Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio i neke stranice su se uredno odvojile od tabaka, sve ostalo uredno! Autor: Keith Roberts, Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1977. god. Broširan povez, 41,5 cm. Edicija Majstorska djela u velikom formatu Slike, crteži, grafike Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Avr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Antičko staklo u jugoslovenskom delu provincije donje panonije - Vesna Saranovic - Svetek Donja Panonija (lat. Pannonia Inferior) je bila provincija u Panonskoj niziji unutar Rimskog carstva. Formirana je verovatno 103. godine, izdvajanjem iz teritorije Panonije, u okviru priprema cara Trajana za rat protiv Dačana. Ubrzo nakon njenog osnivanja pala je pod vlast Franačke, a nakon podele franačkog carstva pripala je Nemačkoj. U sastav Donje Panonije su ulazili delovi teritorije današnje Mađarske, Srbije, Hrvatske i Republike Srpske. Samostalnost Za vreme kneza Kocelja koji je vladao od 861. do 874, Donja panonija je stekla samostalnost i misionarska delatnost Konstantina i Metodija proširila se iz Moravske u Panoniju. Kocelj je podsticao bogosluženje (crkvenu službu) na staroslovenskom jeziku. Kada je Metodije zatočen, Kocelj je zbačen s prestola, a Donja Panonija je izgubila samostalnost. Vesna Šaranović Svetek (Sremski Karlovci, 13. maj 1937 – Sremski Karlovci, 17. mart 1993) bila je srpski arheolog i naučni savetnik. Za vreme svoga života ostavila je veliki trag u istraživanjima antičkog stakla na teritoriji Panonije. Biografija U Sremskim Karlovcima je završila osnovnu školu i Karlovačku gimnaziju. Odlučuje da nastavi svoje školovanje u Beogradu i upisuje Filozofski fakultet, smer arheologija, gde je 1962. godine diplomirala. Kao kustos pripravnik za arheologiju radila je u Gradskom muzeju u Vinkovcima, u periodu od 1966-1968. godine. Za vreme kratke službe u Vinkovcima ostvarila se kao autor dve samostalne tematske izložbe Likovi carica na rimskom novcu i Terra sigillata iz fonda vinkovačkog muzeja. Takođe, bavila se i naučnim radom, na samom početku svoje karijere. Objavila je radove u časopisu Arheološki pogled iz 1967. godine pod nazivom Raspored rimskih legija i pomoćnih trupa na delu Limesa od Dalja do Petrovaradina, kao i Vinkovci, Kamenica - Antičko nalazište.[1] Od 1. februara 1972. do 1. januara 1973. godine radila je na mestu kustosa za antičku arheologiju sa pola radnog vremena, kako bi kasnije prešla u Matičnu službu Vojvođanskog muzeja u Novom Sadu (danas Muzej Vojvodine). Magistrirala je 1978. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu sa temom Rimski koštani predmeti na teritoriji Južne Panonije. Njen naučni rad zaokružen je odbranom doktorske disertacije 1985. godine sa temom Antičko staklo u jugoslovenskom delu Donje Panonije. Doktorski rad je dobio odličnu recenziju akademika Milutina Garašanina.[2] Kao naučni saradnik od 1987. godine bila je nosilac i obrađivač nekoliko tema iz oblasti stakla i staklene paste. Na žalost, iznenadna smrt je omela u daljem radu na objavljivanju rezultata svog rada u planiranoj monografiji. Međutim, monografija je objavljena mnogo godina nakon njene smrti, 2009. godine. Bila je učesnik na brojnim arheološkim iskopavanjima na lokalitetima u Vinkovcima, Sremskoj Mitrovci, Gomolari, Čortanovcima, Beški, Svilošu i dr. Umrla je i sahranjena 1993. godine u svom rodnom mestu, Sremskim Karlovcima.

Grčka filozofska kritika Biblije: Kelsos contra apologeticos / Branko Bošnjak Zagreb 1971. Tvrd povez, 369 strana. Napomena: na dvadesetak strana tragovi grafitne olovke i drvene bojice (obeležen tekst, zapisi na marginama); knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. B2 Sadržaj: Predgovor Prvo poglavlje: MIŠLJENJE GRČKIH FILOZOFA O RELIGIJI 1. Etička kritika mita 2. Filozofija do Platona 3. Platon i Akademija a) Platonov zahtjev: država mora braniti religiju b) Kritika religije u Akademiji 4. Pojam boga u Aristotelovoj filozofiji 5. Teofrast 6. Mišljenje o religiji poslije Aristotela a) Iz Pironovih postavki b) Epikurova škola 7. Alegorijsko tumačenje mitova 8. Neki primjeri pristupa mitologiji u literaturi od 18. do 20. stoljeća 9. Ciceron De natura deorum 10. Filonovo učenje o bogu 11. Susret s krćanstvom Drugo poglavlje: KELSOS — ORIGEN 1. Uvodna bilješka o Kelsu 2. Origenov život i učenje a) Život b) Filozofsko-teološko učenje Origena (glavne teze) 3. Bit platonizma i metoda Kelsove kritike kršćanstva 4. Origenova metoda apologije kršćanstva 5. Origenovih osam knjiga protiv Kelsa Prva knjiga Druga knjiga Treća knjiga Četvrta knjiga Peta knjiga Šesta knjiga Sedma knjiga Osma knjiga 6. Značenje Kelsove kritike Treće poglavlje: KLEMENT ALEKSANDRIJSKI Život i djela A) Kritika Helena 1. Opominjalački govor Helenima 2. Glavna teza: Najstariji filozof je Mojsije. Grci su svoju filozofiju ukrali iz Biblije (Stari zavjet) B) Apologija 1. Tko je pravi odgajatelj ljudi? 2. Jedno praktično pitanje: Quis dives salvetur? Četvrto poglavlje: TEOCENTRIZAM U POVIJESTI I NASTAVAK APOLOGIJE 1. Neke osobine biblijskog boga 2. Flavijeva teologija povijesti 3. Tertulijanova apologija i negiranje filozofije 4. Kritički osvrt na Tertulijanovu apologiju Peto poglavlje: RELIGIOZNA KRITIKA APOLOGIJE 1. Neke sekte a) Jehovini svjedoci b) Sekta kršćanska nauka (The Christian Science) c) Kvekeri d) Mormoni 2. Pojava Holandskog katekizma a) O anđelima i đavolima b) O čudu c) Grijeh d) Stav katekizma prema marksizmu Šesto poglavlje: ZAKLJUČNO RAZMATRANJE 1. Bog filozofije i bog religije 2. Budućnost budućnosti i prevladavanje straha 3. Religija je simptom, a ne suština čovjeka Registar imena I Registar imena II

