivić, supruga lingvista Milka Ivić, sin matematičar Aleksandar Ivić. Bio je redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu i Univerziteta u Beogradu.[1] Još 1973. godine postao je počasni inostrani član Američke akademije umetnosti i nauka, a iste godine i počasni član Lingvističkog društva Amerike. Nešto kasnije dodeljen mu je počasni doktorat Državnog univerziteta u Kolumbusu (Ohajo, SAD). Držao je predavanja i u sledećim gradovima: Sijetl, Los Anđeles, Santa Barbara, Berkli, Stanford, Urbani, Blumington, Kolumbus, An Arbor (u SAD); Melburn, Moskva, Amsterdam, Lajden, Marburg, Minhen, Cirih, Insbruk, Klagenfurt, Grac, Beč, Budimpešta, Erlangen, Vircburg, Minster. Učestvovao je sa referatima na slavističkim kongresima i naučnim skupovima u Kijevu, Sofiji, Talinu, u Evanstonu, Čikagu, Sidneju, Golveju (Irska), Londonu, Parizu, Getingenu, kao i na mnogobrojnim naučnim sastancima širom pređašnje Jugoslavije. Cikluse svojih predavanja držao je u Upsali i u Tokiju. Pored Srpske, bio član Američke, Norveške, Slovenačke, Austrijske, Makedonske i Ruske akademije nauka. Govorio je oko deset stranih jezika. Naslednik Daničića i Belića Uredi Ivića su nazvali direktnim naslednikom Aleksandra Belića, ili – kako je rečeno posle njegove smrti – dok je Đuro Daničić u nauci o srpskom jeziku obeležio drugu polovinu devetnaestog veka, Belić prvu polovinu dvadesetog, Pavle Ivić je u tom smislu stajao na čelu naše nauke u drugoj polovini dvadesetog veka. Epoha u kojoj je radio već je uveliko ispoljavala razuđivanje u domenima svih naučnih delatnosti, vidljive specijalizacije. Po tome se i razlikuju intelektualne epohe, svaka sledeća od prethodne. Ivić se vrhunski usredsređeno i pedantno posvetio nekolikim granama srpske filologije: na prvom mestu istoriji jezika, dijalektologiji, onomastici i akcentologiji uz razumljivo često sintetizovanje dostignutih rezultata, a uz povremeno zauzimanje i za druge tematike. Mnoge od ranije zaoranih brazda dovodio je do besprekorne obrađenosti i celovitosti, pri tome značajno modernizujući metode, mada modernizaciju nikad nije nekritično prihvatao. Glavni domet svih Ivićevih studija iz srpske jezičke istorije, uključujući tu i saznanja o akcenatskoj evoluciji – jeste prikaz jezika i njegove pismenosti sinhrono povezan sa podacima o odgovarajućim istorijskim, kulturološkim, književnim, migracionim i drugim tokovima u životu našeg naroda. Ovim se takav lingvistički poduhvat visoko uzdiže iznad izolovanog prikazivanja same istorije jezika. Nije ovde prilika da se navode njegovi radovi ni iz oblasti dijalektologije; treba naglasiti da je on bio ne samo autor, već i koautor i konsultant u velikom broju dijalektoloških projekata, čime je uveo u problematiku mnoge mlađe saradnike. Ostaće upamćen kao jedan od najistaknutijih svetskih teoretičara u oblasti lingvističke geografije. O zaslugama u vezi s onomastičkim istraživanjima takođe bi se moglo vrlo mnogo govoriti. Značajno je to što su on i Svetozar Stijović najzaslužniji što je u potpunosti popisana onomastika Kosova i Metohije. Veliki deo naučnog rada Pavla Ivića bio je, takoreći, uokviren upravo prisustvom u SANU. Još pre diplomiranja postavljen je za stipendistu Instituta za srpski jezik SANU. Tu je kraće vreme radio kao asistent na obradi velikog Rečnika, čiji je stalni recenzent bio i u kasnijim godinama, do kraja života. Na područjima Akademijinih delatnosti (postavši njen dopisni član 1972. godine i redovni 1978. god.) je bio glavni urednik Srpskog dijalektološkog zbornika, Onomatoloških priloga, zatim predsednik Fonda za naučna istraživanja SANU, Odbora za proučavanje Kosova i Metohije, Odbora za onomastiku, Odbora za etimološki rečnik, član Hilandarskog odbora, Odbora Belićeve zadužbine, Odbora za istoriju Srba u Hrvatskoj, Staroslovenskog odbora, Odbora za leksikologiju, Odbora za proučavanje slovenskih jezika...