U dobrom stanju Marksizam i umjetnost / izbor tekstova, predgovor, bilješke o autorima Vjekoslav Mikecin ; [registar imena sastavila Jovanka Aranđelović] Vrsta građe zbornik Jezik hrvatski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Komunist, 1972 (Beograd : Prosveta) Fizički opis XVI, 345 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 = Mikecin, Vjekoslav, 1930-2009 Aranđelović, Jovanka Zbirka Antologije ; kolo 1, 1 Str. V-XVI: Problemi marksističkog shvaćanja umjetnosti / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Umetnost -- Marksizam -- Zbornici Umetnost -- Marksistički aspekt sadržaj predgovor problemimarksističkog shvaćanja umjetnosti 5 nasljeđe marksističkog shvaćanja umjetnosti gyorgy lukacs uvod u estetičke spise marksa i engelsa 7 lucden goldmann dijalektički materijalizam i istorija književnosti 28 henri lefebvre marks i engels o estetici 43 umjetnost kao spoznaja umjetnost i istina gyorgy lukacs posebno kao centralna kategorija estetike . . 57 galvano della volpe kritika ukusa 67 kritika pjesničke ,,slike“ 67 semantički ključ poezije 72 arnold hauser sociološki temeljni problem 82 pojam ideologije u povijesti umjetnosti bertolt brecht dijalektika teatra 94 pučkost i realizam 94 — širina i mnogolikost realističkog načina pisanja 98 iz malog organona za teatar 100 može li teatar reproducirati današnji svijet? 104 jurij mihajlovič lotman neka pitanja opšte teorije umetnosti 107 1. specifika umetnosti (postavljanje pitanja) 107 2. problem sličnosti umetnosti i života u svetlu strukturnog pristupa 110 3. materijal umetnosti 113 4. umetnost i problem modela 114 5. umetnost kao semiotički sistem 119 umjetnost kao nova zbilja theodor wiesengrund adorno estetička teorija 126 antonio banfi opažanja o umjetničkim vrstama 138 roger garaudy marksizam i umjetnost 152 karel kosik umetnost i društveni ekvivalent 166 herbert marcuse društvo kao umjetničko djelo 178 — ljepota kao nerepresivni poredak 180 — umjetnost i konzumsko društvo 181 ernst fischer budućnost umjetnosti 185 ernst fischer umjetnost i realizam 193 umjetnost, društvo, revolucija walter benjamin umjetničko djelo u doba svoje tehničke repro- duktivnosti 200 — predgovor 200 ernest bloch diskusija o ekspresionizmu (1938) 215 lav davidovič bronstein-trocki književnost i revolucija 225 — partijska politikau umjetnosti 225 — umjetnost revolucije i socijalistička umjetnost 227 nikolaj ivanovič buharin o poeziji, poetici i zadacima poetskog stvaranja 240 1. poezija 240 2. povijesni vrhunac, nivo poetskog stvaranja u sssr i zadad poezije 246 antonio gramsci umjetnost i borba za novu civilizaciju 258 — odgojna umjetnost 259 — kriteriji književne kritike 260 — metodska mjerila 262 — iskrenost (ili spontanost) i disdplina 264 — sadržaj i forma 265 — književnid i umjetnička ,,boema“ 265 miroslav krleža predgovor jpodravskim motivima“ krste hegedušića 269 arnold kettle realizam i romansa 291 jean-paul sartre angažovana književnost 304 — šta znači pisati? 307 — zašto pisati 308 — za koga se piše 310 — situacija pisca u 1947 314 jean-paul sartre pitanja metoda 317 a) teorijsko ishodište: izvorni ili dogmatski marksizam 317 b) primer jedne analize: flober 319 anatolij vasiljevič lunačarski kulturni zadaci radničke klase — općeljudska i klasna kultura 324 registar imena 327

Spolja je kao na slikama Unutra nema podvlačenja Oto Vajninger (nem. Otto Weininger) je bio austrijski filozof jevrejskog porekla. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen u Beču 3. aprila 1880. godine kao drugo dete jednog umetničkog zanatlije. Bio je veseo dečak i rado je učestvovao u dečjim igrama. Prilično rano je kod njega počeo da se primećuje snažan nagon za znanjem. U gimnaziji je marljivim čitanjem istorijskih, književnih i filozofskih dela bio mnogo ispred svojih godina. U to doba se najviše zanimao za filologiju, a i nosio se mišlju da postane filolog. Francuskim, engleskim i italijanskim jezikom potpuno je vladao, a dobro je poznavao španski i norveški.[1] Smisao za prirodne nauke i matematiku probudio se kod njega tek kasnije, kada je pohađao univerzitet. Na studijama se naročito podrobno bavio filozofijom, biologijom, fiziologijom, fizikom i matematikom.[2] Za eksperimentalne vežbe u laboratoriji nije pokazivao mnogo sklonosti. Veoma je karakterističan njegov odnos prema muzici, za koju je bio neobično talentovan. Muzički utisak u njemu je budio slike iz duševnog života ili iz prirode, pa i onde gde je posredi bila samo apsolutna muzika, daleka od svakog teksta i programa. Najveći među svim muzičarima, najveći umetnik čovečanstva uopšte, za njega je Rihard Vagner.[3] Posle Vagnera najviše je poštovao Betovena. Mocart, Bah i Hendl bili su, u njegovom smislu, najpobožniji kompozitori. Karakterističan je i njegov odnos prema prirodi. Imao je inzvaredno snažno, diferencirano i obuhvatno osećanje za prirodu, i kao u slučaju muzike, svi utisci su povezani sa asociranim sadržinama predstava. Najdublje razumevanje Vajningerovog života i mišljenja razotkriva nam njegov stav prema dualizmu. Čovek je, prema Vajningeru, sastavljen iz dva dela: jedan deo potiče iz svemira, iz kosmosa, iz božanstva, a drugi iz ništavila, iz haosa, iz đavola. Deo iz kosmosa proteže se na sve u čemu se izražava ono što je dobro, lepo i istinito; u njemu se nalazi sve pozitivno, sve što samostalno egzistira, svaka snaga i životna radost, a istovremeno i sve objektivno što povezuje ljude jedne s drugima. Druga polovina, nasleđe haosa, sadrži sve negativno, sve što egzistira neslobodno i ne na osnovu sebe samog, svaki strah i slabost i sve što razdvaja ljude: na njihovom čelu zločin i ludilo. Sa psihijatrijske strane Vajninger je označen kao histeričan. Smatralo se da je ova dijagnoza opovrgla njegova načela. Sigurno je da je Vajninger u to doba gotovo uvek bio blizu očajanja, ali uprkos tome, sačuvao je moralnu snagu da do smrti održava veru u mogućnost svoje pobede. Nakon što je odlučio da se ubije, napustio je stan svojih roditelja i iznajmio jednu sobu u kući u kojoj je umro Betoven. Tu je proveo jednu noć. Rano ujutru, 4. oktobra 1903. godine okončao je svoj život prostrelivši se kroz grudi.[2] Doživljavajući zlo sveta kao sopstvenu krivicu, Oto Vajninger je presudio sam sebi potvrđujući i na ovaj tragičan način činjenicu praroditeljskog greha i slobodne odluke svakog čoveka da se prema njemu postavi. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Pol i karakter, u prevodu Irme Schossberger, Geca Kon, Beograd, 1938. (još dva izdanja 1986. i 1987. godine u izdanju „Književnih novina“, biblioteka „Kristali`) O krajnjim životnim svrhama u prevodu Branimira Živojinovića, biblioteka „Eseji“, izdavačke kuće Paideia, Beograd, 1997.

RUSIJA JE EVROPSKA ZEMLJA: Vladimir Kantor Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Rusija je evropska zemlja : mukotrpan put ka civilizaciji / Vladimir Kantor ; prevela s ruskog Mirjana Grbić Vrsta građe stručna monog. Jezik srpski Godina 2001 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd : Čigoja štampa : Knjižara Krug, 2001 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 286 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Grbić, Mirjana Zbirka Biblioteka XX vek. Kultura, obrazovanje ; 119 ISBN 86-7562-004-7 (XX vek; Broš.) Napomene Prevod dela: `---est` evropejskaja deržava` : Rossija, trudnyj put` k civilizacii Tiraž 750 Beleška o autoru Beleške uz tekst Predmetne odrednice Sociologija kulture -- Rusija Demokratija -- Rusija Rusija Vla­di­mir Kan­tor je knji­žev­nik i dok­tor fi­lo­zof­skih na­u­ka, pro­fe­sor na Uni­ver­zi­te­tu za lin­gvi­sti­ku u Mo­skvi. Je­dan je od ured­ni­ka ča­so­pi­sa Вопросси философии (Fi­lo­zof­ska pi­ta­nja). Član je Sa­ve­za pi­sa­ca Ru­si­je, do­bit­nik na­gra­de “Hajn­rih Bel” za 1992. go­di­nu. Naj­va­žni­ja de­la: Рус­ская эсте­ти­ка вто­рой по­ло­ви­ны XIX ве­ка и общ­е­ствен­ная бо­рь­ба (1978), “Бра­тья Ка­ра­ма­зо­вы” Ф. М. До­сто­ев­ско­го (1983), Два до­ма и окрест­но­сти (1985), Кро­ко­дил (1990), Исто­ри­че­ская справ­ка (1990), Кре­пость (1995), По­езд Кё­льн-Мо­сква (1996), Фе­но­мен рус­ско­го евро­пе­й­ца (1999). Knji­ga Ru­si­ja je evrop­ska ze­mlja je pr­va Kan­to­ro­va knji­ga pre­ve­de­na na naš je­zik. Po­red pred­go­vo­ra “Ju­go­slo­ven­skom či­ta­o­cu,knji­ga sa­dži sle­de­ća po­gla­vlja: 1.Za­pad­njaš­tvo kao pro­blem “ru­skog pu­ta”, 2. Sti­hi­ja i ci­vi­li­za­ci­ja: dva fak­to­ra “ru­ske sud­bi­ne”, 3. Ra li je Ru­si­ja is­to­ij­ska ze­mlja?, 4. Slo­bo­da ili sa­mo­vo­lja, 5. Na­si­lje i ci­vi­li­za­cij­ski ne­u­spe­si u Ru­si­ji, 6. O nu­žno­sti bi­ro­kra­ti­je kod nas, 7. De­mo­kra­ti­ja kao isto­rij­ski pro­blem ru­si­je i 8. Da li se me­nja ru­ski men­ta­li­tet.

POLITIČKI MITOVI I MITOLOGIJE: Raul Žirarde Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Politički mitovi i mitologije / Raul Žirarde ; prevela s francuskog Ana A. Jovanović Jedinstveni naslov Mythes et mythologies politiques. srp Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd : Plato, 2000 (Beograd : Čigoja) Fizički opis 224 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Ana A., 1956- = Jovanović, Ana A., 1956- Zbirka Biblioteka XX vek ; 107 ISBN 86-81493-73-6 (broš.) Napomene Prevod dela: Mythes et mythologies politiques / Raoul Girardet Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Registar. Predmetne odrednice Filozofija politike Mit (filozofija) -- Društveni razvoj Raul Ži­rar­de je pro­fe­sor sa­vre­me­ne isto­ri­je na In­sti­tutu za po­li­tič­ke na­u­ke u Pa­ri­zu. Po­red ove knji­ge o poli­tič­kim mi­to­vi­ma i mi­to­lo­gi­ja­ma, pr­vog Ži­rar­de­o­vog de­la či­ji se pre­vod kod nas ob­ja­vlju­je, nje­go­va najva­žni­ja de­la su: La so­ciété mi­li­ta­i­re da­nas la Fran­ce con­tem­po­ra­i­ne, 1953; La cri­se mi­li­ta­i­re française 1945-1962, 1964; L’idée co­loni­a­le en Fran­ce, 1968; Le na­ti­o­na­li­sme française. Ant­ho­lo­gie, 1871-1914, 1983. Sa­dr­žaj: Uvod­na reč o ima­gi­nar­nom u po­li­ti­ci, 1. Za­ve­ra (Tri pri­če, Bor­ba za pot­či­nja­va­nje sve­ta, Car­stvo mra­ka, So­ci­o­lo­gi­ja strep­nje, U tra­ga­nju za cr­kvom), 2. Spa­si­telj (Od le­gen­de o go­spo­di­nu Pi­neu do mi­ta o Zlat­noj gla­vi, Če­ti­ri obra­sca, Pe­čat isto­ri­je, Kri­za le­gi­ti­mi­te­ta i kri­za iden­ti­te­ta), 3. Zlat­no do­ba (“Ne­gdaš­nja” vre­me­na, Pr­vo­bit­na či­sto­ta, Za­bo­ra­vlje­na uto­čiš­ta, Od po­ri­ca­nja do set­nog pri­želj­ki­va­nja), 4. Je­din­stvo (“Jed­na vo­lja, za­ko­ni­ta i je­din­stve­na”, Od gra­đan­ske ve­re do du­hov­ne vla­sti, “To ve­li­ko, ple­me­ni­to je­din­stvo otadž­bi­ne”, Sto­le­će ko­me je po­treb­na ve­ra), 5. Po­li­tič­ki mi­to­vi i nji­ho­va tu­ma­če­nja.

