SA SLIKE

Tvrdi povez. Dobro očuvano. Knjiga je iz kućne biblioteke ,nema neprijatnih mirisa. Nema posvete i podcrtavanja.

Knjiga se sastoji iz četiri dela: 1. Menadžment kupoprodaje neprehrambene robe 2. Menadžment kupoprodaje prehrambenih proizvoda 3. Mogućnost izvosza i selekcija uvoza privrede Srbije 4. Menadžment izvoza zdrave hrane 175 str Beograd 1995. korice malo pohabane, iznutra bez oštećenja

Metodi anketiranja u istraživanju društvenih pojava / C. A. Mozer ; predgovor Ante Fiamengo ; Beograd : Kultura, 1962, Fizički opis XXXVII, 436 str., [1] list s autorovom slikom ; 21 cm Biblioteka ǂDruštveno-političke studije ; ǂkolo ǂ2, knj. 2 Prevod dela: Survey Methods in Social Investigation / C. A. Moser Predgovor: str. V-XXXII Bibliografija: str. 409-433. Predmetne odrednice Друштвене науке -- Анкете Moser, Claus Adolf, 1922-2015 = Мозер, Клаус Адолф, 1922-2015 Očuvanost 3.

BNC konektor – razdelnik sa dva zenska BNC kraja i jednim muskim BNC krajem. Koristi se u sistemima video nadzora. Najcesce se koristi za deljenje jednog signala na dva dela, produzavanje ili nastavljanje kabla za prenos video signala. Model: BNC L 112 Materijal: Metal BNC: BNC konektor za prenos video signala

SA SLIKE MPUS-1/P-2

BUDUĆI RAT - K.Ružeron Izdavac: Vojno delo Beograd Cvrst povez 380 str. Tragovi ostecenja na koricama knjige, tragovi pozutelosti i uprljanosti na rubu knjiznog bloka. Sadrzaj: Predgovor Politicki faktor Strategiski faktor Tehnicki faktor: 1. Raketa 2. Atomski rat 3. Bioloski rat 4. Meteoroloski rat Saobracaj Premestanje stanovnistva Industrijska ekonomija Poljoprivredna ekonomija Kopneni rat: 1. Materijal 2. Utvrdjenja 3. Operacije 4. Gerila Pomorski rat: 1. Bojni brod ili nosac aviona 2. Naoruzanje, zastita, brzina, manevarska sposobnost 3. Pomorski materijal atomskog doba 4. Teretna podmornica 5. Kopno i vazduh protivmora Rat u vazduhu: 1. Materijal 2. Zadaci 3. Aerodromska postrojenja Rat efektiva i rat materijala Objasnjenja

KNJIŽEVNI ISTORIČARI I KRITIČARI III, predgovor izbor i redakcija Miroslav Egerić Zajednička biblioteka Matice srpske i Srpske književne zadruge Novi Sad * Beograd 1967 Biblioteka `Srpska književnost` u 100 knjiga, knjiga 94 Esejističke i kritički odabir. Pišu:: Velibor Gligorić, Mladen Leskovac, Eli Finci, Midhad Begić i Vojislav Đurić. Iz sadržaja: Vladislav Petković Dis, Bora Stanković, Fragmenat o tragičnom u srpskoj poeziji, srpsko građansko pesništvo XVIII veka, Vuk i Mušicki, Skerlić, Matoš, Dučić, o epskoj poeziji... Knjiga je, naročito u odnosu na godinu proizvodnje, dobro očuvana, nema šaranja, podvlačenja i sl. 388 stranica, ćirilica, tvrde korice sa papirnim omotom. Omot nije baš u super stanju, a korice su od protoka vremena pomalo promenile boju što se vidi na slikama. Prilikom licitiranja na Limundu za sva tri dela Književnih istoričara i kritičara, u žurbi da je neko drugi ne kupi, greškom su kupljena 2 treća dela umesto po jednog prvog, drugog i trfećeg te se prodaje dalje. Ako još uvek postoji neko ko čita samo čitanja radi, ko prihvata intelektualni izazov, preporučujem mu ovu knjigu. Troškovi transporta na teret kupca Pogledajte i ostale moje knjige i časopise na `Kupindu`: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=prodavac-kupac&Grupa=1 Eseji, književna kritika

