Prevod dela: Macromedia Dreamweaver MX 2004 Demystified by Laura Gutman Izdavač: Kompjuter biblioteka Edicija: Stvarni svet Pismo: latinica Broj strana: 1241 Povez: tvrd Visina: 24 cm --------------------------------- Sadržaj Uvod Deo I: Kreiranje web strana pomoću Dreamweavera Poglavlje 1: Novine u Dreamweaveru MX 2004 Poglavlje 2: Radni prostor u Dreamweaveru Poglavlje 3: Kreiranje i rad sa dokumentima Poglavlje 4: Rad sa tekstom Poglavlje 5: Rad sa slikama Poglavlje 6: Linkovi i navigacija Poglavlje 7: Podešavanje glavnog sadržaja Deo II: Dizajn u Dreamweaveru Poglavlje 8: Kreiranje tabela Poglavlje 9: Rad sa formama Poglavlje 10: Dizajn tabela na bazi frejmova Poglavlje 11: Rad sa Cascading Style Sheet datotekama Poglavlje 12: CSS pozicioniranje, niovi Dreamweavera i raspored na strani Deo III: Interaktivnost, DHTML i Multimedija Poglavlje 13: Postizanje interaktivnog ponašanja pomoću ponašanja iz Dreamweavera Poglavlje 14: Kontrola nivoa preko JavaScripta Poglavlje 15: Plug-inovi, ActiveX i Java Poglavlje 16: Kreianje web strana pomoću Flasha Deo IV: Upravljanje sajtom preko Dreamweavera Poglavlje 17: Upravljanje lokalnim sajtom Poglavlje 18: Publikovanje i održavanje sajta Poglavlje 19: Saradnja na radnom mestu Poglavlje 20: Sadržaj koji se postavlja širom sajta definisan preko šablona i biblioteka Deo V: Dreamweaver i živi podaci Poglavlje 21: Kreiranje dinamičkih sajtova preko Dreamweavera Poglavlje 22: Kreiranje dinamičkih strana Poglavlje 23: Još neke dinamičke tehnike Poglavlje 24: Kako pametno koristiti ColdFusion Poglavlje 25: Kako pametno koristiti PHP Poglavlje 26: Kako pametno koristiti ASP.NET Deo VI: Šta je iza Dreamweavera Poglavlje 27: Pisanje koda u Dreamweaveru Poglavlje 28: Prilagođavanje i proširivanje Dreamweavera Poglavlje 29: Kreiranje Vaših proširenja

PROLEGOMENA ZA MARKSISTIČKU ESTETIKU Đerđ Lukač *6416*12-2022 posebnost kao centralna kategorija estetika Đerđ Lukač autor, Preveo s nemačkog Milan Damnjanović izdavač: Nolit Beograd 1975 , tvrd povez,latinica,278 strana,format: 17 x 12,5 cm ,težina 260 .grama Stanje:vrlo dobro očuvano-.-nema ispisivanja iz sadržaja: - Uvod Ivan Focht, 1. Postavljanje logičkog pitanja posebnog kod Kanta i šelinga, 2.Hegelov pokušaj rešenja, 3.Posebno u svetlosti dijalektičkog marksizma, 4.Estetički problemi posebnog u doba prosvećenosti i kod Getea, 5.Posebno kao centralna kategorija estetike, 6.Konkretizovanje posebnosti kao estetičke kategorije na pojedinim problemima, Đerđ Lukač Đerđ Lukač (mađ. György Lukács; Budimpešta, 13. april 1885 — Budimpešta, 4. jun 1971) je bio mađarski hegelijanski i marksistički filozof i književni kritičar. On je jedan od začetnika Zapadnog marksizma, kao tradicije koja je deo marksističke ortodoksne ideologije Sovjetskog Saveza. On je razvio Teoriju postvarenja i doprineo Marksovoj teoriji uvodeći pojam klasne svesti. Bio je, takođe pristalica lenjinizma. On je ideološki razvio i organizovao Lenjinove pragmatične revolucionarne prakse u formalnu filozofiju revolucije. Kao književni kritičar bio je izuzetno uticajan zbog svog teorijskog razvoja u oblasti realizma i romana, kao književnog žanra. 1919. godine je bio mađarski ministar kulture u kratkotrajnoj Vladi Mađarske Sovjetske republike (mart-april 1919).[1] Lukač je bio opisivan kao istaknuti marksistički intelektualac staljinističke ere. Procena njegovih dela i ostavštine može biti prilično komplikovana, zato što se činilo kao da Lukač podržava obe strane; sa jedne, staljinizam kao otelotvorenje marksističke misli, a sa druge strane se bori za povratak na pre-staljinistički marksizam.

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

Miodrag Pavlović Rokovi poezijeTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМиодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928[1] — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете[1]. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач.БиографијаРођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар.[2] 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва.Миодраг Павловић и Петер Урбан били су дугогодишњи пријатељиИмао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”.Био је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић.Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину.[3]Најзначајнија делаМеђу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња.9/2

U dobrom stanju Savremeni rat. 1 / Pavle Jakšić ; [predgovor Zoran Gluščević] Jezik srpski Godina 1969 Beograd : `Vuk Karadžić`, 1969 (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis 275 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Biblioteka Zodijak ; knj. 22 ISBN (Broš.) Napomene Predgovor: str. 7-11 Napomene i bibliografskle reference uz tekst. Savremeni rat. 2 / Pavle Jakšić Jezik srpski Godina 1969 Beograd : `Vuk Karadžić`, 1969 (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Maksimović, Miodrag, novinar, 1927-2007 = Maksimović, Miodrag, novinar, 1927-2007 Bibliteka Zodijak ; knj. 23 Str. 261-268: Beleška o piscu i delu / M. M. [Miodrag Maksimović] Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 255-260. Predmetne odrednice Jakšić, Pavle, 1913-2005 Drugi svetski rat 1939-1945 Ratovi -- Teorija -- 20v Partizansko ratovanje