Autor: John Kenneth Galbraith Izdavač: `Stvarnost`, Zagreb Broj strana: 394 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 25 cm Knjiga Johna Kennetha Galbraitha Doba neizvjesnosti (the Age Of Uncertainty) objavljena je 1977. godine istovremeno u Bostonu i Londonu od različitih izdavača. U oceni ove knjige je često upoređuju sa sličnim delima, npr Klarkovim delom Civilizacija, Kukovim delom Amerika i Bronovskijevim Poreklo čoveka, delima koja su nastala pod sličnim okolnostima, iz materijala rađenih za filmsku seriju i knjigu na istu temu. To je učimo i Gelbraith. Kad je 1973. godine dobio poziv da za BBC sačini televizijsku seriju i kada je, prihvativši taj poziv, razradio njenu svrhu, pristupio je pisanju niza eseja na svaku zamišljenu temu pa je iz toga kasnije nastao filmski scenario na jednoj, a gornje djelo na drugoj strani. Svaki rad prilagođen je svojoj svrsi i svaki od njih je toliko uspeo da je dobio opšte pohvale. Sasvim je razumljivo što je izbor za ovakav posao pao na Johna Kennetha Galbraitha. Pored toga što je najpoznatiji, najistaknutiji i najuspešniji teoretičar građanske političke ekonomije u drugoj polovini dvadesetog veka, on je svojim poznavanjem predmeta o kom raspravlja, svojim svestranim interesima za ekonomske i socijalne aspekte modernog industrijskog privređivanja i svojim kritičkim stavom prema modernoj buržoaskoj teoriji i kapitalističkoj praksi, nedvojbeno najpogodniji za izradu ovakve rasprave. Zato mu je i uspelo da napiše knjigu koja na omotu nosi podnaslov istorija ekonomskih ideja i njihovih posledica, a da to ne bude puka istorija ekonomije, ekonomske misli, ekonomske prakse — niti pak socijalna, politička ili kulturna istorija. Galbraithovo djelo Doba neizvjesnosti neuobičajen je i veoma uspešan spoj svih ovih aspekata ekonomskog i društvenog razvoja u zadnja dva veka, a to je doba industrijalizacije i industrijskog razvoja zapadnog sveta. Početke toga grandioznog prevrata prati pojava i delatnost velikih teoretičara novog buržoaskog poretka i njegovim zamenjivanjem jednim boljim i nadasve pravednijim uređenjem ljudskog društva. Pored uspešnog izlaganja glavnih ideja i društvenih procesa u protekla dva veka, knjiga sadrži napredne stavove u oceni tih zbivanja, a izlaz iz sadašnjih sukoba i teškoća traži u korist potlačenih i siromašnih, zapostavljenih i zaostalih u razvoju, te u korištenju tekovina savremene civilizacije. Knjiga nas na pregnantan način upoznaje s magistralnim pravcima svetskog razvoja, vodećim ličnostima i krupnim problemima koje nam ostavlja u nasledstvo » doba neizvjesnosti« od unazad dvesta godina. Sadržaj: Predgovor 1. Proroci i obećanja klasičnog kapitalizma 2. Ponašanje i etika razvijenog kapitalizma 3. Neslaganje Karla Marxa 4. Kolonijalna ideja 5. Lenjin i veliki raspad 6. Uspon i pad novca 7. Mandarinska revolucija 8. Kobno takmičenje 9. Velika korporacija 10. Zemlja i ljudi 11. Metropola 12. Demokracija, liderstvo, angažiranost Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice slabo očuvane. Na par početnih i par završnih strana prisutni tragovi vlage. Ponegde tekst podvučen običnom olovkom. Knjiga je ilustrovana uglavnom crno-belim fotografijama.

Autor:: Antoni De MeloŽanrovi:: Popularna psihologijaIzdavač:: LOMGodina izdanja:: 2004Broj strana: 127Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 21 cmPredstavlja još jedno od dela duhovnog učitelja Antoni de Melo u kome pokušava da nam pokaže da je ključ naše sreće skriven u nama, jer ona ne zavisi od onoga što nam se dešava, već od načina na koji opažamo svet i suočavamo se sa njimAntoni de Melo, poznat i kao Toni de Melo (eng. Anthony de Mello; 4. september 1931 — 2. jun 1987) bio je indijski jezuitski sveštenik i psihoterapeut. De Melo je bio i duhovni učitelj, pisac i javni govornik. Napisao je nekoliko knjiga o duhovnosti i bio domaćin na brojnim duhovnim konferencijama. Poznat je po svom pripovedanju zasnovanom na različitim mističnim tradicijama kako sa istoka tako i sa zapada, i po tome što je mnoge ljude na zapadu upoznavao sa „svesnom molitvom”.Rođen je 4. septembra 1931. u Mumbaju, u Britanskoj Indiji, kao najstarije od petoro dece Franka i Luise de Melo.[1] Odrastao je u katoličkoj porodici i sanjao je da se jednog dana pridruži jezuitskom redu.[2] Sa 16 godina pristupio je semeništu Družbe Isusove u Vinalaji na periferiji Mombaja.[3] Pre nego što je započeo službu, 1952. godine otišao je u Španiju, u Barselonu da studira filozofiju. Potom se vratio u Indiju da studira teologiju na koledžu De Nobili u Puneu. Zaređen je u martu 1961. godine. Nakon toga poslali su ga da studira psihologiju na Univerzitetu Lajola u Čikagu, gde je 1964. godine, završio master za pastoralno savetovanje.[3] Po povratku u Indiju proveo je nekoliko godina radeći u semeništama, a 1968. je postao direktor semeništa u Vinalaji.[4][5]De Mela su jezuiti privuklli zbog stroge discipline. Oni koji su ga poznavali tokom njegovih ranijih godina opisivali su ga kao pomalo konzervativnog u svojoj teologiji i nezaiteresovanog za druge religije.[6] Neki od njegovih vršnjaka primetili su da je iskustvo u Španiji dovelo do širenja njegove perspektive i gubitka krutosti.[5]De Melo je 1972. Godine osnovao je Institut za pastoralno savetovanje, koji je kasnije preimenovan u Institut za pastoralno savetovanje u Sadhani, u Puni.[4][7] De Melova prva objavljena knjiga, Sadhana — Put do Boga, objavljena je 1978. Godine. U njoj je izneta brojna duhovna načela i „hrišćanske vežbe u istočnom obliku” inspirisane učenjima Svetog Ignacija.[8] Popularizovala je pojam „svesne molitve”.[9] Druge knjige objavljene tokom njegovog života uključuju Pesma o ptici, Damari i Izvori . Prva dve su zbirke pripovedaka a treća je zbirka vežbi sličnih kao u Sadhani.De Melo je umro od srčanog udara 1987. godine u Njujorku. Imao je 55 godina.[10]Posthumna kontroverzaJedanaest godina nakon de Melove smrti, 1998. godine, Kongregacija za doktrinu vere pod vođstvom kardinala-prefekta Josipa Ratzingera[11] (koji je kasnije postao papa Benedikt XVI) izvršila je reviziju de Melovih dela i objavila dugotrajni komentar koji izražava zahvalnost, ali i teološku zabrinutost da, iako nije bilo izričite jeresi, neki ljudi mogu biti dovedeni u zabludu da Isusa ne vide kao Božjeg Sina, već kao jednostavno onoga koji je došao naučiti da su svi deca Božija.[12][13]Indijski magazin Outlook ovo je video kao pokušaj Rima da potkopa sveštenstvo u Aziji usled sve većih pukotina između Rima i Azijske crkve.[14]ZanimljivostiDe Melo je ponovo vraćen u srpsku popularnu kulturu izlaskom Đusovog albuma „Hiphopium 4” jer ga pomenuti reper pominje u pesmi Srebrna duga koja počinje stihovima: „Letim među oblacima, sve je pufnasto belo / Setih se Buđenja što pisao je Antoni de Melo.”BibliografijaBrojni De Melovi radovi objavljeni su posthumno kao zbirke ili na osnovu beleški ili na snimaka sa njegovih konferencija. Na srpski su prevedeni Novi dan, Buđenje, Put ljubavi i Damari.[15]Sadhana: Put do Boga, 1978.Pesma o ptici, 1982.Izvori, 1984.Damari, 1985.Molitva žabe 1, 1987.Molitva žabe 2, 1988.Svesnost, 1990.Kontakt s Bogom, 1991.Put ljubavi, 1992.Ukorijenjeni u Bogu, 1997Buđenje, 2003.4/28

Omot minimalno iskrzan, unutra veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata, mirisa vlage... Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz domaćih književnosti. [Knj.] 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredio Mladen Leskovac] Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1964 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1964 (Subotica : Minerva) Fizički opis 432 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Leskovac, Mladen, 1904-1990 = Leskovac, Mladen, 1904-1990 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić / [Matica srpska] ; ǂknj. ǂ5 ISBN (Karton s omotom) Napomene `Radove sam svrstao po hronološkom redu njihova nastajanja.` --> Urednikova beleška Napomene: str. 421-428. Predmetne odrednice Kočić, Petar, 1877-1916 Bonifačić, Antun, 1901- Mušicki, Lukijan, 1777-1837 Rakić, Milan, 1876-1938 Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Đurović, Dušan, 1901- Grol, Milan, 1876-1952 Janković, Milica, 1881-1939 Janjušević, Milan, 1893-1961 Vidaković, Aleksandar, 1896-1940 Radonić, Vida J., - Radica, Bogdan, 1904-1993 Pandurović, Sima, 1883-1960 Bartulović, Niko, 1890-1943 Gundulić, Ivan, 1589-1638 Matić, Dušan, 1898-1980 Vučo, Aleksandar, 1897-1985 Marulić, Marko, 1450-1524 Milićević, Živko, 1896-1975 Nedić, Martin, 1810-1895 Kostić, Laza, 1841-1910 Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 Petrović, Svetislav, 1883-1945 Dedijer, Vladimir, 1914-1991 Jakšić, Mileta, 1869-1935 Marković, Svetozar, 1846-1875 Radičević, Branko, 1824-1853 Prodanović, Jaša, 1867-1948 Belić, Aleksandar, 1876-1960 Nikolić, Jovan, 1913- Mišić, Zoran, 1921-1976 Kostić-Selem, Milica, 1901-1983 Stanković, Borisav, 1876-1927 Vukasović, Milan, 1882-1970 Ljubiša, Stjepan Mitrov, 1824-1878 Nenadović, Ljubomir, 1826-1895 Srpska književnost Hrvatska književnost Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG65 (N)

Knjiga Zavoda `Hrvati u Vojvodini u povijesti i sadašnjosti...` «Hrvati u Vojvodini u povijesti i sadašnjosti : osnovne činjenice» naslov je knjige koja je tiskana u nakladi Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata i to je prvo književno djelo o vojvođanskim Hrvatima nakon 80 godina. Ovo je osobita studija u kojoj se na objektivan način prikazuju osnovne činjenice iz povijesti vojvođanskih Hrvata te pouzdano i cjelovito oslikava njihova sadašnjost. Djelo koje potpisuju povjesničar Mario Bara i publicist Tomislav Žigmanov, sadrži odgovore na pitanja poput onih kakve su veze začetnika moderne u južnoslavenskim književnostima, Antuna Gustava Matoša, s Hrvatima u Vojvodini, zatim što je bila sudbina hrvatskih plemićkih obitelji, koje su se na prijelazu XVII. u XVIII. stoljeće naselile u Banatu te gdje su Hrvati u Vojvodini danas, s kakvim se izazovima suočavaju i koje institucije imaju. Jedan od autora knjige publicist Tomislav Žigmanov, kaže da je ovo nastavak misije izdavanja znanstvenih djela o vojvođanskim Hrvatima. «Ovom smo knjigom htjeli prije svega našim sunarodnjacima ponuditi osnovne informacije o tome što su i odakle su Hrvati u Vojvodini i kakva je bila njihova povijest te što su danas, s kojim se problemima i izazovima suočavaju. Htjeli smo prikazati i trenutačne prilike i sveukupno društveno stanje glede hrvatske manjine. Na ovaj smo način, rekao bih, nadomjestili višedesetljetni nedostatak. Knjiga je pisana na popularan način i razumljiva svakom čitatelju. Nema znanstvenu aparaturu premda je tako utemeljena i nije ideološki obojena. Ona je svojevrsna osobna karta Hrvata u Vojvodini», kaže Tomislav Žigmanov. Autor prvoga dijela knjige je povjesničar Mario Bara koji je napravio sintezu postojećih regionalnih i subetničkih napisa. «Određene subetničke ili regionalne perspektive su dominirale u odnosu na druge, pa se hrvatstvo svodilo na hrvatstvo u Bačkoj ili Srijemu i slično. Pokušali smo, uz pojačan osvrt na Suboticu i bunjevački segment kao najvitalniji i u strukturi moći najzastupljeniji unutar hrvatske zajednice u Vojvodini, zastupiti sve regije podjednako i da prateće ilustracije podjednako prikazuju sve krajeve naseljene Hrvatima.», ističe Žigmanov. U knjizi se nalaze i životopisi deset značajnih ljudi iz različitih segmenata društvenog života Hrvata poput bana Josipa Jelačića ili fizičara Gaje Alage. K.S.N. O.1.P.2