1. „Manastir Grgeteg : prilozi monografiji“. Novi Sad: Matica Srpska, 1990. (zbornik, kroz prvu trećinu knjige se proteže fleka u gornjem delu pri rikni: videti sliku gde je sadržaj) 2. Matić, Vojislav. Manastir Beočin. Novi Sad: Matica Srpska, 2006. (nova, neupotrebljavana tvrd povez,) 3. Čakić, Stevan. Manastir Krušedol. Novi Sad: Prometej, 1991. (tvrd povez, malo zacepljen papirni zaštitni omot, ostatak je bez mana) Ukupno 650 stranica, formata 27-30 cm, težine 2,6kg

Ovaj dnevnik je istina o četvorogodišnjem životu, patnjama i borbi jugoslovenskih aktivnih i rezervnih oficira u nemačkim zarobljeničkim logorima. Ovo je najopširnije i najverodostojnije kazivanje jednog svedoka tog vremena. Beleške za ovaj dnevnik vodio sam od prvog dana – od 6. aprila 1941. godine. Tokom sledeće četiri godine, do povratka u zemlju, 1. aprila 1945, odnosno do dolaska kući, 9. aprila iste godine, nisam prestajao da pišem. U najtežim danima zarobljeništva i u trenucima najveće fizičke i duhovne krize i iskušenja – ne samo da dnevnik nisam napuštao već sam mu baš tada, i naročito tada, pribegavao kao jedinom utočištu i izvoru spasenja i utehe. To se na njegovim stranicama jasno zapaža... Za to vreme ispisao sam deset svezaka, s preko dve hiljade strana sitnog i zbijenog teksta. Mislim da ovako nešto niko od zarobljenika nije postigao. Zato ovo smatram svojim izuzetnim delom. Ali je isto tako moj veliki uspeh i u tome što sam sav ovaj dragoceni materijal sačuvao i u celini doneo sa sobom iz zarobljeništva.

LIK FERI HOMO AESTHETICUS: otkriće ukusa u demokratskom dobu Prevod - Jelena Stakić, Jovan Popov Izdavač - Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Кarlovci Godina - 1994 262 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Theoria Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Napomena Predgovor REVOLUCIJA UКUSA Staro, moderno, savremeno: povlačenje sveta; - Rađanje ukusa; Tri osnovna problema estetike; 1. Iracionalnost lepog: autonomija čulnog kao prekid između čoveka i Boga; 2. Nastanak kritike: istorija protiv tradicije; 3. Opšte čulo i komunikacija: može li se raspravljati o lepome?; - Istorija estetike kao istorija subjektivnosti; 1. Između srca i razuma: praistorija estetike ili svađa raznih `cogito`; 2. Кantovski trenutak: refleksija i intersubjektivnost; 3. Hegelijanski trenutak: apsolutni subjekt il smrt umetnosti; 4. Ničeanski trenutak: razbijeni subjekt i estetizacija kulture; 5. Smrt avangardi i nastupanje postmodernosti IZMEĐU SRCA I RAZUMA Кlasicizam i tananost: razgovori Eudoksa i Filanta; - Кraj tradicija: prepirka o modernom individualizmu; - Antinomija ukusa; -Paradoksi hjumovske estetike: od (skeptičkog) relativizma do klasicističkog univerzalizma; - Zaokret: prva `Estetika” i prva `Fenomenologija`; - Lajbnic i Volf: oslabljenost čulnoga sveta; - dvosmislenosti `Aestheticae”: prema autonomiji čulnog КANTOVSКI TRENUTAК: SUBJEКT REFLEКSIJE Idealnost božanskog i dolazak čoveka; - Autonomija estetike; - Кriticizam i fenomenologija; - Rešenje antinomije ukusa: od pojedinca do subjekta; - Nauka i lepota: kraj klasicističkog ideala objektivnosti ukusa; - Jedno novo mišljenje o subjektu: refleksija i opšte čulo; -`Sensus communis” ili `spor`; Uzvišeno i barok: povezivanje `spora` i univerzalne Ideje; Um, osećanje i barok: estetički humanizam HEGELIJANSКI TRENUTAК: APSOLUTNI SUBJEКT ILI SMRT UMETNOSTI Ponovo razmotrena teodiceja; - Кopernikanska kontrarevolucija: umetnička lepota ili prirodna lepota?; Кa jednom novom klasicizmu: trojaka istoričnost umetnosti kao čulnog prikazivanja istinitog; 1. Prva istoričnost: simbolizam, klasicizam, romantizam; 2. Druga istoričnost: arhitektura, skulptura, slikarstvo, muzika i poezija; 3. Treća istoričnost: rastvaranje umetnosti u religiji; - O umetnosti kao `istorijskom svetu` NIČEANSКI TRENUTAК: RAZBIJENI SUBJEКT I NASTANAК SAVREMENE ESTETIКE Protiv dijalektike: revalorizacija estetike; Niče antihegelijanac, Tri teze o Ničeu; — Pojedinac: dvosmisleni pojam; Istinski ničeanski proboj: od modernog individualizma do savremenog ili postmodernog individualizma; Razbijanje subjekta; -`Fiziologija umetnosti`: novo lice istoricizma; - Od ultra individualizma do hiperklasicizma: `veliki stil`; - Кoherentnost Ničea. Bliskost Hajdegera PROPAST AVANGARDI: POSTMODERNOST Dijalektika i kraj avangardi; - `Individualističko` tumačenje avangarde; -`Četvrta dimenzija`; Uloga naučne fantastike; Dvostruka dimenzija `četvrte dimenzije”: ultraindividualizam i hiperklasicizam; - Tri značenja `postmoderne`; 1. Postmoderna kao vrhunac modernizma; 2. Postmoderna kao `povratak` tradiciji protiv modernizma; 3. Postmodernost kao prevazilaženje modernizma; Кraj uvođenja novina: propast Zapada PITANJE ETIКE U DOBA ESTETIКE Tri doba etike: izvrsnost, zasluga, autentičnost; 1. Aristokratska izvrsnost; 2. Demokratska zasluga; 3. Savremena autentičnost `Cilj ovog dela je da predstavi značajne pojmovne trenutke u istoriji demokratskog individualizma ili moderne subjektivnosti. Iz razloga koje sam razjasnio u prvom poglavlju, polje estetike je polje na kojem su, i danas još, naslage takve jedne istorije najvidljivije i najbogatije značenjima. Morao sam držati oba kraja jednog krhkog lanca: s jedne strane da iznova shvatim odredbe subjektivnosti tamo gde su bile najizričnije formulisane, a to je u filosofiji, a da ipak ne odustanem od tumačenja izvesnih aspekata jedne discipline, estetike, koja je srećom neodvojiva od konkretne istorije umetnosti. Sve teškoće proističu iz toga što filosofija, za razliku od istorijskih nauka, ne pripada onome što smo uobičajili da zovemo `opštom kulturom`. Ljubiteljlima umetnosti, pa i eruditama, nisu uvek bliska dela Lajbnica, Baumgartena, Kanta ili Hegela.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Luc Ferry Estetikus Estheticus Aesthetikus

