MIROSLAV STOJILJKOVIĆ BUGARSKA OKUPATORSKA POLITIKA U SRBIJI 1941-1944 Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd Godina - 1989 316 strana 24 cm Edicija - Studije i monografije ISBN - 86-7403-023-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod BUGARSKO PRISTUPANJE OSOVINI 1. Pristup Bugarske Trojnom paktu 2. Obaranje namesničkog režima i reakcija Bugarske 3. Bugarska u aprilskom ratu 4. Vlada Kraljevine Jugoslavije i saveznici prema Bugarskoj 1941. godine NEMAČKO PREPUŠTANJE OSVOJENOG PROSTORA BUGARSKOJ VOJSCI 1. Bugarska okupacija delova Jugoslavije 2. Bugarski okupacioni sistem na Kosovu 3. Nemačko-bugarska demarkaciona linija u Srbiji 4. Bugarski zahtevi za pomeranje granice prema zapadu 5. Bugarsko osiguranje železničkog saobraćaja ANEKSIONI AKTI I POLITIKA DENACIONALIZACIJE 1. Bugarska aneksija dela jugoistočne Srbije i većeg dela Vardarariske Makedonije 2. Mere denacionalizacije i eksploatacije 3. Vranjska gimnazija pod okupacijom 4. Italijansko-bugarske protivurečnosti oko Makedonije 5. Policijske preventivne mere USTANAK I BUGARSKA REAKCIJA 1. Otpor naroda bugarizaciji 2. Nemačko-bugarska saradnja u fazi ustanka 3. Oblici i metodi borbe protiv narodnooslobodilačkog pokreta PROŠIRENJE BUGARSKE OKUPACIJE U SRBIJI 1. Pripreme za proširenje bugarske okupacije 2. Neposredna okupacija srpskog prostora 3. Obaveštajni rad u okviru Prvog bugarskog okupacionog korpusa 4. Bugarska okupacija Srbije i kriza kvislinške vlade SARADNJA BUGARSKIH I NEMAČKIH OKUPATORA U SRBIJI 1. Organizacija i zadaci bugarskih okupatorskih organa na zaposednutom području 2. Odnosi između Bugara, Nedića i drugih kvislinga 3. Regulisanje pitanja državljanstva BUGARSKA VOJSKA U BORBI PROTIV NARODNOOSLOBODILAČKOG POKRETA 1. Stanje u Srbiji posle sloma Užičke republike 2. Aktivnosti narodnooslobodilačkih partizanskih odreda i protivmere okupatora 3. Teror nad stanovništvom i pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta OKUPATORSKO-KVISLINŠKE I SAVEZNIČKE INFORMACIJE O STANJU U SRBIJI I NJIHOV KARAKTER 1. Bugarska i druga neprijateljska propaganda o stanju u Srbiji 2. Saveznička javnost i bugarska okupacija Srbije 3. Ustaška propaganda o Bugarskoj BUGARSKA KAO NAJPOUZDANIJI NEMAČKI SAVEZNIK NA BALKANU 1. Organizacija nemačko-bugarskih odnosa u Srbiji 2. Ofanzivna dejstva protiv Narodnooslobodilačke vojske 3. Nemačko-bugarsko vojno sadejstvo u operaciji,,Švarc` 4. Bugarska uloga na Balkanu uoči i posle kapitulacije Italije 5. Obučavanje i snabdevanje bugarskog saveznika - 6. Jugoslovenska emigrantska vlada i nemačko-bugarski ratni zločini NOVJ U BORBI SA BUGARSKOM ARMIJOM U PRVOJ POLOVINI 1944. GODINE 1. Borbe Bugara i četnika sa južnomoravskim jedinicama u zimu 1944. godine 2. Bugarske jedinice u odbrani Srbije od prodora NOVJ, mart-maj 1944. godine 3. Nemačka analiza aktivnosti Bugara u borbama 4. Prolećna ofanziva bugarskih trupa na teritoriji južne Srbije 5. Bugarska propaganda o bugarskom karakteru jugoslovenskih zemalja u zimu 1944. godine VOJNO-POLITIČKI OKVIR BUGARSKOG NAPUŠTANJA SRBIJE 1. Uspešni prodor jedinica NOVJ u Srbiju 2. Borbe u južnoj i istočnoj Srbiji u vreme prodora operativne grupe divizija 3. Bugarsko napuštanje Srbije i nemačka reakcija 4. Narodnooslobodilački pokret i razoružanje Bugara 5. Jugoslovenska vlada u izbeglištvu i povlačenje Bugarske iz rata SAVEZNICI I BUGARSKA U TOKU 1944. GODINE 1. Diplomatski pritisak antifašističkih sila za povlačenje Bugarske iz rata 2. Pripreme Bugarske za izlaženje iz rata 3. Ugovor o miru Zaključak Summary Registar ličnih imena Skraćenice `Miroslav Stojiljković, viši naučni saradnik Instituta za savremenu istoriju, rođen 1924. u Prištini. Osnovnu i srednju školu pohađao u Štipu i Nišu. Učestvovao u narodnooslobodilačkoj borbi. Diplomirao na grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Niz godina bavio se stručnim i naučnim radom i objavio više stručnih i naučnih radova. Doktorirao na Filozofskom fakultetu u Prištini 1984. Kao rezultat istraživačke delatnosti u domaćim i arhivima SR Nemačke (Frajburgu i Bonu) kao i moskovskim bibliotekama je ova studija,,Bugarska okupatorska politika u Srbiji 1941-1944`. `Studija dr Miroslava Stojiljkovića uspešno je ispunila jedan naučni zadatak, upotpunila i obogatila našu istoriografiju i dala vidan doprinos našoj istorijskoj nauci. Autor je argumentovano dokazao da zvanična Bugarska na čelu sa Borisom III, nije nikad odustajala od revanšističkih i megalomanskih ambicija na račun Jugoslavije i Grčke i ostvarivanja ideja Sanstefanske Bugarske. Isto tako analizirao je stav bugarskih komunista, kao i raspoloženje bugarskog naroda, koji se u većini nije slagao sa zvaničnom politikom svojih vlastodržaca, ali i koji nije imao dovoljno snage da se tom rukovodstvu odupre.` (Dušan Živković) `Kao jedno od centralnih pitanja bugarskog okupacionog sistema istražena je denacionalizatorska i asimilatorska politika kao metod za ostvarivanje bugarskog trajnog gospodstva u okupiranoj Srbiji. Pažljivom analizom izvornih dokumenata, autor dokazuje svu apsurdnost i nemoć okupatorske vlasti.` (Rastislav Terzioski)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Jon Antonesku Rista Antunović Mihailo Apostolski Živko Avramovski Paul Bader Ivan Bagrjanov Feliks Bencler Vasil Bojdev Boris Aleksandar Cankov Aleksandar Cincar Marković Galeaco Ćano Vinston Čerčil Teodosi Georgi Gemeto Dimitrov Georgi Dimitrov Prvan Draganov Erl Bogdan Filov Konstantin Fotic Petar Gabrovski Kimon Georgijev Grozdanov Venceslav Glišić Adolf Hitler Aleksandar Hristov Jalčin Sotir Janev Slobodan Jovanov Georgi Kjoseivanov Bogdan Krizman Lavriščev Aleksander Ler Vilhelm List Dimitrije Ljotić Ivan Marinov Ivan Vančo Mihailov Dragoljub Draža Mihailović Nikola Mihov Vladimir Milanović Kosta Milovanović Pećanac Boro Mitrovski Vjaččeslav Mihailovič Molotov Nikola Mušanov Milan Nedić Asen Nikolov Momčilo Ninčić Ante Pavelić Ćićko Ratko Pavlović Milivoje Pavlović Nikola Petkov Ivan Popov Joahim Fon Ribentrop Herber Frajber Von Rihthofen Tomo Ristovski Saradžoglu Dušan Simovi Dimitar Stančev Ilija Šumenković Ddobri Terpešev Rastislav Terzioski Josip Broz Tito Fjodor Ivanovič Tolbuhin Aleksandar Trajković Haroldturner Henri Vilson Mejtlend Andrej Januarjevič Višinski

