U dobrom stanju Fernando Claudin: KRIZA KOMUNISTIČKOG POKRETA - Od Kominterne do Kominforma /I-II/. I knj. Predgovor (Rade Kalanj) VII-XXX Predgovor / 3 Uvod / 9 Napomena uz francusko izdanje / 13 I KRIZA KOMUNISTICKE INTERNACIONALE 1. Raspustanje / 19
 Zadnja epizoda dugotrajne krize / 19
 Ironija povijesti / 26 
Objava stecaja / 36
 Dodatak prom poglavlju / 43
 Tekst Rezolucije Prezidijuma Izvršnog komiteta Komunističke internacionale (15. svibnja 1943.) / 43
 Tekst saopćenja Prezidijuma izvrsnog komiteta Komunisticke internacionale (9. lipnja 1943.) / 46
 Tekst Staljinovog odgovora dopisniku Agencije Reuter u Moskvi (28. svibnja 1943.) / 47 1. Teorijska kriza / 48
 Lenjinova teorijska shema / 48
 Umire li kapitalizam? / 60
 Zadnje Leniinove dvoibe / 67
 Staljinova revizija: cijeli socijalizam samo u jednoj zemlji
/ 74
 Uzroci teorijske paralize / 95 2. Monolitnost / 106
 Presađivanje sovjetskog modela / 106 3. Ultracentralizam i rusifikacija / 115 Put monolitnosti / 119 4. Politička kriza / 129 Njemacko iskustvo / 130 Iskustvo fronta / 171 Zaokret 1934. / 176 Nepodobna revolucija / 215 Kolonijalno iskustvo / 256 Kineska revolucija / 286 Zadnji čin / 311 Indeks imena / 322 predgovor napisao Rade Kalanj ; [prevela s francuskog Radmila Zdjelar] Jezik hrvatski Godina 1988 Zagreb : Globus, 1988 Fizički opis XXX, 326 str. ; 22 cm II knj. II ZENIT STALJINIZMA 1. Revolucija i utjecajne sfere / 1
 Od Kominterne do Kominforma / 3 
Zauzdana revolucija (Francuska) / 11
 Zauzdana revolucija (Italija) / 39
 Revolucija bez dozvola. Kritika francusko-talijanskog oportunizma / 65
 Od »velikog savezništva« do »dva tabora« / 82
 Pitanja i nagadanja / 129 2. Kominform / 149
 Revolucija u grudobranu / 149 
Kominform i nova tahnika / 159
 Opći uzmak komunističkog pokreta na Zapadu / 168 3. Jugoslavenska pukotina / 173
 Uvodenje birokratsko-policijske diktature u grudobranu
/ 173 
Heretična revoluciia / 176 
Procesi / 212
 Kampanja protiv titoizma u komunističkim partijama na
 Zapadu / 233 4. Buđenje Istoka / 247
 Kineska revolucija i »veliko savezništvo« / 249 
Revolucionarni rat ili »nacionalno jedinstvo« / 256
 Sve boje kineskog »titoizma« / 262
 Kinesko-sovjetsko savezništvo / 267 5. Nova svjetska ravnoteža / 275 »Borci za mir« / 275 Neriješena utakmica u »hladnom ratu« / 285 Bilanca Kominforma / 288 Prvi epilog / 297 Indeks imena / 339 [prevela s francuskog Radmila Zdjelar] Jezik hrvatski Godina 1988 Zagreb : Globus, 1988 Fizički opis 342 str. ; 22 cm Registar. Zbirka Bibliotka Prometej ; 32 Prevod dela: La crise du mouvement communiste. Predmetne odrednice Komunistički pokret -- 1919-1956 Claudín, Fernando, 1915-1990 = Klaudin, Fernando, 1915-1990

Žarko Petrović RITMOVI 1, 2 i 3. ritmovi koji vladaju svetom Prosveta, Pro musica, 1986. 202 + 205 + 95 strana, A4 format. Očuvane, malo požutele na bočnim stranama. Žarko Petrović (1934), kompozitor i književnik, poznat po muzici za filmove, baletske i pozorišne predstave, orkestarsku i zabavnu muziku. Petrović je stvarao i romanse, džez, klavirsku muziku. Jedan je od najstarijih članova SOKOJ i kompozitorska legenda na ovim prostorima. U intervjuima često kaže za sebe: `Užičanin, došao u Beograd da komponuje pesme Beograđanima...` Nastupao je kao dirigent ansambla `Romansa` i `Orkestra Žarka Petrovića`. Poznat je po delima: `Koncert koji traje`, `Ritmovi`, `Ljuba suznooka`, `Nostalgija`, `Pesme zavičaja`, `Romansa na kiši`, `Sve moje jeseni su tužne`. Godina 60-tih, pisao je šlagere za Dusana Jakšić, Đorđa Marjanović, Mikija Jevremovića i druge. Veliki broj njegovih kompozicija je izveden u inostranstvu.

Autor - osoba Trifunović, Đorđe, 1934- = Trifunović, Đorđe, 1934- Naslov Stara srpska književnost : osnove / Đorđe Trifunović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1994 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis 377 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂAlbatros Napomene Imenik dela: 353-373. Predmetne odrednice Srpska književnost -- Istorija -- Srednji vek Mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati. PREDGOVOR Krajem sedamdesetih godina zamislili smo dve knjige koje bi činile svod osnovnih pitanja i pojava stare srpske književnosti. Prihvatili smo se, najpre, nezahvalnog posla – da svu raspoloživu građu prirodno rasporedimo na tematske celine. Te celine su odredile glave (oglede) i poglavlja i njihov redosled u obema knjigama. Za prvu knjigu predvideli smo osam ogleda. Uredništvo „Književne istorije“ pokazalo je zanimanje za našu zamisao, te smo od 1981. godine u ovom beogradskom časopisu počeli pojedinačno da objavljujemo oglede. Do 1984. štampano je sedam ogleda. Osmi i poslednji nije se pojavio. Zamišljen široko, kao pregled veza srpske književnosti sa drugim slovenskim književnostima pravoslavnog sveta (Bugarska, Rusija, Vlaška, Moldavija), rad na ovom ogledu otkrio nam je i, inače, pretpostavljeno veliko bogatstvo književnoistorijske građe, znatno veće od prethodnih ogleda, obimom za čitavu knjigu. Uveliko započeto pisanje u dva-tri maha morale su da prekinu na duže vreme nevolje lične prirode. U međuvremenu je poraslo zanimanje za već objavljenih sedam ogleda. Tako, na podsticanje prijatelja i ljubitelja srednjovekovne književne prošlosti prihvatili smo se priređivanja knjige za štampu. Naravno, ne dižemo ruke od pisanja spomenutog osmog ogleda (glave), te, ako bude uslova i prilike, uneli bismo je, svakako, u ponovljeno izdanje ove knjige. Osnov ni tekst nismo ni menjali ni prerađivali. Na nekoliko mesta zamenjeni su izvesni izrazi i nazivi. U nekolika samo slučaja dodali smo veća proširenja. Najviše dopuna uneli smo u napomene. To su, uglavnom, podaci o novijim objavljenim radovima ili propratne beleške. Ovde je prilika da se kaže šta bi sadržavala druga knjiga Osnova. Duži ili kraći ogledi bavili bi se sledećim temama: uzori lepote i dobrote (delo, ukus, vrednovanje, čitaoci i slušaoci, likovno i čulno, boje); predstave o svetu i prirodi; zakonitosti stvaranja; radionica prepisivača i redaktora; trajanje i sudbina srednjovekovnog teksta; stil; načelo retorike; poezija, proza, stih; usmena i pisana književnost; likovne umetnosti i književnost; poezija i pojanje. Predajući čitaocima ovu knjigu Osnova, verujemo da će doći bolja vremena kada ćemo moći u povoljnijim prilikama da savladamo teme druge knjige. Uz postojeći Azbučnik srpskih srednjovekovnih književnih pojmova (1974. i 1990) i uz sadašnje Osnove, druga knjiga Osnova trebalo bi da zatvori svod iznad kojega će se izdići kupola Istorije stare srpske književnosti. Da li će naše pokolenje istoričara književnosti napisati takvu Istoriju – teško je odgovoriti. Na Blagovesti 1994. godine Profesor Dr Đorđe Trifunović (Beograd, 13. april 1934) srpski je književnik, profesor beogradskog univerziteta. Rođen je u Beogradu kao sin trgovca Vladimira Trifunovića. Njegova starija braća su bili istoričar umetnosti Lazar Trifunović i matematičar Dragan Trifunović. Najviše se bavio istorijom srpske književnosti i starom književnošću. Prevodio je stare srpske rukopise na savremeni srpski jezik. Dela Najznačajnija njegova dela su: „Stara srpska crkvena poezija“ (1970) Trifunović, Đorđe (1975). Primeri iz stare srpske književnosti: Od Grigorija dijaka do Gavrila Stefanovića Venclovića. Beograd: Slovo ljubve. „Proza arhiepiskopa Danila II` (1976) „Pisac i prevodilac inok Isaija` (1980) Trifunović, Đorđe (1990). Azbučnik srpskih srednjovekovnih književnih pojmova (2. izd.). Beograd: Nolit. Trifunović, Đorđe (1994). Stara srpska književnost: Osnove (1. izd.). Beograd: Filip Višnjić. „Ogledi i prevodi: XIV-XVII vek“ (1995. god, 146 stranica) Trifunović, Đorđe (2001). Ka počecima srpske pismenosti. Beograd: Otkrovenje. „Sa svetogorskih izvora“ (2004. god, 308 stranica) MG123 (N)

Mek povez, (format 18 cm),br.strana 186, New York/London 1972 god. Autor - Fred Reinfeld Stanje - vrlo dobro 4+ (veoma dobro ocuvana, na 2-3 mesta obelezavano gde je sadrzaj - sve kao na prikazanim fotografijama) Chess mastery by question and answer (savladavanje saha putem pitanja i odgovora) Sahovski majstor Fred Reinfeld prikazuje 16 poucnih sahovskih partija, gde svaka partija odredjuje 1 lekciju. Autor trazi od citaoca da odgovara na pitanja koja su se pojavila u svakoj lekciji, trazeci najbolji odgovor za skoro svaki potez nakon otvaranja. U drugom delu knjige autor detaljno daje odgovore sa poucnim objasnjenjima za svaku lekciju Koristan Udzbenik saha. Poucni primeri i objasnjenja. Dijagrami pregledni, tekst i objasnjenja su na engleskom jeziku, a potezi i varijante su dati Americkom notacijom! Namenjena kategorisanim sahistima, kao i ljubiteljima saha. Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Lionello Venturi (25. travnja 1885., Modena – 14. kolovoza 1961., Rim) bio je talijanski povjesničar i kritičar umjetnosti. Uredio je prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Život Lionello Venturi rođen je 1885. kao sin povjesničara umjetnosti Adolfa Venturija. Postao je stručnjak za umjetnost talijanske renesanse, ali se također zanimao za umjetnost kasnog 19. i ranog 20. stoljeća.[1] Godine 1918. upoznaje financijera i kolekcionara Riccarda Gualina i savjetuje mu da kupi djelo Amedea Modiglianija.[2] Gualino i Venturi podržavali su torinske slikare kao što su Felice Casorati i Gruppo di Sei (Grupa šestorice), koja je uključivala Carla Levija, Francesca Menzia, Jessie Boswell, Gigi Chessa, Enrica Paoluccija i Nicolu Galantea. Venturi je 1919. imenovan profesorom povijesti umjetnosti na Sveučilištu u Torinu. Jedna od njegovih prvih studentica bila je Mary Pittaluga, koja je napisala svoju tezu o Fromentinu pod Venturijem.[1] Godine 1930. Venturi je organizirao retrospektivnu izložbu Modiglianijevih radova u Veneciji na temelju slika koje je posjedovao Gualino.[2] Iako je 1931. imenovan očevim nasljednikom na katedri za povijest umjetnosti na Sveučilištu u Rimu, Venturi je odbio prisegnuti na vjernost režimu Benita Mussolinija u kolovozu 1931. pa je bio prisiljen dati ostavku na sveučilištu. Napustio je Italiju, isprva se preselivši u Pariz, gdje je pisao, savjetovao trgovce umjetninama i kustose muzeja te izradio prvi katalog raisonné Paula Cézannea. Nakon uspostave vichyjevskog režima, emigrirao je u Sjedinjene Države, živio je u New Yorku do 1945. i predavao na nizu američkih sveučilišta.[4] Dok je boravio u Americi, pridružio se antifašističkom društvu Mazzini. Nakon rata vratio se u Italiju i preuzeo katedru povijesti umjetnosti u Rimu. Lionello Venturi je bio pod utjecajem idealizma Benedetta Crocea kao i pisanja Aloisa Riegla i Heinricha Wölfflina. Njegov sin bio je povjesničar Franco Venturi.

