Klasici Jugoslovenski Ocuvane 128

Tvrd povez. Spoljasnost se vidi na slikama. Unutrasnjost je bez pisanja, ali se po obodu listova vidi trag vode mali. Ne po tekstu, vec po belini oboda i ne na svim listovima. Na prvoj knjizi je to veoma mali trag, na drugoj je nesto veci.

Set univerzalnih Tork tastera veličine T10 do T50. Napravljen od visokokvalitetnog hrom-vanadijum čelik otporan na deformacije i upakovana u plastičnu posudu sa veličinama označenim na kućištu za brz izbor veličine

Izabrana djela 1 i 2 Emil S. Petrović Svjetlost, Sarajevo,1968. (271+372)str. tvrd povez, zaštitni omor vrlo očuvano vr306

1. Tvrd povez, kataloski broj na prvih par stranica, sem toga bez pisanja, nema omot, malo korice zaprljane, rub izbledeo, za svoje godine odlicna 4+\n2. Tvrd povez, kataloski broj na prvih par stranica, sem toga bez pisanja, nema omot, malo korice zaprljane, za svoje godine odlicna 5-\n\nPepeo 1, Pepeo 2, Kratke price Narodna prosveta - Biblioteka stranih pisaca Besplatna dostava se vrši putem Pošte i to kao CC paket (dostava na kućnu adresu). Ukoliko želite neki drugi skuplji način dostave razlika u ceni se doplaćuje.

Isak Baševis Singer - MUŠKATOVI 1-2 (Izabrana dela I.B. Singera, Knjige 4 i 5, Svjetlost, Sarajevo, 1988, tvrd povez, 370+323 str.)

A.Dž.Kronin Zvezde padaju s neba 1-2 Biblioteka Izabrana dela, Izdavačko preduzeće Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad 1972 godine Tvrd povez, zlatotisk 332 + 347 strane Stanje Veoma dobro, kao novo!

EROTSKA DELA 1 - 3 AUTOR - MIRABEAU EROTIKA , ilustrovane Izdavac - Logos , Split , 1986. 1 - Opat on i ona 2 - Moje obracenje 3 - Erotika Biblion Odlicne 89

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Izdavač: Otokar Keršovani - Opatija, 1985. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 20 cm. 641 str. „Čudesan roman sa čijih stranica isijavaju životna energija, umetnost i duhovitost.“ Washington Post Ovo je životopis T. S. Garpa - vanbračnog sina Dženi Filds - feministkinje koja je bila napredna za svoje vreme. Ovo je prikaz života i smrti čuvene majke i njenog zamalo čuvenog sina. Oni žive u svetu seksualnih ekstremnosti, pa čak i seksualnih ubistava. Ovo je roman pun „ludila i tuge“, a opet, mračni i nasilni događaji ove priče ne umanjuju osećaj katkad pomalo vulgarnog, a ponekad i robusnog humora. Na više od trideset jezika, u više od četrdeset zemalja, više od deset miliona čitalaca dosad je posvedočilo da je ovaj roman urnebesno svedočenje sopstvene zaključne rečenice: „U svetu po Garpu, svi smo mi nasmrt bolesni.“ „Džon Irving nam ovim delom stavlja do znanja da je istinski veliki umetnik.“ Los Angeles Times „Briljantna zbirka savremenih stavova o seksu, braku, roditeljstvu, feminističkom pokretu, i pre svega, dragocen portret životnih uloga koje su nam dodeljene polom. Irvingovi likovi će nas sve nadaleko nadživeti.“ Chicago Tribune „Kao i sva velika dela, čini nam se da je Svet po Garpu oduvek postojao i samo čekao da ga, poput nekog dragulja, otkrijemo u mraku.“ Cosmopolitan „Čitanjem ovog romana iskusićete zanos, uznesenje, emocionalni rolerkoster i blažen umor posle ekstaze.“ Kirkus Reviews

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Trag korektora na predlistu. Izdavač: Vega media - Novi Sad, 2004. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 592 str. Slavna saga smeštena u vreme dekadentnog i surovog drevnog Rima - od Foruma do Koloseuma, od raskošnih sala za gozbe do letnjikovaca u Napulju, od luksuznih vila plemstva do mračnih i vlažnih katakombi siromašnih - svojom originalnošću i veličanstvenim stilom i dalje pleni pažnju čitalaca iako je prvi put objavljena pre više od jednog veka. Postavljena na prekretnicu u istoriji, u I veku nove ere, dok hrišćanstvo zamenjuje doba korupcije i nemorala koje je obeležilo Neronov Rim, odvija se nemoguća ljubavna priča između Vinicija, ponosnog rimskog patricija, i Ligije, hrišćanke i neuhvatljive lepotice, tajanstvene devojke koja nestaje one noći kada se sretnu. Dok Neronov ludački smeh odzvanja amfiteatrom, a gladijatori se u arenama bore do smrti, mladim ljubavnicima ponestaje vremena. Ideološke razlike dele njihove svetove: okrutnostima neznabožačkog carskog Rima suprotstavlja se nova doktrina koja propoveda ljubav prema bližnjem, molitvu i veru u spasenje.