PROTOKOLI SKUPOVA SIONSKIH MUDRACA REPRINT IZDANJA IZ 1934 OČUVANA Naslov Protokoli skupova sionskih mudraca : pakleni plan osvojenja sveta koji izvode judeo-masoni Patrioticus 120 str. ; 21 cm Napomene Str. 3-5: Naš predgovor / Patrioticus. (Broš.) Šablon:Antisemitizam „Protokoli sionskih mudraca“ (rus. Протоколы сионских мудрецов ili Сионские протоколы) antisemitski je pamflet koji opisuje navodnu jevrejsku i masonsku zaveru da se zavlada svetom. Protokoli se ubrajaju u najpoznatije istorijske podvale.[1][2] U svom eseju „Knjiga kraljeva i budala“ pisac Danilo Kiš detaljno istražuje poreklo i sudbinu ove knjige. Istorija „Protokoli“ su prvi put štampani 1903. godine u ruskom listu „Znamja“, pa potom ponovo 1905. kao dvanaesto poglavlje knjige ruskog pravnika, mistika i pisca religijskih pamfleta Sergeja Nilusa. Nilus je tvrdio da rukopis potiče sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu. Kada mu je skrenuta pažnja na to da je kongres bio otvoren za javnost i da su mnogi nejevreji prisustvovali, promenio je priču i tvrdio da je rukopis potekao sa tajnih sastanaka održavanih 1902. i 1903. godine da bi konačno rekao da je tekst dobio već 1901. godine.[3] Najveći deo teksta „Protokola“ poreklom je iz dela francuskog pisca i satiriste Morisa Žolija „Razgovor između Makijavelija i Monteskjea na onome svetu“, napisanog 1864. godine kao kritika politike Napoleona Trećeg[4]. Delo nije antisemitskog karaktera niti se u njemu spominju Jevreji. Dijalog se vodi između Makijavelija, kome su u usta stavljene ideje Napoleona Trećeg i Monteskijea, koji govori sa liberalnih pozicija. Poglavlja Protokola od broja 1 do 19 prate Žolijev „Dijalog“ od poglavlja 1 do 17 na mnogim mestima od reči do reči. Jedan manji deo teksta je preuzet iz romana „Bijaric“ Hermana Gedšea, napisanog 1868. godine.[5] Gedše je roman objavio pod pseudonimom „Ser Džon Redklif“. Jedno poglavlje u knjizi je nosilo naslov „Jevrejsko groblje u Pragu i Savet predstavnika dvanaest plemena Izraela“ i objavljeno je posebno 1872. godine u Sankt Peterburgu kao pamflet. Roman je nastao pod direktnim uticajem Žolijevog „Razgovora“ iz koga je prepisan znatan deo materijala kao i iz romana „Josip Balzamo“ Aleksandra Dime Oca. Sam Gedše je izgubio posao u pruskoj pošti 1848. godine pošto je obelodanjeno da je falsifikovao dokumenta kojima bi dokazao da je tadašnji kandidat na izborima radio protiv kralja.

Blagoslov reči 2 - Mirjana Štefanicki PRIKAZI I PREDSTAVLJANJA NAJNOVIJE 2 IZDANJE ,ZATO PISE 2 NA NASLOVNICI ,2. prosireno izdanje - 2019 godina Broj strana / Povez / Pismo: 480 stranica / Broširan / Ćirilica Dimenzije: N/A Godina izdavanja: 2019 mali tiraz ,samo 300 primeraka Izdavač: Prometej lepo ocuvana ,necitana ,ima malo pisanja na unutrasnosti najavne stranice ,fali 1 prazna stranica ,predlist ,verovatno je bila posveta pa je otkinuto / O knjizi Ono što vezuje tumača sa novostvorenim jeste blagoslov reči kojima se iskazuje ljudska potreba za objašnjenjima i analizama, za produbljivanjem osnovne suštine. Iz te potrebe, čini nam se, a sa namerom da se i umetnosti reči i slike pridoda još koja mrva što tom kolaču inače pripada, nastala je knjiga prikaza i tumačenja Mirjane Štefanicki „Blagoslov reči“. I zbilja, kad se ova pesnikinja lati kritičkog posla, to znači da ona traži novi čulni prostor, kako bi sagledala teskobu već stvorenih oblika, i prilika u kojima oni nastaju, nekada i nepravično skrajnutih od vrednovanja i razmevanja. Zato je njena knjiga „Blagoslov reči“ novi otisak, kritička grafika sa poetičkom proznom ili likovnom podlogom uz pomeranje vrednosnog vremenika. …Paralelizam, koji nastoji da prati, jeste nužnost kretanja ka slici koje je ona ovako objasnila: „Slike nastaju izvan prostora – vremenske stvarnosti, ponekad na ivici metafizike i dalje sa izobiljem (…) motiva. Čak i tamo gde se naizgled čini da ih nema.“ … Umetnik mora biti na tom putu, podseća nas, koja veruje da isto doživljavaju i posmatrači na izložbi dok svetla naših očiju otkrivaju nove varijacije sa umetničkih dela. Milijan Despotović U ovoj knjizi, na više mesta, čitalac će moći da se obavesti o nizu knjiga. Kakav je to tek podvig pesnikinje. Stvoriti novo nebo. Novo sazvežđe od ovakvih imena. Spojiti petike i iskustva, predele, varoši i gradove. Kakvo i sa kojih sve strana pada svetlo na njene vrtove poezije. Ta limanska lirska duša, kako bi se s nežnošću moglo reći. Živi svoj san. Posvećenički! Sada već iskusno i zrelo, odgovorno i predano, promišlja, čita, odgoneta. Sve će čitalac naći u ovoj knjizi, sva ta ukrštena ogledala koja umnožavaju i osvetljavaju skriveni svet reči, i svojih i tuđih. A, može li reč biti tuđa i može li Štefanicki ne biti naša? Da se vidimo u ovom mraku. E zato služi i njena poezija. Da se raspoznamo u ovom nevidelu. I Delu. I svom i tuđem. Miodrag Petrović (kutija 4)

IVO ANDRIĆ ISTORIJA I LEGENDA Tvrdi povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

LIN PIKNET KLAJV PRINS OTKROVENJE TEMPLARA - tajanstveni čuvari pravog Hristovog identiteta Prevod - Vlada Stojanović Izdavač - Editor, Beograd Godina - 2005 484 strana 21 cm ISBN - 86-7710-102-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod JERETIČKE NITI 1: Tajni kod Leonarda da Vinčija 2: U podzemlju 3: Magdaleninim stopama 4: Prestonaoblast jeresi 5: Čuvari Grala 6: Templarsko nasleđe 7: Seks: vrhunski sakrament 8: `Ovo je strašno mesto` 9: Neobično blago 10: Plivanje podzemnom strujom MREŽA ISTINE 11: Jevanđeljske neistine 12: Žena koju je Isus ljubio 13: Sin boginje 14: Jovan Hrist 15: Sledbenici kralja svetlosti 16: Vrhunska jeres 17: Iz Egipta Prilog broj 1. Evropsko slobodno zidarstvo Prilog broj 2. Ren-le-Šato i „Grob gospodnji` Primedbe i napomene Odabrana bibliografija `Istražujući Leonarda da Vinčija i Torinski pokrov, Lin Piknet i Klajv Prins bili su zatečeni tragovima na koje su naišli u delima velikog renesansnog umetnika i naučnika koji kao da su upućivali na postojanje tajne podzemne religije. Sledeći nagoveštaje neprekidnog postojanja te religije pronašli su u londonskoj crkvi iz dvadesetog veka. Ovo je bio samo početak potrage koja će autore odvesti kroz vreme i prostor do srca evropskog okultizma i mračne istorije misterioznih udruženja poput slobodnih zidara, katara i vitezova templara. Istraživali su pozadinu poznatih činjenica. Put ih je vodio ka idejama i verovanjima iz prvog veka naše ere i novom, šokantnom pogledu na stvarni karakter i motive navodnog osnivača hrišćanstva, kao i na ulogu Jovana Krstitelja i Marije Magdalene. U tom poduhvatu, otkrili su skrivenu istoriju sačuvanu kroz vekove, čije završno poglavlje može uzdrmati same temelje crkve.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Lynn Picknett Clive Prince The Templar Revelation

SKC - 2004 - 239 STRANA, MEK POVEZ. IMA MALO DISKRETNOG PODVLAČENJA TEKSTA I OBELEŽAVANJA PASUSA. Uvodne napomene Za hard teoretizaciju (izvođačkih) umetnosti 1. DEO. Bazični teorijski problemi izvođačkih umetnosti: logike određenja umetničkih pojmova 2. DEO. Predistorija: strukturalistička semiologija teatra i ‘aktantske analize’ 2.1 Strukturalizam, semiologija i naratologija 2.2 Model strukturalističke semiologije teatra 2.3 Aktantska analiza: u carstvu dubinske imanencije umetničkog dela 2.3.1 Pojam i istorija aktantskih struktura i aktantskih modela 2.3.2 Čitanje pozorišta, Anne Ubersfeld 2.3.3 Problemi aktantske analize (teatra) 3. DEO. Oko poststrukturalističke materijalističke teorije teksta/društva, umetnosti 3.1 Od strukturalizma ka poststrukturalizmima; ili najezda označitelja-skakavaca 3.2 Poststrukturalistička pitanja (o) strukturalističkim ’slepim mrljama’ 3.2.1 Roland Barthes: strukturalistička ‘autokritika’ 3.2.2 Uvod u poststrukturalističku materijalističku teoriju teksta 3.3 Umetnost, društvo/tekst: ka poststrukturalističkoj materijalističkoj teoriji umetnosti 3.3.1 Umetnost i društvo – odražavanje ili transcendencija ili 3.3.2 Od teorije odraza ka teoriji simptomatične proizvodnosti umetnosti 3.3.3 Teze za tvrdo zasnivanje pozno poststrukturalističke materijalističke teorije umetnosti 4. DEO. Izvedbeno fundiranje pozno poststrukturalističke materijalističke teorije izvođačkih umetnosti 4.1 Pojam izvođačkih umetnosti 4.2 Koncepcije i procedure izvođenja 4.2.1 Izvođenje kao mimezis 4.2.2 Izvođenje kao ekspresija i kao prikazivanje 4.2.3 Izvođenje kao performativ 5. DEO. Zahvatanja/Isklizavanja površinskih izvođačkih tekstura 5.1 Dramski tekst U agoniji, Miroslava Krleže 5.1.1 Dramaturgija dramskog teksta 5.1.2 Pozno poststrukturalističko materijalističko čitanje drame U agoniji 5.2 Teatar-opera-performans art: Ajnštajn na plaži, Roberta Wilsona i Philipa Glassa 5.2.1 Režija Ajnštajna na plaži 5.2.2 Performativi arhitektonske režije Ajnštajna na plaži 5.3 Pozorišna antropologija Eugenia Barbe 5.3.1 Pozorišna antropologija i doba (kraja) humanizma 5.3.2 Proces rada i funkcije pozorišne antropologije u savremenom Zapadnom društvu 6. DEO. Pisma pozno poststrukturalističke materijalističke teorije izvođačkih umetnosti 6.1 Pozno poststrukturalistički materijalistički teorijski tekst o izvođačkim umetnostima: autorefleksija 6.2 Pozno poststrukturalistička materijalistička kritika 6.2.1 Kritika, kritičke metode i kritički diskursi 6.2.2 Kritika performansa Terrible fish, Performingunita (2001): (Ne)mogući dijalog 6.3 Pozno poststrukturalistički materijalistički dnevnik izvođačkih umetnosti 6.3.1 Produkcija teorijskog ‘dnevnika’ izvođačkih umetnosti 6.3.2 Intertekstualna simulacija teorijskog dnevnika beogradskih izvođačkih umetnosti Završne napomene Literatura Filozofija, estetika i teorija umetnosti/kulture/društva Teatar/izvođačke umetnosti