Nova, nekorišćena Strah od malih brojeva : ogled o geografiji gneva / Ardžun Apaduraj ; prevela s engleskog Slavica Miletić Jezik srpski Godina 2008 Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2008 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 157 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Miletić, Slavica Zbirka Biblioteka XX vek ; 167 Napomene Prevod dela: Fear of Small Numbers / Arjun Appadurai Prema Predgovoru, ovaj rad je nastao u drugoj fazi dugoročnog komparativnog projekta o masovnom etnocidnom nasilju u svetu, započetog 1989. godine. Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 4 Bibliografija: str. 151-153 Registar. Predmetne odrednice Globalizacija Etnički sukobi Strah od malih brojeva govori o `masovnom nasilju motivisanom kulturnim razlikama`. Ima sledeća poglavlja: 1. Od etnocida do ideocida 2. Civlizacija sukoba 3. Globalizacija i nasilje 4. Strah od malih brojeva 5. Naši teroristi, mi sami 6. Globalizacija odozdo u doba ideocida. Ardžun Apaduraj (Arjun Appadurai) je rođen u Mubaju, gde je završio univerzitetske studije. Od 1970. živi u SAD. Doktorirao je 1976. godine na Univerzitetu u Čikagu. Bio je profesor na nekoliko američkih univerziteta. Od 2004. godine predaje na New School University u Njujorku, gde je dobio katedru za društvene nauke koja nisi ime Džona Djuia (John Dewey).Osnivač je neprofitne organizacije PUKAR (Partners for Urban Knowledge, Action and Research) u Mubaju i jedan je od osnivača i direktora ING-a (Interdisciplinary Networrk on Globalization). Član je Američke Akademije umetnosti i nauke. U Biblioteci XX vek 2008. godine objavljena je (u prevodu Slavice Miletić) Apadurjeva knjiga `Strah od malih brojeva. Ogled o geografiji gneva` (Fear of small Numbers. An Essay on the Geography of Anger, 2006). MG138 (N)

Nova, nekorišćena Strah od malih brojeva : ogled o geografiji gneva / Ardžun Apaduraj ; prevela s engleskog Slavica Miletić Jezik srpski Godina 2008 Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2008 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 157 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Miletić, Slavica Zbirka Biblioteka XX vek ; 167 Napomene Prevod dela: Fear of Small Numbers / Arjun Appadurai Prema Predgovoru, ovaj rad je nastao u drugoj fazi dugoročnog komparativnog projekta o masovnom etnocidnom nasilju u svetu, započetog 1989. godine. Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 4 Bibliografija: str. 151-153 Registar. Predmetne odrednice Globalizacija Etnički sukobi Strah od malih brojeva govori o «masovnom nasilju motivisanom kulturnim razlikama». Ima sledeća poglavlja: 1. Od etnocida do ideocidi, 2. Civlizacija sukoba, 3. Globalizacija i nasilje, 4.Strah od malih brojeva, 5. Naši teroristi, mi sami i 6. Globalizacija odozdo u doba ideocida. Arđun Apaduraj (Arjun Appadurai) je rođen u Mubaju, gde je završio univerzitetske studije. Od 1970. živi u SAD. Doktorirao je 1976. godine na Univerzitetu u Čikagu. Bio je profesor na nekoliko američkih univerziteta. Od 2004. godine predaje na New School University u Njujorku, gde je dobio katedru za društvene nauke koja nisi ime Džona Djuia (John Dewey).Osnivač je neprofitne organizacije PUKAR (Partners for Urban Knowledge, Action and Research) u Mubaju i jedan je od osnivača i direktora ING-a (Interdisciplinary Networrk on Globalization). Član je Američke Akademije umetnosti i nauke. U Biblioteci XX vek 2008. godine objavljena je ( u prevodu Slavice Miletić) Apadurjeva knjiga Strah od malih brojeva. Ogled o geografiji gneva (Fear of small Numbers. An Essay on the Geography of Anger, 2006).

LEŠEK KOLAKOVSKI PRISUTNOST MITA Pogovor - Dušan Pajin Prevod - Petar Vujičić Izdavač - Rad, Beograd Godina - 1989 180 stranica 21 cm Edicija – Pečat Povez: Broširan Stanje: Kao na slici, tekst bez podvlačenja Jedan od najvećih savremenih kritičkih mislilaca našeg doba, Kolakovski u ovoj knjizi razmatra presudno pitanje: smisao i pojava mitskoga danas. Mitsko se ne gubi, samo ga istorija prerušava. SADRŽAJ: Predgovor 1. Uvodno razlikovanje 2. Mit u epistemološkom pitanju 3. Mit u svetu vrednosti 4. Mit u logici 5. Mitski smisao ljubavi 6. Mit, postojanje, sloboda 7. Mit i slučajnost prirode 8. Fenomen ravnodušnosti sveta 9. Mit u kulturi analgetika 10. Trajnost i kolebljivost mita 11. Zaključak DUŠAN PAJIN – Pogovor Lešek Kolakovski (1927–2009), poljski filozof, pisac, profesor univerziteta, izuzetan poznavalac hrišćanstva i filozofije religije, 2003. prvi je dobio Klugeovu nagradu za društvene nauke, pandan Nobelovoj. Rano je ostao bez oba roditelja. Iako je u Poljskoj Drugi svetski rat trajao 6 godina na vreme je završio gimnaziju. U Lođu, koji za vreme Drugog svetskog rata nije bio rušen, upisao je i za pet godina završio studije filozofije, klasične filologije i indijske književnosti i filozofije. Kod veoma strogih profesora magistrirao je i doktorirao na Spinozi, dobio zaposlenje na Katedri za filozofiju u Varšavi. Bio je sjajan predavač, čija predavanja su slušali i oni koji zvanično nisu studirali filozofiju, kako u Poljskoj, tako i u nizu drugih zemalja. Lako je učio strane jezike a umeo je svojim znanjem i da fascinira, da se upušta u veoma složene diskusije na razne teme. U ranoj mladosti bio je fasciniran komunizmom, u koji se posle prve posete Moskvi razočarao i postao disident. 1968. zbog kritike poljskog komunizma izbačen je s fakulteta. Zahvaljujući komunikativnosti i izuzetnom poznavanju humanistike dobio je zaposlenje na univerzitetu u Oksfordu, bio je pozivan na naučne kongrese i konferencije širom sveta. Objavio je pedesetak knjiga, od kojih je većina prevođena, čitana i citirana. Jedino nije pisao dnevnik. Njegov privatni život ostao je poznat samo njemu i njegovoj porodici. Zbignjev Mencel, jedan od najtemeljnjih poznavalaca života i dela Kolakovskog priredio je i dalje priređuje njegova dela. 2020. godine objavio je njegovu najkompletniju Biografiju ili čitanje sveta, koja je već prevedena na više jezika. Između ostalih prevođen je i prevodi se na srpski. Leszek Kołakowski Obecnosc mitu The Presence of Myth MG54 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj: Zdenko Lešić: NOVI ISTORICIZAM Zdenko Lešić: KULTURNI MATERIJALIZAM [I] NOVI ISTORICIZAM Stiven Grinblat: Kolanje društvene energije Luis A. Montrouz: Poetika i politika kulture [II] KULTURNI MATERIJALIZAM Džonatan Dolimur: Šekspir, kulturni materijalizam i novi istoricizam Alan Sinfield: Kulturna baština i tržište, regulacija i desublimacija Ketrin Belzi: Konstruisanje subjekta dekonstruisanje teksta Navedena dela Podaci o autorima Literatura (za dalje čitanje) Zdenko Lešić (2. januar 1934-18. maj 2018) bio je kritičar, esejist, prozajist. Diplomirao (1957) i doktorirao (1965), tezom o književnom djelu I. G. Kovačića, na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na kojem je bio profesor teorije književnosti do penzionisanja 2004. Redovni je član Akademije nauka i umjetnosti BiH od 2002. Njegov se naučni interes kretao od problema jezika u književnosti, teorije književne povijesti do teorije drame i književnosti avangarde. Pisao je i o hrvatskom pjesništvu, posebno o A. B. Šimiću, M. Krleži, T. Ujeviću i I. G. Kovačiću. Prevodio je s engleskoga za pozorište, a u novije doba i s korejskog jezika.[1] Biografija Zdenko Lešić rođen je 1934. na otoku Ugljanu kraj Zadra. Djetinstvo je proveo na dalmatinskim otocima (Ugljan, Brač, Vis). Godine 1940. s roditeljima je došao u Sarajevo gdje je završio osnovnu, učiteljsku i višu pedagošku školu. Od 1952. do 1954. radio je kao nastavnik u osnovnoj školi u Kreševu. Filozofski fakultet (Odsjek za historiju jugoslavenskih književnosti) završio je 1957. i bio odmah izabran za asistenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1965. odbranio je doktorsku disertaciju pod naslovom Književno djelo Ivana Gorana Kovačića. Iste godine izabran je za docenta na predmetu Teorija književnosti. Godine 1971. izabran je za vanrednog, a 1977. za redovnog profesora Filozofskog fakuleta Sarajevo. U međuvremenu je kao nastavnik gostovao u Školi za istočnoevropske i slavenske studije Londonskog Univerziteta (1967–1969), na Columbia University u New Yorku (1974) te na Indiana University Bloomington, SAD (1987–1988). Nakon dvije godine provedene u opkoljenom Sarajevu, krajem 1993. po pozivu Britanskog Savjeta prihvatio je da radi kao profesor na Londonskom Univerzitetu. U Londonu je ostao dvije godine, a zatim je odtišao u Seul (1996–1999.) na Korejski univerzitet za strane studije gdje je ostao tri godine. Godine 1999. vratio se u Sarajevo i bio ponovno izabran za redovnog profesora na predmetu Teorija književnosti na Filozofskom fakultetu. Penzionisan je 1. januara 2004. godine.[2] Lešićev naučni rad obuhvata široku oblast teorije književnosti i metodologije proučavanja književnosti (Jezik i književno djelo 1971, Moderna tumačenja književnosti, 1981; Književnost i njena istorija, 1985, Nova čitanja, 2003, Novi istoricizam i kulturni materijalizam 2003, Teorija književnosti, Sarajevo 2006, Beograd 2008; Suvremena tumačenja književnosti, 2007). Posebno je značajan njegov trotomni prikaz historije dramskih teorija pod naslovom Teorija drame kroz stoljeća (tom I 1977, tom II 1979; tom III 1990). Kao književni historičar bavio se raznim pojavama u južnoslovenskim književnostima, od književnog djela Ivana Gorana Kovačića (Polja svjetla i tamna, 1971), preko poezije najznačajnih srpskih i hrvatskih pjesnika iz 20-tih godina XX stoljeća (Klasici avangarde), do pripovijedne književnosti u Bosni i Hercegovini (Pripovjedači, 1988, Pripovjedačka Bosna, u dva toma, 1990). Lešić je autor 15 knjiga (od kojih su neke višetomne, a neke su doživjele više izdanja) te stotinjak naučnih i stručnih radova, objavljenih u različitim domaćim i stranim časopisima i zbornicima. Autor je i dva romana (Sarajevski tabloid, Split 2001; Knjiga o Tari, Sarajevo 2004; Novi Sad 2009). Objavio je i više prijevoda s engleskog jezika. Uz svoju naučnu, vršio je i neke društvene dužnosti, za što je odlikovan Ordenom zasluga za narod sa srebrenim zracima, a dobitnik je i Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva te nagrade “Veselin Masleša” za naučni rad. Bio je član Savjeta Međunarodnog udruženja prevodilaca te osnivač i predsjednik PEN Centra BIH. Za dopisnog člana ANUBiH izabran 1987, a za redovnog člana 2002. godine. Lešić je preminuo 18. maja 2018. u Sarajevu, gdje je i sahranjen na gradskom groblju Bare.