Оноре де Балзак: ЉУДСКА КОМЕДИЈА- СЛИКЕ ИЗ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА 2 Издавач: ОТОКАР КЕРШОВАНИ, Ријека, 1961.год. Тврди повез, 964 стране, латиница. Пристојно очувано. - Беатриса - Једна Евина кћи - Лажна љубавница - Напуштена жена - Женски ликови 1 - Женски ликови 2 - Госпођа Фирмиани - Записи двију младих жена `Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма......... Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте. Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам. Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”. Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната. Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд Људска комедија Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе. У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави. Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”

Mek povez sa klapnom, odlicna 5, bez pisanja 311strana, autorsko izdanje - Beograd (KutVS1) sadržaj: - SVET STRAHA - ENTROPIJA KAO SMRT - SVET BEZ EMOCIJA - ĐAVOLA NE TREBA ZVATI - SLIKA MOGUĆE BUDUĆNOSTI - Umesto pogovora Đorđe J. Janić: Rodio se u porodici Jovana, trgovca, i Jelice, domaćice. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje od 1968. godine književnu kritiku, književnu istoriju, religiozne eseje i studije, književnu i političku polemiku, eseje o srpskom duhovnom nasleđu, kao i poeziju. Takođe objavljuje tekstove i studije iz istorije, etnologije, folkloristike, političke komentare i geopolitičke analize. Vladimir Dimitrijević navodi da je Janić zbog svojih intelektualnih stavova trpeo u vreme Titovog režima: Zbog ogleda „Bog u delu Momčila Nastasijevića“, objavljenog 1973. u Teološkim pogledima (urednik je bio vladika Danilo Krstić) izbačen je sa radnog mesta profesora književnosti u 11. beogradskoj gimnaziji, i deset godina je bio bez posla. Razlog za izbacivanje: „moralno-politička nepodobnost“ (to se danas zove „politička nekorektnost“). U intervjuu datom Srpskim organskim studijama (1-2/2003.), Đorđe Janić kaže: „U to vreme sam došao do zaključka, da je u totalitarnom društvu bolje biti u zatvoru, jer tamo imaš stan i hranu, nego biti bez posla“.[1] Janić je, između ostalog, bio saradnik Matice srpske, kao i niza drugih kulturnih i naučnih institucija. Bio je član redakcije časopisa Relation Udruženja književnika Srbije, zbornika Jefimijini dani, Srpski jug, Isidorijana, Srpske organske studije, kao i novina: Novine serbske, Pravoslavlje, Pogledi i Vlasina. Objavio je i preko 60 pogovora književnim i naučnim delima, od kojih su neki prelaze po obimu i dva štampana tabaka. Učestvovao je kao književni kritičar na književnim večerima i na promocijama knjiga oko 600 puta. Bio član više književnih žirija, uključujući i žiri Ninove nagrade za roman godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Zlatna knjiga detinjstva` Ilustracije: Radoslav Zecevic Ljubivoje Ršumović (Ljubiš, 3. jul 1939) srpski je književnik i pesnik, istaknuti dečji pisac, autor kultnih dečjih emisija „Fazoni i fore“, „Dvogled”, „Hiljadu zašto“ i drugih. Napisao je preko 90 knjiga, uglavnom za decu, a jedan je od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije.[1] Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.[2] Sa porodicom i prijateljima je osnovao neprofitnu organizaciju Fondacija Ršum. Ljubivoje Ršumović rođen je u selu Ljubišu, na Zlatiboru, 3. jula 1939. godine, od oca Mihaila i majke Milese Ršumović. Dalji preci su mu Okiljevići od Gacka.[3] Školovao se u Ljubišu, Čajetini, Užicu i Beogradu. Diplomirao je 1965. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Odseku komparativne književnosti. Počeo je pisati rano, još kao osnovac u Ljubišu. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac, 1957. godine, najpre u Užičkim Vestima, a zatim u Književnim novinama. U Beogradu je upoznao Duška Radovića, pod čijim uticajem je počeo da piše pesme za decu. Na njegovo stvaralaštvo takođe je uticao i Jovan Jovanović Zmaj, ali i pedagoška doktrina Džona Loka.[1] Od 1965. godine radio je u redakciji programa za decu na Radio Beogradu, kao autor emisija „Utorak veče - ma šta mi reče`, „Subotom u dva` i „Veseli utorak`. Tri godine nakon toga prešao je u Televiziju Beograd, gde je bio autor emisija za decu „Hiljadu zašto“, „Hajde da rastemo“, „Dvogled” i „Fazoni i fore“, koja je imala preko sto četrdeset epizoda.[1] Kao televizijski poslenik napisao je, vodio i režirao preko šest stotina emisija, a osim programa za decu, bio je autor i nekoliko dokumentarnih programa, poput serije „Dijagonale - priče o ljudima i naravima`. Objavio je 86 knjiga, uglavnom za decu, a njegova dela prevedena su na više stranih jezika. Takođe, Ršumović je autor tri udžbenika za osnovne škole: „Deca su narod poseban`, za izborni predmet Građansko vaspitanje (drugi razred), kao i „Azbukvar` i „Pismenar` za prvi razred. Od 1986. do 2002. godine bio je direktor Pozorišta „Boško Buha“, a trenutno je predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije[4] i predsednik saveta Međunarodnog festivala pozorišta za decu koji se održava u Subotici.[5] Jedan je od osnivača i član Upravnog odbora Zadužbine Dositeja Obradovića, kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, a takođe je i jedan od osnivača i prvi predsednik Odbora za zaštitu prava deteta Srbije, pri organizaciji Prijatelji dece Srbije, u kojoj je aktuelni predsednik Skupštine. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Uporedo sa književnim radom i radom na televiziji, Ršumović se bavio i fotografijom i sportom. Osnivač je, takmičar, i prvi predsednik Karate kluba „Crvena Zvezda`.[1] Danas živi i radi u Beogradu. Recepcija dela Pisac Filip David je o njegovom delu napisao: Dečja poezija Ljubivoja Ršumovića po mnogo čemu je osobena. Moderna po duhu i izrazu, ona je istovremeno duboko uronjena u dobru tradiciju srpske književnosti za decu. Duhovito i prijateljski Ršumović mladim sagovornicima prikazuje jedan živi, aktivan kosmos nastanjen ljudima, životinjama i stvarima pojednako obdarenim i sposobnim da govore o sebi i drugima, o ljubavi, drugarstvu, razumevanju i nerazumevanju, raznim ovozemaljskim čudesima koja se skrivaju u svakodnevici, u naizgled običnim trenucima našeg života.[7] Dečji pesnik Duško Radović o Ršumovićevom delu smatra: Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića. Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni.[8] Milovan Danojlić je o njegovom delu zapisao: Pogleda li se pažljivije rečnik Ršumovićeve poezije, lako će se uočiti smelost sa kojom pesnik koristi nepesničke reči, reči iz najšire, svakodnevne potrošnje, ili čak i one iz međunarodnog opticaja. Zapostavljene, prezrene i osumnjičene, on je te reči udostojio pažnje i one su, zahvalne, zasjale u njegovim pesmama svim žarom što ga u sebi nose. Samo je jedanput, jednom pesniku, i to dečjem pesniku, bilo dano da zaigra na tu kartu, da pokaže širokogrudost prema jakim sazvučjima i proskribovanim rečima. Zahtev da se strane reči izbegavaju u poeziji i dalje ostaje na snazi, i to sa valjanim razlozima. Samo je jedanput taj zahtev, u igri, mogao biti izigran: Ršumović je iskoristio taj trenutak.[9] Estetičar i kritičar Sveta Lukić tvrdi: Ljubivoje Ršumović se ovim delom, pre svega ciklusima `Kuća` i `Braća` pridružuje uspešnim nastojanjima jednog dela svoje generacije (ili tek neku godinu starijih) pesnika: Ljubomira Simovića, Milovana Danojlića, Matije Bećkovića). U nekoj budućoj tipologiji savremenog srpskog pesništva, kojae nikako da se izgradi, sigurno će ta struja dobiti veoma istaknuto mesto.