[2] Od strane Srpske akademije delegiran je u veći broj raznih organizacionih odbora, pa tako i u Savet za jezik Radio-televizije Beograd, čiji je bio predsednik. On je smatrao da hr­vat­ski knji­žev­ni je­zik, za razliku od sprskog, po ve­ći­ni svo­jih ka­rak­te­ri­sti­ka nije po­ve­zan s hr­vat­skim di­ja­lek­ti­ma ni­ti sa sta­ri­jom hr­vat­skom knji­žev­nom tra­di­ci­jom.[3] Ivić je bio redovni član SANU.[2] Bio je član Matice srpske, Vukove zadužbine, u Srpske književne zadruge, Udruženja književnika Srbije, Društva srpsko-­jevrejskog prijateljstva. Bio je član redakcija mnogih naučnih časopisa u našoj zemlji i u inostranstvu. Bio je predsednik Lingvističkog društva Evrope, potpredsednik Asocijacije dijalektologa Evrope, potpredsednik Društva za Evropski lingvistički atlas. Bio je član Stalnog međunarodnog komiteta lingvista, Pariskog lingvističkog društva, Evropskog udruženja kulture. U jednom istorijski veoma tegobnom vremenu osnovao je Srpski sabor. Pavle Ivić je bio odmeren, uglađen, gospodstven. Odlikovao se opštom kulturom, razumevanjem za mnogo toga što je bilo i van njegove profesije. Voleo je prirodu, planinarenje. Pavle Ivić važio je za istaknutog stručnjaka ali istovremeno za vrlo skromnog i pristupačnog čoveka. Nagrada „Pavle Ivić“ Uredi Nagradu dodeljuje Slavističko društvo Srbije za najbolji rad iz srpske lingvističke slavistike.[4] Nagradu su za 2007. godinu dobili docenti Slobodan Pavlović i Rajna Dragićević, za 2008. autori jednotomnog Rečnika srpskog jezika mr Milica Vujanić, prof. dr Darinka Gortan Premk, dr Rajna Dragićević, prof. dr Miroslav Nikolić, mr Ljilja Nogo, mr Vasa Pavković, doc. dr Nikola Ramić, prof. dr Rada Stijović, prof. dr Milica Tešić i dr Egon Fekete, a za 2009. prof. dr Rada Stijović. Odabrana dela Uredi Bibliografija Pavla Ivića, približno računata, iznosi preko šest stotina jedinica, ubrajajući tu, kako opsežne studije i nekoliko knjiga, tako i manje članke, prikaze, referate sa naučnih skupova, štampane diskusije, popularne priloge u publicistici, poneke polemike i intervjue. Izvestan broj bibliografskih naslova ukazuje na koautorski rad. Oko sto dvadeset većih ili manjih tekstova objavljeno mu je u inostranstvu. Izdaju se Ivićeva celokupna dela, od kojih je do sada (2010) izašlo šest knjiga. Ivić, Pavle (1956). Dijalektologija srpskohrvatskog jezika: Uvod i štokavsko narečje (1. izd.). Novi Sad: Matica srpska. Ivić, Pavle (1985). Dijalektologija srpskohrvatskog jezika: Uvod i štokavsko narečje (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. Ivić, Pavle (2001). Dijalektologija srpskohrvatskog jezika: Uvod i štokavsko narečje (3. izd.). Novi Sad-Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Ivić, Pavle (1971). Srpski narod i njegov jezik (1. izd.). Beograd: Srpska književna zadruga. Ivić, Pavle (1986). Srpski narod i njegov jezik (2. izd.). Beograd: Srpska književna zadruga. Ivić, Pavle (2001). Srpski narod i njegov jezik (3. izd.). Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Ivić, Pavle (1982). „Književni i narodni jezik kod Srba”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 519—534. Ivić, Pavle (1991). O slovenskim jezicima i dijalektima. Niš: Prosveta. Ivić, Pavle (1991). Iz istorije srpskohrvatskog jezika. Niš: Prosveta. Ivić, Pavle (1991). Iz srpskohrvatske dijalektologije. Niš: Prosveta. Ivić, Pavle (1993). „Jezičke prilike Srba u razdoblju od 1537. do 1699. godine”. Istorija srpskog naroda. knj. 3, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 105—134. Ivić, Pavle; Mladenović, Aleksandar (1986). „O jeziku kod Srba u razdoblju od 1699. do 1804. godine”. Istorija srpskog naroda. knj. 4, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 69—106. Ivić, Pavle; Kašić, Jovan (1981). „Kulturna istorija Srba u XIX veku (do sedamdesetih godina)”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 309—380. Ivić, Pavle (1998). Pregled istorije srpskog jezika (1. izd.). Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Ivić, Pavle (2014). Pregled istorije srpskog jezika (2. izd.). Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Ivić, Pavle (1998). „Srpski dijalekti i njihova klasifikacija (I)”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku. 41 (2): 113—132. Ivić, Pavle (1999). „Srpski dijalekti i njihova klasifikacija (II)”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku. 42: 303—354. Ivić, Pavle (2001). „Srpski dijalekti i njihova klasifikacija (III)”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku. 44 (1-2): 175—209. Ivić, Pavle (2009). Srpski dijalekti i njihova klasifikacija. Sremski Karlovci & Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Galipoljski Srbi Lingvistika istorija srpskog jezika

55446) ARHIEPISKOP DANILO II I NJEGOVO DOBA, grupa autora , Srpska akademija nauka i umetnosti Beograd 1991 , međunarodni naučni skup povodom 650 godina od smrti , decembar 1987 , urednik akademik Vojislav Đurić, sadržaj : Pozdravna reč akademika Miroslava Pantića, sekretara Odeljenja jezika i književnosti SANU 1. Božidar Ferjančić, Arhiepiskoй Danilo II i Vizantija 2. Ljubomir Maksimović, Vizantinci u Srbiji Danilovog vremena 3. Sotirios К. Кisas, Danilo II i solunska okolina. Beleške o vizantijsko-srpskim odnosima početkom XIV veka 4. Jovanka Кalić, Raško nasleđe u vreme Danila II 5. Sima Ćirković, Biografija kralja Milutina u Ulijarskoj povelji 6. Leonidas Mavromatis. O ideji monarhije u srednjovekovnoj Srbiji 7. Mirjana Živojinović. Svetogorski dani Danila II 8. Marija Janković, Danilo, banjski i humski episkop 9. Radomir Popović, Arhiepiskoй Danilo II i upravljanje crkvom 10. Pribislav Simić, Arhiepiskoй Danilo II i crkveni ustavi 11. Atanasije Jevtić, jeromonah. Eklisiologija arhiepiskopa Danila Drugog (Osnovni aspekti) ... 12. Dimitrije M. Кalezić, Arhiepiskop Danilo II i pitanje njegova pripadanja isihazmu 13. Stanislav Hafner, Danilo II kao srednjovekovni istoriograf 14. Miloš Blagojević, Srpsko kraljevstvo i ’’države` u delu Danila II 15. Srbobran Milojević, Ekonomija u ogledalu Danilovih žitija 16. Ivan Đurić. Deževski sabor u delu Danila 17. Ljubomir Кotarčić, Zbornik Danila II kao izvor pri sastavljanju žitija Nikodimu Tismanskom 18. Damjan Petrović, Dela arhiepiskopa Danila II u Sopoćanskom zborniku iz 1526. g. 19. Aleksandar Naumov. Prepis Danilovog