SIMO S. ĆIRKOVIĆ TRI BOJE FRAKA - Tito, Andrić, Krleža - uporedna biografija Izdavač - Dereta, Beograd Godina - 2015 194 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Biografije ISBN - 978-86-6457-044-2 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Tri imena - jedna istorija. I RASPUKLO OGLEDALO 1. Zagonetne činjenice i crveni kovitlac 2. Slike i sećanja 3. Ideje i uzori 4. Traganje i krhki putevi 5. Ljudi bez vizitkarte 6. Kob tamnih senki II JUGOSLAVIJA, JOŠ JEDNOM 7. Karta za novi svet 8. Ljubimci i otpadnici 9. Andrićev krug prijatelja 10. Fricov krug agramom III CONVIVIO I BALKANSKI REKVIJEM 11. Žene i maske otmenosti 12. Senke varljivog leta 1968. 13. Tihi suton Skraćenice O autoru `Paralelno posmatrajući biografije tri znamenite ličnosti koje su obeležile jugoslovensku epohu, dva književnika i jednog državnika, Simo C. Ćirković u ovom intrigantnom i zanimljivom delu uvodi čitaoca u uzbudljiv svet kulture i diplomatije onog vremena u kojem su se ogledale sve tektonske promene koje su obeležile XX vek. Najznačajnije pisce epohe, Iva Andrića i Miroslava Krležu, kao i Josipa Broza Tita, ličnost koja je postala simbol jugoslovenstva, Ćirković posmatra u kontekstu istorijskih, političkih i kulturno-socijalnih odnosa u kojima su živeli i stvarali. Iako su Andrić i Krleža najveće domete dostigli upravo u književnosti, svaki ponaosob je na specifičan način bio i homo politicus – jedan uzdržani diplomata, a drugi levičar i antifašista – te otuda proizilazi sasvim prirodna namera autora da njihovim biografijama pridoda i Titovu. Privatne, političke i literarne drame munjevito se prepliću u ovoj knjizi, što daje utisak jednog ubrzanog panoramskog prikaza: svega što smo voleli u ondašnjoj Jugoslaviji, ali i onoga što je dugo bilo skriveno, često i maligno. Simo C. Ćirković je uhvatio duh jednog vremena, te Tri boje fraka: Tito, Andrić i Krleža – uporedna biografija postaje nezaobilazno delo za sve one koje radoznalost vodi u istraživanje burnog XX veka i svih njegovih uspona i padova.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Jedna od najvažnijih knjiga u istoriji filmske teorije! Bela Balaž (mađ. Balázs Béla), pravim imenom Herbert Bauer (nem. Herbert Bauer; Segedin, 4. avgust 1888 - Budimpešta, 17. maj 1949) bio je mađarski književnik, pesnik simbolizma, filmski scenarista i teoretičar. Bela Balaž se rodio kao Herbert Bauer[1][2] u nemačko-jevrejskoj porodici. Stekao je zvanje doktora filozofije, a u mladosti je bio član levičarskog književnog kružoka Zontagkrajs[3], idejno se povezavši sa Đerđom Lukačom, jednim od začetnika Zapadnog marksizma u Mađarskoj.[4] Učestvovao je u mađarsko-sovjetskoj revoluciji i nakon njene propasti bio je prinuđen da emigrira najpre u Austriju i Nemačku (u Beču i Berlinu je boravio do 1931. godine), a zatim u SSSR, gde je do 1945. godine radio kao profesor teorije filma[1] na VGIK-u (Vserossiйskiй gosudarstvennый institut kinematografii imeni S. A. Gerasimova).[4] Godine 1945,se posle Drugog svetskog rata vraća u Mađarsku, a predavanja je potom držao i u ČSSR-u i u Poljskoj. Teorija filma Bela Balaž je prvi sistematski proučavao filmsku umetnost i otkrio takozvane specifičnosti filmskog izraza po kojima se film razlikuje od pozorišta[5], koji su u suštini dva medija iste genetske prošlosti.[4][6] To su: promenljiva tačka snimanja; krupni plan; montaža.[5] Bio je pristalica čiste vizibilnosti, želeo je da pomiri formu i sadržinu u filmskom delu, koje je shvatio kao dva aspekta izražajnog jedinstva. Verovao je u vaspitavanje filmskog gledaoca i u širenje filmske kulture.[5] Kasnije je zastupao montažnu teoriju o kontrapunktu zvuka i slike, po uzoru na Sergeja Mihailovića Ejzenštejna i Vsevoloda Ilarionovića Pudovkina. Iako je bio pod uticajem sovjetske montaže pripisujući joj uspostavljanje vremensko-prostornog kontinuiteta, omogućavanje asocijacije ideja (metaforična i intelektualna, a posebno montaža sećanja), ritma i subjektivnosti, obuhvatajući pod tim pojmom i promene kadra bez montaže, on ipak posebno naglašava ulogu krupnog plana koji produbljuje sliku života, otkrivajući skriveno, omogućava da vidimo ono što ne vidimo jer sa njim predmeti dobijaju lice, a dimenzije prostora i vremena gube značaj, otkrivajući novu dimenziju fizionomije, a to je da se fizionomija odnosi prema prostoru kao melodija prema vremenu. Promenljiva tačka snimanja, opet, kao sredstvo stilizacije, određuje stil filmskog dela. Prihvatio je dolazak zvuka kao obogaćenje montažnih mogućnosti medijuma otkrivanjem naše akustične okoline, što će se ostvariti kada film rastvori buku na sastojke i izdvoji pojedinačne intimne glasove u zvučne krupne planove, nižući ih zvučnom montažom u osmišljeni poredak.[6] Balaž je takođe uveo u teoriju pojam identifikacije što je mogućnost gledaoca da svoj pogled izjednači sa pogledom objektiva kamere, čija mu premeštanja u prostoru omogućavaju da optički i psihološki stane na mesto nekog junaka u filmskoj priči i posmatra zbivanje njegovim očima.[5] Knjige Sva Balaževa dela su prerada jedne te iste knjige.[4][5] Zapravo, njegova prva knjiga: Vidljivi čovek ili filmska kultura (Der sichtbare Mensch oder die Kultur des Films) iz 1924. godine i njegov drugi rad: Duh filma (Der Geist des Films) iz 1930. godine, koji se uglavnom odnosio na zvučni film, u zajedništvu daju sve ostale naslove kao sumu svega već rečenog: Umetnost filma (Iskusstvo kino), 1945. Filmska kultura, filozofija filmske umetnosti (Filmkultúra, a film müvészetfilozófiája), 1948. Dok su prve dve knjige objavljene u Austriji i Nemačkoj, a treća u Sovjetskom savezu, poslednja knjiga je izašla u Mađarskoj.[5]