odlicno stanje arl Bodler (franc. Charles Pierre Baudelaire; Pariz, 9. april 1821 — 31. avgust 1867) je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Bodler je rođen u Parizu 9. aprila 1821.[2] godine. Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador na različitim plemićkim dvorovima. Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. On je kasnije izjavio: „Voleo sam svoju majku zbog njene elegancije”. On joj je kasnije pisao: „U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama”. Njegov očuh je bio strog, ali je ipak brinuo za Bodlerovo vaspitanje i budućnost. Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: „Zgrozim se kada pomislim na te godine ... na tužno detinjstvo, samoću u srcu“. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad neradan. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao „uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan”. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti. Rekao je svome bratu: „Ja ne osećam da imam neko zvanje”. Njegov očuh je za njega imao u planu karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri. Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom. [1]Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa (sudija), otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće.[1] Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: „Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti“. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg mornaričkog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimernog ponašanja. To naporno putovanje nije uticalo da Bodler skrene misli sa književne karijere niti da promeni svoje ponašanje i životne stavove, tako da je dogovoreno da pomorski kapetan vrati Bodlera kući. Sa putovanja se vratio kući bogatiji za mnoga iskustva (jedno od njih je jahanje slonova) i sa impresijama vezanim za more, jedrenje i egzotične luke, što je kasnije iskoristio u svojoj poeziji. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Njegova majka je kasnije rekla: „Oh, kakvi jadi! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste ... on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji”. Bodler se uskoro vratio recitovanju svojih neobjavljenih pesama i uživao je u dodvoravanju njegovih umetničkih vršnjaka. U dvadeset prvoj godini, dobio je veliko nasledstvo, preko 100.000 franaka i četiri parcele zemljišta, ali je većinu tog bogatstva potrošio u roku od nekoliko godina. Njegovi nagomilani dugovi su daleko premašivali njegov godišnji prihod i iz očaja, njegova porodica je stavila imovinu pod hipoteku. U to vreme (1844) on se sastajao sa gospođicom Žanom Duval, crnkinjom[1], kćerkom jedne od prostitutki iz Nanta. To je bila njegova najduža romantična veza tokom koje je spoznao čari i gorčine strasti. Ona je bila ljubavnica fotografa i karikaturiste po imenu Nadar. Karijera[uredi | uredi izvor] Iako njegova dela 1843. godine još uvek nisu bila objavljena, Bodler je postao poznat u umetničkim krugovima kao kicoš i rasipnik. Kupovao je knjige, a umetnička dela i antikvitete nije mogao da priušti sebi. Tokom 1844. godine hranu je uzimao na kredit, a polovinu svoje imovine je izgubio. Bodler je redovno molio svoju majku da mu da novac dok je on pokušavao da unapredi svoju karijeru. On se sastao sa Balzakom i u tom periodu je napisao mnoge pesme koje su se našle u zbirci Cveće zla. Njegovo prvo objavljeno umetničko delo je pregled „Salon iz 1845”. Bodler je pokazao da je želeo da bude dobro informisan, bio je strastveni kritičar i privukao je pažnju umetničke zajednice. Tog leta prihodi su bili skromni, a dugovi veliki, bio je sam i sumnjičav prema budućnosti, jer su „zamor pada u san i zamor buđenja neizdrživi”. Odlučio je da počini samoubistvo i ostavi ostatak svoje baštine ljubavnici. Međutim, nije se ubio, samo je površno ranio sebe nožem. Dok se oporavljao, molio je svoju majku da ga poseti, ali ona nije obraćala pažnju na njegove molbe, najverovatnije zbog toga što joj je suprug branio da poseti sina. Bodler je neko vreme bio beskućnik i potpuno otuđen od svojih roditelja. Tokom 1846. godine napisao je drugi Salon pregled i dobio je dodatni kredibilitet kao poslanik i kritičar romantizma. Sledeće godine bila je objavljena Bodlerova novela La Fanfarlo. Bodler je učestvovao u revoluciji od 1848. Nekoliko godina je bio zainteresovan za republičku politiku, ali na njegove političke tendencije su više uticali emocionalni stavovi nego čvrsta uverenja. Njegov očuh je, takođe, bio učesnik u revoluciji. Tokom 1850. godine, Bodler se borio sa slabim zdravljem, pritiskom dugova i neredovnošću pisanja i ispoljavanja svoje umetničke strane. Često se premeštao iz jednog u drugi stan i održavao jedan nelagodan odnos sa svojom majkom, često je moleći za novac (njena pisma upućena njemu nisu pronađena). On je prihvatio da radi mnoge projekte koje nije bio u stanju da završi potpuno, ali je uspeo da završi prevod priča Edgara Alana Poa koje su bile objavljene. Bodler je naučio engleski u svom detinjstvu, i gotički romani, i Poove kratke priče, postali su njegova najdraža materija za čitanje. Nakon što mu je preminuo očuh 1857. godine, Bodler ga nije ni spomenuo, ali se saosećao sa svojom majkom kako bi se njihov odnos popravio. Još uvek snažno emotivno vezan za nju, u tridesetšestoj godini pisao joj je: „Ja verujem da ti pripadam u potpunosti i da pripadam samo tebi“. Cveće zla[uredi | uredi izvor] Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal).[1] Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu. Pesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“. Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike ... Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“. Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu. Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“. Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi. Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”. Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda ... ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj. Poslednje godine[uredi | uredi izvor] Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinktura opijum, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno uzrastao. Ali na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu. Njegove finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. Godine 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, u Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživeo jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu. Mnoga Bodlerova dela su objavljena nakon njegove smrti. Posle njegove smrti, njegova majka je otplaćivala njegov znatan dug. Rekla je: „Vidim da moj sin, uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti“. Živela je još četiri godine nakon njegove smrti. Kritike[uredi | uredi izvor] Bodler je bio aktivan učesnik u umetničkom životu svoga doba. Kao kritičar i esejist, on je napisao opsežno o temama iz francuske kulture. On je bio iskren sa prijateljima i neprijateljima, retko kada je imao diplomatski pristup i ponekad je odgovarao verbalno nasilno. Edgar Alan Po Bodler je imao mnogo toga zajedničkog sa Poom, (koji je umro 1849. u četrdesetoj godini života). Obojica su imali sličan senzibilitet, borili sa bolestima, siromaštvom i setom. Bodler je video u Pou prethodnika i pokušavao je da bude njegov francuski kolega savremenik. Bodler se u velikoj meri bavio prevodom Poovih dela, a prevodi su mu bili naširoko hvaljeni. Bodler nije bio prvi francuski prevodilac Poovih dela, ali njegove prevode smatrali za najbolje. Teofil Gotje Gotje, pisac i pesnik, zaradio je Bodlerovo poštovanje zbog savršenosti forme koju je imao i zbog majstorstva jezika. Gotje je često imao meditacije o smrti i užasu života koji su uticali na teme u Bodlerovim spisima. U znak zahvalnosti za svoje prijateljstvo i istovetnost vizija, Bodler mu je posvetio zbirku pesama Cveće zla. Nadar Nadar je bio karikaturista, naučnik i fotograf. Bodler se divio Nadaru, jednom od njegovih najbližih prijatelja i napisao je: „Nadar je najneverovatniji prikaz vitalnosti“. Kretali su se u sličnim krugovima i Bodler je ostvario mnoge društvene veze preko Nadara. Nadarova bivša ljubavnica gospođica Duval postala je Bodlerova ljubavnica 1842. godine. Bodler je oko 1850. godine postao zainteresovan za fotografije. Filozofija[uredi | uredi izvor] Šarl Bodler Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema. Ljubav „Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.” Brak „Nesposobna da uguši ljubav, crkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.” Umetnik „Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub... Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.” „Stil je karakter.” Užitak „Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu - i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.” Politika „Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija ... Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.” Đavo „Najveća lukavost đavola je u tome što nas je ubedio da ne postoji.” Uticaj[uredi | uredi izvor] Bodler je imao znatan uticaj na francusku i englesku književnost. Najznačajniji francuski pisci koji su došli posle njega su ga velikodušno hvalili. Četiri godine nakon njegove smrti, Artur Rembo ga je pohvalio u pismu i napisao za njega da je „kralj pesnika, pravi Bog”. Godine 1895, Stefan Malarme je objavio sonet u znak sećanja na Bodlera. U engleskom govornom svetu, Edmund Uilson je smatrao da je Bodler pokrenuo pokret simbolist na osnovu svojih prevoda Poa. Eliot je smatrao da je Bodler bio „veliki genije” i ocenio je da je imao „neprocenjivu tehničku veštinu... stih predstavlja neiscrpnu studiju za potonje pesnike, i to ne samo u francuskom jeziku”. U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Navedeno je da je u popularnoj televizijskoj seriji Angel, Le Vampire zaista nastao zbog inspirisanosti Bodlerom. Vidi još[uredi | uredi izvor] Bodlerizam

409 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Milović (Beočin, 7. maj 1960) srpski je strip crtač. Stripom se bavi odmalena, a prve radove objavljuje 1980-ih godina. u časopisima „Glas omladine“ (kasnije „Stav“), Vidici i Mladost.[1][2][3] Karijera Odmah nakon prvih radova, počinje da objavljuje i u najznačajnijim strip revijama tog vremena – „Ju stripu“ („Yu strip“), „Stripoteci“ i „Patku“. Tokom sledeće decenije Milović objavljuje kraće storije u „Dnevniku“, „Tron[potrebna odrednica]u“, „Vremenu zabave“, „Ukusu nestašnih“, „Striperu“ i slovenačkom „Stripburgeru“. U svojim radovima bavi se prevashodno savremenim čovekom, pitanjima identiteta, odnosom među polovima, opštim mestima života u kvazi-urbanoj sredini. Godine 2003. objavljuje album kratkih priča pod nazivom „Ono što tražim“ u zajedničkom izdanju beogradskog i novosadskog Studentskog kulturnog centra. Sledeće godine izlazi novi Milovićev album, u boji, rađen prema motivima proze Dina Bucatija. Zbirka se zove „Grbe u vrtu“ a sve priče su slikane akvarelom na plavom papiru. Izdavač je SKC iz Novog Sada. Za istog izdavača 2008. godine objavljuje novu zbirku autorskih priča pod nazivom „Nasilje za početnike“. Iste godine osvaja i prvu nagradu na zajedničkom konkursu „Stripoteke“ i Francuskog kulturnog centra za strip inspirisan delom Žila Verna. Zapažene kraće stripove u koloru objavljuje i u časopisima „Ennea“ (2008) i „Stripolis“ (2009). Pored stripa bavi se i ilustracijom. Objavljuje u „Politikinom zabavniku“ i ilustruje knjige za Zavod za izdavanje udžbenika, Odiseju i druge izdavače. Za beogradsku kuću „Beli Put“ ilustruje knjigu basni i aforizama Leonarda da Vinčija pod nazivom „Uzgrednik“ koja osvaja nagradu za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2007. godine. Od 2006. godine ilustruje pet knjiga Borisa Vijana u izdanju „Kiše“ iz Novog Sada. Inspirisan istoimenim romanom ovog francuskog pisca, 2010. godine završava svoj najduži strip pod nazivom „Crvena trava“. Stripografija 2003. Ono što tražim, SKC Novi Sad 2004. Grbe u vrtu, SKC Novi Sad 2008. Nasilje za početnike, SKC Novi Sad 2010. Crvena trava, Komiko Novi Sad Nagrade 1988. nagrada za najperspektivnijeg mladog autora na četvrtom vinkovačkom Salonu jugoslovenskog stripa. 1988. nagrada za strip na „Palilulskoj olimpijadi kulture“. 2007. nagrada za najbolje ilustrovanu knjigu na 52. Beogradskom sajmu knjiga 2008. VI međunarodni salon stripa u Beogradu - nagrada sponzora za strip „Smrt od vode“ 2008. 1. nagrada na konkrusu „Tajni život Žila Verna“

434 Stanje kao na fotografijama! Hotel Moskva, nekadašnja Palata Rosija, je hotel i nekadašnja zgrada osiguravajućeg društva Rosija-Fonsier u Beogradu. Nalazila se nekada na uglu ulica Kralja Milana i Balkanske; to je sada na uglu Terazija i Balkanske ulice. Zgradu su projektovali arhitekta Jovan Ilkić i grupa arhitekata iz Sankt Peterburga.[1] Rok za podnošenja projekata gradnje bio je 15/28. januar 1905. godine, a predviđena cena gradnje nije trebala da prelazi iznos od 750.000 dinara. Ocenjivački sud koji je trebao da nadzire rad činilo je šest arhitekata: dva iz Rusije, dva iz Austrougarske i dva iz Kraljevine Srbije. To su bili srpski arhitekti, profesori beogradske Velike škole, Andra Stefanović i Nikola Nestorović. Gradnja palate je otpočela u proleće 1905. godine, a svečano je otvorena 14. januara 1908. godine. Bila je najveća privatna zgrada u Kraljevini Srbiji, nalazila se na stotinak metara od kraljevskog dvora, na Terazijama. Građevina je na svojim zidovima imala natpis Palata Rosija. Direktor Srpskog brodarskog društva Svetozar Vukadinović, koji je bio vlasnik gostionice Velika Srbija na Terazijama, otputovao je u Rusiju, u kojoj je ranije bio emigrant,[2] da nađe osiguravajuće društvo koje će na njegovom imanju da izgradi velelepno zdanje. Glavni direktor društva Rosija Roman Ivanovič Poicl je pristao na Vukadinovićevu ideju. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva Rosija bio je raspisan oktobra 1904. godine.[3] Prvu nagradu na konkursu dobio je zagrebački arhitekta Viktor Kovačić, dok je Jovan Ilkić dobio drugu nagradu. Ipak, direkcija osiguravajućeg društva Rosija odlučila se za Ilkićev projekat.[4] U zgradi na sprat, koja je tu ranije stajala, postojali su, sa strane Terazija, bakalska radnja sa delikatesima, u sredini je bila mala duvandžinica a na uglu do Balkanske kafana `Velika Srbija`. Lokacija je smatrana najlepšom u gradu ali i teškom za gradnju: prilikom kopanja temelja se naišlo na `naslage nepropustljive ilovače i na vodu`. Za vodu se mislilo da potiče od `zaostale žice nekog starog vodovoda`, kasnije je izvirala u betonskom podrumu i dalje se slivala propustima.[5] Gradnja palate je počela u martu 1905. godine. U temelje su postavljene 82 drvene grede duge po pet metara i debele po 30 centimetra, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama dugim po devet metara, 10 vagona tvrdog ripanjskog kamena. Preko toga postavljena je betonska ploča debela 2,2 metra. Zidanjem ciglama otpočelo je tek u proleće 1906. godine. Radove je izvodio građevinar Karlo Knol sa zidarima iz Crne Trave. Nadzorni inženjer bio je arhitekta Jovan Ilkić. Radovima za armirani beton rukovodio je arhitekta Matija Šnajder. Površina spoljašnjih zidova od prvog sprata do krova obložena je žućkastim pločicama a ukrašena ornamentima zelene boje.[6] Keramička obloga je doneta iz Pečuja, iz fabrike Žolnai u kojoj se i danas čuvaju kalupi pomoću kojih je izlivena. Zgrada je zidana u stilu secesije. Stepenište je bilo izrađeno od ripanjskog i švedskog granita. Ukupna vrednost zgrade iznosila je 2 miliona zlatnih dinara. Građevina je u potpunosti završena 1907. godine. Za ono vreme bio je to najveći hotel u Beogradu sa 50 postelja i sobama na sva tri sprata.U aprilu 1941. bila je jako oštećena bombardovanjem. Zgrada hotela Moskva[7] dostigla je visok stepen stilske emancipacije ovog perioda i približila se postavkama moderne arhitekture. Zidna platna oslobođena su horizontalnih podeonih venaca, plastike oko otvora, lizena i pilastera. Upotreba mermera, keramičkih pločica i fajansa za oplatu fasade označilo je prihvatanje secesijskih postavki o upotrebi novih, plemenitih i trajnijih materijala. Većim delom slobodne površine fasada obložene su zelenim keramičkim pločicama po čemu zgrada spada među retke u Beogradu sa hromatskom fasadom. Preokret u beogradskoj secesiji obeležila je zgrada osiguravajućeg društva Rosija, hotel Moskva. Otvaranje Svečano otvaranje je izvedeno iz dva dela. 14. januara 1908. godine uz dvorski orkestar, kralj Petar I Karađorđević je otvorio palatu Rosiju sa gostionicom Moskva. Svečano otvaranje i veselje obavljena su i 17. januara 1908. uz koncert Kraljeve garde. U palati Rosija je bio smešten hotel, kafana, restoran, stanovi za rentu i kancelarije beogradske filijale osiguravajućeg društva Rosija, za čijeg je direktora postavljen Svetozar Vukadinović. Izgradnja palate Rosija bila je velika ruska privredna, ali i politička investicija u Kraljevini Srbiji, što nije bilo po volji ostalim velikim silama. Osiguravajuće društvo „Rosija” prodalo je zgradu Građanskoj banci septembra 1921. za 11,5 miliona dinara - kuriozitet je da je na akt o prodaji moralo biti prilepljeno 6.500 taksenih markica od po 100 dinara, na 65 tabaka.[8] Građanska banka je bila fuzionisana sa Jugoslovenskom trgovačkom u Ujedinjenu banku, koja je prodala imanje (banka je pala u novembru 1923).[9] Kafana `Moskva` je u međuratnom Beogradu bila jedna od najvećih, bila je zatvorena jedno vreme 1939. radi preuređenja.[10] Renoviranje hotela je završeno 2013. godine, posle skoro četiri godine rada.

