Osnove islamske filozofije 1-2 / Muhammed Taqi Misbah Yazdi Mostar 2013. Tvrd povez, 431 + 358 strana. Knjige su, bukvalno, kao nove. V6 Za razliku od uvriježenog i nametnutog mišljenja da je islamska filozofija nekad u davnoj prošlosti imala kratkotrajan zamah i da je okončala svoju filozofsku meditaciju smrću Ibn Rušda, na Zapadu poznatog kao Averroes (1198), filozofija u Perziji doživljava svoj novi procvat i intelektualni zamah, koji još uvijek jednako tako živi. Potvrda rečenog je i djelo koje je pred nama. S druge strane, ako osmotrimo filozofsku misao na Zapadu kroz stoljeća, naći ćemo mnoštvo filozofskih sistema koji se smjenjuju i opovrgavaju jedni druge, što je dovelo do pojave da su neki mislioci, suočeni s ovom činjenicom, zastali, izjavivši da — prije nego što se krene u propitivanje same filozofske misli — najprije treba preispitati oruđa spoznaje i procijeniti njihovu snagu i valjanost u činu spoznaje. To je dovelo do razvoja epistemologije. Našavši se pred ovim pitanjem, zapadna filozofija je u posljednje vrijeme mnogo više naučne pažnje posvetila epistemologiji nego islamski filozofi, koji nisu bili suočeni s nedoumicama oko navedenog. Naravno, i kod islamskih filozofa se u prošlosti mogu naći stavovi o epistemologiji, ali — iz razumljivih razloga — u ograničenom obliku. U novije vrijeme ovo pitanje i medu islamskim filozofima dobija na značaju. Tako i ovo djelo, prije pristupa ontologiji, razmatra pitanja epistemologije iz ugla islamskih filozofa, što predstavlja jednu od dobrih strana knjige o kojoj je riječ. Treba reći da je, nakon uvodnih rasprava u kojima se nudi kratak pregled filozofskih misli i definiranja filozofije i njezina odnosa s naučavanjem te epistemologije, ovo djelo koncipirano prema tradicionalnoj podjeli i viđenju filozofije unutar islamskoga svijeta. Prema toj podjeli i takvom viđenju, filozofija se dijeli na opći ili uvodni dio - gdje se razmatraju opća pitanja svake filozofije i koji je uvod za sljedeće poglavlje, i božansku filozofiju ili teozofiju (teologiju) gdje se razmatraju pitanja u vezi s Bogom Uzvišenim, što i jeste krajnji cilj svakog filozofskog pregnuća. Iz sadržaja: Riječ urednika 1. DIO: UVODNE RASPRAVE 1. Kratak pregled toka filozofske misli do početka islamske epohe 2. Kratak pregled toka filozofske misli od srednjeg vijeka do osamnaestog stoljeća 3. Kratak pregled toka filozofske misli u poslednja dva stoljeća 4. Stručno značenje termina nauka i filozofija 5. Filozofija i nauke 6. Šta je filozofija 7. Položaj filozofije 8. Metoda istraživanja u filozofiji 9. Odnos između filozofije i naua 10. Nužnost filozofije 2. DIO: EPISTEMOLOGIJA 11. Uvod u epistemologiju 12. Samoočiglednost načela epistemologije 13. Vrste znanja 14. Stečeno znanje 15. Vrste univerzalnih pojmova 16. Empirizam 17. Uloga razuma i osjetila u predodžbama 18. Uloga razuma i osjetila u potvrdama 19. Vrijednos znanja 20. Vrednovanje etičkih i pravnih sudiva 3. DIO: ONTOLOGIJA 21. Uvod u ontologiju 22. Pojam egzistencije 23. Opredmećena zbilja 24. Egzistencija i štastvo 25. Presudbe o štastvu 26. Uvod u fundamentalnost (počelnost) egzistencije 27. Fundamentalnost (počelnost) egzistencije 28. Jedinstvo i mnoštvo 29. Jedinstvo i mnoštvo u opredmećenoj egzistenciji 30. Razine egzistencije 4.DIO: UZROČNOST 31. Uzrok i posljedica 32. Načelo uzročnosti 33. Uzročna veza 34. Uzročne veze među materijalnim stvarima 35. Ovisnost posljedice o uzroku 36. Veze uzroka i posljedice 37. Presude o uzroku i posljedici 38. Djelotvorni uzrok 39. Krajnji uzrok 40. Svrhovitost kosmosa 5. DIO: MATERIJALNO I NEMATERIJALNO 41. Materijalno i nematerijalno 42. Šta je prostor? 43. Šta je vrijeme? 44. Vrste supstanci 45. Nastavak rasprave o vrstama supstanci 46. Materija i forma 47. Akcidenti 48. Kvalitet 49. Zbilja znanja 50. Ujedinjenje znalca i znanog 6. DIO: NEPROMJENJIVO I PROMJENJIVO 51. Nepromjenjivo i promjenjivo 52. Potencijalno i aktuelno 53. Nastavak rasprave o potencijalnom i aktuelnom 54. Nastajanje i propadanje 55. Kretanje 56. Osobine kretanja 57. Diobe kretanja 58. Kretanje u akcidentima 59. Kretanje u supstanci 60. Nastavak rasprave o supstancijalnom kretanju 7.DIO: TEOLOGIJA 61. Način spoznaje boga 62. Dokazivanje nužnog bića 63. Tevhid 64. Jedinstvo u radnjama 65. Božiji atributi 66. Bitski atributi 67. Djelatni atributi 68. Svrha stvaranja 69. Božija odluka i odredba 70. Dobro i zlo u kosmosu Perzijsko - bosanski rječnik stručnih pojmova iz filozofije O autoru

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! KNJIGA 1. Izdavač:Buybook Broj strana:180 ...Slijedeći duhovni put toka godine, Prokofjev istražuje ezoternu stvarnost sedam kršćanskih svetkovina: Miholja, Božića, Epifanije, Uskrsa, Uznesenja, Duhova i Ivanja. Bazirajući svoja istraživanja na radu Rudolfa Steinera, velikog posvećenika XX. stoljeća, on nam pokazuje da su ove svetkovine duhovne činjenice koje postoje neovisno od religijskih tradicija i kulturnih običaja. Povezanost sa ovim svetkovinama u ezoternom smislu otvara put posvećenja, omogućavajući čovjeku da doživi, u najvišem smislu, biće Zemlje - Krista. Ozbiljno studijsko putovanje kroz četiri dijela ove knjige vodi čitaoca ka iskustvu suvremenog kršćansko-rozenkrojcerskog puta spoznaje koji jest antropozofija... KNJIGA 2. Broj strana:163 Tok godine kao put posvećenja koji vodi do doživljaja Hristovog bića - Dio 2: ezoterna studija o hrišćanskim svetkovinama Drugi dio ove knjige sadrži poglavlja: Od Epifanije od Uskrsa; Put od Adventa do Uskrsa pomoću sedam misterijskih vrlina; Misterij Uskrsa. Uvodni tekst E. Paleša je o arhanđelu Gabrielu. KNJIGA 3. Broj strana:149 Tok godine kao put posvećenja koji vodi do doživljaja Hristovog bića - Dio 3: ezoterna studija o hrišćanskim svetkovinama Treći dio knjige sadrži poglavlja: Misterij Uznesenja, Misterij Duhova, Uskrs, Uznesenje i Duhovi, Ivanjdan, Put Hrista i Mihaela u toku godine.

retko! odlicno ocuvano kao na slici Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek) Vakufname iz Bosne i Hercegovine (XV i XVI vijek) / Vakufnames from Bosnia and Herzegovina (XV and XVI century). Glavni urednik / Editor in chief: Lejla Gazić. Odgovorni urednik / Managing editor: Ahmed S. Aličić. Sarajevo 1985. Vakufnama ili vakfia su dokumenta o zaveštanju nekog dobra (zadužbine) namenjenog za religijske, obrazovne, zdravstvene, društvene, saobraćaje i humanitarne svrhe. Svako takvo dobro zove se vakuf,[1] a njen osnivač vakif (blagajnik). Prvobitno su se vakufname sastavljale na arapskom jeziku kao isprave koje imaju, pre svega, karakter šerijatsko-pravnog akta. Ovaj običaj je trajao nekih 150 godina. Kasnije se, iz praktičnih razloga, prešlo na pisanje vakufnama na turskom jeziku. Vakufnam su donošene na sudu po utvrđenim zakonskim propisima i pružaju podatke o izgradnji i izgledu objekata, formiranju naselja, strukturi stanovništva, zanatima i obrazovanja. One danas imaju poseban značaj za proučavanje društvenog, političkog kulturne i ekonomske istorije jednog naroda na određenom prostoru. Civilizacijski period u razvoju sveta neki istoričari računaju od početka upotrebe pisma, neke od formiranja gradova dok treći to vezuju za nastanak države kao novog vida zajednice i društva u celini. Svaki od ovih fenomena predstavlja značajan korak napred ka snažnijem napretku čovečanstva i njegovoj tranziciji u napredno i uređenije društvo. U takvim istorijskim okolnostima vakufnama simbolizuju upravo pomenuta dostignuća: pismo, grad i državu, uređenu po najvišim onovremenskim standardima.[3] Pored uslova za održavanje uvakufljenih objekata, u njima su navedeni i uslovi o molitvama za dušu vakifa i njegovih rođaka. O svemu se morao brinuti o mutevelija (upravnik vakufa) pa su radi boljeg funkcionisanja često imenovane dve osobe za ove funkcije, jedna koja je bila prisutna u momentu postupka vakufljenja, a druga koja je obavljala zadatke strogo određene vakufnamom.[4] Tekst vakufmana u načelu se sastoji od tri osnovna dela: 1. Uvodni deo — sa imenom legatora, 2. Dispozicije — glavni deo u kome se konkretno navodi šta je vakufnamomom i pod kojim uslovima uvakufljeno, 3. Legalizacija — kojom se nadležni kadija uvodi u sidžil (protokol šerijatskog suda) tekst vakufname i donosi presudu o valjanosti i izvršnosti uvakufljenja sa datumima i imenima svedoka.[2] Osim navedenog neke vakufname imaju i invokacije overe originala ili prepisa, pečat i eventualno druge podatke. U njima se takođe navodila i plata službenih lica koji su morali ispuniti određene obaveze utvrđene vakufnamomom. Ta lica su najčešće bila verski službenici (imami, mujezini i hatibi džamija, mutavelije a ponekad i učitelji).[2] Značaj[uredi] Vakufnama Mehmed-bega Obrenovića iz 1516. godine.[5] Vakufname imaju pravnu, umetničku i jezičku vrednost i mogu se postmatrati sa svakog od navedenih aspekata ponaosob. Međutim vakufnama je primarno istorijsko-pravni dokument kojim se regulišu: 1. Razlozi—motivi 2. Svrha 3. Predmet uvakufljenja 4. Uslovi i način korišćenja 5. Način upravljanja zadužbinom Na osnovu navedenog može se zaključiti da je to pravni akt koji reguliše pitanja koja se tiču statusa „uvakufnjenih predmeta”.[3] Vakufname istoričarima daje mogućnost da istovremeno objasne instituciju vakufa, što je od velikog značaja ne samo za proučavanje islamske filozofije sa pravne i istorijske tačke gledišta i kao glavni izvor (referenca) za proučavanje brojnih pitanja iz svih oblasti istorije. Pa se tako npr. iz popisa svedoka vakufname mogu otkriti podaci o savremenicima legatora njihovim zanimanjima ali i o osnivačima drugih objekata za koje ne postoje drugi sigurni podaci.[2] Uloga institucije vakufa u uspostavljanju i razvoju islamsko-orijentalnih gradova je nezamisliva jer se prema mišljenju Adema Handžića koje je on navo u svojim delima nije radilo o stihiji nego o sistematičnoj državnoj politici koja stimulisala visokog zvaničnike, važne državne službenika sandžačka—begove vojvode, ćehaje, i njima ravne, da deo svoje imovine pretvore u zadužbinu koja će novoosnovanim naseljimada dati osnovne konture islamskog grada.[6] Opšta razmatranja o vakufnamama u Bosni i Hercegovini[uredi] Naravno, u ovom kontekstu niko ne želi da nameće da sa vakufnamama u Bosni počinje civilizacijsko razdoblje, ali se s pravom može reći da je ovo početak jedne nove ere obeležen gore pomenutim, a to su: pojava novog pisma i novih jezika, osnivanje novih gradova prema novim standarde. Sa druge strane, vakufname potvrđuju ulazak Bosne u jedan globaln kulturno-civilizacijski okvira koji se prostirao na tri kontinenta, i time pokrivao kolevku drevnih civilizacija.[3] Sa jedne strane, vakufnama potvrđuju da je Bosna postala deo prostora gde su se snažno prožimala i pulsirale civilizacijska strujanja a sa druge istovremeno je i potvrda povezivanja Bosne sa svim delovima novog civilizacijskog prostora, jer su Bosanske vakufname po svom obliku i funkciji, identične sa vakufnamama u bilo kom delu osmanskog državnog i pravnog sistema, bez obzira na to u kom kraju su se pojavile. Ovih veze ima više, pa tako treba shvatiti da su vakuhname samo deo njih.[3] Vakufnama Isa-bega Ishakovića[uredi] Prve orijentalno-islamske gradske objekte na bosanskom području podigli su Isa-beg Isaković kao svoj vakuf, o čemo govori najstariji otomanski dokument u Bosni, poznat kao vakufnama Isa-bega Ishakovića. On datira između 1. februara i 3. marta 1462. godine . (džumadel-ula 866). Originalni dokument je bio u posedu Mustajbegea Fadilpašića, koji ga je potom pozajmio Kosti Hormanu, od kada mu se gubi svaki trag. Do danas je sačuvano više prepisa ovog dokumenta.[7] Prepisi Isa-begove vakufname: Zvanični prepis u sidžilu sarajevskog kadije iz 1254/1838, sidžil br. 77, pp. 51-52. Gazi Husrev-begova biblioteka; Prepis u arhivi bivšeg Ministarstva vakufa u Istanbulu; Zvanični prepis spomenutog carigradskog prepisa koji se nalazio kod mutevelije Isa-begovog vakufa u Skoplju; Prepis u rukopisnom zborniku Muhameda Enveri Kadića, sv. I, list 158-163, Gazi Husrev-begova biblioteka 91; Prepis u sidžilu vakufnama, I. str. 250, koji se danas čuva u Gazi Husrev-begovoj biblioteci u Sarajevu. Vakufnama je napisana na arapskom jeziku, na početku vakufname se nalazi uobičajeni uvod o razlozima koji su naveli vakifa (zadužbinara) da deo svoje imovine da za vakuf (zadužbinu). Ovom vakufnamom Isa-beg zavještava tekiju i most, a za njihovo održavanje uvakufljuje (daje u vlasništvo zadužbini) mlinove u selu Brodac, današnja Bentbaša, banju (hamam) i tekuću vodu za njene potrebe i ostatak vode, han, dućane, veći broj zemljišnih posjeda na području današnjeg Sarajeva i okoline. Treba napomenuti da je Isa-beg svoj vakuf podigao nekoliko godina prije konačnog pada Bosne pod osmansku vlast, dok je još bio zapovjednik krajišta koje se protezalo prostorom nekadašnjeg Srpskog carstva, od Skoplja, preko Novog Pazara i usjecalo u srednjovjekovnu Bosnu. bosna i hercegovina istorija bosne i hercegovine BiH

