Kinder maskote 2 su plisane 2 su plasticne i rasklapaju se na 2 dela Cena je za 1 kom po vasem izboru.

Sve se vidi na slikama.Tu je i bela Jana jesenja ili prolećna jakna.U pitanju su 4 donja dela trenerke,7 duksića,2 košulje,1 somot pantalone,1 tanja jakna,1 prsluk,1 bade mantil i 6 farmerica,još jedne pantalone,hulahopke...

Novo Cena za vise komada 1.sova 2.lana del rey Licno preuzimanje ili slanje postom kao paket Pogledajte i moje druge oglase

Novo Cena za 3 komada Licno preuzimanje ili slanje postom kao paket Pogledajte i moje druge oglase 1. Van gogh 2.lana del rey 3. Best friends angel and devil

4 obične stare čaše od 1 dl sa oznakom FNRJ po obimu imaju grupu od 3 beličasta prstena (dva tanka oko jednog širokog) na oko 2 cm od otvora; visina celih čaša oko 8,7 cm prečnik donjeg dela tj postolja oko 4 cm prečnik otvora oko 5 cm zapremina: 1 decilitar / 10 centilitara / 0,1 litar stanje dobro 3+ (beličasti nanosi su na mnogim mestima izlizani i nepostojeći) Napomene: - standardna tegla od 720 ml i zidarska pivska flaša služe samo za upoređivanje dimenzija - one nisu predmet ove ponude

BEOGRAD IZ VREMENA KOMUNISTIČKE JUGOSLAVIJE SRPSKA RAZGLEDNICA R e f e r e n c e 1. `MOSTARSKA PETLJA` - Auto-put koji katastofalno `seče` Beograd na dva dela - zasluga tadašnjeg gradonačelnika Branka Pešića. 2. ZGRADA SUP-a SAVSKI VENAC 3. PALATA PRAVDE 4. STARA ZGRADA ŽELEZNIČKE STANICE `BEOGRAD` NA SAVSKOM TRGU, koja to više nije ****** 5. ŽELEZNIČKO ČVORIŠTE, koga više nema zbog izgradnje `Beograda na vodi` 6. U DALJINI SE VIDI KUPOLA SAVEZNE NARODNE SKUPŠTINE Mihajlo Grušić ................................................................ SRPSKA RAZGLEDNICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI PRIMERAK iz 1981. ******* Ekstra ******* mbk2/2

Na priloženim slikama možete videti da razglednice u jednom delu sadrže malu kartu a prikazana su sledeća mesta : 1. Boka Kotorska 2. Bar 3. Hercegnovi 4. Hercegnovi Hotel Rivijera 5. Budva 6. Sveti Stefan 7. Miločer 8. Petrovac N/M 9. Sutomore 10. Stari Bar 11. Ulcinj 12. Budva Hotel Avala

BEOGRAD POZDRAV IZ BEOGRADA TURISTIČKA ŠTAMPA - BEOGRAD 1970 BEOGRAD pre NATO bombardovanja ********* SRPSKA RAZGLEDNICA R e f e r e n c e 1. TV TORANJ NA AVALI, pre rušenja od NATO bombi 1999! 2. SABORNA CRKVA 3. HOTEL `SLAVIJA` NA SLAVIJI 4. `POBEDNIK` na gornjem delu Kalemegdanske tvrđave, rad znamenitog vajara IVANA MEŠTROVIĆA .................................................................. NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT KOLEKCIONARSKI iz 1970. ******** Ekstra ********* mbk30 db11pfbk33

`Nova` stara maramica Paja Patak i sestrići Walt Disney Productions. Maramica kvadratnog oblika obrubljena sa glavnim dominantnim motivom u donjem levom uglu Paje Patka koji glumi saobraćajca i verovatno neopravdano piše kaznu sestrićima koji voze auto. U ostala tri ugla lica nadrndanih sestrića. Retro, vintage, Paja Patak, Donald Duck, 1312, Gaja, Raja, Vlaja, maramica, salveta, nos, semafor, Walt Disney Productions, Volt Dizni. Nedostaci: tamnija mrlja/fleka dimenzije o,9 × 4 cm nastala kao ostatak trake/obujmice maramice i dve žuće linije na desnoj strani maramice u delu gde je savijena dimenzija približno o,2 x 1 cm. Ne znam da li mogu da se skinu/operu fleke. Generalno stanje odlično/nekorišćeno. Dimenzije približno: 22,5 x 22,5 cm, težina 5,9 gr. Stanje kao na fotografijama.

!!! OBAVEŠTENJE !!! PAŽLJIVO PROČITAJTE OPIS AUKCIJE I MOJE USLOVE PRODAJE, jer naknadne reklamacije ne uvažavam! U ponudi su autici starijeg datuma marke Herpa, generalno odlicno ocuvani, neotpakovani i kao takvi predstavljaju kolekcionarski primerak svoje vrste. Set cine sledeci modeli: 1. Citroen 2 CV 6 2. Prosche 928 3. Opel Vectra 4. Mercedes Benz E 320 5. Mazda Xedox 9 6. Fiat Cinquecento 7. Opel Kadett 8. Mercedes Benz 600 SEC 9. Porsche 944 (kutija na gornjem delu naprsla) 10. Opel Kadett 11. Jaguar XJ 6/12 12. Opel Calibra V6 13. Mercedes Benz E 320 14. Renault Laguna Razmera 1/87 Herpa Made in Germany Prava prilika za sve kolekcionare da po extra ceni upotpune svoje kolekcije retro igracaka - autica. Objektivno stanje autica je prikazano na slikama. Za sve dodatne informacije, slobodno pitajte. Ostale moje aukcije i predmete možete pogledati http://www.limundo.com/Clan/PeleAFC/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/PeleAFC/SpisakPredmeta Srećna kupovina :)

JASENOVAC 1. PANORAMA MJESTA 2. Skulptura `MRTVI LOGORAŠI` (akad. kipar STANKO JANČIĆ) 3. JASENOVAČKI CVIJET NOĆU (arh. BOGDAN BOGDANOVIĆ Izdavač: SPOMEN PODRUČJE JASENOVAC 1980 ... U desnom delu fotografije čuveni JASENOVAČKI CVET, kamena skulptura kao simbol strašne golgote, stradanja i smrti Srba, Jevreja, Roma i drugih manjina, u hrvatskoj, ustaškoj državi NDH, rad legendarnog arhitekte i demokratskog gradonačelnika Beograda, BOGDANA BOGDANOVIĆA, koji je zbog svojih antifašističkih stavova i razornog delovanja srpskog nacionalizma izbegao iz Beograda u Beč, gde je i umro !!! Veliki ČOVEK !!! Slava mu !!! (Mihajlo Grušić) .................................................................. RAZGLEDNICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA ODLIČNO KOLEKCIONARSKI, 1980. EKSTRA ****** dsp19/bk100

BEOGRAD POZDRAV IZ BEOGRADA PRE NATO BOMBARDOVANJA ********* 1980 SRPSKA RAZGLEDNICA R e f e r e n c e 1. TRG REPUBLIKE 2. KNEZ MIHAILO NA KONJU 3. CRKVA SVETOG MARKA 4. SAVA / PRISTANIŠTE - PRE `BEOGRADA NA VODI` ******* 5. SAVEZNA SKUPŠTINA 6. TVRĐAVA KALEMEGDAN 7. MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI NA NOVOM BEOGRADU 8. GRB BEOGRADA u centralnom delu razglednice ********* 7. `POBEDNIK`, simbol Beograda, rad znamenitog hrvatskog vajara Ivana Meštrovića, `miljenika` YU kralja Aleksandra Karađorđevića. Pobednik je prvobitno trebalo da bude postavljen u centru Beograda, ispred hotela Moskve na Terazijama, ali su se pobunile tadašnje beogradske dame jer se jasno video ogoljeni falus Pobednika što je, navodno, dame vizuelno i na javi `vređalo`, pa je onda Pobednik smešten na isturenom, gornjem delu Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, da nadgleda i kontroliše ušće Save u Dunav. Spomenik je postavljen 1928. godine. Godine 2020 je restauriran i ojačan postament. Ubedljivo je najslikaniji simbol Beograda i tako traje i živi već 94 godine na radost i ponos Beograđan, svih boja ********* Za Pobednika boljeg i srećnijeg rešenja za postavljanje nije bilo do ovog da sa visine tvrđave, VEČNO gleda ušće Save u Dunav i simbolično kontroliše odbranu grada sa reka **** (Михајло Грушић) ..................................................................... SRPSKA RAZGLENICA NIJE PUTOVALA NIJE KORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT IZUZETAN KOLEKCIONARSKI PRIMERAK iz 1980. ******** Retko ******** Ekstra ****** mbk2/2 db11pfbk33/1

Kostim za deciji maskembal .BEN- TEN . *** Sadrzi : 1) majicu 2) pantalone + na poklon slicice . *** MERE *** * Majica : SIRINA RAMENA = 34 cm PO / GRUDI = 42 cm ( mera u poluobimu ) PO / STRUKA = 41 cm DUZINA RUKAVA = 44 cm SIRINA RUKAVA ( gore )= 15 cm SIR. RUKAVA ( dole ) = 11 cm DUZINA MAJICE = 51 cm * Pantalone / helanke : PO / STRUKA = 25 cm + guma ( poluobim mere ) PO / BOKOVA = 34 cm PO / KUKOVA = 37 cm DUBINA SEDALA = 31 cm DUZINA NOGAVICE = 78 cm SIRINA NOGAVICE ( na najjacem delu butine ) = 22 cm SIR. NOGAVICE ( dole ) = 15,50 cm * Materijal ima elastina .