Izdavač: Prosveta, Beograd Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 550 Obrisi tečnosti na omotnici i sa bočne strane knjižnog bloka. Unutrašnjost knjige čista i veoma dobro očuvana. RATNI CILJEVI SRBIJE 1914. doneli su svom autoru političke osude, ali su u isto vreme potvrdili njegov akademski integritet i građansku hrabrost. Bila je to jedna od onih knjiga koje potresaju javnost, koje uznemiravaju i podstiču, posle kojih više ništa ne ostaje isto. Srpska istoriografija o Prvom svetskom ratu i danas zida na njenim temeljima. Pri tome, sve poruke ove plodne sinteze nisu ni shvaćene ni do kraja iscrpene. S A D R Ž A J: I) OSNOVNE PRETPOSTAVKE O POLITICI SRPSKIH RATNIH CILJEVA 1. Ujedinjenje Jugoslavije kao trajan cilj srpske politike 2. Prvi svjetski rat kao religiozni rat na Balkanu 3. Ujedinjenje kao djelo cijelog srpskog naroda i planovi o gerilskom ratu 1914. godine 4. Slovenstvo 5. Očekivanje kratkotrajnog rata 6. Legitimnost politike II) KRIZA OKO BUGARSKE I PRITISAK NA SRBIJU DA PRISTUPI OBNOVI BALKANSKOG BLOKA III) KRIZA OKO ULASKA ITALIJE U RAT I SARADNJA SA HRVATSKOM POLITIČKOM EMIGRACIJOM IV) ITALIJANSKA KRIZA I SRPSKA POLITIKA PREMA ALBANIJI I CRNOJ GORI V) ZAKLJUČAK (K-112)

Izdavač: Privredni pregled, Beograd Autori: Milutin Srdić, Dušan Tatić, Božidar Zdravković Recenzent: Sreten Živković Povez: broširan Broj strana: 471 Pečat bivšeg vlasnika, nešto malo podvlačenja, zabeleški i precrtavanja pojedinih članova zakona. Na 30-ak mesta preko pojedinih članova nalepljeni papirići sa otkucanim tekstom (slika 2). S A D R Ž A J: ZAKON O OBLIGACIONIM ODNOSIMA I) OSNOVI OBLIGACIONIH ODNOSA (OPŠTI DEO) 1. Osnovna načela 2. Nastanak obaveza 3. Dejstva obaveza 4. Prestanak obaveza 5. Razne vrste obaveza 6. Promena poverioca ili dužnika II) UGOVORI 7. Prodaja 8. Razmena 9. Prodajni nalog 10. Zajam 11. Zakup 12. Ugovor o delu 13. Ugovor o građenju 14. Prevoz 15. Ugovor o licenci 16. Ostava 17. Uskladištenje 18. Nalog 19. Komision 20. Ugovor o trgovinskom zastupanju 21. Posredovanje 22. Otpremanje (špedicija) 23. Ugovor o kontroli robe i usluge 24. Ugovor o organizovanju putovanja 25. Posrednički ugovor o putovanju 26. Ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (ugovor o alotmanu) 27. Osiguranje 28. Zaloga 29. Jemstvo 30. Upućivanje (asignacija) 31. Bankarski novčani depoziti 32. Deponovanje hartija od vrednosti 33. Bankarski tekući račun 34. Ugovor o sefu 35. Ugovor o kreditu 36. Ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti 37. Akreditivi 38. Bankarska garancija 39. Primena odredaba o bankarskom poslovanju 40. Poravnanje III) MERODAVNO PRAVO U SLUČAJU SUKOBA REPUBLIČKIH ODNOSNO POKRAJINSKIH ZAKONA IV) PRELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE (K-64)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejan Lučić je istraživač koji se prihvatio skoro nemoguće misije – otkrivanja globalne zavere, ali i njenog segmenta uperenog protiv Srba. Zašto smo toliko važni, a što nismo učili u školama? Zato što smo čuvari Kapije sveta! Porušili smo tursko i austrougarsko carstvo, a to se ne prašta! Spasli smo Moskvu zadržavši Hitlera nekoliko nedelja! Ni to se ne prašta! „Pred čitaocima je uzbudljivo ispričana istorija, u formi dokumentarnog trilera, koja otkriva veze između na prvi pogled nepovezanih aktera – papa, austrougarski car, britanska tajna sluzba, Vinston Čerčil, Staljin, šef sovjetske tajne službe Berija, Aleksandar Ranković, Krcun, Dolanc, Tapi, Franjo Tuđman, šef ’Obraza’ Nebojša Krstić i naravno agenti smrti koji dolaze iz Evropske unije. Tanka nit koja sve ovo povezuje je Josip Broz Tito... Špijunaža ima samo jedan cilj: nametanje svoje vlasti drugima. Ovo je pravi vodič za diktatore, ali i za borbu protiv njih! Titova kletva je knjiga o manipulaciji umom uz pomoć ideologije i terora koji za cilj imaju naše uništenje. Iz Titovog šinjela izlaze političari koji nastavljaju njegovu misiju. Samo su promenjene fraze. Nekada je to bila mantra o komunizmu, sada je o demokratiji i o Evropskoj uniji...“ (Jovan Pejin, istoričar) Dejan Lučić (Beograd, 15. novembar 1950)[1] je srpski publicista, geopolitičar i teoretičar zavere. Detinjstvo i mladost Dejan Lučić završio je žurnalistiku[1] na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Lučić o svom poreklu Dejan Lučić navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941.[traži se izvor] Književni rad Tematika Dejan Lučić se u svojim knjigama bavi tematikom teorijama zavere poput masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve i sl. koje predstavlja u svojim špijunsko-obaveštajnim romanima. Promocije Dejan Lučić je promocije svojih knjiga održavao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Prva promocija je bila 1999. godine, kada je predstavio knjigu Islamska Republika Nemačka. Na toj promociji je pored autora, govorio i beli mag Lav Geršman. Druga promocija je takođe bila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kada je predstavljena knjiga Kineska osveta. Promocije u dijaspori Dejan Lučić je održavao promocije svojih knjiga i u dijaspori. On je u srpskoj emigraciji u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama držao promocije svojih knjiga, prvenstveno knjige Tajne albanske mafije. Politički rad Dejan Lučić je devedesetih godina bio jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove,[traži se izvor], i bio je predsednik gradskog odbora istog, ali je ubrzo izbačen iz partije. Vuk Drašković, predsednik stranke, u svojoj knjizi Meta, okarakterisao ga je kao člana Službe državne bezbednosti. Dejan Lučić je dugo prekinuo rad u politici, sve do 2011. godine, kada se u politiku vratio kao osnivač Srpske demokratske stranke osnovane u martu 2011. godine. Kao dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pojavio se kao svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, gde je potvrdio da poznaje optužene, i da nikada nije radio za Službu državne bezbednosti. Dela Islamska Republika Nemačka, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-02-0 Islamska Republika Nemačka, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-03-7 Варварство у име Христово, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-05-1 Варварство у име Христово, 2. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-07-5 Pavelićev testament, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-16-7 Pavelićev testament, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-17-4 Краљевство Хазара, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-19-8 Краљевство Хазара, 2. део, Екопрес. ISBN 978-86-83003-20-4. Тајне албанске мафије, Екопрес, ISBN 978-86-83003-04-4 Тајне лоповског заната, Екопрес, ISBN 978-86-83003-08-2 Владари из сенке, Екопрес, ISBN 978-86-83003-01-3 Теорија завере, Екопрес, ISBN 978-86-83003-23-5. Kineska osveta, 2011, Laguna

Stojan Novaković Srbi i TurciTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.ПолитичарПроглашење Србије за краљевину (1882), спроведено од стране владе Милана Пироћанца, у којој је Стојан Новаковић био министар просвете и црквених дела (1880-1883)Као политичар, Новаковић је обављао неколико високих државних функција. Веома рано, тек што је навршио тридесет година живота, Новаковић је постао министар просвете и црквених дела у првој влади Јована Ристића (1873), а исту дужност је потом обављао у влади Аћима Чумића (1874-1875), као и у влади Данила Стефановића (1875). Новаковићев рани успон до високих државних функција био је последица његових првобитних веза са Јованом Ристићем, утицајним државником и вођом српских либерала. Међутим, Новаковић се касније разишао са Ристићем, ступивши међу младоконзервативце, који су по доласку на власт (1880) почели да спроводе политику оличену у везивању Србије за суседну Аустроугарску.[8]Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слеваТоком четвртог мандата на функцији министра просвете и црквених дела у влади Милана Пироћанца (1880-1883), Новаковићу је запала дужност да након склапања Тајне конвенције са Аустроугарском (1881) спроведе налог кнеза Милана Обреновића о уклањању митрополита Михаила Јовановића са положаја поглавара Православне цркве у Србији. Тим поводом, дошло је до тешког сукоба између Новаковићевог министарства и српске јерархије, која је стала уз митрополита Михаила, што је довело до уклањања свих архијереја и неканонског избора Теодосија Мраовића за новог митрополита у пролеће 1883. године. Након ових збивања и катастрофалног пораза владине листе на скупштинским изборима у септембру исте године, Пироћанчева влада је пала, чиме је окончан и Новаковићев мандат на функцији министра просвете и црквених дела.[9][10][11]На основу закона о основним школама који је донео 1882. године, уведено је обавезно основно образовање за дечаке и девојчице школског узраста и од тада држава почиње да води агенду описмењавања становништва.[12]Током поменутог спора између државних власти и црквене управе, Новаковић је оправдао поверење краља Милана, који му је недуго након гушења Тимочке буне (новембар 1883. године) поверио изузетно важну дужност министра унутрашњих дела у првој влади Милутина Гарашанина (1884-1885). У циљу учвршћивања краљеве власти и сузбијања опозиције, Гарашанинова влада је водила репресивну унутрашњу политику, која је највећим делом спровођена управо преко Новаковићевог министарства.[13]За време Анексионе кризе (1908-1909), Новаковић је за новине "Пестерлојд" изјавио: Кад год смо се ми на Балкану макнули, да против очите или крваве неправде штогод за своја национална права извојујемо, увијек су се дизали против нас врло гласни приговори, да нарушавамо ред, место да чекамо корак Европе и мјесто да се покоравамо интернационалном правном реду. Увијек су нас опомињали, да ће се на то наше покоравање вољи Европе, при оштети, која ће нам у дио пасти, узети у обзир. Ми старији и образованији заиста смо већ осиједили настојећи да свом народу утувимо ту европску мудрост. А сад је све то најновијим својевољним нападом Аустро-Угарске компромитовано. Дакле више не можемо вјеровати у европски морал.[14]Књижевник и филологСпоменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово имеКао књижевни стваралац, Новаковић се представио јавности већ током својих лицејских година (1860-1863).[7] На књижевном пољу, огледао се писањем песама и прозних састава, превођењем страних књижевних дела, покретањем књижевних часописа и проучавањем књижевне историје. Био је оснивач и уредник књижевног часописа „Вила ”(1865-1868).[15][16]Као млади књижевник и преводилац, Новаковић је веома рано (1865), са тек навршене 23 године, постао редовни члан Српског ученог друштва. У чланство је изабран на основу свог књижевног стваралаштва, пошто у то време још увек није имао значајнијих научних радова. У каснијим анализама, Новаковићево песничко и прозно стваралаштво оцењено је као осредње, тако да су разлози за његово преурањено примање у редовно чланство СУД остали недовољно познати, поготово у контексту његовог постављања (са свега 25 година) на функцију секретара и благајника СУД (1867). Брзо напредовање младог Новаковића приписује се утицају његових тадашњих покровитеља, Ђуре Даничића и Јанка Шафарика, који су рано препознали Новаковићеве потенцијале.[17]Током наредних година, Новаковић се посветио прикупљању библиографских података о делима објављеним на српском и другим јужнословенским језицима. Такође је прикупљао и податке о страним делима која су била од значаја за српски народ. Сву сакупљену грађу објавио је у књизи „Српска библијографија за новију књижевност 1741—1867“ (1869).[18] Допуне ове библиографије је потом објављивао у наставцима, за сваку годину посебно, од 1868. до 1876. године. То су биле прве стручне библиографије на српском језику, што је било од великог значаја за каснија истраживања.У склопу преводилачког рада, превео је књигу „Гражина“ највећег пољског песника Адама Мицкјевича, приредивши 1886. године издање на српском језику.Године 1888. покренуо је рад на речнику српског језика.[19]Приликом оснивања Српске књижевне задруге (1892) изабран је за њеног првог председника. Новаковић је веома успешно обављао дужност председника ове утицајне националне установе, које је у редовним годишњим колима објављивала најбоља дела из српске и преводне књижевности, историје и научно-популарне литературе.Иако није имао формално филолошко образовање, Новаковић се током свог рада на проучавању књижевне историје упознао са разним лингвистичким питањима, што га је потом навело да се посвети проучавању специфичних проблема из области српске и шире јужнословенске лингвистике. Написао је „Српску граматику за ниже гимназије и реалке“, која је објављена 1879. године, а потом је доживела и неколико нових издања.[20]У склопу проучавања српског језика, Новаковић је посебну пажњу посвећивао словенским дијалектима и говорима у јужним областима на ширем простору Повардарја. Новаковићева првобитна одлука да поменуте јужнословенске језичке варијетете означи путем употребе несловенских „македонских” одредница била је (након 1886. године) мотивисана првенствено политичким разлозима, што је накнадно (1898) признао и сам Новаковић, након суочавања са последицама свог ранијег залагања за подршку „македонском” покрету.[21]9/8