Autor - osoba Lawrence, David Herbert, 1885-1930 = Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Naslov Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin Jedinstveni naslov Apocalypse. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [1989] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Grafos, [1989] ([b. m. : b. i.]) Fizički opis 127 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Aćin, Jovica, 1946- = Aćin, Jovica, 1946- Zbirka Horizonti / [Grafos, Beograd] Napomene Prevod dela: Apocalypse / D. H. Lawrence Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sveto pismo. Novi zavet. Otkrivenje svetoga Jovana Bogoslova – Tumačenja Stanje: mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati Dejvid Herbert Ričard Lorens poznatiji kao D. H. Lorens (engl. David Herbert Richards Lawrence; Istvud, Velika Britanija, 11. septembar 1885 – Vans, Francuska, 2. mart 1930) bio je engleski pisac. Pisao je pesme, priče, romane, drame, eseje, psihološko-filozofske studije i putopise, ali je najznačajniji po svojim romanima i pripovetkama u kojima se bavi psihologijom ljudskih odnosa, njihovom nagonskom osnovom i industrijalizacijom Engleske i njenim uticajem na društvo. Njegovo najpoznatije delo je roman Ljubavnik ledi Četerli koje je zahvaljujući otvorenom tematizovanju ljudske seksualnosti i preljube dospelo na sud i dugo bilo cenzurisano sve dok nije 30 godina nakon Lorensove smrti konačno objavljeno u svom integralnom obliku. I u drugim svojim delima Lorens se nije libio da otvoreno progovori o muško-ženskim odnosima i represivnim društvenim normama engleskog društva zbog čega se čitav život borio sa cenzurom. Uz Džejmsa Džojsa i Virdžiniju Vulf danas se smatra jednim od najvećih pisaca modernizma koji su pisali na engleskom jeziku. Bavio se i slikarstvom. D. H. Lorens je rođen u Istvudu u srednjoj Engleskoj u porodici rudara kao četvrto od ukupno petoro dece Artura Lorensa i Lidije Birdsol. Otac mu je bio alkoholičar i gotovo nepismen, ali je majka, inače učiteljica koja je radila kao čipkarka da bi izdržavala porodicu, mnogo polagala na njegovo obrazovanje, naročito pošto je Lorensov stariji brat umro. U trinaestoj godini je pošao u višu školu u Notingemu ali je napustio pošto se zaposlio u fabrici hirurških pomagala. Upoznao je Džesi Čejmbers sa kojom je zajedno čitao i razovarao o pročitanim knjigama. Ona ga je inspirisala da počne da piše.[3] Pohađao je razne kurseve i naposletku stekao diplomu učitelja. Majka mu umire od raka 9. decembra 1910. i ubrzo posle toga Lorens se verio sa Lui Barouz, prijateljicom sa koledža.[3] Radio je kao učitelj sve dok nije objavio svoj prvi roman Beli paun 1911. godine. Nakon toga, živeo je od svog književnog rada. Dve godine je proveo na proputovanju kroz Nemačku i Italiju. Vrativši se u Englesku, jula 1914. oženio se Nemicom Fridom Vikli koja je zbog njega napustila muža, Lorensovog profesora Ernesta Viklija i troje dece. Bio je proganjan zbog sumnje da je bio nemački špijun za vreme Prvog svetskog rata i dugo nije mogao da dobije pasoš. Godine 1919, Lorens je sa Fridom napustio Englesku i živeo potom u Italiji, Nemačkoj, Australiji, Cejlonu, Novom Zelandu, Tahitiju, Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Meksiku i Novom Meksiku. U Taosu u Novom Meksiku stekao je krug učenica čije svađe oko njegove pažnje su postale osnova legende o njemu. Ceo život je bio bolešljiv i umro je u 44. godini od tuberkuloze u Vansu u francuskim Primorskim Alpima. Mnogi su ga tada smatrali pornografom koji je proćerdao svoj talenat. Književni ugled mu je porastao nakon pozitivnih mišljenja značajnih književnih kritičara poput E. M. Forstera i naročito F. R. Livisa. Njegov prijatelj i poštovalac njegovog dela Oldos Haksli izdao je 1932. izbor Lorensovih pisama, koja daju živopisnu sliku Lorensovog lutalačkog života i njegovog odnosa sa svojim prijateljima i poznanicima. Književni rad Lorens je bio plodan pisac koji je za dvadesetak godina svog književnog rada napisao oko 30 tomova različitih književnih dela nejednakog kvaliteta. Najpre je pisao pesme pod uticajem Ezre Paunda i imažista, objavivši ih prvi put u časopisu English Review 1909. godine, ali je odbio Paundov poziv da se pridruži njegovom književnom kružoku odlučivši da ostane nezavistan. Njegova poezija crpi inspiraciju iz prirode, peva o unutrašnjem životu biljaka i životinja, dok s druge strane izražava otvoreno negativan stav prema konzervativnom engleskom društvu i njegovom puritanskom moralu te industrijalizaciji koja dovodi do otuđenja kojima Lorens suprotstavlja nagonski život, seksualnost, podsvesno i prirodu.[4] Pošto je kritikovao političare, Prvi svetski rat i imperijalističku politiku, cenzura je toliko uništila njegove pesme da su bile gotovo nečitljive, a to je bio samo početak njegovih borbi sa cenzurom.[9] Dve njegove najpoznatije pesme koje su prisutne u svim antologijama su „Snake“ i „How Beastly the Bourgeoisie is“ a njegova najznačajnija zbirka pesama je Birds, Beasts and Flowers koja je objavljena 1923. Već u svom prvom romanu Beli paun predočio je sve teme koje će kasnije razvijati. Njegov drugi roman Sinovi i ljubavnici objavljen je 1913. To je autobiografsko delo koje se oslanja na tradiciju engleskog realističkog romana inspirisano Lorensovim odnosom sa majkom te se može tumačiti kao psihološka studija o borbi sina da se odvoji od majke i, naposletku, o Edipovom kompleksu. 1915. izlazi njegov prvi veliki roman Duga na koji se 1920. nastavlja roman Zaljubljene žene. U prvom romanu Lorens slika uticaj postepene industrijalizacije na englesku porodicu čiju istoriju prati kroz tri generacije. Drugi roman je prikaz već industrijalizovane Engleske i njen uticaj na Lorensu savremeno društvo. Istorijske prilike su u oba dela osnova na kojoj pisac daje psihološki iznijansiranu sliku muško-ženskih odnosa, podsvesno i instinktivno u čoveku i odnos čoveka i prirode. Roman Aronova palica iz 1922. pokazuje uticaj Ničea, a u Kenguru koji je izašao 1923. Lorens je prikazao svoju ideju natčoveka. Kad se pojavio roman Ljubavnik ledi Četerli, to je umnogome uzdrmalo puritanske slojeve engleskog društva zbog otvorenog tematizovanja ljudske a naročito ženske seksualnosti zbog čega je ovo delo postalo predmet oštre cenzure kao pre njega Duga u nešto manjem obimu. Roman je najpre izašao 1928. u Firenci u Italiji, a sledeće godine u Francuskoj i Australiji. Prvo englesko necenzurisano izdanje izašlo je tek 1960. Kada ga je objavila, izdavačka kuća Penguin Books je optužena za opscenost. Glavni tužilac Mervin Grifit Džons pitao je u toku suđenja: „Da li biste odobrili svojim mladim sinovima, mladim ćerkama – jer devojke mogu da čitaju kao i dečaci – da čitaju ovu knjigu? Da li je to knjiga koju bi ostavili u vašoj kući? Da li je to knjiga koju biste poželeli da vaša žena ili vaše sluge pročitaju?“ Ipak, izdavač je dobio slučaj, i to jednoglasnom odlukom porote koja se sastojala od tri žene i devet muškaraca. Ovaj sudski proces je izazvao ogroman publicitet zbog kojeg se roman prodao u 3 miliona primeraka. Sudska odluka da dozvoli objavljivanje integralnog romana smatra se prekretnicom u istoriji slobode izražavanja i otvorene diskusije o seksu u popularnoj kulturi. Romani The White Peacock (1911) The Trespasser (1912) Sons and Lovers (1913) The Rainbow (1915) Women in Love (1920) The Lost Girl (1920) Aaron`s Rod (1922) Kangaroo (1923) The Boy in the Bush (1924) The Plumed Serpent (1926) Lady Chatterley`s Lover (1928) The Escaped Cock (1929), kasnije preimenovano u The Man Who Died Zbirke priča The Prussian Officer and Other Stories (1914) England, My England and Other Stories (1922) The Horse Dealer`s Daughter (1922) The Fox, The Captain`s Doll, The Ladybird (1923) St Mawr and other stories (1925) The Woman who Rode Away and other stories (1928) The Rocking-Horse Winner (1926) Mother and Daughter (1929) The Virgin and the Gipsy and Other Stories (1930) Love Among the Haystacks and other stories (1930) The Lovely Lady and other tales (1932) The Tales of D.H. Lawrence (1934) – Heinemann Collected Stories (1994) – Everyman`s Library Poezija Love Poems and others (1913) Amores (1916) Look! We have come through! (1917) New Poems (1918) Bay: a book of poems (1919) Tortoises (1921) Birds, Beasts and Flowers (1923) The Collected Poems of D H Lawrence (1928) Pansies (1929) Nettles (1930) The Triumph of the Machine (1930) Last Poems (1932) Fire and other poems (1940) The Complete Poems of D H Lawrence (1964), ed. Vivian de Sola Pinto and F. Warren Roberts The White Horse (1964) D. H. Lawrence: Selected Poems (1972), ed. Keith Sagar Snake and Other Poems Eseji Movements in European history (1921) Psychoanalysis and the unconscious (1921) Fantasia of the unconscious (1922) Studies in classic American literature (1923) Reflections on the death of a porcupine and other essays (1925) Pornography and obscenity (1929) Assorted articles (1930) Apocalypse (1931) Phoenix: the posthumous papers of D H Lawrence (1936) Phoenix II: uncollected, unpublished and other prose works by D H Lawrence (1968) Putopisi Uredi Twilight in Italy and Other Essays (1916), edited by Paul Eggert. Cambridge University Press.1994. ISBN 978-0-521-26888-2.. Twilight in Italy paperback reissue, I.B.Tauris. 2015. ISBN 978-1-78076-965-3. Sea and Sardinia (1921), edited by Mara Kalnins. Cambridge University Press.1997. ISBN 978-0-521-24275-2. Mornings in Mexico and Other Essays (1927), edited by Virginia Crosswhite Hyde. Cambridge University Press.2009. ISBN 978-0-521-65292-6.. Sketches of Etruscan Places and other Italian essays (1932), edited by Simonetta de Filippis. Cambridge University Press.1992. ISBN 978-0-521-25253-9. D. H. Lorens u prevodima na srpski i hrvatski jezik Romani Lady Chatterley i njezin ljubavnik / D. H. Lawrence ; preveo s engleskoga Iso Velikanović. - Zagreb : Binoza. 1937. Sinovi i ljubavnici. Sv. 1-2 / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Kosmos. 1939. Sinovi i njihove ljubavi. Knj. 1-2 / D. H. Lawrence ; preveli Mira Jurkić-Šunjić i Mirko Jurkić ; uvod napisao Josip Torbarina. - Zagreb : Matica hrvatska. 1943. Zaljubljene žene. [Knj. 1-2] / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog originala Nenad Jovanović]. - Beograd : Omladina. 1954. Duga / David Herbert Lawrence ; [preveo Zlatko Gorjan]. - Zagreb : Zora. 1955. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lawrence ; [prevela s engleskog Tatjana Blažeković]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1955, 1975. Ljubavnik lady Chatterley / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1956, 1958, 1963, 1966, 1975. Bijeli paun / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Mladen Car]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1957, 1975. Prekršitelj / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskog Milivoj Mezzorana]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1960, 1975. Aronova palica / D.H. Lawrence ; preveo s engleskog Omer Lakomica. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1961. Sinovi i ljubavnici : roman / D. H. Lorens ; [preveo s engleskog Mihailo R. Stojović]. - Beograd : Prosveta. 1963, 1966. Izgubljena devojka. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Kaliopa Nikolajević]. - Cetinje : Obod. 1965. Duga / D. H. Lawrence ; [preveo s engleskoga Zlatko Gorjan]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Prva Lady Chatterley : (prva verzija romana „Ljubavnik Lady Chatterley“) / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; predgovor Frieda Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976, 1983. Zaljubljene žene. Knj. 1-2 / D. [David]H. H. [Herbert] Lawrence ; prevela s engleskoga Ljerka Radović. - Zagreb : Naprijed. 1976. Duga / David Herbert Lawrence ; preveo Zlatko Gorjan. - Zagreb : Liber. 1981. Ljubavnik Lady Chatterley / D. H. Lawrence ; preveo s engleskog Milivoj Mezzorana. - Split : Logos. 1983. Zaljubljene žene / D. [David] H. [Herbert] Lawrence ; preveo s engleskog Milosav Popadić ; predgovor Ivo Vidan. - Sarajevo : Veselin masleša. 1987. ISBN 978-86-21-00097-5. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod i predgovor Svetozar Ignjačević. - Beograd : Nolit. 1988. ISBN 978-86-19-01597-4. Ljubavnik ledi Četerli : roman, prva verzija / D.H. Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : BIGZ. 1990. ISBN 978-86-13-00407-3. Ljubavnik ledi Četerli : roman : prva verzija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Branko Vučićević. - Beograd : Draganić. 2004. ISBN 978-86-441-0545-9. Prva ledi Četerli / D. H. Lorens ; [prevod Marija Janić]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2004. ISBN 978-86-331-1689-3. Ljubavnik lejdi Četerli / Dejvid Herbert Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Podgorica . Daily Press.2005. ISBN 978-86-7706-069-5. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2179-8. Sinovi i ljubavnici. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2243-6. Sinovi i ljubavnici. knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2244-3. Beli paun. Knj. 1-2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2492-8. Duga. Knj. 1 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2541-3. Duga. Knj. 2 / D. H. Lorens ; [prevela Milica Pavlović]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2542-0. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjačević. - Beograd : Novosti. 2006. ISBN 978-86-7446-107-5. Sinovi i ljubavnici / D. H. Lorens ; [preveo Branislav Stanojević]. - Beograd : Zograf. 2007. ISBN 978-86-7578-175-2. Prekršilac / D. H. Lorens ; [prevod Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga. 2007. ISBN 978-86-331-3265-7. Ljubavnik ledi Četerli / Dejvid H. Lorens ; prevod Svetozar Ignjatović [i. e. Ignjačević]. - Novi Sad : Kuća dobre knjige. 2011. ISBN 978-86-87445-16-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. [Dejvid] H. [Herbert] Lawrence ; prevod s engleskog Svetozar M. Ignjačević. - Beograd : Plato. 2014. ISBN 978-86-447-0673-1. Ljubavnik ledi Četerli / D. H. Lorens ; prevod sa engleskog Svetozar M Ignjačević uz intervencije Zvezdane Šelmić. - Beograd : Vulkan izdavaštvo. 2016. ISBN 978-86-10-01777-9. Zbirke priča i priče u časopisima Uredi Žena koja je odjahala od kuće : roman / D. H. Lorens ; s engleskog Nik. B. Jovanović. - Beograd : Narodna knjižnica. [19??]. Sent Mor ; Devica i Ciganin / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Ranko Bugarski]. - Sarajevo : Džepna knjiga. 1959. Lisac i druge priče / Dejvid Herbert Lorens ; [s engleskog preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Sarajevo : Svjetlost. 1960. Čovjek koji je umro / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskog Mirjana i Dragan Vilke]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1962. Pruski oficir ; Lisac / D. H. Lorens ; [preveo Aleksandar V. Stefanović]. - Beograd : Rad. 1963, 1967. Djevica i ciganin / D. H. Lawrence ; [preveli s engleskoga [prvo i drugo delo] Mirjana i Dragan Vilke, [treće delo] Ante Lakoš]. - Rijeka : „Otokar Keršovani“. 1975. Čovek koji je umro / D. H. Lorens ; [s engleskog preveo Đorđe Krivokapić]. - Beograd : Rad. 1989. ISBN 978-86-09-00198-7. Pruski oficir i druge pripovetke / Dejvid Herbert Lorens ; preveo s engleskog Nikola Radosavljević ; predgovor Zoran Paunović. - Beograd : Nolit. 1997. ISBN 978-86-19-02158-6. Jedno drugom smo potrebni / H. D. Lorens ; sa engleskog prevela Vesna Dragojlov. - U: Krovovi. - God. 7, br. 27/28 (1992), str. 47-50. ISSN 0353-6351 Kćer trgovca konjima / D. H. Lorens ; [s engleskog prevela Bojana Ranković]. - Beograd : Rad. 2000. ISBN 978-86-09-00700-2. Slijepac / Dejvid Herbert Lorens ; prevela Marija Knežević. - U: Stvaranje. - Vol. 56, br. 1/3 (2001), str. 34-52. ISSN 0039-422X Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - Beograd : Politika : Narodna knjiga. 2005. ISBN 978-86-331-2126-2. Devica i ciganin / D. H. Lorens ; [prevela Ana Peković]. - 2. izd. - Beograd : Narodna knjiga - Alfa. 2007. ISBN 978-86-331-3273-2. Žena koja je odjahala od kuće / Dejvid Herbert Lorens ; [preveo Nikola Jovanović]. - Beograd : Alma. 2010. ISBN 978-86-7974-159-2. Poezija Uredi Ribe / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Ivana Milankova. - U: Gradina. - God. 26, br. 6 (1989), str. 109-113. ISSN 0436-2616 Poezija D. H. Lorens ; s eng. prev. Mirko Magarašević. - Sadrži: Morska liga, Argonauti, Životna bitka, Usamljenost, Po gradovima, Pansies, Budimo ljudi... i dr. — U: Mostovi. - 21, 3/4 (1990), str. 111-119. ISSN 0350-6525 Brod smrti / D. H. Lorens ; prevela s engleskog Tatjana Risojević. - Sadrži: Mala kornjača, Početak, kraj i Brod smrti. — U: Reč. - God. 3, br. 23/24 (1996), str. 78-83. ISSN 0354-5288 Dok je život bujao / D. H. Lorens ; prev. i belješka Tatjana Risojević. - Sadrži: Zadušnice, Kolibri, More, Kako su odvratni buržuji ... i dr. — U: Sveske. - God. 9, br. 33/34 (1997), str. 182-185. ISSN 0353-5525 Labud / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Raša Livada. - Tematski blok: Mala antologija pesama o labudu. — U: Međaj. - [God. 20], br. 46 (2000), str. 6. ISSN 0351-5451 Poezija / D. H. [Dejvid Herbert] Lorens ; prevela i pogovor napisala Tatjana Lozanovska. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2002. Glasovir / Dejvid Herbert Lorens ; odabrao, prepjevao i priredio, bilješke i biografske podatke napisao Robert G. Tillы. - Nadređeni stv. nasl.: Anglo-američke poetike. — U: Kvartal. - Br. 1 (2003), str. 54. ISSN 1451-6772 Zeleno / Dejvid Herbert Lorens ; priredio i preveo Nikola Živanović. - (Antologija imažističke poezije). - U: Gradina. - God. 45, br. 29/30 (2009), str. 143-145. ISSN 0436-2616 U čamcu ; Pismo iz grada: sivim martovskim jutrom ; Posle opere ; Palimpsest sutona / Dejvid Herbert Lorens ; [izbor, beleška i prevod Vladimir Jagličić]. - U: Lipar. - God. 10, br. 38/40 (2009), str. 450-451. ISSN 1450-8338 Hladnoća u ljubavi / D. H. Lorens ; prevela Tatjana Lozanovska. - U: Da dopletem venac započeti : panorama poezije / priredio Nenad Grujičić. - Sremski Karlovci : Brankovo kolo. 2013. ISBN 978-86-85203-86-2. str. 34-35. Eseji Uredi Pornografija i opscenost / D.[David] H.[Herbert] Lorens. — U: Savremenik. - God. 13, knj. 25, br. 2 (februar 1967), str. 97-110. ISSN 0036-519X Tajne feniksa : odabrani eseji / D.H. Lorens ; izbor Mirko Magarašević ; prevod David Albahari ... et al. - Beograd : Rad. 1977. Poov „Pad kuće Ašer“ / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevela Danica Šterić. - Odlomak iz knjige D. H. Lorensa Studies in Classic American Literature, objavljene 1923 god. — U: Gradina. - God. 24, br. 1 (1989), str. 70-73. ISSN 0436-2616 Apokalipsa / D. H. Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Grafos. 1989. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Beograd : Rad. 1996. ISBN 978-86-09-00415-5. Apokalipsa / D. H. Lorens ; [preveo Jovica Aćin]. - Nova Pazova : Bonart. 2002. ISBN 978-86-503-0075-6. Apokalipsa / Dejvid Herbert Lorens ; preveo Jovica Aćin. - Beograd : Službeni glasnik. 2009. ISBN 978-86-519-0156-3. Sezanova borba / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog jezika preveo Milovan Novaković. – Odlmak iz Introduction to these Paintings; D. H. Lawrence, Late Essays and Articles. Cambridge University Press.1994. str. 201-215.. - U: Gradina. - God. 61, br. 66/67 (2015), str. 286-297. ISSN 0436-2616 Putopisi Uredi Suton nad Italijom / Dejvid Herbert Lorens ; s engleskog prevela Marija Knežević. - Nikšić : Jasen. 2001. Etrurska mjesta / Dejvid Herbert Lorens ; sa engleskog prevele i predgovor napisale Marija Knežević i Aleksandra Nikčević-Batrićević. - Podgorica : Oktoih. 2005. ISBN 978-86-7659-346-0. Italija / Dejvid Herbert Lorens ; preveo sa engleskog Milan Miletić. - Beograd : Službeni glasnik. 2012. ISBN 978-86-519-0473-1. Etrurske naseobine / D. H. Lorens ; preveo Milan Miletić. - Beograd : Bukefal E. O. N. 2016. ISBN 978-86-89107-73-9. Jutra u Meksiku / D. H. Lorens ; preveli sa engleskog Angelina Mišina i Pavle Rak. - Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K. 2018. ISBN 978-86-89901-37-5. MG30