U dobrom stanju! 49cm x 69cm Kiss the Girls and Make Them Die (Italian: Se tutte le donne del mondo... (Operazione Paradiso)) 1966 Poljubi djevojke i učini da umru (talijanski: Se tutte le donne del mondo ... (Operazione Paradiso)) film je lažnog filma Jamesa Bonda objavljen 1966. godine kao talijansko-američka koprodukcija filma Cinematografica Dina De Laurentiisa i Columbia Pictures . Režirao ga je Henry Levin, sa zvijezdama Michael Connors, Dorothy Provine i kao negativac Raf Vallone, izvorno je snimljen od siječnja do ožujka 1966. pod naslovom Operacija raj [1] [2] i distribuiran u nekim dijelovima engleskog govorni svijet kao da su sve žene na svijetu. Directed by Henry Levin Produced by Dino De Laurentiis Screenplay by Jack Pulman Dino Maiuri Story by Dino Maiuri Starring Michael Connors Dorothy Provine Raf Vallone Margaret Lee Nicoletta Machiavelli Beverly Adams Terry-Thomas Music by Mario Nascimbene Cinematography Aldo Tonti Edited by Ralph Kemplen Alberto Gallitti Production company Dino de Laurentiis Cinematografica Distributed by Columbia Pictures Release date September 8, 1966 Running time 106 minutes Countries Italy United Stat Filmski plakat

sve će biti popeglano pre slanja rukovodite se merama (tamo gde nema mera, tražite mi ih), uzrast je okvirno dat!!! U paketu se nalaze: - 1) tamno zelena majica, dug rukav, nemačka marka ALIVE, naznačena veličina 116, pamuk - 2) svetlije ljubičasta majica, dug rukav, NIJE U PONUDI - 3) teksas suknja, kombinacija pamuka i elastina - 4) svetlo roze rolka francuske marke OKAIDI nije na prodaji - 5) plavi duks sa kapuljačom američkog brenda THE CHILDREN`S PLACE: naznačena veličina 5/6 god. pamuk - 6) bež somot jakna, preslatka i vrlo topla: - vel.110 - ramena 35 cm, pazuh 42 cm, rukavi 39/28 cm, dužina (mereno bez kapuljače) 52,5 cm - ima neke žućkaste fleke spreda u donjem delu (biće uslikano ako treba) svetlije zelena majica, dug rukav - NIJE NA PRODAJI!!! SVE STVARI SE PRODAJU U PAKETU, PREDMETE NE RAZDVAJAM

МУЗЕЙ-УСАДЬБА Л. Н. Толстого ЯСНАЯ ПОЛЯНА 24 открытки Foto: Е. Стоналова Izdavač: Издательство Планета, Москва 1976. Set od 24 razglednice, 21x9cm Dobro očuvano (omot iskrzan, vidite foto) - LAV TOLSTOJ I JASNAJA POLJANA Odavno se stvorila neraskidiva veza između imena velikog ruskog pisca Lava Tolstoja i tog kutka Rusije, Jasne Poljane, gde je rođen i živeo poslednje godine svog života. Jasna Poljana za Tolstoja nosi utiske srećnog, poetskog vremena detinjstva, i prvo upoznavanje sa prirodom, i prva osećanja neraskidive veze sa ljudima. Evo dnevničkog zapisa za 10. jun 1891: `Skoro je leto. Ivan i Marija, miris trulog meda od kamilice, različka i tišina u šumi, samo pčele i insekti neprestano bruje u krošnjama drveća. Danas sam ga pokosio, dobro` Ali čak iu selu, u svojoj voljenoj Jasnoj Poljani, Leva Nikolajeviča je neprestano mučila svest o nepravdi društvene strukture carske Rusije. „Glavno je bolno osećanje siromaštva, ne siromaštva, već poniženja, potlačenosti naroda“, piše on u svom dnevniku 11. juna 1909. godine. Tolstoj je toplo odgovarao na sve što je zabrinjavalo ljude njegove epohe. Srca miliona ljudi privukla su Tolstoja kao pobornika istine, visokih moralnih i društvenih ideala. Značaj umetničkog stvaralaštva pisca, njegova svetska slava kao mislioca učinili su Jasnu Poljanu dragom i bliskom celom progresivnom čovečanstvu. Desetine hiljada pisama povezivalo je Jasnu Poljanu sa svim zemljama sveta. Odavde je, po rečima A. M. Gorkog, „zvučao strog i istinit glas“. Carska vlast nije želela da ga nadživi slava pisca. Ništa nije učinjeno da se njegovo ime ovekoveči. Zbog toga je, nakon Tolstojeve smrti, imanje Jasna Poljana propadalo. Godine 1910. V. I. Lenjin je napisao: „Umetnik Tolstoj je poznat neznatnoj manjini čak i u Rusiji. Da bi njegova velika dela bila zaista dostupna svima potrebna je borba i borba protiv takvog društvenog sistema. koja je osudila milione i desetine miliona na tamu, ugrožene uslove, teški rad i siromaštvo, potrebna je socijalistička revolucija.” Pobeda Velike oktobarske socijalističke revolucije otkrila je Tolstoja pisca mnogim milionima radnih ljudi. Rezolucijom Prezidijuma Sveruskog centralnog izvršnog komiteta od 10. juna 1921. godine, Jasna Poljana je proglašena državnim muzejom-rezervatom. Tokom godina postao glavni centar za istraživački rad na proučavanju stvaralačkog nasleđa Lava Nikolajeviča Tolstoja i centar za promociju njegovih književnih dela. Na pedesetu godišnjicu postojanja, Muzej Jasnaja Poljana dočekao je svog tromilionog posetioca. Svi koji su jednom imali priliku da posete ovo prelepo zaštićeno područje Tulske oblasti jednoglasni su da je bez Jasne Poljane nemoguće u potpunosti razumeti i doživeti Tolstojevo delo. Ovde sve, počev od čuvenih kula na ulazu u imanje, breze „Prešpekt“, aleja lipa parka „Klini“, donosi ljudima radost prepoznavanja slika prirode i života koje smo voleli od mladosti. Jasnaja Poljana kao da nas približava velikom piscu i pomaže nam da razumemo mnogo toga u njegovom delu. ___V. Lebedeva 1. Вид на усадьбу 2. Въезд в усадьбу Большой пруд 3. Березовый мостик на Нижнем пруду Клен в Нижнем парке 4. Уголок зала и гостиной в доме Толстого 5. Уголок зала в доме Толстого Портрет Л. Н. Толстого 6. Вид из кабинета на гостиную и зал Гостиная в доме Л. Н. Толстого 7. Кабинет Л. Н. Толстого Бюст Л. Н. Толстого 8. Дорога между Старым Заказом и яблоневым садом Кабинет Л. Н. Толстого. Уголок с «рогатым» креслом 9. Спальня Л. Н. Толстого Дорога через луг по левому берегу реки Воронки 10. Калиновый луг «Любимая скамейка» Л. Н. Толстого в «Елочках» 11. Спуск к реке Воронке 12. Тропинка в зимнем лесу Ясеневая аллея 13. Дуб и береза Вид на «широкую» поляну 14. Абрамовская посадка Калиновый луг 15. Лесные засечные массивы 16. Левый берег реки Воронки. Опушка Засеки 17. Березовая роща 18. Лесное пастбище 19. Деревня Грумант 20. Река Воронка возле деревни Грумант 21. Лесная дорога через «косую» поляну Вид на деревню Грумант 22. Весна в лесу. Дорога вдоль реки Воронки 23. Кучерская изба 24. Могила Л. Н. Толстого g51