Godina izdanja: 1999 Tiraž: 500 Autor: Ljubica Gagić Oblast: tehnika Jezik: srpski Pismo: latinica Izdavač: "Akademska misao", Beograd Povez: mek Stranica: 225 Stanje: dobro očuvana Dimenzije: 240x170 mm Sve stranice su na broju, nema oštećenja na knjizi. U drugom delu knjige ima nekoliko stranica na kojima je pisano (slika 5), ali se knjiga može nesmetano koristiti. Kupoprodaja se obavlja na sledeće načine u dogovoru sa kupcem: 1. Lično preuzimanje u viđenom stanju na adresi prodavca. 2. Nakon potvrde o uplati PostNetom ili na račun (Banka Poštanska štedionica) šaljem Post Expressom ili preporučenom tiskovinom gde kupac uplaćuje cenu robe uvećanu za troškove PTT. NE ŠALJEM POUZEĆEM !!! - Proverite da li je predmet na stanju. - Ne šaljem u inostranstvo. - Ne odgovaram za štetu nastalu u transportu. Trudim se da paket što bolje i bezbednije zapakujem. U slučaju da se pošiljka ošteti tražite od Post Expressa da naprave zapisnik i refundiraju vam novac. - Kontakti su putem inbox poruka zbog transparentnosti i kako bi se izbegli nesporazumi. Hvala na poseti! Pogledajte i ostale moje oglase!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Petrović (Svrljig, 3. februar 1940[1] — 3. jul 2022[2]) bio je srpski filozof, kulturolog i naučnik, redovni profesor estetike Filološkog fakulteta u Beogradu. Biografija Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetetu u Beogradu. [1]Od 1969. godine radio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde 1982. godine dobija zvanje redovnog profesora. Predavao je Kulturologiju, Uvod u estetiku i Kulturnu istoriju Srba. Doktorsku titulu dobio je 1971. godine za tezu o Šelingovoj estetici, mitologiji i filozofiji.[1] Kao gostujući profesor predavao je i na Ljubljanskom univerzitetu (1975—1978), na Filozofskom fakultetetu u Nišu (1971—1981), na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je od 1985. do 1988. predavao Estetiku. Bio je član AICA, glavni i odgovorni urednik časopisa Etno-kulturološki zbornik, član redakcije Rečnika pojmova iz likovne umetnosti pri SANU. Za svoj naučni rad dobio je priznanja: Veselin Masleša u Sarajevu 1989. godine, nagradu Saveza jugoslovenskih izdavača 1989. godine, Laza Kostić u Novom Sadu 1997. godine.[3] Najznačajnim njegovim delom smatra se Kulturologija, izdata u Beogradu 2000. godine.[3] Bio je predsednik upravnog odbora Etno-kulturološke radionice osnovane 1994. u Svrljigu.

ETOS POGRANIČJA: Kšištof Čiževski **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Etos pograničja / Kšištof Čiževski ; prevela s poljskog Ljubica Rosić Jedinstveni naslov Linia powrotu. scc Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2010 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2010 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 286 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Rosić, Ljubica Zbirka Biblioteka XX vek ; 188 ISBN 978-86-7562-089-1 (broš.) Napomene Prevod dela: Linia powrotu / Krzysztof Czyzewski Tiraž 1.000 Na poleđini nasl. lista beleška o autoru Str. 263-277: Glosar / Ljubica Rosić Registar. Kšištof Čiževski (Krzysztof Czyżewski, Varšava 1958), književnik, izdavač, umetnički fotograf, glumac. Bio je glumac prvog ansambla eksperimentalnog antropološkog pozorišta `Garđenjice` (1978-1983) i urednik underground časopisa `Čas kulturi` (1983-1988). Osnovao je Fondaciju `Pograničje` (1990) i Centar `Pograničje - umetnosti, kulturâ, narodâ` (1991) u Sejnima, poljskom gradu u blizini poljsko-litvanske granice. Čiževski je danas direktor izdavačke kuće `Pograničje` i glavni urednik časopisa `Krasnogruda`, koji izdaje ta kuća. Veoma je aktivan kao animator programâ međukulturnog dijaloga u Srednjoj Evropi, na Kavkazu, u Srednjoj Aziji i u drugim pograničjima sveta. Autor je knjiga Staza pograničja (Ścieżka pogranicza, 2001) i Linija povratka (Linia powrotu, 2008), za koju je 2008. godine dobio prestižnu nagradu `Cogito`, koju javni mediji u Poljskoj dodeljuju najboljoj knjizi godine. Etos pograničja je izbor eseja objavljenih u Liniji povratka, koji je autor autorizaovao i za koji je napisao predgovor. Pored predgovora, glosara i indeksa imena, knjiga sadrži sledeće oglede: 1. ``Linija povratka`` -2. ``Povratak srednjoj Evropi`` -3. ``Vreme provincije`` -4. `` Kompleks Аtlantide ili srednja Evropa posle кraja sveta`` -5. ``Limes i agora`` -6. ``Černovci - zaboravljena metropola na obodu Habsburške monarhije`` -7. ``Paul Celan i kultura dijaloga u Bukovini`` -8. ``Duhovnost Vilna`` -9. ``Naša Bosna`` -10. ``Kosovska varijacija`` -11. ``Glas drugoga`` -12. ``Drago Jančar - čovek s ruba`` -13. ``Sakrum, fašizam, Elijade`` -14. ``Тomas Venclova - čovek s druge strane`` -15. ``Мost i čovek``

Delo Svete Marije (Skopcove) Dostojevski i današnjica nije suvoparni rad eksperta za rusku književnost, nego lično viđenje suštine stvaralaštva slavnog pisca. Ono što je ova pesnikinja i svetiteljka naših dana prepoznala kao samu srž dela Dostojevskog, prikazala je sažeto i jezikom koji ne zamara čitaoca. Naprotiv. Knjiga se čita zaista u jednom dahu. I na kraju svaki čitalac zažali što tekst nije duži. Mati Marija je bila književnica, vrhunski intelektualac, nepokolebiva politička aktivistkinja, istinska humanitarna radnica, nesvakidašnja monahinja i svetiteljka. Rođena je u Rusiji u poslednjoj deceniji 19. veka. Bila je politički aktivna sve dok je zbog toga umalo nisu osudili na smrt. Onda je emigrirala u Francusku. Sarađivala je sa najznačajnijim filosofima, bogoslovima i književnicima, zbrinjavala nemoćne i odbačene, učestvovala u borbi protiv nacista. Život je okončala u koncentracionom logoru. Dobrovoljno je obukla haljinu sa brojem druge zatvorenice i potom stradala u gasnoj komori logora Ravenzbrik, na Veliki petak 31. marta 1945. Dva dana kasnije, Crvena armija će osloboditi logor. Upisana je u diptihe svetih kao Prepodobnomučenica Marija Pariska. Berđajev je Mati Mariju smatrao jednom od najznačajnijih žena u ruskoj emigraciji. Po rečima ovog značajnog filosofa, „u njenom životu, u njenoj sudbini, kao da je odražena sudbina čitave epohe. U njenoj ličnosti nalaze se crte koje toliko plene kod ruskih žena – otvorenost prema svetu, želja da olakšaju ljudske patnje, požrtvovanost, neustrašivost.“ Knjiga Mati Marije Dostojevski i današnjica sadrži sledeća poglavlja: 1. Dostojevski kao umetnik i psiholog 2. Čovek kod Dostojevskog 3. Srednji put 4. Putevi Inkvizitora 5. Hrišćanski put. Istinska sloboda 6. Rusija i ruski narod 7. Proročki dar Dostojevskog