Izdavač: Narodno delo, Beograd Istorijsko-memoarska biblioteka, klolo I, knjige 1-4 Povez: tvrd sa omotom Ilustrovane. Zaštitna kutija sitno zacepljena na jednom mestu. Žućkaste flekice po obodu knjižnog bloka inače veoma dobro očuvane. 1. Vojvoda Živojin Mišić (priredio Miloš Janković, 172 str.) 2. Vojvoda Petar Bojović (priredili Tomislav Gavrić i Dragan Simović, 135 str.) 3. Vojvoda Radomir Putnik (priredio Vladimir Belić, 151 str.) 4. Vojvoda Stepa Stepanović (priredio Emilo Belić, 189 str.) (K-116)

Lepo očuvano 1965. `Bijeg od knjige` koji je posthumno priredio Jure Kaštelan, ubraja se među najvrednija djela koja su se šezdesetih godina pojavila na obzoru hrvatske književnosti. Njezin autor, Antun Barac, poznat u nas prije svega kao vrstan književni historičar, erudit i teoretičar književnosti, ovdje se predstavlja kao pisac bolnih zapisa nastalih za vrijeme logorovanja u zloglasnom ustaškom zatvoru Nova Gradiška tijekom Drugog svjetskog rata; upoznajemo ga i kao pjesnika koga je rodio imperativ vremena, pa su u tom smislu i te pjesme refleks mučnine i gorčine rata. Knjiga Antuna Barca podijeljena je u tri dijela, zasebne tematske cjeline: prvi, `O Knjigama i ljudima` pisan je polemičko-feljtonistički; odaje jedno profinjeno shvaćanje književnosti i onog što zovemo `oko literature`. Sve je tu nabijeno elektricitetom, kipi od zanimljivih otkrića, maštovitih, lapidarnih zaključaka o djelima i ljudima. Drugi dio „KZSTG` (kratica za Kazneni zavod Stara Gradiška) sama je jezgra knjige. To je niz lirski i misaono zaokruženih krokija, meditacija, zapažanja, retrospekcije s filozofskim naglaskom na smisao života, histerije i ludila rata, uspomena itd. To su zapravo minijaturne novele, pisane tečno, zanimljivo, crpe svoj rast iz konkretnog podatka ili slike, s osobitim akcentom na poanti same novele. Iz svih tih dokumenata — pisanim tajno u ćeliji — o najtananijim treptajima duše iskri jedno bitno poimanje svijeta koje je dominantno u čitavom Barčevu opusu: etičko osjećanje, ataivističko i angažirano. Treći dio knjige `Kroz stisnute zube` na neki je način polemički obračun s važnim pitanjima literature i stvaranja. Antun Barac (Kamenjak Grižane[1] kod Crikvenice, 20. kolovoza 1894. - Zagreb, 1. studenoga 1955.),[2] bio je hrvatski književni povjesničar, književni kritičar i prevoditelj. Životopis[uredi | uredi kôd] Antun Barac rođen je u Kamenjaku kod Crikvenice 1894. godine. Osnovnu školu polazio je i završio u Grižanama (1901. – 1905.) a gimnaziju u Sušaku (1905. – 1913.).[3] Jugoslavensku književnost, njemački i filozofiju diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1917. godine.[3] Doktorirao je u Zagrebu 1918. godine monografijom o Vladimiru Nazoru. Bio je profesor u Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1924. do 1928. godine.[4] Osnovao je Institut za jezik i Institut za književnost JAZU 1952. godine.[3] Znanstvena djelatnost[uredi | uredi kôd] Raspon njegovog znanstvenog zanimanja vrlo je širok i kreće se od kritičko – esejističkih napisa o manje važnim piscima, preko monografija o vrhunskim hrvatskim stvarateljima poput Nazora, Šenoe, Vidrića ili Mažuranića do velikih sinteza o hrvatskoj književnoj kritici 19. stoljeća ili započete povijesti hrvatske književnosti od hrvatskog narodnog preporoda do stvaranja bivše Jugoslavije. Dva su temeljna njegova polazišta u vrednovanju književnosti. Ona mora biti izraz čovjeka u njegovom totalitetu, kao individualnog i društvenog bića, te duboko zahvatiti u osnovna pitanja života. Druga mu je teza da se velika umjetnost rađa samo iz velike boli. Dakako, najvažniji je vrijednosni kriterij koliko je pisac za svoj doživljaj našao adekvatni izraz. U svoja proučavanja unio je i specifični nacionalni kriterij, držeći da svaka mala književnost u većoj mjeri odražava društveni život svoga naroda nego velika. Otuda i poznata njegova krilatica o veličini malenih. Djela[uredi | uredi kôd] Nepotpun popis: Vladimir Nazor, Zagreb, 1918. Knjiga eseja, Zagreb, 1924. August Šenoa: studija, Zagreb, 1926. Ilirska knjiga, Beograd, 1931. Mirko Bogović, Zagreb, 1933. Članci o književnosti, Zagreb, 1935. Dr Antun Radić u hrvatskoj književnosti: predavanje u Pučkom sveučilištu dne 29. siječnja 1937., Zagreb, 1937. Notes sur les Francais dans la litterature de l`Illyrisme, P.o.: Annales de l`Institut francais de Zagreb ; annee 1, no. 2-3, julliet-decembre 1937., Gap, 1938. Hrvatska književna kritika, Zagreb, 1938. (2. izd. 1962.) Vidrić, Zagreb, 1940. Književnost i narod: (rasprave i eseji), Zagreb, 1941. Mažuranić, Zagreb, 1945. Veličina malenih: sastavci o književnosti i književnicima, Zagreb, 1947. Bjelinski u hrvatskoj književnosti, Zagreb, 1948. Putopisi Adolfa Vebera, P. o.: Rad Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Odjel za jezik i književnost; knj. 281/4., Zagreb, 1950. Hrvatska književnost od Preporoda do stvaranja Jugoslavije: knjiga I.: književnost ilirizma, Zagreb, 1954., (2. izd. 1964.) Hrvatska književnost od Preporoda do stvaranja Jugoslavije: knjiga II.: književnost pedesetih i šezdesetih godina, Zagreb, 1960. (nadopisala Višnja Barac)[3] Jugoslavenska književnost, Zagreb, 1954., (2. izd. 1959., 3. izd. 1963.) Nekrolog nepriznatome, P. o.: Zbornik radova Filozofskog fakulteta, knj. 2, Zagreb, 1954. Problemi književnosti, Biblioteka Srpski i hrvatski pisci XX. veka, kolo 1, sv. 9, Antun Barac - izabrana djela, knj. 1, izbor i napomene Ivo Frangeš, Beograd, 1964. Rasprave i kritike, Biblioteka Srpski i hrvatski pisci XX. veka, kolo 1, sv. 10, Antun Barac - izabrana djela, knj. 2, izbor i napomene Ivo Frangeš, Beograd, 1964. Bijeg od knjige, Zagreb, 1965. (ponovno izd. Litteris, Zagreb, 2015.) Članci i eseji, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 101, prir. Ivo Frangeš, Zagreb, 1968. Književnost Istre i Hrvatskog primorja, Zagreb-Rijeka, 1968. KZSTG, Jasenovac, 1978. I nisi sam, Osijek [etc.], 1985. O književnosti, izbor tekstova i uvodni esej Miroslav Šicel, Zagreb, 1986. L41