MODERNA I NJENA MIMIKRIJA U POSTMODERNI Jansa Melvinger RETKO -2003 godina -Zagreb -370 stranica - vrlo dobro ocuvana ,sadrzaj je cist ,ima samo posveta na najavnoj stranici U knjigu Moderna i njena mimikrija u postmoderni uvrštene su inter-tekstualne usporedbe kojima Jasna Melvinger s otkrivalačkim vervom osvjetljava pojedine apartne aspekte, i onih, književnopovijesne, već, odavno, pomno situiranih djela, ali i druga čitanja kojima autorica sa živim zanimanjem nastoji proniknuti u, često, ezo-terijski neprozirne pjesničke izričaje novijih pisaca, s čijih palimsesta, dakako, nisu ostrugani baš svi tragovi, ne samo utopijskoga projekta moderne. Poetičke rasprave dobro uklopljene u ovu knjigu, prinos su Jasne Melvinger lingvistički egzaktnome istraživanju, uglavnom fonoloških, kako fo-nemskih tako i prozodijskih svojstava stiha i pjesme. U tome svome, nužno interdisciplinarnome, znanstvenome području ukazuje se upravo na ona mjerila i parametre bez usporedbe kojih je teško prosuđivati, ne, samo, o strukturnoj organiziranosti djela, promatranog, ne, baš, ni iz čisto formalnog, a još manje formalistički suženoga rakursa, i u njegovim književnim, kontekstualnim referencijama. Kako navodi Milovan Miković: «Pjesništvo J. Melvinger nadasve je lirski intonirano, sklona je elegičnosti i introspekciji, a stihovi su joj profinjeno-sofisticirane intertekstualne tvorevine u koje, ponirući prema petrovaradinsko-srijemskoj jezičnoj zbilji – iz nje je izrasla – interpolira prošlo i sadašnje vrijeme, uspostavljajući pokidane niti između nepotrošene poetike srijemskohrvatskoga govornoga idioma i standardnoga hrvatskoga jezika. Stoga je, primjerice, Vaga s anđelima sretan susret pjesničkog i djela jezikoznalca, što će s knjigom pjesama Ta renesansa, ne još kao posljednja šansa, vjerojatno za dugo još, biti nenadmašiv primjer suvremene hrvatske stihostilistike. U njima nam daruje svoje ispitivačke, versifikacijske i artificijelne ritmometričke tvorbe, koje sa svakim novim čitanjem nude i otkrivaju, u ničim sputanoj igri, s pomjerenim i neočekivanim račvanjem, višesmjerne i mnogoznačne pjesničke slike svijeta. U Dunavskoj klepsidri, pak, rijeka zadobiva značaj neprikosnovene odrednice zavičajne ljubavi, a život u njezinu ozračju promatran iz davnašnjih i današnjih zbivanja melankolični i blagohumorni lirski fluid. Stihovi J. Melvinger ovjekovječuje drevnost, tišinu i spokoj petrovaradinskih ulica, objelodanjujući njeno neponištivo osjećanje svijeta Zastupljena je u više antologija i izbora, a pjesme su joj prevođene na albanski, engleski, francuski, mađarski, rumunjski, rusinski, slovački, slovenski, talijanski i turski. Za svoje je radove nagrađivana konkursnom nagradom Društva književnika Vojvodine, Oktobarskom nagradom Novog Sada, Poveljom DHK Visoka žuta žita, nagradom Goranovo proljeće i drugim visokim priznanjima. Živi i radi u Petrovaradinu». Pišući o pjesništvu Jasne Melvinger Mile Stojić, među ostalim navodi: «U svome već polustoljetnom književnom životu, Jasna Melvinger objavila je cijelo jedno brdo knjiga. Prominentna književna znanstvenica, jezikoslovka, Literaturwissenschaftlerin, teoretičarka moderne, profesorica na sveučilišnim katedrama u Novom Sadu i Osijeku, najmanje je, izgleda, pisala pjesme – tiskala je jedanaest pjesničkih knjiga u razdoblju od 1958. godine do danas. Vjerujući da je poezija čisti ekstrakt jezika, što se drži u malim kristalnim posudama, ova je autorica ostvarila djelo upečatljivoga lirizma i refleksije, djelo kakvom nema slična u modernome hrvatskom pjesništvu. Skrasivši se u vlastitim tihim oazama, u školjkama intime, koje bruje nekom davnom i samo istančanom uhu dostupnom muzikom, Jasna Melvinger veličanstveno konstituira onu bachelardovsku poetiku prostora, u kome dozrijevaju noći, dozrijeva očaj». sadržaj : Pragmatičke odlike jezika Antuna Matije Relkovića u djelu Satir iliti divji čovik. Fonološki aspekti Kranjčevićeve rime Srokovni citati u razdoblju hrvatske moderne Matošev polemički pjesnički dijalog s Vidrićem. Opet o Matoševim i drugim rimama. Cvijeće, dragulji i uzleti Todora Manojlovića Duboke aliteracije kao koheziona sila u slobodnome stihu Antuna Branka Šimića. Ženski likovi u krležinu romanu Povratak Filipa Latinovicza San i čin Filipa Latinovicza ili kako spasiti Europina bika Prozodijske duljine u stihovima Dragutina Tadijanovića Mladi Kaštelan i srpski nadrealisti: Davičo i Dedinac. Polifonija u stihu Jure Kaštelana Narodni stih u kaštelanovim Tifusarima. Sintaktička, asintaktička i ostala opkoračenja u suvremenom hrvatskome pjesništvu Nikola Šop u pjesničkom zrcalu Slavka Mihalića Jadranska tema Zvonimira Mrkonjića Jezik kao sabiralište pjesničkih značenja u Zimskom izveštaju Jovana Zivlaka Banalno i sakralno vrijeme u stihovima Vićazoslava Hronjeca Četiri godišnja doba u paklu Mile Stojića Zavičajna ikavica Vojislava Sekelja izvornoga smisla ili klas i talas kao utopija izvornog smisla Dionizijska zbilja Avaških godina Milovana Mikovića Indeks. Bilješka O autorici Jasna Melvinger je svojim djelima zastupljena u antologiji hrvatskog pjesništva Skupljena baština, Zagreb, 1993., što ju je priredio prof. dr. sc. Stijepo Mijović Kočan, nadalje u antologiji Roman u književnosti Hrvata u Vojvodini, priredio ju je Milovan Miković, Osijek, 2008., te u antologiji poezije nacionalnih manjina u Srbiji Trajnik, Smederevo, 2009. prireditelj Risto Vasilevski [1]. Prinos njezina «pisma» u prozi djelima vojvođanskih Hrvata, uz romane koje su napisale Mara Švel-Gamiršek, Mara Đorđević Malagurski i Marica Vujković. [2], razmatra u tekstu «Mi više ne postojimo?» književnik Milovan Miković, raščlanjujući roman «Bezdan» (2006.) Željke Zelić. Članica je Društva hrvatskih književnika i Društva književnika Vojvodine. Dobila je prvu nagradu Ilija Okrugić Srijemac za priređivanje, obradu i objelodanjivanje četiri djela Ilije Okrugića Srijemca ("Lirika", "Tri povijesne drame, Miroslava ili borba ljubavi pri opsadi otoka Kandije", "Šaljive poeme" i "Hunjkava komedija").[3] ( gornja mala ladnica ,u sobi ,bela)

KZ NS dobro očuvana na nekoliko mesta podvučen tekst O knjizi Upanišade (sanskrit: उपनिषद् upaniṣad - sedeti kraj[1]) su hinduistički spisi koji se smatraju dijelom Veda. Za njih se koristi izraz vedānta (`kraj/kulminacija Veda`). Upanišade su drevni sanskritski tekstovi koji sadrže neke od centralnih filozofskih koncepata i ideja hinduizma, deo kojih je zajednički sa religioznim tradicijama kao što su budizam i džainizam.[2][3][4] One su deo veda kojima se nastoji da se sadržina filozofski obrazloži. Najstarije Upanišade potiču iz predbudističkog, a mlađe iz hrišćanskog doba. Upanišade su između 700. i 500. p. n. e. satstavljali šumski asketi kao završne delove Veda. Poznate su i kao šruti, odnosno tekstovi „za slušanje“ i skoro sva njihova učenja u dijaloškoj su formi. Značenje reči upanišada je „sedeći dole pored“ gurua koji prenosi svoja učenja. Zapisano je više od stotinu kompilacija ovih dijaloga, mada je samo njih trinaest prihvaćeno za smriti, odnosno svete spise. Upanišade raspravljaju o odnosu pojedinca i svemira, o prirodi univerzalne duše, o značenju života i prirodi života posle smrti. Upanišade su prvi tekstovi poštovani među Indijcima koji označavaju ideju da jedno nepromenjivo sopstvo prelazi iz jednog tela u drugo, i to u zavisnosti od postupaka. Tako dobri postupci donose dobre plodove, a loši rezultiraju budućom reinkarnacijom.... posveta