Knjiga lepo očuvana G4 Džejms Džojs ULIKS Fokner BUKA I BES Ključ za književno djelo (Interpretacije) Ivo Vidan - ROMAN STRUJE SVIJESTI James Joyce: Uliks William Faulkner: Buka i bijes (Školska knjiga, Zagreb, 1971, broš, 141 str.) teorija modernog romana Modernizam Tok toka svesti Džejms Džojs (engl. James Augustine Aloysius Joyce; Dablin, 2. februar 1882 — Cirih, 13. januar 1941) bio je irski književnik. Rodio se u Ratgardu, blizu Dablina u neobičnoj porodici. Otac je bio poslovni fanatik, koji nije mario ni za kakav intelektualni napor, dok je veoma religiozna majka često obitavala u svetu muzike. Vaspitavan u strogom katoličkom duhu, mladi Džejms, pod majčinim uticajem, umalo nije izabrao sveštenički poziv. Ali, u jednoj mladalačkoj krizi napravio je drastičan rez: otrgao se i od religije i od porodice, izabravši Odiseja za svog junaka i duhovnog vodiča. Iako je jedno vreme studirao medicinu u Dablinu, već 1902. godine napustio je Irsku, da joj se više nikad ne vrati, sem na kratko u dva navrata. Svoju Itaku tražio je u Trstu, Parizu, Cirihu, u kome je i umro 1941. godine. Od Irske je uz sebe samo imao Noru Branakl, devojku koja je pošla s njim i uskoro mu postala supruga. Jedan od utemeljitelja modernog romana. Prve uspehe postigao je zbirkom novela „Dablinci” iz 1914, u kojima Džojs prikazuje svakodnevicu i raznolika duševna stanja svojih junaka, kao i zanimljivim autobiografskim romanom Portret umetnika u mladosti koji je čitalačkoj publici predstavljen 1916. Moglo bi se reći da je njegovo najpoznatije delo Uliks objavljen 1922, a vrhunac njegova stvaralačkog genija svakako predstavlja Bdenje Finegana iz 1939. Iako je većinu svog života proveo izvan Dablina, ova rana iskustva u Irskoj su ostavila ogroman uticaj na njegov život i njegova dela.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u dablinskom predgrađu Rotamu, kao najstarije od četrnaestero dece. Otac Džon je imao malu radnju koja je bankrotirala 1891.[2], što je dovelo porodicu u velike probleme.[3] Godine 1891. Džojs je napisao poemu o smrti Čarlsa Stjuarta Parnela. Njegov otac je bio ljut na način na koji je katolička crkva tretirala Parnela, kao i na stav Irske domaće vladajuće stranke i Britanske liberalne stranke, i na rezultirajući neuspeh kolaboracije da osigura lokalnu upravu u Irskoj. Irska partija je odbacila Parnela iz rukovodstva. Međutim, uloga Vatikana u savezu sa Britanskom konzervativnom strankom u sprečavanju lokalne uprave ostavila je trajni utisak na mladog Džojsa.[4] Džojsov otac je uredio da se poema objavi i čak je poslao kopiju u Vatikansku biblioteku. Džojs u svojoj šestoj godini, 1888 Džejms je morao da napusti školu Clongowes Wood College, jer nije više bilo novca za školarinu. Primili su ga u katoličku školu Christian Brothers, gde je bio kad je dobio ponudu za školu Belvedere College.[5][6] Godine 1895, Džojs je u svojoj 13. godini odlučio da se pridruži pokretu Sodality of Our Lady s njegovim vršnjacima u Belvederu. Filozofija Tome Akvinskog je nastavila da vrši jak uticaj na njega tokom većine njegovog života.[7][8] Jezuiti su mu predložili da postane deo njihovog reda, Džejms je to odbio i napustio ih. Naime, Džojs je odgojen u strogoj hrišćanskoj porodici i to je imalo veliki uticaj na njegov život i njegova dela, ali on sam je već u 16 godini okrenuo leđa verovanju za sva vremena. Godine 1898, se upisuje na University College Dublin, gde je diplomirao na modernim jezicima (engleski, francuski i italijanski). Još na koledžu počinje da piše i prvo objavljeno delo mu je osvrt za Ibzenovu dramu. Džojs je prvi pu predstavljen Irskoj publici posredstvom Artura Grifita u njegovim novinama, United Irishman, u novembru 1901. Džojs je napisao jedan članak o Irskom književnom pozorištu, koji je časopis njegovog koledža odbio da štampa. Džojs ga je objavio i lokalno distribuirao. Sam Grifit je napisao članak o cenzuri studenta Džejmsa Džojsa.[9][10] Godine 1901, Irski nacionalni popis navodi Džejmsa Džojsa (19) kao učenog govornika engleskog i irskog koji živi sa svojom majkom i ocem, šest sestara i tri brata na adresi Royal Terrace (sad Inverness Road), Klontarf u Dablinu.[11] Kada je diplomirao odlazi u Pariz da tamo studira medicinu, međutim već nakon pola godine se vratio,[12] jer mu je majka umirala od raka.[13][14] Nakon njene smrti počeo je intenzivno da pije i uspevao je da preživljava zahvaljujući osvrtima za knjige, časovima, i pevanju.[15][16][17] Te 1904. pokušava da objavi i „Portret umetnika u mladosti” ali bez uspeha. U junu 1904. upoznaje svoju buduću ženu Noru Barnakl i oni vrlo brzo napuštaju Dublin. Prvo su otišli u Cirih, pa u Trst gde je uspeo da nađe mesto učitelja engleskog i gde je ostao deset godina. Godine 1905, mu se rodio sin Džordž, a dve godine kasnije i kćerka Lucija. Godine 1909, je posetio Dablin nadajući se da će tamo objaviti zbirku pripovedaka „Dablinci”. To je bilo bezuspešno, i zbirka je ostala neobjavljena. Godine 1915, je otišao u Cirih i tamo sreo Hariet Ša Vivera koji ga je rešio finansijskih problema uzevši ga u zaštitu i plaćajući mu obilno za njegov rad. Godine 1920, je otišao u Pariz i tamo ostao 20 godina. Dana 11. januara 1941. imao je operaciju koja je uzrokovala njegov pad u komu. Probudio se dva dana kasnije i tražio da se pozovu njegova deca. Međutim oni su bili na putu kad je Džejms preminuo. Sahranjen je na Fluntern groblju u Cirihu, gde su također sahranjeni i njegova žena (umrla 1951) i sin Džordž. Književni rad[uredi | uredi izvor] Spomenik Džejmsu Džojsu u Dablinu Džojs se u književnosti javio još kao student, 1899. godine, jednom zanimljivom esejističkom analizom Ibzena. On je eksperimentima u narativnoj tehnici i strukturi romana i primeni toka svesti dao nov pravac modernoj književnosti. Prva zbirka pesama Kamerna muzika izišla mu je 1907. (jedno vreme pripadao je grupi imažinista, sa Paundom i Eliotom), a zatim je pred sam Prvi svetski rat objavio jedinu knjigu pripovedaka Dablince. Portret umetnika u mladosti pojavio se 1916, drama Izgnanci 1918, 1922. svetska književnost dobila je njegovo remek-delo roman Uliks, na kome je radio još od 1914. To delo smatra se biblijom evropskog proznog modernizma i uprkos vrlo oštroj polemici oko Džojsovog književnog dela, izvan svake sumnje je njegov ogroman uticaj na razvoj književne proze 20. veka. Posle Uliksa, Džojs je napisao još samo Fineganovo bdenje (1939), delo na kome je radio više od petnaest godina. Dela[uredi | uredi izvor] Džojs je napisao jednu knjigu pesama (Komorna muzika), te jednu dramu (Izgnanici), međutim proslavio se svojom prozom. Punih se osam godina je Džojs pokušavao da objavi svoju prvu knjigu proze, zbirke pripovedaka Dablinci. Dva puta je prerađivan slog knjige, a nekoliko puta urednici su zahtevali da Džojs promeni ili izbaci deo teksta. U današnje vreme možda zvuči neverovatno da se tadašnjim urednicima reč bloody (krvavo) činila krajnje nepodobnom, te da su za objavljivanje knjige dali uslov po kojemu se ta reč mora izbaciti. Portret umetnika u mladosti je autobiografski roman objavljen prvo u seriji 1914—1915. godine. Reč je o sazrevanju umetnika i o razvoju umetničke ideje kroz vreme. Tu prvi put koristi tehniku unutrašnjeg monologa. Uliks nakon velike potrage za izdavačima koji nisu prihvatali kontraveznost ovoga dela, 1922. delo je napokon objavljeno. I nakon toga delo je pretrpelo mnoge potečkoće, čak kad su 500 primeraka poslali u SAD 1922, oni su zaplenjeni i uništeni. Ipak ovo delo je označilo prekretnicu u književnosti, jer koristi novi stil bogat tehnikama poput „toka svesti” (engl. stream of consciousness), te parodije i humora. Osnova karakteristika joj je kaleodoskopsko pisanje i formalna struktura. Knjiga se sastoji od 18 poglavlja, svako opisuje jedan sat 16. juna i svako je obojeno različitim bojama pri tome se poklapajući sa jednom epizodom Homerove Odiseje. Bdenje Finegana se pojavila pod nekoliko imena sve dok 1939. nije dobila svoj krajnji oblik i ovaj naslov. Radnja se dešava po noći, i delom je nastavak Uliksa. Sve novonastale Džojsove tehnike su ekstremno korištene, tako da su napuštene sve konvencije o toku radnje, izgradnji likova, pa čak i korištenju smislenog jezika. Delo se bazira na dubokim igrama reči. Knjiga završava početkom prve rečenice, a počinje njenim krajem, tako da je knjiga u stvari kružnog toka. Džojs je rekao da bi idealni čitalac trebalo da pati od „idealne nesanice” i kada bi pročitao knjigu vratio bi se opet na početak čitajući je ponovo i tako sve u idealnom krugu. Bloomsday[uredi | uredi izvor] Šesnaesti dan juna, vreme radnje Uliksa, među Džojsovim je pobornicima širom sveta poznat kao Bloomsday, Blumov dan. U celom svetu, u Irskoj, a naročito u Dablinu, organizuju se brojne manifestacije u čast Uliksa. Dablinci i turisti šetaju rutom Leopolda Bluma, jedu i piju u kafanama u koje je on zalazio šesnaestog dana juna 1904. godine. Ovo je dan kada je Džojs prvi put upoznao svoju buduću suprugu i zauvek je ostao ovekovečen. Džojsovci širom sveta organizuju i javna čitanja Uliksa. Tokom zadnjih godina stale su se koristiti i prednosti interneta, pa tako na majci svih mreža članovi džojsovskih asocijacija s cele planete glasno čitaju delove Uliksa. Svojevremeno je jedan odlomak pročitala i irska predsednica Mari Robinson. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Dablinci (Dubliners, 1914) Chamber Music (poeme, 1907) Dablinci (Dubliners, kolekcija kratkih priča, 1914) Портрет уметника у младости (A Portrait of the Artist as a Young Man) (roman, 1916) Exiles (pozorišini komad, 1918) Уликс (roman, 1922) Pomes Penyeach (poeme, 1927) Collected Poems (poeme, 1936, koje obuhvataju Chamber Music, Pomes Penyeach i druge ranije objavljene radove) Finnegans Wake (roman, 1939) Posthumne publikacije Stephen Hero (prethodna verzija dela A Portrait; napisano 1904–06, objavljeno 1944)[18] Giacomo Joyce (napisano 1907, objavljeno 1968) Letters of James Joyce Vol. 1 (ed. Stjuart Gilbert, 1957) The Critical Writings of James Joyce (editori. Elsvort Mejson i Ričard Elman, 1959) The Cat and the Devil (London: Faber and Faber, 1965) Letters of James Joyce Vol. 2 (ed. Ričard Elman, 1966) Letters of James Joyce Vol. 3 (ed. Ričard Elman, 1966) Selected Letters of James Joyce (ed. Ričard Elman, 1975) The Cats of Copenhagen (Ithys Press, 2012) Finn`s Hotel (Ithys Press, 2013)

Autor - osoba Okakura, Kakuzo, 1863-1913 = Okakura, Kakuzo, 1863-1913 Horioka, Jasuko Naslov Knjiga o čaju / Kakuzo Okakura. Životopis Kakuzoa, pisca knjige o čaju / Yasuko Horioka ; priredio i s engleskoga preveo Marko Grčić Vrsta građe prikaz URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdanje 2. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1989 Fizički opis 190 str., VIII str. s tablama : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Grčić, Marko, 1938- = Grčić, Marko, 1938- ISBN 86-399-0168-6 (karton s omotom) Napomene Stv. nasl. izvornika: 1. The book of tea. 2. The life of Kakuzo Tiraž 3.000 Str. 9-21: Uvod / E. F. Bleiler Pogovor: str. 85-93 Kronologija: str. 171-173 Čajna umjetnost: ambijent i pribor: str. 175-183 Prevodiočeva bilješka: str. 185-186 Napomene i objašnjenja uz tekst. Predmetne odrednice Okakura, Kakuzo, 1863-1913 Čaj -- Filozofski aspekt -- Japan Čaj -- Umetnost -- Japan Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka. Kakuzô Okakura rodio se u Yokohami 26. 12. 1862. U bogatu istoriju kulturnih odnosa Istoka i Zapada ušao je kult-delom „Knjiga o čaju”. Uzimajući za polazište tzv. japansku čajnu ceremoniju, neku vrstu društvenog sakramenta, Okakura nastoji otkriti i rasvetliti elemente po kojima se kultura Japana, i uopšte kulture Istoka, razlikuju od zapadnjačke kulture. Kakuzo je umro 2. 9. 1914. u Akapuri. Filozofija čaja nije puki esteticizam, u uobičajenom smislu te reči, jer ona izražava, skupa sa etikom i religijom, ceo naše pogled na čoveka i prirodu. Ona je higijena jer nameće čistotu; ekonomija jer pokazuje više uživanje u priprostome negoli u zamršenom i skupocenom; moralna geometrija jer definiše naš smisao za razmere svemira. Ona izražava pravi duh istočnjačke demokratije jer svoje poklonike pretvara u aristokrate ukusa. Okakura Tenšin (japanski: gāng cāng tiān xīn Okakura Tenšin) je japanski naučnik i pisac istorijskih romana i dokumentarnih filmova. Smatra se jednom od najznačajnijih i zagonetnijih ličnosti u japanskoj umetnosti i kulturi u periodu Meijia. Piše pod pseudonimom Kakuzo Okakura. Kakuzo Okakura rođen je 14. februara 1863. godine u Jokohami, Kanagava (tada provincija Musashi) u Japanu, u porodici samuraja, a kasnije je njegov otac postao bogat trgovac svilom. Odgajan je u tradicionalnim japanskim idealima i umerenim nacionalizmom. Sa 7 godina počeo je da studira engleski jezik u misionarskoj školi koju je vodio dr Curtis Hepburn, a 1873. ušao je u školu stranih jezika u Tokiju. Sa 15 godina upisao se u Tokijski carski univerzitet, gde je 1880. godine diplomirao englesku filologiju. Jedan od njegovih nastavnika bio je američki filozof Ernest Phenolosa, kome je kasnije postao prevodilac tokom svojih turneja po Japanu. Po završetku studija radio je u Ministarstvu prosvete. 1882. godine predavač je u Strukovnoj školi (danas Univerzitet Senshu). 1887. suosnivač je Tokijske škole likovnih umetnosti, kojoj je bio rektor 10 godina. Doprinosi veliko u organizaciji Japanske akademije umetnosti. 1889. godine postao je jedan od osnivača časopisa `Coca` posvećen umetnosti Istoka. Godine 1902, tokom putovanja u Indiju, upoznao je Rabindranath Tagore. Godine 1904. pozvao ga je Villiam Bigelov u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu, a 1910. postao je prvi šef azijskog odeljenja za umetnost. Njegova najpoznatija dela su „Ideali istoka“, Japansko buđenje i „Čajna knjiga“, piše na engleskom jeziku, a u svojoj ikoničnoj knjizi čaja objašnjava poetično i zadivljujuće istoriju čaja i sve aspekte japanskog čaja. ceremonije, i za kulturu, istoriju i filozofiju Istoka. Dela pisca su pogodna za upoznavanje zapadnog sveta sa Japanom, mentalitetom istočnog čoveka. Njegova teorija umetnosti nosi duh Istoka, sa njegovom suptilnom poetskom intuicijom. Aktivni je pobornik očuvanja temelja tradicionalne japanske kulture i tradicionalnog japanskog slikanja nihonga. Kakuzo Okakura umro je 2. septembra 1913. u Mioku, Niigata, u Japanu. 1967. godine u Tokiju je otvoren memorijalni park nazvan po njemu, mesto tokijske škole likovnih umetnosti. Iz sadržaja: Šoljica čovečnosti Škole čaja Taoizam i zen Čajna soba Poštovanje umetnosti Cveće Majstori čaja MG51 (N)