61634) MEMOARI I RAZGOVORI 1 i 2 , Igor Stravinski , Robert Craft , Zora Zagreb 1972 , Igor Stravinski je mit i jedan od problema suvremene muzike. Otkako se prije šest decenija kao stvaralac pojavio na muzičkom obzorju Evrope da bi se naglo uzdigao do samog zenita, s njega više nije sišao krećući se oko njega u krugu, ostajući uvijek nov, zanimljiv i privlačan. Cijelom muzikom našeg stoljeća vlada genij Stravinskog; činilo se da je on riješio problem moderne muzičke misli i pokazao svima, što bi trebalo da bude muzika budućnosti. Koliko god je Stravinski bio revolucionar, on je obnovio klasicizam; umjesto da razgrađuje, moderna je muzika opet gradila i nadovezivala na tradiciju. Isto su tako mladi muzičari većinom bili u iskušenju, da postanu njegovi sljedbenici i da prisvoje njegovu estetiku. Stravinski je jedan od onih muzičkih stvaralaca koji svoje poglede na muziku nije izražavao samo kroz svoja djela. Nakon „Kronike mog života“ i niza predavanja održanih na sveučilištu Harvard u Bostonu kojih je rezultat njegova „Poetika muzike“ Stravinski je u zajednici s američkim dirigentom, svojim dugogodišnjim suradnikom i prijateljem Robertom Craftom, s kojim je surađivao od 1948, u četiri knjige iznio mnoštvo svojih zapažanja, mišljenja i sudova o muzici, muzičarima, publici, o svemu što je vezano uz muziku i muzičare. Ovi memoari su svjedočanstvo o velikoj stvaralačkoj ličnosti Stravinskog, a ujedno je to i neobično zanimljiva panorama o jednom vremenu. 2 knjige , tvrd povez, format 14 x 20,5 cm , zaštitni omot, ilustrovano, latinica, 363 + 269 strana

U dobrom stanju Povijest ekonomske analize. Sv. 1 / Joseph A. Schumpeter ; iz rukopisa izdala Elizabeth Boody Schumpeter ; preveli Zvonimir Baletić i Marijan Hanžeković Vrsta građe stručna monografija Jezik hrvatski Godina 1975 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Informator, 1975 (Zagreb : `Zagreb`) Fizički opis XXVIII, 622 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Bodi-Šumpeter, Elizabet Baletić, Zvonimir, 1936- = Baletić, Zvonimir, 1936- Hanžeković, Marijan, st., 1915-1993 = Hanžeković, Marijan, st., 1915-1993 Štampar, Slobodan, 1916-1980 = Štampar, Slobodan, 1919-1980 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: History of Economic Analysis / Joseph A. Schumpeter Str. V-VIII: Predgovor izdanju na hrv. jez. / S.[Slobodan] Štampar Napomene i bibliografske reference uz tekst. Povijest ekonomske analize. Sv. 2 / Joseph A. Schumpeter ; iz rukopisa izdala Elizabeth Boody Schumpeter ; preveli Zvonimir Baletić i Marijan Hanžeković Vrsta građe stručna monografija Jezik hrvatski Godina 1975 Zagreb : Informator, 1975 (Zagreb : `Zagreb`) Fizički opis XIV, str. 627-1067 ; 24 cm Drugi autori - osoba Boody-Schumpeter, Elizabeth Baletić, Zvonimir, 1936- = Baletić, Zvonimir, 1936- Hanžeković, Marijan, st., 1915-1993 = Hanžeković, Marijan, st., 1915-1993 ISBN (Karton) Napomene Prevod dela: History of Economic Analysis / Joseph A. Schumpeter Napomene uz tekst Bibliografija: str. 1011-1013 Registri. Predmetne odrednice Ekonomska analiza Ekonomske doktrine Schumpeter, Joseph A., 1883-1950 = Šumpeter, Jozef A., 1883-1950 Istorija ekonomije Istorija ekonomske analize