KI devet zvezda Mičio Kuši Edvard Esko manji format lepo očuvana Ki devet zvezda – Sistem astrološkog tumačenja na kome se temelji Ji đing, astečki kalendar i ostale drevne kosmologije, deli tipove karaktera prema 9 zvezdanih uticaja: Prilagodljiva voda 1 Nežna zemlja 2 Romantično drvo 3 i 4 Uravnotežena zemlja 5 Disciplinovani metal 6 i 7 Vizionarska zemlja 8 Strastvena vatra 9 U knjizi možete otkriti kom tipu pripadate. Sa kojim tipom se najbolje slažete. Kakav je vaš idealni partner. Koje zanimanje vam najviše odgovara. Kuda i kada putovati. U kojoj godini i mesecu ćete najlakše ostvariti svoje snove. Mnoštvo vrednih informacija o zdravlju, materijalnom uspehu i duhovnoj sudbini.

Knjige su nove ima vrlo malo podvlacenja G6 Hrana Vaš čudesni lek. Džin Karper je jedna od najpoznatijih američkih autorki na području zdravlja i ishrane. Napisala je dvadesetak knjiga, među kojima i Hrana Vaš čudesan lek. Po mišljenju recenzenata, ova knjiga je najcelokupnije delo u poslednjih deset godina o ishrani i zdravlju. Ovaj opširni priručnik, nastao je iz starih zapisa o ishrani kojima se služi alternativna medicina, sadrži više od deset hiljada naučnih istraživanja i objašnjava kako neobična moć hrane može delotvorno da spreči nastanak bolesti, a zatim je i olakša. Pravilnom ishranom možemo da lečimo jednostavne prehlade i alergijske upale, ali i teže bolesti, kao što su bolesti srca i raka, a bez neželjenih posledica od raznih lekova. Staroj uzrečici da jabuka dnevno otklanja sve bolesti, treba dodati još veći značaj nego što se pridaje. Obrok ribe, povrća i ?aša piva ili vina daje snagu našem zdravlju. Prema savetima autorke, pravilnom ishranom možemo bitno da poboljšamo naše zdravlje. Hrana Vaš čudesan lek je koristan priručnik za svakoga. Pomaže onima koji su bolesni, kao i svima koji žele da sačuvaju zdravlje i među neverovatnim mogućnostima hrane mogu da izaberu upravo onu koja će da im pomogne u sprečavanju i lečenju najrazličitijih oboljenja.

Mek povez, izdavac Sahovski Savez Srbije, Bgd 1975-1986 Stanje - vrlo dobro 4 (neki brojevi su u odlicnom a neki u vrlo dobrom stanju, na 2 broja je pri vrhu i dnu zacepljena spoljasna korica) MAT Razni brojevi casopisa MAT, ukupno 23 kom, od cega 6 dvobroja Broj strana po primerku od 30-50 u zavisnosti od broja MAT je namenjen svim ljubiteljima saha, sadrzi tabele i razne vesti i zanimljivosti sa aktuelnih turnira, izabrane partije itd. U drugom delu je poseban deo - PROBLEMSKI DEO - za ljubitelje sahovske kompozicije! Sadrzi poucne primere i zadatke iz problemskog saha. Cena po primerku = 130 din, brojevi su sledeci 1986 god. 7-8,11-12 1984 god. 1-2 1982 god. 3-4,7-8,11-12 1979 god. 1,2,4,5,6,7,8,10,11,12 1975 god. 3,6,7,8,9,10,11 Ako ima pitanja - kontakt putem poruka

1.Poezija i modernizam, 2. Poezija i kraj veka, Prevod sa španskog Dragana Nikolić Octavio Paz Lozano (31.3. 1914 – 19.4. 1998.) bio je meksički pisac, pjesnik i diplomat. Najpoznatiji je po tome što je godine 1990. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Oktavio Paz je izvršio sintezu drevne poezije istoka i zapada sa novim kulturnim tendencijama u svom delu „Oganj naš nasušni“ (1989). Bio je blizak pokretima marksizma, nadrealizma i egzistencijalizma. Pisao je o meksičkoj pesnikinji Huani de la Kruz, Klodu Leviju Štrausu i Marselu Dišanu. Drukčije mišljenje:poezija i kraj veka/Oktavio Paz Novi Sad:Svetovi,1991-131 str.