Školska knjiga, 2004. Odlično očuvana, jedva korišćena, osim posvete na najavnoj strani. Odavno rasprodato izdanje. Jedina istorija portugalske književnosti na našem jeziku. Talanova Povijest portugalske književnosti namijenjena je ne samo studentima luzitanistike, odnosno romanistike (napose hispanistike) i komparativne književnosti, nego i svim ostalim čitateljima koje zanima povijest najzapadnije europske književnosti čiji su pojedini autori već poodavno probili nacionalne granice, napose nakon dodjele Nobelove nagrade romanopiscu Joseu Saramagu. Imena Luisa Vaza de Camoesa, P. Antonia Vieire, Fernanda Pessoe, Josea Cardosa Piresa, Josea Saramaga i drugih vodećih imena portugalske književnosti već su odavno postala ‘opća mjesta’ svjetske književnosti. Povijest portugalske književnosti, koja svakoga od njih pojedinačno ‘kontekstualizira’ unutar luzitanskoga nacionalnog književnog korpusa, trebala bi ih još više udomaćiti u hrvatskoj kulturnoj sredini. U priručniku su predstavljani Luís Vaz de Camões, P. António Vieire, Fernando Pesso, José Cardoso Pires, José Saramago i druga vodeća imena portugalske književnosti unutar luzitanskoga nacionalnoga književnog korpusa. Nikica Talan rođen je 10. studenoga 1959. u Zagrebu. Osim u rodnome gradu, školovao se u Ljubljani i Lisabonu. Paralelno je studirao komparativnu književnost i filozofiju, te francuski, muzikologiju i orgulje. Na svim je studijskim grupama diplomirao tijekom 1983., odnosno 1984. Uz to je završio i slobodni dopunski studij portugalskog jezika i književnosti. Magistrirao je i doktorirao s područja luzitanistike (suvremeno portugalsko pjesništvo). Do zasnivanja radnog odnosa na zagrebačkom Filozofskom fakultetu (u veljači 1992.) radio je uglavnom u tadašnjem Muzičkom obrazovnom centru, Obrazovnom centru za jezike i Klasičnoj gimnaziji. Od veljače 1992. do srpnja 1993. djeluje kao asistent, od srpnja te godine do prosinca godine 1997. kao docent, od prosinca spomenute godine do ožujka 2003. kao izvanredni, a od tada do danas kao redoviti profesor (od 2007. u trajnome zvanju) na Katedri za portugalski jezik, književnost i civilizaciju u okviru Odsjeka za romanistiku Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. Od 1997 do 2019.. obnašao je i dužnost predstojnika spomenute Katedre. Otkako se sustavno bavi luzitanistikom, objavljeno mu je tristotinjak bibliografskih jedinica s područja portugalske odnosno luzofonoske književnosti, kulture i civilizacije, od čega 25 knjiga, šezdesetak znanstvenih radova, devedesetak stručnih, te oko 150 članaka u hrvatskim ili portugalskim enciklopedijama, leksikonima i novinama. Osim toga, u navedenom mu je razdoblju (u raznim hrvatskim književnim časopisima) izašlo i stotinjak kraćih književnih prijevoda (ciklusa pjesama, pripovijedaka itd.) te desetak knjiga prijevoda portugalske, brazilske i luzoafričke poezije ili proze. Težište Talanova znanstvenog interesa predstavljaju kulturno-povijesne veze Hrvatske i Portugala (odnosno bivših portugalskih kolonija), te suvremeno portugalsko pjesništvo. Dobar dio njegovih radova nastao je za potrebe portugalskoga časopisa „Brotéria“, a i većina knjiga što ih je napisao dvojezična je (na hrvatskom i portugalskom), kako bi bile dostupne ne samo našoj, nego i portugalskoj (odnosno luzofonoj) javnosti. ZNANSTVENA DJELATNOST Knjige: 1. Hrvatska – Portugal, kulturno povijesne veze kroz stoljeća, Naklada Društva hrvatskih književnika, Zagreb, 1996, 490 str. 2. Hrvatska – Brazil, kulturno povijesne veze, Naklada Društva hrvatskih književnika, Zagreb, 1998, 352 str. 3. Pjesništvo Eugénia de Andradea i srednjovjekovna galješko-portugalska ljubavna lirika, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2001, 302 str. 4. Pessoa, Fernando: Nije dosta otvoriti prozor, DHK – Hrvatski P. E. N. centar, Zagreb, 2001, 61 str. (prijevod, bilješke i komentar) 5. Luís Vaz de Camões: Kad Ljubav Razumom vođena bude, Ceres, Zagreb, 2002, 145 str. (prijevod tridesetak soneta s predgovorom od pedesetak stranica posvećenim Camõesovom životu i djelu te bilješkama uz svaki sonet) 6. Religiozno-metafizička problematika u pjesništvu Jorgea de Sene, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2003, 413 str. 7. Osnove gramatike portugalskoga jezika, Školska knjiga, Zagreb, 2003, 257 str. 8. Portugalsko-hrvatski rječnik, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 718 str. 9. Hrvatsko-portugalski rječnik, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 552 str. 10. Povijest portugalske književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 2004, 280 str. 11. Razvaline ljubavi (antologija najnovijeg portugalskog pjesništva), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 148 str. 12. U počast zelenoj papigi (antologija portugalske pripovijetke), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 206 str. 13. Raspušten ritam (antologija pjesništva brazilskog modernizma), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2004, 316 str. 14. Suživot s Portugalom, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2005, 371 str. 15. U sjeni Pessoe (antologija portugalskog pjesništva dvadesetog stoljeća), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2005, 2 sveska (prvi sv. 690 str.; drugi sv. 706 str.) 16. Antónia Pusich: Vida e Obra, HAZU – Zavod za povijesne znanosti u Dubrovniku, Zagreb – Dubrovnik, 2006, 278 str. 17. Antónia Pusich: Život i djelo (prerađeno hrvatsko izdanje), HAZU – Zavod za povijesne znanosti u Dubrovniku, Zagreb – Dubrovnik, 2006, 270 str. 18. Povijest brazilske književnosti, Školska knjiga, Zagreb, 2008, 438 str. 19. Crna Euridika (antologija afričkog pjesništva portugalskog jezičnog izraza), Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2009, 535 str. 20. Između Hrvatske i Portugala, Hrvatsko filološko društvo, Zagreb, 2009, 310 str. 21. Skinuo sam masku (antologija pjesničkog stvaralaštva Fernanda Pessoe), STEPress, Zagreb, 2010, 286 str. 22. Portugal (monografija), Školska knjiga, Zagreb, 2011, 338 str. 23. Fernando Pessoa: život, Disput, Zagreb, 2012, 255 str. 24. Fernando Pessoa: djelo, Disput, Zagreb, 2013, 367 str. 25.Uvod u afričke književnosti portugalskog jezičnog izraza, Leykam international d. o. o., Zagreb, 2015, 367 str. Znanstveni radovi: 1. “Na izvorima galješko-portugalskog trubadurizma”, “Književna smotra”, br. 73-76, Zagreb, 1989, str. 93-100. 2. “Religiozno-metafizička tendencija moderne portugalske poezije”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1990, str. 637-648. 3. “Anonimna srednjovjekovna portugalska proza”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 1991, str. 227-233. 4. “Renesansna portugalska religiozna proza”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1991, str. 499-505. 5. “Moderna portugalska poezija”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1991, str. 661-663. 6. “Proštenjarsko pjesništvo luzo-galjeških kanconijera”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1992, str. 439-443. 7. “Jorge de Sena kao pjesnik Transcendencije”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1992, str. 575-578. 8. “O Neotrovadorismo na Poesia de Eugénio de Andrade”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XXXVIII, Zagreb, 1993, str. 91-119. 9. “Moderno brazilsko pjesništvo: preteče i ‘začinjavci’”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1993, str. 941-959. 10. “Prvi hrvatski istraživač Amazone”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1993, str. 724-731. 11. “Utjecaj Biblije na portugalsku i brazilsku književnost”, “Književna smotra”, br. 92-94, Zagreb, 1994, str. 28-41. 12. “O Neotrovadorismo na Poesia de Eugénio de Andrade II”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XL, Zagreb, 1995, str. 105-131. 13. “A Note on Croatia and the Portuguese Indies”, “Santa Barbara Portuguese Studies, vol. II, Santa Barbara, 1995, str. 204-212. 14. “Hrvati i ‘portugalske Indije’”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1995, str. 1030-1037. 15. “Hrvatsko-portugalske književne veze tijekom posljednja dva stoljeća”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1996, str. 494-502. 16. “Relações histórico-culturais croato-lusitanas”, “Brotéria”, br. 1 (vol. 143), Lisabon, 1996, str. 33-56. 17. “A recepção da literatura portuguesa na Croácia durante os dois últimos séculos” (prerađen i proširen članak), “Brotéria”, br. 5 (vol. 143), Lisabon, 1996, str. 433-444. 18. “Život i djelo Luísa Vaza de Camõesa I” (neki u nas dosad nepoznati elementi Camõesove biobibliografije), “Marulić”, br. 1, Zagreb, 1996, str. 84-101. 19. “Život i djelo Luísa Vaza de Camõesa II”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 1996, str. 292-306. 20. “Fernando Pessoa u hrvatskoj (prijevodnoj) književnosti”, “Književna smotra”, br. 100, Zagreb, 1996, str. 23-40. 21. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena I”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLI, Zagreb, 1996, str. 145-185. 22. “Jorge de Sena: egzil kao bio(biblio)grafska sudbina”, “Književna smotra”, br. 104-105, Zagreb, 1997, str. 131-136. 23. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća I”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1998, str. 536-546. 24. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća II”, “Marulić”, br. 4, Zagreb, 1998, str. 714-744. 25. “Hrvatsko-brazilske kulturne i povijesne veze kroz stoljeća III”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 1998, str. 934-967. 26. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena II”, “Studia Romanica et Anglica Zagrebiensia”, vol. XLIII, Zagreb, 1998, str. 137-160. 27. “Livro Insigne das Flores e Perfeições das Vidas dos Gloriosos Sanctos do Velho e do Novo Testamento de Marko Marulić”, “Revista Portuguesa de Humanidades”, vol. 2, Braga, 1998, str. 241-267. 28. “Svijet kao zagonetka u pjesništvu p. Antónia Vieire”, “Marulić”, br. 6, Zagreb, 1999, str. 1180-1189. 29. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena III”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLIV, Zagreb, 1998, str. 123-145. 30. “Brazil u hrvatskoj (prijevodnoj) književnosti”, “Marulić”, br. 5, Zagreb, 1999, str. 934-956. 31. “O Arquétipo da Água no Romance Maio, Mês de Maria, de Boaventura Cardoso”, “Revista Portuguesa de Humanidades”, vol. 3, Braga, 1999, str. 317-324. 32. “Portugalski prijevod Marulićeve Institucije s osobitim obzirom na poglavlje ‘O gajenju istine i izbjegavanju laži’“, “Colloquia Maruliana”, br. VIII, Split, 1999, str. 121-136. 33. “O tratamento da guerra civil portuguesa (1820-1834) na Biographia de Antonio Pusich”, “Brotéria”, vol. 150, Lisabon, 2000, str. 375-382. 34. “Suvremeno portugalsko pjesništvo poslijepessoanskog razdoblja”, “Književna smotra”, br. 115-116, Zagreb, 2000, str. 103-110. 35. “Pjesništvo brazilskog modernizma”, “Književna smotra”, br. 118, Zagreb, 2000, str. 105-117. 36. “Dva i pol stoljeća brazilskog romana”, “Književna smotra”, br. 118, Zagreb, 2000, str. 119-132. 37. “Portugalski roman devedesetih”, “Književna smotra”, br. 120-121, Zagreb, 2001, str. 31-38. 38. “A Problemática Metafísico-Religiosa na Poesia de Jorge de Sena IV”, “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. XLVI, Zagreb, 2000-2001, str. 327-354. 39. “História de Portugal escrita pelo croata Adalbert Adam Barić (1742-1813)”, “Brotéria”, vol. 156, Lisabon, 2003, str. 489-496. 40. “Sobre uma tradução croata de cinco sermões do P. A. Vieira do ano de 1764”, “Brotéria”, vol. 157, Lisboa, 2003, str. 75-80. 41. “Antičke varijacije” suvremenog portugalskog pjesništva”, “Književna smotra”, br. 128-129, Zagreb, 2003, str. 113-116. 42. “Sv. Franjo Ksaverski i “portugalske Indije”, Marulić”, br. 1, Zagreb, 2004, str. 28-32. 43. “Život i djelo Antuna Pušića (I.)”, “Marulić”, br. 2, Zagreb, 2005, str. 242-259. 44. “Život i djelo Antuna Pušića (II.)”, “Marulić”, br. 3, Zagreb, 2005, str. 440-449. 45. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (I), u: “Brotéria”, br. 4, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 225-241. 46. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (II) u: “Brotéria”, br. 5, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 353-365. 47. “Antónia Gertrudes Pusich: pioneira do jornalismo feminino em Portugal” (III), “Brotéria”, br. 6, vol. 161, Lisabon, 2005, str. 455-472. 48. “’Portugalski dnevnik’ gradišćanskoga Hrvata – ‘indologa’ Ivana Filipa Vesdina (1748. – 1806.)” (I), u: Marulić”, br. 3, Zagreb, 2006, str. 461-477. 49. “’Portugalski dnevnik’ gradišćanskoga Hrvata – ‘indologa’ Ivana Filipa Vesdina (1748. – 1806.)” (II), u: Marulić”, br. 4, Zagreb, 2006, str. 665-685. 50. “In memoriam à esquecida Antónia Gertrudes Pusich”, u: “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. L, Zagreb, 2006, str. 145-192. 51. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin (1748-1806) e as Índias Portuguesas’“, u: “Studia Romanica et Anglica Zagrabiensia”, vol. LI, Zagreb, 2006, str. 57-101. 52. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (I), u: “Marulić”, br. 3, 2007, str. 476-494. 53. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (II), u: “Marulić”, br. 4, 2007, str. 678-696. 54. “Portugal – ‘obećana zemlja(?)’“ (III), u: “Marulić”, br. 5, 2007, str. 908-928. 55. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin I”, u: “Brotéria”, br. 1, vol. 165, Lisabon, 2007, str. 41-56. 56. “O indiólogo croata Ivan Filip Vesdin II”, u: “Brotéria”, br. 2-3, vol. 165, Lisabon, 2007, str. 169-191. 57. “Portugalski folklor”, u: “Marulić”, br. 6, 2007, str. 1054-1083. 58. “More u portugalskoj i brazilskoj književosti”, “Književna smotra”, br. 145, Zagreb, 2007, str. 15-27. 59. “Život i djelo Antónije Gertrudes Pusich u kontekstu portugalske književnosti XIX. stoljeća“, Romantizam i pitanja modernoga subjekta (ur. Josip Užarević), Disput, Zagreb, 2008, str. 209-256. 60. “Luzoafrička književnost osamdesetih”, “Književna smotra”, br. 152, Zagreb, 2009, str. 93-103. 61. “Sveto govorništvo (kao književna vrstaI u portugalskoj i brazilskoj književnosti”, “Dometi”, br. 1-2, Rijeka, 2012, str. 86-115. 62. “Hrvatski ‘gastarbajteri’ u službi portugalske krune”, “Hrvatska revija”, br. 4, Zagreb, 2012, str. 70-83. 63. „Glazba u portugalskoj književnosti: književnost u portugalskoj glazbi“, u Poglavlja iz romanske filologije: u čast akademiku Augustu Kovačecu o njegovu 80. Rođendanu, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu – FF-press, Zagreb, 2018, str. 641-657. 64. „Putopis kao modus vivendi portugalske i (luzo-)brazilske književnosti kroz stoljeća“, „Književna smotra“, br. 194(4), Zagreb, 2019, str. 61-81.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Moma Antonović (Kruševac, 29. oktobar 1938 — Beograd, 23. januar 2019) bio je srpski slikar i univerzitetski profesor. Antonović je bio dugogodišnji dekan i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Imao je više od sto samostalnih izložba uz učešće na mnogobrojnim kolektivnim izložbama širom sveta. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za svoj rad. Biografija i karijera Rođen je 29. oktobra 1938. godine u porodici Radmile i Jovana Antonovića. U rodnom Kruševcu završio je osnovnu školu. Od ranog detinjstva bio je zainteresovan za umetnost i književnost, a kao devetogodišnjak napisao je prvu pesmu. Od 1948. godine pohađao je gimnaziju u Kraljevu, kada je objavio svoju prvu pripovetku Moj stric Mladen, a nakon toga i pesmu Zelena sivina. Godine 1957. Antonović je postao ilustrator Ibarskih novina i glavni urednik podliska Osvit. Pored književnosti i posla ilustratora, igrao je fudbal u Slogi Kraljevo i trenirao atletiku u klubu Mladost. Kao gimnazijalac, 1958. godine u Kraljevu je otvorio prvu samostalnu izložbu pod nazivom Krovovi Kraljeva, za koju je dobio pozitivne kritike u štampi i nakon toga odlučio da upiše Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Profesori na akademiji bili su mu Stojan Ćelić, Mirjana Mihać, Mladen Srbinović i Zoran Petrović.[1] Godine 1963. završio je Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, kod kojeg je završio i postdiplomske studije.[2] Član Udruženja likovnih umetnika Srbije postao je 1964. godine, a do 1973. stvarao je kao slobodan umetnik priredivši izložbe u Kraljevu 1958, 1982. i 1966. godine i u Beogradu 1968. godine.[1] Za asistenta na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu izabran je 1973. godine, a predavao je predmete slikanja i crtanja. Bio je takođe šef slikarskog odseka i prodekan za nastavu, a redovni profesor postao je 1988. godine. U tri mandata bio je dekan Fakulteta likovnih umetnosti; 1988-1990, 1990-1992 i 1998-2000.[3] Usavršavao se u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Grčkoj, Sjedinjenim Državama, Engleskoj, Škotskoj, Belgiji, Holandiji, Španiji i Mađarskoj.[1] Predavao je i u Školi lepih umetnosti u Budimpešti, na Umetničkom koledžu u Edinburgu i mnogim drugim školama.[1] Tokom karijere imao je više od sto samostalnih izložbi, a za svoja dela dobio je veliki broj nagrada i priznanja. Preminuo je 23. januara 2019. godine u Beogradu, gde je živeo i stvarao.[4] Komemoracija povodom smrti održana je u Atrijumu Narodnog muzeja. Sahranjen je 28. januara u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Katičić (Zagreb, 3. srpnja 1930. – Beč, 10. kolovoza 2019.) bio je hrvatski jezikoslovac i književni povjesničar. Radoslav Katičić rođen je u Zagrebu 1930. godine. Pohađao je Klasičnu gimnaziju u Zagrebu koju je završio 1949. godine.[2] Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu diplomirao je klasičnu filologiju a na istome fakultetu doktorirao je disertacijom Pitanje jedinstva indoeuropske glagolske fleksije. Prvi su mu radovi iz grčke filologije. Od 1958. godine je na Filozofskome fakultetu asistent na Katedri za indoeuropsku poredbenu gramatiku.[3] Docent je postao 1961., izvanredni profesor 1966. i redoviti 1972. godine.[3] Utemeljitelj je studija opće lingvistike i indologije na Filozofskome fakultetu u Zagrebu. Od 1961. do 1977. godine bio je pročelnik novoosnovanoga Odsjeka za opću lingvistiku i orijentalne studije.[3] Bio je jedan od autora Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika, 1967. godine. Od 1977. godine do umirovljenja profesor je slavenske filologije na Sveučilištu u Beču. Od 1978. do 1987. godine bio je predstojnik tamošnjega Instituta za slavistiku a od 1998. godine je profesor emeritus Sveučilišta u Beču.[3] Bio je član HAZU (izvanredni od 1973. i redoviti od 1986. godine), Austrijske akademije znanosti (izvanredni od 1981. i redoviti od 1989. godine - isto od 1989. predsjednik Balkanske komisije te akademije), ANUBiH, Norveške akademije te Academia Europaea i Accademia dei Lincei (Italija) te Kosovske akademije znanosti i umjetnosti. Radoslav Katičić preminuo je 10. kolovoza 2019. godine u dobi od 89 godina.[4] Pokopan je 29. kolovoza 2019. godine na zagrebačkome groblju Mirogoju.[5] Znanstvena djelatnost Katičićevi radovi se mogu, ugrubo, podijeliti na pet područja: djela iz opće lingvistike, u kojima je razvijao razne suvremene jezikoslovne pristupe poput strukturalne lingvistike i transformacijske gramatike književnojezične studije iz područja europskih i neeuropskih književnosti (starogrčke, bizantske, indijske), te arealne lingvistike izumrlih jezika (balkanski jezici) jezičnopovijesne radove u kojima je istraživao kontinuitet hrvatske pismenosti i jezičnoga izraza, od početaka na latinskom i crkvenoslavenskom (`Uz početke hrvatskih početaka`), preko djela renesansnih i baroknih pisaca kao što su Marin Držić ili Bartol Kašić, sve do modernoga standardnoga jezika (Sintaksa hrvatskoga književnoga jezika, 1986.) velika sintetska djela u kojima obrađuje civilizacijski kontinuitet hrvatske uljudbe (Litterarium studia, Na kroatističkim raskrižjima) rekonstrukcija praslavenskoga sakralnog pjesništva te slavenske pretkršćanske vjere. (Petoknjižje s podnaslovom Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine) Radoslav Katičić pripada trolistu (uz Dalibora Brozovića i Stjepana Babića) hrvatskih jezikoslovaca koji je, pod utjecajem suvremenih lingvističkih spoznaja, `srušio` sliku o povijesnim mijenama hrvatskoga jezika koju su gradili tzv. hrvatski vukovci (Tomislav Maretić, Milan Rešetar) i ocrtao novi jezičnopovijesni zemljovid, te konačno i formalnolingvistički kodificirao hrvatski standardni jezik apsorbiravši cjelokupnu hrvatsku književnu i pismenu baštinu koju je unitaristička struja među jezikoslovcima zabacivala- od Marina Držića do Miroslava Krleže. Na području slavistike je najrenomiraniji hrvatski stručnjak u međunarodnim razmjerima. Svojim velikim znanstvenim opusom i radom je pridonio i pridonosi ugledu hrvatske znanosti u Austriji, Europi i svijetu. Na taj način je promicao hrvatsku kulturu, hrvatsku književnost i komparativnu kroatistiku. Osim toga, posebnu je pozornost posvetio radu s gradišćanskim Hrvatima. Pridonio je tome da su se Hrvati iz Gradišća upoznali sa širim protežnostima svojega kulturnog identiteta i da svoje hrvatstvo doživljavaju u sklopu cjelokupnoga hrvatstva. Pri radu s njima se Katičić dosta usredotočio na jezik Hrvata iz Gradišća i na sve i dvojbe oko njega. Sve je to sročio i prikazao govornicima njemačkog jezika u krugovima međunarodne slavistike. Na Slavističkom institutu Sveučilišta u Beču utemeljio je 1982. godine gradišćanskohrvatski lektorat.[6] Za sav taj rad je dobio INA-inu nagradu 1998. godine.[7] Bio je predsjednik Vijeća za normu hrvatskoga standardnog jezika.[8] Djela Nepotpun popis: Osnovni pojmovi suvremene lingvističke teorije, (Zagreb, 1967.) A Contribution to the General Theory of Comparative Linguistics, (Haag-Paris, 1970.) Jezikoslovni ogledi, (Zagreb, 1971.) Stara indijska književnost, (Zagreb, 1973.) Članak: Liburnski otoci kod antičkih pisaca. Zbornik: Zadarsko otočje, povremena izdanja Narodnoga muzeja u Zadru, svezak 1, Zadar, 1974., 35-45. The Ancient Languages of the Balkans, 1-2, (Haag-Pariz, 1976.) Novi jezikoslovni ogledi, (Zagreb, 1984.; 2. dop. izd. 1992.) Sintaksa hrvatskoga književnog jezika, (Zagreb, 1986.; 2. izd. 1991.; 3. izd. 2002.) Dva tisućljeća pismene kulture na tlu Hrvatske, (suautor Slobodan Prosperov Novak),[9] Zagreb 1987. (2. izd. 1988.; prijevod na njem. 1987., engl. i tal. 1990.). Uz početke hrvatskih početaka, (Split, 1993.) Na ishodištu, (Zagreb, 1994.; 2. izd. 2005.) Illyricum mithologicum, (Zagreb, 1995.) Ein Ausblick auf die slawischsprachige Völkerwelt im Südosten, (Beč, 1996.) Litterarum studia: Književnost i naobrazba ranoga hrvatskog srednjovjekovlja, (Zagreb, 1998.; 2. izd. 2007.; njem. izd. Literatur- und Geistesgeschichte des kroatischen Frühmittelalters, Beč,, 1999.) Na kroatističkim raskrižjima, (Zagreb, 1999.) Die Hauswirtin am Tor, (Frankfurt na Majni, 2003.) Boristenu u pohode, (Zagreb, 2008.) Hrvatski jezik, (Zagreb, 2013.) Niz Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine (2008.-2017.) Božanski boj: Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2008.) Zeleni lug: Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2010.) Gazdarica na vratima: Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2011.) Vilinska vrata: I dalje tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2014.) Naša stara vjera: Tragovima svetih pjesama naše pretkršćanske starine, (Zagreb, 2017.)