Ivo Andrić Pisac govori svojim delomMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.6/33

Ivo Andrić Pisac govori svojim delom Meki povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.

KANON - Milica Milenković Poetikum 2022 137 strMilica Milenković, doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Nišu, po struci master filolog srpske i komparativne književnosti. Objavila knjige: roman Homunculi (2010), književnu kritiku Kritička tumačenja (2016), pesme Manje od dlana (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Isposnice (2019), Ljubav u Kani i druge pesme (2020), izbor iz poezije Treće krilo (2021). Priredila: Zbornik radova učenika škole Aktivnog čitanja i kreativnog pisanja (2018). Sabrana dela Gordane Todorović u tri toma, kao projekat koji je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije u oblasti izdavaštva kapitalnih dela savremene srpske književnosti, Živeti zbog pesme Gordane Todorović, 2019. Član žirija za dodelu nagrade „Gordana Todorović“ i nagrade „Meša Selimović“ u Beogradu. Naučne radove iz struke, književnu kritiku i poeziju objavljuje u književnoj periodici u zemlji, regionu i inostranstvu. Poezija joj je prevođena na engleski, slovački i makedonski jezik. Član je Udruženja književnika Srbije od 2018. godine. NAGRADE I PRIZNANJA: Prva nagrada Festivala poezije mladih u Vrbasu (2011), Prva nagrada Festivala kulture mladih Srbije u Knjaževcu (2012), Nagrada Timočka lira za najbolju pesmu, Radio Beograd 2 (2012), Finalista Ratkovićevih večeri poezije (2015, 2016, 2017), Treća nagrada Ratkovićevih večeri poezije u Crnoj Gori (2017), Finalista Smederevske pesničke jeseni sa najboljom pesmom za Zlatnu strunu (2017), Druga nagrada Drinskih književnih susreta (2019), Nagrada Mirko Petković za književnu kritiku (2019), Nagrada Stražilovo za zbirku pesama (2019). L.1.POL.1

Kritičke studije Ljubomira NedićaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЉубомир Недић (Београд, 25. април 1858 — Београд, 29. јул 1902) је био српски критичар.[1]БиографијаРођен је у Београду, где је завршио основну школу и гимназију. Године 1878. уписао се на универзитет у Лајпцигу, а докторирао је 1884. Годину дана боравио је и у Енглеској. Радио је као професор филозофије на Великој школи у Београду.[2] Покренуо је 1895. године књижевни часопис Српски преглед. Због болести пензионисан је 1899, а умро је три године касније.Иако је по струци био логичар определио се за критику у последњој деценији живота, а најактивнији је био неколико година пред смрт. Недић је први српски критичар који одлучно раскида са сентиментално-патриотским, филолошким и позитивистичким приступом књижевном делу који су били актуелни у српском књижевном романтизму. Њега не занима биографија писца, његово политичко опредељење, друштвене прилике у којима ствара и живи или било која друга некњижевна чињеница, већ свој суд базира искључиво на вредности самог књижевног дела. Такав принцип у критици назван је естетски принцип, који ће касније преузети и усавршити Богдан Поповић.Недић је сматрао да само праведна и строга критика може да помогне нашој књижевности да се развије, па је зато поставио високо своје критичарске критеријуме. У тој строгости Недић је дела неких признатих и слављених писаца негативно оценио, између осталих и песме Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића. Веома је похвално говорио о поезији Војислава Илића. И поред грешака које му се спочитавају Недић се данас сматра зачетником модерне српске критике.Поред књижевне критике Недић се бавио и превођењем. На српски језик је превео роман Оливера Голдсмита Векфилдски свештеник и књигу Куково путовање око света.[2] Срђ је о њему писао. [3]БиблиографијаО хипнотизму (1888)О сну и сновима (1888)О софизмима (1889)Из новије српске лирике (критичке студије) (1893)О правопису и интерпункцији (1894)Новији српски писци (критичке студије) (1901)Критичке студије, књига прва (постхумно, 1910)Целокупна дела, у две књиге (постхумно, 1929. и 1932)9/8