Izdavač: Institut za povijest umjetnosti, Zagreb Mala biblioteka Instituta za povijest umjetnosti - Teorija umjetnosti, knjiga 5 Prevod: Jasenka Mirenić-Bačić Priredio i pogovor napisao: Marcel Bačić Povez: broširan Broj strana: 266 Ilustrovano. Odlično očuvana. U ovoj knjizi objavljene su dvije ključne studije s početka 20. stoljeća koje razmatraju načela apstrakcije i figuracije, tj. odnose nepredmetnog i figurativnog u umjetnosti prošlosti i sadašnjosti. Te studije na teorijskom planu odražavaju najvažnije tendencije u umjetnosti moderne, ekspresionizam i nepredmetnost. S A D R Ž A J: WILHELM WORRINGER: APSTRAKCIJA I UŽIVLJAVANJE Teoretski dio 1. Apstrakcija i uživljavanje 2. Naturalizam i stil Praktični dio 3. Ornamentika 4. Odabrani primjeri iz arhitekture i plastike s gledišta apstrakcije i uživljavanja 5. Predrenesansna umjetnost Sjevera Dodatak: O transcendenciji i imanenciji u umjetnosti VASILIJ KANDINSKI: O DUHOVNOM U UMJETNOSTI A. Opći dio 1. Uvod 2. Kretanje 3. Duhovni obrat 4. Piramida B. Slikarstvo 5. Djelovanje boje 6. Jezik oblika i boja 7. Teorija 8. Umjetničko djelo i umjetnik Reprodukcije Marcel Bačić: Etimologija apstrakcije (K-103)

Jugoslavija Turistička enciklopedija 1-2 Ljubica D.Trajković Izdavač: Turistička štampa, Beograd 1958; tvrd povez sa zlatotiskom, strana 618+543, u prilogu mape, 29cm veoma dobro očuvano, korice bolje izgledaju nego na slici, zbog refleksije čudno izgledaju u gornjem delu rikne Srbija, Jugoslavija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Slovenija, Makedonija, turizam, geografija, kultura, grad, gradovi, mesta, turistička mesta, istorija jugoslavije, hrvatske srbije slovenije, makedonije bosne i hercegovine, putovanje, putovanja, put kroz jugoslaviju, fotografije jugoslavije, turizma...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pol Oster (Njuark (Nju Džerzi), 3. februar 1947[1]) je savremeni američki romansijer, pesnik, esejista, scenarista, reditelj i prevodilac.[2] Biografija Pol Benjamin Oster rođen je u Njuarku, Nju Džerzi, u jevrejskoj porodici srednje klase od majke Kvini i oca Semjuela Ostera. Imao tri godine mlađu sestru koja je sa pet godina postala psihički nestabilna a kasnije je pretrpela i mentalne poremećaje. Sa dvanaest godina Oster je razvio strast prema čitanju. Za to je delimično bio zaslužan njegov ujak Alen Mandelbaum koji je ostavio nekoliko kutija sa knjigama u Osterovoj kući pre nego što je krenuo na put po Evropi.[3] Pohađao je Kolombija srednju školu u Mejpllvudu[4]. Diplomirao je 1970. na Kolumbija Univerzitetu, nakon čega se preselio u Pariz gde je radio kao prevodilac francuske književnosti. Između ostalih, prevodio je dela Stefana Malarmea i Žosefa Žubera.[3] U Sjedinjene Američke Države se vratio 1974. i počeo je da piše eseje, pesme i romane. Preveo je mnoga značajne dela francuske književnosti.[1] Njegov život se odvijao između Amerike i Evrope. Doktorirao je na katedri za englesku i komparativnu književnost. Proučavao je Prusta i Džojsa. Njegovo delo prdstavlja spoj evropskih i američkih književnih tema i stilskih obeležja.[5] Ženio se dva puta. Oba puta svojim koleginicama, piscima. Godine 1974. oženio se Lidijom Dejvis, ali brak je trajao svega pet godina. Zajedno imaju sina Danijela. Po drugi put se oženio 1981. godine, Siri Hustvet. Iz ovog braka rodila se kćerka Sofi Oster koja je glumica i pevačica..

Istraživanje alternativnih modela grada / Studija rekonstrukcije centra Novog Beograda i Savskog amfiteatra Izdavač: Zavod za planiranje razvoja grada Beograda Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 250 Bogato ilustrovano. Format: 26 x 29 cm Dvojezična: uporedo tekst na srpskom i prevod na engleskom Parčence selotejpa na omotnici, veoma dobro očuvana. Knjiga predstavlja izvanrednu studiju o genezi nastajanja i razvijanja gradova, ali i sintezu projekcija koje praksu upućuju na korišćenje istorijskih iskustava prošlosti. Prate je mnoštvo starih gravira, mapa, savremenih projekata, kao i zavidan izbor teoretskih napisa najpoznatijih teoretičara grada, od antičkih vremena do Brazilije i Novog Beograda. Autor u konfrontaciji različitosti traži savremenu održivost grada. U centar razmatranja stavlja Beograd sa fenomenom Novog Beograda na čijem primeru proverava iskustva prošlosti. U jednoj sekvenci raspravlja o gubljenju osećanja za razmeru čoveka prema svom okruženju ilustrujući to frapantnim primerom jednog novobeogradskog bloka u koji staju istorijske granice čitavog Dubrovnika, Korčule, i još Dioklecijanove palate (slika). Prevodeći teoriju u pragmu, Perović odbacuje unapred definisana rešenja koja se nude sa jednog mesta za svaku priliku i svaki problem, zalažući se za proverene istorijske postupke za stvaranje graditeljskog reda, preko planski utvrđenih fokusnih tačaka, koje bi trebalo da razrađuju kreativni projektanti pluralističkih opredeljenja. S A D R Ž A J: ISTRAŽIVANJE ALTERNATIVNIH MODELA GRADA - Funkcionalistički grad 1: Pojava i razvoj koncepta - Variranje osnovne teme - Funkcionalistički grad 2: Kritika koncepta - Pouke prošlosti - Alternativni modeli grada STUDIJA REKONSTRUKCIJE CENTRA NOVOG BEOGRADA I SAVSKOG AMFITEATRA - Centar Novog Beograda i Savski amfiteatar 1: Namere - Naučne teorije urbanog rasta - Centar Novog Beograda i Savski amfiteatar 2: Realnost - Pouke prošlosti - Scenario razvoja metropolitanskog područja Beograda - Predlog rekonstrukcije centralnog dela Novog Beograda i Savskog amfiteatra Dodatak A: Postojeće stanje i stečene obaveze izgrađenih struktura i infrastrukturnih sistema Dodatak B: Regulacioni plan Dodatak C: Numeričke vrednosti rasta i razvoja Ješa Denegri: Pojmovi novog i stalnog u savremenoj umetnosti (K-118)

Georgije Mihailović SRPSKA BIBLIOGRAFIJA XVIII VEKA Narodna biblioteka SR Srbije, 1964. XXXIV + 383 strana. Lepo očuvana knjiga. 1. Srpska bibliografija XVIII veka predstavlja prvu knjigu publikacija Narodne biblioteke iz oblasti retrospektivne bibliografije koja će obuhvatiti sve srpske knjige od pojave prve srpske štamparije XV v. pa do 1944. godine. 2. Rad na prikupljanju materijala i izradi Srpske retrospektivne bibliografije započet je još 1954. godine. Njim je rukovodila Komisija za izradu srpske retrospektivne bibliografije koju je 19. jula 1954. obrazovao Savet za prosvetu i kulturu NRS. Poslove ove komisije, posle njenog ukidanja 29. juna 1960. god., preuzela je Narodna biblioteka SRS. Sa njima ona je preuzela i izdavanje ove knjige. 3. Sistematske bibliografske prikaze srpskih knjiga XVIII veka dali su Pavle Josip Šafarik (1865) i Stojan Novaković (1869). Njihova dela (R. J. Safarik`s Geschichte der sudslavischen Literatur. III. Geschichte des serbischen Schriftthums; St. Novaković, Srpska bibliografija za noviju književnost 1747—1867). Ta dela bila su sve do sada jedini veći izvori kojima su se mogli služiti naučni radnici. Međutim, posle naknadnih istraživanja i proučavanja, koja su ispunila period od proteklih skoro sto godina, ona su postala sadržinom svojom oskudna, a načinom obrade zastarela. Otuda je u našoj nauci sve više jačala potreba za jednom novom savremenijom bibliografijom. Tu potrebu treba da zadovolji delo D-r Mihailovića. Iako lekar po struci, D-r Mihailović je sa ljubavlju i razumevanjem godinama istraživao, skupljao i proučavao stariju srpsku knjigu. Ova Bibliografija znatno se razlikuje od ranijih sličnih dela. Obrađena je po savremenim bibliografskim principima, na osnovu domaće i strane stručne literature. Ona, pre svega, sadrži znatno veći broj knjiga. Mnoge od njih bile su starijim našim bibliografima nepoznate ili nedostuže. Način obrade bibliografskih jedinica je u njoj sa naučnog gledišta bolji i potpuniji. Svaka jedinica je podrobno bibliografski opisana. Opisi su dopunjeni i posebnim beleškama gde god je to bilo potrebno. Uz jedinice je navedena i važnija literatura. Najzad, da bi se dobila što vernija knjiga koje se otpasuju, date su fotokopije njihovih naslovnih strana.

Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji Svedočanstva br. 9 2001. god. Udžbenički format, 224 strane. Sadržaj Latinka Perović – Dnevni i noćni čovek: Bogdan Bogdanović 1. Između `srbijanstva` i kosmopolitizma 2. Disident na četiri ćoška 3. Bogdanov čarobni krug 4. Uzaman im packe i zvezdice 5. Jezičke zamke staljinizma. Pismo Centralnom komitetu SK Srbije 6. Staljinistički postmodernizam 7. Bogdan Bogdanović 8. Đavolu treba odrezati rep 9. Ja sam malo drugačiji Srbin 10. Dnevni i noćni čovjek 11. Da sam četnik ne bih verovao Draškoviću 12. Život okružen lažima 13. Tri frtalja jednog kralja 14. Prokletstvo nedovršenih istorija 15. Hrabrost je kriknuti- ne 16. Imamo privid slobode 17. Kosmički simboli Bogdana Bogdanovića 18. Odisej u carstvu Hada 19. Šešeljeve `zlatne kašike` 20. Zlokobna srećka 21. Podsticaji uspaljene mašte 22. Izgnanik u Beogradu – Biografija – Bibliografija – Dela

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! René Wellek (22. kolovoza 1903. - 10. studenog 1995.) bio je češko-američki komparativni književni kritičar. Poput Ericha Auerbacha, Wellek je bio eminentan proizvod srednjoeuropske filološke tradicije i bio je poznat kao vrlo erudit i `pravičan kritičar kritičara.` [1] Biografija René Wellek je rođen i odrastao u Beču, govoreći češki i njemački. Studirao je književnost na Karlovom sveučilištu u Pragu i bio aktivan među tamošnjim lingvistima Praške škole, prije nego što je 1935. prešao predavati na Školu za slavenske i istočnoeuropske studije (danas dio Sveučilišnog koledža u Londonu). Njegov mlađi brat Albert Wellek (1904. –1972) jedan je od utemeljitelja glazbene psihologije i živio je u Njemačkoj. Prije 1939. Wellek je objavio oko 60 članaka, svi napisani na češkom. Od 1939., početka Drugog svjetskog rata u Europi, Wellek je živio u Americi.[1] Prvo je predavao na Sveučilištu Iowa sedam godina do 1946., a zatim, počevši od te godine, na Sveučilištu Yale, gdje je osnovao i vodio odjel za komparativnu književnost. U Sjedinjenim Državama bio je `široko smatran utemeljiteljem studija komparativne književnosti.` [1] Wellek je s Austinom Warrenom objavio značajan svezak pod naslovom Teorija književnosti, jedno od prvih djela koje je sistematiziralo književnu teoriju. Počevši od 1960-ih, Wellek je branio Nove kritičare od osude njihova rada u ime književne teorije pod utjecajem strukturalizma, pa ga se stoga ponekad svrstava u konzervativne kritičare. Wellek je zagovarao sintetizirani pristup književnoj kritici, onaj koji je uključivao 1) književnu teoriju, 2) pažljivo proučavanje prethodnih djela kritike i 3) temeljito razumijevanje okolne povijesti uključene u autorovo stvaranje djela, uključujući autorovo osobna povijest i milje. Svaki pristup kojim se jedan od ovih aspekata uzdiže iznad drugog bio bi pogrešan.[3] Wellek je rekao da najbolji književni kritičar mora `činiti ono što čini svaki znanstvenik i učenjak: izolirati svoj predmet, u našem slučaju, književno umjetničko djelo, pozorno ga promišljati, analizirati, tumačiti i na kraju vrednovati prema kriterijima izvedenim iz, provjereno, potpomognuto, što širim znanjem, što preciznijim opažanjem, što oštrijim senzibilitetom, što poštenijom prosudbom koju možemo narediti.` Prema Welleku, donoseći svu književnu teoriju, kritiku i povijest u obzir omogućuje kritičaru da postigne `pobjedu nad prolaznošću, relativnošću i poviješću.` Wellek je bio izabrani član i Američke akademije znanosti i umjetnosti i Američkog filozofskog društva. Kruna Wellekove karijere bio je magnum opus od osam tomova pod naslovom Povijest moderne kritike: 1750-1950, čija je posljednja dva toma izdiktirao iz svog kreveta u staračkom domu u dobi od 92 godine.

Izdavač: AP Print, Podgorica Autor: Sekula Pejović Povez: broširan Broj strana: 191 Posveta autora na predlistu. Sitno presavijanje pri ćoškiću zadnje korice, veoma dobro očuvana. Ređe u ponudi. Sâm autor okarakterisao je ovo svoje delo kao „pionirski pokušaj da se da doprinos onomastičkim (onomastika) istraživanjima“. On je u ovom delu obradio sva dostupna imena srpsko-crnogorskog naroda svih konfesija, pa i neka imena nacionalnih manjina i dijaspora. Prema njemu, najveću frekvenciju – brojnost imaju: prezime Popović (989) i imena Milorad (1092) i Nikola (1030). Knjiga sadrži tri skupine imena: 1. Imena i prezimena koja značenjem asociraju na faunu – životinjsko carstvo 2. Imena i prezimena koja značenjem asociraju na floru – biljno carstvo 3. Imena i prezimena koja asociraju na geografske, astronomske, klimatske i druge pojmove (K-159)

HRVATSKA U DIPLOMATSKIM IZVJEŠTAJIMA IZBJEGLIČKE VLADE 1941-1943 I-II: Ljubo Boban Naslov Hrvatska u diplomatskim izvještajima izbjegličke vlade : 1941-1943. Knj. 1 / Ljubo Boban Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus : Filozofski fakultet, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 337 str. ; 24 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN 86-343-0241-5 Registri. Predmetne odrednice Hrvatska -- Istorija -- 1941-1943 Naslov Hrvatska u diplomatskim izvještajima izbjegličke vlade : 1941-1943. Knj. 2 / Ljubo Boban Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus : Filozofski fakultet ; Ljubljana : Delo, 1988 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 381 str. ; 24 cm Zbirka Plava biblioteka ISBN 86-343-0241-5 (karton s omotom) Napomene Kratice: str. 6 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Međunarodni odnosi -- Nezavisna država Hrvatska -- 1941-1943 -- Istorijska građa Nezavisna država Hrvatska -- Diplomatska istorija -- 1941-1943 -- Istorijska građa Dobro očuvane knjige. bd

O uvredi i kleveti od D-r Tome Živanovića 2. potpuno prerađeno i znatno dopunjeno izdanje Beograd 1927. Mek povez, ćirilica, 128 strana. Napomena: reparirana rikna ( popravljena knjigovezačkim lepkom); na predlistu potpis prethodnog vlasnika; knjiga je veoma dobro očuvana. V6 Sadržaj: 1. Uvod 2. Pojam časti 3. Objekat uvrede i klevete 4. Pasivna sposobnost za uvredu i klevetu A. Deca B. Duševno V. Umrla lica G. Kolektivna lica 5. Pojam uvrede 6. Elementi uvrede I. Izjave omalovažavanja A. Izjava B. Omalovažavanje II. Shvatanje izjave kao izjave omalovažavanja od strane publike III. Određenost lica, na koje se odnosi izjava omalovažavanja IV. Saznanje izjave omalovažavanja 7. Uvreda nečinjenjem (propuštanjam da se ukaže uvažavanje) 8. Pojam klevete 9. Elementi klevete I. Iznošenje na drugog i pronošenje za drugim izvesnog dela A. Iznošenje i pronošenje B. Delo V. Iznošenje na drugog i pronošenje na drugim II. Neistinitost dela III. Izlaganje mržnji ili prezrenju IV. Izlaganje prezrenju publike 10. Psevdo - uvreda odn. kleveta 11. Vrste uvrede i klevete I. Prosta i javna uvreda i kleveta II. Uvreda i kleveta vladaoca III. Uvreda i kleveta javnog službenika IV. Javna uvreda stranog državnog poglavara i člana vladalačkog doma V. Uvreda stranog diplomatskog predstavnika VI. Uvreda i kleveta duhovnih nadleštava i sveštenih lica VII. Uvreda i kleveta države (povreda službene časti) 12. Krivac kod uvrede (uvredilac) 13. Krivac kod klevete (klevetnik) 14. Kazna za uvredu i klevetu 15. Tužba za uvredu i klevetu 16. Objavljivanje sudske presude 17. Dostavljanje presude 18. Novčana naknada 19. Osnovi isključenja protivpravnosti 20. Kompenzacija ili retorzija . 21. Uvreda i kleveta u Projektu Kriv. Zakonika od 1910. i od 1926. 22. Uvreda i kleveta u sudskoj praksi 23. Uvreda i kleveta u hrvatskom, bosanskom, slovenačkom, crnogorskom i vojvođanskom k.z. 24. Uvreda i kleveto u stranom zakonodavstvu 25. Istorijski razvoj uvrede i klevete 26. Uvreda u vojnom Krivičnom Zakoniku 27. Nekoliko predloga o zakonodavnom regulisanju uvrede i klevete

Glib i krv Bogdan Bogdanovic Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji Svedočanstva br. 9 2001. god. Udžbenički format 224 str. Odlicno ocuvana bez pisanja podvlacenja mrljanja belilom ili korektorom... Lib 40A sadrzaj Latinka Perović - Dnevni i noćni čovek: Bogdan Bogdanović 1. Između `srbijanstva` i kosmopolitizma 2. Disident na četiri ćoška 3. Bogdanov čarobni krug 4. Uzaman im packe i zvezdice 5. Jezičke zamke staljinizma. Pismo Centralnom komitetu SK Srbije 6. Staljinistički postmodernizam 7. Bogdan Bogdanović 8. Đavolu treba odrezati rep 9. Ja sam malo drugačiji Srbin 10. Dnevni i noćni čovjek 11. Da sam četnik ne bih verovao Draškoviću 12. Život okružen lažima 13. Tri frtalja jednog kralja 14. Prokletstvo nedovršenih istorija 15. Hrabrost je kriknuti- ne 16. Imamo privid slobode 17. Kosmički simboli Bogdana Bogdanovića 18. Odisej u carstvu Hada 19. Šešeljeve `zlatne kašike` 20. Zlokobna srećka 21. Podsticaji uspaljene mašte 22. Izgnanik u Beogradu - Biografija - Bibliografija - Dela

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Olga Brukner - Rimska keramika u jugoslovenskom delu provincije Donja Panonije Arheologija (od grčkih reči αρχαίος = star, (u savremenom grčkom i prastar) i λόγος = nauka, reč, misao) je nauka koja izučava materijalne ostatke, tj. sve uočljive tragove ljudskih delatnosti radi upoznavanja njihove sadržine u određenom vremenu i prostoru, kao i njihovog značenja u određenom socijalnom, ekonomskom i istorijskom okruženju. Iako je uobičajeno da se njeno proučavanje vezuje za „starine“, tj. za davnu prošlost, njome je obuhvaćeno vreme od najstarijih materijalnih ostataka, pa sve do današnjih dana.[1] Po svom sadržaju i ciljevima arheologija je društveno-istorijska naučna disciplina. Po naučnim izvorima i metodi rada arheologija je istovremeno i egzaktna nauka, što znači da se bazira na materijalnim ostacima (pokretnim i nepokretnim) potpomažući se pritom, ako ih ima, pisanim izvorima radi što boljeg testiranja hipotezâ. Njen osnovni i trajni cilj takvog načina rada jeste upoznavanje čoveka kao inteligentnog člana ljudskog društva, stvaraoca i tvorca kontinuirane kulturne evolucije.[2] Arheologija poseduje određene metode u izučavanju prošlosti ljudi. Pored toga oslanja se i na ceo niz drugih, pomoćnih naučnih disciplina kao što su: geologija, paleontologija, antropologija, etnologija, antička istoriografija, hemija i dr.[3] Na arheologiju se može gledati i kao na društvenu nauku i humanističku nauku. Ovo zavisi od paradigme koja se posmatra.[4] Rezultati i plodovi arheoloških istraživanja postižu svoj cilj ako postanu pristupačni, vidljivi i razumljivi ne samo stručnjacima, nego i svima onima čiju pažnju privlači arheologija kao izrazito socijalna i antropološka nauka.[5] Arheologija i društvene nauke Arheologija, koja se u novije doba sve više vezuje uz antropologiju a ne istoriju kako je to bilo uobičajeno u prethodnom razdoblju i to naročito u Evropi, proučava ljudska društva i objekte koje su ona ostavila za sobom. To naročito dolazi do izražaja tokom proučavanja praistorije o kojoj su gotovo uvek jedina svedočanstva njeni materijalni ostaci (npr. oruđa od kamena, kosti i metala, keramika, ostaci arhitekture, itd.). Pored praistorije arheologija se bavi i proučavanjem istorijskih perioda, to jest perioda u kojima postoje pisani izvori, i ona u tom slučaju uglavnom ima ulogu pomoćne istorijske nauke. Iako su neki od njenih spektakularnijih otkrića glavni znak prepoznavanja arheologije, takvi su nalazi srazmerno retki i najčešće nedovoljno dokumentovani tako da oni vrlo često nemaju veliku vrednost sa stanovišta naučne arheologije. Moderna arheologija se zasniva na timskom radu i detaljnom dokumentovanju i analizi svih nalaza (uključujući tu i informacije o prirodnoj sredini, ljudske ostatke, arhitekturu, artefakte, biofakte, itd.) i njihovih asocijacija u cilju što preciznijeg rekonstruisanja ljudskih kultura i uopšte ljudskog života u prošlosti....

JURISPRUDENCIJA I-II: Rosko Paund Naslov Jurisprudencija. Knj. 1 / Rosko Paund ; preveo Đurica Krstić ; pogovor Stevan Vračar Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : CID ; Beograd : Službeni list SRJ, 2000 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 536 str. : autorova slika ; 25 cm Drugi autori - osoba Krstić, Đurica Vračar, Stevan K., 1926-2007 = Vračar, Stevan K., 1926-2007 Zbirka Biblioteka Plejeda ISBN 86-495-0166-4 (karton) Naslov Jurisprudencija. Knj. 2 / Rosko Paund ; preveo Đurica Krstić ; pogovor Stevan Vračar Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2000 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : CID ; Beograd : Službeni list SRJ, 2000 (Beograd : Vojna štamparija) Fizički opis 684 str. : autorova slika ; 25 cm Drugi autori - osoba Krstić, Đurica, 1924-2018 = Krstić, Đurica, 1924-2018 Vračar, Stevan K., 1926-2007 = Vračar, Stevan K., 1926-2007 Zbirka Biblioteka Plejeda ISBN 86-495-0166-4 (karton) Napomene Prevod dela: Jurisprudence / Roscoe Pound Tiraž 1000. Predmetne odrednice Pravni sistem -- SAD Pečat, dobro očuvane knjige.

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)