nova, nekorišćena knjiga. Rusija je evropska zemlja : mukotrpan put ka civilizaciji / Vladimir Kantor ; prevela s ruskog Mirjana Grbić Jezik srpski Godina 2001 Biblioteka XX vek ; Beograd : Čigoja štampa : Knjižara Krug, 2001 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 286 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Grbić, Mirjana Zbirka Biblioteka XX vek. Kultura, obrazovanje ; 119 Prevod dela: `---est` evropejskaja deržava` : Rossija, trudnyj put` k civilizacii Tiraž 750 Beleška o autoru Beleške uz tekst Predmetne odrednice Sociologija kulture -- Rusija Demokratija -- Rusija Rusija Vla­di­mir Kan­tor je knji­žev­nik i dok­tor fi­lo­zof­skih na­u­ka, pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu za lin­gvi­sti­ku u Mo­skvi. Je­dan je od ured­ni­ka ča­so­pi­sa Вопросси философии (Fi­lo­zof­ska pi­ta­nja). Član je Sa­ve­za pi­sa­ca Ru­si­je, do­bit­nik na­gra­de “Hajn­rih Bel” za 1992. go­di­nu. Naj­va­žni­ja de­la: Рус­ская эсте­ти­ка вто­рой по­ло­ви­ны XIX ве­ка и общ­е­ствен­ная бо­рь­ба (1978), “Бра­тья Ка­ра­ма­зо­вы” Ф. М. До­сто­ев­ско­го (1983), Два до­ма и окрест­но­сти (1985), Кро­ко­дил (1990), Исто­ри­че­ская справ­ка (1990), Кре­пость (1995), По­езд Кё­льн-Мо­сква (1996), Фе­но­мен рус­ско­го евро­пе­й­ца (1999). Knji­ga Ru­si­ja je evrop­ska ze­mlja je pr­va Kan­to­ro­va knji­ga pre­ve­de­na na naš je­zik. Po­red pred­go­vo­ra `Ju­go­slo­ven­skom či­ta­o­cu` knji­ga sa­dži sle­de­ća po­glavlja: 1.Za­pad­njaš­tvo kao pro­blem “ru­skog pu­ta”, 2. Sti­hi­ja i ci­vi­li­za­ci­ja: dva fak­to­ra “ru­ske sud­bi­ne”, 3. Ra li je Ru­si­ja is­to­ij­ska ze­mlja?, 4. Slo­bo­da ili sa­mo­vo­lja, 5. Na­si­lje i ci­vi­li­za­cij­ski ne­u­spe­si u Ru­si­ji, 6. O nu­žno­sti bi­ro­kra­ti­je kod nas, 7. De­mo­kra­ti­ja kao isto­rij­ski pro­blem Ru­si­je 8. Da li se me­nja ru­ski men­ta­li­tet.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1] Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

Politika kao sudbina Esad Ćimić prilog fenomenologiji političkog stradalništva Esad Ćimić rodio se u Mostaru 1931. godine. U rodnom gradu je završio srednju školu.[2] Na filozofskom fakultetu u Sarajevu završio je, 1960. godine, studij filozofije a doktorirao je 1964. godine s tezom Socijalističko društvo i religija[2]. Predavao je zatim Teorijsku sociologiju na filozofskom fakultetu u Sarajevu. 1972. godine izbačen je iz Partije pod optužbom da je iznutra rušio komunizam.[3] Prvi je doktor sociologije religije u bivšoj Jugoslaviji.[4][provjeriti hrvatsku bogoslovsku literaturu] Njegova knjiga Čovjek na raskršću iz 1975. godine bila je zabranjena[5] i uništena a njegov priručnik za srednje škole Nauka o čovjeku `spontano` je spaljena u dvorištu tuzlanske gimanzije[4]. Nakon toga je isključen sa sarajevskog Fakulteta zbog `moralno-političke nepodobnosti`.[2] Izjašnjavajući se kao Hrvat te objašnjavajući da `nacija nije košulja koja se svaki dan može mjenjati` doživljava poniženja od svojih prijatelja u Sarajevu.[6] Od 1976. do 1982. godine profesor je sistematske sociologije na Filozofskom fakultetu u Zadru gdje je jedan je od utemeljitelja studija sociologije.[1] Osim u Zadru, Ćimić radio je u Beogradu (1982.-1992., profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu)[1] i Ljubljani. Od 1992. do 1995. godine radio je na Institutu za primijenjena društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu u zvanju znanstvenog savjetnika. Profesor je na Hrvatskim studijima od njegovog osnutka, gdje je predavao Opću znanost o društvu, od prosinca 1993. godine obnašao je dužnost ravnatelja Instituta, a od rujna 1994. godine predsjednika Znanstvenog vijeća.[2] Godine 1996. prof. dr. Esad Ćimić vratio se na Filozofski fakultet u Zadru, gdje je bio predstojnik Odsjeka za sociologiju do umirovljenja a nakon umirovljenja profesor emeritus ↓1, vanjski suradnik odjela za sociologiju. Član je Društva hrvatskih književnika. Djela prof. dr. sc. Esada Ćimića prevođena su na engleski, francuski, ruski, talijanski i slovenski jezik. Mek povez sa klapnama. Format: 14,5x24, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Ima potpis na prvoj strani. Nema drugih tragova pisanja. Kompaktna. 310823 ktj-66

Svečari kapetana Brankovića” U ediciji „Somborska baština” Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki” je u saradnji sa Istorijskim arhivom Sombor objavio knjigu „Svečari kapetana Brankovića” autora Đorđa Janjatovića. Ova knjiga razotkriva pogrešno verovanje o datumu rođenja somborskog kapetana Jovana Brankovića, ukazujući na datum održavanja svečara u njegovom dvoru, koji su predstavljali krsnu slavu Svetog mučenika Trifuna. Na osnovu prepisa sa latinskog i prevoda na srpski jezik dva dokumenta o suđenju Georgu Balažu, koja se nalaze u fondu Bačko-bodroške županije u Arhivu Vojvodine i analize njihovog sadržaja, osporava se da je 12. februar dan rođenja Jovana Brankovića. Autor podseća da kada somborski istoričari (N. Vukićević, K. Kostić) govore o „sjajnom dobu Sombora pod upravom grofa Jovana Brankovića” naglašavaju dve činjenice. Prvo, da su u periodu Brankovićeve uprave Somborskim šancem Srbi prvi put uspeli da ostvare puno pravo da ispovedaju svoju pravoslavnu veru i da odbiju sve pritiske na unijaćenje. I drugo, da su u tom vremenu značajno ekonomski uznapredovali čemu je doprineo duži period mira, što je dokumentovao i Slavko Gavrilović. Ova knjiga u datom prilogu postavlja pred čitaoca latinski original i prevod na srpski jezik zvaničnih sudskih dokumenata sačinjenih prilikom procesa protiv Georga Balaža, optuženog za ubistvo. Ova knjiga nanovo aktuelizuje pripovest o grofu Brankoviću, njegovom liku i delu i ulozi koju je imao, te upućuje savremenika u okolnosti u kojima se živelo u to doba. L.1.O.1.P.2.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! uz stvaralačku biografiju Predraga Golubovića Dr Petar Volk (Bosanski Petrovac, 9. novembar 1931 — Beograd, 4. decembar 2021) bio je srpski pozorišni i filmski kritičar, istoričar i teoretičar slovenačkog porekla. Biografija Rođen je 1931. godine u Bosanskom Petrovcu, završio je 1949. godine Gimnaziju u Banjoj Luci.[1]Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a filmsku i pozorišnu estetiku doktorirao 1971. godine je u Pragu. Univerzitet umetnosti u Beogradu dodelio mu je 1986. godine doktorat nauka iz oblasti istorije filma. Bio je, pored ostalog, direktor Festivala jugoslovenskog filma, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1977-1981). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je redovni profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju, predsednik upravnog odbora Instituta za film. Bio je u braku sa glumicom Mirjanom Kodžić. Otac je Maje Volk. Preminuo je 4. decembra 2021. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela (izbor) Autor je preko 60 značajnih knjiga o pozorišnoj i filmskoj umjetnosti. Balada o trubama i maglama, Epoha Zagreb, 1965. Estetika moderne animacije, Slavija Beograd, 1970. Sloboda filma, Slavija Beograd, 1970. Opasne slike, Nezavisna izdanja Beograd, 1971. Moć krize, Institut za film beograd, 1972. Svedočenje I, Nezavisna izdanja Beograd, 1973. Svedočenje II, Književne novine Beograd, 1975. Savremeni jugoslovenski film, Institut za film i Univerzitet umetnosti Beograd, 1982.[2] Pozorišni život u Srbiji 1944/1986, Beograd, 1990. Pozorišni život u Srbiji 1835-1944, Fakultet dramskih umetnosti i Pozorišni muzej Srbije Beograd, 1992.[3] Pisci nacionalnog teatra, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995. Srpski film, Institut za film Beograd, 1997. Pozorište i tradicija (studije i eseji), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2000. 20. vek srpskog filma, Institut za film i Jugoslovenska kinoteka Beograd, 2001. Žanka Stokić, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane. ISBN 978-86-84897-03-1.[4] Dobrica Milutinović, Beograd : Narodno pozorište, 2005, (2. dopunjeno izdanje). ISBN 978-86-84897-09-3.. Milivoje Živanović, Narodno pozorište, Beograd, 2006, 365 strana. ISBN 978-86-84897-13-0.. Između kraja i početka (Pozorišni život u Srbiji od 1986. do 2005. godine), Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd, 2006.

KNJIGA PROROKA ENOHA Ričard Lorens EZOTERIJA Knjiga proroka Enoha, „izgubljena knjiga“ koju je škotski istraživač Džejms Brus (James Bruce) otkrio 1773. godine u Abisiniji (današnjoj Etiopiji), napisana je u 2. ili 1. veku pre n. e. i predstavljala je veoma uticajan izvor za rane jevrejske i hrišćanske mislioce, kao i za pisce brojnih novozavetnih knjiga. Nekoliko poznatih tema poput „palih anđela“ koji su u svet uveli zlo, mesijanskog doba, Novog Jerusalima, vaskrsnuća i poslednjeg suda, prvi put se pojavilo upravo u ovom delu. Enohova maštovitost, simbolizam i minucioznost u opisivanju viđenja nezemaljskog sveta, anđela, demona, nebesa i Šeola (pakla), svoj pandan nalazi samo u Otkrovenju. Uprkos tome, ova knjiga nikada nije bila uključena u kanon! Poput svitka s Mrtvog mora i zbirci Nag Hamadi, Knjiga Enohova, kao prevod etiopskog koptskog originala, predstavlja redak i značajan izvor koji je potisnula rana crkva i koji se dugo smatrao uništenim. Banja Luka 150 str K.S.N.

John Kenneth Galbraith - Doba neizvjesnosti udzbenički format tvrd povez,omot ilustrovana omot malo iskrzan, knjiga lepo očuvana Autor: John Kenneth Galbraith Izdavač: `Stvarnost`, Zagreb Broj strana: 394 Knjiga Johna Kennetha Galbraitha Doba neizvjesnosti (the Age Of Uncertainty) objavljena je 1977. godine istovremeno u Bostonu i Londonu od različitih izdavača. U oceni ove knjige je često upoređuju sa sličnim delima, npr Klarkovim delom Civilizacija, Kukovim delom Amerika i Bronovskijevim Poreklo čoveka, delima koja su nastala pod sličnim okolnostima, iz materijala rađenih za filmsku seriju i knjigu na istu temu. To je učimo i Gelbraith. Kad je 1973. godine dobio poziv da za BBC sačini televizijsku seriju i kada je, prihvativši taj poziv, razradio njenu svrhu, pristupio je pisanju niza eseja na svaku zamišljenu temu pa je iz toga kasnije nastao filmski scenario na jednoj, a gornje djelo na drugoj strani. Svaki rad prilagođen je svojoj svrsi i svaki od njih je toliko uspeo da je dobio opšte pohvale. Sasvim je razumljivo što je izbor za ovakav posao pao na Johna Kennetha Galbraitha. Pored toga što je najpoznatiji, najistaknutiji i najuspešniji teoretičar građanske političke ekonomije u drugoj polovini dvadesetog veka, on je svojim poznavanjem predmeta o kom raspravlja, svojim svestranim interesima za ekonomske i socijalne aspekte modernog industrijskog privređivanja i svojim kritičkim stavom prema modernoj buržoaskoj teoriji i kapitalističkoj praksi, nedvojbeno najpogodniji za izradu ovakve rasprave. Zato mu je i uspelo da napiše knjigu koja na omotu nosi podnaslov istorija ekonomskih ideja i njihovih posledica, a da to ne bude puka istorija ekonomije, ekonomske misli, ekonomske prakse — niti pak socijalna, politička ili kulturna istorija. Galbraithovo djelo Doba neizvjesnosti neuobičajen je i veoma uspešan spoj svih ovih aspekata ekonomskog i društvenog razvoja u zadnja dva veka, a to je doba industrijalizacije i industrijskog razvoja zapadnog sveta. Početke toga grandioznog prevrata prati pojava i delatnost velikih teoretičara novog buržoaskog poretka i njegovim zamenjivanjem jednim boljim i nadasve pravednijim uređenjem ljudskog društva. Pored uspešnog izlaganja glavnih ideja i društvenih procesa u protekla dva veka, knjiga sadrži napredne stavove u oceni tih zbivanja, a izlaz iz sadašnjih sukoba i teškoća traži u korist potlačenih i siromašnih, zapostavljenih i zaostalih u razvoju, te u korištenju tekovina savremene civilizacije. Knjiga nas na pregnantan način upoznaje s magistralnim pravcima svetskog razvoja, vodećim ličnostima i krupnim problemima koje nam ostavlja u nasledstvo » doba neizvjesnosti« od unazad dvesta godina. Sadržaj: Predgovor 1. Proroci i obećanja klasičnog kapitalizma 2. Ponašanje i etika razvijenog kapitalizma 3. Neslaganje Karla Marxa 4. Kolonijalna ideja 5. Lenjin i veliki raspad 6. Uspon i pad novca 7. Mandarinska revolucija 8. Kobno takmičenje 9. Velika korporacija 10. Zemlja i ljudi 11. Metropola 12. Demokracija, liderstvo, angažiranost