Naslov Kao da kucam na rajska vrata : Biblija i popularna kultura / Roland Boer ; prevela s engleskog Slobodanka Glišić Jedinstveni naslov Knockin` on heaven`s door. srp Vrsta građe stručna monografija Jeziks rpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Knjižara Krug, 2008 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 366 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Glišić, Slobodanka Zbirka Biblioteka XX vek ; 170 ISBN (broš.) Napomene Prevod dela: Knockin` on heaven`s door Tiraž 750 Beleška o autoru: str. 4 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 313-357 Registar. Predmetne odrednice Popularna kultura Roland Boer je vanredni profesor komparativne književnosti i kulturnih studija na Junajted teolodžikal koledžu u Sidneju, Australija. Posebnu oblast njegovog interesovanja čine biblijske studije. Proučavanju Biblije i savremenosti posvećena je većina njegovih radova. U knjizi Kao da kucam na rajska vrata (Knockin’ on Heaven’s Door: The Bible and Popular Culture, 1999) Boer istražuje veze i paralele između Biblije (pre svega, Starog zaveta) i popularne kulture. To ga vodi istraživanju biblijskih tema u filmovima Alfreda Hičkoka, u pornografiji, u muzici hevi metala, u naučnoj fantastici i drugim oblastima savremene masovne kulture. Teorijsko utemeljenje za svoju provokativnu knjigu Boer nalazi u radovima Mišela de Sertoa i Anrija Lefevra o popularnoj kulturi, a poziva se i na Frederika Džejmsona i Slavoja Žižeka. Sadržaj Predgovor 7 UVOD: ŠTA DUGUJEM CENZORU 11 1. KVIRNI JUNACI 31 2. KRAVE S PUŠKAMA: SADISTIČKA HEGEMONIJA, HIČKOKI BIBLIJSKO KOMADANJE 73 3. NOĆNE KAPI: PORNOGRAFIJA IPESMA NAD PESMAMA 115 4. VODAJE KRADENA SLATKA, I HLJEB JE SAKRIVEN UGODAN: О PREDSTAVLJANJU SEKSUALNIH RADNIKA 155 5. JEZEKILJEVA OSOVINA ILI ANARHIZAM I EKSTAZA 191 6. KOPANJE PO ĐUBRETU: О DIJALEKTICI DISTOPIJE U PLAČU JEREMIJINOM I DELIMA BRAĆE STRUGACKI 233 7. GROBOVI LAKOMOSTI: BRZA HRANA ILI MANA I MAKDONALDS 269 POSTSKRIPTUM: EKSPLOZIJA SLONA 307 Bibliografija 313 Indeks 359 MG138 (N)

KARL POPER TRAGANJE BEZ KRAJA - INTELEKTUALNA AUTOBIOGRAFIJA Prevod - Branislav Kovačević Izdavač - Nolit, Beograd Godina - 1991 306 strana 19 cm Edicija - Filozofska biblioteka ISBN - 86-19-01898-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ima posvetu, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Zahvalnost 1 Sveznalaštvo i pogreška 2 Sećanja na detinjstvo 3 Rani uticaji 4 Prvi svetski rat 5 Jedan rani filozofski problem: beskonačnost 6 Moj prvi filozofski neuspeh: problem esencijalizma 7 Duga digresija vezana za esencijalizam: šta me još uvek deli od većine savremenih filozofa 8 Ključne godine: marksizam, nauka i pseudonauka 9 Rane godine studija 10 Druga digresija: dogmatsko i kritičko mišljenje; učenje bez indukcije 11 Muzika 12 Razmišljanja o nastanku polifone muzike: psihologija ili logika otkrića 13 Dve vrste muzike 14 Progresivizam u umetnosti, naročito u muzici 15 Poslednje godine na univerzitetu 16 Teorija znanja: Logik der Forschung 17 Ko je ubio logički pozitivizam? 18 Realizam i kvantna teorija 19 Objektivnost i fizika 20 Istina; verovatnoća; potkrepljenost 21 Približavanje rata; jevrejsko pitanje 22 Emigracija: Engleska i Novi Zeland 23 Početni rad na Novom Zelandu 24 Otvoreno društvo i Beda istoricizma 25 Ostali rad na Novom Zelandu 26 Engleska: na londonskom fakultetu za ekonomiju i političke nauke 27 Početak rada u Engleskoj 28 Prva poseta Sjedinjenim Državama Susret sa Ajnštain 29 Problemi i teorije 30 Debate sa Šredingerom 31 Objektivnost i kritika 32 Indukcija; dedukcija; objektivna istina 33 Metafizički istraživački programi 34 Borba protiv subjektivizma u fizici: kvantna mehanika i sklonost 35 Boleman i strela vremena 36 Subjektivistička teorija entropije 37 Darvinizam kao metafizički istraživački program 38 Svet 3 i treći svet 39 Problem telo - um i svet 3 40 Mesto vrednosti u svetu činjenica Pogovor Beleške Glavna dela i skraćenice naslova Odabrana bibliografija `The book chronicles Popper`s life from the beginning, including wider implications he drew from his experiences. In chapter 1, `Omniscience and Fallibility,` for example, he describes his apprenticeship to a cabinetmaker while he was a university student. His master invited him to ask anything he liked, because, with due modesty, the master claimed to know everything. From his omniscient master, Popper writes that he became a disciple of Socrates and learned more about the theory of knowledge, including how little he knew, than from his university teachers. Other thematic chapter subjects include music, education, philosophical problems Popper encountered, and his differences from other philosophers, whether earlier or contemporary. These are woven into an account of events in his life and research programmes that he developed. For example, Chapter 24 discusses 2 of his best-known works, The Open Society and Its Enemies and The Poverty of Historicism, and the origins of `critical rationalism` to describe the approach he espoused.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Popper Unended Quest

60726) Biznis plan za neupućene + CD , Autori: Steven Peterson, Peter E. Jaret, Barbara Findlay Schenck , Mikro knjiga Beograd 2008 Više nema potrebe da lutate i tragate za pravim rešenjem za izradu biznis plana. Naučite od najboljih. Vodeći američki autori napravili su ovaj komplet - knjigu i disk. Bez obzira na to da li tek razmišljate o pokretanju posla ili imate razrađen biznis, da li radite sami, sa nekoliko saradnika, u malom preduzeću, organizaciji srednje veličine, velikoj kompaniji ili neprofitnoj organizaciji, ovde ćete naći detaljno opisan postupak izrade i/ili ažuriranja svakog dela poslovnog plana. Napisana tako da zadovolji vaše potrebe u oblasti planiranja poslovanja, ova knjiga obuhvata sve – od sagledavanja tržišta i konkurencije, privlačenja investicionog kapitala, preko ciljanog obraćanja kupcima, do jasnog formulisanja misije i vizije poslovnog poduhvata. Izuzetno praktični primeri i obrasci s relevantnim pitanjima na koja odgovorate, omogućiće vam da organizovano i sistematično napravite biznis plan. Sadržaj Uvod Poglavlje 1: Pokrenite mašineriju planiranja Poglavlje 2: Rađanje dobre poslovne ideje Poglavlje 3: Definišite svoj poslovni cilj Poglavlje 4: Upoznajte svoje poslovno okruženje Poglavlje 5: Odredite svoj strateški pravac Poglavlje 6: Opišite posao kojim se bavite Poglavlje 7: Izrada marketinškog plana Poglavlje 8: Dešifrovanje i predstavljanje finansijske situacije Poglavlje 9: Planiranje poslovanja za jednu osobu Poglavlje 10: Poslovni plan za malo preduzeće Poglavlje 11: Planiranje za preduzeće s razrađenim poslovanjem Poglavlje 12: Planiranje poslovanja neprofitne organizacije Poglavlje 13: Planiranje elektronskog poslovanja Poglavlje 14: Sastavljanje plana Poglavlje 15: Primena poslovnog plana Poglavlje 16: Deset znakova da treba prepraviti plan Poglavlje 17: Deset načina da procenite novu poslovnu ideju Poglavlje 18: Deset načina da obezbedite sredstva za poslovni plan Poglavlje 19: Deset stvari koje treba znati o rizičnom kapitalu Poglavlje 20: Deset načina da primenite poslovni plan Dodatak: O pratećem CD-u Indeks mek povez, format 17 x 23,5 cm , dodatak cd , latinica, X + 323 strane , ilustrovano,