Izdavač: Prosvjeta, Zagreb, 1981 221 str, tvrdi povez Istraživanje fenomena tik do smrti Raymond Moody je „otac“ modernog NDE (Near Death Ekperience) pokreta, a njegovo pionirsko delo Život posle života transformisalo je svet, revolucionišući način na koji razmišljamo o smrti i onome što leži iza nje. Prvobitno objavljena 1975. godine, to je revolucionarna studija o stotinu ljudi koji su doživeli „kliničku smrt“ i oživeli, i koji svojim rečima govore šta leži iza smrti. Život posle života upoznao nas je sa konceptima – uključujući jarku svetlost, tunel, prisustvo voljenih koji čekaju na drugoj strani – koji su postali kulturni memovi i oblikovali nebrojene predstave čitalaca o kraju života i značenju smrti. Raimond A. Moodi Jr. (rođen 30. juna 1944.) je američki filozof, psihijatar, lekar i pisac, najpoznatiji po svojim knjigama o zagrobnom životu i iskustvima blizu smrti (NDE), terminu koji je skovao 1975. bestseler knjiga Život posle života.[1] Njegovo istraživanje ima za cilj da istraži šta se dešava kada osoba umre.[2] On je naširoko objavljivao svoje stavove o onome što on naziva psihologijom iskustva bliske smrti...

Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Naslov Iz stranih književnosti. 2 / Isidora Sekulić ; [za štampu priredili Miodrag Pavlović, Živorad Stojković] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina štampano 1962 Izdavanje i proizvodnja [Novi Sad] : Matica srpska, štampano 1962 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 483 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stojković, Živorad Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Zbirka Sabrana dela Isidore Sekulić ; ǂknj. ǂ8 ISBN (Pl.) Napomene Str. 447-481: Napomene / Ž. S. [Živorad Stojković]. Predmetne odrednice Hopkins, Džerard Menli, 1844-1889 Frans, Anatol, 1844-1924 Arcibašev, Mihail Petrovič, 1878-1927 Gorki, Maksim, 1868-1936 Santajana, Džordž, 1863-1952 Rilke, Rajner Marija, 1875-1926 Rasel, Bertrand, 1872-1969 Valeri, Pol, 1871-1945 Pirandelo, Luiđi, 1867-1936 Golsvordi, Džon, 1867-1933 O`Nil, Judžin, 1888-1953 Tagore, Rabindranat, 1861-1941 Meano, Čezare, 1899- Bremon, Anri, 1865-1933 Vulf, Virdžinija, 1882-1941 Lagerlef, Selma, 1858-1940 Šo, Džordž Bernard, 1856-1950 Šolc, Vilhelm fon, 1874-1969 Žirodu, Žan, 1882-1944 Monterlan, Anri de, 1896-1972 Malro, Andre, 1901-1976 Pristli, Džon Bojnton, 1894-1984 Merš, Maksans van der, 1907-1951 Haksli, Oldos, 1894-1963 Tomas, Dilen, 1914-1953 Man, Tomas, 1875-1955 Sagan, Fransoaz, 1935- Enrajt, Denis Džozef, 1920- Svetska književnost SADRŽAJ Problem kritike i kritičarskih talenata Hopkins Anatol Frans Arcibašev: Demon i odmazda; Gorki: Jadikovka Beleška o trojici Rajner Maria Rilke: Malte Laurids Brigge’s Aufzeichnungen P. M. Rilke: Pisma jednom mladom pesniku Pol Valeri Sablasna moć Rusije Maksim Gorki Luiđi Pirandelo Pirandelo napušta Evropu Luiđi Pirandelo sa Henrikom IV Problem relativiteta kod Pirandela Problem lepote u delu Džona Golsvordija O’Nil: Ana Kristi Poezija Rabindranata Tagore Oko jedne pesme pobednika liričara Opat Bremon Ka problemu kritičara Virdžinija Vulf Umrla je Selma Lagerlef Bernard Šo, o „tajni” svoga pesnika u komadu Kandida Oko Šoove Kandide u Beogradu Roman o Jovanu Kapistranu Poslušnost, u dvema knjigama Francuske varijacije André Malraux: La voie royale B. Priestley: The good companions Maksans van der Mert: Beleg božji Punkt kontrapunkt Pogled u englesku poeziju Pogled u engleske časopise i prozu Nepoetične vesti o poeziji u Engleskoj i Americi Umro je Dilan Tomas Sve divljenja dostojno, ali... Fransoaz Sagan, nagrada kritičara; i dalje Jedna pesma D. Dž. Enrajta Iz američke poezije Medijum poezije DODATAK Pol Valeri NAPOMENE Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 – Beograd, 5. april 1958) je bila srpska književnica, akademik i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine. Posle toga radila je u Šapcu (1909–1912) i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije. Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine. Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole. Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) – pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) – putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) – roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1–3 (1941) – eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956). MG117

U dobrom stanju MIŠLJENJA I VEROVANJA, GISTAV L`BON Mišljenja i verovanja / Gistav L` Bon ; [preveo Blagoje D. Marković] Jezik srpski Godina 1995 Izdanje [2. izd.] Novi Sad : Papirus : Trgokom, 1995 (Novi Sad : Futura) Fizički opis 261 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Marković, Blagoje D. Zbirka Edicija Psihosociologija ; knj. 3 Socijalna psihologija iz sadržaja : problemi verovanja i saznanja , klasifikacija logički oblici koji upravljaju mišljenjima i verovanjima, različiti logički oblici koji upravljaju mišljenjima i verovanjima, sukobi različitih logičkih oblika , individualna mišljenja i verovanja, kolektivna mišljenja i verovanja, rasprostiranje mišljenja, život verovanja, ekserimentalna istraživanja o formiranju verovanja svesnim i nesvesnim fenomenima, otkud verovanja poniču , - problemi verovanja i saznanja 1 klasifikacija logički oblici koji upravljaju mišljenjima i verovanjima-teškoće problemas verovanja, -u čemu se verovanje razlikuje od saznanja, ... psihološka oblast mišljenja i verovanja- veliki pokretači aktivnosti bića: zadovoljstvo i bol, -uloge zadovoljstva i bola, diskontinuitivni karakter zadovoljstva i bola, želja kao posledica zadovoljstva i bola, zadovoljstvo u perspektivi, nada, regulator zadovoljstva i bola, navika... 2 variranje osetljivosti kao elementi individualnog i socijalnog života:-granice variranja osetljivosti prema zadovoljstvu i bolu , ..uloga ovih variranja u kolektivnom životu, variranja ideala i verovanja, stvorenih kolebanjem u kolektivnom životu, .... -sfere životnih i psiholoških delatnosti -svesni i nesvesni život -afektivno ja i intelektualno ja -elementi ličnosti. kombinacija osećanja, koja sačinjavaju karakter Gustav Le Bon (1841-1931), francuski psiholog, sociolog i lekar, jedan je od prvih koji je obrađivao problem masa sa sociološko-psihološkog stanovišta, Jedan od najglavnijih problema postavljenih u početku ovoga dela, bio je: Otkuda dolazi da su verovanja, koja se ne bi mogla pravdati nikakvim racionalnim argumentom, bez teškoća usvajali i najprosvećeniji duhovi svih vekova. Dokle god je psihologija smatrala verovanje voljnim i racionalnim, s proučavanjem ovakvog problema se nije moglo početi. Izvršiti analizu elemenata iz kojih se stvara verovanje, pokazati da je ono nesvesno i da se zasniva pod uticajem mističnih i afektivnih elemenata, nezavisnih od razuma i volje, značilo bi dati traženo rešenje u njegovim glavnim potezima. No nije samo ovo objašnjenje dovoljno. Ako razum ne stvara verovanje, on o njemu može barem diskutovati i otkriti njegove zabludne strane. Zašto, međutim, i pored najsjajnijih dokaza, verovanje uspeva da se nametne?

Henrik Markjevič Nauka o književnostiTvrdi povezIzdavač NolitKnjiga Henrika Markjeviča, redov­nog profesora Jagjelonskog univerzi­teta u Krakovu, predstavlja pokušaj analize i razvijanja osnovnih pojmo­va marksističke nauke o književno­sti. Pri tome on krajnje nedogmatično i otvoreno stupa u dijalog sa drugim savremenim pravcima književnoteorijskih istraživanja, spreman da i iz nemarksističkih književnoteorijskih pravaca preuzme ono što po njegovom uverenju predstavlja stva­ran doprinos savremenom proučava­nju književnosti. Treba priznati da marksistička književna kritika i teo­rija književnosti nije uvek bila spremna za takav dijalog, bez koga je nemoguće danas izgraditi jednu marksističku nauku o književnosti, spremnu da relevantno govori o osnovnim problemima književnoteorijskog proučavanja. U tom pogledu, knjiga profesora Markjeviča ima izuzetan značaj kao pokušaj da se na širokoj osnovi modernog teorij­skog proučavanja književnosti iz­gradi jedna otvorena marksistička nauka o književnosti.Nolit 1974.390 strana, tvrdi platneni povezHenrik Markievicz, prvobitno Herman Markievicz (rođen 16. novembra 1922. u Krakovu, umro 31. oktobra 2013, tamo [1]) - poljski filolog, profesor humanističkih nauka (1956), teoretičar i istoričar književnosti, od 1956 profesor Jagelonskog univerziteta u 1989–2002 glavni urednik Poljskog biografskog rečnikaRođen je u Krakovu u asimiliranoj jevrejskoj porodici, kao sin Adolfa (Abraham) Markievicz i Debora Leia rođena Horovitz.Profesor Jagelonskog univerziteta, aktivni član Poljske akademije nauka i nauka, stvarni član Poljske akademije nauka, bivši direktor Instituta za poljsku filologiju (danas Fakultet za poljske studije) Jagelonskog univerziteta. Bavio se istorijom poljske književnosti u godinama 1864–1939, teorijom literature, metodologijom literarnog istraživanja, istorijom književnosti i književnom kritikom. U godinama 1946-1948 pripadao je Poljskoj radničkoj stranci, a od 1948. godine PZPR [2]. 1953. godine potpisao je rezoluciju ZLP-a o suđenju u Krakovu.Dugo godina zamjenik glavnog urednika `Dziennik Literature` i urednik Poljskog biografskog rječnika, urednik serije `Biblioteka književnih studija`, član glavnog urednika `Slika poljske književnosti 19. i 20. stoljeća`.Sahranjen je 7. novembra 2013. godine na vojnom groblju u ul. Prandoti u Krakovu. Njegov sin Riszard Markievicz je profesor pravnih nauka, dugi niz godina šef Katedre (ranije Instituta) za intelektualno vlasništvo Jagelonskog univerziteta [3].publikacijePrus i Jeromski (1954, 1964)Tradicije i revizije (1957)monografija o literaturi pozitivizma:Literatura pozitivizma, 1986Pozitivizam, 1978, 1999radi iz oblasti književne teorije i metodologije književnosti:Glavni problemi znanja o književnosti, 1965Umetnost interpretacije, 1971Stari i novi preseci i aproksimacije, 1976Dimenzije književnog dela, 1984Literatura i njeno okruženje, 1989Teorija romana u inostranstvu, 1995Poljske teorije romana, 1998radovi iz istorije nauke o književnosti i književne kritike:Poljske studije književnosti, 1981Književna svest, 1985Koautor (zajedno sa Andžejem Romanovskim) rečnika krilaticanih reči (druga serija - 1998). Izabrana dela Henrika Markievicza pojavila su se u šest svezaka u periodu 1995-1998.Bio je takođe autor autobiografske knjige Moja poljska biografija - sa istorijom u pozadini (2002), dopunjene intervjuom Barbare Šopienske.Ordenima, nagradama i nagradama2000. godine odlikovan je Komandnim krstom Zvezdom reda Polonia Restituta [4]. U januaru 2007. godine nagrađena je Zlatnom medaljom za zasluge u kulturi - Gloria Artis [5]. U junu 2001. godine, biografska knjiga „Boi-Zelenski“ dobila je nagradu „Krakovska knjiga meseca“. 2010. godine dobio je specijalnu počasnu nagradu od Kazimierz Viki [6]. Počasni doktorat Pedagoškog univerziteta (trenutno Pedagoški univerzitet) u Krakovu (1996) i Univerziteta u Gdanjsku (1996)strukturalizam americka francuska nova kritika velek i voren teorija knjizevnosti kriticki pojmovi avangarda semiotika poljska poljski mukarzovski roman jakobson formalizam4/7