The Sicilian Taimanov Tired of bad position? Try the main lines! GM Antonios Pavlidis Sicilijanska odbrana Taimanov nastaje nakon uvodnih poteza 1.e4 c5 2.Sf3 e6 3.d4 cd4 4.Sd4 Sc6 i idealno je oružje za crne u modernoj eri. Teoretski je zdrav sistem i stvara savršen balans između čvrstoće i dinamičnog kontranapada, što ga čini popularnim izborom među klupskim igračima i vrhunskim velemajstorima. GM Antonio Pavlidis je idealan vodič za ovo otvaranje.Zastrašujući teoretičar, već dugi niz godina koristi Taimanov kao okosnicu svog repertoara. Kao doživotni igrač 1.e4, on je takođe vešt da sagleda poziciju iz perspective belog, čineći njegov uvid još vrednijim za čitaoca. U ovoj knjizi Pavlidis deli vrhunsku analizu, kao i stručno znanje koje je stekao iz svog dugogodišnjeg iskustva sa Tajmanovim. Antonios Pavlidis je jedan od najsjajnijih talenata u grčkom šahu. Velemajstor je postao 2014.godine, sa 21 godinom. Začudo, 3 puta je osvojio prvenstvo Grčke, u 3 pokušaja, sve pre svog 24. rođendana. On je stručnjak za Tajmanova, jer je veći deo karijere proveo i igrao za obe strane. “Pavlidis ne samo da pruža teoretsku osnovu, već i objašnjava tipične planove za obe strane, čineći knjigu pogodnijom za korišćenje za igrače amatere. Ova knjiga je obavezna za čitanje za “Taimanov igrače” od 2000-2600 rejtinga i verovatno čak i više – kvalitet je stavrno dobar.” – IM John Donaldson Knjiga je na engleskom jeziku, ima 480 stranica, meke korice, izdanje 2019.godine.

U dobrom stanju! Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 — Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta[1], graditelj[2], umetnik i filozof[2], profesor[2] Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986.[3] Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture[2], spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu[2], Jasenovcu, Garavicama[2], Prilepu, Mostaru i Kruševcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac.[2] Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača.[3] Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu. Njegova supruga Ksenija, koja je preminula 2017. godine, sahranjena je na istom mestu.[4][5] Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su:[6][7] Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951-1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952-1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959-1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959-1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960-1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960-1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804-1815, 1876-1878, 1912, 1914-1918, 1941-1945), Knjaževac, 1961-1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969-1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969-1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970-1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971-1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972-1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića – Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eeji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5.

Polovni časopisi, izuzetno očuvani, kao novi. Izdavač: De Agostini Hellas - Atina, 2009. god. Broširan povez, 29,5 cm. 1290 str. Kunstdruk, ilustrovano Časopis 100 ličnosti se bavi najvažnijim istorijskim ličnostima koje su svojom značajnom ulogom obeležile svetsku istoriju, aktivnim učešćem u oblasti nauke, umetnosti, religije, politike, rata, filozofije, industrije. Novo DeAgostini partwork izdanje, 100 ličnosti – ljudi koji su promenili svet. Iz vrednih informacija i retkih fotografija saznaćete detalje iz života ovih ličnosti. Moći ćete da čitate o njihovom detinjstvu, usponima i padovima, kao i o najvažnijim događajima koji predstavljaju vrhunac njihovog razvoja. Za sve zaljubljenike u dostignuća iz prošlih vremena, časopis 100 ličnosti u svakom broju donosi priču o životu i delu, o vremenu u kojem su živeli najpoznatiji ljudi na svetu – Ajnštajn, Šekspir, Mocart, Galileo, Gandi i mnogi drugi. 1. Albert Ajnštajn 2. Galileo Galilej 3. Volfgang Amadeus Mocart 4. Leonardo da Vinči 5. Sigmund Frojd 6. Aleksandar Veliki 7. Vilijam Šekspir 8. Čarli Čaplin 9. Arhimed 10. Mahatma Gandi 11. Čarls Darvin 12. Ernesto Če Gevara 19. Jurij Gagarin 21. Adolf Hitler 22. Edison 23. Julije Cezar 24. Lav Tolstoj 27. Braća Grim 28. Hičkok 29. Al Kapone 30. Martin Luter King 34. Gaudi 36. Kristofer Kolumbo 37. Benito Musolini 38. Pablo Pikaso 39. Alred Nobel 41. Akira Kurosava 42. Petar Veliki 43. Ernest Hemingvej 44. Marija Kiri 45. Nikita Hruščov 48. Dž. R. R. Tolkin 49. Karl Marks 50. Betoven 51. Soićiro Honda 52. Konfučije 53. Josif Staljin 57. Roald Amundsen 58. Džingis Kan 60. Abraham Linkoln 61. Artur Konan Dojl 62. Martin Luter 64. T. E. Lorens

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Omčikus (Sušak, kod Rijeke, 6. oktobar 1926 — Beograd, 26. april 2019) bio je srpski slikar i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegovo delo obuhvatalo je većinu slikarskih žanrova, a karakterisao ga je duh Mediterana.[1][2][3][4] Bavio se slikarstvom, crtežom, mozaikom, grafikom, ilustracijom i skulpturom.[5] Biografija Rođen je 1926. godine u Sušaku kod Rijeke, a od 1936. godine živi u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata je započeo slikarske studije na Akademiji likovnih umetnosti, kod profesora Ivana Tabakovića. Zajedno sa suprugom, slikarkom Kosom Bokšan, napušta studije slikarstva i odlazi u Zadar, u kome postaje jedan od osnivača Zadarske grupe, u kojoj su se nalazili i Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović[1]. Posle šestomesečnog boravka u Zadru, vratio se u Beograd i priključio se Grupi Jedanaestorica, a svoju prvu samostalnu izložbu priredio je 1951. godine[1]. Neposredno posle toga, Petar Omčikus 1952.godine sa Kosarom Bokšan napušta Jugoslaviju i seli se u Pariz. Od 1965. godine povremeno borave u Vela Luci na Korčuli, gde organizuju brojne međunarodne susrete umetnika, filozofa i kritičara. Učestvovao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Član SANU van radnog sastava postao je 1994. godine. Od 2012. je dopisni član, a 2015. godine redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Stvaralaštvo Počeci Omčikusovog stvaralaštva vezuju se za nekoliko umetnika, svi iz klase Ivana Tabakovića, koja se na nekoliko meseci okupila u Zadru 1947. godine, načinivši tada prvu jugoslovensku umetničku komunu – Zadarsku grupu. Sem Omčikusa, tu su još bili njegova buduća supruga Kosara Bokšan, Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović, Mileta Andrejević, Bora Grujić i njihov prijatelj, student književnosti Borislav Mihajlović Mihiz. Izlazak iz akademskih ateljea u prirodu otvorio je ovim umetnicima nove puteve slobodnog stvaralaštva na kojima će, na različite načine, ostati tokom ukupnog stvaralaštva. Omčikus se 1951. godine pridružuje Grupi Jedanaestorica, koja ga ohrabruje da dalje traga za sopstvenim putevima stvaralaštva, tada još uvek u domenu poetske figuracije nakon socijalističkog realizma. No, pravi preokret u njegovoj umetnosti nastaje u Parizu. Susret sa apstraktnom umetnošću tog vremena definitivno Omčikusa usmerava prema slobodnom izrazu, potezu koji ne traga za realnim već za individualnim stilom. Geometrizovana asocijativna apstrakcija tog perioda već je od početka sedme decenije prerasla u svojevrsnu gestualnu kolorističku figuraciju koja je zadržala ranije elemente njegovog izraza. U kasnijim periodima Omčikus je tematizova slikarstvo prema portretima, crtežima Beograda, fantastičnom realizmu i skulpturi....

Autor: Slobodan Lazarević Izdavač: `SKC`, Kragujevac Broj strana: 161 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Lazarević je do sada objavio tri monografije o slikarstvu Vladimira Veličkovića. „Spojeni sudovi“ su četvrta knjiga inspirisana delom ovog poznatog slikara, koja se zasniva na komparaciji pažljivo odabranih primera i dela Vladimira Veličkovića. Vladimir Veličković rođen je 11.avgusta 1935. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, bio je Saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu, a prvu samostalnu izložbu imao je 1963godine. Od davne 1966. godine živi i radi u Parizu, gde je profesor na Nacionalnom Institutu škole lepih umetnosti (Ecole Nationale Superieur de Beaux – Arts - Institut de France). Odlikovan je najvišim francuskim odlikovanjem Legije časti u oblasti kulture i umetnosti („Legion d Honneuor“) i osnivač je fonda za crtež „Vladimir Veličković“. Svakako je jedan od naših najpoznatijih i najznačajnijih slikara, čiji radovi inspirišu druge umetnike da pišu o njemu. - Primere koje smo odabrali i poredimo ih sa slikarstvom Vladimira Veličkovića nisu odabrani po osnovu sličnosti nego po mogućem odstupanju od sličnosti. Najpreciznije kazano – na osnovu unutrašnjeg smisla i značenja prodiranjem u „nepoznato to” (Helderlin) spoznaje se bogatstvo, slojevitost simboličkih oblika kojima se stvaraoci služe u različitim okolnostima, vremenima i epohama. Na rečena poređenja nas još jednom upućuju na pesnikov i slikarev prosede koji nikada nije bio odraz nekog bivstva već samo sazdana tvoračka akcija, kaže autor Slobodan Lazarević. Otuda naslov ove knjige namerno pozajmljen od Bretona, čini se sasvim odgovarajućim, tim pre, što spojeni sudovi kao retko koji sintagmatski simbol uspešno otvara vidik precizno uočenih i ne manje omeđenih istina. Tukidid na jednom mestu kaže: „Pošto su učinili sve što su mogli oni su propratili sve što su morali.“ - U toj ravnoteži između ljudskih moći i sudbonosne nužnosti otkriva nam se i svekoliki smisao umetnikovog delanja. Slikarstvo i pesništvo, ne retko, istinitije od istorije predstavljaju ono čemu čovek ne može da umakne, objašnjava Lazarević. Autor knjige Slobodan Lazarević rođen je 1949.godine i vanredni je profesor za naučnu oblast „Teorijske književne discipline i Opšta književnost“ na Univerzitetu u Kragujevcu. Tvrd povez. Knjiga je dobro očuvana, izuzev što na predlistu postoji potpis bivšeg vlasnika knjige, i što su korice na samim vrhovima (1-2 milimetra) oguljene.

Vidosav - Monografija Monografija obelezava pedeset godina knjizevnog rada Vidosava Stevanovica Klub `Vidosav`, Kragujevac, 2011. Tvrd povez, veliki format, 512 strana, ilustrovano. Povodom 50. godišnjice književnog rada Vidosava Stevanovića objavljena je monografija o delu pripovedača, pesnika, romansijera, scenariste i dramskog pisca Vidosava Stevanovića. Monografija o piscu koji je najpolodnije stvaralačkog rada proveo u egzilu, pod naslovom `Vidosav`, ima 512 stranica i sadrži obilje informacija i izbor objavljenih tekstova o njemu. `To je izbor iz nekoliko stotina kritika koje su napisane o mojim knjigama, jedan deo krajnje negativan u odnosu na čoveka i pisca Stevanovića. Iako sam najnapadaniji pisac, to mi čini čast i očekujem da tako bude i ubuduće`, rekao je Stevanović na konferenciji za štampu. U Botunju kod Kragujevca promovisana je monografija Vidosav kojom je obeležena pedesetogodišnjica književnog rada Vidosava Stevanovića. Proslavi jubileja jednog od najčitanijih i najnapadanijih srpskih pisaca prisustvovali su brojni gosti iz Srbije i inostranstva. Vidosav Stevanović rođen je 1942. godine u Cvetojevcu kod Kragujevca. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Proslava poluvekovnog jubileja Vidosava Stevanovića podsetila je na njegove romane Nišči, Testament, Sneg u Atini, Ostrvo Balkan, Hristos i psi, političku biografiju Slobodana Miloševića, knjjige pripovedaka Refuz mrtvak, Periferijski zmajevi i Carski rez i njegovo najnovije delo Dnevnik samoće. `Ovo je za mene odavanje počasti tom naporu i tim knjigama, više nego meni lično. Ja se osećam dobro što sam ih završio i činim sve da završim ove tri, četiri koje smatranm svojim poslednjim projektima. Što se mene tiče ovo je kao kada se čovek popenje na vrh, pogleda iza sebe i kaže zar je moguće da sam se ja ovde popeo`, kaže Stevanović. Za pisca izuzetne biografije, koji je u proštlosti čestio bio u nemilosti vlasti, proslave ove vrste istovremeno su i podsećanja na neizbežno balkansko preplitanje i sučeljavanje književnosti i ideologije. `Ja sam bio poluzabranjen pod komunistima. Nekih sedam godia me nije bilo u javnosti. Bio sam izbačen iz svih školskih programa. Zatim su me vratili, pa sam još jednom izbačen, ovog puta temeljnije. To je vreme koje nazivamo Miloševićevom vlašću. Činilo se da je to nešto drugo, a u stvari to su bili oni isti ljudi iz prethodnog perioda, samo sada više nisu bili komunisti nego su se zvali nacionalisti`, kaže Stevanović. Vidoslav Stevanović, na promociji monografije kojom se obeležava pedeset godina njegovog rada, Kragujevc, 10. jul 2011. Nakon demokratskih promena i povratka u Srbiju pisca poznatog po jakim antiratnim stavovima, usledile su nove knjige, poput Dnevnika samoće, ali i nove ideološke diskvalifikacije. `Došli su na vlast ljudi koji bi trebalo da budu moji politički istomišljenici i saveznici, a oni su nastavivši staru politiku, nastavili da vuku pisce iz onog vremena, a mene, ako ne da zabranjuju, bar da odstranjuju gde god mogu. Tako da ja sada nisam ni zabranjen, ni dopušten, ni izbačen ni primljen`, kaže Stevanović. Stevanović sada radi na četiri pojekta, kojima namerava da zaokruži svoje književno delo, a trenutno je usresređen na sabiranju tekstova za nastavak Dnevnika samoće, koji će se zvati Kradljivci slobode. Kaže da istovremeno, pokušava da završi treću knjigu pariskih romana koja se zove Sekretum sekretorum, i da sabira snagu da završi treću verziju Stradije i komentara i zbirku priča koja se zove Intra muros, da kroz 15 priča ispriča razne sudbine pariske, kao što je kroz 15 priča Refuz mrtvaka ispričao razne sudbine kragujevačke. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rugmaking: A Complete Introduction to the Craft of Rugmaking Nell Znamierowski Nell Znamierowski (13. kolovoza 1931. - 29. travnja 2021.) bila je američka tekstilna umjetnica. Znamierowski je rođen u Amsterdamu, New York.[1] Rođena je kao Aniela Znamierowska, jedino dijete Waclaw i Helene Wojnar Znamierowski i završila je srednju školu Wilbur H. Lynch u Amsterdamu 1949. [2] Diplomirala je likovnu umjetnost tekstilnog dizajna na Rhode Island School of Design 1953. [3], a uz Fulbrightovu stipendiju otputovala je u Finsku kako bi radila u Školi za industrijski dizajn, gdje se zainteresirala za Rya prostirke. Tijekom svoje karijere radila je na različite načine kao dizajnerica tiska, savjetnica za boje i dizajnerica tkanih tkanina uz poučavanje u školi Brooklynskog muzeja umjetnosti – gdje je također koordinirala program vlakana – i Fashion Institute of Technology.[ 4] Djela koja je izradila ili dizajnirala Znamierowski mogu se pronaći u zbirkama Muzeja američke umjetnosti Smithsonian [1], Muzeja Cooper-Hewitt [5] i Instituta za umjetnost u Chicagu [6], a ona je predstavljena u mnogim solo i skupne izložbe diljem Sjedinjenih Država.[3] Autorica je brojnih vodiča za tkanje, uključujući Korak po korak tkanje: potpuni uvod u zanat tkanja, uključujući fotografije u punoj boji (1967.) i Korak po korak tkanje: potpuni uvod u ćilimarski obrt (1972.).[7] Također je pisala za brojne publikacije o tekstilu, uključujući Craft Horizons, Piecework, American Craft, Handwoven i Fiberarts, te je držala predavanja i radionice tijekom svoje karijere.[4] Znamierowski je preminuo u New Yorku u dobi od 89 godina 29. travnja 2021. Misa zadušnica održana je 11. rujna 2021. u crkvi svetog Stanislava u Amsterdamu, NY, nakon čega je odmah uslijedio pogreb na groblju svetog Kazimira.

Spoljasnjost kao na fotograijama unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo pohaban nista strasno! od XII do kraja XVIII veka Muzej primenjene umetnosti 1969 453 strane : ilustrovano Proučavanje nakita kod Srba srednji vek Radionice i vrednost srpskog nakita u srednjem veku ... XII XIII XIX XV vek kraj starog srpskog nakita ilustracije Bojana Radojković (1924—2006) istoričarka umetnosti, kustos Odseka za metal i nakit i dugogodišnja direktorka Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu. Biografija Bojana Radojković bila je prvi kustos novoosnovanog Muzeja primenjene umetnosti 1950. godine, u vreme kada su činjeni pionirski poduhvati na sakupljanju dela jugoslovenske i inostrane primenjene umetnosti i nalaženju prostora za njihovo izlaganje i smeštaj. Samo godinu dana kasnije 1951. otkupljena je kolekcija Ljubomira Ivanovića, u kojoj su se svojom vrednošću isticali umetnički predmeti od metala, nastali u periodu od XII do XIX veka.[1] Može se smatrati da su upravo oni odredili profesionalni put i oblast stručnog i naučnog istraživanja kustosa Bojane Radojković. Na njenu inicijativu osnovan je Sektor za istorijsko-stilski razvoj umetničke obrade metala u okviru koga je bila autor i organizator više izložbi i pratećih publikacija.[2] Neke od njih gostovale su u evropskim muzejima čime su na najbolji način predstavile kolekcije Muzeja primenjene umetnosti, kulturno i umetničko nasleđe Balkana i Evrope. Posvećenim proučavanjem predmeta primenjene umetnosti, posebno zlatarstva, kao i publikovanjem građe iz ove oblasti Bojana Radojković je zasluženo stekla status eminentnog stručnjaka za srpsku srednjovekovnu umetnost, kao i pionira u proučavanju primenjene umetnosti u tadašnjoj Jugoslaviji. Izložbe i publikacije Izložba Umetnička obrada metala naroda Jugoslavije kroz vekove u saradnji sa dr Ivanom Bahom 1956. godine predstavlja prvu tematsku izložbu iz ove oblasti u regionu. Nakon odbrane doktorske disertacije o srpskom zlatarstvu 1966. godine štampana je monografija Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, koja je do danas ostala najkompletnija publikacija iz te oblasti. Druge značajne publikacije su Nakit kod Srba od kraja XII do kraja XVIII veka iz 1969, Sitna plastika u staroj srpskoj umetnosti iz 1976. i Srpsko zlatarstvo iz 1981. godine, katalog izložbe. Brojne pojedinačne studije, koje su u velikoj meri osvetlile poznavanje istorije srpske srednjovekovne umetnosti, svedoče o njenom obimnom stručnom, istraživačkom i naučnom radu, dugom više od četrdeset godina.[2] Ostale aktivnosti Bojana Radojković bila je jedan od urednika Zbornika Muzeja primenjene umetnosti od 1955. kada je objavljen prvi broj do 2005. godine, kada je pokrenuta nova serija. Bila je direktor Muzeja, a muzejski savetnik je ostala i nakon odlaska u penziju. Muzej primenjene umetnosti je 2005. godine Bojani Radojković posvetio publikaciju Almanah nakita.