PAVLE JAKŠIC SAVREMENI RAT 1-2 Predgovor - Zoran Gluščević Pogovor - Miodrag Maksimović Izdavač - `Vuk Karadžić`, Beograd Godina - 1969 275 + 270 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Zodijak Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor FILOSOFSKO-POLITIČKA GLEDANJA NA RAT Vojna projekcija filosofskih pogleda na svet Rat kao društveno-istorijska pojava O ideološko-političkom karakteru ratova Da li je rat neizbežna nužnost i u savremenim uslovima Odnos politike, ekonomike i rata Tehnički, ljudski i moralno-politički faktori u ratu Klasifikacija ratova na osnovu prostornih, vremenskih i vojnotehničkih pokazatelja OGLEDI IZ RATNE VEŠTINE DRUGOG SVETSKOG RATA A. Frontalno ratovanje Ratne doktrine učesnika u drugom svetskom ratu u svetlosti ratne prakse 1. Kapitalističke, zapadnoevropske demokratske države - Neke karakteristike završnog perioda anglo-francusko-nemačkog rata u Evropi - Oslobodilački pokreti u Zapadnoj Evropi - Vazdušno, pomorsko i vazdušno-pomorsko ratovanje 2. Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika - Velika »diplomatsko-politička diverzija« u predvečerje drugog svetskog rata - Evolucija vojno-teorijskih pogleda i prakse tokom sovjetsko-nemačkog rata 1941.-1945. g Sovjetsko-nemački rat 1941.–1945. g. – mozaik specifičnih nastupnih i odbrambenih operacija kopnenog, frontalnog tipa - Osnovi teorije operacije kopnenog, frontalnog tipa izvođene tokom drugog svetskog rata 3. Fašistički blok - Nemački » Blitzkrieg« 1939./40. g. - Nemački vojni fenomen 4. Male i nerazvijene zemlje i države u drugom svetskom ratu - Vojno-politička doktrina i propast buržoasko-kapitalističke Jugoslavije B. Partizansko i partizansko-frontalno ratovanje Osvrt na neke partizanske i partizansko-frontalne ratove Vojnotehnička fizionomija oslobodilačkih ratova u Kini 1927.—1950. g. Jugoslovenski nacionalnooslobodilački i revolucionarni rat 1941.–1945. g. - Prve ustaničke, partizanske baze i rađanje operativnog dela partizanskih oružanih snaga Vojnotehnička fizionomija jugoslovenskog oslobodilačkog rata -Istorijski značaj jugoslovenskog nacionalno-oslobodilačkog i revolucionarnog rata Osnovi teorije partizansko-protivpartizanskog ratovanja Osvrt na terminologiju i sadržaj partizansko-protiv-partizanskog ratovanja PARTIZANSKA DEJSTVA - Neke opšte osobenosti partizanskih dejstava Elementi partizansko-protivpartizanskih operacijskih zona Partizanske i protivpartizanske strategijsko-operativne osnovice - Kretanje kroz nenormalno ka normalnom stanju - Komandovanje, rukovođenje i odnosi unutar partizanskih snaga - Osnovni principi partizanskih dejstava Dejstva manjih partizanskih snaga teritorijalnog i jačih snaga operativnog tipa Protivpartizanska dejstva Opšta razmatranja o protivpartizanskim dejstvima - Organizacija protivpartizanskih jedinica - Mere obezbeđenja od partizanskih dejstava - Protivpartizanska ofanzivna dejstva NEKE OPŠTE IDEOLOŠKO-POLITIČKE I VOJNOTEHNIČKE KARAKTERISTIKE DRUGOG SVETSKOG RATA Politička i vojna strategija fašističke i antifašističke koalicije Drugi svetski rat - složeni vremensko-prostorni kontinuum Karakter i fizionomija drugog svetskog rata Novine u ratnoj veštini nastale tokom drugog svetskog rata i njihova tehnička baza DRUŠTVENO-POLITIČKE, NAUČNO-TEHNIČKE I VOJNE KARAKTERISTIKE SAVREMENOG SVETA Pregrupisavanje političkih snaga posle drugog svetskog rata Osnovne društvene suprotnosti savremenog sveta Hladni rat Savremena epohalna naučno-tehnička dostignuća i uloga nauke u ratovodstvu Izolovani i lokalni ratovi posle drugog svetskog rata - Treći građanski revolucionarni rat u Kini 1945.–1950. - Grčki građanski rat 1946.–1949. - Rat u Koreji 1950.—1953. - Revolucionarni rat na Kubi 1953.–1959. - Rat u Alžiru 1954.-1962. - Rat u Egiptu 1956. - Rat u Vijetnamu POGLED NA EVENTUALNI BUDUĆI RAKETNO-NUKLEARNI RAT NOVA HIPOTETIČNA RAKETNO-NUKLEARNA RATNA VEŠTINA Usavršavanje klasične, konvencionalne i stvaranje nove raketno-nuklearne ratne tehnike Perspektive razvitka vidova, rodova i službi oružanih snaga - Kopnena vojska - Vazduhoplovstvo - Mornarica - Savremeno instrumentalno izviđanje i obaveštavanje Uticaj novog oružja na borbena dejstva i komandovanje Vaspitavanje i obučavanje oficirskog kadra u novim uslovima O savremenim vojnim pogledima i doktrinama Karakter i fizionomija eventualnih ratova Metodi otpočinjnja rata i uloga momenta iznenađenja Metodi vođenja oružane borbe Glavne moguće vojnotehničke komponente eventualonih ratova Tendencije razvoja operacija frontalnog tipa Tendencije razvoja partizansko-protivpartizanskog ratovanja - Moralni i vojni smisao i opravdanost partizanskih borbenih dejstava - Novi pogledi velikih sila na partizanska dejstva Priprema civilnog stanovništva za rat O izboru vidova ratovanja O uzajamnoj transformaciji frontalnog i partizansko-protivpartizanskog ratovanja Osobenosti prelaznog perioda na vojnotehničkom planu Literatura Beleška o piscu i delu

Umjetnost i tržište / Remonda Mulen Beograd 2001. Mek povez, ilustrovano,92 strane. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). K3 Mondijalizacija ekonomije, dominacija multinacionalnih firmi kao i tehnološke inovacije izvršile su odlučujući uticaj na strukturu i funkcionisanje tržišta umjetnosti. Svjedoci smo prerastanja jedne organizacije zanatskog tipa u organizaciju industrijskog tipa. Pa ipak, pravne odredbe koje su na snazi na tržištu umjetnosti, zasnovane na jedinstvenosti djela i raritetu remek-djela, dokazale su svoju neoborivost. Njima se podrazumijeva da se novi mediji koriste suprotno od njihovih tehnoloških mogućnosti, te da se proizvodnja „dijelova“, instalacija, fotografija, video-traka, ograniči na određen broj primjeraka. Slavna izjava Marsela Dišana još uvijek nije izgubila na aktuelnosti: „Raritet je ono što potvrđuje umjetnika.“ Sadržaj: Predgovor POTVRĐIVANJE VRIJEDNOSTI I TRŽIŠTE UMJETNOSTI 1. Tržište kategorizovane umjetnosti Raritet i sud istorije: cijena remek-djela Identifikacija djela Revizija vrijednosti Ekspertiza 2. Tržište savremene umjetnosti Segmentacija tržišta Određivanje vrijednosti djela savremene umjetnosti Javna djelatnost i tržište — slučaj Francuske Tržište umjetnosti i berza 3. Umjetnost kao plasman Tržište umjetnosti i berza Procjena rentabilnosti umjetnosti Kretanja tržišta Špekulantna vokacija savremene umjetnosti DETERITORIJALIZACIJA TRŽIŠTA, DEMULTIPLIKACIJA I DEMATERIJALIZACIJA UMJETNOSTI 4. Svjetsko tržište na putu globalizacije Procjena tržišta za javne prodaje Dominantne firme: Kristi i Sotbi Aukcije on line Restrukturisanje u toku Sajmovi i saloni 5. Francusko tržište naspram mondijalizacije Procjena francuskog tržišta Hendikepi tržišta: porezi i obaveze plaćanja Pravo slijeđenja umjetničkog djela? Vještaci za procjenu vrijednosti: reforms jednog zanimanja i otvaranje tržišta Aukcije na internetu Potencijali francuskog tržišta Javna intervencija 6. Očuvanje rijetkosti Jedno i višestruko: imperativ originalnosti Paradoks rariteta: tržište fotografskih klišea Paradoks rariteta: video-umjetnost i videografske instalacije Epilog Navedena djela Rječnik Bibliografija Izvještaji Adrese Dr Slobodan M. Marković: Tržište umetnina i prava umetnika

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

VECITI GORSTACKI PLAMEN - Milosav Mica Djordjevic Hronicar sela Razbojna Mek povez 150 str. Tragovi ostecenja i uprljanosti na zadnjih nekoliko strana . SADRZAJ: PRVI DEO Ponosni gorstak 1. Uvod 2. Recenzija 3. O jeziku i stranim recima 4. Gorstak, stvaralac i zaljubljenik u svoj kraj 5. Perom u borbi za opstanak 6. Razbojnsko nistavilo 7. Nas profesor Rasa 8. Vojinov poklon djacima u Razbojni-tragom 60-god jubileja 9. Kako zivimo na jugu Srbije 10. Kako je veliko delo spasiti ljudski zivot 11. Ponos jednog krusevackog djaka posle sest decenija 12. Moc ljudske solidarnosti 13. Pismo recenzije autora 14. Stap cobanina Jove iz Ibarskog Kolasina DRUGI DEO Ponosni narod gorstackog kraja 1. Selo izvoriste zivota i stvaralastva 2. Zvezde lutalice (iz Razbojne) 3. Oni su zaduzili i ovekovecili Razbojnu TRECI DEO Crtice iz oficirskog zivota 1. Iluzije o konekciji opstenarodne odbrane 2. Branili smo Kosovo i Metohiju od Srba 3. Moc karijerizma i njegov uticaj na coveka 4. Susret klasnih drugova posle 45 godina 5. Teska profesionalna karijera zbog bolesti deteta

Odličan tekst Separat iz nekog naučnog časopisa Ljubomir Tadić (Smriječno, 14. maj 1925 — Beograd, 31. decembar 2013) bio je srpski profesor filozofije, akademik i član SANU. Najznačajniji doprinos je dao u oblasti: filozofije prava, političkoj nauci, teoriji retorike, teoriji javnosti i javnog mnjenja. O njegovom delu pisali su Vojislav Stanovčić, Ilija Vujačić[1], Jovan Babić, Dragan Simeunović, Bogoljub Šijaković, Aleksandar Prnjat, Jovica Trkulja, Todor Kuljić i mnogi drugi[2]. Važan deo arhive akademika Tadića nalazi se Muzeju Jugoslavije i u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[3] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 14. maja 1925. godine u selu Smriječno, kod Plužina u Crnoj Gori. Njegov otac Pavle bio je poručnik crnogorske vojske. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Pošto je u međuvremenu izbio Drugi svetski rat, prekinuo je školovanje i 1941. sa 16 godina otišao u partizane. Nosilac Partizanske spomenice 1941. Tokom rata više članova njegove porodice je ubijeno.[4] Gimnaziju je završio u Sarajevu 1946. godine, a pravo je studirao u Sarajevu i Beogradu. Diplomirao je 1952, a doktorirao 1959. godine. Karijeru je počeo 1954. godine kao asistent na Pravnom fakultetu u Sarajevu, a ubrzo je postao i vanredni profesor. Godine 1962. postao je viši savetnik i Institutu društvenih nauka u Beogradu. Godine 1968. bio je jedan od predvodnika studentskog protesta, a 1974. je zbog „nepodobnosti“ udaljen sa fakulteta.Jedan od osnivača Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.[5] Od 1985. je bio dopisni, a od 1994. redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Uz dr Dragoljuba Mićunovića jedan je od visokih intelektualaca koji su učestvovali u obnovi Demokratske stranke u decembru 1989. godine. Ljubomir Tadić je bio član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992-2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003-2006). Početkom 2001. godine, izabran je za predsednika Odbora za odbranu jednakih prava državljana Crne Gore,[6] a početkom 2005. godine postao je predsednik ogranka Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji.[7] Godine 2006. izdao je prvi od šest tomova svoje knjige „Filozofija prava“. Urednik njegovih sabranih dela je bio Trivo Inđić, njegov bivši asistent.[traži se izvor] Preminuo je u Beogradu u noći 30/31. decembra 2013. godine.[8][9][10] Sahranjen je 4. januara 2014. na Novom groblju u Beogradu.[11] Ljubomir Tadić je imao ćerku Vjeru i sina Borisa Tadića, bivšeg predsednika Srbije. Supruga mu je bila Nevenka Tadić. Jedan je od ljudi kojima je Dobrica Ćosić posvetio poglavlje u svom romanu Prijatelji. Arhiva akademika Ljubomira Tadića[uredi | uredi izvor] Nevenka Tadić je u nekoliko navrata Udruženju „Adligat” poklanjala knjige iz svoje lične biblioteke, kao i biblioteke svog pokojnog supruga akademika Tadića. Osim toga, Udruženju je poklonila i deo njegove arhive, fotografije iz porodičnih albuma od istorijskog značaja, ali i lične predmete supruga poput naočara i olovki.[12] Dela[uredi | uredi izvor] Korice značajne knjige akademika Tadića „Poredak i sloboda” i posveta autora na drugoj knjizi, deo kolekcije potpisanih knjiga koje se nalaze u Adligatu. Filozofske osnove pravne teorije Hansa Kelsena: prilog kritici „Čiste teorije prava“, Veselin Masleša, 1962 Predmet pravnih nauka, Institut društvenih nauka, 1966 Poredak i sloboda: prilozi kritici političke svesti, Kultura, 1967 Tradicija i revolucija, Srpska književna zadruga, 1972 Pravo, priroda i istorija, Filozofsko društvo Srbije, 1977 Filozofija prava, Naprijed, 1983 Filozofija prava, (Brajevo pismo) u četiri sveske, Filip Višnjić, 1984 Da li je nacionalizam naša sudbina, Multiprint, 1986 Autoritet i osporavanje, Filip Višnjić, Naprijed, 1987 Ogled o javnosti, Univerzitetska riječ, Prosveta, 1987 Nauka o politici: osnovni pojmovi i problemi, Rad, 1988 The Comintern and the National Question in Yugoslavia, Serbian Heritage Academy, 1989 Javnost i demokratija, Univerzitetska riječ, Sloboda, 1990 O velikosrpskom hegemonizmu, Stručna knjiga, Politika, 1992 Retorika: uvod u veštinu besedništva, Filip Višnjić, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Napredak, 1995 Politikološki leksikon: osnovni pojmovi nauke o politici, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1996 Filozofija u svom vremenu, Filip Višnjić, Napredak, 1998 U matici krize: intervjui 1968- 1998, Čigoja štampa, 1999 Polemike, Gutenbergova Galaksija, Goragraf, 2000 Zagonetka smrti: smrt kao tema religije i filozofije, Filip Višnjić, 2003. Nauka o politici, Zavod za udžbenike, Službeni glasnik, 2007 Kriza i „velikosrpski hegemonizam“, Zavod za udžbenike, Službeni glasnik, 2008 Izabrana dela - tom I - Filozofija prava[13] Izabrana dela - tom II - Poredak, autoritet i sloboda Izabrana dela - tom III - Tradicija, legitimnost i revolucija Izabrana dela - tom IV - Nauka o politici Izabrana dela - tom V - Javnost i retorika Izabrana dela - tom VI - Filozofija u vremenu i zagonetka smrti Izabrana dela - tom VII - Kriza i „velikosrpski hegemonizam“

U dobrom stanju Istorija filozofske misli u Srba epohe feudalizma / Dragolјub Dragojlović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1998 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1998 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 345 str. : ilustr. ; 18 cm Zbirka Biblioteka Svetovi ISBN 86-7047-287-2 (broš. sa omotom) Napomene Beleške uz svako poglavlјe Na omotu beleška o delu Registar: str. 333-345. Predmetne odrednice Srpska književnost -- 13-17. v.

U dobrom stanju Konsekvence pragmatizma / Ričard Rorti ; [preveo Dušan Kuzmanović] Jezik srpski Godina 1992 Beograd : Nolit, 1992 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 398 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Kuzmanović, Dušan, 1955- = Kuzmanović, Dušan, 1955- Simović, Slobodan Biblioteka Sazvežđa ; 105 Prevod dela: Consequences of Pragmatism / Richard Rorty Tiraž 2.000 Str. 9-35: Konsekventni neopragmatizam / Slobodan Simović Predmetne odrednice Pragmatizam Rorty, Richard, 1931-2007 Sadržaj: Slobodan Simović: Konsekventni neopragmatizam . .........9 KONSEKVENCE PRAGMATIZMA Predgovor jugoslovenskom izdanju . . .39 Predgovor........44 Uvod: Pragmatizam i filozofija . . . .48 1. Izgubljeni svet......96 2. Očuvanje čistote filozofije: Esej o Vitgenštajnu........117 3. Prevladavanje tradicije: Hajdeger i Djui .....141 4. Profesionalizovana filozofija i transcendentalistička kultura......171 5. Djuieva metafizika.....186 6. Filozofija kao vrsta pisanja: Ogled o Deridi .....209 7. Postoji li problem diskursa o fiktivnim entitetima?........235 8. Idealizam devetnaestog veka i tekstualizam dvadesetog veka......275 9. Pragmatizam, relativizam i iracionalizam .....303 10. Kavel o skepticizmu .....325 11. Metod, društvena nauka i društvena nadanja .....347 12. Filozofija u Americi danas . . . . 373

Knjige su nove ima vrlo malo podvlacenja G6 Hrana Vaš čudesni lek. Džin Karper je jedna od najpoznatijih američkih autorki na području zdravlja i ishrane. Napisala je dvadesetak knjiga, među kojima i Hrana Vaš čudesan lek. Po mišljenju recenzenata, ova knjiga je najcelokupnije delo u poslednjih deset godina o ishrani i zdravlju. Ovaj opširni priručnik, nastao je iz starih zapisa o ishrani kojima se služi alternativna medicina, sadrži više od deset hiljada naučnih istraživanja i objašnjava kako neobična moć hrane može delotvorno da spreči nastanak bolesti, a zatim je i olakša. Pravilnom ishranom možemo da lečimo jednostavne prehlade i alergijske upale, ali i teže bolesti, kao što su bolesti srca i raka, a bez neželjenih posledica od raznih lekova. Staroj uzrečici da jabuka dnevno otklanja sve bolesti, treba dodati još veći značaj nego što se pridaje. Obrok ribe, povrća i ?aša piva ili vina daje snagu našem zdravlju. Prema savetima autorke, pravilnom ishranom možemo bitno da poboljšamo naše zdravlje. Hrana Vaš čudesan lek je koristan priručnik za svakoga. Pomaže onima koji su bolesni, kao i svima koji žele da sačuvaju zdravlje i među neverovatnim mogućnostima hrane mogu da izaberu upravo onu koja će da im pomogne u sprečavanju i lečenju najrazličitijih oboljenja.

Živko Surčulija : Ko vlada nacijom : marksizam, nacija i (dez)integracija / Beograd : Naučna knjiga, 1987 Fizički opis 181 str. ; 20 cm Zbirka Marksistička biblioteka. Kolo 2, Savremeno jugoslovensko društvo ; knj. 3 Predmetne odrednice Национално питање -- Југославија Нације -- Марксизам Očuvanost 4-. Живко (Светозар) Сурчулија рођен је 20. јуна 1945. године у Сремским Михаљевцима. Завршио је Земунску гимназију, у којој је до последњег дана био члан управе Фонда бивших матураната и професора Земунске гимназије. Дипломирао је 1968. године на Политичко-управном смеру Правног факултета Универзитета у Београду, где је и магистрирао и докторирао 1976. године. На Технолошко-металуршком факултету је радио од 1974. до 2010. године као асистент, доцент, ванредни, редовни професор и шеф катедре за друштвене науке, а једно време био је запослен и у Институту друштвених наука. Нека од његових најважнијих дела су „Друштвена анатомија национализма“ (Младост, 1976.), „Ко влада нацијом?“ (Рад, 1982.), Different Concepts and Types of Nationalism in the Nineteenth and Twentieth Centuries“ (MIT Press, Cambridge, vol.1, Num. 2, April 1996.), „Социолошка хрестоматија са коментарима“ (коаутор са др П. Раденовић); (Завод за уџбенике, 1999.), „Либерализам, социјализам и национализам у транзицији српског друштва и поглед у наредне године“ – поглавље у монографији „Промене вредности и транзиција у Србији: Поглед у будућност“, (Friedrich Ebert Stiftung; Институт друштвених наука, 2003.), „Приолози из социологије“ (Фото футура, 2011.).