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

sve će biti popeglano pre slanja rukovodite se merama (tamo gde nema mera, tražite mi ih), uzrast je okvirno dat!!! U paketu se nalaze: - 1. ljubičasti topić domaćeg proizvođača O!PHILIP: - piše vel.2, ali može do 4 god. - Pamuk - pazuh 28 (do 35), dužina (mereno sa bretelama) 21 cm mi nosili na moru samo par puta, preko kupaćeg - 2. siva suknja sa plavim: C&A marka vel.98, ali može do 5 god. - pojas do 30 cm – ima učkur, dužina 28,5 cm - 3. roze suknja - 4. roze majica sa leptirima holandske marke OKAY: - vel.116 - ramena 26 (do 35), rukavi 5/1 cm, pazuh 31-38 cm, dužina 39 cm, - ima malenu rupicu u donjem delu leđa sa leve strane (ne znam koliko se vidi na slikama jer je baš mala) - pamuk, malkice deblji materijal - 5. roze majica sa slikom mede: - italijanska proizvodnja - ramena 28 (do 38) cm, rukavi 10,5/3 cm, pazuh 34 (do 45) cm, dužina 43 - 6. svetloroze majica sa kragnom i imitacijom majice ispod marke C&A Palomino: - vel.116 - ramena 27,5 (do 33) cm, rukavi 11,5/4,5 cm, pazh 34 (do 40) cm, dužina (mereno bez kragne) 43 cm pamuk - 7. šarena haljina na bretele: - pazuh 19 cm (sa razvlačenjem do 38 cm), dužina (mereno bez bretela) 59 cm - bretele su podešavajuće - meni nepoznata marka BEST KIDS - na etiketi naznačena veličina 6 - 8. plava haljina na bretele nemačke marke TOPOLINO: - pazuh 25 (do 36) cm, dužina (mereno sa bretelama)59-60 cm - na etiketi naznačena veličina 116

Prodaje se sve zajedno u paketu, predmete ne razdvajam. 1. plava Nike haljina: - vel.110-116 - 3-5 god. - pamuk, maaaalkice deblji materijal - ramena oko 23 (sa razvlačenjem do oko 27) cm - kažem `oko` jer nema šavova na ramenima, rukavi oko 10/6 cm, pazuh 34 (do 40) cm, dužina (mereno bez kapuljače) 53 cm - original NIke 2. tunika u indijskom fazonu: - kupljena preko neta, ali nije bilo pošteno navedeno da ima oštećenja (na jednom rukavu se otkinula čipkica, na samoj ivici rukava + ima rupice na grudima od ušivanja + negde se izvukao konac, negde se zaparalo malo...), ako treba slikaću, inače preslatko stoji - ručni rad - otprlike za 3-6 god. 3. Okay siva haljina: - pamuk - holandska marka Okay - vel.104 piše, ali više odgovara uzrastu od 2-3 god. - ramena 24 (sa razvlačenjem do 29 cm), rukavi 5,5/4 cm, pazuh 30 (do 35) cm, dužina 50 cm 4. Benetton roze haljina sa kapuljačom: - pamuk - isečena etiketa sa veličinom - otprilike za 3-5 god. - ramena 24 (sa razvlačenjem do 28,5) cm, rukavi 10/3 cm, pazuh 31 (do 34) cm, dužina (mereno bez kapuljače) 55 cm 5. Okay karirana haljina: - pamuk - naznačena veličina 122, a mi kao haljinu nosili sa 3-4 god., a kao košulju sa 6-7 god. - ima dve malene rupice (biće uslikano ako treba), otprilike pozadi sa leve strane, u donjem delu, malkice se kao zaparalo, mi smo to malkice sanirali i ne vidi se toliko (jedva se vidi i kad je zumirano i kad se traži bukvalno to), ali eto prosto da kažem - ramena 26-28 cm, rukavi 11,5/3 cm, pazuh 32-33 cm, dužina (mereno bez kragne) 57 cm - pamuk - malkice tanji materijal 6. MEXX siva tunika sa kaišem: - pamuk - naznačena veličina: 3-4 god. - ramena 25 cm (sa razvlačenjem do 28-29 cm), rukavi 6/1,5 cm, pazuh 32 cm (do 39 cm), dužina 45-46 cm

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Sodoma i Gomora - u Sjedinjenim Državama poznati kao Posljednji dani Sodome i Gomore - epski je film DeLuxe Color iz 1962. godine koji se labavo temelji na biblijskom čitanju Sodome i Gomore. Film je bio francusko-talijansko-američka koprodukcija koju su napravili Pathé, SGC i Titanus. Režirao ga je Robert Aldrich, a producirali Maurizio Lodi-Fe, Goffredo Lombardo i Joseph E. Levine. Scenarij su napisali Giorgio Prosperi i Hugo Butler, a glazbenu notu skladao je Miklós Rózsa. Directed by Robert Aldrich Written by Giorgio Prosperi Hugo Butler Produced by Joseph E. Levine Maurizio Lodi-Fe Goffredo Lombardo Starring Stewart Granger Pier Angeli Anouk Aimée Stanley Baker Rossana Podestà Cinematography Alfio Contini Silvano Ippoliti Cyril J. Knowles Mario Montuori Edited by Mario Serandrei Peter Tanner Music by Miklós Rózsa Production companies Pathé SGC Titanus Distributed by 20th Century Fox Release date 4 October 1962 (Italy) 23 January 1963 (US) Running time 154 minutes Countries Italy France United States Language English Budget $4.5 million[1] Box office $2.5 million (US/ Canada)[2][3] 1,614,441 admissions (France) Stewart Granger as Lot Anouk Aimée as Queen Bera Pier Angeli as Ildith, Lot`s wife Stanley Baker as Prince Astaroth Rossana Podestà as Shuah Rik Battaglia as Melchior Giacomo Rossi-Stuart as Ishmael Scilla Gabel as Tamar Anthony Steffen as The Captain (as Antonio de Teffi) Gabriele Tinti as Lieutenant Enzo Fiermonte as Eber Daniele Vargas as Segur Claudia Mori as Maleb Feodor Chaliapin Jr. as Alabias Mitsuko Takara as Orphea Massimo Pietrobon as Isaac Mimmo Palmara as Arlok Liana Del Balzo as Rich Hebrew woman Francesco Tensi as 1st old man Andrea Tagliabue as Eber`s son Alice Kessler as Dancer Ellen Kessler as Dancer Originalan filmski plakat AdriaFilm

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Masakr u Rimu (talijanski: Rappresaglia) je talijanski ratni dramski film iz 1973. godine koji je režirao George Pan Cosmatos [1] o masakru u Ardeatinu koji se dogodio u ardeatinskim špiljama u Rimu, 24. ožujka 1944. godine, a Nijemci su ga počinili kao odmazdu nad partizanima. napad na SS policijsku pukovniju Bozen. [2] Film je zasnovan na knjizi Roberta Katza `Smrt u Rimu` iz 1967. godine. [3] Talijanski sud izrekao je producentu Carlu Pontiju i redatelju Cosmatosu šestomjesečnu uvjetnu kaznu za njihov film za koji je tvrdio da Papa Pio XII zna i nije učinio ništa po pogubljenju talijanskih talaca od strane Nijemaca. Optužbe su na kraju odbačene u žalbenom postupku. [4] Imena žrtava prikazana su u završnoj špici, za razliku od uloga i članova posade. Directed by George P. Cosmatos Written by Robert Katz (book) George P. Cosmatos Produced by Carlo Ponti Starring Richard Burton Marcello Mastroianni Cinematography Marcello Gatti Edited by Françoise Bonnot Music by Ennio Morricone Release date 4 October 1973 Running time 110 minutes Country Italy Language English Richard Burton as SS-Obersturmbannführer Herbert Kappler John Steiner as SS-Standartenführer Eugen Dollmann Anthony Steel as SS-Sturmbannführer Dr. Borante Domizlaff Brook Williams as SS-Hauptsturmführer Erich Priebke Dennis Burgess as SS-Sturmbannführer Hellmuth Dobbrick Anthony Dawson as SS-Brigadeführer Wilhelm Harster Luftwaffe officers Peter Vaughan as Field Marshal Albert Kesselring Leo McKern as Luftwaffe General Kurt Mälzer Italian fascists Guidarino Guidi as Interior Minister Guido Buffarini Guidi Renzo Montagnani as Police Chief `Questore` Pietro Caruso Vatican officials Marcello Mastroianni as Father Pietro Antonelli Robert Harris as Father Pancrazio Other characters Giancarlo Prete as Paolo Delia Boccardo as Elena Renzo Palmer as Giorgio Duilio Del Prete as Partisan Originalan filmski plakat Croatia Film

sve će biti popeglano pre slanja rukovodite se merama (tamo gde nema mera, tražite mi ih), uzrast je okvirno dat!!! - 1. ESPRIT sivo-plavi duks: - Piše 4-6 god., ali je više za 3-5 god. - Ramena 30 (do 34), rukav 33 /35, pazuh 34 (do 39 ), dužina 36 ************* - pamuk ******** - 2. Todor roze bluza: ramena 26 (do 29 cm), rukavi 30/23 cm, pazuh 33 (do 37) cm, dužina 36 cm pamuk ********** 3. Todor bluza boje kajsije: - piše vel.6, ali je znatno manja, mi nosili već sa 3 god. - na jednom dugmetu jedna latica se polomila (uslikaću posebno) i to je jedino oštećenje - ramena 26 cm (sa razvlačenjem do 35 cm), rukavi 35/27 cm, pazuh 34 (sa razvlačenjem do 43 cm), dužina 37-38 cm - 100 % pamuk *********** - 4. teksas haljina sa natpisom BARBIE: - nošena par puta - ista priča: dve ćerka, ovu haljinu je dobila mlađa, koja je prethodno već imala nasleđene stvari od starije....pa dok se obrne krug, dok dođe red na ovu haljinu....:) - pazuh 28 cm (do 31 cm), dužina cele (dakle, sa bretelama) 57-58 cm, - vel.2-4 god., mada na etiketi piše vel.11 što nije realno - 65% pamuk, 35% poliester - nije original Barbie, samo piše na grudima, mislim da je Mali knez u pitanju ********** - 5. jednodelna pidžama: pamuk domaća proizvodnja ima par rupica u gornjem delu (neprimetno je) uskoro mere *********** 6. roze bademantil: pamuk, naznačena veličina: 0-2 god. **** 7. belo-siva majica sa aplikacijom MIni Maus: domaća proizvodnja, pamuk, naznačena veličina 4, aplikacija popucala malo (greškom oprano na većoj temperaturi od dozvoljene) *********** 8. bela majica sa aplikacijom devojčice: Benetton, pamuk, izbledela i popucala aplikacija ********** 9. teksas jakna: - na etiketi piše vell.3A / 94 i odgovara uzrastu od oko 3 god. - ramena 34,55 (mereno do šavova), rukavi 32/24 cm, pazuh 35 cm, dužina (mereno bez kragne) 34 cm - 100% pamuk - u pitanju je malo tanji teksas **************** 10. zimska jakna nemačke marke Topolino: vel.92 (2 god.) trebalo bi je oprati, dugo stoji odložena ********** 11. zimska jakna nemačke marke Kiki&KOko: - spolja je u OK stanju sem što na jednom rukavu ima dve žute tačkice (biće uslikano ako treba), iznutra je i postava takođe u OK stanju, jedino u džepovima je postava rašivena, nama džepovi i nisu imali neku funkciju pa se i nismo trudili to da ušivamo - ramena 32 cm, rukavi 34/26 cm, dužina (bez kragne) 56 cm, pazuh 40 cm - fali kapuljača - vel.98 (3 god.) ******** 12. bež jakna marke Chicco: isekli etiketu sa veličinom, ali otprilike za 3-5 god. kapuljača se može skinuti rajsferšlus ne radi, trebalo bi ga zameniti sve stvari se prodaju zajedno u paketu, predmete ne razdvajam

Kao na slikama Retko Lepo je i za uramiti kada se rasklopi Piperi Pozivnice Zmajevo Пипери су једно од српских племена[1][2][3][4][5][6] која припадају групи брђанских племена у данашњој Црној Гори.[1] Пипери као племе и историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Тачан почетак настанка Пипера остаје и данас непознат. Први пут се спомињу у Млетачким списима средином 15. века, а као брдско племе у правом смислу те речи, попут Куча и Бјелопавлића, формирани око 16. века. Историја и прошлост племена је веома бурна, праћена многобројним биткама са Османлијама, те се за њих са правом сматра да су једно од најратоборнијих српских племена. Ту традицију су наставили и за време Другог светског рата, када велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, а треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Етимологија Реч `Пипер` потиче од латинске речи `piper` што значи `бибер`. Коришћење те речи се проширило из централне Италије у друге крајеве. Разлог томе јесте трговина Римљана са другим крајевима, па се јавља и у језику којим су говорили Романи, односно стари Власи у Далмацији у периоду Римског царства, а и у другим језицима попут грчког. Од исте основе, реч се нашла и у модерним данашњим језицима, попут немачког и албанског језика.[7] Осим тога, реч се налази и у старословенском језику у форми `пипру`.[8][9] Одатле, она је у форми `пипру`-`пипер` била веома рано заступљена код Јужних Словена на Балкану.[7] Постоји већи број топонима на Балкану, који имају у основи реч пипер. У Бугарској се код Дупнице и Бистрице налази место Пиперево, јужније од Софије, док је код Перника место Пиперка. У Бугарској се налази и место Пиперково је између Плевена и Руса. У Северној Македонији постоје места Пиперево, између Штипа, Струмице и Кавадарца, као и истоимено место североисточно од Струмице, те и место Пиперка на тромеђи Северне Македоније, Бугарске и Грчке.[7] Није јасно да ли су у вези, или ако јесу, каквој, ови топоними са племеном Пипера, али постоје предања из племена Пипера или сродних братстава која говоре о доласку из старе Србије. Код Срба се током прошлости то име појављивало, па су у повељама црногорског владара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру из 1485. и 1489. године споменути Михаило Пипер и Вук Пиперовић, а за њих није сигурно да ли су у вези са братством Пипера из Брда око којег је настало племе Пипера.[7] Такође, у области где је Доброско село у северном делу Горњег Цеклина, постојала је област Пиперовина и у Доброској жупи село Пипери, одакле су претходно споменуте личности.[10] Историчар Ристо Ковијанић наводи у которским документима и Николу Остојину Пипера из 1445. године који је споменут да је из Зете, а вероватно се ради управо о претходном селу.[10] Он такође наводи да се у которским документима из 1398. године се може наћи и помен Радослава Михаилова Пипера, а у дубровачким изворима из 1285. године и Владо Пипер, али да је непознато јесу ли они у сродству са претходним особама, мада оставља то за могућност због блискости локација појављивања.[10] Оно што се зна, јесте да се ради о личностима Пиперима сродним онима или из самог Горњег Цеклина. Осим тога, у српским народним песмама се среће име Пиперевка, у Херцеговини се може срести презиме Пиперац, а у Босни и место Пипери (Лопаре).[7] На основу свега наведеног, могу се поставити два разматрања како је племе добило име Пипери, а и како се лично име Пипер појавило у тим крајевима. Прво разматрање јесте да је име племена добијено од старих Влаха који су тамо живели пре доласка Словена у те крајеве. Овакву позицију заступају историчари попут Бранислава Ђурђева, који свој став базирају на чињеници да је реч пипер пореклом латинска реч, те да је могла бити добијена од старих Влаха.[2] Та теорија је према етнологу Јовану Ердељановићу мање вероватна зато што у нису забележени никакви топоними, нити лична имена везана за реч пипер, код староседелаца. Додатно, у албанском језику који је доста речи преузео од старих Влаха и латинског, а и код Албанаца уопште нема никаквог географског топонима, нити имена од те основе или у тој форми у средњем веку.[7] По другом разматрању које заступају историчари и етнолози попут Ердељановића, лично име Пипер је већ постојало код Јужних Словена, наслеђено из старословенског, те је као име дошло у област племена Пипера доласком Словена, што је због горе наведених ствари према Ердељановићу чини највероватнијом.[7] Име племена или места је вероватно добијено из тог личног имена.[7] Територија Кањон Мораче недалеко од Подгорице Пипери као једно од брђанских племена и као историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Територија највише иде уз Морачу, те се са источне стране Мораче граничи са суседним племенима Братоножићима и Кучима, на северу са племеном Ровци, на западу са Бјелопавлићима, а на југу ка Спужу и Подгорици. Од области и већих насеља могу се истаћи Сеоца, Завала, Стијена, Радовче, Потпеће, Свиба, Радећа, Рогами, Црнци, Баћи, Ријека, Ожеге, Близна, Мрке и друга. То су углавном била стална или полустална насеља, која су последица слободнијег начина живота и зато су доста разбијеног типа. Код Пипера, појам `кућа` је означавао не само један дом или како се често назива и `дим` (огњиште), већ некад и више домова груписаних у једном мањем месту.[11] Међу природним целинама се истиче област названа Пиперска гора која се може поделити на јужни део између села Радовча и села Расловића и северни део који иде у планине. Њен спомен се налази и у народним песмама записаним у Његошевом делу Огледало српско. Пиперска гора је кречњачки красни предео са разноврсним појавама краста и пространим стеновитим површинама. Јужнији део ка Зети има више зеленила са шумарцима и виноградима.[11] Уређење и организација Као и код осталих племена, код Пипера мање самоуправне јединице јесу катуни и села.[2][12] Ипак, у периоду 15. века, постојала је на територији Пипера и Лушка жупа, коју су формирали Лужани,[2][10] старо српско становништво словенског порекла у том делу и који припадају старијем слоју Пипера.[13] Она је споменута и у делу Летопис Попа Дукљанина као једна од девет жупа на територији Зете.[2] Што се тиче катуна, они су настали под утицајем географије и номадског начина живота, а наслеђени од староседелаца Влаха. Може се рећи да су се они у 15. веку потпуно утопили у сеоску организацију, те 1485. године област Пипера уопште не разликује много од кнежине у данашњој Србији која је у то време такође почела да се развија.[2] Родовска структура у то време није била развијена, и тек нешто касније се почиње да се јавља и започиње процес сложен процес саплемењавања и формирања правих племена у каснијем смислу те речи.[2] Порекло племенске организације Постоје различити видови на то зашто су се формирала српска племена као таква, односно да ли је то преузето из самих Словена који су дошли у те просторе, или је племенска организација из 16. века више последица преузимања формације од несловенског становништва. Из раније српске историографије, етнолози попут Јована Ердељановића су сматрали да је на формирање такве племенске организације највише утицало становништво словенског порекла који су као племена дошли на Балкан. Племена су била формирана, како због тога, тако и због природних одлика терена због којег је било повољније сточарство и формирање мањих организација. Та организација се током времена изгубила захваљујући формираним средњовековним српским државама, да би се касније приликом пада тих држава та организација поново вратила, али у измењеној форми у виду данашњих племена.[14] Слично виђење има и познати српски научник и утемељивач српске географије Јован Цвијић.[4] Ипак, он указује на то да племена која су споменута у млетачким документима са почетак 15. века, међу којима и Пипери, нису иста као племена након турских освајања, већ да је ипак дошло до одређених промена захваљујући српским досељеницима из различитих крајева, као и другачијих услова.[4] Та стара племена су се претворила у језгра за новија, чиме су се на њих додала и многобројна братства досељеника. Некад је то новије становништво, било околно или досељено другде, постало већина, па су се нека мања племена попут Крича утопила у већа, попут Дробњака. Са друге стране, некада су та старија племена имала снажније језгро које је успело да се одржи, те је име племена остало сачувано и после, као што је био случај код Пипера.[4] Иако првобитне племенске организације у виду оне код старих племена попут Лужана, готово да нема у периоду 15. века ван територија Црне Горе и Херцеговине, ипак постоје изузеци попут Брсјака и других словенских племена спомињаним на простору данашње Северне Македоније. На овај начин, Ердељановић закључује да су већи утицај ипак имали Словени и да је племенска организација настала крајем 16. века њихова.[4] Са друге стране, историчари попут Бранислава Ђурђева сматрају да је племенска организација из 16. века па надаље, више последица утицаја старих Влаха и катуна по којима су били познати. Словенима, који су због терена били принуђени да се баве сточарством, је лакше било да приме већ постојећи вид организације који су имали стари Власи. Осим тога, споменута племена из млетачких докумената 15. века нису права племена у смислу организације, већ она то постају касније.[2] За ово су везана и питања за етнички идентитет, на који су племена као организације имала доста утицаја. Кључно за то јесте када су стари Власи престали да буду етничка категорија и утопили се у српски корпус, односно да ли је до тога дошло још за време Немањићке државе или раније, или је до тога дошло управо у време османских освајања и формирања племенске организације каква су имала српска брдска племена из тог периода па надаље. О овоме ће бити више речи даље у чланку. Племенска организација код Пипера За почетак формирања племена Пипера од великог значаја су пописи из 15. века, а међу њима и споменути турски дефтери из 1485. и 1497. године. Праћењем тих пописа, види се да одлике жупске организације почињу да се губе крајем 15. века и да благо теже ка катунској, за време османских освајања. Ово се дешавало и поред тога што се организација нахије Пипера под Османлијама у почетку окретала ка сеоској. Може се рећи да се катунска организација у том периоду, донекле, утопила у сеоску. Пре 1455. године, и стари Пипери Лужани и стари Пипери влашког порекла имају веома мале разлике, како у територијалној организацији, тако и у социолошким категорији, јер су обе групе потпале под лушком организацијом. По пописима из тог периода, види се да су Лужани били доминантни у селима Копиљ, Црнци и Сеоца. Лушка жупа која је била доминантна до 1455. године, већ 1460. године прима одлике катуна, а ипак 1485. године постоје још увек јасно истакнута села и недовољно развијена родовска организација. Ово је од посебног значаја, јер је, по социолошкој категорији, односно доминантном занату сточарству, ова област сматра влашком нахијом. Из дефтера из 1485. године, спомињу се домаће спахије, хришћани, које су Османлије оставили да убирају порез у својим селима. Те спахије су Божидар Вукотин, Радул Вукашинов и Вук Ђурђев. У дефтеру из 1497. године, ствари се мењају. Прво што се истиче јесте доста већи број становника, што говори да се радило о придошлом становништву, односно новијем слоју Пипера у народу познат као Лутовци, који је дошао из Братоножића. Из њихових личних имена која су доминантно српска или православна у српској верзији, као и српског језика, може се закључити да се ради о носиоцима српског идентитета.[2] Поједина села која су била пуста, попут Лушке жупе која је као таква, уписана 1485. године као празна, сада су поново постала пуна. Територијална организација се изменила, па су поједина места и области које су 1485. године пописане одвојено, сада су припојене Пиперима. Тако се катун Бушати (не треба мешати са истоименим код Скадра) из долине Зете, код Подгорице, нашао на рубном подручју у оквиру области Пипера. Села и катуни који се у том дефтеру спомињу, су Лушка жупа, Дрезга, Добрико, Мрке, Златичиште, Бјелице, Дуга, Брестица, Ријечица, Страхалићи, Морачица, Букумири, Бушати, Радушев до и Дреновица. Из ова два дефтера се види да су крајем 15. века биле сједињене територије Братоножића и Пипера. На то указује и спомињање у њима пиперског војводе Милице Ђуркова, који је био из Лутова.[2] Како се из дефтера из 1485. године организација огледа у слабљењу жупе, 1497. године у добијању катуна, тако се 1570. године бележи формирана племенска управа какву знамо. У дефтеру за Скадарски санџак из 1570. године се види да су Пипери попримили родовски облик организације. У њему стоји да је раја масовно одбила да се попише, а да су кнезови пристали да плаћају одсјечком. Споменута су села Гојсалићи, Ђурковица, Мрке, Црнци, Петровићи, Николићи, Павличићи, Гостићи и друга.[2] Управа од 16. века па надаље, је била слична је оној код Куча. Поред војводе, племеном су управљали главари из снажнијих братстава, а некада су имали и кнежеве до 19. века. Титула кнеза је више била у форми титуле, него стварне власти. Највећу власт у племену је имала скупштина или збор, који се састајао на Бјелоглаву код села Радећа, код више пута обнављане цркве Св. Николе. Збор се сазивао тако што би главари у сваком селу из мале пушке пуцали у вис и узвикнули `Ко је Пипер, на Бјелоглав!`. Тамо су се решавала питања о ратовању, мирењу завађених припадника племена, решавању проблема везаних за крађе и остало. Такође, већа братства су имала своја зборна места или сједнике на којима су се састајали ради решавања питања везаних за њихово братство, а некад и зарад свечаности и забаве.[12] Историја Пипери као племе имају дугу историју. Праћењем њихове историје се може видети како су се иначе српска племена формирала, односно како се долазило до племенске организације. Оно по чему Пипери донекле одступају од појединих других племена јесте терен на коме је била формирана Лушка жупа, то јест, жупска формација је била доста снажно присутна. Она је обухватала већински становништво словенског порекла, али је утопила донекле у ратаре и становништво несловенског порекла. Османским освајањима простора те и доласком новијег слоја становништва, нестаје лушка жупа и почиње прелаз ка катунима, а након тога ка племенској организацији.[2] По пописима се још и у то време види да доминирају српска и хришћанска имена, док других има у траговима, да је говорни језик био српски, а једина вера забележена још и у 15. веку је била српска православна, како код старијег, тако и код придошлог слоја становништва код кога је то било и израженије.[2][12] Као племе, Пипери су се показали као веома ратоборни што се види по њиховом учешћу у многим биткама. Узрок овога су били веома тешки услови живота, жеља за слободом и нетрпељивост према османској управи ових крајева. Касније, преласком у новије државе, Црну Гору, а касније Југославију, племенска организација губи на значају и полако нестаје. Предплеменски период и прелазак на племенску организацију Рушевине старог града Дукље код Рогама у Пиперима, Подгорица Што се тиче периода пре и у време доласка Словена на Балкан, а тиме и Срба, око 6. и 7. века, оно што је сигурно јесте то да су на овим просторима живели староседеоци који су били илирско-романско становништво, називано Власима. О томе сведоче многи топоними, који су пред-словенског порекла, а преузети су од језика који се у тим крајевима говорио, а то укључује и латински и задржали се и до данас: Матаруге, Рогаме, Баћи, Мажђап, Дука, Бањаестра (познато код Пипера и као Бољесестра) и други.[1][2] Ко су били ти староседеоци сведоче и топоними попут Влашке Драче код Стијене, а и на основу извора и података о тим крајевима лако се закључује да се ради о народу које су Словени назвали Власима.[1] Влашке термине и топониме су преузели Срби из крајева Дукље, а самим тиме и у Пиперима, али и Албанци ка Скадру који је у близини и северној Албанији уопште. Тако се мали број топонима са ових простора, попут назива села Рогами, у мало измењеној форми могу наћи у мањем броју и у околним деловима, као и данашњој северној Албанији. Оно што треба имати у виду јесте то да се у близини Пипера налазио стари град Дукља, односно Диоклеја, што објашњава порекло тих топонима.[1] Ипак, терен и мали број тих топонима указује на то да Влаха уопште није било много у тим крајевима, те да су они за време доласка Словена били слабо насељени.[1] Што се тиче старих Срба који су долазили у те крајеве за време насељавања Срба на Балкан, јасно је да нису дошли у једном великом таласу, већ су насељавали те крајеве постепено. О њиховом присуству сведочи велики број словенских топонима, везаних за насеља за која се зна да су доста стара и првобитно припадала старијем слоју Пипера, а међу којима су Потпећ, Завала, Свиба, Радећа, Близна и друга. Такође, о њима сведочи и споменута формирана Лушка жупа.[1] Слојеви словенског и несловенског порекла Власи су се током времена у територијама српских држава постепено утапали у српску културу и асимиловали се са већинским становништвом словенског порекла. Након тога, Власи нестају као страни етнички идентитет. Ова појава је била присутна и код других балканских народа, попут Бугара. Када је дошло до нестанка влашког идентитета као страног етничког елемента, зависи од области и територије, као и других фактора, али о томе постоје различита мишљења. Док је углавном заступљено мишљење у српској историографији, као код Јована Ердељановића[1], Јована Цвијића, Бранислава Ђурђева и других, да је до тога дошло веома рано у време управе Немањића или чак и пре, постоје и мишљења попут Симе Ћирковића да се то десило тек у време или након османских освајања простора Балкана.[15] По првом виђењу доста заступљеном у српској и делу западне историографије, термин Влах се постепено у многим областима пренео са етничког, на социолошку категорију у виду сточара још у време владавине Немањића. То се десило због потпуног утапања старих Влаха у српску културу, односно прихватањем језика и имена, као и обичаја, а и српске православне вере, по чему су изгубили главне карактеристике страног етничког елемента по чему би се разликовали од околине.[1][2][15][16] По Ћирковићевом виђењу, а и у једном делу западне историографије, Влах је остао као етничка одредница и поред утапања у српску културу за време Немањића, још увек је био страни етнички елемент због другог сталешког положаја (сточари). Тиме је био издвојен од Срба који су углавном били ратари. Овиме Власи, иако остају издвојени, ипак због исте културе нису више етничка група у правом смислу. Тако је било све док османска освајања нису задесила просторе и урушила тадашњи феудални систем и увела свој који се више фокусирао на веру, чиме је дошло до стапања православних Влаха у Србе. То је довело до већих промена укључујући и формирања племенске организације из 15. и 16. века чиме су се Власи брзо изгубили као страни етнички елемент и измешали са словенским становништвом, прихватајући српски. Ово је текло различитим током у зависности од простора на коме се дешавало и утицаја разноврсних елемената попут цркве која је тада била носилац културе, сегрегације словенског и несловенског становништва и слично. То није било ограничено само на Србе, већ и друге словенске балканске народе.[15] Ипак,ово постаје донекле проблематично када се из ове перспективе посматрају мали простори попут Брда и Зете на територији данашње Црне Горе. Ту је такво издвајање било теже, и те се асимилација вероватно десила раније још у крајем периода управе Немањића.[2] Такође, огроман број топонима у Пиперима је доминантно словенског порекла, што сведочи о томе да је српски идентитет био укорењен у тим просторима пре Османских освајања.[1] Осим тога, у време Немањића се развија српски феудални састав у коме је Власима препуштено сточарство, као и други послови те је свако ко би се бавио тиме био влах по сталежу. Такође, када су првобитно били издвојена етничка група у раном средњем веку, не треба заборавити и чињеницу да је до тог стапања могло доћи само ако је у тим просторима било већинских Словена у које се несловенско становништво могло утопити, као и да је то текло различитим периодима на различитим просторима. У сваком случају, било да се то десило у време српских средњовековних држава или у време османских освајања тих простора у 15. веку па надаље, Власи су се као страни етнички елемент утопили у суседно словенско становништво чиме престају бити други етнички елемент. Од тада, термин `Влах` се на српским просторима користи као синоним за Србе.[2][15][16] Словенско становништво ових крајева чинили су Лужани. Они су представљали бројно старије српско становништво које се касније постепеним слабљењем српске управе и нестанком жупске формације утопило у околно становништво и формирало племена попут Пипера и Бјелопавлића.[1][2][10] Код Пипера, асимиловањем старих Влаха од стране старих Срба настаје старији слој Пипера.[1][2] Та асимилација се десила рано захваљујући већ формираном српском идентитету, јаком српском културном утицају и позицији усред Зете, као и присутности бројнијег становништва словенског порекла, као и формиране лушке жупе, а о њој сведоче пописи из 15. века и раније, и топоними где се види да су становници великом већином носиоци српског, односно словенског идентитета.[1][2] Катуни у Горњој Зети средином XV века - простор Пипера, Лужана и Рогама ће касније чинити племе Пипера Рани помени Пипера Пипери се први пут спомињу у Млетачким документима почетком 15. века. Тада још нису формирали племенску организацију какву познајемо из каснијег периода. Према Константину Јиречеку, Пипери се спомињу први пут 1416. године у Скадарском земљишнику.[17] Историчар Бранислав Ђурђев је указао да је то непосредан спомен, те да се ради о досељенику из Пипера у скадарској области.[2] Један од спомена јесте из 1455. године у српском православном манастиру Врањина, између Млечана са Стефаном Црнојевићем и народом горње Зете који је прихватио његову управу.[10] Ту се осим Куча спомињу и Пипери под тим именом, а један од захтева упућеним Млечанима и Стефану Црнојевићу је био да им свештенство не може бити католичко, него да им се остави православно.[3][18] На основу тога, закључује се да су Пипери још у то време били православци.[14] Први спомен Пипера код Дубровчана јесте онај из 1444. године у коме су споменули напад Пипера, Бјелопавлића и Васојевића, под вођством два Бјелопавлића Радосава Димитровића и Радоње Ружића, убили и опљачкали једног Дубровачког трговца.[10] Нажалост, због недостатака историјских списа из ранијих периода, остаје непознато када су се Пипери као племе тачно формирали.[14] Ипак, оно што јесте познато је да се одлике племенске организације стичу крајем 15. века и негде у току 16. века Пипери постају потпуно формирано племе.[2] Крајем 15. века, територије Пипера заузимају Османлије. Према Ђурђеву, Пипери још увек нису попримили пуну племенску организацију какву познајемо у 16. веку. Тада је на месту Пипера и Братоножића формирана Пиперска нахија. Становништво се делило по томе ко им је казнец, словенска титула коју носи особа задужена за прикупљање пореза и дажбина, што се може видети из пописа 1497. године.[2] Према Ердељановићу, Пипери још увек нису били обједињена територија, али са тиме се не слаже Ђурђев који указује да су 1485. године Пипери према историјским изворима из тог периода, попут турских дефтера, већ били сједињена територија која је обухватала и територију Братоножића.[2] Крајем 15. и почетком 16. века почиње насељавање српских досељеника у Пипере из других крајева, чиме се стари Пипери као братство, односно старији слој са братствима попут старих Пипера, Мугоша, Лужана и других, утапају у новији или делом истискују. Тако се формира многобројнији новији слој Пипера који надјачава старији. Ти досељеници углавном имају по народном предању заједничко порекло, о чему ће бити речи у делу код родова.[2][19] У турским дефтерима од 15. века па надаље, се види да је говорни језик у тој области српски, а да доминирају поред хришћанских, и српска имена и веома мало оних несловенског порекла, а вера српска православна. Из њих се види и да је досељено становништво имало доминантно имена словенског порекла или православна у словенској верзији. У споменутом турском дефтеру из 1497. године се спомињу следеће личности као казнеци или спахије у својим селима: Божидар, син Вукотин; Божидар, син Дабижинов; Ђуро, син Лекин; Петар, син Ников; Радич, син Гомњенов; Нико, син Радешинов; Пешко, син Радешинов; Радич, син Рашков; Радул, син Вукашинов; Дабко, син Вукашинов; Вук, син Ђурђев; Ђуро, син Лијев (Илијев); Радич, син Лазаров; Никац, син Пајшин; Вук, син Никин.[2] Племенски период до Првог светског рата Већ током 16. века започињу местимични сукоби између Пипера и Османлија, а један је опеван и у песми Пиперски бој са Тахир-Пашом. Разлог тих борби је био одбијање плаћања харача од стране Пипера.[12][20] У периоду 16. века, Пипери у потпуности добијају одлике племенског уређења.[2] Као што је већ речено, у великом делу српске и једном делу западне историографије установљено је да је, већ тада становништво несловенског порекла добило српски идентитет. Ово је јасно на основу доминантних српских личних имена и језику из споменутих османских дефтера крајем 15. века. По виђењу Ћирковића, захваљујући бољим условима за сточарство и већ формираним катунима, као и османској управи, до потпуног мешања становништва словенског и несловенског порекла долази тек у време самог формирања племена.[2][15] Треба навести и да се у дефтеру Скадарског санџака из 1570. године је забележено да је раја у Пиперима масовно одбила да се попише.[2] Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару 1595. године, испровоцирало је православне Србе широм Османског царства. Појачана је активност ускока из Аустрије, а у периоду 1596. и 1597. године, на подручју данашње Црне Горе и Херцеговине избија устанак Срба под вођством војводе Грдана из данашњег Никшића. Побуна је избила у Бјелопавлићима и проширила се на стару Херцеговину, где су јој се придружила многа племена попут Дробњака, Пивљана и других.[21] Због овога и због погрешно пренесене вести да је османски султан Мехмед III погинуо у битки код Егера 1596. године, према Млечанину Лазару Соранцу (Lazzaro Soranzo), у побуну улазе и Пипери, Кучи, те и католички Клименти.[22] Два српска калуђера упућена у Рим 1597. год. излагала су на папској курији српску прошлост, те су предлагали папи да пошаље војску са којом би кренули у ослобађање Срба на простору данашње Црне Горе, као и да постави Србима једног човека, хришћанина, који би управљао њима. Како устанак није био добро организован, те је више представљао низ местимичних побуна и сукоба, као и због недостатка помоћи из хришћанских земаља, Османлије су га веома лако угушиле.[23] Ипак, после овога побуне Срба не престају. Године 1609, против Османлија избијају побуне у северној Албанији, чиме се придружују и суседна српска племена Пипери, Кучи и Бјелопавлићи, али и он, и поред одређених неуспеха Османлија, бива брзо угушен.[21][24] Због поновних побуна Пипера, Бјелопавлића и других Брђана, Османлије сакупљају велику војску од 40,000 људи и нападају споменута племена, приликом чега су она тешко страдала.[21][24] Ипак, ни овај напад није успео да у потпуности умири Пипере и друге Брђане, те су они спорадично дизали побуне све до периода пред Кандијски рат половином 17. века.[24] Говорећи о Србима, као народу који живи од Арбаније до Дунава, споменути Лазар Соранцо 1599. године наводи за племена у Зети да су српска, а међу њима набраја Пипере, Куче, Бјелопавлиће и племена на подручју Плава, али и католичке Клименте.[25][26] Више детаља о самим племенима даје Которанин Маријан Болица (Mariano Bolizza), који 1614. године у свом документу Извештај и опис Скадарског санџака наводи Пипере као српско православно племе, чији вођа је Радослав Божидаров.[2][27] У току периода под османском окупацијом, осим сукоба са Османлијама, умели су да се дешавају и мањи окршаји између и унутар самих српских племена.[4] Године 1658, под утицајем Млетачке републике, Пипери, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Клименти, Хоти и Груда формирају такозвани Алај Барјак, односно савез тих седморо племена са Млетачком републиком против Османског царства.[28] Нешто касније, побуне против Османлија избијају у Пиперима, Ровцима, Бјелопавлићима, Братоножићима, Кучима и Васојевићима.[29] Млечани пружају подршку Црногорцима и Брђанима и касније, све док их Османлије нису поразиле и избациле из Старе Црне Горе.[24] У то време, скадарски паша Сулејман средином јула 1691. године, скупа знатну војску и напада Пипере и Бјелопавлиће, али се напад завршава поразом пашине војске.[24] Током 18. и 19. века, Пипери као једно од најратоборнијих брдских племена, воде многобројне битке против Османлија. У историји је познато више битака у којима су учествовали Пипери против турских везира међу којима су битке: против Осман-паше 1732, против Махмут-паше 1788, против Махмут-паше, битка на Мартинићима 1796, против Тахир-паше, око 1810. Због тога су опевани у бројним народним епским песама, међу којима су неке и у Његошевом делу Огледало српско. У писму послатом Русима из 1789. године које су саставили представници брдских племена, међу којима су били и Пипери, записано је да су сви они Брђани и српски кланови, односно племена, са православном вероисповести. Ово је био у складу са тадашњим виђењем, по чему су се Брђани раздвајали од Црногораца са подручја старе Црне Горе.[30] Машан Божовић Након битке на Мартинићима из 1796. године, Пипери и Бјелопавлићи улазе у састав Црне Горе. Касније, 1847. године долазе у жесток сукоб са Данилом због његовог сламања племенске аутономије, те су у јулу 1854. године Пипери, Кучи и Бјелопавлићи себе прогласили независност. Ипак, књаз Данило је успео да угуши њихову побуну.[31] Упоредо са борбама у Србији за време Првог српског устанка, брдска племена су започела нападе на Османлије на територији данашње Црне Горе. Због активног учешћа, многе племенске војводе су добиле од вожда Карађорђа Петровића барјаке. Међу њима су биле и Пипери Тодор Перишин Аћимић и Токо Павићев Божовић са Стијене.[32] У књажевини Црној Гори, Пипери су имали своје сенаторе попут чувеног Јола Пилетића. Активно су учествовали у војсци те земље и заузимали добре положаје. У то време, велики српски правник из Цавтата Валтазар Богишић је обилазио брдска племена са циљем да прикупи информације о правним обичајима које би му служиле за доношење његовог Општега имовинског законика за Црну Гору из 1888. године. Његов информатор у Пиперима је био сенатор Јоле Пилетић.[33] У периоду до 19. века, али и надаље, због веома лоших економских услова и сталних сукоба са Османлијама, доста Пипера се расељава у Србију и Босну. Неке од тих исељених породица су дале познате личности и војне заповеднике, међу којима је и Узун Мирко Апостоловић коме су се преци управо из Пипера доселили у Руднички крај, а касније у околину Београда.[34][35] Такође, по предању Рајића из Гледића и из Гуче, рођацима Рајића из Страгара, позната породица Рајић која се у Шумадију доселила из Нове Вароши, је претходно дошла из Пипера веома рано, још током 17. века. Од њих, конкретно Рајића из Страгара, потичу Танаско Рајић, Карађорђев барјактар из Првог српског устанка и командант у Другом српском устанку, као и познати српски песник Велимир Рајић из 19. века.[36] Средином 18. века се из Пипера у Шумадију досељавају преци данашњих Вујића из Липовца, потомци Дмитра Петровића Пипера, одакле је и чувени гуслар Живан Вујић (20. век).[36] Јоле Пилетић Мијајло Вучинић Међуратни период и Други светски рат У периоду до Првог светског рата, дали су већи број истакнутих личности попут Мијајла Вучинића[37] који је био дивизијар, гувернер, војвода и судија, Машана Божовића који је био председник општине Цетиње, и Јола Пилетића, сердара и народног хероја, који је због сукоба са црногорским краљем Николом I Петровић напустио Црну Гору и отишао у Ниш. Пред крај Првог светског рата, након Подгоричке скупштине, у Црној Гори избија Божићна побуна. То је био сукоб између ткз. Бјелаша, присталица уједињења Црне Горе са Србијом под влашћу династије Карађорђевића и Зеленаша који су били противници таквог уједињења. Како су Пипери били веома окренути војсци и династији Петровић, велики број Пипера се нашао на страни Зеленаша. Након престанка побуне, већи део њих ће постати присталице Комунистичке партије.[38] За ширење подршке Комунистичкој партији у периоду 1927. године и даље у, Пиперима био је одговоран будући народни херој, Иван Милутиновић.[39] Што се тиче периода Краљевине Југославије, сем политичара и војних лица, Пипери су имали и своје чланове у спорту. Међу њима је и фудбалер Милан Бецић, који је играо за клубове по Југославији и репрезентацију Југославије, а затим играо за клубове по Француској и Швајцарској.[40] За време Другог светског рата, велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, где треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Већи број Пипера је подржавао Партизане.[41] Мањи број је припадао Југословенској војсци у отаџбини, углавном уз четнике Баје Станишића. Дешавало се да се исте породице поделе у ове две групације. Пипери су дали велики број истакнутих припадника Народноослободилачке борбе и народних хероја попут Ивана Милутиновића, Арса и Блаже Јовановића, Саве Брковића, Владимира Владе Ћетковића и многих других. Неки од њих, попут Божа Љумовића, су касније прихватили Резолуцију Информбироа, након чега су завршили на Голом отоку,[42] док је Арсо Јовановић, први начелник Генералштаба Југословенске армије након њеног прихватања покушао да побегне у Румунију те је убијен на граници.[43] Међу комунистима треба истаћи и Др Вукашина Марковића, учесник Октобарске револуције и близак сарадник и пријатељ Владимира Лењина. Рођен је у Стијенама Пиперским 1874. године.[44] На челу припадника Југословенске војске у отаџбини у Пиперима је био Јовица Бољевић, а међу њима треба истаћи Саво Божовића, Милована Бешића, Павла Бешића који је био бивши председник општине и Ђорђија Бецића, пешадијског капетана Пипера, који је са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем погинуо на Острогу у нападу Партизана 1943. године.[45][46] Пиперска братства и родови Пипере чине многобројна братства са разгранатим родовима. Као што је већ речено, Пипери се могу поделити на старији слој мешовито словенско-влашког порекла и новији бројнији слој придошао из Братоножића, са којима су Пипери веома блиски.[2][19] И поред мањег броја старовлашких топонима, у свим пописима масовно преовладавају словенска имена.[2][19] Као што је споменуто, постоји могућност да су лично име Пипер(и) донели Јужни Словени који су дошли у те крајеве, јер је код њих то име било распрострањено, а код староседелаца тада није забележено. Племе као формација се јавља тек после доласка Срба у те крајеве.[19] Елементи племена се јављају формирањем катуна у време када су Османлије заузеле те просторе, а потпуне одлике родовске организације и после племена се јављају у 16. веку.[2] Постоје различита народна предања о настанку Пипера. По једној верзији, оснивач племена је особа по имену војвода Пипо, брат Васојев, оснивача Васојевића.[19][47] Код појединих племена, предање говори да је тај заједнички њихов предак дошао из Херцеговине.[47] Постоје многобројне верзије овог предања, у коме се често укључују и друга племена попут Озринића који су од Озра, брата Пиповог, а дешава се да су у та предања укључена и поједина албанска племена попут Хота и Краснића. И она такође имају предања о заједничком пореклу, али укључују потпуно друга племена и имена, а упућују и на потпуно друго порекло тог претка.[47] Ипак, ова народна предања су веома непоуздана, а могуће је да се ради о измешаним предањима старијег становништва тих крајева.[47] Између осталог, поједина генетска истраживања су утврдила да већина ових предања суштински нису могућа, самим тиме и нетачна, те да се радило о накнадном орођавању породица из тих крајева, током периода саплемењавања.[47] Споменути старији слој чине стари Срби Лужани и друге групе, као и групе старовлашког порекла које су асимиловане и у 15. веку потпуно стопљене са Србима.[13] Међу њима су стари Пипери, Рогамљани, споменути Лужани, Мрке, Новичани, Мугоше и други. Током 15. века су на том подручју они јасно формирани у катуне, али у виду дружина, из којих ће се касније ф

434 Stanje kao na fotografijama! Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazila se nekada na uglu ulica Kralja Milana i Balkanske; to je sada na uglu Terazija i Balkanske ulice. Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga.[1] Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750.000 dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović. Gradnja palate je otpočela u proleće 1905. godine, a svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Direktor Srpskog brodarskog društva Svetozar Vukadinović, koji je bio vlasnik gostionice Velika Srbija na Terazijama, otputovao je u Rusiju, u kojoj je ranije bio emigrant,[2] da nađe osiguravajuće društvo koje će na njegovom imanju da izgradi velelepno zdanje. Glavni direktor društva Rosija Roman Ivanovič Poicl je pristao na Vukadinovićevu ideju. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva Rosija bio je raspisan oktobra 1904. godine.[3] Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva Rosija odlučila se za Ilkićev projekat.[4] U zgradi na sprat, koja je tu ranije stajala, postojali su, sa strane Terazija, bakalska radnja sa delikatesima, u sredini je bila mala duvandžinica a na uglu do Balkanske kafana `Velika Srbija`. Lokacija je smatrana najlepšom u gradu ali i teškom za gradnju: prilikom kopanja temelja se naišlo na `naslage nepropustljive ilovače i na vodu`. Za vodu se mislilo da potiče od `zaostale žice nekog starog vodovoda`, kasnije je izvirala u betonskom podrumu i dalje se slivala propustima.[5] Gradnja palate je počela u martu 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje.[6] Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena. Zgrada je zidana u stilu secesije. Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.U aprilu 1941. bila je jako oštećena bombardovanjem. Zgrada hotela Moskva[7] dostigla je visok stepen stilske emancipacije ovog perioda i približila se postavkama moderne arhitekture. Zidna platna oslobođena su horizontalnih podeonih venaca, plastike oko otvora, lizena i pilastera. Upotreba mermera, keramičkih pločica i fajansa za oplatu fasade označilo je prihvatanje secesijskih postavki o upotrebi novih, plemenitih i trajnijih materijala. Većim delom slobodne površine fasada obložene su zelenim keramičkim pločicama po čemu zgrada spada među retke u Beogradu sa hromatskom fasadom. Preokret u beogradskoj secesiji obeležila je zgrada osiguravajućeg društva Rosija, hotel Moskva. Otvaranje Svečano otvaranje je izvedeno iz dva dela. 14. januara 1908. godine uz dvorski orkestar, kralj Petar I Karađorđević je otvorio palatu Rosiju sa gostionicom Moskva. Svečano otvaranje i veselje obavljena su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. U palati Rosija je bio smešten hotel, kafana, restoran, stanovi za rentu i kancelarije beogradske filijale osiguravajućeg društva Rosija, za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović. Izgradnja palate Rosija bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Kraljevini Srbiji, što nije bilo po volji ostalim velikim silama. Osiguravajuće društvo „Rosija” prodalo je zgradu Građanskoj banci septembra 1921. za 11,5 miliona dinara - kuriozitet je da je na akt o prodaji moralo biti prilepljeno 6.500 taksenih markica od po 100 dinara, na 65 tabaka.[8] Građanska banka je bila fuzionisana sa Jugoslovenskom trgovačkom u Ujedinjenu banku, koja je prodala imanje (banka je pala u novembru 1923).[9] Kafana `Moskva` je u međuratnom Beogradu bila jedna od najvećih, bila je zatvorena jedno vreme 1939. radi preuređenja.[10] Renoviranje hotela je završeno 2013. godine, posle skoro četiri godine rada.