Nov, nekorišćen komplet I. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi 1 / Pravo na otpor tiraniji Fabrika knjiga; 2001; Broširani povez; latinica; 21 cm; 433 str. II. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi 2 / Klasične revolucije-Nizozemska-Engleska-SAD Fabrika knjiga; 2001; Broširani povez; latinica; 22 cm; 475 str. II. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi 3 / Moderne revolucije Fabrika knjiga; 2002; latinica; 22 cm; 506 str. IV. Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi 4 / Građanska neposlušnost Fabrika knjiga; 2002; latinica; 22 cm; 516 str. Četvorotomno delo sociologa i istoričara socijalnih ideja Aleksandra Molnara ima za cilj da rekonstruiše misaoni put koji je prevaljen u poslednjih dvadeset pet vekova na tlu Evrope i Amerike i koji je rezultirao savremenom teorijom demokratske ustavne države. Ukupna politička zbivanja u Srbiji u periodu 1996-2000. opredelila su da ova rasprava na kraju dobije formu istorije refleksija relevantnih za izgradnju demokratske ustavne države, i to kroz tri različita oblika suprotstavljanja aktuelnim što tiranskim, što ustavno konstituisanim vlastima, odnosno korišćenjem prava na otpor tiraniji, revolucijom i građanskom neposlušnošću. O AUTORU: Aleksandar Molnar rođen je 1963. godine u Beogradu. Redovni je profesor na Istoriji političkih i socijalnih teorija na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio je Osnovna prava čoveka i raspad Jugoslavije (1994), Društvo i pravo (1994), Regionalizam kao put ka otvorenom društvu (kao koautor) (1994), Narod, nacija, rasa (1997) i Mit, ideologija i misterija u tetralogiji Riharda Vagnera (koautor: Dragana Jeremić-Molnar) (2004). ključne reči: Demokratija , Istorija , Evropa , Ustavno pravo

ima posvetu iz 1914. dobro ocuvano kao na slikama, malo uprašena i požutela od godina Richard Wagner PARSIFAL 1911 Foto des Verkäufers Wagner, Richard: Richard Wagner : Parsifal - Ein Bühnenweihfestspiel - Vollständiger Klavier -Auszug Mainz : Schott, 1911 RETKO U PONUDI Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner; Lajpcig, 22. maj 1813 — Venecija, 13. februar 1883) bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar. Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana. Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata. Vagnerova dela kategorišu se sa WWV, što je skraćeno od nemačkog Wagner-Werke-Verzeichniss („Indeks Vagnerovih dela“). Detinjstvo i mladost[uredi] Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera, policijskog činovnika, i kršten je u protestantskoj luteranskoj crkvi sv. Tome.[1] Karl Fridrih je umro od tifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta 1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se za glumca i dramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem[2] (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim poslednjim godinama, a špekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu)[2] i čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Porodica se preselila u Drezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu. Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac je pokušavao da piše drame, a puno je čitao Šekspira. Čak mu je pošlo za rukom da prevede 12 knjiga Odiseje.[3] Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska dela Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea (s ovim poslednjim je jedno vreme i prijateljevao), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnoj Evropi. Vagner je 1828, kada je imao 15 godina, prvi put došao u blizak dodir sa muzikom Ludviga van Betovena. U januaru je čuo njegovu Sedmu simfoniju, a u martu i Devetu, kojom je bio do te mere pogođen da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike duguje nekoliko meseci časova kod čuvenog muzičara Kristijana Teodora Vajnliga (učitelj Klare Šuman, žene Roberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen njegovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove. Godine 1832, Vagner piše svoju Simfoniju u ce-duru, što mu omogućava karijeru kao dirigent. Odmah zatim pokušava da napiše svoju prvu operu, Venčanje, koju nikada nije završio usled sestrinog negodovanja. Njoj se gadila radnja opere, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto. Godine 1833, uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner uspeva da postane horovođa u Varcburgu. Tada piše i svoju prvu kompletnu operu, Vile, koja je bila napisana potpuno u stilu Karla Marije fon Vebera. Opera nije izvedena za njegova života. Premijerno izvođenje je bilo 1888. u Minhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kralju Ludvigu II Bavarskom, da bi nekoliko decenija kasnije bila poklonjena Adolfu Hitleru, velikom ljubitelju Vagnerovog opusa.[3] Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena u Firerbunkeru tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata. Godine 1836, komponuje komičnu operu Zabrana ljubavi, čija je premijera bila u Magdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje.[1] Dana 24. novembra 1836. Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Preselili su se u Rigu, koja je tada pripadala carskoj Rusiji, gde je Vagner bio direktor opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti 1866, iako je bio veoma nesrećan. Tek nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali je ovo bio tek prvi sukob u trodecenijskom braku koji se završio potpunom otuđenošću muža i žene. Vagner će kasnije i sam imati mnoge poznate ljubavne afere, koje će izazivati užasne skandale u nemačkom društvu.[3] Godine 1839, Mina i Vagner su morali da pobegnu iz Rige zbog dugova,[1] koji će Vagnera mučiti još nekoliko decenija. Njih dvoje su, zajedno sa svojim njufaundlenderom, Roberom, pošli brodom za London. Ova naporna i olujna plovidba uz norvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu, Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od nedelje, a 1840. i 1841. godinu su proveli u Parizu, gde je Vagner završio Rijencija i Holanđanina lutalicu. Pariz, Drezden i ustanak[uredi] U Parizu je Vagner 1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitora Đakoma Majerbera, izveo Rijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost,[4] budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu možda možemo naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bio Jevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne.[5] Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što je Rijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisuje Hansu fon Bilovu).[6] U 1842. Vagnerovi su se vratili u Drezden, gde je Rijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveo Holanđanina lutalicu a kasnije i Tanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora - najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati. Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost u politiku levice: u nemačkim državama je jačao nacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo i demokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta,[1] propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskog anarhistu, Mihaila Bakunjina. Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kralj Fridrih Avgust II raspustio parlament i odbio ustav koji mu je tražio narod. To je dovelo do Majskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe.[1] Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanja poternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne iz Nemačke, najpre u Pariz, a odatle u Cirih. Izgnanstvo, povratak i sazrevanje stavova[uredi] Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke. Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitor Franc List. List je operu izveo veoma uspešno u Vajmaru, u avgustu 1850. Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što na Loengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posle Rijencija. Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti u Prsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvao Zigfridova smrt (nem. Siegfrieds Tod). Libreto je napisao 1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto za Rajnsko zlato i Valkiru, pod uticajem humanističke filozofije Ludviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u 1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima.[7] Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od 1854, imala je filozofija Artura Šopenhauera,[7] koja ga je zainteresovala za budizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima. Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao „potpunoj umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk). Vagner je radio na Prstenu Nibelunga do 1856. Do tada je završio Rajnsko zlato i Valkiru, kao i prva dva čina Zigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom na Prstenu i napiše posebno delo: Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza sa Matildom Vezendonk, ženom Ota Vezendonka, Vagnerove pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu.[8] Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su i Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku. Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen 1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi za Beč. Tek od 1862. su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti 1866. godine. Porodica Vagner i prijatelji 1881. ispred Vile Vanfrid. Sleva nadesno, gore: Blandina fon Bilov, Hajnrih fon Štajn (Zigfridov učitelj), Kozima i Rihard Vagner, Paul fon Jukovski; dole: Izolda Vagner, Danijela fon Bilov, Eva i Zigfrid Vagner. Iz Beča Vagner je opet otišao u Pariz, gde je pokušao da izvede novu verziju Tanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena na francuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere.[9] Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadnici aristokratskog Džokej kluba (franc. Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju,[9] a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu.[10] Godine 1861, Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komediju Majstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvede Tristana i Izoldu u Beču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je, 1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kralj Ludvig II došao na presto. Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito u Loengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvorac Nojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, danas se često precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562914 maraka, što je i nije nebeska cifra, ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka.[11] Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede u Minhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio. Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh. Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom velikog dirigenta Hansa fon Bilova,[12] koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeri Tristana i Izolde. Godine 1865, ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku,[12] koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga.[13] Rihard Vagner sa ćerkom Evom 1867. u Tribšenu Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen kraj Lucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru 1868, a za Vagnera se udala 25. avgusta 1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života. Vagner se 8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologom Fridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa.[14] Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertire Tristana i Izolde i Majstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentora Fridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je video dionizijski preporod evropske kulture. Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu na Prstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetku Zigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada na Prstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenja Prstena. Godine 1871, se odlučio da opersku kuću sagradi u Bajrojtu, malom mestu kraj Minhena. Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig 1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstio Vanfrid (nem. Wahnfried, bukvalno „mir od ludila“). Pozorište, koje je nazvano Bajrojt festšpilhaus (nem. Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je 1876. premijernim izvođenjem kompletnog Prstena Nibelunga, koje je trajalo od 13. do 17. avgusta.[15] To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina. Poslednje godine[uredi] Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo u Italiji, gde radi na svojoj poslednjoj operi, Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara 1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila da Parsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvode Parsifala. U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je 1874. Vagneru pokušao da približi muziku Bramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posvetio veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu.[14] Krajem oktobra 1876. su njih dvojica, prilikom boravka u Sorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog zdravlja), poslednji put zajedno otišli u šetnju.[16] Vagner je tu Ničeu pričao o svom Parsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od „opsesivne masturbacije“[16] i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo. Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito u Niče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: „Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom“.[17] Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici. Do 1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napada angine, pa je sa porodicom otišao u Veneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro 13. februara 1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala u Parsifalu.[12] Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: „Moj sat“.[18] Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid. Dela[uredi] Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su sa WWV. Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice. Opera[uredi] Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere,[19] dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim. Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionom stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta. Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana („Tristanov akord“). Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima.[6][7] Rani period[uredi] Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike. Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila).[20] Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad. Venčanje (nem. Die Hochzeit; 1832) Vile (nem. Die Feen; 1833) Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot; 1836) Rijenci (nem. Rienzi; 1837) Srednji period[uredi] Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode. Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer; 1843) Tanhojzer (nem. Tannhäuser; 1845) Loengrin (nem. Lohengrin; 1848) Kasni period[uredi] Bajrojt festšpilhaus 1900. godine Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame. Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde; 1859) Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg; 1867) Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera: Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold; 1854) Valkira (nem. Die Walküre; 1856) Zigfrid (nem. Siegfried; 1871) Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung; 1874) Parsifal (nem. Parsifal; 1882) Instrumentalna i ostala muzika[uredi] Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća: Simfonija u ce-duru; Simfonija u e-duru (nezavršena); Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije: Polonija uvertira u ce-duru (1836), u slavu Poljske; Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom; Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine); Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843); Tri klavirske sonate: Klavirska sonata u be-duru (1831); Klavirska sonata u a-duru (1832); Klavirska sonata u as-duru (1853); Fantazija u fis-molu(1831); Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir; Zigfrid idila za mali orkestar (1870). Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara). Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871) Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom. Teoretski radovi i eseji[uredi] Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera. Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben). Vagnerova autobiografija je započeta 1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka. U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850. Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela[uredi] Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala. Leubald (nem. Leubald), poema, 1828. Visoka mlada, ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842. Muškarci lukaviji od žena, ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837. Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840. Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841. Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841. Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841—1843. Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841 — 1842. Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846—1848. Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849. Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849—1850. Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850. Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856. Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868. Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870. Reforma opere[uredi] Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere: menja strukturu opere; dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo; izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“; uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi); umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive; simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog; horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva. Gezamtkunstverk[uredi] U svom delu Umetnost budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1849. godine, teorijski je postavio osnovu onoga što on naziva „sveukupna umetnost“ (nem. Gesamtkunstwerk), ubeđenje po kojem opera predstavlja sintezu svih umetnosti, i ukazao na problem dotadašnje opere, u kojoj je dramska radnja bila zapostavljena u korist muzike. Prema Vagneru, opera se sastoji iz glavnih grana umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovnih umetnosti. Verovao je da je takva sinteza umetnosti postojala u starogrčkoj tragediji, ali je kasnije izgubljena kada su se ove umetnosti izdvojile. Problem opere je ležao u činjenici što je dramska radnja zapostavljena u korist muzike. Vagner je verovao da, uprkos tome što je antička Grčka posedovala sintezu tih umetnosti, drama je dostigla vrhunac u delima Šekspira, a muzika u delima Betovena. Bilo je potrebno samo povezati ta postignuća i dobiti istinsku muzičku dramu. Vagner određuje tri centralne veštine ljudskog bića koje je utkao i muzičku dramu po čemu se ona razlikuje od opere: umetnost plesa (gestikulacija, pokret, mimika, ali ne balet, koji je bio zastupljen u operi), umetnost tona i umetnost poezije. Ove tri umetnosti naziva „čisto ljudskim“ umetnostima (nem. reinmenschliche). Pored ovih, dodaje tri plastične umetnosti: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo kao pomoćne umetnosti koje učestvuju u stvaranju totalne umetnosti na sceni. U pozorište je uneo revoluciju korišćenjem scenskih efekata kako bi omogućio publici da se u potpunosti uživi u iluziju muzičke-drame; iako se danas takvi efekti podrazumevaju u pozorištu, sredinom 19. veka je to bila krupna inovacija. Dijalozi i monolozi u operi su više kao pozorišni — bez ponavljanja tokom pevanja, a hor Vagner koristi sasvim retko jer veruje da narušava iluziju stvarnosti. U čitavom Prstenu Nibelunga hor se koristi samo u drugom i trećem činu Sumraka bogova. Ličnost[uredi] Spomenik Rihardu Vagneru u Berlinu. Slika iz 1904. godine Osim što je bio izuzetan kompozitor i mislilac, Vagner je bio i fascinantna ličnost, što njegovim biografima nije promaklo. Tu ličnost je svakako potrebno podrobno ispitati, jer je ona u bliskom dodiru sa njegovim delom. Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši.[21] Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma, što je i bio. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su bili - sluge, koji su na svet postavljeni za njegovo uživanje.[22] Njegov čudovištan odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: gledali su u njega kao u boga, i, uprkos svem njegovom omalovažavanju i nezahvalnosti, nastavljali su da ga služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre. Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer je bečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega.[21] Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent „Parsifala“, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na „Parsifalu“: Rubinštajn, Porges i Levi, a sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije dodirivao teme. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je „najbolji i najplemenitiji među ljudima“.[23] Ovo nije jedini takav primer u Vagnerovoj biografiji. Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer je Ničeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: „Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike... Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana u Lajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem... Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji“.[22] Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta.[24] Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u njegovim kasnijim godinama, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, bolesna sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. „Parsifal“, Vagnerova sveta drama, iziskivala je od njega najčulniju moguću inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku).[25] Kontroverza[uredi] Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom 20. veka u Nemačkoj, održale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Velika prašina se digla baš oko Vagnerovih komentara o Jevrejima, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od 1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizam Adolfa Hitlera. Odnos prema Jevrejima[uredi] Vagnerova navodna netrpeljivost prema Jevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla, Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svom eseju Jevrejstvo u muzici, objavljenom 1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem. K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku u Nemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte.[26] Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi, Džejms Livajn, Đerđ Šolti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigent Parsifala).[27] Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijom francuskog pisca Artura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina „viših“ i „nižih“ rasa, nikada nije verovao u superiornost germansko-nordijske rase.[28] Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnik crnačkog ropstva u Americi, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka.[16] Nacizam i Hitler[uredi] Neki današnji Vagnerovi istoričari i biografi smatraju da njegove opere (kao, na primer, Zigfrid i Parsifal) sadrže skrivene poruke rasizma i antisemitizma.[16][21] Te teorije su neosnovane i netačne, kao što su mnogi drugi naučnici dokazali,[29] najpre zato što ni u operama ni u Vagnerovim proznim skicama i tumačenjima istih ne postoji ništa što bi ukazivalo na antisemitizam, a s druge strane, takođe stoji i činjenica da su nacionalsocijalisti po izbijanju Drugog svetskog rata, postavili zabranu na izvođenja Parsifala zbog pacifizma koji ovo delo zastupa.[30] Međutim, Hitler je voleo Vagnerova dela, a naročito Parsifala[31] (iako ga je tokom rata zabranio, nikada nije prestao da mu se divi) i Majstore pevače iz Nirnberga. Hitler je u Parsifalu Amfortasovu propast tumačio kao posledicu fizičkog kontakta sa Kundri (predstavnicom niže rase), jer je Parsifal bio čist, arijevski junak koji je prevazišao iskušenje da vodi ljubav sa ženom niže rase.[31] Vagner je, međutim, lično objasnio prirodu kako Parsifalove čistote, tako i Amfortasove propasti: Parsifal je „čista budala“ jer su mu ljudski gresi strani, a Amfortas pati jednostavno zato što je poklekao pred iskušenjem.[32] S druge strane, Hitleru su se sviđali Majstori pevači zbog patriotske poruke opere koju iznosi Hans Saks na kraju trećeg čina: „Čak i da nestane Sveto rimsko carstvo, nama će ostati sveta nemačka umetnost“ (nem. Zerging´ in Dunst das heil´ge Röm´sche Reich, uns bliebe gleich die heil´ge deutsche Kunst). Kao Firer, Hitler je prisustvovao preko stotini izvođenja ove opere.[33] O Loengrinu Hitler je takođe imao visoko mišljenje, budući da je, kako sam kaže u svojoj knjizi, Moja borba (nem. Mein Kampf), to prva opera koju je video u svom životu, sa 12 godina. Po viđenju nekih biografa, Vagner je, pred kraj svog života, postao donekle razočaran u svoj narod, pošto, kako je Vagner to video, većina Nemaca nije bila zainteresovana da ga finansijski pomaže. Kao primer može da posluži njegova rečenica koju je Kozima zabeležila u svoj dnevnik 2. decembra 1877. godine: „I dalje ću da pišem Parsifala zbog svoje žene, ali ne bih rekao da je to više znak vere u nemački duh“.[23] Kao posledica svega ovoga, Vagnerove opere nikada nisu bile izvođene u modernoj državi Izrael. Iako se njegova dela izvode na izraelskim vladinim radio i televizijskim stanicama, svaki pokušaj javnog izvođenja bilo kog Vagnerovog dela je automatski zaustavljen protestima, uključujući i proteste onih koji su preživeli holokaust. fridrih niče adolf hitler nacizam jevreji germanska mitologija