Autor - osoba Dathorne, Oscar Ronald, 1934-2007 = Datorn, Oskar Ronald, 1934-2007 Naslov Afrička književnost u dvadesetom stoljeću / O. R. Dethorn ; preveli Omer Hadžiselimović, Ivo Slavnić Omotni naslov Afrička književnost dvadesetog stoljeća Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski, hrvatski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost ; Novi Sad : Matica srpska ; Skopje : Misla ; Zagreb : Mladost ; Titograd : Pobjeda ; Beograd : Prosveta, 1985 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 513 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Hadžiselimović, Omer, 1946-2016 = Hadžiselimović, Omer, 1946-2016 Slavnić, Ivo = Slavnić, Ivo Švob-Đokić, Nada, 1945- = Švob-Đokić, Nada, 1945- Zbirka Biblioteka Ceo svet = ǂBiblioteka ǂCijeli svijet. Afrika Sadržaj S a d r ž a j: Predgovor / Nada Švob-Đokić (9-16). Uvod (17-30); 1. Pisana književnost na domaćim jezicima (31-100); 2. Počeci na engleskom jeziku (101-116); 3. Zapadnoafrički roman na engleskom jeziku (117-184); 4. Romansijeri istočne, centralne i južne Afrike - djela na engleskom jeziku (185-223); 5. Afrička poezija na engleskom jeziku (224-312); 6. Crnaštvo i crni pisci (313-352); 7. Afrička književnost na portugalskom jeziku (353-375); 8. Savremena afrička proza i poezija na francuskom jeziku (376-434); 9. Afrička drama na francuskom i engleskom jeziku (435-479); Izbor iz bibliografije (481-497); Registar imena i naslova (499-513). ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: African Literature in the Twentieth Century / [O. R. Dathorne] Kor. i hrpt. stv. nasl.: Afrička književnost dvadesetog stoljeća Tiraž 4.000. Str. 9-16: Predgovor / Nada Švob-Đokić Izbor iz bibliografije: str. 481-497 Registar imena i naslova: str. 499-513. Predmetne odrednice Američka književnost -- 20v Engleska književnost -- 20v Afrička književnost -- 20v African literature -- 20th century Afrika -- Književnost -- 20v Pečat biblioteke, na početku podvučene 3-4 rečenice fluorescentnim markerom, ostatak čist. MG128

Dušan Savković Biti novinarMeki povezO autoruДушан Савковић (Београд, 12. новембар 1922 - Београд, 10. новембар 1990) био је југословенски и српски новинар, писац и сценариста. Најпознатија његова дела су својевремено култни романи „Горила” (о животу Стевице Марковића, телохранитеља Алена Делона) и „Радовањска секира” (о убиству краља Александра Обреновића и Драге Машин).Новинарски радДушан Савковић био је познати београдски новинар који је писао за неке од најпопуларнијих недељника у некадашњој Југославији, међу којима су Дуга,[1] Илустрована Политика[2] и други. Бавио се истраживачким новинарством и међу колегама је важио за новинара „задуженог” за емиграцију, понајвише париску. Углавном се бавио скандалима из француског високог друштва, у које су били умешани и момци са београдског асфалта.[3]Душан Савковић био је први новинар који је писао о „жестоким момцима” у бившој Југославији. Такође је први открио афере о махинацијама и богаћењу неких тадашњих федерални и републички функционера, преко развода, станова, лечења у иностранству... Мало је познато да је и Мирослав Крлежа пружио Савковићу подршку, тврдећи да је све то тачно, јер су и њему предлагали поделу пара, како би његова супруга Бела отишла на лечење у иностранство о трошку владе, што је он одбио.[4]Књижевни радСвој новинарски истраживачки рад Савковић је преточио и у неколико својевремено култних романа, у којима је описао афере које су потресале југословенско друштво у ближој и даљој историји. Најпознатији његов роман је „Горила”, објављен први пут 1974. године. У њему Савковић описује живот Милоша Милошевића, Стевице Марковића и осталих младића „са београдског асфалта” који су се прославили и страдали као телохранитељи Алена Делона, 70-их година 20. века. Роман „Горила” и данас се налази међу најпродаванијим насловима свих времена на српском језику.[5]Објављена делаГорила (роман, 1974)Секира : повест Драге Машин (роман, 1977), касније објављен под називом Радовањска секира (1984)Путујући земљотрес (роман, 1978)Горила 2 (роман, 1980)Афера Меденица (роман, 1982)Загрљај Париза (роман, 1982)Апис : крв и бес (роман, 1988)Мамузање Европе (приповетке, 1989)Горила 3 : после двадесет година (роман, 1989)Зуб шестица (роман, 1996)7/24

Miroslav Egerić Antologija novije Srpske satireTvrdi povezO autoruМирослав Егерић (Риђевштица, код Крушевца, Краљевина Југославија, 1934 – Нови Сад, Србија, 30. октобар 2016) био је српски књижевни критичар и есејиста, историчар књижевности, дугогодишњи професор Филозофског факултета у Новом Саду.Биографија[1]Учио је гимназију у Врњачкој Бањи и Стопањи, те учитељску школу у Крушевцу. Дипломирао је на Групи за југословенску књижевност и српскохрватски језик на Филозофском факултету у Београду 1960. По дипломирању, Егерић 1961. долази у Нови Сад, где ради у издавачком предузећу „Прогрес“. 1962. примљен је за асистента на Филозофском факултету у Новом Саду, где је 1970. докторирао са тезом „Књижевно и критичко дело Ђорђа Јовановића” (објављено као књига под насловом Реч у времену, Врњачка Бања, 1976). За редовног професора изабран је 1981. и годинама је предавао српску књижевност 20. века и југословенске књижевности.По доласку у Нови Сад приближио се Матици српској и постао је њен члан 1966, члан Управног одбора у два мандата (1969–1973. и 1991–2016), и члан Одбора Одељења за књижевност и језик (1989–2016). У Друштво књижевника Војводине примљен 1965. а био је и члан Управног одбора и председник (1991–1994), као и члан управа Српске књижевне задруге и Српског ПЕН центра. Учествовао је у раду бројних жирија за књижевне награде.Професор Егерић бавио се српском књижевношћу 20. века. Нарочито су запамћена његова предавања о Андрићу и Црњанском, а генерације студената је обучио критичкој мисли. „[Н]аставу је тако организовао што је држао не целовите књижевнотеоријске прегледе него специјалне курсеве о појединим темама и проблемима (на пример: Српска књижевна критика 20. века, Српски роман о рату и револуцији и сл.) или о појединим великим писцима (Иво Андрић, Меша Селимовић, Добрица Ћосић и др.)”[2] Тумачећи и вреднујући дела српске књижевости више од пола века иза себе је оставио значајно књижевно дело у бројним есејистичким књигама и антологијама.Сахрањен је у родном месту Риђевштица, код Крушевца. Комеморација, у заједничкој организацији Матице српске, Филозозфског факултета у Новом Саду и Градске библиотеке у Новом Саду одржана је у Матици српској.[3]9/5