zbornika koji je bio u Lavovu (BUL 198 III), a danas se čuva u varšavskoj Narodnoj biblioteci ( Aks 10780 ) 20. Gordon L. Mak Daniel, Genezis i sastavljanje Danilovog zbornika 21. Radmila Marinković, Кako proučavati Danilov zbornik 22. Miodrag Pavlović, Čitati Danila II 23. Ljiljana Juhas-Georgievska, Domentijan i arhiepiskop Danilo II 24. Ninoslava Radošević, Danilo II i vizantijska dvorska retorika 25. Tatjana Subotin-Golubović, Mineji u Danilovom 26. Aleksandar Mladenović, Neke jezičke osobine žitija kraljice Jelene arhiepiskopa Danila II (Prepis iz 1536. godine) 27. Biljana Jovanović-Stipčević, O sređivanju srpskoslovenskog pravopisa u prvim decenijama XIV veka 28. Vojislav J. Đurić, Sveti pokrovitelji arhiepiskopa Danila II i njegovih zadužbina 29. Milka Čanak-Medić, Arhiepiskop Danilo II i arhitektura Pećke pašrijaršije 30. Janko Maglovski, Skulptura Pećke pašrijaršije. Motivi, značenja 31. Danica Popović, Grob arhiepiskopa Danila II 32. Srđan Đurić, Portret Danila II iznad ulaza u Bogorodičinu crkvu u Peći 33. Кristofer Valter, Značenje portreta Danila II kao ktitora u Bogorodičinoj crkvi u Peći. 34. Branislav Todić, Ikonografski program fresaka iz XIV veka u Bogorodičinoj crkvi i priprati u Peći 35. Gordana Babić, Liturgijske teme na freskama u Bogorodičinoj crkvi u Peći 36. Mirjana Tatić-Đurić, Bogorodica u delu arhiepiskopa Danila II 37. Vesna Milanović, Proroci su te nagovestili u Peći 38. Svetlana Tomeković, Monaška tradicija o zadužbinama i spisima arhiepiskopa Danila II 39. Ljubica Popović, Figure proroka u kupoli Bogorodice Odigitrije u Peći: identifikacija i tumačenje tekstova 40. Zaga Gavrilović, Pogledi arhiepiskopa Danila II i teme kraljevstva i krštenja u srpskom slikarstvu XIV veka 41. Ivan M. Đorđević, Prozne i pesničke slike Danila II i srpske freske crve polovine XIV veka tvrd povez, format 20 x 28,5 cm , ilustrovano, ćirilica, 495 strana

U dobrom stanju! Nasamo s Milanom Konjovićem : Razgovori, likovi, osvrti Miro Vuksanović Knjiga sadrži : Predgovor, biografiju slikara Milana konjovića, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Knjiga sadrži i dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Autor: Miro Vuksanović Žanrovi: Antologije i monografije, Domaći pisci, Publicistika, Umetnost Izdavač: Pravoslavna reč NS Godina izdanja: 2018. Broj strana: 272 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 22 cm Knjiga ima predgovor, biografiju slikara, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Sva kazivanja je stilski uobličio akademik Vuksanović, a za štampu ih svojevremeno odobrio Milan Konjović. Posebno poglavlje je posvećeno likovima s Konjovićevih portreta i pričama o njima. Doslovno je zabeležen razgovor o monografiji Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića Lazara Trifunovića iz 1979. godine. U knjizi su dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Tekstovi su nastajali između 1978. i 2018. godine. Stotinak kolor reprodukcija, crteža i portreta knjigu čine izuzetnom i dostojnom obeležavanja godišnjice rođenja Milana Konjovića. Miro Vuksanović (Krnja Jela, 4. maj 1944) je poznati srpski književnik, akademik Srpske akademije nauke i umetnosti. Objavio je brojne romane, pripovetke, zapise i poeme. Miro Vuksanović je rođen u Krnjoj Jeli, u Crnoj Gori, u seoskoj porodici. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Boanu. U Nikšiću je završio Višu realnu gimnaziju.