Naslov originala: Roland Gööck ALLE WUNDER DIESER WELT Prevod: Ivana Lazić 17.5x24.5 cm, tvrdi povez. I knjiga-175 strana II knjiga-160 strana Svetsko čudo ? Šta je to ? Tačan opis tog pojma ne postoji. Sve klasične definicije oslanjaju se na onaj poznati spisak sedam svetskih čuda starog veka i kažu:te antičke građevine,stvorene pre više od dve hiljade godina,zbog svoje veličine i lepote smatraju se najinteresantnijim i najsenzacionalnijim,najvećeg divljenja vrednim i najgrandioznijim delima ljudske ruke. Ali danas je svet postao manji i broj čuda,na polju ogromnih tehničkih građevina,raste iz godine u godinu.Zato smo ovde izabrali šezdeset najinteresantnijih i najlepših čuda što je čovek ikada stvorio,od egipatskih piramida do tehnoloških dostignuća koja otvaraju vrata u novi milenijum. Ipak,zakon o tome šta je svetsko čudo nikad nije postojao,konačne odluke nema i nikada je neće ni biti,jer svet je veoma različit i vrlo brzo živi,veoma je lep i tako prepun čuda. VELIKI KINESKI ZID ,KARIPSKA BRANA, KEJP KENEDI, MAČU PIKČU, JERUSALIM, TADŽ MAHAL, MOSKOVSKI KREMLJ, PIRAMIDE GIZE,VERSAJ, AJFELOV TORANJ...

52568) KNJIŽEVNA MISAO KINE , Igor Samojlovič Lisevič , Beograd 1983 , između drevnosti i srednjeg veka, Izuzetna studija ruskog sinologa Igora Liseviča o istoriji kineske književnosti i kulture, o glavnim periodima, autorima i delima, koji su postavili stabilnu osnovu za razvoj kineske kulture kroz vekove. Od najranijeg doba usmene književnosti, preko drevnih dela, među čijim autorima su često kineski vladari, do Srednjeg veka, kada je književnost Kine dobila onaj oblik koji se sada označava kineskom književnom klasikom. Sadržaj : Glava 1. Put Vasione - Veliki dao, njegova manifestacija de i preobražaj u reč ven - - Glava 2. Životvorni etar ći i umetničko stvaralaštvo Glava 3. Vetar Vasione feng i njegov izlaz u sferu poezije. Sporovi o fengu - „strujanjima i kosturu` Glava 4. Opisno prikazivanje i poezija oda fu - Glava 5. Antonimi prostog opisa - bi i hsing Glava 6. Poezija himne - sung i hijerarhija žanrova Glava 7. Lirska poezija ši. Ličnost i književnost Glava 8. Folklor i književnost. Tematska umetnička proza hsiaošuo Glava 9. Književnost i vreme. Drevnost i savremenost. Od etičkih kriterija ka estetičkim Nekoliko reči za zaključak mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 292 strane

21911) ANTROPOLOŠKI PORTRETI , Zagorka Golubović , Zavod za udžbenike Beograd 1991 , biblioteka Societas , sadržaj : I DEO: FILOZOFIJA I ANTROPOLOGIJA gl. 1 Personalizam Emaniela Munijea gl.2 Egzistencijalistički pristup problemima čoveka:Hajdeger i Sartr gl.3 Pokušaj preispitivanja Marksovog shvatanja čoveka II DEO: ANTROPOLOGIJA, SOCIOLOGIJA I PSIHOLOGIJA gl. 4 Teorije interpersonalnih odnosa gl. 5 Delo Eriha Froma u savremenoj humanističkoj nauci gl. 6 Savremena Amerika u svetlosti karakterološke analize Dejvida Rismana gl. 7 Antropološka analiza strukture savremenog društva u delu Viljema H. Vajta Mlađeg gl. 8 Humanistička vizija sveta Zigmunta Baumana - protiv- stav savremenom sociologizmu III DEO: ANTROPOLOGIJA KAO DRUŠTVENA NAUKA gl. 9 Antropološki funkcionalizam Bronislava Malinovskog gl. 10 „Kulturologija` i marksizam gl. 11 Strukturalizam Klod Levi-Strosa i njegov uticaj na modernu antropologiju gl. 12 Putevi i dileme moderne antropologije mek povez, format 14 x 22 cm , latinica, 221 strana, potpis na predlistu

Mek povez, izdavac Sahovski Savez Srbije, Bgd 1975-1986 Stanje - vrlo dobro 4 (neki brojevi su u odlicnom a neki u vrlo dobrom stanju, na 2 broja je pri vrhu i dnu zacepljena spoljasna korica) MAT Razni brojevi casopisa MAT, ukupno 23 kom, od cega 6 dvobroja Broj strana po primerku od 30-50 u zavisnosti od broja MAT je namenjen svim ljubiteljima saha, sadrzi tabele i razne vesti i zanimljivosti sa aktuelnih turnira, izabrane partije itd. U drugom delu je poseban deo - PROBLEMSKI DEO - za ljubitelje sahovske kompozicije! Sadrzi poucne primere i zadatke iz problemskog saha. Cena po primerku = 130 din, brojevi su sledeci 1986 god. 7-8,11-12 1984 god. 1-2 1982 god. 3-4,7-8,11-12 1979 god. 1,2,4,5,6,7,8,10,11,12 1975 god. 3,6,7,8,9,10,11 Ako ima pitanja - kontakt putem poruka

ISTORIJA KNJIŽEVNOSTI JUGOSLOVENSKIH NARODA 1941 – 1945 Miloš I. Bandić Str 456 Povez mekk Stanje knjige kao novo OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Naziv i opšte osobine, počeci, 2.Okupacijski spisi, 3.Strukture pisanja i čitanja, 4.Teorija teksta ili tkanje traga, 5.Gutenbergova galaksija i kultura, 6.Vidovi komunikacije: narodna poezija, teatar i druge umetnosti, 7.Pisac i njegova senka smrti, 8.Delo koje se ostvaruje: geneza klasike, 9.Proza, Poezija i jezik, po/etika, retorika,