U dobrom stanju Marksizam i umjetnost / izbor tekstova, predgovor, bilješke o autorima Vjekoslav Mikecin ; [registar imena sastavila Jovanka Aranđelović] Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Komunist, 1972 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XVI, 345 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 = Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 Aranđelović, Jovanka Zbirka Antologije ; kolo 1, 1 Str. V-XVI: Problemi marksističkog shvaćanja umjetnosti / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Umetnost -- Marksizam -- Zbornici Umetnost -- Marksistički aspekt sadržaj predgovor problemimarksističkog shvaćanja umjetnosti 5 nasljeđe marksističkog shvaćanja umjetnosti gyorgy lukacs uvod u estetičke spise marksa i engelsa 7 lucden goldmann dijalektički materijalizam i istorija književnosti 28 henri lefebvre marks i engels o estetici 43 umjetnost kao spoznaja umjetnost i istina gyorgy lukacs posebno kao centralna kategorija estetike . . 57 galvano della volpe kritika ukusa 67 kritika pjesničke ,,slike“ 67 semantički ključ poezije 72 arnold hauser sociološki temeljni problem 82 pojam ideologije u povijesti umjetnosti bertolt brecht dijalektika teatra 94 pučkost i realizam 94 — širina i mnogolikost realističkog načina pisanja 98 iz malog organona za teatar 100 može li teatar reproducirati današnji svijet? 104 jurij mihajlovič lotman neka pitanja opšte teorije umetnosti 107 1. specifika umetnosti (postavljanje pitanja) 107 2. problem sličnosti umetnosti i života u svetlu strukturnog pristupa 110 3. materijal umetnosti 113 4. umetnost i problem modela 114 5. umetnost kao semiotički sistem 119 umjetnost kao nova zbilja theodor wiesengrund adorno estetička teorija 126 antonio banfi opažanja o umjetničkim vrstama 138 roger garaudy marksizam i umjetnost 152 karel kosik umetnost i društveni ekvivalent 166 herbert marcuse društvo kao umjetničko djelo 178 — ljepota kao nerepresivni poredak 180 — umjetnost i konzumsko društvo 181 ernst fischer budućnost umjetnosti 185 ernst fischer umjetnost i realizam 193 umjetnost, društvo, revolucija walter benjamin umjetničko djelo u doba svoje tehničke repro- duktivnosti 200 — predgovor 200 ernest bloch diskusija o ekspresionizmu (1938) 215 lav davidovič bronstein-trocki književnost i revolucija 225 — partijska politikau umjetnosti 225 — umjetnost revolucije i socijalistička umjetnost 227 nikolaj ivanovič buharin o poeziji, poetici i zadacima poetskog stvaranja 240 1. poezija 240 2. povijesni vrhunac, nivo poetskog stvaranja u sssr i zadad poezije 246 antonio gramsci umjetnost i borba za novu civilizaciju 258 — odgojna umjetnost 259 — kriteriji književne kritike 260 — metodska mjerila 262 — iskrenost (ili spontanost) i disdplina 264 — sadržaj i forma 265 — književnid i umjetnička ,,boema“ 265 miroslav krleža predgovor jpodravskim motivima“ krste hegedušića 269 arnold kettle realizam i romansa 291 jean-paul sartre angažovana književnost 304 — šta znači pisati? 307 — zašto pisati 308 — za koga se piše 310 — situacija pisca u 1947 314 jean-paul sartre pitanja metoda 317 a) teorijsko ishodište: izvorni ili dogmatski marksizam 317 b) primer jedne analize: flober 319 anatolij vasiljevič lunačarski kulturni zadaci radničke klase — općeljudska i klasna kultura 324 registar imena 327

Identitet i histerija - razmišljanja o jugoslovenskoj krizi,Đerđ Konrad (izbor i prevod Arpad Vicko)Đerđ Konrad (mađ. György Konrád; 2. april 1933 — 13. septembar 2019[1]) bio je mađarski književnik, poznat kao zagovornik individualne slobode. Član i suosnivač Mađarske digitalne književne akademije (1988), a od 2006. inostrani član SANU.BiografijaStudirao je književnost, psihologiju i sociologiju. Od 1959. do 1965. bio je socijalni radnik, uređuje sabrana dela Tolstoja i Balzaka. Objavljuje prve eseje i članke. Od 1965. radi u naučnom odeljenju Instituta za urbanizam. Vlasti komunističke Mađarske su mu 1974. godine zaplenike studiju Putevi inteligencije prema klasnoj vlasti, i praktično mu je do kraja 1988. onemogućeno da javno publikuje u toj zemlji. Od 1974. do 1984. boravi uglavnom u inostranstvu kao stipendista raznih fondacija — dve godine u Zapadnom Berlinu, zatim u SAD, putuje po Evropi, Australiji i Americi.Bio je jedan od vođa demokratske opozicije u jednopartijskoj Mađarskoj, zatim jedan je od osnivača najjače liberalne stranke, Savez slobodnih demokrata. Od 1990. do 1993. bio je predsednik Međunarodnog PEN kluba, a od 1997. do 2003. predsednik Nemačke akademije umetnosti Berlin-Brandenburg.BibliografijaPrevedeno na srpski jezik:Gubitnik (1987)Posetilac (1990)Pskušenja autonomije (1991)Osnivač grada (1991)Na pupku Evrope (1995)Identitet i histerija (1995)Vrtna zabava (1997)Antipolitika (1999)Jugoslovenski rat (2000)Nevidljivi glas (2001)Melinda i Dragoman (2002)Odlazak od kuće i povratak kući (2007)Pomračenje Sunca, na brdu (2009)Klatno (2010)Izveštaj o stanju duha (2012)Evropa za početnike (2016)Nagrade i priznanjaHerderova nagrada (1983)Evropska nagrada za esej (1985)Košutova nagrada (1990)Počasni doktor Univerziteta u Antverpenu (1990)Nagrada Manes-Sperber (1990)Mirovna nagrada nemačkih izdavača i knjižara (1991)Međunarodna književna nagrada Stefan Mitrov Ljubiša (1998)Međunarodna Karlova nagrada (2003)Teslina nagrada (2003)Počasni doktor Univerziteta u Novom Sadu (2003)Franc Verfel za ljudska prava (2007)Nagrada za roman Milovan Vidaković (2009)Jevrejski savet za knjigu (2010)4/26