[2] Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost.[3] Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Somboru. Bio je zamenik a potom deset godina glavni urednik časopisa „Dometi”. Od 1975. bio je upravnik Gradske biblioteke u Somboru. Taj posao je obavljao do 1988. Bio je potpredsednik Matice srpske od 2004. do 2008. godine i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu od 1988. do 2014. godine.[4] Direktor je Biblioteke SANU od 2011. godine. Učestvovao je sa saopštenjima na dvadesetak naučnih skupova u zemlji i na konferencijama IFLE u Briselu, Moskvi, Štokholmu, Pekingu i Kopenhagenu. Članstvo Miro Vuksanović je član Srpskog književnog društva (2003 -), Društva književnika Vojvodine (1979-), zatim predsednik Društva književnika Vojvodine (1985-86), član Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije (1985-87), član Predsedništva Zajednice nacionalnih biblioteka Jugoslavije (1988-1992), član Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (2004-),član Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika (2003-), potpredsednik Matice srpske (2004-2008, na dužnosti predsednika Matice srpske 2006-2008) , potpredsednik Skupštine i Saveta Vukove zadužbine (2003-2008), član Upravnog odbora Zadužbine Miloša Crnjanskog (2007-2012), član Upravnog odbora Matice srpske (1988-2008), predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića (2016-, član od 2010), predsednik Upravnog odbora Instituta za srpski jezik SANU (2010-2016), predsednik Nacionalnog saveta za kulturu 2015-2016, član 2011-2016), član Saveta Univerziteta u Beogradu (2020 -). član Uređivačkog odbora Srpske bibliografije; glavni urednik (3 serije, 29 tomova) kataloga starih srpskih knjiga i legata, Godišnjaka i drugih izdanja Biblioteke Matice srpske (1988 - 2014). Inicijator je osnivanja i glavni urednik i direktor Izdavačkog centra Matice srpske (2007); pokretač i glavni urednik Antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti (2008 - do 2020. objavljeno 110 knjiga) i Edicije Matica (2008). Pokretač i predsednik Uređivačkog odbora Kritičkog izdanja dela Ive Andrića (2016 - do 2020. izašlo 15 tomova). Na predlog Odeljenja jezika i književnosti izabran je za dopisnog člana SANU 5. novembra 2009. godine.[4] Za redovnog člana SANU izabran 5. novembra 2015. godine. U SANU od 2011. uređuje Tribinu za prikazivanje novih izdanja. Pokretač je i urednik izdanja SANU : Akademske besede (2016-), Prustupna predavanja dopisnih članova (2019-), Pristupne besede srpskih akademika od 1886. do 2012. godine (2020-), Bibliografije akademika i dipisnih članova (2019-) i Godišnjak Tribine BSANU (2013-).Predsednik je dva Akademijska odbora SANU. Uredio je nekoliko naučnih zbornika u SANU (Srpska književnost danas, Skerlić, Andrić, Crnjanski). Službeno je boravio u Mađarskoj, Rumuniji, Austriji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Švedskoj, Kubi, Kini, Danskoj, Grčkoj i drugim zemljama.[2] Nagrade Dobitnik je sledećih nagrada[2]: Nagrada Politike za kratku priču (1975) Nagrada Miroslavljevo jevanđelje za najbolju proznu knjigu u Jugoslaviji za period 1997-2000 Nagrada za umetnost Vukove zadužbine 2000 Prosvetina nagrada za prozu 2000 Borbina nagrada za knjigu godine 2001 Nagrada za knjigu godine Društva književnika Vojvodine 2002 Nagrada Svetozar Ćorović za prozu 2002 Vukova nagrada 2004 Nagrada Laza Kostić za pripovednu prozu 2005 NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 2005 Nagrada Meša Selimović za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2005 Zlatni hit liber 2006 Počasni građanin Bileće 2006 Nagrada Brankovog kola 2010 Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2012 Nagrada Veljkova golubica 2015 Pečat Hercega Šćepana Trga od ćirilice 2017. Republičke nagrade za doprinos kulturi: Milorad Panić Surep (1996), Zapis (2007), Đura Daničić (2009), Stojan Novaković (2012), Janko Šafarik (2014), kao i Oktobarska nagrada Sombora (1986). Nagrada Mihajlo Pupin za ukupno stvaralaštvo (2019)[5] Nagrada Marko Miljanov (2020) Bibliografija Bibliografija Vuksanovića je tokom leta 2020. sadržala 2.811 jedinica (radovi i literatura o delu). Romani Kletva Peka Perkova, 1977, 1978 Gradišta, 1989 Daleko bilo, 1995, 2018 Semolj gora, 2000, 2001, 2011, 2017 Točilo, 2001,2018 Kućni krug, 2003 Semolj zemlja, 2005, 2006 (4 izdanja), 2011, 2017 Semolj ljudi 2008, 2011, 2017 Bihpolje 2013 Pripovetke i zapisi Gorske oči, 1982 Nemušti jezik, 1984, 2013 Vučji tragovi, 1987,2013 Povratak u Ravangrad 2007, 2016 Otvsjudu 2008 Čitanje tavanice 2010 Danonoćnik 1, 2014 Silazak u reč 2015 Danonoćnik 2, 2019 Poeme Moračnik, 1994 Tamooni, 1992 Razgovori i priče Likovi Milana Konjovića, 1992. Dušanova knjiga, 2001. Nasamo s Milanom Konjovićem, 2018. Izabrana dela I−V, 2017 i 2018. Priređivač Laza Kostić u Somboru, 1980 Ravangrad Veljka Petrovića, 1984 Letopis Stevana Raičkovića, 2007 Antologijsko naučno izdanje Petar II Petrović Njegoš, 2010 Srpski rječnik ili azbučni roman Vuka Karadžića 2012 Milovan Đilas 2013 Njegoš, dva veka 2013 Njegoš dovijek 2016 Miodrag Bulatović 2016 Večiti kalendar maternjeg jezika Ive Andrića 2018 Gorska luča (antologija Njegoševih stihova) 2018 Naučni i stručni projekti Edicija Deset vekova srpske književnosti (pokretač i glavni urednik) Kritičko izdanje dela Ive Andrića (pokretač i predsednik Uređivačkog odbora)

Izdavač: Naprijed, Zagreb Biblioteka Psiha Prevod: Anita Sujoldžić Povez: tvrd Broj strana: 378 Ilustrovano. Pečatirana, nalepnica na zadnjoj korici, malo skinute boje sa ivica korica, lepo očuvana. Ređe u ponudi. Melanie Klein uzela je kao polaznu točku Freudov koncept „slobodnih asocijacija” i prilagodila Freudovu tehniku potrebama i zahtjevima dječjeg uzrasta. Tako ona razvija tehniku psihoanalize djece poznatu pod nazivom „liječenje igrom“. Ona se sastoji u osiguravanju prilika u kojima se dijete može „slobodno igrati“, a koje onda psihoanalitičar ili psihoterapeut interpretiraju. Putem „tehnike igrom“ M. Klein je došla do vrlo vrijednih spoznaja i pokazala da je ova tehnika u radu s djecom djelotvornija od tehnike „slobodnih asocijacija“. S A D R Ž A J: 1. Psihoanalitička tehnika igrom - njezina povijest i značenje 2. Važnost oblikovanja simbola u razvoju Ja 3. Prilog psihogenezi manično-depresivnih stanja 4. Tugovanje i manično-depresivna stanja 5. Edipov kompleks u svjetlu ranih tjeskoba 6. Predgovor trećem izdanju „Psihoanalize djece“ 7. Rane faze sukoba izazvanog Edipovim kompleksom 8. Bilješke o nekim shizoidnim mehanizmima 9. Porijeklo prijenosa 10. Zavist i zahvalnost 11. O razvoju duševnih funkcija 12. Neki teoretski zaključci o emocionalnom životu malog djeteta 13. O promatranju ponašanja male djece Branka Vukašinović-Pecotić: Život i djelo Melanie Klein (K-121)