U dobrom stanju Psihoanaliza deteta / Viktor Smirnof Predgovor i prevod Nevenka Tadić Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1970 (Beograd : Prosveta) Fizički opis X, 209 str. ; 19 cm Prevod dela: La psychanalyse de l`enfant / Viktor Smirnoff Predgovor: str. V-[XI] Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Psihoanaliza -- Deca Smirnoff, Victor, 1919-1994 = Smirnof, Viktor, 1919-1994 SADRŽAJ Predgovor Uvod Glava I — Definicija Glava II — Polje psihoanalize deteta I. — Nozološki princip i strukturni pristup II. — Ortopedagogija i psihoterapija III. — Konstitucija i psihološki determinizam 1. Nasledni faktori 2. Urođeni faktori i konstitucija 3. Sazrevanje 4. Konstitucionalni faktor i faktori sredine IV. — Kultura i istorijska specifičnost 1. Teze kulturalista 2. Realnost i doživljeno Glava III — Osnovni pojmovi Psihički traumatizam Psihički konflikt Pojam nesvesnog Potiskivanje Dečja amnezija Princip zadovoljstva i princip realnosti Ja i Ono. Druga topika Mehanizmi odbrane Fiksacija i rcgresija Nad-Ja Psihoanalitička psihologija i metapsihologija Glava IV. - Dečja seksualnost I. — Definicija dečje seksualnosti II. — Teorija o instinktivnim pulzijama III. — Libidinozni stadiji 1. Oralni stadij 2. Analni stadij 3. Falusna faza 4. Edipov kompleks 5. Kraj Edipovog kompleksa i period latencije 6. Pubertet Glava V. — Objektni odnos I. — Psihoanalitičko istraživanje i genetičke teoreme II. — Geneza objektnih odnosa III. — Nesvesni fantazmi i ustanovljenje objekta prema shvatanjima Melanije Klajn IV. — Slika tela V. — Objektni odnos i saopštavanje VI. — Prisustvo ili odsustvo majke: rano efektivno lišavanje Glava VI. — Analitička praksa I. — Specifičnost psihoanalize II. — Psihoanaliza dece prema Ani Frojd III. — Shvatanja Melanije Klajn IV. — Kriteriji završetka analize Glava VII. — Indikacije za psihoanalizu kod deteta I. — Problem dečje neuroze II. — Strukturni kriteriji III. — Indikacije za psihoanalizu prema Melaniji Klajn Glava VIII. — Roditelji i psihoanaliza deteta I. — Prvi roditelji II. — Psihoterapija roditelja III. — Psihoterapija podrške IV. — Grupna psihoterapija V. — Indikacije za psihoterapiju roditelja Zaključak

Autor - osoba Lešić, Zdenko, 1934- Naslov Jezik i književno djelo / Zdenko Lešić Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1971 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Zavod za izdavanje udžbenika, 1971 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 322 str. ; 19 cm Zbirka Lingvistika-poetika ; 3 (Broš.) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 309-311 Registri. Predmetne odrednice Književno delo -- Jezička analiza Stilistika Jezik -- Strukturalna analiza „Književnost je jezička umjetnost, a književno djelo je jezička umjetnina. Moja knjiga je elaborirala upravo taj stav. Svijest o tome da književnost nije ništa drugo nego jezik postala je središnja tačka književnoteorijske misli onog vremena. Naravno, to se uvjerenje javilo pod presudnim utjecajem onih stvaralačkih iskustava koje je tokom XX stoljeća sticala sama moderna književnost, koja je postala svjesna svoga medija u mjeri u kojoj su to bila rijetka razdoblja u prošlosti. Jer, svaka se nova poetska generacija od početka XX stoljeća pojavljivala na sceni sa pozivom na preporod jezika, na revoluciju u jeziku, a krilatica o poeziji kao ’ispitivanju jezičkih mogućnosti’ postala je jedan od lajtmotiva čitave moderne književnosti. Sasvim prirodno, i moderna književnokritička misao je krenula u istom pravcu, postavivši u središte svoje pažnje sam jezik, njegovu prirodu i njegove izražajne mogućnosti.“ Zdenko Lešić (2. januar 1934 – 18. maj 2018) bio je kritičar, esejist, prozajist. Diplomirao (1957) i doktorirao (1965), tezom o književnom djelu I. G. Kovačića, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je bio profesor teorije književnosti do penzionisanja 2004. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. Njegov se naučni interes kretao od problema jezika u književnosti, teorije književne povijesti do teorije drame i književnosti avangarde. Pisao je i o hrvatskom pjesništvu, posebno o A. B. Šimiću, M. Krleži, T. Ujeviću i I. G. Kovačiću. Prevodio je s engleskoga za pozorište, a u novije doba i s korejskog jezika. Zdenko Lešić rođen je 1934. na otoku Ugljanu kraj Zadra. Djetinstvo je proveo na dalmatinskim otocima (Ugljan, Brač, Vis). Godine 1940. s roditeljima je došao u Sarajevo gdje je završio osnovnu, učiteljsku i višu pedagošku školu. Od 1952. do 1954. radio je kao nastavnik u osnovnoj školi u Kreševu. Filozofski fakultet (Odsjek za historiju jugoslavenskih književnosti) završio je 1957. i bio odmah izabran za asistenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1965. odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Književno djelo Ivana Gorana Kovačića. Iste godine izabran je za docenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1971. izabran je za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora Filozofskog fakuleta Sarajevo. U međuvremenu je kao nastavnik gostovao u Školi za istočnoevropske i slavenske studije Londonskog Univerziteta (1967–1969), na Columbia University u New Yorku (1974) te na Indiana University Bloomington, SAD (1987–1988). Nakon dvije godine provedene u opkoljenom Sarajevu, krajem 1993. po pozivu Britanskog Savjeta prihvatio je da radi kao profesor na Londonskom Univerzitetu. U Londonu je ostao dvije godine, a zatim je odtišao u Seul (1996–1999) na Korejski univerzitet za strane studije gdje je ostao tri godine. Godine 1999. vratio se u Sarajevo i bio ponovno izabran za redovnog profesora na predmetu Teorija književnosti na Filozofskom fakultetu. Penzionisan je 1. januara 2004. godine. Lešićev naučni rad obuhvata široku oblast teorije književnosti i metodologije proučavanja književnosti (Jezik i književno djelo 1971, Moderna tumačenja književnosti, 1981; Književnost i njena istorija, 1985, Nova čitanja, 2003, Novi istoricizam i kulturni materijalizam 2003, Teorija književnosti, Sarajevo 2006, Beograd 2008; Suvremena tumačenja književnosti, 2007). Posebno je značajan njegov trotomni prikaz historije dramskih teorija pod naslovom Teorija drame kroz stoljeća (tom I 1977, tom II 1979; tom III 1990). Kao književni historičar bavio se raznim pojavama u južnoslovenskim književnostima, od književnog djela Ivana Gorana Kovačića (Polja svjetla i tamna, 1971), preko poezije najznačajnih srpskih i hrvatskih pjesnika iz 20-ih godina XX stoljeća (Klasici avangarde), do pripovijedne književnosti u Bosni i Hercegovini (Pripovjedači, 1988, Pripovjedačka Bosna, u dva toma, 1990). Lešić je autor 15 knjiga (od kojih su neke višetomne, a neke su doživjele više izdanja) te stotinjak naučnih i stručnih radova, objavljenih u različitim domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Autor je i dva romana (Sarajevski tabloid, Split 2001; Knjiga o Tari, Sarajevo 2004; Novi Sad 2009). Objavio je i više prijevoda s engleskog jezika. Uz svoju naučnu, vršio je i neke društvene dužnosti, za što je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa srebrenim zracima, a dobitnik je i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva te nagrade “Veselin Masleša” za naučni rad. Bio je član Savjeta Međunarodnog udruženja prevodilaca te osnivač i predsjednik PEN Centra BIH. Za dopisnog člana ANUBiH izabran 1987, a za redovnog člana 2002. godine. Lešić je preminuo 18. maja 2018. u Sarajevu, gdje je i sahranjen na gradskom groblju Bare. MG140