U dobrom stanju, nekorišćena Priroda kritike / Svetozar Petrović Vrsta građe naučna monografija Jezik srpski Godina 2003 Beograd : Samizdat B92, 2003 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 370 str. ; 24 cm Edicija Reč / Samizdat B92 Napomene uz pojedina poglavlja Registar. Predmetne odrednice Književna kritika Književno delo Nauka o književnosti PREGLED SADRŽAJA KRITIKA I DJELO ... 27 Okvir ... 29 Kronika knjige i bibliografski podaci. Prikazi o knjizi: nesporazum i njegov smisao. Poslije deset godina: opći osvrt, promjene u jezičnoj upotrebi; pregled historijata i prikaz škola analitičke kritike; dva duga: R. S. Crane i Sekcija za teoriju književnosti. Predgovor ... 38 Metodologija literarnog studija kao nova grana pro-učavanja književnosti: razlika prema starijim raspravama o književnoj kritici; nastanak i suvremena proširenost; Čikaška kritika. Gledišta tzv. Zagrebačke škole kao neposredan povod ovoj raspravi i razlog ograničenju njenog interesa na imanentno-analitičku kritiku. Zamka trivijalnosti: metodološki torzo B. Vodnika kao pouka ... 38 Kritika triju osnovnih opredjeljenja u suvremenoj metodologiji literarnog studija: gledište o ključnoj metodi, gledište o komplementarnosti metoda i gledište o totalnoj metodi. Neodrživost pojma metode u književnoj kritici: književna kritika kao kreativna aktivnost. Šta može značiti izraz »sociološka kritika«? Mogućnost da se tri gledišta u nekim granicama ipak praktički primijene ... 44 Smisao opisa književne kritike kao kreativne aktivnosti. Kritika prema umjetničkim književnim rodovima: ograničenje svrhom i predmetom. Bitno zajedništvo povijesti književnosti i književne kritike: Lanson o metodi u povijesti književnosti; pitanje o naučnosti književnopovijesnog studija; ni povijest književnosti ne može izbjeći pitanje o vrijednosti djela. Smisao tvrdnje o subjektivnosti suda: subjektivnost i neobrazloženost; razlika prema impresionističkoj kritici. Doživljaj tradicije kao uporište književnokritičkog suda ... 49 Unutrašnji pristup književnom djelu ... 56 Prethistorija i glavne škole zastupnika unutrašnjeg pristupa. Unutrašnji pristup prema tradicionalnoj nauci o književnosti: kritika biografskog, psihološkog, sociološkog i ideološkog tumačenja djela. Shvaćanje djela kao u sebi zatvorene jezične strukture i iz tog izvedeno shvaćanje o karakteru i zadatku studija književnosti. Eliotovi prigovori i mogućnost kritike polaznih stanovišta unutrašnjeg pristupa (jedan privremeni zaključak). 2. Lingvistička invazija u studiju književnosti ... 67 Richardsov memorandum o agresiji lingvističke znanosti na područje humanističkih nauka. Lingvistička invazija izazvana je karakterom moderne književnosti. Dvije vrste moderne stilistike: lingvistička stilistika i stilistička kritika; važnost održavanja granice među njima; njihov različit odnos prema proučavanju književnosti. 3. Nekoliko zaključaka ... 75 Prvi, o zamci što nam je postavlja pozitivistički mentalitet: o komotnom, konformističkom relativizmu gluhoga (i uzgred o onim osobinama pozitivističkoga kodeksa ponašanja koje su vrijedne da prežive). Drugi, o potrebi da se razlikuju pojmovi pristup i metoda (tj. o potrebi i načinu prevladavanja jednog privremenog zaključka). Treći, i najvažniji, o pitanju: ima li u književnom djelu išta što nije jezik? Djelo kao dijalektičko jedinstvo triju dimenzija: pisca, teksta i čitaoca. Stanovišta pisca i čitaoca; princip održavanja distance. Neka tradicionalna shvaćanja književnog djela kao posebni slučajevi ovog shvaćanja. 4. Stil i struktura ... 87 Za »čišćenje jezične situacije«, ali ne takvo koje vodi samo do privatnih rješenja. Pojam čvrstog termina i termina indikatora; primjeri: »rima« i »realizam«. Definirani unutar jedne dimenzije teksta, čvrsti termini omogućuju objektivnu upotrebu ali ne otvaraju prema djelu perspektivu iz koje se ono može vrednovati. Smisao i posljedice nastojanja, u stilističkoj kritici, da se »stil« i »struktura« iz termina indikatora pretvore u čvrste termine. Definicije stila koje sežu dalje od jezika; u praksi stilističkih kritičara i inače u studiju književnosti. Pojam strukture u nauci XX stoljeća, i u stilističkoj kritici. Stil i struktura u lingvističkoj znanosti. Neupotrebljivost, u studiju književnosti, opisa` »jezik izriče a stil ističe«, i teškoća da se ma koje shvaćanje stila potpuno pomiri sa modernim poimanjem književnosti. Kritika gledišta koje u utvrđivanju devijacija od jezične norme vidi osnovu za objektivnu interpretaciju književnog djela. Lingvistika i studij književnosti. 5. Unutrašnji pristup kao vrsta književne kritike ... 104 Unutrašnji pristup kao nov tip akademske kritike i kao nastavljač antipozitivističke pobune. Sklonost teo-retičara unutrašnjeg pristupa običnim, i obično neistinitim, protustavovima. Sklonost monolitizmu škole u oblasti u kojoj je individualnost sve. Važnost, međutim, metodoloških ispovijesti vodećih imanentnih analitičara za raspravu o prirodi književne kritike. Kriteriji što ih sugeriraju za vrednovanje književnog djela nisu, doduše, ni objektivni ni imanentni tekstu ali su jasna i korisna indikacija o modernoj senzibilnosti iz koje je i unutrašnji pristup nastao. 6. Književna kritika i nauka o književnosti .. ..114 Mogućnost objektivnog kriterija u vrednovanju književnih djela ne može se dokazivati strahom od gubnog subjektivizma. Objektivan kriterij ne može se osnovati na uvjerenju da se ljudi od ukusa uglavnom slažu u sudu o djelima prošlosti (jer je ono zabluda). Sud o književnom djelu ne može se uopće dokazati tako da bi morao biti prihvatljiv svakom čitaocu: vrednovanje u kritici kao razvijanje kritičarevog ličnog stava prema djelu. Priroda naučnog objašnjenja, i nemogućnost takvog objašnjenja u književnoj kritici. Relativno ograničenje subjektivnosti književnokritičkog suda, i njegove posljedice. Rađanje ideala objektivne književne kritike; hoće li ona nastati ako se u budućnosti uzmognu egzaktno mjeriti čovjekove reakcije na književni tekst? Književna kritika nije nesavršena nauka nego svojevrsna čovjekova djelatnost; njena priroda i mehanizam kojim se ostvaruje. Teorija književnosti kao nauka o književnosti u pravom smislu riječi. Međuodnos književne kritike i teorije književnosti: nije domino. Dodatak prvi: Kritika i etički kriterij ... 128 Jedan etički zahtjev, tj. demaskirati. — Jedna etička kriza, tj. koga? — Kritika i etika, tj. opredjeljenje protiv etičke kvalifikacije autora u književnoj i naučnoj kritici. Dodatak drugi: Interpretacija u kritici i u nastavi ... 136 Iskustvo dosadašnjih rasprava o interpretaciji; tri pitanja i tri odgovora. Kategorično ne, na zahtjev da se stilska interpretacija književnog djela smatra nadmoćnom interpretacijama druge vrste. Kategorično da, na zahtjev da interpretacija djela bude osnovni posao književnoga kritičara i nastavnika književnosti; što je interpretacija? o interpretaciji Krležine »Jesenje pjesme«. Uvjetno ipak, na zahtjev da književni kritičar ili nastavnik književnosti raspravlja i o pitanjima kojima djelo može biti povod ali nisu pitanja o djelu; o uvjetima. Bilješke ... 146 Predgovor (3: pohvala fusnoti; 5: kritika, etika, aristokratizam i mogućnost komunikacije; 12: princip kom plementarnosti; 14: književna kritika, historija i teorija; 15: Vodnik o utjecaju sadašnjosti na viđenje prošlosti; 16: tekst kao sredstvo ograničavanja subjektivnosti vizije) ... 146 1. Unutrašnji pristup književnom djelu (3: Longin; 7: Eliotov »historijski smisao« ... 151 2. Lingvistička invazija u studiju književnosti (3: iracionalnost pretpostavki našeg jezičnog purizma; 7: stilistika P. Guberine; 8: Auerbach o stilističkoj kritici i modernoj literarnoj senzibilnosti) ... 153 3. Nekoliko zaključaka (1: sadržaj i forma; 4: H. Levin o konvenciji; 5: iskrenost u poeziji) ... 157 4. Stil i struktura (1: književna terminologija; 9: Riffaterreov postupak stilske analize) ... 159 5. Unutrašnji pristup kao vrsta književne kritike (1: tradicionalni kontekst modernoga pjesničkog izraza) ... 161 6. Književna kritika i nauka o književnosti (1: osude krajnjeg subjektivizma; 5: L. Spitzer; 9: mogućnosti egzaktnog proučavanja književnosti) ... 164 Dodatak drugi: Interpretacija u kritici i u nastavi ... 167 FILOLOGIJA U VREMENU ... 169 Okvir ... 171 Kronika i bibliografski podaci. Pitanje o mogućnosti angažirane filologije. Lijevi i desni stav o nacionalnom pitanju. Angažman u filologiji kao angačman za traženje istine: laboratorija i svijet. Filologija i društvene nauke: o teoriji nacije ... 171 Uz tekst »Pojam književne terminologije«: termini prošlosti i stanovište sadašnjosti. Uz tekst »Metodološka pitanja...«: o nekim formulacijama; dvije riječi u sarajevskoj diskusiji; specifičan položaj naših književnosti i vrijednost djela koja u njima nastaju; atipičan razvoj; usmena književnost u historiji naciolnalne književnosti ... 182 Metodološka pitanja specifična za proučavanje naših nacionalnih književnosti ... 193 Devet teza o specifičnosti književnog razvoja na rubu jedne civilizacije, a u jednoj istovremeno maloj, ne-razvijenoj i višenacionalnoj zemlji; o osobitosti problema koji stoji pred historičarem takve književnosti, o njegovim neprilikama i o njegovoj šansi u poslu na konstituiranju jedne opće nauke o književnosti. Objašnjenja i ilustracije. Paralele našoj situaciji. Mjesto usmene književnosti u našoj historiji književnosti. Kolektivna i individualna historija književnosti. Kritičko izdanje i njegove moguće zamjene. Funkcija i karakter književnosti u zadatim horizontima. Atipičan razvoj i književnohistorijska ideja progresivne evolucije. Tradicije nacionalne i regionalne, i međuodnos I naših nacionalnih književnosti. Pojam, književne terminologije ... 208 Pristup. — Matošev i naš problem: termini i terminologija ... 208 Ujednačiti? — Od težnje ujednačavanju do sumnje u mogućnost tačne definicije. Osobitosti književne ter-minologije: u porijeklu i u karakteru ... 211 Univerzalna ili evropska književna terminologija. — Vjerovanje u univerzalnost književne terminologije općenito je ali neosnovano. Izbor orijentalnih termina u evropskim i američkim rječnicima nije reprezentativan za orijentalne književnosti nego za razdoblja egzotizma u evropskim književnostima. Terminologija i koju smatramo univerzalnom neadekvatna je raspravi o orijentalnim književnostima. Potreba komparativneg ) proučavanja evropskoga premallfugim ferminološkim sistemima. Šta nosi budućnost, a šta previđanje razlike u sadašnjosti 214 Književna terminologija i nacionalna književna tradicija. — Cjelovitost evropske književne terminologije, i neujednačenosti u njoj. Ogledne analize: »pjesma«; »balada« i »romanca«; »lirika«, »epika« i »dramatika«; »kritika«; »narodna« i »umjetnička« književnost. Književna terminologija i književna tradicija .. ..218 Slavenske književnosti i evropska književna terminologija. — Specifično slavenski termini u zapadnoevropskim rječnicima. Odstupanje slavenske književne terminologije od opće evropske, napose u području usmene književnosti: podudarnosti i razlike među slavenskim književnostima. Slavenski ekvivalenti njemačkog »Marchen« i »Sage«. Adaptacija međunarodne terminologije. Odnos prema njemačkoj .... 224 Zastarjelo, jednostrano i pogrešno u književnoj terminologiji. — Rezultat jednog pokušaja da se književni termini suvremeni i živi luče od zastarjelih. Pitanje o zastarijevanju termina kao pitanje o zastarijevanju književnosti: književna i naučna terminologija. Izvorna značenja termina nadživljavaju teoretski sistem odnosno shvaćanje unutar kojega su nastala. Šta tu može značiti »jednostrano« i »pogrešno« .... 229 Dragocjena neujednačenost. — Književna terminologija kao pomoćno oruđe istraživača i kao zasebna književnopovijesna činjenica ... 231 Stanovište sadašnjosti i stanovište prošlosti u historiji književnosti (Prilog utvrđivanju granice među filologijom i politikom) ...236 Filolog u međunacionalnim sporovima o jeziku i književnosti. Razlike među naučnom i praktično-političkom razinom. Osnovna dužnost filologa i prema vlastitom narodu: da bude filolog. Politički sporovi o književnosti, i domet praktičkih rješenja. Kako se može ispravno dokazivati valjanost književnohistorijske teze u takvim slučajevima? Pojam stanovišta prošlosti i stanovišta sadašnjosti. Gledište o stanovištu sadašnjosti i ahistorizam. Pojam nacionalne književnosti: nastanak, sudbina u XIX st., kriza pozitivističke koncepcije nacionalne književnosti i suvremene alternative. Nacionalna književnost kao jedna od perspektiva u kojima se književno djelo vidi. Pitanje: »jugoslavenska književnost« ili »jugoslavenske književnosti«?, i i kako se odgovor na to pitanje može dokazivati. Nesretne posljedice okolnosti da se političke rasprave o književnosti zbivaju u duhovnom horizontu krize pozitivizma: pojedinačni pojmovi naslijeđeni iz mrtve teorije vladaju se kao predmet iracionalne vjere; uspješna rješenja na političkoj razini tada su teška. Prevladavanje antipozitivističke pobune ... 251 Kritiku pozitivizma naučili smo lučiti od pobune protiv metodičnosti i znanja; pozitivističku metodološku poziciju od njezinih nepametnih tumača. Nedostaje, međutim, pouzdan kriterij za razlikovanje pozitivističke i nepozitivističke pozicije: antipozitivistička pobuna ostala je puka, nespecifična pobuna. Neprihvatljivost rješenja koje se svodi na nabrajanje pojedinačnih osobina. Razlike među kritičarima pozitivizma u odnosu prema pitanjima o uzoru prirodnih nauka, o pozitivizmu kao filozofskom stavu, o metafizičkim pretpostavkama i empirijskoj osnovanosti bavljenja književnošću. Protivurječan karakter antipozitivističke pobune kao posljedica okolnosti da se u pobuni protiv pozitivizma dovršava zasebno konstituiranje dviju vrsta bavljenja književnošću: empirijske nauke o književnosti i kreativnih djelatnosti književne kritike i historije književnosti. Smisao suprotstavljanja duhovne nauke prirodnoj na jednoj i na drugoj strani. Stanovište prošlosti kao bitna oznaka pozitivističke pozicije u književnoj kritici i historiji književnosti. Važnost prevladavanja antipozitivističke pobune. Književnost malog naroda i strani utjecaj ... 259 Sadržaj pitanja i njegova iskušenja. Inherentne neprilike književnosti koja nastaje u malom narodu; neprilike književnosti koja nastaje u narodu politički neslobodnom. Književnost politički podjarmljenog naroda i strani utjecaj; od ksenofobije do formule: domaće = originalno. O utjecaju i originalnosti u književnosti. Odlučan potez u književnoj igri: na tlu ni nacionalnog ni univerzalnog nego individualnog. Otpor stranom utjecaju u književnosti, motiviran ksenofobijom i formulom domaće=originalno, kao zalaganje za konzervativno i drugorazredno; nesposobnost koja nije vrlina ni kad je nužda. Položaj pisca malog naroda: u književnosti i u svijetu. Bilješke ... 267 Okvir (1: kontinuitet lijevog stava prema nacionalnom pitanju; 3: tri komentara o jednom shvaćanju pojma jugoslavenske književnosti; 4: »muška pripovijetka« i »Sage«) ... 267 Metodološka pitanja specifična za proučavanje naših nacionalnih književnosti (6: zašto naši pisci ne mare da formuliraju svoju poetiku?) ... 274 Pojam književne terminologije (12: evropski i vanevropski termini, posebno nazivi za pojave spontanog nastanka; 16: »poema«; 24: metrika i retorika prema lingvistici i književnoj kritici; 39: »pripovijetka« i »pripovijest«, »novela« i »roman«) ... 277 Prevladavanje antipozitivističke pobune .... 287 Književnost malog naroda i strani utjecaj .... 288 POJAM KNJIŽEVNE KRITIKE I POJAM MARKSISTIČKE KNJIŽEVNE KRITIKE ... 289 Okvir 291 Pitanje o marksističkoj književnoj kritici i pitanja sa njim prepletena: o metodi njihovog ispitivanja. O utvrđivanju ideološkog smisla i društvenog ekvivalenta umjetničkih pojava, o G. Lukacsu, o smjeni umjetničkih orijentacija kao predmetu književne historije, o funkciji kritike i autonomiji umjetnosti. Bibliografski podaci. Tri riječi u diskusiji na beogradskom sastanku o vidovima i mogućnostima marksističke kritike. O prethistoriji, pretpostavkama i pravilima za ovaj razgovor ... 311 Dosadašnje iskustvo iz spora o tvrdnji da »nešto što bi se ispravno moglo nazvati marksističkom književnom kritikom ne postoji« kao ilustracija teškoća u razgovoru među ljudima različitih intelektualnih fizionomija i interesa. Tri pretpostavke i tri pravila za ponašanje u interdisciplinarnoj situaciji. Pretpostavka o postojanju više vrsta znanja o književnoj kritici, i pravilo intelektualne otvorenosti i radoznalosti. Pretpostavka da međuodnos raznih vrsta znanja nije odnos jednostavne komplementarnosti, i pravilo o razumijevanju razlike među razinama u razgovoru. Pretpostavka da plodno međusobno sravnjivanje rezultata jest ipak moguće, i pravilo o usmjerenosti na uspostavljanje kontakta sa subesjednikom. O pojmu književne kritike... 319 Jedno određenje književne kritike. Njegov karakter i elementi od kojih je sastavljeno; značenje opisa: kreativna aktivnost, doživljaj djela, kontekst, sud o djelu, tumačenje djela. Funkcija književne kritike; njen nastanak i uslovi njenog postojanja. Književna kritika prema teoriji književnosti (legitimnom nasljedniku tradicionalne poetike i retorike), prema običnom komentaru o djelu i običnom sudu o djelu. Primjedbe i prigovori koji se ovom shvaćanju književne kritike mogu zamisliti, prije svega sa stanovišta koje nije književno teoretsko. Primjer: tretman nekih pojmova naučne psihologije u ovom izlaganju. Pojava interdisciplinarne refrakcije, njen protivurječan karakter. Pitanje o relativnom određenju književne kritike među srodnim.oblicima čovjekove aktivnosti kao pitanje kojemu se interdisciplinarna diskusija o književnoj kritici može najplodnije posvetiti. Mogućnosti njegova sistematskog razmatranja, i dvije ogledne analize. Prva, na primjeru književne terminologije: promjena u značenju i, osobito, u prirodi termina koji prelazi iz književne kritike u teoriju književnosti ili filozofski sistem. Druga, na primjeru rasprave o metodi u književnoj kritici: pitanje o ulozi kritičarevih filozofskih, književnoteoretskih i drugih pretpostavki u književnokritičkom činu (neka važnost ili odlučna važnost). O marksizmu i književnoj kritici ... 333 Uslovi pod kojima bi se pojam marksističke književne kritike mogao valjano zamisliti: da se kritika dosljedno shvati kao primijenjena aktivnost odlučno određena kritičarevim filozofskim pretpostavkama; da se promijeni današnje naše značenje izraza »književna kritika«; da se marksizam shvati kao cjelovit a individualan doživljaj svijeta. Nemogućnost odnosno neplodnost pokušaja da se ma koji od tih uslova zadovolji. Treći uslov, i odnos politike i književnosti. Podjela čovjeka na sfere, zov utopije i zamka pseudoutopije. Cjelovito osjećanje svijeta i subjektivistička interpretacija opće povezanosti i uzajamne zavisnosti. Razlozi zbog kojih ni uslovna ni približna upotreba naziva »marksistička književna kritika« nije poželjna: struktura naziva sugerira pogrešnu orijentaciju kritičaru koji se inspirira marksizmom i pogrešno vrednovanje kritike (i nasljeđa lijeve kritike); žilavost narodnjačke retorike u našoj književnosti čini preciznost riječi za nas životno važnom. Književna kritika svoje potpuno opravdanje mora sadržavati u sebi. Bilješke ... 341 (3: pitanje o mogućnosti marksističke književne kritike nije terminološkoj 7: poslije brodoloma univerzalnog čovjeka, šta da se radi; 14: iskustvo tzv. filozofske ili ontološke književne kritike kao primjer protivurječnog ponašanja doktrinarnog kritičara; 16: pojam suda o djelu; 25: protivurječan karakter utopijskog; 26: historija književne kritike koja ne razlikuje književnu kritiku od teorije književnosti; 37: Taineove filozofske pretpostavke; »treći odgovor« na pitanje o odnosu književne kritike i teorije; 38: pitanje o metodi kao pitanje o činjenicama djela; 40: Lukacseva estetika i njegova književna kritika; 41: kritika i književna kritika; 43: riječ »totalitaran«; 47: Lenjin o književnosti; 48: »katolička književna kritika«). Knjigu Priroda kritike objavio je 1972. zagrebački Liber, kao drugu knjigu onome što se kasnije prozvalo Bibliotekom L. U ovo izdanje tekst se prenosi onako kakav je bio i u originalnom, sa svim neujednačenostima u jeziku i u pravopisu, pa u dva tri slučaja i u pisanju stranih imena (što je sve posljedica da li prestrogog? izvoda iz uverenja da u spisima ove vrste jednom objavljen tekst, u načelu, ne treba naknadno da se ispravlja). Ispravljao sam samo, u originalnom izdanju rijetke, slovne pogreške. Nisam ipak odolio da ne ispravim, po rukopisu, i jednu riječ koju sam propustio da ispravim kada je tekst objavljen u časopisu, a odatle je stigla i u knjigu: na str. 144 originalnog izdanja, u 23. redu odozgo, pisalo je ``estetski``, a u novom na istoj strani, u 18. redu odozgo, piše ispravno ``etički``. Ova pogreška, pretpostavljam, nije mogla da zbuni pažljivog čitaoca, ali jedna bezazlena slovna pogreška (kojoj nema traga ni u jednoj od četiri publikacija u kojima je taj tekst, prije knjige objavljen), nekog možda i jest: na str. 237, u 17. redu odozdo, pisalo je ``u nekoj namjeri``, umjesto ``u nekoj mjeri (kako je sada u 15. redu odozdo). Prikaži manje