Spolja je kao na slikama Unutra nema podvlačenja Oto Vajninger (nem. Otto Weininger) je bio austrijski filozof jevrejskog porekla. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški.[1] Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom.[2] Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti. Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner.[3] Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. Mocart, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori. Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je inzvaredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava. Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo. Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede. Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi.[2] Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pol i karakter, u prevodu Irme Schossberger, Geca Kon, Beograd, 1938. (još dva izdanja 1986. i 1987. godine u izdanju „Književnih novina“, biblioteka „Kristali`) O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Živojinovića, biblioteka „Eseji“, izdavačke kuće Paideia, Beograd, 1997.

Autor: John Kenneth Galbraith Izdavač: `Stvarnost`, Zagreb Broj strana: 394 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 25 cm Knjiga Johna Kennetha Galbraitha Doba neizvjesnosti (the Age Of Uncertainty) objavljena je 1977. godine istovremeno u Bostonu i Londonu od različitih izdavača. U oceni ove knjige je često upoređuju sa sličnim delima, npr Klarkovim delom Civilizacija, Kukovim delom Amerika i Bronovskijevim Poreklo čoveka, delima koja su nastala pod sličnim okolnostima, iz materijala rađenih za filmsku seriju i knjigu na istu temu. To je učimo i Gelbraith. Kad je 1973. godine dobio poziv da za BBC sačini televizijsku seriju i kada je, prihvativši taj poziv, razradio njenu svrhu, pristupio je pisanju niza eseja na svaku zamišljenu temu pa je iz toga kasnije nastao filmski scenario na jednoj, a gornje djelo na drugoj strani. Svaki rad prilagođen je svojoj svrsi i svaki od njih je toliko uspeo da je dobio opšte pohvale. Sasvim je razumljivo što je izbor za ovakav posao pao na Johna Kennetha Galbraitha. Pored toga što je najpoznatiji, najistaknutiji i najuspešniji teoretičar građanske političke ekonomije u drugoj polovini dvadesetog veka, on je svojim poznavanjem predmeta o kom raspravlja, svojim svestranim interesima za ekonomske i socijalne aspekte modernog industrijskog privređivanja i svojim kritičkim stavom prema modernoj buržoaskoj teoriji i kapitalističkoj praksi, nedvojbeno najpogodniji za izradu ovakve rasprave. Zato mu je i uspelo da napiše knjigu koja na omotu nosi podnaslov istorija ekonomskih ideja i njihovih posledica, a da to ne bude puka istorija ekonomije, ekonomske misli, ekonomske prakse — niti pak socijalna, politička ili kulturna istorija. Galbraithovo djelo Doba neizvjesnosti neuobičajen je i veoma uspešan spoj svih ovih aspekata ekonomskog i društvenog razvoja u zadnja dva veka, a to je doba industrijalizacije i industrijskog razvoja zapadnog sveta. Početke toga grandioznog prevrata prati pojava i delatnost velikih teoretičara novog buržoaskog poretka i njegovim zamenjivanjem jednim boljim i nadasve pravednijim uređenjem ljudskog društva. Pored uspešnog izlaganja glavnih ideja i društvenih procesa u protekla dva veka, knjiga sadrži napredne stavove u oceni tih zbivanja, a izlaz iz sadašnjih sukoba i teškoća traži u korist potlačenih i siromašnih, zapostavljenih i zaostalih u razvoju, te u korištenju tekovina savremene civilizacije. Knjiga nas na pregnantan način upoznaje s magistralnim pravcima svetskog razvoja, vodećim ličnostima i krupnim problemima koje nam ostavlja u nasledstvo » doba neizvjesnosti« od unazad dvesta godina. Sadržaj: Predgovor 1. Proroci i obećanja klasičnog kapitalizma 2. Ponašanje i etika razvijenog kapitalizma 3. Neslaganje Karla Marxa 4. Kolonijalna ideja 5. Lenjin i veliki raspad 6. Uspon i pad novca 7. Mandarinska revolucija 8. Kobno takmičenje 9. Velika korporacija 10. Zemlja i ljudi 11. Metropola 12. Demokracija, liderstvo, angažiranost Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice slabo očuvane. Na par početnih i par završnih strana prisutni tragovi vlage. Ponegde tekst podvučen običnom olovkom. Knjiga je ilustrovana uglavnom crno-belim fotografijama.

RUSIJA JE EVROPSKA ZEMLJA: Vladimir Kantor Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Rusija je evropska zemlja : mukotrpan put ka civilizaciji / Vladimir Kantor ; prevela s ruskog Mirjana Grbić Vrsta građe stručna monog. Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd : Čigoja štampa : Knjižara Krug, 2001 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 286 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Grbić, Mirjana Zbirka Biblioteka XX vek. Kultura, obrazovanje ; 119 ISBN 86-7562-004-7 (XX vek; Broš.) Napomene Prevod dela: `---est` evropejskaja deržava` : Rossija, trudnyj put` k civilizacii Tiraž 750 Beleška o autoru Beleške uz tekst Predmetne odrednice Sociologija kulture -- Rusija Demokratija -- Rusija Rusija Vla­di­mir Kan­tor je knji­žev­nik i dok­tor fi­lo­zof­skih na­u­ka, pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu za lin­gvi­sti­ku u Mo­skvi. Je­dan je od ured­ni­ka ča­so­pi­sa Вопросси философии (Fi­lo­zof­ska pi­ta­nja). Član je Sa­ve­za pi­sa­ca Ru­si­je, do­bit­nik na­gra­de “Hajn­rih Bel” za 1992. go­di­nu. Naj­va­žni­ja de­la: Рус­ская эсте­ти­ка вто­рой по­ло­ви­ны XIX ве­ка и общ­е­ствен­ная бо­рь­ба (1978), “Бра­тья Ка­ра­ма­зо­вы” Ф. М. До­сто­ев­ско­го (1983), Два до­ма и окрест­но­сти (1985), Кро­ко­дил (1990), Исто­ри­че­ская справ­ка (1990), Кре­пость (1995), По­езд Кё­льн-Мо­сква (1996), Фе­но­мен рус­ско­го евро­пе­й­ца (1999). Knji­ga Ru­si­ja je evrop­ska ze­mlja je pr­va Kan­to­ro­va knji­ga pre­ve­de­na na naš je­zik. Po­red pred­go­vo­ra “Ju­go­slo­ven­skom či­ta­o­cu,knji­ga sa­dži sle­de­ća po­gla­vlja: 1.Za­pad­njaš­tvo kao pro­blem “ru­skog pu­ta”, 2. Sti­hi­ja i ci­vi­li­za­ci­ja: dva fak­to­ra “ru­ske sud­bi­ne”, 3. Ra li je Ru­si­ja is­to­ij­ska ze­mlja?, 4. Slo­bo­da ili sa­mo­vo­lja, 5. Na­si­lje i ci­vi­li­za­cij­ski ne­u­spe­si u Ru­si­ji, 6. O nu­žno­sti bi­ro­kra­ti­je kod nas, 7. De­mo­kra­ti­ja kao isto­rij­ski pro­blem ru­si­je i 8. Da li se me­nja ru­ski men­ta­li­tet.

POLITIČKI MITOVI I MITOLOGIJE: Raul Žirarde Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Politički mitovi i mitologije / Raul Žirarde ; prevela s francuskog Ana A. Jovanović Jedinstveni naslov Mythes et mythologies politiques. srp Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Čigoja) Fizički opis 224 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Ana A., 1956- = Jovanović, Ana A., 1956- Zbirka Biblioteka XX vek ; 107 ISBN 86-81493-73-6 (broš.) Napomene Prevod dela: Mythes et mythologies politiques / Raoul Girardet Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Registar. Predmetne odrednice Filozofija politike Mit (filozofija) -- Društveni razvoj Raul Ži­rar­de je pro­fe­sor sa­vre­me­ne isto­ri­je na In­sti­tutu za po­li­tič­ke na­u­ke u Pa­ri­zu. Po­red ove knji­ge o poli­tič­kim mi­to­vi­ma i mi­to­lo­gi­ja­ma, pr­vog Ži­rar­de­o­vog de­la či­ji se pre­vod kod nas ob­ja­vlju­je, nje­go­va najva­žni­ja de­la su: La so­ciété mi­li­ta­i­re da­nas la Fran­ce con­tem­po­ra­i­ne, 1953; La cri­se mi­li­ta­i­re française 1945-1962, 1964; L’idée co­loni­a­le en Fran­ce, 1968; Le na­ti­o­na­li­sme française. Ant­ho­lo­gie, 1871-1914, 1983. Sa­dr­žaj: Uvod­na reč o ima­gi­nar­nom u po­li­ti­ci, 1. Za­ve­ra (Tri pri­če, Bor­ba za pot­či­nja­va­nje sve­ta, Car­stvo mra­ka, So­ci­o­lo­gi­ja strep­nje, U tra­ga­nju za cr­kvom), 2. Spa­si­telj (Od le­gen­de o go­spo­di­nu Pi­neu do mi­ta o Zlat­noj gla­vi, Če­ti­ri obra­sca, Pe­čat isto­ri­je, Kri­za le­gi­ti­mi­te­ta i kri­za iden­ti­te­ta), 3. Zlat­no do­ba (“Ne­gdaš­nja” vre­me­na, Pr­vo­bit­na či­sto­ta, Za­bo­ra­vlje­na uto­čiš­ta, Od po­ri­ca­nja do set­nog pri­želj­ki­va­nja), 4. Je­din­stvo (“Jed­na vo­lja, za­ko­ni­ta i je­din­stve­na”, Od gra­đan­ske ve­re do du­hov­ne vla­sti, “To ve­li­ko, ple­me­ni­to je­din­stvo otadž­bi­ne”, Sto­le­će ko­me je po­treb­na ve­ra), 5. Po­li­tič­ki mi­to­vi i nji­ho­va tu­ma­če­nja.

Nova, nekorišćena . Granice prosvetiteljstva : društvena geneza modernog antisemitizma / Detlef Klausen ; s nemačkog prevela Drinka Gojković Jedinstveni naslov Grenzen der Aufklärung. srp Jezik srpski Godina 2003 Beograd : Biblioteka XX vek : Krug, 2003 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 350 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Gojković, Drinka, 1947- = Gojković, Drinka, 1947- Zbirka Biblioteka XX vek ; 136 Napomene Prevod dela: Grenzen der Aufklärung / Detlev Claussen Tiraž 1.000 Podaci o prevodima citata: str. 345-346 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 337-344 Registar. Predmetne odrednice Antisemitizam -- Nemačka Holokaust Jevreji -- Progoni -- Nemačka -- 1939-1945 Etnički odnosi -- Nemačka Društvena geneza modernog antisemitizma... De­tlef Kla­u­sen (De­tlev Cla­us­sen) ro­đen je 1948. u Ham­bur­gu. Stu­di­rao je, u Frank­fur­tu na Maj­ni, fi­lo­zo­fi­ju, so­ci­o­lo­gi­ju, po­li­ti­ku i na­u­ku o knji­žev­no­sti. Dok­to­ri­rao je 1985. Ob­ja­vio je knji­ge: Lu­kav­stvo na­si­lja. So­ci­jal­ne re­vo­lu­ci­je i nji­ho­ve te­o­ri­je (List der Ge­walt. So­zi­a­le Re­vo­lu­ti­o­nen und ihre The­o­rien, 1982); Pod pri­ti­skom kon­for­mi­zma. O od­no­su kri­tič­ke te­o­ri­je i psi­ho­a­na­li­ze (Un­term Kon­for­mitätszwang. Zum Verhältnis von Kri­tischer The­o­rie und Psycho­ a­nalyse, 1988); Od mr­žnje pre­ma Je­vre­ji­ma do an­ti­se­mi­ti­zma. Ma­te­ri­ja­li za jed­nu po­rek­nu­tu isto­ri­ju (Vom Ju­den­hass zum An­ti­se­mi­ti­smus. Ma­te­ri­a­lien zu einer ver­le­ug­ne­ten Geschic­hte, 1988); Ka­me­nog sr­ca. Po­li­tič­ki ese­ji (Mit ste­i­ner­nem Her­zen. Po­li­tische Es­says, 1989); Te­o­dor Ador­no. Po­sled­nji ge­ni­je (The­o­dor W. Ador­no. Ein let­ztes Ge­nie, 2003). Kla­u­sen je pro­fe­sor je na Uni­ver­zi­te­tu u Ha­no­ve­ru, gde pre­da­je druš­tve­nu te­o­ri­ju, so­ci­o­lo­gi­ju kul­tu­re i so­ci­o­lo­gi­ju na­u­ke. Ži­vi u Frank­fur­tu na Maj­ni. Sadržaj: 1. PRO­ME­NJE­NA PROŠ­LOST 2. SE­ĆA­TI SE AUŠ­VI­CA 3. GRA­NI­CE PRO­SVE­TI­TELJ­STVA 4. EMAN­CI­PA­TOR­SKA DI­MEN­ZI­JA 5. SVET BEZ PRI­ZNA­NJA 6. ZA­TRO­VA­NI OD­NO­SI 7. UČIN Spisak literature Podaci o prevodima citata Predmetni registar

Knjiga Zavoda `Hrvati u Vojvodini u povijesti i sadašnjosti...` «Hrvati u Vojvodini u povijesti i sadašnjosti : osnovne činjenice» naslov je knjige koja je tiskana u nakladi Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata i to je prvo književno djelo o vojvođanskim Hrvatima nakon 80 godina. Ovo je osobita studija u kojoj se na objektivan način prikazuju osnovne činjenice iz povijesti vojvođanskih Hrvata te pouzdano i cjelovito oslikava njihova sadašnjost. Djelo koje potpisuju povjesničar Mario Bara i publicist Tomislav Žigmanov, sadrži odgovore na pitanja poput onih kakve su veze začetnika moderne u južnoslavenskim književnostima, Antuna Gustava Matoša, s Hrvatima u Vojvodini, zatim što je bila sudbina hrvatskih plemićkih obitelji, koje su se na prijelazu XVII. u XVIII. stoljeće naselile u Banatu te gdje su Hrvati u Vojvodini danas, s kakvim se izazovima suočavaju i koje institucije imaju. Jedan od autora knjige publicist Tomislav Žigmanov, kaže da je ovo nastavak misije izdavanja znanstvenih djela o vojvođanskim Hrvatima. «Ovom smo knjigom htjeli prije svega našim sunarodnjacima ponuditi osnovne informacije o tome što su i odakle su Hrvati u Vojvodini i kakva je bila njihova povijest te što su danas, s kojim se problemima i izazovima suočavaju. Htjeli smo prikazati i trenutačne prilike i sveukupno društveno stanje glede hrvatske manjine. Na ovaj smo način, rekao bih, nadomjestili višedesetljetni nedostatak. Knjiga je pisana na popularan način i razumljiva svakom čitatelju. Nema znanstvenu aparaturu premda je tako utemeljena i nije ideološki obojena. Ona je svojevrsna osobna karta Hrvata u Vojvodini», kaže Tomislav Žigmanov. Autor prvoga dijela knjige je povjesničar Mario Bara koji je napravio sintezu postojećih regionalnih i subetničkih napisa. «Određene subetničke ili regionalne perspektive su dominirale u odnosu na druge, pa se hrvatstvo svodilo na hrvatstvo u Bačkoj ili Srijemu i slično. Pokušali smo, uz pojačan osvrt na Suboticu i bunjevački segment kao najvitalniji i u strukturi moći najzastupljeniji unutar hrvatske zajednice u Vojvodini, zastupiti sve regije podjednako i da prateće ilustracije podjednako prikazuju sve krajeve naseljene Hrvatima.», ističe Žigmanov. U knjizi se nalaze i životopisi deset značajnih ljudi iz različitih segmenata društvenog života Hrvata poput bana Josipa Jelačića ili fizičara Gaje Alage. K.S.N. O.1.P.2

PROTOKOLI SKUPOVA SIONSKIH MUDRACA REPRINT IZDANJA IZ 1934 OČUVANA Naslov Protokoli skupova sionskih mudraca : pakleni plan osvojenja sveta koji izvode judeo-masoni Patrioticus 120 str. ; 21 cm Napomene Str. 3-5: Naš predgovor / Patrioticus. (Broš.) Šablon:Antisemitizam „Protokoli sionskih mudraca“ (rus. Протоколы сионских мудрецов ili Сионские протоколы) antisemitski je pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. Protokoli se ubrajaju u najpoznatije istorijske podvale.[1][2] U svom eseju „Knjiga kraljeva i budala“ pisac Danilo Kiš detaljno istražuje poreklo i sudbinu ove knjige. Istorija „Protokoli“ su prvi put štampani 1903. godine u ruskom listu „Znamja“, pa potom ponovo 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige ruskog pravnika, mistika i pisca religijskih pamfleta Sergeja Nilusa. Nilus je tvrdio da rukopis potiče sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu. Kada mu je skrenuta pažnja na to da je kongres bio otvoren za javnost i da su mnogi nejevreji prisustvovali, promenio je priču i tvrdio da je rukopis potekao sa tajnih sastanaka održavanih 1902. i 1903. godine da bi konačno rekao da je tekst dobio već 1901. godine.[3] Najveći deo teksta „Protokola“ poreklom je iz dela francuskog pisca i satiriste Morisa Žolija „Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onome svetu“, napisanog 1864. godine kao kritika politike Napoleona Trećeg[4]. Delo nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Makijavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Monteskijea, koji govori sa liberalnih pozicija. Poglavlja Protokola od broja 1 do 19 prate Žolijev „Dijalog“ od poglavlja 1 do 17 na mnogim mestima od reči do reči. Jedan manji deo teksta je preuzet iz romana „Bijaric“ Hermana Gedšea, napisanog 1868. godine.[5] Gedše je roman objavio pod pseudonimom „Ser Džon Redklif“. Jedno poglavlje u knjizi je nosilo naslov „Jevrejsko groblje u Pragu i Savet predstavnika dvanaest plemena Izraela“ i objavljeno je posebno 1872. godine u Sankt Peterburgu kao pamflet. Roman je nastao pod direktnim uticajem Žolijevog „Razgovora“ iz koga je prepisan znatan deo materijala kao i iz romana „Josip Balzamo“ Aleksandra Dime Oca. Sam Gedše je izgubio posao u pruskoj pošti 1848. godine pošto je obelodanjeno da je falsifikovao dokumenta kojima bi dokazao da je tadašnji kandidat na izborima radio protiv kralja.