Izabrana dela 1. i 2. deo komplet - Karl Marks i Fridrih Engels Izabrana dela u dva toma Izdavač: Kultura, Beograd Godina: 1949-1950 Tvrdi povez Broj strana: 620+511 Biblioteka: Proleteri svih zemalja ujedinite se Unutra je ime prethodnog vlasnika! Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: 3570 Težina: 1300 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

TUMAČENJA KNJIŽEVNOG DELA - Nove naučne metodologije u nastavi književnosti -Olivera Radulović Novi Sad 2011 god, 319 str, 25 cm, meki povez, u vrlo dobrom stanju. L.. SAJ.D. O.1. . P. 2.

Za studente Filološkog fakulteta, svih smerova koji imaju predmet Istorija srpskog jezika, Istorijska fonetika i Istorijska morfologija. Sva tri dela zajedno obuhvataju celokupno potrebno gradivo za ove ispite i odobreni su na Filološkom fakultetu u Beogradu (naravno koriste se i na drugim). Cena SVAKOG DELA je 330 din. Napišite u poruci koji deo kupujete. 1 Reči sa deklinacijom 2 Reči sa konjugacijom 3 Fonetika #filoloskifakultet #istorijasrpskogjezika #fonetika #morfologija #skriptefiloloski #aleksandarbelic

spolja kao na slikama,,manji trag vremena-stajanja,, unutra vrlo dobroocuvana,sudeci po rikni i dr verovatno i necitana aleksandar solzenjicin ljubomir simovic svetislav basara rudjer bokovic ernest stipanic,,,i drugi sadrzaj na slikama mek povez,,20 cm,,367 str CCC

Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Posebna izdanja, knjiga CDLXXXV Odeljenjedruštvenih nauka, knjiga 78 Povez: broširan Broj strana: 130 Veoma dobro očuvana. S A D R Ž A J: 1. Materijalizam na delu 2. Dijalektika posrednog i neposrednog 3. Izvori, osnove i perspektive dijalektike na delu 4. Dijalektička složenost, uzročnosti na delu 5. Stvaralačka novost misli Lenjinove i dijalektika opšteg, posebnog i pojedinačnog na delu 6. Hegelova logika i materijalistička dijalektika kao sistem 7. Filozofija i istorija filozofije 8. Istorija kao metoda naučnog istraživanja (K-123)

Estetika glazbe - ogledi - Zofia Lissa Izdavač: NAPRIJED ZAGREB 1977. 279 strana. Knjiga je malo pokisla u gornjem delu sa zadnje strane pa se malo ocrtava i talasasto je. 1.Bit glazbenog dijela 2.Procesualnost glazbe 3.Vremenska struktura i doživljaj vremena u glazbenom djelu 4.O povijesnoj promenljivosti glazbenog primalaštva 5. Komično u glazbi 6.Estetske funkcije glazbenog citata 7.Tišina i stanka u glazbi, 8.Vrijednosni problemi glazbe 19. stoljeća 9.Pogledi Lunačarskog na glazbu 10.O nacionalnom stilu u glazbi 11.Glazba i revolucija, Šiveno, 280 str

Živojin Žujović - sabrani spisi, knjige su u vrlo dobrom stanju. Rad, Beograd, 1974. Broj strana:1-523; 2-539 Povez:tvrd sa zaštitnim omotom Pogledajte sliku sa sadržajem.

Jovan Skerlić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде[1] рођ. Марковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.[2]Имао је супругу Клару и кћи Љиљану.[3], оне су касније живеле у Француској.[4]Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.[5] Преминуо је Јован изненада у 37. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.Образовање и просветни радЈован Скерлић са родитељима и сестрамаОсновну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6]Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.[тражи се извор]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.Књижевни и национално-политички радЈован СкерлићИ поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.[7]Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин9/3

Jovan Skerlić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде[1] рођ. Марковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.[2]Имао је супругу Клару и кћи Љиљану.[3], оне су касније живеле у Француској.[4]Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.[5] Преминуо је Јован изненада у 37. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.Образовање и просветни радЈован Скерлић са родитељима и сестрамаОсновну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6]Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.[тражи се извор]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.Књижевни и национално-политички радЈован СкерлићИ поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.[7]Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин9/3

Neobično snažna umetnička proza koja obrađuje istorijske događaje koji su se odigrali neposredno posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez 22.juna 1942.godine. Roman je preveden na mnoge svetske jezike i, po mišljenju kritike, predsavlja jedno od zapaženih dela o drugom svetskom ratu uopšte. …Autor Stadnjuk, Ivan Autor Stadnjuk, Ivan Naslov Požar nad Evropom. Knj. 1, 2 / I. Stadnjuk ; preveo sa ruskog jezika Slobodan Mandić Jedinstveni naslov Voйna. scc Vrsta/sadržaj tыpe of material knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredni pregled, 1980 (Čačak : Litopapir) Ostali autori Mandić, Slobodan Fizički opis 2 knj. (493 str.) ; 25 cm Zbirka Biblioteka Sećanja i svedočenja Napomene Prevod dela: Voйna / I. F. Stadnюk Tiraž 6.000.7/17

I SAVOIA E IL MASSACRO DEL SUD - Antonio Ciano Rim 1996 god, 255 str, meki povez, u dobrom stanju. L.1.POL. 2

Zbirka odlomaka iz dela Abdul Bahe spisi ABDUL BAHA ODLOMCI retko / Beograd,1991, strana 68, kao nova knjiga `Abdu’l-Bahá` KBE (Persian/Arabic: عبد البهاء‎‎‎, 23 May 1844 – 28 November 1921), born ‘Abbás Effendí (Persian: عباس افندی‎‎), was the eldest son of Bahá`u`lláh,[1] the founder of the Bahá`í Faith. In 1892, `Abdu`l-Bahá was appointed in his father`s will to be his successor and head of the Bahá`í Faith.[2][3] `Abdu`l-Bahá was born in Tehran to an aristocratic family of the realm. At the age of eight his father was imprisoned and the family`s possessions were looted, leaving them in virtual poverty. Along with his father, `Abdu`l-Bahá was exiled to Baghdad where the family lived for nine years. During his youth he was faithful to his father and was regarded as an outstanding member of the Bahá’í exile community. As a teenager he was his father’s amanuensis and was regularly seen debating theological issues with the learned men of the area. In 1863, Bahá`u`lláh and his family were banished from Baghdad to Istanbul. During the 1860s the family was further banished from Constantinople to Adrianople, and then finally to the penal-colony of Acre, Palestine. With his father`s death in 1892, and his appointment as head of the Bahá’í Faith, there was much opposition to him, including virtually all his family members. Notwithstanding this, practically all of the worldwide Bahá’í community accepted his leadership. In 1908, at the age of 64 and after forty years imprisonment, `Abdu’l-Bahá was freed by the Young Turks and he and his family began to live in relative safety. His journeys to the West, and his `Tablets of the Divine Plan` spread the Bahá`í message beyond its middle-eastern roots, and his Will and Testament laid the foundation for the current `Bahá`í administrative order. Many of his writings, prayers and letters are extant, and his discourses with the Western Bahá`ís emphasize the growth of the faith by the late 1890s. `Abdu`l-Bahá`s given name was `Abbás, but he preferred the title of `Abdu`l-Bahá (servant of the glory of God). He is commonly referred to in Bahá`í texts as `The Master`, and received the title of KBE after his personal storage of grain was used to relieve famine in Palestine following World War I, but never used the title. Abdul Baha abdu l baha (mala ,gornja bela ladnica ,u sobi)

Prosveta, 1983. Bibliotečki primerak, blok se odvojio od korica, ali se lako zalepi. Sve drugo na svom mestu i lepo očuvano. Eseji o klučnim delima srpske pesničke umetnosti. Mala istorija srpske poezije od Filipa Višnjića, Zmaja, Laze Kostića i Vojislava Ilića, preko Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović i Momčila Nastasijevića, do Miodraga Pavlovića, Branislava Petrovića i Matije Bećkovića. Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu. Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998). Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995). U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac. Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine. Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999). Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine. Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama. Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), `Vasko Popa` (1999), `Kozara` (1999) i `Odzivi Filipu Visnjicu`. Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine. Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.

36428) SUVREMENA SVJETSKA KNJIŽEVNOST , Milivoj Solar , Školska knjiga Zagreb 1982 , U ovoj se knjizi opisuju neke zajedničke osobine mnogih nacionalnih književnosti našeg vremena, pokušavaju se objasniti neke suvremene međunarodne književne pojave i nastoje tumačiti pojedina književna djela. Sadržaj :Poglavlja: 1. Proučavanje suvremene književnosti, 2. Suvremena književnost i suvremena stvarnost, 3. Temelji suvremene književnosti: XIX stoljeće, 4. Izvori suvremene književnosti: avangarda, 5. Struktura suvremene poezije, 6. Razvoj proze, 7. Putovi drame, 8. Suvremene književno-znanstvene vrste, 9. Zabavna književnost, tvrd povez, format 14 x 20 cm , latinica, 263 strane ,

U dobrom stanju Put do sloma : smrt Saveza komunista Jugoslavije / Lev Centrih ; [prevod s engleskog Marija Mrčela] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 2016 Beograd : Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, 2016 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 36 str. ; 21 cm Edicija Nove perspektive / [Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe] ; 1 Prevod dela: The Road to Collapse: the Demise of the League of Communists of Yugoslavia / Lev Centrih Tiraž 300 O autoru: str. 35 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 32-34. Predmetne odrednice Savez komunista Jugoslavije -- 1980-1990 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1980-1990

MILIVOJE PAVLOVIĆ KLJUČEVI SIGNALISTIČKE POETIKE - zvezdana sintaksa Miroljuba Todorovića Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1999 226 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Savremeni esej Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Reč na početku PROGRAMSKO-MANIFESTNI I METAPOETSKI POGLEDI 1. U predvorju signalizma 2. Manifestni radikalizam 3. Program pesničke obnove 4. Otpori kanonizovanim umetničkim formama 5. Prošireno polje pesničke prakse SCIJENTIZAM - EKSPANZIJA NAUKE KAO EKSPLOZIJA JEZIKA 1. Začeci planetarne komunikacije 2. Novootkrivena `Planeta` srpske poezije 3. Umetnost smelija od nauke: `Putovanje u Zvezdaliju` STILSKO-IZRAŽAJNE I ŽANROVSKE OSOBENOSTI 1. Put u reči (signalistička verbalna poezija) 2. Od reči ka znaku: neverbalna (semiološka) poezija SIGNALIZAM NA MEĐUNARODNOJ AVANGARDNOJ SCENI 1. Kosmopolitizam na delu 2. `Civilizacija slike`: stvaralačko prisustvo u antologijama 3. Multimedijalnost u novom ključu: izložbe i katalozi 4. Između celine i množine: odjeci u periodici STVARALAČKA KOSMOGONIJA MIROLJUBA TODOROVIĆA BIBLIOGRAFIJA Bibliografija Miroljuba Todorovića Bibliografija signalizma Registar imena Beleška o autoru `Ovo je studija o signalizmu i o njegovom rodonačelniku Miroljubu Todoroviću. Obiljem podataka i ubedljivih zapažanja, autor studije Milivoje Pavlović argumentuje ocenu da signalizam - avangardni umetnički pokret nastao, krajem šezdesetih godina, u našoj sredini i u okvirima naših kulturnih potencijala - ima internacionalni značaj i planetarno zračenje. Pavlović posvedočuje da je signalizam, stavovima, provokacijama i stvaralačkom praksom, ponudio dugoročnu energiju pomeranja umetničkih granica i obogaćivanja izražajnih sredstava. Metodološka postupnost, analitička integralnost, uvažavanje brojnih merodavnih stavova saopštenih tokom tri protekle decenije i seriozna bibliografska aparatura obezbeđuju knjizi. (Čedomir Mirković)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Marina Abramović Džeremi Adle Albert Ajnštajn Žilijen Blen Pjer Garnije Rene Gil Klaus Groh Giljermo Dajzler Mateo D Ambrozio Klaus Peter Denker Umberto Eko Tomas Stens Eliot Živan Živković Veselin Ilić On Kavara Augusto De Kampos Ugo Karega Ostoja Kisić Sren Kjerkegor Miroslav Klivar Milan Komnenić Julijan Kornhauzer Ričard Kostelanec Laza Kostić Lukrecije Emilio Marineti Herbert Markuze Euđenio Mičini Fridrih Niče Klemente Padin Mikele Perfeti Sarenko Adrijano Spatola Ken Fridman Raul Hausman Dik Higins Zigfrid Šmit Godehard Šram

Petar Džadžić Kritike i oglediTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruПетар Џаџић (Битољ, 18. септембар 1929[1] — Београд, 31. јул 1996) је био српски књижевни критичар, дописни члан САНУ.[2]БиографијаРођен је у Битољу. Гимназију је завршио у Пожаревцу 1948. године, а Филозофски факултет у Београду. [1]Докторирао је на тему из стваралаштва Иве Андрића. Као критичар јавио се крајем педесетих година. Залагао се за нове, модернистичке струје у српској књижевности, у опреци са тада владајућим социјалним реализмом, који је био у служби идеологије Комунистичке партије. Био је главни уредник студентског листа Видици, а потом покретaч и уредник утицајног часописа Дело,[2] који је промовисао и бранио модернизам у књижевности. Као писац дневне критике, сматрао је да новинска критика треба да се бави не само приказивањем књижевних дела, већ и њиховим вредновањем. Писао је критике за НИН, Политику и Телевизију Београд. Радио је као уредник у издавачкој кући Просвета. [1]Био је дописни члан САНУ. Текстови су му превођени на француски, руски, енглески, хинду, шпански, италијански, мађарски, јапански и друге језике.Добитник је више књижевних награда, као што је Октобарска награда за студију „Бранко Миљковић или неукротива реч“; „Ђорђе Јовановић“ за књигу „Критике и огледи“; „Милан Богдановић“ за приказ књиге „Пешчаник“ Данила Киша.[2]Умро је 31. јула 1996. године у Београду и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.9/5