BAČKI HRVATI - Narodni život i običaji - Ante Sekulić retko / Autor: Ante Sekulić Izdavač: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti - Zagreb, 1991. Tvrd povez s omotačem, 519 str. vrlo dobro ocuvana , 4- ,nema saranja po knjizi -knjiga je bila malo vlazna na zadnjoj korici ,pa ima malo zutila na unutrasnjosti zastitnog omota i malo na zadnjih nekoliko stranica ,u zaglavlju knjige U ovoj knjizi o bačkim Hrvatima sadržajem je obuhvaćeno vremensko razdoblje od prvog spominjanja Hrvata na području Bačke sve do sredine 20. stoljeća. Ante Sekulić (Tavankut, 16. studenog 1920. - Zagreb, 18. ožujka 2016.[1]) hrvatski književnik, jezikoslovac, kulturni povjesničar, doktor znanosti, dopisni član HAZU, Razreda za filološke znanosti (od 30. siječnja 1997.), zaljubljenik u svoju Bačku Hrvatsku, zaslužni bački Hrvat i kulturni uglednik.[2] Bio je hrvatski pjesnik i prozaik, esejist, jezikoslovac, povjesnik, etnolog, prevoditelj.[1] Objavio je preko šezdesetak književnih i znanstvenih djela i više stotina radova u periodici. Govorio je madžarski, njemački, poljski, francuski, talijanski i latinski, a služio se ruskim i španjolskim.[3] Još kao srednjoškolac, između dva svjetska rata, kulturno se angažirao u društvenom životu Bačkih Hrvata. Bio je suradnik `Subotičkh novina`, književnog časopisa `Klasje naših ravni` i `Subotičke Matice`, a kasnije kao student Društva bačkih Hrvata u Zagrebu.[3] Najveći dio svoje znanstvene pozornosti usmjerio je na izražavanje jezika, pbičaja i povijesti bačkih Hrvata. Pisao je u časopisima `Matica`, `Hrvatskoj reviji`, `Dometima`, `Riječkoj Reviji`, `Kritici`, `Maruliću`, `Kani`, `iseljeničkom kalendaru`, kasnije `Hrvatskom iseljeničkom zborniku` te u projektu `Hrvatske knjige izvan Hrvatske` nakadnika Matice hrvatskih iseljenika.[3] Bio je suradniom u zavičajnim tiskovinama: kalendaru `Subotička Danica`, katoličkim časopisima `Bačko klasje`, `Kolo mladeži`, `Zvonik` i dr. istorija hrvata, hrvati, hrvatska istorija, bačka... (kutija 9)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiski blok ima staracke pegice, nista strasno! Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Prihvatanjem ponude da napiše Istoriju Srba za kolekciju Allgemeine Staatengeschichte Jireček je dobio priliku da zaokruži svoje životno delo. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo Istorija Srba doveo je do 1537. godine, a delo Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba. Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876), stekao je svetsku slavu. Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji. U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje. Na Univerzitetu u Pragu radio kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893–1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić. Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1] Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1] Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2] Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1] Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3] Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku, pod naslovom „Geschichte der Bulgarren”.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3] Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Hee1-strasse von Belgrad nach Constatinopel und die Ba1kanpässe), koju je izradio 1877.[4] je stekao zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu. Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5] U Dubrovačkom arhivu U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Rad u Bugarskoj Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2] Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6] Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov „Dnevnik”, koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi „Cesty po Bulharsku” (1888). Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7] Profesor u Pragu i Beču Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s osobitim obzirom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8] Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović. Dalji naučni rad Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata je podacima i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju „Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan” (1900). Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a] Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje „Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I-II” izdatog 1913. Istorija Srba Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serbe), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911. Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und GeselllSchaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11] Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke. Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena. Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”. Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva. Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama. „Istorija Srba” sastoji se od pet većih celina: Predslovensko doba; Sloveni naseljavaju Ilirik; Srbi u ranijem Srednjem veku; Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje; Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459) U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele: Period Nemanjića (1171—1371) Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389-1459 Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom. U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji. Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik , učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara....