Živojin Žujović - sabrani spisi, knjige su u vrlo dobrom stanju. Rad, Beograd, 1974. Broj strana:1-523; 2-539 Povez:tvrd sa zaštitnim omotom Pogledajte sliku sa sadržajem.

Jovan Skerlić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде[1] рођ. Марковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.[2]Имао је супругу Клару и кћи Љиљану.[3], оне су касније живеле у Француској.[4]Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.[5] Преминуо је Јован изненада у 37. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.Образовање и просветни радЈован Скерлић са родитељима и сестрамаОсновну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6]Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.[тражи се извор]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.Књижевни и национално-политички радЈован СкерлићИ поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.[7]Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин9/3

Jovan Skerlić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде[1] рођ. Марковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.[2]Имао је супругу Клару и кћи Љиљану.[3], оне су касније живеле у Француској.[4]Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.[5] Преминуо је Јован изненада у 37. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.Образовање и просветни радЈован Скерлић са родитељима и сестрамаОсновну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6]Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.[тражи се извор]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.Књижевни и национално-политички радЈован СкерлићИ поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.[7]Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин9/3

Korice u dobrom stanju, tekstualni deo nekorišćeno. Misli. 1 / Paskal [prevod Jelisaveta Ibrovac-Popović, Miodrag Ibrovac ; predgovor i komentari Miodrag Ibrovac] Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 155 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Ibrovac-Popović, Jelisaveta, 1894-1934 = Ibrovac-Popović, Jelisaveta, 1894-1934 Ibrovac, Miodrag, 1885-1973 = Ibrovac, Miodrag, 1885-1973 Zbirka Džepna knjiga / Beogradski izdavačko-grafički zavod. Filozofija ; 3 Prevod dela: Pensèes / Blaise Pascal Paskal: str. 9-26. Predmetne odrednice Paskal, Blez, 1623-1662 Misli. Tom 2 / Paskal [prevod Jelisaveta Ibrovac-Popović, Miodrag Ibrovac ; predgovor i komentari Miodrag Ibrovac] Jezik srpski Godina 1980 Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 175 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Ibrovac-Popović, Jelisaveta Ibrovac, Miodrag Zbirka Džepna knjiga / Beogradski izdavačko-grafički zavod. Filozofija ; 3 Napomene Prevod dela: Pensèes / Blaise Pascal

GENRIK GUSTAVOVIČ NEJGAUZ O UMETNOSTI SVIRANJA NA KLAVIRU - zapisi pedagoga Prevod - Nina Misočko, Dragica Ilić Izdavač - Umetnička akademija, Beograd Godina - 1970 204 strana 21 cm Povez - Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor drugom izdanju Umesto predgovora Umetnička predstava muzičkog dela Nešto o ritmu O tonu O radu na tehnici 1. Opšta razmišljanja 2. O sigurnosti kao osnovi slobode 3. O motornom aparatu 4. O slobodi 5. Elementi klavirske tehnike Dodatak 1. O prstoredu 2. O pedalu Učitelj i učenik O koncertnoj delatnosti Zaključak Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Neobično snažna umetnička proza koja obrađuje istorijske događaje koji su se odigrali neposredno posle Hitlerovog napada na Sovjetski Savez 22.juna 1942.godine. Roman je preveden na mnoge svetske jezike i, po mišljenju kritike, predsavlja jedno od zapaženih dela o drugom svetskom ratu uopšte. …Autor Stadnjuk, Ivan Autor Stadnjuk, Ivan Naslov Požar nad Evropom. Knj. 1, 2 / I. Stadnjuk ; preveo sa ruskog jezika Slobodan Mandić Jedinstveni naslov Voйna. scc Vrsta/sadržaj tыpe of material knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Privredni pregled, 1980 (Čačak : Litopapir) Ostali autori Mandić, Slobodan Fizički opis 2 knj. (493 str.) ; 25 cm Zbirka Biblioteka Sećanja i svedočenja Napomene Prevod dela: Voйna / I. F. Stadnюk Tiraž 6.000.7/17

Stanje kao na slikama.. Valovitost donjeg dela knjige. Više nego čitljiva i pregledna .. Izdanje 1987 godine 280 strana

I SAVOIA E IL MASSACRO DEL SUD - Antonio Ciano Rim 1996 god, 255 str, meki povez, u dobrom stanju. L.1.POL. 2