Henrik Markjevič Nauka o književnostiTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač NolitBiblioteka Književnost i civilizacijaKnjiga Henrika Markjeviča, redov­nog profesora Jagjelonskog univerzi­teta u Krakovu, predstavlja pokušaj analize i razvijanja osnovnih pojmo­va marksističke nauke o književno­sti. Pri tome on krajnje nedogmatično i otvoreno stupa u dijalog sa drugim savremenim pravcima književnoteorijskih istraživanja, spreman da i iz nemarksističkih književnoteorijskih pravaca preuzme ono što po njegovom uverenju predstavlja stva­ran doprinos savremenom proučava­nju književnosti. Treba priznati da marksistička književna kritika i teo­rija književnosti nije uvek bila spremna za takav dijalog, bez koga je nemoguće danas izgraditi jednu marksističku nauku o književnosti, spremnu da relevantno govori o osnovnim problemima književnoteorijskog proučavanja. U tom pogledu, knjiga profesora Markjeviča ima izuzetan značaj kao pokušaj da se na širokoj osnovi modernog teorij­skog proučavanja književnosti iz­gradi jedna otvorena marksistička nauka o književnosti.Nolit 1974.390 strana, tvrdi platneni povezHenrik Markievicz, prvobitno Herman Markievicz (rođen 16. novembra 1922. u Krakovu, umro 31. oktobra 2013, tamo [1]) - poljski filolog, profesor humanističkih nauka (1956), teoretičar i istoričar književnosti, od 1956 profesor Jagelonskog univerziteta u 1989–2002 glavni urednik Poljskog biografskog rečnikaRođen je u Krakovu u asimiliranoj jevrejskoj porodici, kao sin Adolfa (Abraham) Markievicz i Debora Leia rođena Horovitz.Profesor Jagelonskog univerziteta, aktivni član Poljske akademije nauka i nauka, stvarni član Poljske akademije nauka, bivši direktor Instituta za poljsku filologiju (danas Fakultet za poljske studije) Jagelonskog univerziteta. Bavio se istorijom poljske književnosti u godinama 1864–1939, teorijom literature, metodologijom literarnog istraživanja, istorijom književnosti i književnom kritikom. U godinama 1946-1948 pripadao je Poljskoj radničkoj stranci, a od 1948. godine PZPR [2]. 1953. godine potpisao je rezoluciju ZLP-a o suđenju u Krakovu.Dugo godina zamjenik glavnog urednika `Dziennik Literature` i urednik Poljskog biografskog rječnika, urednik serije `Biblioteka književnih studija`, član glavnog urednika `Slika poljske književnosti 19. i 20. stoljeća`.Sahranjen je 7. novembra 2013. godine na vojnom groblju u ul. Prandoti u Krakovu. Njegov sin Riszard Markievicz je profesor pravnih nauka, dugi niz godina šef Katedre (ranije Instituta) za intelektualno vlasništvo Jagelonskog univerziteta [3].publikacijePrus i Jeromski (1954, 1964)Tradicije i revizije (1957)monografija o literaturi pozitivizma:Literatura pozitivizma, 1986Pozitivizam, 1978, 1999radi iz oblasti književne teorije i metodologije književnosti:Glavni problemi znanja o književnosti, 1965Umetnost interpretacije, 1971Stari i novi preseci i aproksimacije, 1976Dimenzije književnog dela, 1984Literatura i njeno okruženje, 1989Teorija romana u inostranstvu, 1995Poljske teorije romana, 1998radovi iz istorije nauke o književnosti i književne kritike:Poljske studije književnosti, 1981Književna svest, 1985Koautor (zajedno sa Andžejem Romanovskim) rečnika krilaticanih reči (druga serija - 1998). Izabrana dela Henrika Markievicza pojavila su se u šest svezaka u periodu 1995-1998.Bio je takođe autor autobiografske knjige Moja poljska biografija - sa istorijom u pozadini (2002), dopunjene intervjuom Barbare Šopienske.Ordenima, nagradama i nagradama2000. godine odlikovan je Komandnim krstom Zvezdom reda Polonia Restituta [4]. U januaru 2007. godine nagrađena je Zlatnom medaljom za zasluge u kulturi - Gloria Artis [5]. U junu 2001. godine, biografska knjiga „Boi-Zelenski“ dobila je nagradu „Krakovska knjiga meseca“. 2010. godine dobio je specijalnu počasnu nagradu od Kazimierz Viki [6]. Počasni doktorat Pedagoškog univerziteta (trenutno Pedagoški univerzitet) u Krakovu (1996) i Univerziteta u Gdanjsku (1996)strukturalizam americka francuska nova kritika velek i voren teorija knjizevnosti kriticki pojmovi avangarda semiotika poljska poljski mukarzovski roman jakobson formalizam4/7

Henrik Markjevič Nauka o književnostiTvrdi povez sa zaštitnim omotomIzdavač NolitBiblioteka Književnost i civilizacijaKnjiga Henrika Markjeviča, redov­nog profesora Jagjelonskog univerzi­teta u Krakovu, predstavlja pokušaj analize i razvijanja osnovnih pojmo­va marksističke nauke o književno­sti. Pri tome on krajnje nedogmatično i otvoreno stupa u dijalog sa drugim savremenim pravcima književnoteorijskih istraživanja, spreman da i iz nemarksističkih književnoteorijskih pravaca preuzme ono što po njegovom uverenju predstavlja stva­ran doprinos savremenom proučava­nju književnosti. Treba priznati da marksistička književna kritika i teo­rija književnosti nije uvek bila spremna za takav dijalog, bez koga je nemoguće danas izgraditi jednu marksističku nauku o književnosti, spremnu da relevantno govori o osnovnim problemima književnoteorijskog proučavanja. U tom pogledu, knjiga profesora Markjeviča ima izuzetan značaj kao pokušaj da se na širokoj osnovi modernog teorij­skog proučavanja književnosti iz­gradi jedna otvorena marksistička nauka o književnosti.Nolit 1974.390 strana, tvrdi platneni povezHenrik Markievicz, prvobitno Herman Markievicz (rođen 16. novembra 1922. u Krakovu, umro 31. oktobra 2013, tamo [1]) - poljski filolog, profesor humanističkih nauka (1956), teoretičar i istoričar književnosti, od 1956 profesor Jagelonskog univerziteta u 1989–2002 glavni urednik Poljskog biografskog rečnikaRođen je u Krakovu u asimiliranoj jevrejskoj porodici, kao sin Adolfa (Abraham) Markievicz i Debora Leia rođena Horovitz.Profesor Jagelonskog univerziteta, aktivni član Poljske akademije nauka i nauka, stvarni član Poljske akademije nauka, bivši direktor Instituta za poljsku filologiju (danas Fakultet za poljske studije) Jagelonskog univerziteta. Bavio se istorijom poljske književnosti u godinama 1864–1939, teorijom literature, metodologijom literarnog istraživanja, istorijom književnosti i književnom kritikom. U godinama 1946-1948 pripadao je Poljskoj radničkoj stranci, a od 1948. godine PZPR [2]. 1953. godine potpisao je rezoluciju ZLP-a o suđenju u Krakovu.Dugo godina zamjenik glavnog urednika `Dziennik Literature` i urednik Poljskog biografskog rječnika, urednik serije `Biblioteka književnih studija`, član glavnog urednika `Slika poljske književnosti 19. i 20. stoljeća`.Sahranjen je 7. novembra 2013. godine na vojnom groblju u ul. Prandoti u Krakovu. Njegov sin Riszard Markievicz je profesor pravnih nauka, dugi niz godina šef Katedre (ranije Instituta) za intelektualno vlasništvo Jagelonskog univerziteta [3].publikacijePrus i Jeromski (1954, 1964)Tradicije i revizije (1957)monografija o literaturi pozitivizma:Literatura pozitivizma, 1986Pozitivizam, 1978, 1999radi iz oblasti književne teorije i metodologije književnosti:Glavni problemi znanja o književnosti, 1965Umetnost interpretacije, 1971Stari i novi preseci i aproksimacije, 1976Dimenzije književnog dela, 1984Literatura i njeno okruženje, 1989Teorija romana u inostranstvu, 1995Poljske teorije romana, 1998radovi iz istorije nauke o književnosti i književne kritike:Poljske studije književnosti, 1981Književna svest, 1985Koautor (zajedno sa Andžejem Romanovskim) rečnika krilaticanih reči (druga serija - 1998). Izabrana dela Henrika Markievicza pojavila su se u šest svezaka u periodu 1995-1998.Bio je takođe autor autobiografske knjige Moja poljska biografija - sa istorijom u pozadini (2002), dopunjene intervjuom Barbare Šopienske.Ordenima, nagradama i nagradama2000. godine odlikovan je Komandnim krstom Zvezdom reda Polonia Restituta [4]. U januaru 2007. godine nagrađena je Zlatnom medaljom za zasluge u kulturi - Gloria Artis [5]. U junu 2001. godine, biografska knjiga „Boi-Zelenski“ dobila je nagradu „Krakovska knjiga meseca“. 2010. godine dobio je specijalnu počasnu nagradu od Kazimierz Viki [6]. Počasni doktorat Pedagoškog univerziteta (trenutno Pedagoški univerzitet) u Krakovu (1996) i Univerziteta u Gdanjsku (1996)strukturalizam americka francuska nova kritika velek i voren teorija knjizevnosti kriticki pojmovi avangarda semiotika poljska poljski mukarzovski roman jakobson formalizam4/7

Milija Stranišić : TOKOVI REVOLUCIJE U CRNOJ GORI II knjiga , Centar za marksističko obrazovanje Nikola Kovačević Nikšić 1984, str. 264. Sadržaj na slici. Očuvanost 4-. Milija Stanišić, general-potpukovnik Rođen je 9. novembra 1921. godine u Vinićima kod Danilovgrada u svešteničkoj porodici Cvjetka Stanišića. Umro je 2012. godine. Gimnaziju je učio u Nikšiću i na Cetinju. Stanišić je kao 16-godišnjak postao član SKOJ 1937. godine, a kao student na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1.maja 1940. godine postao je član KPJ. Na fakultetu je bio član partijskog rukovodstva i član Akcionog odbora studentskih stručnih udruženja. Zbog revolucionarnih aktivnosti više puta je hapšen. Učestvovao je u pripremi 13-julskog ustanka 1941. godine na području Nikšića. Bio je instruktor Sreskog komiteta KPJ Nikšić, komesar čete i sekretar partijske organizacije bataljona u Nikšićkom odredu. Kao komesar čete učestvovao je u bici na Pljevlja 1. decembra 1941. godine. Stanišić je potom bio komesar 1. udarnog hercegovačko-crnogorskog bataljona i Sjevernohercegovačkog odreda. Od avgusta 1942. godine bio je komesar bataljona u 10. hercegovačkoj brigadi,sa tog položaja odlazi na liječenje. Po povratku bio je komesar 5. 3. i 2. dalmatinske brigade, 3. sandžačke brigade potom rukovodilac politodjela 4. proleterske brigade od juna do septembra 1944. godine. Stanišić je nakon toga postavljen za komesara 3. proleterske sandžačke brigade. Komesar Stanišić je od juna 1944. godine postavljen za komesara 4. proleterske crnogorske brigade, od septembra 1944. godine je komesar 46. srpske, a od decembra komesar 2. proleterske divizije. Na II kongresu USAO Crne Gore izabran je za člana Zemaljskog odbora. Završio je Višu vojno vazduhoplovnu akademiju JNA i Kurs operatike JNA. Nakon rata bio je pomoćnik načelnika Političkog odjeljenja armije, politički komesar Ratnog vazduhoplovstva, načelnik štaba korpusa i načelnik Više vojno vazduhoplovne akademije. Unaprijeđen je u čin general-potpukovnika avijacije. Aktivna služba u JNA mu je prestala 1963. godine. Objavio je više knjiga: Starješina u borbi 1964, Ratna tehnika i vojno delo 1968 i KPJ u izgradnju oružanih snaga od 1941-45 1973, Kadrovi revolucije.