Ovde imate na jednom mestu najveci skup tih kartica iz American pro wrestling udruzenja (Smackdown,RAW,NXT,Tag Team,WWE plus objects),ukupno 81 razlicitu karticu (abecedno poredjanih),bez duplikata. Nagadjam da je u pitanju nesto na fazon Slam Attax Mayhem ili neceg slicnog,ali pozadi nista ne pise,samo 2012 trading cards. Ovo sto sledi NIJE spisak svih kartica u ponudi (posto nisam mogao da ga nadjem online),ali je PRIBLIZAN spisak koji su keceri u pitanju: 1 John Cena 2 Randy Orton 3 Beth Phoenix 4 Sheamus 5 Brock Lesnar 6 Daniel Bryan 7 Mick Foley 8 Cody Rhodes 9 Cameron 10 Christian 11 Kelly Kelly 12 Hornswoggle 13 Brodus Clay 14 Aksana 15 Epico 16 Mark Henry 17 Maxine 18 Jey Uso 19 Zack Ryder 20 Ricardo Rodriguez 21 JTG 22 Hunico 23 Kofi Kingston 24 Matt Striker 25 Kane 26 Jimmy Uso 27 Naomi 28 The Great Khali 29 Tyler Reks 30 Josh Matthews 31 Derrick Bateman 32 Camancho 33 Kharma 34 Heath Slater 35 Evan Bourne 36 Yoshi Tatsu 37 Big Show 38 Ryback 39 Percy Watson 40 Kaitlyn 41 The Miz 42 William Regal 43 Michael Cole 44 Wade Barrett 45 Rey Mysterio 46 Alicia Fox 47 Triple H 48 Layla 49 Chris Jericho 50 Jinder Mahal 51 Eve 52 Johnny Curtis 53 Lord Tensai 54 Titus O`Neil 55 Vickie Guerrero 56 Justin Gabriel 57 Primo 58 Booker T 59 Goldust 60 Natalya 61 Jack Swagger 62 Ezekiel Jackson 63 John Laurinaitis 64 Ted DiBiase 65 R-Truth 66 Trent Barreta 67 Jerry Lawler 68 Tyson Kidd 69 David Otunga 70 Rosa Mendes 71 Michael McGillicutty 72 Drew McIntyre 73 Alex Riley 74 Theodore Long 75 Dolph Ziggler 76 Sin Cara 77 Justin Roberts 78 Alberto Del Rio 79 Curt Hawkins 80 Tamina Snuka 81 Mason Ryan 82 Darren Young 83 Scott Stanford 84 Lilian Garcia 85 Santino Marella 86 Antonio Cesaro 87 The Rock 88 A.J. 89 CM Punk 90 Undertaker Ima ih mnogo,ne mogu sad da popisujem sve.Neki od njih su prikazani i u albumu WW Superstars Uncovered.Mozda neki i fali na ovoj listi (viska ima sigurno).Zato sam ih sve slikao (to sa slika sve dobijate). Cena je za sve. Polovno,odlicno i vrlo dobro ocuvano.