Dušan Milačić Balzak život i radTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaOštećenje na prednjoj koriciДушан З. Милачић (Мердаре код Куршумлије, 7. новембар 1892 – Београд, 21. октобар 1979) био је српски књижевни историчар, преводилац, управник позоришта, управник библиотеке и књижевник.БиографијаБио је пореклом из сиромашне сеоске породице. Отац му се звао Зарије, а мајка Тодора. Основну школу је завршио у Косаничкој Рачи, а гимназију у Нишу.[1] Матурирао је у Скопљу (1915).[2]Током Првог светског рата био је један од 1300 каплара. Рањен се повлачио преко Албаније. [1]Студирао је француски језик и јужноевропске књижевности на Универзитету Екс-Марсеј у Прованси и на Алжирском универзитету (1918-1920).[2][3][4]По завршетку студија, најпре је био суплент Мушке гимназије у Нишу (1920), а затим и управник нишке Народне библиотеке.Душан З. Милачић наставља са учењем и усавршавањем, полаже професорски испит 1922. године,[2] пише докторат под називом: Ученик Пола Буржеа и почеци реакције против Теновог позитивизма, који је одбранио на Загребачком свеучилишту 1923. [1][3] Изводи ове тезе су објављени у часопису Мисао 1924. године. Исте године одлази на усавршавање у Париз као питомац Француске владе.[2]Тамо је постављен за шефа Просветног одељења при нашем посланству (1925), где је положио државни докторат на Сорбони са тезом: Позориште Онореа де Балзака према новим и неиздатим документима, и допунском тезом: Необјављено позориште Онореа де Балзака (1930). За овај докторски рад, штампан у двема замашним књигама, добио је награду Француске академије. [1]Краће време је био професор француског језика на Војној академији, али се, по властитој жељи, вратио у Ниш, где је постао управник Народног позоришта Моравске бановине. На тој функцији је био од 1. децембра 1931. до 1. септембра 1934. године, након чега прелази у Београд где постаје професор Треће мушке гимназије (1934), затим књижевни референт у београдском Народном позоришту (1935-1939) и истовремено секретар четврте Глумачке школе у окриљу позоришта (1937), а потом и директор Драме (1939-1941).[3][4] По тадашњем правилнику управник Народног позоришта је истовремено био и директор глумачке школе, а секретар школе, у ствари – њен уметнички руководилац. Касније је то место било везано за функцију директора Драме што је Милачић, такође, био.[5]Окупаторска власт га је убрзо пензионисала (1942), па се повукао у Белу Воду крај Прокупља. Одмах после ослобођења постављен је за управника Народне библиотеке, коју је, после невоље у којој се нашла 6. априла 1941, требало обновити из темеља. На овој дужности је био од децембра 1944. па све до пензионисања, октобра 1960. године.[1]Књижевни рад и преводилачка активностБудући да је био одушевљени поклоник француске културе, упуштао се у најсложеније књижевне анализе. О томе сведочи низ темељно урађених књижевних биографија (Балзак, Иго, Зола, Стендал, Молијер) уз две романсиране биографије глумица Саре Бернар и Марије Малибран.[1]Био је узоран преводилац класичних француских дела. Написао је низ студија и есеја из француске књижевности, које досежу трајну уметничку вредност.[3]Оставрио је значајну делатност у области позоришта, за чије потребе је превео десетак драма са француског језика.[3]Књижевни радПесма Моја поезија, објављеном 1911. у Венцу Јеремије Живановића,Збирка стихова: Моменти душе (1913). [1]Сарадња у периодициБио је члан редакције часописа Библиотекар.Часописи и новине: Венац, Радничке новине, Српске новине (Крф), Ново доба (Крушевац), Нишки гласник, Мисао, Српски књижевни гласник, Живот и рад, Летопис Матице српске, Градиниа, Бразда, Библиотекар, Гласник Професорског друштва, Гласник Југословенског професорског друштва, Страни преглед, Књижевне новине, Политика, Правда, Демократија, НИН итд. У Нишу је покренуо часопис Омладински гласник (1925).[1]Дела из књижевне историјеСерија монографија о француским писцима (Балзак, Иго, Зола, Стендал, Молијер),Књиге о двема француским глумицама, Сари Бернар и Марији Малибран.Књиге есеја из француске књижевности и једна књига о реализму и натурализму.[1]ПреводиОсим прозе, са француског је преводио и позоришне комаде:Избор из Молијерових комедија,Чаробна игра Плава птица Мориса Метерлинка,Последњи спрат Алфреда Жерија (1939),Страшни родитељи Жана Коктоа (1940),као и три нефранцуска дела са француских верзија: Писмо (Вилијам Сaмерсет Мом, 1935), Срећа (Карен Брамсон, 1936) и Где је истина? (Луиђи Пирандело, 1939).[1]9/2

Dušan Milačić Viktor Igo život i radTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaOštećenje na prednjoj koriciДушан З. Милачић (Мердаре код Куршумлије, 7. новембар 1892 – Београд, 21. октобар 1979) био је српски књижевни историчар, преводилац, управник позоришта, управник библиотеке и књижевник.БиографијаБио је пореклом из сиромашне сеоске породице. Отац му се звао Зарије, а мајка Тодора. Основну школу је завршио у Косаничкој Рачи, а гимназију у Нишу.[1] Матурирао је у Скопљу (1915).[2]Током Првог светског рата био је један од 1300 каплара. Рањен се повлачио преко Албаније. [1]Студирао је француски језик и јужноевропске књижевности на Универзитету Екс-Марсеј у Прованси и на Алжирском универзитету (1918-1920).[2][3][4]По завршетку студија, најпре је био суплент Мушке гимназије у Нишу (1920), а затим и управник нишке Народне библиотеке.Душан З. Милачић наставља са учењем и усавршавањем, полаже професорски испит 1922. године,[2] пише докторат под називом: Ученик Пола Буржеа и почеци реакције против Теновог позитивизма, који је одбранио на Загребачком свеучилишту 1923. [1][3] Изводи ове тезе су објављени у часопису Мисао 1924. године. Исте године одлази на усавршавање у Париз као питомац Француске владе.[2]Тамо је постављен за шефа Просветног одељења при нашем посланству (1925), где је положио државни докторат на Сорбони са тезом: Позориште Онореа де Балзака према новим и неиздатим документима, и допунском тезом: Необјављено позориште Онореа де Балзака (1930). За овај докторски рад, штампан у двема замашним књигама, добио је награду Француске академије. [1]Краће време је био професор француског језика на Војној академији, али се, по властитој жељи, вратио у Ниш, где је постао управник Народног позоришта Моравске бановине. На тој функцији је био од 1. децембра 1931. до 1. септембра 1934. године, након чега прелази у Београд где постаје професор Треће мушке гимназије (1934), затим књижевни референт у београдском Народном позоришту (1935-1939) и истовремено секретар четврте Глумачке школе у окриљу позоришта (1937), а потом и директор Драме (1939-1941).[3][4] По тадашњем правилнику управник Народног позоришта је истовремено био и директор глумачке школе, а секретар школе, у ствари – њен уметнички руководилац. Касније је то место било везано за функцију директора Драме што је Милачић, такође, био.[5]Окупаторска власт га је убрзо пензионисала (1942), па се повукао у Белу Воду крај Прокупља. Одмах после ослобођења постављен је за управника Народне библиотеке, коју је, после невоље у којој се нашла 6. априла 1941, требало обновити из темеља. На овој дужности је био од децембра 1944. па све до пензионисања, октобра 1960. године.[1]Књижевни рад и преводилачка активностБудући да је био одушевљени поклоник француске културе, упуштао се у најсложеније књижевне анализе. О томе сведочи низ темељно урађених књижевних биографија (Балзак, Иго, Зола, Стендал, Молијер) уз две романсиране биографије глумица Саре Бернар и Марије Малибран.[1]Био је узоран преводилац класичних француских дела. Написао је низ студија и есеја из француске књижевности, које досежу трајну уметничку вредност.[3]Оставрио је значајну делатност у области позоришта, за чије потребе је превео десетак драма са француског језика.[3]Књижевни радПесма Моја поезија, објављеном 1911. у Венцу Јеремије Живановића,Збирка стихова: Моменти душе (1913). [1]Сарадња у периодициБио је члан редакције часописа Библиотекар.Часописи и новине: Венац, Радничке новине, Српске новине (Крф), Ново доба (Крушевац), Нишки гласник, Мисао, Српски књижевни гласник, Живот и рад, Летопис Матице српске, Градиниа, Бразда, Библиотекар, Гласник Професорског друштва, Гласник Југословенског професорског друштва, Страни преглед, Књижевне новине, Политика, Правда, Демократија, НИН итд. У Нишу је покренуо часопис Омладински гласник (1925).[1]Дела из књижевне историјеСерија монографија о француским писцима (Балзак, Иго, Зола, Стендал, Молијер),Књиге о двема француским глумицама, Сари Бернар и Марији Малибран.Књиге есеја из француске књижевности и једна књига о реализму и натурализму.[1]ПреводиОсим прозе, са француског је преводио и позоришне комаде:Избор из Молијерових комедија,Чаробна игра Плава птица Мориса Метерлинка,Последњи спрат Алфреда Жерија (1939),Страшни родитељи Жана Коктоа (1940),као и три нефранцуска дела са француских верзија: Писмо (Вилијам Сaмерсет Мом, 1935), Срећа (Карен Брамсон, 1936) и Где је истина? (Луиђи Пирандело, 1939).[1]9/2

LOT od 3 male religiozne knjižice za jednu cenu. 1. Svetlost Svetu Evanđelske slike dela stare srpske umetnosti Izdavač: Svetog Arhierejskog sinoda srpske pravoslavne crkve - Beograd Štampa: ČGP - Ljubljana 1976. godine Format: 11,5 x 16,5 cm; 28 strana u boji + korice u boji Očuvanost: Korice meki povez 4+ ka 5- (bez oštećenja) Unutrašnjost 4+ ka 5- (bez oštećenja) 2. RISTO GRBIĆ - Srpska Crkva Na Istorijskoj Prekretnici Biblioteka: 2 Mala Biblioteka Pravoslavlja Izdavač: Pravoslavni Narodni Univerzitet - Beograd Štampa: Glas - Beograd 1969. godine Format: 10 x 14 cm; 32 stranice + korice u boji Očuvanost: Korice meki neglazirani povez bez oštećenja 4 ka 4+ Unutrašnjost malo požutela bez oštećenja 4+ 3. Istinito Svjetlo - Evanđelje Po Ivanu Izdavač: Stvarnost Štampa: 1968. godina Format: 7,5 x 11,5 cm; 126 stranica + korice Očuvanost: Korice meki povez u boji bez oštećenja malo presavijano 4+ Unutrašnjost bez oštećenja 4+

Kritičke studije Ljubomira NedićaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЉубомир Недић (Београд, 25. април 1858 — Београд, 29. јул 1902) је био српски критичар.[1]БиографијаРођен је у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Године 1878. уписао се на универзитет у Лајпцигу, а докторирао је 1884. Годину дана боравио је и у Енглеској. Радио је као професор филозофије на Великој школи у Београду.[2] Покренуо је 1895. године књижевни часопис Српски преглед. Због болести пензионисан је 1899, а умро је три године касније.Иако је по струци био логичар определио се за критику у последњој деценији живота, а најактивнији је био неколико година пред смрт. Недић је први српски критичар који одлучно раскида са сентиментално-патриотским, филолошким и позитивистичким приступом књижевном делу који су били актуелни у српском књижевном романтизму. Њега не занима биографија писца, његово политичко опредељење, друштвене прилике у којима ствара и живи или било која друга некњижевна чињеница, већ свој суд базира искључиво на вредности самог књижевног дела. Такав принцип у критици назван је естетски принцип, који ће касније преузети и усавршити Богдан Поповић.Недић је сматрао да само праведна и строга критика може да помогне нашој књижевности да се развије, па је зато поставио високо своје критичарске критеријуме. У тој строгости Недић је дела неких признатих и слављених писаца негативно оценио, између осталих и песме Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића. Веома је похвално говорио о поезији Војислава Илића. И поред грешака које му се спочитавају Недић се данас сматра зачетником модерне српске критике.Поред књижевне критике Недић се бавио и превођењем. На српски језик је превео роман Оливера Голдсмита Векфилдски свештеник и књигу Куково путовање око света.[2] Срђ је о њему писао. [3]БиблиографијаО хипнотизму (1888)О сну и сновима (1888)О софизмима (1889)Из новије српске лирике (критичке студије) (1893)О правопису и интерпункцији (1894)Новији српски писци (критичке студије) (1901)Критичке студије, књига прва (постхумно, 1910)Целокупна дела, у две књиге (постхумно, 1929. и 1932)9/8

PAVLE JAKŠIC SAVREMENI RAT 1-2 Predgovor - Zoran Gluščević Pogovor - Miodrag Maksimović Izdavač - `Vuk Karadžić`, Beograd Godina - 1969 275 + 270 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Zodijak Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor FILOSOFSKO-POLITIČKA GLEDANJA NA RAT Vojna projekcija filosofskih pogleda na svet Rat kao društveno-istorijska pojava O ideološko-političkom karakteru ratova Da li je rat neizbežna nužnost i u savremenim uslovima Odnos politike, ekonomike i rata Tehnički, ljudski i moralno-politički faktori u ratu Klasifikacija ratova na osnovu prostornih, vremenskih i vojnotehničkih pokazatelja OGLEDI IZ RATNE VEŠTINE DRUGOG SVETSKOG RATA A. Frontalno ratovanje Ratne doktrine učesnika u drugom svetskom ratu u svetlosti ratne prakse 1. Kapitalističke, zapadnoevropske demokratske države - Neke karakteristike završnog perioda anglo-francusko-nemačkog rata u Evropi - Oslobodilački pokreti u Zapadnoj Evropi - Vazdušno, pomorsko i vazdušno-pomorsko ratovanje 2. Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika - Velika »diplomatsko-politička diverzija« u predvečerje drugog svetskog rata - Evolucija vojno-teorijskih pogleda i prakse tokom sovjetsko-nemačkog rata 1941.-1945. g Sovjetsko-nemački rat 1941.–1945. g. – mozaik specifičnih nastupnih i odbrambenih operacija kopnenog, frontalnog tipa - Osnovi teorije operacije kopnenog, frontalnog tipa izvođene tokom drugog svetskog rata 3. Fašistički blok - Nemački » Blitzkrieg« 1939./40. g. - Nemački vojni fenomen 4. Male i nerazvijene zemlje i države u drugom svetskom ratu - Vojno-politička doktrina i propast buržoasko-kapitalističke Jugoslavije B. Partizansko i partizansko-frontalno ratovanje Osvrt na neke partizanske i partizansko-frontalne ratove Vojnotehnička fizionomija oslobodilačkih ratova u Kini 1927.—1950. g. Jugoslovenski nacionalnooslobodilački i revolucionarni rat 1941.–1945. g. - Prve ustaničke, partizanske baze i rađanje operativnog dela partizanskih oružanih snaga Vojnotehnička fizionomija jugoslovenskog oslobodilačkog rata -Istorijski značaj jugoslovenskog nacionalno-oslobodilačkog i revolucionarnog rata Osnovi teorije partizansko-protivpartizanskog ratovanja Osvrt na terminologiju i sadržaj partizansko-protiv-partizanskog ratovanja PARTIZANSKA DEJSTVA - Neke opšte osobenosti partizanskih dejstava Elementi partizansko-protivpartizanskih operacijskih zona Partizanske i protivpartizanske strategijsko-operativne osnovice - Kretanje kroz nenormalno ka normalnom stanju - Komandovanje, rukovođenje i odnosi unutar partizanskih snaga - Osnovni principi partizanskih dejstava Dejstva manjih partizanskih snaga teritorijalnog i jačih snaga operativnog tipa Protivpartizanska dejstva Opšta razmatranja o protivpartizanskim dejstvima - Organizacija protivpartizanskih jedinica - Mere obezbeđenja od partizanskih dejstava - Protivpartizanska ofanzivna dejstva NEKE OPŠTE IDEOLOŠKO-POLITIČKE I VOJNOTEHNIČKE KARAKTERISTIKE DRUGOG SVETSKOG RATA Politička i vojna strategija fašističke i antifašističke koalicije Drugi svetski rat - složeni vremensko-prostorni kontinuum Karakter i fizionomija drugog svetskog rata Novine u ratnoj veštini nastale tokom drugog svetskog rata i njihova tehnička baza DRUŠTVENO-POLITIČKE, NAUČNO-TEHNIČKE I VOJNE KARAKTERISTIKE SAVREMENOG SVETA Pregrupisavanje političkih snaga posle drugog svetskog rata Osnovne društvene suprotnosti savremenog sveta Hladni rat Savremena epohalna naučno-tehnička dostignuća i uloga nauke u ratovodstvu Izolovani i lokalni ratovi posle drugog svetskog rata - Treći građanski revolucionarni rat u Kini 1945.–1950. - Grčki građanski rat 1946.–1949. - Rat u Koreji 1950.—1953. - Revolucionarni rat na Kubi 1953.–1959. - Rat u Alžiru 1954.-1962. - Rat u Egiptu 1956. - Rat u Vijetnamu POGLED NA EVENTUALNI BUDUĆI RAKETNO-NUKLEARNI RAT NOVA HIPOTETIČNA RAKETNO-NUKLEARNA RATNA VEŠTINA Usavršavanje klasične, konvencionalne i stvaranje nove raketno-nuklearne ratne tehnike Perspektive razvitka vidova, rodova i službi oružanih snaga - Kopnena vojska - Vazduhoplovstvo - Mornarica - Savremeno instrumentalno izviđanje i obaveštavanje Uticaj novog oružja na borbena dejstva i komandovanje Vaspitavanje i obučavanje oficirskog kadra u novim uslovima O savremenim vojnim pogledima i doktrinama Karakter i fizionomija eventualnih ratova Metodi otpočinjnja rata i uloga momenta iznenađenja Metodi vođenja oružane borbe Glavne moguće vojnotehničke komponente eventualonih ratova Tendencije razvoja operacija frontalnog tipa Tendencije razvoja partizansko-protivpartizanskog ratovanja - Moralni i vojni smisao i opravdanost partizanskih borbenih dejstava - Novi pogledi velikih sila na partizanska dejstva Priprema civilnog stanovništva za rat O izboru vidova ratovanja O uzajamnoj transformaciji frontalnog i partizansko-protivpartizanskog ratovanja Osobenosti prelaznog perioda na vojnotehničkom planu Literatura Beleška o piscu i delu

Umjetnost i tržište / Remonda Mulen Beograd 2001. Mek povez, ilustrovano,92 strane. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). K3 Mondijalizacija ekonomije, dominacija multinacionalnih firmi kao i tehnološke inovacije izvršile su odlučujući uticaj na strukturu i funkcionisanje tržišta umjetnosti. Svjedoci smo prerastanja jedne organizacije zanatskog tipa u organizaciju industrijskog tipa. Pa ipak, pravne odredbe koje su na snazi na tržištu umjetnosti, zasnovane na jedinstvenosti djela i raritetu remek-djela, dokazale su svoju neoborivost. Njima se podrazumijeva da se novi mediji koriste suprotno od njihovih tehnoloških mogućnosti, te da se proizvodnja „dijelova“, instalacija, fotografija, video-traka, ograniči na određen broj primjeraka. Slavna izjava Marsela Dišana još uvijek nije izgubila na aktuelnosti: „Raritet je ono što potvrđuje umjetnika.“ Sadržaj: Predgovor POTVRĐIVANJE VRIJEDNOSTI I TRŽIŠTE UMJETNOSTI 1. Tržište kategorizovane umjetnosti Raritet i sud istorije: cijena remek-djela Identifikacija djela Revizija vrijednosti Ekspertiza 2. Tržište savremene umjetnosti Segmentacija tržišta Određivanje vrijednosti djela savremene umjetnosti Javna djelatnost i tržište — slučaj Francuske Tržište umjetnosti i berza 3. Umjetnost kao plasman Tržište umjetnosti i berza Procjena rentabilnosti umjetnosti Kretanja tržišta Špekulantna vokacija savremene umjetnosti DETERITORIJALIZACIJA TRŽIŠTA, DEMULTIPLIKACIJA I DEMATERIJALIZACIJA UMJETNOSTI 4. Svjetsko tržište na putu globalizacije Procjena tržišta za javne prodaje Dominantne firme: Kristi i Sotbi Aukcije on line Restrukturisanje u toku Sajmovi i saloni 5. Francusko tržište naspram mondijalizacije Procjena francuskog tržišta Hendikepi tržišta: porezi i obaveze plaćanja Pravo slijeđenja umjetničkog djela? Vještaci za procjenu vrijednosti: reforms jednog zanimanja i otvaranje tržišta Aukcije na internetu Potencijali francuskog tržišta Javna intervencija 6. Očuvanje rijetkosti Jedno i višestruko: imperativ originalnosti Paradoks rariteta: tržište fotografskih klišea Paradoks rariteta: video-umjetnost i videografske instalacije Epilog Navedena djela Rječnik Bibliografija Izvještaji Adrese Dr Slobodan M. Marković: Tržište umetnina i prava umetnika

U dobrom stanju Istorija filozofske misli u Srba epohe feudalizma / Dragolјub Dragojlović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1998 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1998 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 345 str. : ilustr. ; 18 cm Zbirka Biblioteka Svetovi ISBN 86-7047-287-2 (broš. sa omotom) Napomene Beleške uz svako poglavlјe Na omotu beleška o delu Registar: str. 333-345. Predmetne odrednice Srpska književnost -- 13-17. v.

21911) ANTROPOLOŠKI PORTRETI , Zagorka Golubović , Zavod za udžbenike Beograd 1991 , biblioteka Societas , sadržaj : I DEO: FILOZOFIJA I ANTROPOLOGIJA gl. 1 Personalizam Emaniela Munijea gl.2 Egzistencijalistički pristup problemima čoveka:Hajdeger i Sartr gl.3 Pokušaj preispitivanja Marksovog shvatanja čoveka II DEO: ANTROPOLOGIJA, SOCIOLOGIJA I PSIHOLOGIJA gl. 4 Teorije interpersonalnih odnosa gl. 5 Delo Eriha Froma u savremenoj humanističkoj nauci gl. 6 Savremena Amerika u svetlosti karakterološke analize Dejvida Rismana gl. 7 Antropološka analiza strukture savremenog društva u delu Viljema H. Vajta Mlađeg gl. 8 Humanistička vizija sveta Zigmunta Baumana - protiv- stav savremenom sociologizmu III DEO: ANTROPOLOGIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA gl. 9 Antropološki funkcionalizam Bronislava Malinovskog gl. 10 „Kulturologija` i marksizam gl. 11 Strukturalizam Klod Levi-Strosa i njegov uticaj na modernu antropologiju gl. 12 Putevi i dileme moderne antropologije mek povez, format 14 x 22 cm , latinica, 221 strana, potpis na predlistu