Nikola Milošević Roman Miloša CrnjanskogTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruНикола Милошевић (Сарајево, 17. април 1929 — Београд, 24. јануар 2007) био је српски филозоф, теоретичар књижевности, писац и политичар, академик САНУ, лидер Српске либералне странке.Живот и делоНикола Милошевић је рођен у Сарајеву 1929. године, гимназију је завршио у Београду, где је дипломирао филозофију на Филозофском факултету. На истом факултету је магистрирао и докторирао. Био је редовни професор Теорије књижевности на Филолошком факултету у Београду од 1969. године до пензионисања. За редовног члана САНУ изабран је 1994. године.Посебно се ангажовао 1968. на студентским демонстрацијама. Запамћен је по својим свакодневним, ироничним и духовитим коментарима уводних чланака листа „Политика“.Био је један од интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке, лидер Српске либералне странке, оштри критичар режима Слободана Милошевића, а од 2003. године био је народни посланик у Скупштини Србије. Преминуо је у Београду 24. јануара 2007. године после дуге и тешке болести у 78. години живота.У свом плодном раду бавио се филозофијом, књижевним радом, публицистиком и књижевном критиком. Био је председник Задужбине „Милош Црњански“. Аутор је више књига, књижевно историјских и књижевно теоријских студија, као и великог броја есеја, предговора, рецензија и књижевних критика. Учествовао је у многим књижевним и политичким јавним трибинама. Написао је преко двадесет књига филозофске и књижевно-теоријске тематике, неколико књига политичке тематике и три романа. У свом књижевно-теоријском раду претежно се бавио херменеутичком анализом дела која се широко сматрају врхунцем западне књижевности (Албер Ками, Мигел де Сервантес, Достојевски итд). Био је један од првих мислилаца који је у српској средини анализирао дела руске религиозне филозофије (посебно Берђајева). Такође се бавио проблемима филозофске антропологије, филозофије религије, односа између књижевности и филозофије као и односа између идеологије и филозофије (посебно је разматрао различита питања марксистичких идеологија и филозофије). Свој особени приступ књижевним делима и филозофским проблемима развио је још у својој првој објављеној књизи, Антрополошки есеји из 1964. године. Од студентских дана Милошевић се бавио филозофским проблемима у књижевним делима. Након завршених студија предавао је на Одсеку за књижевност Филозофског факултета (доцнијем Филолошком факултету). Ту је предавао курсеве из области теорије књижевности, специјалистичке курсеве о Достојевском и античкој поетици. Важио је за доброг предавача цењеног међу својим студентима. О њему као предавачу посебно је повољно писао његов студент Мило Ломпар. Милошевић је радо држао и јавна предавања о различитим филозофским темама. Током 80-их година 20. века био је један од најактивнијих предавача на јавним предањима (по броју предавања испред њега су били Бранко Павловић и Владета Јеротић).Тумачећи различита књижевна дела развио је специфични метод књижевне херменеутике где је настојао, проналазећи недоследности у филозофским и књижевним делима (у филозофским делима те противуречности се, по Милошевићевој мишљењу, састоје у логичкој недоследности док се у књижевним делима састоје у неубедљивој психолошкој мотивацији ликова), да открије и протумачи психолошку или идеолошку мотивисаност творца одређеног дела.[1][2]Теоријски доприносПсихологија знања и филозофска антропологија биле су предмет научно-филозофског рада Николе Милошевића, преточеног у двадесетак књига, почев од дела "Огледи из антропологије" ("Антрополошки есеји") за које је добио НОЛИТ-ову награду 1964. године, па до књиге "Истина и илузија" (2001). Остајући доследан свом путу истине и поштења, одбио је својевремено да прими Награду "Исидора Секулић" и Октобарску награду града Београда. Родоначелник је филозофије диференције, односно учења које се може сажети на следећи начин: Све оно што спознајемо увек је диференцирано, али никада на исти начин и у истој мери. Кроз овакву диференцирану оптику ваља сагледавати и однос психолошких и социјалних чинилаца, проблем слободе воље и слободе избора. Указао је и у својим делима доказао да увек бира нека одређена личност, са одређеним душевним склопом, те да ту личност опредељује психолошки чинилац који (унапред) одређује за коју ће се могућност личност определити ("Идеја слободног избора подразумева да је подједнако могуће и оно што се догодило и оно што се није догодило, а тако не може бити" - Истина и илузија; Скица за мој поглед на свет). Психолошка структура једне личности је одређена, детерминисана, за разлику од "људске природе", неодређеног термина добијеног неоснованом хипергенерализацијом.Покушао је Никола Милошевић да заснује и једну нову дисциплину - психологију знања, која би се бавила односима између духовних творевина и психичких чинилаца, кроз сагледавање читаве лепезе "различитих односа зависности између теоријске и и уметничке стварности с једне стране, и психолошке равни с друге стране". Закључио је да свака усмереност претпоставља неки угао гледања, а самим тим и неки угао деформације, тако да се нужно јавља једностраност, на коју опет делују различити психолошки чиниоци који обитавају у душевном склопу свих стваралаца. Психологија знања претпоставља иманентну анализу, која подразумева трагање за противречностима у склопу неке теоријске творевине, али не остаје заробљена у њеним оквирима.Најпознатије су му књиге:Антрополошки есеји,Роман Милоша Црњанског,Негативан јунак,Идеологија, психологија и стваралаштво,Андрић и Крлежа као антиподи,Зиданица на песку,Шта Лукач дугује Ничеу,Филозофија структурализма,Достојевски као мислилац,Марксизам и језуитизам,Психологија знања,Антиномија марксистичких идеологија,Православље и демократијаЦарство Божије на земљи. Филозофија диференцијеИма ли историја смислаФилозофија и психологијаНит Михољског летаКутија од ораховог дрветаСенке минулих љубавиПрофесор Милошевић је своју личну библиотеку са више хиљада књига завештао Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова супруга и син предали су књиге, преписку, белешке и осталу Николину заоставштину овом факултету, на којем је тако формиран Легат професора Милошевића.9/2

Zbirka odlomaka iz dela Abdul Bahe spisi ABDUL BAHA ODLOMCI retko / Beograd,1991, strana 68, kao nova knjiga `Abdu’l-Bahá` KBE (Persian/Arabic: عبد البهاء‎‎‎, 23 May 1844 – 28 November 1921), born ‘Abbás Effendí (Persian: عباس افندی‎‎), was the eldest son of Bahá`u`lláh,[1] the founder of the Bahá`í Faith. In 1892, `Abdu`l-Bahá was appointed in his father`s will to be his successor and head of the Bahá`í Faith.[2][3] `Abdu`l-Bahá was born in Tehran to an aristocratic family of the realm. At the age of eight his father was imprisoned and the family`s possessions were looted, leaving them in virtual poverty. Along with his father, `Abdu`l-Bahá was exiled to Baghdad where the family lived for nine years. During his youth he was faithful to his father and was regarded as an outstanding member of the Bahá’í exile community. As a teenager he was his father’s amanuensis and was regularly seen debating theological issues with the learned men of the area. In 1863, Bahá`u`lláh and his family were banished from Baghdad to Istanbul. During the 1860s the family was further banished from Constantinople to Adrianople, and then finally to the penal-colony of Acre, Palestine. With his father`s death in 1892, and his appointment as head of the Bahá’í Faith, there was much opposition to him, including virtually all his family members. Notwithstanding this, practically all of the worldwide Bahá’í community accepted his leadership. In 1908, at the age of 64 and after forty years imprisonment, `Abdu’l-Bahá was freed by the Young Turks and he and his family began to live in relative safety. His journeys to the West, and his `Tablets of the Divine Plan` spread the Bahá`í message beyond its middle-eastern roots, and his Will and Testament laid the foundation for the current `Bahá`í administrative order. Many of his writings, prayers and letters are extant, and his discourses with the Western Bahá`ís emphasize the growth of the faith by the late 1890s. `Abdu`l-Bahá`s given name was `Abbás, but he preferred the title of `Abdu`l-Bahá (servant of the glory of God). He is commonly referred to in Bahá`í texts as `The Master`, and received the title of KBE after his personal storage of grain was used to relieve famine in Palestine following World War I, but never used the title. Abdul Baha abdu l baha (mala ,gornja bela ladnica ,u sobi)

MONTGOMERI-OD EL ALAMEJNA DO BALTIČKOG MORA Naslov originala Prva knjiga - EL ALAMEIN TO THE RIVER SANGRO Druga knjiga - NORMANDY TO THE BALTIC Tvrd povez, br.strana 465, u izdanju redakcije -Vojno delo- Beograd 1951.god. Knjiga se sastoji iz dva dela 1.Prva knjiga - Od El Alamejna do Reke Sangro 2.Druga knjiga - Od Normandije do Baltickog mora Delo Feldmarsala Montgomerija >Od el Alamejna do Baltickog mora> sadrzi operacije Osme britanske armije u Severnoj Africi, na Siciliji i Juznoj Italiji i dvadeset prve britanske grupe armija od invazije u Normandiji, 6.juna 1944, do kapitulacije Nemacke, 9.maja 1945 god. Puno ilustracija, knjiga sadrzi jos i mape i grafikone. PERFEKTNA knjiga za ljubitelje vojne literature. D1

MK 6 05903) SARAJEVSKI ZAVERENICI Vidovdan 1914 , Dobrosav Jevđević , Familet Beograd 2002 , sadržaj : 1.Zaverenici i zavereničke akcije 2.Gavrilo Princip 3.Trifko Grabež 4.Nedeljko Čabrinović 5.Začetnici dela (Dragutin Mras i Vladimir Gaćinović) 6.Odiseja jednog sanduka sa bombama 7.Sarajevski zaverenici 8.Sarajevo 9.Vidovdan 1914 10.Tortura 11.Tamnovanje pod isleđenjem 12.Proces 13.Smrt. mek povez, format 13,5 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 166 strana

Metodi anketiranja u istraživanju društvenih pojava / C. A. Mozer ; predgovor Ante Fiamengo ; Beograd : Kultura, 1962, Fizički opis XXXVII, 436 str., [1] list s autorovom slikom ; 21 cm Biblioteka ǂDruštveno-političke studije ; ǂkolo ǂ2, knj. 2 Prevod dela: Survey Methods in Social Investigation / C. A. Moser Predgovor: str. V-XXXII Bibliografija: str. 409-433. Predmetne odrednice Друштвене науке -- Анкете Moser, Claus Adolf, 1922-2015 = Мозер, Клаус Адолф, 1922-2015 Očuvanost 3.

Prosveta, 1983. Bibliotečki primerak, blok se odvojio od korica, ali se lako zalepi. Sve drugo na svom mestu i lepo očuvano. Eseji o klučnim delima srpske pesničke umetnosti. Mala istorija srpske poezije od Filipa Višnjića, Zmaja, Laze Kostića i Vojislava Ilića, preko Stanislava Vinavera, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović i Momčila Nastasijevića, do Miodraga Pavlovića, Branislava Petrovića i Matije Bećkovića. Ljubomir Simovic je rodjen 2. decembra 1935. godine u Uzicu. Objavio je pesnicke knjige: Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Slemovi (1967), Uoci trecih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj (1983), Istocnice (sa crtezima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) i Ljuska od jajeta (1998). Izbor iz Simovicevog pesnistva objavljen je u knjigama Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istocnice i druge pesme (1994) i Ucenje u mraku (1995). U zajednickom izdawnju Grada teatra Budve i podgorickog „Oktoiha“, u ediciji „Nagradjeni pisci“, u kojoj se stampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubisa“, objavljeno je 1998, Simovicevo troknjizje, koje bi se moglo nazvati uzickom pesnickom trilogijom: Vidik na dve vode, Istocnice i Igla i konac. Pesma Deset obracanja Bogorodici Trojerucici hilandarskoj stampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovica, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovica objavljene su u izdanju Stubova kulture 1999.godine. Simovic je napisao cetiri drame: Hasanaginica, Cudo u „Sarganu“, Putujuce pozoriste Sopalovic i Boj na Kosovu. Drame su mu izvodjene na mnogim nasim scenama, kao i u inostranstvu. Najvise uspeha postiglo je Putujuce pozoriste Sopalovic, koje je postavljeno na scenama Pojlske, Ceske, Slovacke, Francuske, Svajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozoristu u Maroku, u Kazablanki. Simoviceve drame su izvodjene i u pozoristima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Simovicevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, ukljucujuci i politicke, stampani u knjigama Kovacnica na Cakovini (1990), Galop na puzevima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997) Novi galop na puzevima (1999). Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u casopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Uzice sa vranama („hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika“), stampana su tokom 1996. godine. Simoviceva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovicevih pesama i drama stampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u kljizevnim i pozorisnim casopisima, kao i u posebnim knjigama. Simovic je dobitnik vise knjizevnih i pozorisnih nagrada: „Djordje Jovanovic“ i „Isidora Sekulic“ (1968), Zmajeva nagrada (1973), „Branko Miljkovic“ (1980), „Milan Rakic“ (1982), Oktobarska nagrada (1989), Sedmojulska nagrada (1990), BIGZ-ova (1990), Zlatni krst kneza Lazara (1992), „Desanka Maksimovic“ (1994), Zicka hrisovulja (1995), nagrada Grada-teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubisa“ (1997), Isidorijana (takodje 1997), Racanska povelja(1999), Velika bazjaska povelja (1999), `Vasko Popa` (1999), `Kozara` (1999) i `Odzivi Filipu Visnjicu`. Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuce pozoriste Sopalovic (1986) i za Cudo u „Sarganu“ (1993). Kao predstave u celini, Simoviceve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuce pozoriste Sopalovic, u izvodjenju Jugoslovenskog dramskog pozorista, u reziji Dejana Mijaca, 1986, i Cudo u „Sarganu“, u izvodjenju Srpskog narodnog pozorista iz Novog Sada, u reziji Egona Savina, 1993. godine. Petnaestog decembra 1988. godine Simovic je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog clana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Izdavač: Dom molitve, Aranđelovac, 2005 Mek povez, 270 + 380 strana Vera je najveća čovekova potreba. Uopšteno gledano velika dela u istoriji bila su rezultat velike vere. Ali posebno duhovni život, život u miru i zajednici sa Bogom kroz Gospoda našega Isusa Hrista i rast u blagodati takav život bez vere nije moguć. Svrha svega ovoga je da podigne i ojača veru čitalaca. Kada se ima u vidu upravo takav cilj, sa slobodom možemo reći da u kompletnoj ponudi duhovne literature kod nas, ova dela koja ćete ovde naći zauzimaju posebno mesto. Danas je teško naći literaturu (pisanu reč) na našim prostorima koja u tolikoj meri zadovoljava um, zagreva srce i pokreće volju. Sve ovo je rezultat bez- rezervne ljubavi prema Bogu, Božjoj reči i poštovanju Biblije, kao temelja dugogodišnjeg rada kojeg sa radošću želi da podeli sa vama kroz propovedanje i pisanje vaš brat Simo Ralević.

36428) SUVREMENA SVJETSKA KNJIŽEVNOST , Milivoj Solar , Školska knjiga Zagreb 1982 , U ovoj se knjizi opisuju neke zajedničke osobine mnogih nacionalnih književnosti našeg vremena, pokušavaju se objasniti neke suvremene međunarodne književne pojave i nastoje tumačiti pojedina književna djela. Sadržaj :Poglavlja: 1. Proučavanje suvremene književnosti, 2. Suvremena književnost i suvremena stvarnost, 3. Temelji suvremene književnosti: XIX stoljeće, 4. Izvori suvremene književnosti: avangarda, 5. Struktura suvremene poezije, 6. Razvoj proze, 7. Putovi drame, 8. Suvremene književno-znanstvene vrste, 9. Zabavna književnost, tvrd povez, format 14 x 20 cm , latinica, 263 strane ,

Izdavac: Vojno delo Tvrd povez 711 + 713 str. Manji oštećenja na koricama knjiga i knjiga je u dobrom stanju

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

U dobrom stanju Put do sloma : smrt Saveza komunista Jugoslavije / Lev Centrih ; [prevod s engleskog Marija Mrčela] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 2016 Beograd : Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, 2016 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 36 str. ; 21 cm Edicija Nove perspektive / [Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe] ; 1 Prevod dela: The Road to Collapse: the Demise of the League of Communists of Yugoslavia / Lev Centrih Tiraž 300 O autoru: str. 35 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 32-34. Predmetne odrednice Savez komunista Jugoslavije -- 1980-1990 Jugoslavija -- Političke prilike -- 1980-1990

SA SLIKE MPUS-1/P-2

Sasvim dobro očuvana. M 1/2 F

Andrej Mitrović ISTORIJSKO U ČAROBNOM BREGU Autor: Andrej Mitrović Izdavač: KOLARČEV NARODNI UNIVERZITET Beograd Godina izdanja: 1977 Broj strana: 89 Format: 25 x 13,5cm Povez: Meki povez Opis i stanje: Sadržaj na slici, veoma dobro očuvano 1.Predgovor, 2.Umetnikov život i istorija, 3.Pisac, književno delo, istorija, 4.Setembrini, 5.Nafta, 6.Kastorp, 7.O božjoj državi i zlom spasenju, 8.Napomena, Tags: Popularna nauka 14.03.2024.