Nacrti za morfologiju istorije sveta Knjiga 1: Oblik i stvarnost Knjiga 2: Svetskoistorijske perspektive Izdavač: Službeni glasnik, Beograd Povez: tvrd Broj strana: 535 + 676 Sadržaj priložen na slikama. Odlično očuvane. Špengler u knjizi iznosi svoju morfologiju istorije tj. učenje o raznim osnovnim oblicima, menama i sklopovima istorijskog zbivanja. Istorija pokazuje ciklički red pojedinih izolovanih, samoniklih životnih sklopova, a pojedinačne kulture su između sebe potpuno različite. Špenglerova filozofija istorije se suprotstavlja shvatanju istorije čovečanstva kao jednostavnog pravolinijskog razvitka, progresivnog kontinuiranog procesa u kojem čovečanstvo neprekidno napreduje. Umesto kontinuuma, Špengler vidi samo život samostalnih velikih organizama, međusobno potpuno odvojenih - ti organizmi su kulture. Istorija čovečanstva nije ništa drugo do istorija tih kultura. Postoje tri osnovne kulture: antička (apolonijska), arapska (magijska) i zapadnoevropska (faustovska). Svaka od tih kultura se rađa, razvija i umire. Takođe, svaka kultura je i prapojava ili prafenomen, osnovna ideja, pralik postojanja. Kao organsko više jedinstvo, kultura nije mehanički agregat, nego je organsko više jedinstvo, duhovni organizam. Kultura je duhovno delo čije su manifestacije: filozofija, umetnost, nauka, religija, politika. Sve kulture su unapred određene da sudbinski idu ka svojoj propasti, a civilizacija je poslednji stadijum njenog postojanja. Tendecije opadanja kulture ogledaju se u prevlasti racionalizma i tehnike, stvaranju megapolisa, demokratizmu, kosmopolitizmu i pacifizmu, kao i u isticanju opšteljudskih prava. Jedino što nam preostaje u našoj kulturu koja polako nestaje jeste - izdržati uprkos mračnoj viziji propasti. (K-118)

Stanje knjige: - odlicno(5)-Knjiga je kao nova-nekoriscena Godina izdanja: 1987-2.izdanje ISBN: 86-21-00080-6 Jezik: Srpski Autor: Strani ISBN: 86-21-00080-6 Godina izdanja: 1987-2.izdanje Oblast: Filozofija Jezik: Srpski Autor: Strani LUDVIG WITTGENSTEIN TRACTATUS LOGICO-PHILOSOPHICUS Predgovor - Bertrand Rasel Prevod - Gajo Petrović Izdavač - Veselin Masleša, Sarajevo Godina - 1987-2.izdanje 259 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Logos Povez - Tvrd Knjiga je kao nova-nekoriscena Stanje knjige: - odlicno(5) Kapitalno delo ! Knjiga je iz kucne biblioteke-Stanje:odlicno(5)-nekoriscena -kao nova ,bez nedostataka! Pri kraju prvog semestra na Kembridžu Vitgenštajn je prišao profesoru Raselu i pitao: „Hoćete mi reći da li sam ja kompletni idiot ili ne? Ako sam kompletni idiot postaću aeronaut*. Ali ako nisam, postaću filozof.“ * Aeronaut tj. pilot balona. Rasel mu je rekao da tokom raspusta napiše nešto u vezi sa filozofijom i da mu to pokaže početkom sledećeg semestra. Rasel je odgovorio (nakon čitanja prve rečenice onoga što je Vitgenštajn napisao): „Ne! Ne treba da postaneš aeronaut.“ Ludvig Vitgenštajn je rođen 26. aprila 1889. u Beču, u porodici jevrejskog porekla, vrlo bogatoj. Interesantno je da je Ludvig započeo studije tehnike u Berlinu, a 1908. je došao na Univerzitet u Mančesteru i studirao do 1911. Šuškalo se da je uspeo da napravi prototip avionskog motora u Engleskoj, ali to je ostalo na nivou glasina. Ludvigovo interesovanje se brzo proširilo na polje matematike, nakon čitanja ‘Principa matematike’ Bertranda Rasela. U toj knjizi je došao do još jednog poznatog imena. U pitanju je Gotlob Frege. Frege je bio profesor matematike na univerzitetu u Jeni, ali se bavio i filozofijom. wittgenstein6.jpg Vitgenštajn ga je posetio 1911. godine sa željom da studira kod njega, ali je upućen da ipak studira filozofiju kod Rasela na Kembridžu. Tako je odustao od studija tehnike i posvetio se filozofiji Studira filozofiju od 1912.-1913, ali su njegova interesovanja široka. Bavio se muzikom, svirao klarinet, izučava psihologiju, vodio se i mišlju da postane dirigent, a kasnije vajar i arhitekta (projektovao je kuću za svoju sestru u Beču 1926. godine). ludvig-vitgenstajn-tractatus-logico-philosophicus_slika_xl_44749281Put ga između 1913. i 1914. vodi u Norvešku, gde je u jednoj kolibi živeo potpuno sam. Verujem da je tamo mnogo pisao i razmišljao. Voleo je da putuje i voleo je samoću. U međuvremenu se odrekao kompletnog bogatstva koje mu je ostalo od oca. Kad je počeo Prvi svetski rat, kao dobrovoljac odlazi na front iako slabog fizičkog zdravlja. Upravo tokom rata napravio je jednu interesantnu filozofsku beležnicu. Ovaj neverovatni spis pojavio se u Londonu 1922. pod naslovom Tractatus Logico-Philosophicus (Ovaj naslov je predložio Džordž Edvard Mur, takođe filozof sa Kembridža). 1928. Vitgenštajn se nakon dužeg lutanja vraća filozofiji, a 1929. doktorira u Kembridžu, sa Traktatusom kao prihvaćenom tezom. Do kakvih zaključaka Vitgenštajn dolazi u svom Traktatusu, knjizi koja je već uveliko postala klasično filozofsko delo ? Ima ih zaista mnogo. Najpre, ovo filozofsko delo više nije zanimljivo sa gledišta tradicionalnog tumačenja, ali se njegov značaj i uticaj na filozofiju logičkog atomizma koju su razvijali i Rasel i Vitgenštajn ne može poreći. Doduše, Rasel je mnogo pre Vitgenštajna razvijao ovu filozofiju, a Vitgenštajnov Traktatus kao da pokazuje kako filozofija logičkog atomizma samu sebe poništava. Ukratko, filozofija logičkog atomizma tvrdi da je svet nešto složeno što se može raščlaniti na međusobno nezavisne delove. Ta analiza, naravno, ima i svoje granice jer se stiže do neraščlanjivih delova, do apsolutnih elemenata stvarnosti. Rasel napominje da se ne radi o fizičkim atomima, već logičkim. Traktatus ima interesantnu formu i sastoji se od sedam glavnih stavova, a ispod svakog od njih slede podstavovi. Svaki podstav objašnjava prethodni stav i početni ‘glavni’ stav. Tako je stav 1. objašnjen podstavovima 1.1, zatim ovaj podstavom 1.11 itd. sve dok se ne dođe do sledećeg stava. Svi oni su vezani u jednu celinu i ne mogu se tumačiti ponaosob. Neki delovi Traktatusa se naizgled mogu izolovano tumačiti, ali su prilično zagonetni. Dok prelistavate ovu knjigu-beležnicu stvari mogu izgledati veoma jasno, ali kad krenete da ga izučavate nastaju problemi. Sam Vitgenštajn je tvrdio da se sve što se uopšte može reći, može reći jasno. Pa ipak, deluje kao da se nešto prećutkuje u Traktatusu. Daću sebi za pravo da kažem da je Traktatus delo koje je između racionalizma i iracionalizma, ali da ne ide u odbranu ni jednog ni drugog. Danas se smatra da je ovo delo prevaziđeno, pa je i sam Vitgenštajn napustio ideje iz Traktatusa tokom svog prelaznog perioda i u daljem filozofskom razvoju. Uzmimo jedan primer: Osnovna pretpostavka u Traktatusu je da je uloga jezika čisto deskriptivna. Dakle, jezičko-misaone konstrukcije imaju smisla samo ako nešto opisuju. Jedino tako one odslikavaju svet u kome živimo. To se, na primer, u Filozofskim istraživanjima poriče. Sam kraj Traktatusa je pravo iznenađenje. U krajnjim podstavovima Vitgenštajn odbacuje sve stavove koje je naveo u svom delu kao besmislene, ističući da su oni poslužili kao merdevine da se izvučemo iz tog besmisla da bismo na kraju merdevine odbacili. Dakle, stavovi Traktatusa se odbacuju kao besmisleni. Tu reč besmisleno ne bi trebalo shvatiti u negativnom kontektstu, već kao zaključak koji Traktatus iznosi u cilju povlačenja jasne granice između smislenog i besmislenog. Ipak, Vitgenštajn nas na samom početku Traktatusa ohrabruje: „Ono što se uopšte može reći, može se reći jasno; a o čemu se ne može govoriti o tome se mora ćutati.“ Ovako je povučena granica u izražavanju misli, dakle u jeziku, i sve što prekoračuje tu granicu biće besmislica. Međutim, problem je u tome kako uopšte povući tu granicu? Ako bismo povlačili granicu u mišljenju, onda bismo morali misliti i o onome o čemu se ne može misliti, kako bi se uopšte to ograničenje uspostavilo. 3-ludwig-wittgenstein-1-dreizehn.jpg Kako ograničiti mišljenje ako nam je nepoznato ono što se ne može misliti? Ovo pitanje ne bih smeo da razmatram jer bi bilo potrebno napisati celu raspravu uz konsultacije sa onima koji su posvetili život izučavanju Vitgenštajnovih dela. Poslednji stav koji svi studenti citiraju je zaključak svega što je razmatrano u Traktatusu i izolovano ne znači ništa, a kaže sledeće: 7. „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati.“ Ovo je poslednja rečenica u knjizi. Opet zagonetnost, mističnost, pa ipak može se naleteti na rečenicu u ovoj knjizi gde Vitgenštajn strogo kaže: „Zagonetke nema!“. Zar nije i sama takva tvdnja zagonetna?! Stavovi TraKtatusa su proglašeni besmislenim, ali ipak rasvetljavaju puno toga jer izražavaju pravila koja svaki jezik treba da zadovolji da bi mogao da odslika svet. Takođe, ne radi se samo o pronalaženju idealnog jezika iako na prvi pogled tako izgleda, već često Vitgenštajn svoje izlaganje vodi u smeru traganja za jezikom onakvim kakav je u našoj stvarnosti. U posthumno objavljenim Filozofskim istraživanjima, Vitgenštajn počinje jedan novi projekAt, i više se ne vraća Traktatusu. U Traktatusu je jezik jedna totalna slika sveta, ogledalo u kome su odslikane činjenice, a u Filozofskim istraživanjima o njemu govori kao o priboru koji sadrži brojne alatke, kao i o svojevrsnoj igri. Nakon povratka iz Amerike u Englesku Ludvig Vitgenštajn otkriva da boluje od raka. Zbog straha od umiranja u bolnici poslednje dane je proveo u stanu svog lekara. Umire 29.04.1951. Kažu da su mu poslednje reči bile: „Recite im da sam proživeo čudesan život…“

Tvrd povez sa omotom, bez pisanja, omot malo pohaban po ivicama, knjiga jako dobra, malo spolja ima flekica po obodu, omot 5-, knjiga 5- Studija Umetnička teorija u Italiji 1450–1600 produbljuje znanje o italijanskoj renesansi tako što se ne bavi isključivo umetničkim delima, već idejama i teorijama koje su uticale na umetničku produkciju tokom XV i XVI veka. Autor prati na koji su način teoretičari, često i sami umetnici, rešavali pitanje porekla umetničkog stvaranja i njegovog odnosa prema stvarnosti počev od Albertija, preko Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Frančeska Donija, Lodovika Dolčea, Đorđa Vazarija, do Đampaola Lomaca i Federika Cukarija. Blant ne istražuje samo renesansnu umetničku teoriju već sa bavi i društvenim statusom umetnika, odnosno borbom slikara i skulptora da se uzdignu iznad statusa zanatlija i zadobiju veći društveni ugled. Budući da je baš u renesansi postavljen temelj svakog potonjeg razumevanja prirode i porekla umetničkog stvaranja i društvenog statusa i uloge umetnika, ova knjiga predstavlja nezaobilazno štivo ne samo za znalce već i za sve ljubitelje umetnosti. Predgovor 1. Alberti 2. Leonardo 3. Kolona, Filarete, Savonarola 4. Društveni položaj umetnika 5. Mikelan?elo 6. Manje poznati autori visoke renesanse 7. Vazari 8. Tridentski sabor i religiozna umetnost 9. Pozni maniristi Bibliografija Saša Brajovi?: Entoni Blant i renesansna umetni?ka teorija Indeks Godina izdanja : 2004. Broj strana : 179 Pismo : Latinica Povez : Tvrdi povez s omotnicom Format : 14,5 x 21 Težina : 326 g ISBN : 86-7102-128-9