Mladen Leskovac BaštinaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМладен Лесковац (Стари Сивац, Бачка, 1. јануар 1904 — Нови Сад, 25. децембар 1990) био је српски историчар књижевности, књижевник и преводилац.[1]БиографијаГимназију је похађао у Сомбору и Новом Саду. Студирао је на Филозофоком факултету у Београду, где је дипломирао јуна 1930. на групи за историју југословенске књижевности.[2] Као суплент службовао је у гимназијама у Сомбору и Новом Саду (1930-41)[3]. Септембра 1945. постављен је за управника Библиотеке Матице српске.[3] За редовног професора на новосадском новооснованом Филозофском факултету постављен је 1954. године, као и за његовог првог декана. Члан Управног одбора Матице српске постаје 1945, а председник у периоду између 1969. и 1979. године.[2] За редовног члана САНУ примљен је 1970. године.[3]Лесковац је у Драмском студију Војводине, који је почео да ради 1947, предавао теорију и историју књижевности.[2]Младен Лесковац учествовао је и у раду других институција попут Стеријиног позорја, Српске књижевне задруге, Друштва књижевника Војводине итд. Стеријино поѕорје га је 1982. одликовало златном значком, повељом и плакетом.[2] Године 1953. покренуо је Зборник Матице српске за књижевност и језик, који је уређивао готово четврт века.[2] Поезију је објављивао двадесетих и тридесетих година у Летопису, листу Мисао, Рашка, СКГ и др. Своје песме и препеве сабрао је у књизи Песме и препеви, МС, 1991. године. Од његових значајних дела издвајају се: „Чланци и есеји”, „Антологија старије српске поезије”, „Из српске књижевности”, „Јован Јовановић Змај”, „О Лази Костићу” и друга.Познати су и његови преводи Стендала („Опатица из Кастра”), Молијера („Дон Жуан”) и Жида („Пасторална симфонија”). Лесковац је умро 1990. године у Новом Саду9/2

Mladen Leskovac BaštinaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМладен Лесковац (Стари Сивац, Бачка, 1. јануар 1904 — Нови Сад, 25. децембар 1990) био је српски историчар књижевности, књижевник и преводилац.[1]БиографијаГимназију је похађао у Сомбору и Новом Саду. Студирао је на Филозофоком факултету у Београду, где је дипломирао јуна 1930. на групи за историју југословенске књижевности.[2] Као суплент службовао је у гимназијама у Сомбору и Новом Саду (1930-41)[3]. Септембра 1945. постављен је за управника Библиотеке Матице српске.[3] За редовног професора на новосадском новооснованом Филозофском факултету постављен је 1954. године, као и за његовог првог декана. Члан Управног одбора Матице српске постаје 1945, а председник у периоду између 1969. и 1979. године.[2] За редовног члана САНУ примљен је 1970. године.[3]Лесковац је у Драмском студију Војводине, који је почео да ради 1947, предавао теорију и историју књижевности.[2]Младен Лесковац учествовао је и у раду других институција попут Стеријиног позорја, Српске књижевне задруге, Друштва књижевника Војводине итд. Стеријино поѕорје га је 1982. одликовало златном значком, повељом и плакетом.[2] Године 1953. покренуо је Зборник Матице српске за књижевност и језик, који је уређивао готово четврт века.[2] Поезију је објављивао двадесетих и тридесетих година у Летопису, листу Мисао, Рашка, СКГ и др. Своје песме и препеве сабрао је у књизи Песме и препеви, МС, 1991. године. Од његових значајних дела издвајају се: „Чланци и есеји”, „Антологија старије српске поезије”, „Из српске књижевности”, „Јован Јовановић Змај”, „О Лази Костићу” и друга.Познати су и његови преводи Стендала („Опатица из Кастра”), Молијера („Дон Жуан”) и Жида („Пасторална симфонија”). Лесковац је умро 1990. године у Новом Саду9/2

Mladen Leskovac BaštinaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruМладен Лесковац (Стари Сивац, Бачка, 1. јануар 1904 — Нови Сад, 25. децембар 1990) био је српски историчар књижевности, књижевник и преводилац.[1]БиографијаГимназију је похађао у Сомбору и Новом Саду. Студирао је на Филозофоком факултету у Београду, где је дипломирао јуна 1930. на групи за историју југословенске књижевности.[2] Као суплент службовао је у гимназијама у Сомбору и Новом Саду (1930-41)[3]. Септембра 1945. постављен је за управника Библиотеке Матице српске.[3] За редовног професора на новосадском новооснованом Филозофском факултету постављен је 1954. године, као и за његовог првог декана. Члан Управног одбора Матице српске постаје 1945, а председник у периоду између 1969. и 1979. године.[2] За редовног члана САНУ примљен је 1970. године.[3]Лесковац је у Драмском студију Војводине, који је почео да ради 1947, предавао теорију и историју књижевности.[2]Младен Лесковац учествовао је и у раду других институција попут Стеријиног позорја, Српске књижевне задруге, Друштва књижевника Војводине итд. Стеријино поѕорје га је 1982. одликовало златном значком, повељом и плакетом.[2] Године 1953. покренуо је Зборник Матице српске за књижевност и језик, који је уређивао готово четврт века.[2] Поезију је објављивао двадесетих и тридесетих година у Летопису, листу Мисао, Рашка, СКГ и др. Своје песме и препеве сабрао је у књизи Песме и препеви, МС, 1991. године. Од његових значајних дела издвајају се: „Чланци и есеји”, „Антологија старије српске поезије”, „Из српске књижевности”, „Јован Јовановић Змај”, „О Лази Костићу” и друга.Познати су и његови преводи Стендала („Опатица из Кастра”), Молијера („Дон Жуан”) и Жида („Пасторална симфонија”). Лесковац је умро 1990. године у Новом Саду9/2