Materijali sa znastvenog skupa održanog 1. i 2. listopada 1976. u Senju. Centar za historiju radničkog pokreta i NOR Istre,Hrvatskog primorja i Gorskog kotara - Rijeka, Posebno izdanje sv.7 Tvrd povez;390 strana; 24 cm

Izdavač: Grafos, Beograd Biblioteka Horizonti, knjiga 27 Prevod: Petar Vujičić Povez: mek Broj strana: 170 Veoma dobro očuvana. U Teplicovoj knjizi čitalac dobija pregled svih Kjerkegorovih glavnih dela, dobija uvid u njegove polemike s Hegelom i protestantskom crkvom, saznaje koja su polazišta njegove egzistencijalističke filozofije i šta kasnija nauka, filozofija i lepa književnost duguju učenju ovog danskog filozofa. S A D R Ž A J: 1. Polazišta Kjerkegorove filozofije 2. Život i stvaralaštvo 3. Stadijumi na životnom putu 4. Filozofija ludila 5. Kjerkegorov odnos prema protestantizmu i katolicizmu 6. Završetak (K-97)

MILIVOJE PAVLOVIĆ KLJUČEVI SIGNALISTIČKE POETIKE - zvezdana sintaksa Miroljuba Todorovića Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1999 226 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Savremeni esej Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU AUTORA, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Reč na početku PROGRAMSKO-MANIFESTNI I METAPOETSKI POGLEDI 1. U predvorju signalizma 2. Manifestni radikalizam 3. Program pesničke obnove 4. Otpori kanonizovanim umetničkim formama 5. Prošireno polje pesničke prakse SCIJENTIZAM - EKSPANZIJA NAUKE KAO EKSPLOZIJA JEZIKA 1. Začeci planetarne komunikacije 2. Novootkrivena `Planeta` srpske poezije 3. Umetnost smelija od nauke: `Putovanje u Zvezdaliju` STILSKO-IZRAŽAJNE I ŽANROVSKE OSOBENOSTI 1. Put u reči (signalistička verbalna poezija) 2. Od reči ka znaku: neverbalna (semiološka) poezija SIGNALIZAM NA MEĐUNARODNOJ AVANGARDNOJ SCENI 1. Kosmopolitizam na delu 2. `Civilizacija slike`: stvaralačko prisustvo u antologijama 3. Multimedijalnost u novom ključu: izložbe i katalozi 4. Između celine i množine: odjeci u periodici STVARALAČKA KOSMOGONIJA MIROLJUBA TODOROVIĆA BIBLIOGRAFIJA Bibliografija Miroljuba Todorovića Bibliografija signalizma Registar imena Beleška o autoru `Ovo je studija o signalizmu i o njegovom rodonačelniku Miroljubu Todoroviću. Obiljem podataka i ubedljivih zapažanja, autor studije Milivoje Pavlović argumentuje ocenu da signalizam - avangardni umetnički pokret nastao, krajem šezdesetih godina, u našoj sredini i u okvirima naših kulturnih potencijala - ima internacionalni značaj i planetarno zračenje. Pavlović posvedočuje da je signalizam, stavovima, provokacijama i stvaralačkom praksom, ponudio dugoročnu energiju pomeranja umetničkih granica i obogaćivanja izražajnih sredstava. Metodološka postupnost, analitička integralnost, uvažavanje brojnih merodavnih stavova saopštenih tokom tri protekle decenije i seriozna bibliografska aparatura obezbeđuju knjizi. (Čedomir Mirković)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Marina Abramović Džeremi Adle Albert Ajnštajn Žilijen Blen Pjer Garnije Rene Gil Klaus Groh Giljermo Dajzler Mateo D Ambrozio Klaus Peter Denker Umberto Eko Tomas Stens Eliot Živan Živković Veselin Ilić On Kavara Augusto De Kampos Ugo Karega Ostoja Kisić Sren Kjerkegor Miroslav Klivar Milan Komnenić Julijan Kornhauzer Ričard Kostelanec Laza Kostić Lukrecije Emilio Marineti Herbert Markuze Euđenio Mičini Fridrih Niče Klemente Padin Mikele Perfeti Sarenko Adrijano Spatola Ken Fridman Raul Hausman Dik Higins Zigfrid Šmit Godehard Šram