Politika kao sudbina Esad Ćimić prilog fenomenologiji političkog stradalništva Esad Ćimić rodio se u Mostaru 1931. godine. U rodnom gradu je završio srednju školu.[2] Na filozofskom fakultetu u Sarajevu završio je, 1960. godine, studij filozofije a doktorirao je 1964. godine s tezom Socijalističko društvo i religija[2]. Predavao je zatim Teorijsku sociologiju na filozofskom fakultetu u Sarajevu. 1972. godine izbačen je iz Partije pod optužbom da je iznutra rušio komunizam.[3] Prvi je doktor sociologije religije u bivšoj Jugoslaviji.[4][provjeriti hrvatsku bogoslovsku literaturu] Njegova knjiga Čovjek na raskršću iz 1975. godine bila je zabranjena[5] i uništena a njegov priručnik za srednje škole Nauka o čovjeku `spontano` je spaljena u dvorištu tuzlanske gimanzije[4]. Nakon toga je isključen sa sarajevskog Fakulteta zbog `moralno-političke nepodobnosti`.[2] Izjašnjavajući se kao Hrvat te objašnjavajući da `nacija nije košulja koja se svaki dan može mjenjati` doživljava poniženja od svojih prijatelja u Sarajevu.[6] Od 1976. do 1982. godine profesor je sistematske sociologije na Filozofskom fakultetu u Zadru gdje je jedan je od utemeljitelja studija sociologije.[1] Osim u Zadru, Ćimić radio je u Beogradu (1982.-1992., profesor na beogradskom Filozofskom fakultetu)[1] i Ljubljani. Od 1992. do 1995. godine radio je na Institutu za primijenjena društvena istraživanja Sveučilišta u Zagrebu u zvanju znanstvenog savjetnika. Profesor je na Hrvatskim studijima od njegovog osnutka, gdje je predavao Opću znanost o društvu, od prosinca 1993. godine obnašao je dužnost ravnatelja Instituta, a od rujna 1994. godine predsjednika Znanstvenog vijeća.[2] Godine 1996. prof. dr. Esad Ćimić vratio se na Filozofski fakultet u Zadru, gdje je bio predstojnik Odsjeka za sociologiju do umirovljenja a nakon umirovljenja profesor emeritus ↓1, vanjski suradnik odjela za sociologiju. Član je Društva hrvatskih književnika. Djela prof. dr. sc. Esada Ćimića prevođena su na engleski, francuski, ruski, talijanski i slovenski jezik. Mek povez sa klapnama. Format: 14,5x24, latinica. Korice kao na slikama. Unutra odlicna. Ima potpis na prvoj strani. Nema drugih tragova pisanja. Kompaktna. 310823 ktj-66

Veselin ĐuretićSaveznici i Jugoslovenska ratna dramaKnjiga IITvrdi povezВеселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске.БиографијаЂуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2]Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу.Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4]Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5]ПризнањаОрден Немањића првог реда,Ордена Светог Саве првог реда,Сретењски орден трећег степенаЗа књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`.ДјелаНеке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967)Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981)Влада на беспућу, Београд, (1982)Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989)Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6]Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992)Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Српска беспућа XX века, Београд, (2006)Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012)Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)7/22

PRIKLJUČENIJA LUTAJUĆEG BELGIJANCA - Fransoa Žongen Izdanje: RADIO B92 Beograd, 1997. F: 15x22 cm O: 106 str Mek povez, latinica. S3 Knjiga je potpuno N O V A, neotvorena. U kome prevodilac upozorava čitaoca na skepticizam koji bi mogao da ga obuzme dok čita ovo delo, s obzirom na upravo paradoksalan karakter izvesnih u njemu opisanih situacija. Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiornost nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. Čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.

Fransoa Žongen : PRIKLJUČENIJA LUTAJUĆEG BELGIJANCA , Radio B92 Beograd 1997, str. 108. Očuvanost 4. Priča se desava u Belgiji, severnoj zemlji zapadne Evrope čija je teritorija predstavljena u svim atlasima, na svim kartama i mapama sveta, ali u čije stvarno postojanje većina njenih stanovnika odavno sumnja. Priča se dešava u Belgiji, ali kritički čitalac ima pravo da sebi smesta postavi pitanje da li Belgija uopšte postoji? Više međunarodnih ugovora, izgleda, dokazuje određenu političku realnost od nekih 30.500 km2 koja se proteže (u smeru kazaljke na satu) između Francuske, Severnog mora, Holandije, Savezne Republike Nemačke i Velikog vojvodstva Luksemburg (zemlje još manjih proporcija, no čija je legitimnost izgleda daleko manje osporavana). Tako to proilazi iz Londonskog (1831), Versajskog (1919), Rimskog (1957), Mastrihtskog (1991) ugovora, od kojih ova dva poslednja imaju u svakom slučaju za krajnji, ali ipak glavni cilj nestajanje Belgije u jednom puno širem, no isto tako nebuloznom entitetu nazvanom Evropa. U poštovanja vrednom udruženju istoričara veoma žestoka kontroverza deli pristalice i protivnike stvarnog postojanja Belgije.U poređenju s njom rasprava o identitetu Gvozdene maske izgleda kao ljupko mlaćenje prazne slame. Pristalice tako smatraju da počeci Belgije sežu najmanje u eru praživotinja kao što to potvrđuju otkrića kostiju na njenoj teritoriji ili barem na njenom frankofonskom delu (majmunske kosti iz Spija ili Jurske kosti iz Bernisara). Ova nijansa nije lišena političke konotacije i na nju ćemo imati prilike da se vratimo. Oni isti koji laskaju pradedovskom karakteru Belgije takođe uporno navode izjavu Julija Cezara prema kojoj horum omnium, fortissimi sunt Belgae. Što se za čitaoce prvenstveno helenističke tradicije (mogu li se oni zbog toga kuditi?) može prevesti kao Od svih naroda Galije, belgijanci su najhrabriji i što je dovoljno da se danas dokaže: 1) dosledno potvrđeno postojanje Belgije; 2) njena superiorno st nad susednim narodima; 3) uvek realna sklonost Belgijanaca da izvan svojih granica potraže legitimitet koji ne uspevaju da ostvare intra muros. Da zadržimo stil... Tom autoritativnom argumentu, negatori Belgije suprotstavljaju: 1)odsustvo verodostojnosti tvrdnji pomenutog generala, koje je u to doba do te mere bilo ustanovljeno da se nedugo potom odlučilo da se on definitivno ućutka kako bi se budućim generacijama prenela istorijska istina. 2) važnost konstatacije da je Cezar govorio o Belgijancima, a ne o Belgiji, što ide u prilog tezi o postojanju neke ljudske grupe koja je u prošlosti nosila to ime, ali što ipak ne dokazuje postojanje neke njoj odgovarajuće zemlje. I ti isti, istovremeno uzvraćajući, podvlače kako je 1913. jedan slavni političar pisao tadasnjem šefu države: Gospodine, nema više Belgijanaca, dokazujući time da ako su u jednom trenutku i mogli postojati- quod est demonstrandum- Belgijanci danas pripadaju mitologiji prošlosti na isti način kao Argonauti ili stanovnici Atlantide. čak i pre sto ste mogli reagovati na taj ipak prostački argument oni vam zadaju poslednji udarac, podmuklo otkrivajući da Ustav zvan belgijski iz 1931. (modifikovan 1895, 1918,1967,1970,1980,1983,1989. i 1993. i trenutno podesan da ponovo bude korigovan amandmanima) daje potomku pomenutih šefova države (uzgred budi rečeno uveženom iz inosranstva 1831. za velike pare) titulu kralj belgijanaca, a ne kralj Belgije.To uveliko odaje sumnje koje i sami ustavotvorci gaje prema realnosti političkog entiteta za čije su se sukcesivno stvaranje i razaranje sami pobrinuli. Ovo kratko upozorenje ne bi bilo kompletno da čitaocu nije precizirano kako je, pored pristojne količine sportskih i književnih titula dodeljenih nekima od njenih državljana, sama Belgija, tokom poslednjih dvadeset godina, dobila dve značajne nagrade. Srebrna medalja (ex-aequo sa Kiprom, zlato je pripalo Libanu a bronza Italiji ) na takmičenju Pjer Mendes-Frans u nestabilnosti vlade, i prva nagrada u svim kategorijama na Svetskom prvenstvu u bizarnim ustavima, koju je osvojila plasiravši se daleko ispred Švajcarske i Rusije, i uz čestitke žirija za posebno razvijenu promenljivost temeljnog zakona. Priča se, dakle, dešava u Belgiji.

Britanika E - I / Knjiga 3Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/25

Britanika A - B / Knjiga 1Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/25

Britanika J - L / Knjiga 4Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/25

Britanika A - B / Knjiga 1Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/25

Britanika A - B / Knjiga 1Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/25

Britanika A - B / Knjiga 1Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/25

BRITANIKA V - Đ / Knjiga 2Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/34

BRITANIKA L - M / 5Tvrdi povezЕнциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.).Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5]Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима.Садашњи статусШтампана верзија15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа).Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913.Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10]Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12]Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике.Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”.Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18]Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама.У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23]Српско издање2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.7/34

BRITANIKA J - L / 4 Tvrdi povez Енциклопедија Британика (лат. Encyclopædia Britannica, енгл. British Encyclopaedia — „Британска енциклопедија”) је свеобухватна енциклопедија настала на енглеском језику. Власник енциклопедије је компанија Енциклопедија Британика (енгл. Encyclopædia Britannica, Inc.). Прво издање је излазило у периоду 1768—1771. и имало је три тома.[1] Најновије је петнаесто издање ове енциклопедије, које излази од 1985. године и садржи 32 тома.[2] Енциклопедија се увећавала: друго издање је имало 10 томова,[3] и до четвртог издања (1801—1810) проширило се на 20 томова.[4] Њен све већи углед као научног рада помогао је у регрутовању угледних сарадника, а 9. (1875—1889) и 11. издање (1911) су значајне енциклопедије због упеног и књижевног стила. Почевши од 11. издања, и након што ју је једна америчка компанија купила, Британика је скратила и поједноставила чланке како би проширила своју привлачност на тржишту Северне Америке. Године 1933. Британика је постала прва енциклопедија која је усвојила „континуирану ревизију“, у којој се енциклопедија стално штампа, а сваки чланак се ажурира према распореду. У марту 2012, Енциклопедија Британика је најавила да више неће објављивати штампана издања, већ ће се фокусирати на онлајн верзију.[5] Последњи пут је издата 2010. године, и штампана је у 12.000 примерака.[6][7] Интернетска верзија Британика онлајн (енгл. Britannica Online) има 120.000 чланака. У скорије време енциклопедија Британика се издаје и на CD, односно DVD дисковима. Садашњи статус Штампана верзија 15. издање Британике. Почетна топ са зеленом основом је Propædia; црвено-спиновани и црно-спиновани томови су Micropædia и Macropædia. Последња три тома су Књига године 2002. (црна основа) и двотомни индекс (цијан основа). Оглас за 11. издање Енциклопедије Британика, часопис National Geographic мај 1913. Од 1985, Британика има четири дела: Micropædia, Macropædia, Propædia, и двотомни индекс. Чланци Британике се налазе у Micro- и Macropædia, које обухватају 12 и 17 томова, сваки том има отприлике хиљаду страница. Макропедија из 2007. има 699 детаљних чланака, у распону од 2 до 310 страница, са референцама и именованим сарадницима. Насупрот томе, Микропӕдија из 2007. има отприлике 65.000 чланака, од којих велика већина (око 97%) садржи мање од 750 речи, без референци и без именованих сарадника.[8] Чланци Микропӕдије намењени су брзој провери чињеница и помоћи у проналажењу темељнијих информација у Макропӕдији. Чланци из програма Макропӕдије осмишљени су као ауторитативни, добро написани чланци о својим темама и као складишта информација које нису покривене на другом месту.[9] Најдужи чланак (310 страница) је у Сједињеним Државама, а настао је спајањем чланака о појединим државама. „Глобално издање” Британике из 2013. садржало је приближно четрдесет хиљада чланака.[10] Информације се могу пронаћи у Британници пратећи унакрсне референце у Микропӕдији и Макропӕдији; међутим, они су ретки, у просеку имају једну унакрсну референцу по страници.[11] Стога се читаоцима препоручује да уместо тога погледају абецедни индекс или Пропедију, која организује садржај Британике по темама.[12] Срж Пропедије је њен „Преглед знања“, који има за циљ да се обезбеди логичан оквир за целокупно људско знање.[13] Сходно томе, уредници Британике консултују Преглед да би одлучили које чланке треба укључити у Микро- и Макропедију.[13] Преглед такође има за циљ да буде водич за учење, да стави теме у одговарајућу перспективу и да сугерише серије чланака из Британике за студенте који желе да дубље науче неку тему.[13] Међутим, библиотеке су утврдиле да се ретко користи, и рецензенти су препоручили да се уклони из енциклопедије.[14] Пропедија такође садржи слајдове о људској анатомији и неколико прилога у којима су наведени чланови особља, саветници и сарадници у сва три дела Британике. Узето заједно, Микропедија и Макропедија садрже отприлике 40 милиона речи и 24.000 слика.[12] Индекс у два тома има 2.350 страница, са списком 228.274 тема обрађених у Британици, заједно са 474.675 подтема под тим темама.[11] Британика генерално преферира британски правопис над америчким;[11] на пример, користи colour (не color), centre (не у center) и encyclopaedia (не encyclopedia). Међутим, постоје изузеци од овог правила, као што је defense, а не defence.[15] Уобичајени алтернативни правописи садрже унакрсне референце, попут „Color: види Colour”. Од 1936. године чланци Британике се редовно ревидирају, при чему се најмање 10% њих разматра за ревизију сваке године.[11][16] Према једној веб страници Британике, 46% њених чланака је ревидирано у последње три године;[17] међутим, према другој веб страници Британике, само 35% чланака је ревидирано.[18] Абецедно означавање чланака у Микропедији и Макропедији следи строга правила.[19] Дијакритичке ознаке и слова која нису на енглеском језику занемарују се, док су нумерички уноси попут „1812, Рат од” наведени абецедним редом као да је број исписан („Хиљаду осамсто дванаест, Рат од”`). Чланци са истим именима су поређани прво по особама, затим местима, и затим стварима. Владари са истим именима прво су абецедно организовани по земљи, а затим према хронологији; тако, француски Карло III претходи енглеском Чарлс I, који је у Британици наведен као владар Велике Британије и Ирске. (То јест, они су абецедно означени као да су њихови наслови „Карло, Француска, 3” и „Чарлс, Велика Британија и Ирска, 1”.) Слично, места која деле имена организована су по абецедном реду према земљи, а затим према све мањим политичким поделама. У марту 2012. компанија је објавила да ће издање за 2010. бити последња штампана верзија. Ово је најављено као потез компаније да се прилагоди времену и фокусира на своју будућност користећи дигиталну дистрибуцију.[20] Врхунац штампане енциклопедије био је 1990. када је продато 120.000 комплета, али је 1996. продаја пала на 40.000.[21] Штампано је 12.000 комплета издања за 2010. годину, од којих је 8.000 продато према подацима из 2012.[22] До краја априла 2012, преостале копије издања за 2010. распродате су у Британикиној онлајн продавници. Према подацима из 2016, реплика првог издања Британике из 1768. године продаје се у онлајн продавници.[23] Српско издање 2005. године Политика и Народна књига превели су и објавили сажето издање ове енциклопедије са 16.000 чланака, у тôму од 10 књига.