Unutra odlično očuvano samo je dopisano na naslovnoj strani ispod stoleće - vek Omot kao na slici, korice odlične Rubens i njegovo stoleće. Frans Boduen. Izdavač: Vuk Karadžić, Jugoslovenska revija, Beograd 1977 veliki format Петер Паул Рубенс (хол. Peter Paul Rubens; Зиген, Вестфалија, 28. јун 1577 — Антверпен, 30. мај 1640) био је дипломата и фламански уметник барока. Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући члановима његове радионице.[1] Његови ученици су Јакоб Јорданс и Антонис ван Дајк.[2] Рубенс је владао са доста језика, био је велики хуманиста и добар дипломата.[1] Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства. Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији. Изузетно богато Рубенсово дело заступљено је у богатству мотива, актови и митолошке теме, теме из лова као и мртве природе у којима се очитује традиција фламанске уметности у време барока и својим патосом и покретом представља најаутентичније изразе свога времена. Његова палета се карактерише топлим бојама и тоновима који блијеште са његових платна са до тада невиђеном жестином као да се утицаји које је направио могу сагледавати не само у сликарству фламанског барока већ у сликарству уопште и могу се пратити све до појаве Евген Делакроа а упоређујући га са сликарем свих времена назван је “сликарем тела” насупрот Рембранту који је назван “сликарем душе”. Мало је уметника у историји уметности било тако чувено и утицајно у своје време попут Рубенса. Историјски контекст[уреди | уреди извор] У 16. веку, Антверпен, престоница Фландрије, био је велики и богат пословни центар због своје важне луке, одакле је стизала роба из свих земаља. Зарађени новац трошио се брзо са лакоћом и великом радошћу, не само на забаву, већ и на културу, уметност и штампање радова који су углавном били намењени за увоз. Сликарство у Антверпену редовно прати трендове ренесансе захваљујући доприносима из Италије, који се шире по целој Холандији. Дирер, на путу до земље 1520. године, је срео сликаре Метсиса, Патинира и Холанђанина Лејдена. Фламанска уметност је утицала, допуштајући маниризму и реализму да живе њихове традиције. Са појавом Питера Бројгела, уметник је био у могућности да покаже више фламенка у својим делима од којих Рубенс гради потпуно иновативан ликовни израз, који је довео до генијалности у бароку.[3] Холандија је била под шпанску владавину, од времена кад су у браку Филип I од Кастиље и Хуана I од Кастиље, а касније и за време њихових наследника Карла V и након абдикације Филипа II 1555. Ни обичан народ ни аристократија, на челу са Вилемом Ћуталицом, није подржао диктатуру Филипа II, који је донео 15. априла 1566. Ни људи ни властеле, са Вилемом Ћуталицом на челу, уз подршку диктатуру Филип II, који је донео 15. априла 1566. представља Гов Маргарет, назван по Филипу II, петицију познату као `компромис од племића`, чији је циљ био елиминисање инквизиције и обнова слободе. То је промовисано од стране калвиниста, који користи конфликт који је довео овај захтев, цркава уништених, оскрнављена слике и запалили села. Овај устанак је био гувернер тражи помоћ за Филипа II, који је послао војвода од Албе. То, 1567. након неколико жестоких борби и освете, да ли се поново успостави мир и калвинисти су побегли у Немачку.[4] Површина је остала под шпанском влашћу до Споразума у Утрехту 1713, када се поново враћа у аустријски део Хабзбург. Уметници су радили и нашли своје мецене међу шпанском монархијом и племством, што је утицало на то шта је приказано радовима, нарочито у верским темама и темама битака, као и портрета. Фламанска школа сликања је утврђена у јужној Холандији, где је Католичка црква повећала највећи приказ тријумфа као религије. Ова победа је имала највећег интерпретатора Рубенса, који је био римокатолички дубоко религиозан.[5] Биографија[уреди | уреди извор] Портрет дечака (1619). Рубенс је често користио своју децу као моделе. Сматра се да је то био његов син Николас. Рубенс је био поносан на лепоту своје деце. Рубенс је насликао себе и Изабел Брант убрзо након њиховог венчања. Када је Изабел умрла, Рубенс је изјавио да `она је била оличење доброте и поштења`. Рани дани[уреди | уреди извор] Рубенс је рођен у Зигену, Немачка, од родитеља Јана Рубенса и Марије Пyпелинцкс. Петар Паул Рубенс добио је то име јер се родио 28. јуна, што је било уочи дана Св. Петра и Павла. Родио се као шесто од седморо деце. Његов отац и мајка су калвинисти који су побегли из Антверпена у Келн 1568. године након појачаних верских превирања и прогона протестаната за време Шпанске владавине Холандијом Фернанда Алвареза од Толеда, трећег војводе од Албе. Јан Рубенс је постао правним саветником (и љубавником) Ане Саске, друге жене Вилијама I те се доселио у њен двор у Зигену 1570. Уследило је притварање због прељуба. Породица се вратила у Келн следеће године. Године 1589, две године након очеве смрти, Рубенс се с мајком вратио у Антверпен где је примљен у католичку школу. Религија је одиграла важну улогу у његовом каснијем раду и Рубенс је касније постао водећи глас католичког противреформаторског сликарства.[6] У Антверпену, Рубенс је завршио хуманистичко образовање, учио латински и класичну литературу. С четрнаест година започео је уметничко образоваwе код понајбољих градских сликара тог доба.[7] Већина његовог образовања састојала се у копирању ранијих дела, као што су дрворези Ханса Холбеина млађег и графике Маркантонија Рајмондија према Рафаелу. Рубенс је завршио своје школовање 1598. у време када је примљен у “Цех св. Луке” као независан мајстор.[8] Коњанички портрет војводе од Лерма, Прадо, Мадрид. Рубенс је насликао ову слику приликом свог првог путовања у Шпанију 1603. Обожавање Девице, 1608. уље на легури и бакру, Санта Марија у Валичели, Рим. Ово је средишња плоча високог олтара. Године 1600. Рубенс је путовао у Италију, најприје у Венецију, где је видео дела Тицијана, Веронезе и Тинторета пре него што се сместио у Мантови на двору војводе Винченза I Гонзаге. Начин бојења и композиције Веронезеа и Тинторета имале су директан учинак на Рубенсово сликарство, а на његов каснији, зрели стил утицао је више Тицијан.[9] С војводином финансијском подршком Рубенс је отпутовао до Рима и Фиренце 1601. Тамо је студирао дела класичне грчке и римске уметности и копирао дела италијанских мајстора. Хеленистичка скулптура Лаоконт са синовима је имала посебан утицај на њега, као и уметност Микеланђела, Рафаела и Леонарда.[10] На њега су такође утицале и изразито натуралистичке слике Каравађа. Касније је чак направио копију његовог Полагања у гроб, те предложио је свом мецени, војводи од Мантове, да купи од Каравађа његову Смрт девице (Лувре).[11] Рубенс је путовао у Шпанију у дипломатској мисији 1603. носећи поклоне породице Гонзага на двор Филипа III. Док је био тамо видео је богату колекцију Рафаелових и Тицијанових дела које је скупио краљ Филип II.[12] Ово је било прво његово путовање, од многих у каријери, на којима је комбиновао уметност и дипломатију. Од 1604. провео је четири године у Мантови, Ђенови и Риму гдје је насликао бројне портрете на особит начин који ће касније утицати на рад сликара као што су: Антонис ван Дајк, Џошуа Рејнолдс и Томас Гејнсборо.[13] У то време започиње да слика градске палате и црквене олтаре као што је троделни олтар `Санта Марија у Валичелл`.[14] Утицај Италије на Рубенса био је изузетан. Поред уметничких утицаја, Рубенс се наставио да се дописује с италијанским пријатељима током цилог свој живота; чак се и потписивао као „Пиетро Паоло Рубенс“ и често говорио о повратку на полуострво – жеља која му се није остварила.[15] Принцеза Изабела Клара Еуђенија (1566–1633), 1615. Музеј историје уметности у Бечу. Зреле године у Антверпену (1609–1621)[уреди | уреди извор] Podizanje крста, 1610–11, средишња плоча олтара Госпине катедрале у Антверпену. Чувши за мајчину болест 1608, Рубенс се упутио у Антверпен, али мајка му је умрла пре његовог доласка. Његов повратак у Антверпен се подударао с годинама новог просперитета захваљујући „Антверпенском споразуму“ из 1609. којим је наступило „дванестогодишње примирје“. У октобру исте године Рубенс је постављен за дворског сликара аустријског војводе Алберта и Изабеле Шпанске, управитеља холандских покрајина. Дозвољено му је да свој студио из двора у Бриселу пресели у Антверпен. С надвојвоткињом Изабелом остао је у добрим односима све до њене смрти 1633, не само као њен сликар него и велепосланик. Још је више учврстио везе с градом 1609, оженивши Изабелу Брандт, кћерку водећег Антверпенског грађанина и хуманисте Јана Брандта. Године 1610, Рубенс се преселио у нову кућу с атељеом који је сам дизајнирао у маниру италијанских вила. Данас позната као Rubenshuis музеј у центру Антверпена, њему је служила као радионица, али и као школа за његове ученике и галерија за његову личну колекцију уметничких дела и књига која је била највећа у Антверпену. Његов најпознатији ученик био је Антонис ван Дајк, који ће постати водећим фламанским портретистом који је често сарађивао с Рубенсом. Такође је сарађивао с другим уметницима у граду, попут сликара животиња Франса Снајдерса, који је заслужан за орла на његовој слици Оковани Прометеј, као и сликаром цвећа и његовим добрим пријатељем Јаном Бројгелом Старијим. Петер Паул Рубенс и Франс Снајдерс, Оковани Прометеј, 1611-12, Музеј уметности, Филаделфија. Олтарске слике за Госпину катедралу у Антверпену су утврдиле његово место као водећег сликара Фландрије. „Подизање крста“, централна слика олтара, на пример, показује његову способност да уклопи Тинторетово Распело из Венеције, Микеланђелове динамичне фигуре и свој лични стил. Ова слика постала је репрезентативним примером барокног религијског сликарства.[16] Рубенс је искористио штампане илустрације у књигама како би још више проширио своју славу широм Еуропе. Изузев неколико сјајних бакрописа, он је само цртао скице по којима су стручњаци као Лукас Ворстерман правили графике.[17] Ипак је сам урадио неколико дрвореза. Рад за Марију де Медичи и дипломатске мисије (1621–1630)[уреди | уреди извор] Искрцавање Марије де Медичи у Марсељу, 1622—25., уље на платну, 394 × 295 cm, Лувр. Године 1621, краљица Француске, Марија Медичи наручила је од Рубенса две велике алегоријске слике које је требало да славе њен живот и њеног покојног мужа Анрија IV за „Луксембуршку палату“ у Паризу. Циклус Марије Медичи (сад у Лувру) је постављен 1625. Мада је он почео рад на другој серији то никада није било довршено.[18] Марију је протерао из Француске њен син Луј XIII, а умрла је у Келну 1642. године, у истој кући у којој је Рубенс живео као дечак.[19] По истеку Дванаестогодишњег примирја 1621. године, Шпански Хабсбурговци су поверили Рубенсу више дипломатских мисија и он је био веома активан до 1630. Кретао се од Енглеског до Шпанског двора у покушају да постигне мир између Шпанске Холандије и Холандских уједињених покрајина. Такође је путовао у северну Холандију као уметник, али и као дипломата. У том раздобљу двапут је примио витешки наслов, најприје од краља Филипа IV Шпанског 1624, а потом и од краља Карла I Енглеског 1630. Примио је и почасну титулу мајстора уметности универзитета у Кембриџу 1629.[20] Рубенс је провео неколико месеци у Мадриду од 1628.–1629. где је поред своје дипломатске мисије насликао и неколико важних дела за краља Филипа IV. Ту се спријатељио са сликаром Веласкезом, те су њих двојица планирали да заједно отпутују у Италију, али Рубенс се морао вратити у Антверпен и Веласкез је путовао без њега.[21] Рубенс је убрзо морао да отпутује у Лондон где је остао до 1630. и насликао једну од најважнијих слика овог периода – Алегорија Мира и Рата (1629; Национална галерија у Лондону.[22] Она осликава уметниково снажно залагање за мир, а поклоњена је краљу Карлу I. Портрет Хелене Фурман (Хет Пелскен), око 1630-их, Музеј историје уметности у Бечу. Посљедње године (1630–1640)[уреди | уреди извор] Рубенс је посљедњу деценију провео у АнтВерпену и околини. Иако је био заокупљен сликањем за свод Дворане за банкете архитекте Иниго Џоунса у Палати Вајтхол у Лондону, нашао је времена за лична уметничка истраживања. Године 1630, четири године након смрти његове супруге, 53-годишњи сликар оженио је 16-годишњу Јелену Фурман. Јелена је инспирисала позамашне фигуре на много његових слика из 1630-их, укључујући: Венерина гозба (Музеј историје уметности у Бечу), Три Грације (Прадо, Мадрид) и Парисов суд (Прадо, Мадрид). У каснијим сликама које је радио за шпански двор, уметникову младу жену су препознали на сликама. Фармери се враћају с поља, око 1635-8, Галерија Пити, Фиренца. Године 1635, Рубенс је купио имање изван АнтВерпена, дворац де Стен (Хет Стен) где је провео много свог времена сликајући пејзаже који одражавају његов касни стил који се ослања на холандску традицију Питера Бројгела. Рубенс је преминуо од гихта 30. маја, 1640. Сахрањен је у цркви св. Јакова у Антверпену. Оставио је за собом осморо деце, три с Исабелом и петоро с Јеленом; његово најмлађе дете је рођено осам месеци након његове смрти. Дела[уреди | уреди извор] Отмица Леукипових кћери, 1615, уље на платну, 224 x 211 cm, Стара пинакотека, Минхен. Рубенс је био плодан аутор који је стварао углавном религијске теме, историјске мотиве и ловачке сцене у које је укључивао митолошке ликове. Насликао је неколико портрета, углавном пријатеља и аутопортрете, као и неколико пејзажа пред крај свог живота. Дизајнирао је таписерије и графике, али и своју кућу. Његови цртежи су изузетно снажни али без детаља; такође је често користио скице с уљаним бојама. Посљедњи је уметник који је поред сликања на платну још сликао и на дрвеним плочама, те олтарне слике на камену шкриљевцу како би избегао рефлексије. Како је било уобичајено у то време, Рубенс је имао велику радионицу у којој је сликао, али понекад допуштајући другим сликарима да сликају поједине делове слике, а понекад само надгледајући стварање слике. Парисов суд, 1630, уље на платну, Национална галерија, Лондон. Његова страст за сликањем пунашних жена постала је појмом за Рубенсизам или Рубенсовски, док се користи и израз „Рубенсовске“ за пунашне жене, нарочито у Холандији. На аукцији куће Сотбис 10. јуна 2002, Рубенсова новопронађена слика “Масакр невиних” продана је за £49,5 милиона, или 76,2 милиона УСА $ лорду Томпсону. Хронолошки попис познатијих Рубенсових дела[уреди | уреди извор] Скидање с крста, 1602, -уље на дасци, 420.5 × 320 cm, олтар Госпине катедрале у Антверпену. Врт љубави, 1633—1634, -уље на платну, 286 × 198 cm, Прадо, Мадрид. Маркиза Бригида Спинола-Дориа, 1606, -уље на платну, Национална галерија, Вашингтон. Самсон и Далила, 1609-1610, -уље на платну, 185 × 205 cm, Национална галерија, Лондон. Битка с Амазонкама, 1619, -уље на платну, 121 × 165 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Аутопортрет са Изабелом Брант, 1609-1610, -уље на платну, 178 × 136.5 cm, Стара пинакотека, Минхен. Подизање крижа, 1610-1611, -уље на дасци, 462 × 341 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Масакр невиних, око 1611, -уље на платну, колекција Лихтенштајн, Беч. Оковани Прометеј, 1611-1612, -уље на платну, 243,5 × 209,5 cm, Музеј уметности, Филаделфија. Свети Јурај са змајем, око 1620, -уље на платну, 427 × 312 cm, Прадо, Мадрид. Циклус слика за Марију де Медичи, 1621–1630. Узнесење Девице, 1625-1626, -уље на дасци, 490 × 325 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Пад човека, 1629, -уље на платну, 288 × 255 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Венерина свечаност, око 1635, -уље на платну, 217 × 358 cm, Уметничко-историјски музеј, Беч. Три грације, 1636-1638, -уље на платну, 221 × 181 cm, Прадо, Мадрид. Парисов суд, око 1638-1639, -уље на платну, 144,8 × 193,7 cm, Национална галерија, Лондон.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skoro vek i po, Bulfinčeva mitologija je tekst kojim se objavljuju velike priče o bogovima i boginjama, grčke i rimske antike; skandinavske, keltske i orijentalne basne i mitovi; a poznato je doba viteštva. Priče su podeljene u tri celine: Doba bajke ili Priče o bogovima i herojima (prvi put objavljeno 1855); The Age of Chivalri (1858), koji sadrži Kralj Artur i njegovi vitezovi, The Mabinogeon i The Knights of English Histori; i Legende o Karlu Velikom ili romansa srednjeg veka (1863). Za grčke mitove, Bulfinč se oslanjao na Ovidija i Vergilija, a za sage o severu, iz Malletovih severnih antikviteta. On pruža živahne verzije mitova o Zevsu i Heri, Veneri i Adonisu, Dafni i Apolonu i njihovim kohortama na planini Olimp; ljubavna priča o Pigmalionu i Galateji; legende o Trojanskom ratu i epskim lutanjima Uliksa i Eneja; radosti Valhale i furije Tora; i priče o Beovulfu i Robinu Hudu. Priče su izuzetno čitljive. Kao što je Bulfinč napisao, „Bez poznavanja mitologije veliki deo elegantne literature našeg jezika ne može se razumeti i ceniti... Naša knjiga je pokušaj da se reši ovaj problem, tako što će se priče mitologije ispričati na takav način da učiniti ih izvorom zabave.` Bulfinchova mitologija je zbirka priča iz mitova i legendi koju je za široku publiku prepisao američki latinist i bankar Thomas Bulfinch, objavljena nakon njegove smrti 1867. Djelo je bila uspješna popularizacija grčke mitologije za čitatelje engleskog govornog područja. Carl J. Richard komentira (s njim se slaže i John Talbot sa Sveučilišta Brigham Young) da je to bila `jedna od najpopularnijih knjiga ikada objavljenih u Sjedinjenim Državama i standardno djelo o klasičnoj mitologiji gotovo jedno stoljeće`, sve do izlaska klasičarke Edith Hamiltonova mitologija iz 1942.: bezvremenske priče o bogovima i herojima.[1][2] Do 1987. bilo je više od 100 izdanja Bulfinchove mitologije u nacionalnom unijskom katalogu [3], a u istraživanju amazon.com u studenom 2014. bilo je 229 tiskanih izdanja i 19 e-knjiga.[4] Talbot je smatrao da je, od mnogih dostupnih, izdanje Richarda P. Martina iz 1991. `daleko najkorisniji i najopširniji kritički tretman`.[5] Sadržaj Knjiga je prozni prikaz mitova i priča iz triju epoha: grčke i rimske mitologije, legendi o kralju Arthuru i srednjovjekovnih romansi.[6] Bulfinch isprepliće priče vlastitim komentarom i citatima iz spisa svojih suvremenika koji se odnose na priču o kojoj se raspravlja.[6] Ova kombinacija klasičnih elemenata i moderne književnosti bila je nova za njegovo vrijeme.[6] Bulfinch je izričito namijenio svoje djelo općem čitatelju, a ne kao školski udžbenik već kao `klasični rječnik za salon`.[7][8] U predgovoru The Age of Fable on kaže: `Naš rad nije za učene, niti za teologe, niti za filozofe, već za čitatelje engleske književnosti, oba spola, koji žele razumjeti aluzije koje se tako često iznose javni govornici, predavači, esejisti i pjesnici, i oni koji se javljaju u pristojnom razgovoru.`[9] Unatoč tome, Mitologija je zapravo istisnula ranije, i opsežnije, školske udžbenike u Sjedinjenim Državama kao što su Panteon Andrewa Tookea iz 1698. engleski prijevod djela Françoisa Pomeyja [ca; de; fr] 1659. latinski Pantheum Mysticum.[10] Suradnica Pet koledža i profesorica klasike Marie S. Cleary opisala je The Age of Fable kao `skraćenog, preuređenog i preuređenog Ovidija`, opis koji je također primijenio Victor Bers u svom pregledu mitografske literature u Yale Reviewu 1985. [11] [2] Većina materijala u njoj je izvučena iz Ovidijevih Metamorfoza, uglavnom u istom rasporedu uključujući priču o Prometeju nakon koje slijede Apolon i Dafna, Arahna koja je povezana s Niobom i Pitagora nakon klasičnih mitova.[12][11] Postoje dodatna poglavlja o `istočnoj` i `sjevernoj` mitologiji, Apulejevom Kupidu i Psihi te nešto materijala iz Vergilija.[12] Neke strukturne razlike od Ovidija uključuju kombinaciju Latone s Iom, Kalistom i Akteonom umjesto Niobe.[13] Kao primjer skraćivanja i bacanja kuglica, Ovidijevo kazivanje priče o Prozerpini u podzemlju je, s preko 300 heksametara, dvostruko duže od Bulfinchovog; iz koje potonji izostavlja nekoliko podzapleta, sažima Ovidijevo fragmentarno izvješće o Aretuzi i isključuje ili mijenja sve Ovidijeve seksualne reference (npr. Prozerpina stavlja cvijeće u svoju pregaču umjesto u njedra kao što je Ovidije rekao).[14] Općenito, Bulfinch isključuje sve u čemu je Ovidije nepristojan, i minimizira svako nasilje i grotesku.[5] Prometej je platonski, a ne lukav i prepreden kao što ga je imao Hesiod.[5] Bulfinch je pričama dodao ono što je nazvao `poetskim citatima`, izvučenim iz djela 40 pjesnika (od kojih su svi 3. takt, Longfellow, Lowell i Bullfinchov brat Stephen Greenleaf, bili Britanci).[14] To su bile ilustracije korištenja mitoloških priča u engleskoj književnosti.[14] Priče su strukturirane tako da teku bolje nego što bi to učinila njihova izravna enciklopedijska ili rječnička obrada: Ariadna se koristi kao uobičajeni lik, na primjer, za povezivanje priča o Bachusu i Tezeju.[15] Kombinirajući klasično učenje s modernom književnošću (19. stoljeće), Bulfinch je nastojao dati čitateljima način da povežu tako daleke informacije s njihovim suvremenim životom, pedagoški pristup koji je, za razliku od kasnije Bulfincheve reputacije razboritog viktorijanca, zapravo bio napredan za svoje vrijeme i tek kasnije će se vidjeti u djelu Johna Deweya.[16] Iako nije bio usmjeren na čitanje isključivo iz užitka, Bulfinch je nastojao ponuditi način učenja kao užitak, `korisno znanje` koje bi zauzvrat povećalo užitak u čitanju drugih djela.[17] Promatrao je činjenicu da ljudi za učenje o klasičnoj mitologiji prvo moraju naučiti klasične jezike, što je bio kamen spoticanja na putu učenja; i da je veći naglasak tog doba na učenju znanosti značio da je bilo manje vremena za učenje klasika, i kao posljedicu manje razumijevanja širokog spektra literature koja se pozivala na klasičnu mitologiju.[18] Stoga je njegovo ciljno čitateljstvo bilo ono pametnoh bez obrazovanja na latinskom ili grčkom, rastući dio srednje klase u Sjevernoj Americi i Ujedinjenom Kraljevstvu u to vrijeme, koji je želio učiti klasike, ali ih je sputavalo ono što se u to vrijeme nazivalo `engleskim obrazovanjem`.[19] ] U doba znanosti, nije očekivao od ljudi da se `posvete proučavanju vrsti učenja koja se u potpunosti odnosi na lažna čuda zastarjelih vjera`, već je nastojao omogućiti ljudima da bolje razumiju englesku književnost, a njegov završni prikaz svakog mita s `poetskim citatima` ukazuje na to da je poanta bila učenje engleske književnosti, a ne učenje klasične mitologije.[19] Na to dodatno ukazuje njegov odabir mitologije i njegova sklonost stvarima poput Keatsove verzije Glauka i Scile (iz Endimiona), a ne bilo koje verzije priče klasičnog pjesnika.

KNJIGA JE KAO NOVA -NEKORISCENA, STANJE KNJIGE(5+)-RASPRODATO IZDANJE! ISBN:978-86-519-0614-8 Godina izdanja:Oktobar-2010. Povez:Broširani povez-Mek povez Pismo:Latinica Broj strana:608 strana Naslov:Život duha Hana Arent(autor) Prevod:Aleksandra Bajazetov-Vučen, Adriana Zaharijević(prevod) Pogovor: Daša Duhaček Izdavač:`SLužbeni Glasnik`, Alexandria press Naslov originala: The Life of the Mind / Hannah Arendt Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Filozofija uma , Mišljenje , Volja Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija SADRŽAJ: Napomena priredivačice MIŠLJENJE Uvod I. Pojava 1. Fenomenalna priroda sveta 2. (Istinsko) biće i (puka) pojava: teorija o dva sveta 3. Preokretanje metafizičke hijerarhije: vrednost površine 4. Telo i duša; duša i duh 5. Pojava i privid. 6. Misleće ja i sopstvo: Kant 7. Stvarnost i misleće ja: kartezijanska sumnja i sensus communis 8. Nauka i zdrav razum; Kantovo podvajanje razuma i uma; istina i smisao II. Delatnosti duha u svetu pojava 9. Nevidljivost i povlačenje 10. Unutarnji rat mišljenja i zdravog razuma 11. Mišljenje i delanje: posmatrač 12. Jezik i metafora 13. Metafora i neizrecivo III. Šta nas navodi da mislimo? 14. Pretfilozofske pretpostavke grčke filozofije 15. Platonov odgovor i njegovi odjeci 16. Rimski odgovor 17. Sokratov odgovor 18. Dvoje-u-jednom IV. Gde smo kad mislimo? 19. „Tantôt je pense et tantôt je suis` (Valeri): nigde 20. Jaz izmedu prošlosti i budućnosti: nunc stans 21. Postskiptum HTENJE Uvod I. Filozofi i volja 1. Vreme i delatnosti duha 2. Volja i moderno doba 3. Glavni prigovori volji u filozofiji posle srednjeg veka 4. Problem novog 5. Sudar mišljenja i htenja: tonalitet delatnosti duha 6. Hegelovo rešenje: filozofija istorije II. Quaestio mihi factus sum. Otkrivanje unutrašnjeg čoveka 7. Moć izbora: proairesis, preteča volje 8. Apostol Pavle i nemoć volje 9. Epiktet i svemoć volje 10. Avgustin, prvi filozof volje III. Volja i razum 11. Toma Akvinski i primat razuma 12. Duns Skot i primat volje IV. Zaključak 13. Nemački idealizam i „duga pojmova` 14. Ničeovo odbacivanje volje 15. Hajdegerova volja za ne-htenjem 16. Ponor slobode i novus ordo saeclorum Napomene Pogovor priređivačice Pogovor Napomene prevoditeljki, redaktorke i urednice Indeks pojmova i imena Hana Arent (1906–1975) bila je jedan od najsjajnijih i najoriginalnijih političkih mislilaca XX veka, neuporedivi istraživač pojave totalitarizma, nasilja i zla u našem vremenu. Bez nje je nezamisliva savremena politička filozofija. Tokom celog svog života plodan esejista i filozof, filozofiju je studirala u Hajdelbergu kod Karla Jaspersa. Potom je morala da beži pred nacističkim progonom. Niz godina je predavala političku filozofiju u Njujorku i Čikagu. Ovo delo prvi put je objavljeno 1978. godine i zapravo je njeno poslednje delo, prebogato u svojoj izazovnoj analizi čovekove mentalne aktivnosti sagledanoj u dimenzijama mišljenja, volje i suđenja. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Filozofija uma , Mišljenje , Volja Ostali naslovi iz oblasti: Filozofija 2010; Broširani povez; latinica; 20 cm; 608 str.; 978-86-519-0614-8; rasprodato izdanje * Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind)

Nova knjiga Foto, kino i video savez Vojvodine, Zlatno oko Borivoj Mirosavljević 495str. tvrdi povez, 30cm FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. FK Vojvodina FK VOJVODINA GRB.jpg Puno ime Fudbalski klub Vojvodina Nadimak Voša, Crveno-beli ,`Lale` Osnovan 6. mart 1914. god.; pre 107 godina Stadion Stadion Karađorđe, Novi Sad Kapacitet 14.853[1] Predsednik Dragoljub Samardžić Trener Slavoljub Đorđević Liga Superliga Srbije 2020/21. Superliga Srbije, 4. Veb-sajt www.fkvojvodina.rs Domaća oprema Gostujuća oprema Istorija Uredi Početak Uredi Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Uredi Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ. Period od 90-ih Uredi 90-e godine, Vojvodina dočekuje u smanjenoj Prvoj ligi SR Jugoslavije. U početku, Vojvodina važi za „večitog trećeg“, stiže do jesenje titule 1994. a umalo i do trofeja. Od većih uspeha je i plasman u finale Kupa 1997. godine, kao i finale Intertoto kupa 1998. godine, da bi posle raznih kriza, štrajkova igrača i smena rukovodstava, određena stabilizacija usledila tek 2006. godine. Povratak u Evropu, uspesi u prvenstvu i Evropi Uredi U sezoni 2006/07. Vojvodina zauzima treće mesto u Superligi i igra u finalu nacionalnog kupa, a time obezbeđuje mesto u Kupu UEFA. Sezonu 2007/08. tim je započeo protiv malteškog tima Hibernijans koga je lako dobio kod kuće sa 5:1 i u gostima sa 2:0. U sledećem kolu kvalifikacija izgubio je od madridskog Atletika, rezultatima 0:3 u gostima i 1:2 kod kuće. Već u sledećoj sezoni 2008/09. klub je imao najuspešniju prvenstvenu sezonu od raspada Jugoslavije, završivši sezonu na drugom mestu, iza Partizana, a ispred Crvene zvezde, ali je imao isti učinak u Evropi kao i prethodne sezone. U sezoni 2009/10. klub nije bio toliko uspešan u prvenstvu, pošto je završio na 5. mestu, ali je zato stigao do finala Kupa Srbije, gde je poražen od Crvene zvezde sa 3:0. Sezonu 2010/11. završava na 3. mestu u Superligi, dok u Kupu Srbije stiže do finala. Finale je obeležio veliki skandal, kada su igrači Vojvodine u 83. minutu napustili teren pri rezultatu 2:1 za Partizan, posle nekoliko kontroverznih odluka sudije, kasnije je utakmica registrovana službenim rezultatom 3:0 u korist Partizana. Vojvodinu je tada bodrilo na gostujućem terenu 7000 navijača.[2] U sezoni 2012/13. Voša je zauzela 3. mesto u prvenstvu i izborila izlazak u Evropu. Sezona 2013/14. biće jedna od najboljih sezona još od raspada Jugoslavije. Klub je te sezone stigao do plej-ofa,prethodno eliminisavši Hibernijans, Honved i Bursaspor. Vojvodina je za protivnika u plej-ofu lige evrope dobila Šerif Tiraspolj. U prvom meču u Novom Sadu rezlutat je bio 1:1, međutim Voša biva poražena sa 2:1 u Tiraspolju. Trofeji u kupu Srbije Uredi Vojvodina je 7. maja 2014. prvi put u istoriji kluba osvojila Kup Srbije pod vođstvom Branka Babića. Pobedili su Jagodinu sa 2:0 i revanširali im se za prošlogodinji poraz u finalu kada su bili poraženi sa 1:0. Vojvodina je na taj način skinula „prokletstvo“ i posle šest finala najzad došli do tog željenog Kupa. Ovo je njihov prvi trofej još od 1989. godine kada je Vojvodina bila šampion Jugoslavije.[3] Sezonu 2014/15. u Super ligi Srbije, Vojvodina je završila na 4. mestu i izborila učešće u kvalifikacijama za Ligu Evrope. U sezoni 2015/16. eliminisala je MTK, Spartaks iz Jurmale, Sampdoriju, i stigla je do plej-of runde kvalifikacija za Ligu Evrope, gde je izgubila od Viktorije Plzenj. U prvenstvu Srbije, Vojvodina ponovila plasman iz prethodne sezone, okončavši takmičenje na 4. mestu. Nakon šest godina, u sezoni 2019/20. Vojvodina je ponovila uspeh u kupu. U prva dva kola lako je pobedila u gostima Zlatibor (4:1) i u Novom Sadu beogradski Sinđelić (4:0). U četvrtfinalu su nakon boljeg izvođenja penala bili bolji od Mladosti iz Lučana, a u polufinalu su golom Nemanje Čovića pobedili domaći Čukarički. U finalu na Čairu u Nišu sastali su se sa Partizanom. Nakon regularnog dela bilo je 2:2, pošto je Partizan izjednačio u poslednjim trenucima meča. Međutim, Vojvodina je bila bolja posle jedanaesterca sa 4:2 i došla do drugog trofeja u Kupu Srbije.[4] U kvalifikacijama za Ligu Evrope u sezoni 2020/21. Vojvodina je takmičenje započela od 3. kola kvalifikacija i za protivnika dobila Standard iz Liježa. Nakon 120 minuta igre eliminisana je rezultatom 2:1. Grb kroz istoriju Uredi Grbovi FK Vojvodina Grb FK Vojvodina old logo1.PNG Grb FK Vojvodina old logo3.png Grb FK Vojvodina old logo4.png Grb FK Vojvodina old logo5.png Grb FK Vojvodina old logo6.png Grb FK Vojvodina stari grb.png Grb FK Vojvodina 1.png 1914–1946. 1946–1950. 1950–1967. 1967–1982. 1982–1992. 1992–2002. 2002–2009. od 2009. jubilarni grb 2014. Navijači Uredi Detaljnije: Firma (navijačka grupa) Firma je navijačka skupina/grupa iz Novog Sada. Navijači su klubova koji čine Sportsko Društvo Vojvodina (fudbalski, rukometni i drugih). Oni su jedna od glavnih navijačkih skupina u Srbiji. Firma se sastoji od različitih pod-grupa. Neki od pod grupe su: Bački Odred (Bačka Palanka), Sremski Front, G-3, Pandora, Sanatorijum, UltraNS, Firma Beočin, Firma Novo Naselje, Firma Bulevar, Firma Centar, Firma Detelinara, Firma Sremska Kamenica, Firma Liman, Firma Ledinci, Firma Futog, Firma Kisač, Firma Klisa, Firma Petrovaradin, Firma Rumenka, Firma Salajka, Firma Telep, Firma Grbavica, Firma Banat itd. FK Vojvodina takođe ima skupinu svojih najstarijih pristalica, pod nazivom Stara Garda. Imaju posebne prijateljske odnose sa navijačkom grupom Lešinari iz Banjaluke i navijačima Slavije iz Praga. Stadion Uredi Stadion Karađorđe Detaljnije: Stadion Karađorđe Vojvodina svoje domaće utakmice igra na stadionu Karađorđe. Stadion je izgrađen 1924. godine, a otvoren je 28. juna 1924. Stadion je od svog otvaranja do Drugog svetskog rata nosio naziv „Karađorđe“. Posle je bio poznat samo kao Gradski stadion, a 2. aprila 2007. vraćeno mu je staro ime „Karađorđe“. Dom fubalera Vojvodine nakon poslednje rekonstrukcije 2013. ima kapacitet od 15.000 sedećih mesta, pokrivenu zapadnu tribinu, kolor semafor marke Filips, kao i reflektore jačine 1700 lumena. Uspesi Uredi Takmičenje Broj Godina Nacionalna takmičenja - 4 Nacionalno prvenstvo - 2 Prvenstvo SFR Jugoslavije Prvak 2 1965/66, 1988/89. Drugi 3 1956/57, 1961/62, 1974/75. Treći 2 1958/59, 1991/92. Prvenstvo SR Jugoslavije Prvak 0 / Drugi 0 / Treći 5 1992/93, 1993/94, 1994/95, 1995/96, 1996/97. Prvenstvo Srbije i Crne Gore Prvak 0 / Drugi 0 / Treći 0 / Prvenstvo Srbije Prvak 0 / Drugi 1 2008/09. Treći 7 2006/07, 2007/08, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2016/17, 2019/20. Nacionalni kup - 2 Kup SFR Jugoslavije Osvajač kupa 0 / Finalista 1 1951. Kup SR Jugoslavije Osvajač kupa 0 / Finalista 1 1996/97. Kup Srbije Osvajač kupa 2 2013/14, 2019/20. Finalista 4 2006/07, 2009/10, 2010/11, 2012/13. Nacionalni superkup Superkup SFR Jugoslavije Osvajač kupa 0 / Finalista 1 1989. Kontinentalna takmičenja - 2 Coppacampioni (closer).png Liga šampiona (Kup evropskih šampiona) Pobednik 0 / Finalista 0 / Polufinale 0 / Četvrtfinale 1 1966/67. Intertoto kup Osvajač kupa 1 1976. Finalista 1 1998. Mitropa cup.jpg Mitropa kup Osvajač kupa 1 1977. Finalista 1 1957. Polufinale 2 1959, 1989. Trenutni sastav Uredi Ažurirano 23 . jul 2021.[5] Br. Pozicija Igrač 1 Srbija G Nikola Simić 2 Srbija O Marko Bjeković 3 Srbija O Mladen Devetak 4 Srbija S Novica Maksimović 5 Bosna i Hercegovina O Siniša Saničanin 6 Srbija O Vladimir Kovačević 7 Srbija N Nemanja Čović 8 Srbija S Mirko Topić 10 Srbija S Dejan Zukić 11 Srbija O Stefan Đorđević 13 Bosna i Hercegovina G Goran Vukliš 14 Srbija S Vladimir Miletić 15 Srbija O Nikola Andrić 18 Crna Gora S Nikola Drinčić (kapiten) 19 Severna Makedonija S Vladan Novevski Br. Pozicija Igrač 20 Srbija O Đorđe Đurić 21 Srbija S Veljko Simić 22 Srbija S Bogdan Mladenović 23 Bosna i Hercegovina N Momčilo Mrkaić 24 Srbija N Petar Bojić 27 Srbija G Željko Brkić 28 Srbija N Miodrag Gemović 30 Srbija O Aranđel Stojković 32 Srbija G Nemanja Toroman 70 Srbija S Uroš Kabić 80 Srbija O Veljko Jelenković 90 Srbija S Miljan Vukadinović Bivši poznati igrači Uredi Jozef Velker Vlada Avramov Milan Belić Vujadin Boškov Milorad Jablanov Vladimir Trifunović Todor Veselinović Ljubomir Vorkapić Dejan Govedarica Ljubiša Dunđerski Slaviša Jokanović Dušan Mijić Rajko Aleksić Stevan Bena Stevan Nešticki Siniša Mihajlović Petar Nikezić Ilija Pantelić Milan Stepanov Silvester Takač Miroslav Tanjga Dobrivoj Trivić Miloš Šestić Ratko Svilar Milan Jovanović Zdravko Rajkov Josip Pirmajer Žarko Nikolić Rajko Aleksić Leo Lerinc Miloš Krasić Gojko Kačar Dušan Tadić Džozef Kizito Stiven Apija Mijat Gaćinović Mirko Ivanić Ognjen Ožegović Noviji rezultati Uredi Sezona Rang Liga Pozicija IG D N P GD GP GR Bod Kup 1992/93 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. Drugo kolo 1993/94 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. Prvo kolo 1994/95 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. Šesnaestina finala 1995/96 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. Prvo kolo 1996/97 1 Prva liga SR Jugoslavije 3. 33 15 8 10 49 35 +14 53 Finalista 1997/98 1 Prva liga SR Jugoslavije 4. 33 14 7 12 57 63 -6 49 Polufinale 1998/99 1 Prva liga SR Jugoslavije 4. 24 13 3 8 45 22 +23 42 Polufinale 1999/00 1 Prva liga SR Jugoslavije 10. 40 15 8 17 54 40 +14 53 Osmina finala 2000/01 1 Prva liga SR Jugoslavije 6. 34 13 8 13 51 36 +15 47 Drugo kolo 2001/02 1 Prva liga SR Jugoslavije 8. 34 10 16 8 34 26 +8 46 Polufinale 2002/03 1 Prva liga SR Jugoslavije 6. 34 17 5 12 48 36 +12 56 Četvrtfinale 2003/04. 1 Prva liga Srbije i Crne Gore 9. 30 10 10 10 33 33 0 40 Šesnaestina finala 2004/05. 1 Prva liga Srbije i Crne Gore 8. 30 10 8 12 31 37 -6 38 Osmina finala 2005/06. 1 Prva liga Srbije i Crne Gore 9. 30 11 10 9 28 27 +1 43 Šesnaestina finala 2006/07. 1 Superliga Srbije 3. 32 16 6 10 38 25 +13 54 Finalista 2007/08. 1 Superliga Srbije 3. 33 18 8 7 53 33 +20 62 Šesnaestina finala 2008/09. 1 Superliga Srbije 2. 33 18 7 8 46 25 +21 61 Osmina finala 2009/10. 1 Superliga Srbije 5. 30 13 6 11 51 30 +21 45 Finalista 2010/11. 1 Superliga Srbije 3. 30 20 7 3 44 14 +30 67 Finalista 2011/12. 1 Superliga Srbije 3. 30 14 10 6 44 26 +18 52 Polufinale 2012/13. 1 Superliga Srbije 3. 30 17 10 3 40 20 +20 61 Finalista 2013/14. 1 Superliga Srbije 4. 30 11 12 7 38 32 +6 45 Pobednik 2014/15. 1 Superliga Srbije 4. 30 16 4 10 44 36 +8 52 Četvrtfinale 2015/16. 1 Superliga Srbije 4. 37 16 11 10 57 44 +13 36 (59) Četvrtfinale 2016/17. 1 Superliga Srbije 3. 37 22 6 9 58 31 +27 43 (72) Polufinale 2017/18. 1 Superliga Srbije 8. 37 14 8 15 43 43 0 28 (50) Četvrtfinale 2018/19. 1 Superliga Srbije 7. 37 10 11 16 27 43 -16 22 (41) Četvrtfinale 2019/20. 1 Superliga Srbije 3. 30 19 5 6 47 27 +20 62 Pobednik 2020/21. 1 Superliga Srbije 4. 38 21 8 9 62 41 +21 71 Polufinale 2021/22. 1 Superliga Srbije — — — — — — — — — — FK Vojvodina u evropskim takmičenjima Uredi Detaljnije: FK Vojvodina u evropskim takmičenjima Zbirni evropski rezultati Uredi Stanje 11. avgusta 2015. Takmičenje Mečeva D N I GD GP Kup šampiona 9 5 1 3 10 9 Kup pobednika kupova 0 0 0 0 0 0 Kup UEFA / Liga Evrope 48 19 12 17 73 69 Intertoto kup 10 6 1 3 18 9 I. Ukupno UEFA takmičenja 67 30 14 23 101 87 Mitropa kup 37 13 11 13 57 51 Kup sajamskih gradova 23 9 6 8 27 22 II. Ukupno ostala takmičenja 60 22 17 21 84 73 Ukupno I. + II. 127 52 31 44 185 160 Treneri Uredi Srbija Slavoljub Đorđević (26. maj 2021—trenutno) Srbija Nenad Lalatović (1. jun 2019 - 20. maj 2021) Srbija Radovan Krivokapić (26. novembar 2018 - 1. jun 2019) Srbija Dragomir Okuka (8. septembar 2018 - 25. novembar 2018) Srbija Aleksandar Veselinović (9. april 2018 - 7. septembar 2018) Srbija Ilija Stolica (2. januar 2018 - 4. april 2018) Srbija Zoran Vasiljević (1. decembar 2017 - 1. januar 2018) Srbija Vladimir Buač (10. septembar 2017 - 30. novembar 2017) Srbija Nenad Vanić (30. jun 2017 - 9. septembar 2017) Crna Gora Radoslav Batak (23. april 2017 - 29. jun 2017) Srbija Aleksandar Veselinović (4. april 2017 - 21. april 2017) Srbija Dragan Ivanović (23. decembar 2016 - 3. april 2017) Srbija Nenad Lalatović (11. novembar 2015 - 17. decembar 2016) Srbija Zlatomir Zagorčić (17. mart 2015 - 22. oktobar 2015) Srbija Zoran Marić (19. jun 2014 - 16. mart 2015) Srbija Branko Babić (3. januar 2014 - 19. maj 2014) Srbija Marko Nikolić (7. jun 2013 - 9. decembar 2013) Srbija Nebojša Vignjević (12. septembar 2012 - 4. jun 2013) Srbija Zlatomir Zagorčić (13. april 2012 - 12. septembar 2012) Crna Gora Dejan Vukićević (15. avgust 2011 - 12. april 2012) Srbija Ljubomir Ristovski (14. jun 2011 - 14. avgust 2011) Srbija Zoran Milinković (27. maj 2010 - 30. maj 2011) Srbija Milan Đuričić (10. mart 2010 - 18. maj 2010) Srbija Branko Babić (11. oktobar 2009 - 9. mart 2010) Srbija Dragoslav Stepanović (8. jun 2009 - 2. oktobar 2009) Srbija Zoran Marić (9. mart 2009 - 8. jun 2009) Srbija Ljupko Petrović (23. decembar 2008 - 8. mart 2009) Srbija Dragan Radojičić (21. oktobar 2008 - 23. decembar 2008) Srbija Dragoljub Bekvalac (4. jun 2008 - 20. oktobar 2008) Srbija Ivica Brzić (18. septembar 2007 - 1. jun 2008) Srbija Milovan Rajevac (17. avgust 2006 - 17. septembar 2007) Srbija Zoran Marić (20. avgust 2005 - 13. avgust 2006) Savezna Republika Jugoslavija Milan Đuričić (27. decembar 2004 - 14. avgust 2005) Savezna Republika Jugoslavija Vladimir Petrović (24. novembar 2004 - 26. decembar 2004) Savezna Republika Jugoslavija Branko Smiljanić (2004 - 9. novembar 2004) Savezna Republika Jugoslavija Josif Ilić (2003) Savezna Republika Jugoslavija Miroslav Vukašinović 2002-2003 Savezna Republika Jugoslavija Dragoljub Bekvalac 2000-2001 Savezna Republika Jugoslavija Dragan Okuka 1999-2000 Šablon:SacỊSRJ [Tomislav Ҭoša Manojlović−1998−1999] Savezna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović 1996-1997 Savezna Republika Jugoslavija Dragoljub Bekvalac/Severna Makedonija Đoko Hadžijevski 1995-1996 Savezna Republika Jugoslavija Milorad Kosanović Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Brzić 1990-1991 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljupko Petrović 1988-1990 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Brzić 1987-1988 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tonko Vukušić 1986-1987 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Željko Jurčić 1986 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vladimir Savić 1986 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tomislav Kaloperović 1985 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Vukašin Višnjevac 1985 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Jovan Kovrlija 1984-1985 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Josip Duvančić 1983-1984 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Tomislav Kaloperović 1983 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dušan Drašković 1980-1983 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Marko Valok 1979-1980 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ivica Brzić 1978-1979 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milorad Pavić 1978 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković 1977-1978 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Todor Veselinović 1974-1977 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gojko Zec 1973-1974 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Dragoljub Milošević 1969-1973 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ratomir Čabrić 1968-1969 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Zdravko Rajkov 1967-1968 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branko Stanković 1964-1967 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Franja Hirman 1961-1964 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Radomir Momirski 1960-1961 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ratomir Čabrić 1959-1960 Mađarska Antal Luka 1957-1959 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Gustav Lehner 1953-1957 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milorad Ognjanov 1952 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Ljubiša Broćić 1952 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Branislav Sekulić 1948-1951 Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Milorad Ognjanov 1945-1947 Mađarska Janoš Noj 1939-1941 Mađarska Karlo Nemeš 1939 Kraljevina Jugoslavija Milorad Ognjanov 1938 Austrija Fric Levitus 1936-1938 Austrija Vili Šurman 1934-1935 Mađarska Karlo Nemeš 1933 Austrija Oto Hamaček 1931-1932 Austrija Oto Nećaš 1930 Kraljevina Jugoslavija Boško Simonović 1929 Austrija Oto Nećaš 1926-1928 Kraljevina Jugoslavija Kosta Hadži 1924-1926 Fudbalski klub Vojvodina srpski fudbalski klubovi monografija

O AUTORU: Studije arhitekture završio je u Beogradu 1923. godine a potom boravi u Parizu na dopunskim studijama i praktičnom usavršavanju u velikim arhitektoiskim biroima. Po povratku u zemlju zapošljava se u Arhitektonskom birou “Arhitekt” (1926-30) da bi 1930. godine bio izabran za asistenta na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakuleta, gde je proveo čitav radni vek. Predavao je projektovanje stambenih zgrada i nauku o stilovima. Kao graditelj negovao je funkcionalnost, tehničku racionalnost i estetsku odmerenost. Dobitnik je Sedmojulske nagrade za životnono delo (1971). Pre drugog svetskog rata osvojio je dve prve nagrade: za Zanatski dom (1931-33, kasnije Radio Beograd) i zgradu PRIZAD u Beogradu (1938, kasnije TANJUG). B. Nestorović je projektovao sledeća dela: Stambena zgrada u Ul. Maršala Birjuzova 44, (1923. B.Nestorović, N. Nestorović); Palata Beogradske zadruge u Karađorđavoj 65 (1925-27) ; Stambeni blok između ulica Karađorđeve i Zagrebačke 3-9 i Gavrila Principa 16 (1926-29); Svetosavski hram (1926-27, konkursni projekat: 1934-41. B. Nestorović, A.Deroko); Stambena zgrada u Ul. kneza Miloša 56 (1927, B. Nestorović. M.Radovanović); Kuća Vitomira Konstantinovića u Ul. Srpskih vladara 3 1926-27. (B. Nestorović, N Nestorović); Stambena zgrada u Ul Maršala Birjuzova 8 (1927); Kuća KatarineProtić u Palmotićevoj 18 (1928) ; Filijala Narodne banke u Kragujevcu u Glavnoj ul. 100 (1929) ; Tenis klub “Šumadija” na Kalemegdanu (1929) ; Radnički dom u Beogradu (1929, konkusni projekat, B.Nestorović- Ž. Piperski); Crkva sv. Marka na Tašmajdanu (1929. projekat) ; Stambena zgrada u Ul. Jelene Cetković 8 (1929) ; Kuća ing. Nikole Raičkovića u Svetogorskoj 33 (1930) ; Kuća Hristine Milošević u Njegoševoj 45 (1930) ; Zgrada Narodne banke u Bitolju (1931) ; Zgrada narodne banke u Skoplju na obali Vardara (1931) (srušena u zemljotresu 1963) ; Vila Milana Protića u Simićevo 7 (1931), Vila porodice Moačanin u Užičkoj 23 (1931) ; Ured za osiguranje radnika u Kragujevcu (1931) ; dom Gajret “Osman Đikić”u Dalmatinskoj ul. u Beogradu (1931) ; Kuća Živke Milisavljević u Ul. Vase Pelagića 10 (1932), Kuća Miodraga Stoiljkovića na uglu Ul. Džordža Vašingtona 44 i Palomotićeve 22 (1932-33) ; Vila u Ul. Ledi Kaudri 9 (1933) ; Sopstvena kuća u Ul. kneza Miloša 69 (1933) ; Vila Milana Protića u Užičko; 16-a (1934-35) ; Zgrada Narodne banke u Šapcu (1936) ; Zgrada Narodne banke u Dubrovniku (1936) ;Konaci manastira Gračanica (1940, B.Nestorović. B.Kojić) ; Studentski dom u Ul. Mije Kovačevića (1968). B. Nestorović je puno pisao i objavio je brojne članke i knjige: Un palasi a Stobi, Anali vizantološkog kongresa, Sofija 1934; Venecijanske palate, 392 Umetnički pregled, br. 6 knjiga 1, Beograd 1928; Prilog za određivanje položaja unutrašnje regulacione linije u stambenim blokovima, Godišnjak tehničkog fakulteta 1946-47, Beograd 1949, Veličina i analiza stana u vezi sa sastavom porodice u: Refereatu za prvo savetovanje arhitekata i urbanista Jugoslavije, izd. Naučna Knjiga Beograd 1950, Arhitektura starog veka(udžbenik), Beograd 1952, (dopunjeno izdanje, 1962), Stambene zgrade. Osnovi projektovanja (udžbenik). Beograd 1952; Arhitektura novog vela (udžbenik), Beograd, Subotica 1964; Osvrt na stambenu izgadnju u Sovjetskom Savezu, Beograd 1966; Uvod u arhitekturu, (udžbenik), Beograd 1967; Kriterijumi u stambenoj izgranji, Beograd 1969; Naša škola, ZRAF, knj. 1, Beograd 1951-52; Osnovi projektovanja, Beograd 1950; Za novi lik socijalističkog arhitekte, Tehnika br. 1, Beograd 1951, Zakonitost u usponu arhitekture i u njenoj dekadenciji, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta 1951; Arhitektura starog veka, Beograd 1962, Razvoj arhitekture Beograda od kneza Miloša do Prvog svetskog rata 1815-1914, Godinšnjak Muzeja grada Beograda, Beograd 1954, Arhitekt i arhitektura, Pregled arhitekture br. 1, 1954, Arhitektura Novog veka, 1954; Evolucija beogradskog stana, Godišnjak grada beograda knjiga 20, Beograd 1955; Metod za određivanja oblika i dimenzija dnevne sobe, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta, Beograd 1956, Narodno pozorište u Beogradu, Godišnjak grada beograda knjiga 30, Beograd 1956; Prilog za određivanje minimalne korisne površne stanova u masovnoj stambenoj izgradnji, Zbornik radova arhitektonskog fakulteta Beograda, Beograd 1957; Nove tehnike i novi materijali. Njihov uitica na estetski izraz u arhitekturi, Arhitektura urbanizam br. 10, Beograd 1961, Postakademizam. u arhtekturi Beograda, Godišnjak grada Beograda, knj.20, Beograd 1973, 339-381, Pregled spoštenja arhitekture u Srbiji XIX veka, Saopštenja, izd. Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, knj.10, Beograd 1974. 141-168, Arhitektura u Srbiji 19. veka (rukopis), Arhiv SANU, br 14.410, Beogradski arhitekt Andra Stevanović i Nikola Nestorović. Godišnjak grada Beograda, knj. 20, Beograd 1975. 173-185, Evolucija beogradskog stana, GGB, knj. 2, Beograd, 1955, Narodno pozorište u Beogradu, knj, 3, Beograd 1956; Prilog za ocenjvanje mimalne korsne površine stanova u masovnoj stambenoj izgradnji, ZRAF, knj. 30, sv. 6, Beograd 1956—57, Nosioci arhitektonske misli u Srbiji XX veka, “Saopštenja IAUS”, br. 2, Beograd, 1969; Jovan Ilkić, beogradski arhitekta, GGB, knj. 19. Beograd 1972, Postakademizam u arhitekturi Beograda, GGB, knj. 20, Beograd 1973; Graditelji Beograda, od 1815. do 1915, Istorija Beograda knj, 2, Beograd 1974; Pregled spomenika arhitekture u Srbiji 19 veka, Saopštenja, br. 10, Beograd 1974, i dr. O KNJIZI: 558 strana, 166 strana s tablama, 22 cm, tvrd povez, ćirilica Izdavač: Art Press (Niš: Krug), 2006

Ivana Frane Jukića /1818-1857/ Iz tiska je izašla nova publikacija u izdanju Kulturno-povijesnog instituta Bosne Srebrene u Sarajevu. Riječ je o novoj ediciji pod naslovom Colloquia franciscana, a predviđeno je da u potpunosti bude posvećena proučavanju franjevačke kulturne baštine. Stoga će u ovoj ediciji biti objavljivani tekstovi sa znanstvenih skupova što se održavaju u sklopu manifestacije Dani franjevačke kulturne baštine u Sarajevu, ali će uredništvo primati i druge vrijedne priloge.... Biografija Rođen je 8. jula 1818. godine u Banjoj Luci. Poticao je iz srednje imućne porodice. Otac Jozo je bio zlatar (kujundžija), a majka Klara (rođena Jurić) domaćica. Imao je sestru Mariju i brata Matu.[1] Školovanje je počeo kod župnika Franje Sitnića, koji ga je učio pismo i osnove latinskog jezika. Nižu gimnaziju je završio u fojničkom samostanu (1830-1835). Studirao je filozofiju u Zagrebu (1835-1837) i teologiju u Vespremu (1837-1840) i Dubrovniku (1841). Zaredio se 1833. u Fojnici, a fratar je postao 1842. godine.[1] Bio je kapelan i učitelj u Fojnici (1842-1843. i 1845-1848), Kraljevoj Sutjesci (tokom 1843. i kasnije), Ivanjskoj (1844), Docu (1848-1849) i Varcar Vakufu - današnjem Mrkonjić Gradu (1849-1851).[1] Kulturni i prosvetni rad U Danici Ilirskoj je 1838. nameravao objaviti četiri pesme: Bosna neće više da tuguje, Jednakosti želja, Misli vile bosankinje i Nejednakosti ilirskih banova. Pesme nisu objavljene, ali se već iz tih početnih radova vidi da se zalagao za ujedinjenje ilirskih naroda i oslobođenje od tuđinske vlasti. Prve radove je objavio u Serbsko-dalmatinskom magazinu, nakon upoznavanja sa njegovim urednikom Božidarom Petranovićem.[2] Nakon studija se vratio u Bosnu. Sa istomišljenicima je planirao pokretanje književnog društva Kolo bosansko koje bi izdavalo časopis Pčela bosanska, odnosno Svjetogled bosanski, a koji bi predstavljao okosnicu Matice Ilirske. U Fojnici je 10. decembra 1840. napisao tekst koji je objavljen tek dve godine kasnije kao Poziv u Kolo bosansko i pravila društva, ali do njegovog osnivanja ipak nije došlo.[2][3] Pokrenuo je i uređivao prvi bosansko-hercegovački časopis Bosanski prijatelj. U njemu se govorilo o istoriji Bosne i Hercegovine, njenom geografskom položaju, kulturi i sl. Prva dva broja je pripremio u Varcaru 1850. i 1851. godine, a treći broj je sastavljao u izgnanstvu i on je štampan 1861. - nakon njegove smrti. Izašao je i četvrti broj, koji je napisao i štampao fra Antun Knežević 1870. godine u Sisku.[4] Jukić se zalagao za kulturno uzdizanje Bosne podržavajući otvaranje štamparija, biblioteka, kulturnih društava, narodnih čitaonica i muzeja. U prvom broju Bosanskog prijatelja iz 1850. je napisao: „Poznato je svima kod nas kako se u Bosni starinske stvari: novac, pečati itd. nalaze i pohlepnim strancima uz malu cienu prodaju. Ja sam od nekoliko puta počeo ovakve stvari sabirati: zato molim sve Bošnjake, gdje god što opaze, otkupe u moje ime. S mojom zbirkom želim metnuti početak bosanskom muzeju.“ Ideja o osnivanju muzeja je realizovana tek 35 godina kasnije kada je nastalo Muzejsko društvo koje je odlukom državnih institucija pretvoreno u ustanovu pod imenom Zemaljski muzej u Sarajevu.[3] Jukić je pokazivao prosvetiteljske ciljeve sa naglaskom na reformu jezika, pravopisa i osnivanje škola. Osnovao je jednu od prvih svetovnih škola u Varcar Vakufu 1849. godine, a i materijalno je pomagao škole i štampao priručnike za potrebe naroda i bosanskih franjevaca. Njegovo delo Početak pismenstva je u narodnim školama zamenilo Bukvar iliti početak slovstva koji je napisao fra Stjepan Marijanović.[2][5] Jukić je prikupljao narodne pesme, koje je pod pseudonimom fra Filip Kunić objavio u Osijeku. U njegovom književnom opusu značajno mesto zauzimaju i putopisi, posebno Putovanja od Sarajeva do Carigrada. Od naučnih radova se ističe Zemljopis i poviestnica Bosne, štampana u Zagrebu 1851. Delo ima dve celine. Prva nosi naslov „Zemljopis“, a druga „Dogodopis“. Politički angažman Još za vreme studija Jukić se upoznao sa idejama ilirskog pokreta i sprijateljio se sa Ljudevitim Gajem i Stankom Vrazom. Iz Vesprema je 12. aprila 1840. otišao u Bosnu i pokušao da podigne ustanak, a u tome su mu pomagali fra Blaž Josić, fra Jakov Baltić i fra Tomo Kovačević. U toj nameri ih je sprečila uprava franjevačke provicnije Bosna Srebrena (na prvom mestu fra Marijan Šunjić).[2][4] I u narednom periodu Jukić je bio politički aktivan. Sastajao se sa istomišljenicima u zemlji i inostranstvu. Nekoliko puta se video i sa Omer-pašom Latasom, koji je poslat u Bosnu da uguši bune feudalaca i naroda protiv reformi (tanzimata), a koje su imale za cilj evropeizaciju Osmanskog carstva i učvršćenje centralne vlasti. U početku su glavna meta bili krupni feudalci i to je kod naroda pobudilo nadu da će se stanje u Bosni konačno preurediti. Jukić je u početku podržavao Latasa, uprkos njegovim surovim metodama, i sa fra Grgom Martićem u njegovu čast napisao Slavodobitnicu svijetlom gospodaru Omer-paši. Čak je smatrao da je to dobar trenutak za konačno otcepljenje Bosne i da će Latas, s obzirom na njegovo slovensko poreklo, ovo podržati. O tome je sastavljao pismo namenjeno banu Jelačiću, ali ga je francuski konzul na proputovanju kroz Varcar krišom ukrao sa Jukićevog stola i predao Latasu, koji ga je prosledio dalje za Carigrad. Spisku optužbi protiv Jukića su dodate i Želje i molbe kristijanah u Bosni i Hercegovini koje je u maju 1850. uputio sultanu Abdul-Medžidu. U tom dokumentu, koji je kasnije dodat kao prilog (Nadostavak) knjizi Zemljopis i poviestnica Bosne, on u 28 tačaka obrazlaže težak položaj naroda u Bosni i Hercegovini.[3][4] Između ostalog, u piše: „... ni pored volje našeg čestitog cara da se Bosna već jednom uredi, tanzimat uvede i jednakost na sudu kristjanima podieli, ne možemo se nadati nikakvomu napretku i olakšicu očekivati ako bude carigradski ministerij onako u Bosni razređivao unapredak, kao što je dosad“.[2] Zatočeništvo i izgnanstvo U oktobru 1851. Jukić je iz Varcara prešao u Sarajevo. Tamo je uhapšen 17. januara 1852, pod optužbom za širenje nemira i podsticanje na bunu. Zatočen je u Đulagin han i tu je proveo nekoliko meseci. Latas ga je odatle poslao u carigradski zatvor 3. maja iste godine, zabranivši mu doživotno povratak u Bosnu. U tom zatvoru Jukić je bio od 10. juna do 2. jula 1852. Nakon izslaska je poslat u Rim u samostan bazilike Santa Maria in Ara Coeli gde je proveo devet meseci. U proljeće 1853. je prebačen u Dubrovnik, a zatim u samostan Fano kod Ankone. Sa jednim bibiliotekarom je poslat na mesec dana u Veneciju i nekoliko dana pre povratka Jukić je pobegao i stigao do Zagreba. Tamo je ponovo uhapšen, ali nije vraćen u Italiju već su pustili da preko reke Save prebegne u Bosnu. Period od januara do maja 1854. je proveo u Kraljevoj Sutjesci i Gučoj Gori.[1] Nakon toga je bio angažovan kao duhovni pomoćnik u Štrosmajerovoj biskupiji u Trnavi (1854-1855) i u Drenju (1856-1857). Bilo mu je zabranjeno bavljenje politikom i kretanje bez pratnje. Početkom 1857. je smešten u sanatorijum franjevačkih klerika u Đakovu, a odatle je prebačen u Beč i tamo operisan 17. maja. Umro je od postoperativnih komplikacija 20. maja 1857, a sahranjen je dva dana kasnije u zajedničku grobnici za siromašne na bečkom groblju Sankt Marxer Friedhof. Prilikom preuređivanja susedne zajedničke grobnice, u kojoj je bio pokopan i Mocart, oznaka Jukićevog groba je zagubljena. Izabrana dela Književna Život Isusa Krista (preveo Mihovil Čuić, 1848.) Slavodobitnica svietlomu gospodinu Omer-paši (1851.) Putovanja od Sarajeva do Carigrada, putopisi, 1852. Bogoljubni način (1855.) Narodne piesme bosanske i hercegovačke, prikupljene narodne pesme (zajedno sa fra Grgom Martićem), Osijek, 1858. Naučna Zemljopisno-poviestno opisanije Bosne, Zadar, 1841. Početak pismenstva i napomena nauka krstjanskoga (1848.) Zemljopis i poviestnica Bosne, Zagreb, 1851. (pod imenom Slavoljub Bošnjak; posvećeno Ljudevitu Gaju) Časopisi Bosanski prijatelj, I, II (časopis, 1850-1851.) Bosanski prijatelj, III (časopis, 1861.) NEKORIŠĆENA