Миодраг Павловић: МОСТ БЕЗ ОБАЛА Издавач: МАТИЦА СРПСКА, Нови Сад, 1982.год. Тврди повез, заштитни омот, 185 страна, ћирилица. Одлично очувано, рекао бих- некоришћено. `Миодраг Павловић (Нови Сад, 28. новембар 1928 — Тутлинген, 17. август 2014) био је српски књижевник, песник и есејиста, академик САНУ и дугогодишњи уредник Просвете. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у којем је био и члан оснивач. Рођен је 1928. у Новом Саду. Основну и средњу школу је завршио у Београду, као и Медицински факултет који је студирао у периоду 1947-1954. Он је песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. 1952. је објавио своју прву збирку песама под називом „87 песама”. Ова збирка песама се сматра прекретницом у новијој српској поезији и она је у потпуности определила даљи животни пут Миодрага Павловића. Након његове знамените књиге „87 песама”, која је, насупрот соцреализму, прокламовала неонадреалистички протест, Павловић је, онда када је то била идеолошко-политичка јерес, посегао за ревалоризацијом наше неправедно запостављене песничке прошлости. Миодраг Павловић је у духовном сазвучју балканске традиције и живог преплитања митских и историјских наноса установио нов тип српског песништва. Имао је водеће место у модерној српској поезији почев од већ култне књиге „87 песма” чије је објављивање 1952. означило дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама, естетским и идеолошким, у стваралаштву. Изванредан зналац српске и европске поезије, сјајан есејиста. Један од најутицајнијих песника послератне српске књижевности. Његова поезија и есеји су објављени на свим европским језицима и неколико оријенталних језика. Његова дела су нарочито превођена на немачки језик и врло високо оцењивана у најугледнијим немачким листовима, чему је знатно допринео немачки преводилац Петер Урбан, Павловићев дугогодишњи пријатељ. Заступљен је у првој антологији модерне српске поезије на немачком језику која је изашла 2004. године. Ова антологија се зове „Песма помера брда” према једном стиху Миодрага Павловића, антологија садржи 260 песама од 82 песника. 1960. је постао драматург у Народном позоришту у Београду. Радио је 12 година као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Био је један од академика који су потписали Апел против рата, овај апел је објављен 18. новембра 1991. Био је и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић. Умро је у Тутлингену 17. августа 2014. године, где је живео са супругом Марленом, са којом је имао ћерке Кристину и Јасмину. Међу најзначајнија његова дела спадају збирке поезије „87 песама” (1952), „Стуб сећања” (1953), „Хододарје” (1971), „Улазак у Кремону” (1989), „Космологија профаната” (1990), „С Христом нетремице” (2001), романи „Други долазак” (2000), „Афродитина увала” итд. Написао је више књига есеја. Саставио је неколико антологија поезије, међу њима се посебно истиче „Антологија српског песништва од XIII до XX века” (1964, а потом велики број издања). Ова антологија је поново вратила на поетску сцену неке заборављене писце као што је на пример Милица Стојадиновић Српкиња. Добио је Европску награду за поезију немачког града Минстера, 2003. године, за збирку поезије „Улазак у Кремону” (на немачки је превео Петер Урбан). Награду „Круна деспота Стефана Лазаревића” добио је 2001., а награду ”Ramonda Serbica” 1995. године.. 1992. године му је уручена Награда Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет коју додељује Фонд „Тодор Манојловић”. Награда „Десанка Максимовић” за 1996. годину. Дисова награда 1996. (у оквиру манифестације „Дисово пролеће”). Награда „Одзиви Филипу Вишњићу” за родољубиво песништво. Признање „Стефан Првовенчани” које додељују Рашке духовне свечаности, 2003. Добитник је Европске награде за поезију Књижевне општине Вршац (КОВ). Вукова награда 1998. Песничко признање „Жичка хрисовуља” 1994. Награда Бранко Миљковић 1978. године за књигу „Видовница”. Змајева награда 1969. за дело „Велика Скитија” И велики број других награда и признања које овде нису набројане. 2008. године добио је награду Извиискра Његошева за роман Бесовски вртлози и песничке књиге Живот у јарузи и Рајске изреке али и за целокупно књижевно дело. 2008 добија Орден Светог Саве од Митрополита црногорско-приморски Г. Амфилохија, у име Његове Светости Патријарха Српског Г. Павла. Миодраг Павловић је редовни члан Европске академије за поезију. Дописни члан Српске академије наука и уметности постао је 1978, а редовни члан 1985. године. Повремено je боравиo у Немачкој, где је 2012. године добио међународну „Петраркину награду”. Легат Миодрага Павловића Миодраг Павловић је још за живота почео да формира свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у коме је био и члан оснивач. Након његове смрти, званично су га формирале супруга Марлена и ћерка Кристина Павловић, те Удружењу поклониле његову целокупну библиотеку, као и значајан део намештаја и предмета из Павловићевог стана, бројне личне предмете и друго. Поезија 87 песама, Ново поколење, Београд, 1952. Стуб сећања, Ново поколење, Београд, 1953. Октаве, Нолит, Београд, 1957. Млеко искони, Просвета, Београд, 1963. 87 песама (избор поезије), Нолит, Београд, 1963. Велика Скитија, Свјетлост, Сарајево, 1969. Нова Скитија, изд. часописа `Књижевност`, Београд, 1970. Хододарје, Нолит, Београд, 1971. Светли и тамни празници, Матица српска, Нови Сад, 1971. Велика Скитија и друге песме (изабране и нове песме), СКЗ, Београд, 1972. Заветине, Рад, Београд, 1976. Карике, Светлост, Крагујевац, 1977. Певања на Виру, Слово љубве, Београд, 1977. Бекства по Србији, Слово љубве, Београд, 1979. 87 песама, Дечје новине, Горњи Милановац, 1979 (треће издање). Изабране песме, Рад, Београд, 1979. Видовница, Народна књига, Београд, 1979. Поезија И и Поезија ИИ, у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, `Вук Караџић`, Београд, 1981. Дивно чудо, Нолит, Београд, 1982. Златна завада, Градина, Ниш, 1982. Следство, СКЗ, Београд, 1985. Поезија, Просвета, Београд, 1986. Светогорски дани и ноћи, Јединство, Приштина, 1987. Одбрана нашег града, Смедеревска песничка јесен, Наш глас, Смедерево, 1989. Улазак у Кремону, Нолит, Београд, 1989. Књига старословна, СКЗ, Београд, 1989; 1991 (друго издање). Безазленства, Милић Ракић, Ваљево, 1989. Он, Братство-јединство, Нови Сад, 1989. Дивно чудо, НИРО `Књижевне новине` , Београд, 1989 (друго издање). Цосмологиа профаната, Графос, Београд, 1990. Есеј о човеку, КОВ, Вршац, 1992. Песме о детињству и ратовима, СКЗ, Београд, 1992. Књига хоризонта, Просвета, Београд, 1993. Небо у пећини, Крајински књижевни круг, Неготин, 1993. Међустепеник, КОВ, Вршац, 1994. Улазак у Кремону, ГНБ `Жарко Зрењанин` и Зенит`, Зрењанин, 1995 (друго издање). Бекства по Србији и Следства, `Ваљевска штампарија`, Ваљево, 1995. Небо у пећини, Дисово пролеће, Чачак, 1996 (друго издање). Изабране и нове песме, Просвета, Београд, 1996. Ново име клетве, СКЦ, Београд, 1996. Посвећење песме (избор из поезије), Просвета, Ниш, 1996. Изабране песме, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1996. Велика Скитија и друге песме (изабране и нове песме), СКЗ, Београд, 1996 (друго издање). Србија до краја века (изабране песме), Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије и СКЗ, Београд, 1996. Проза Мост без обала, Матица српска, Нови Сад, 1956., 1982. Битни људи, Просвета, Београд, 1995. Есеји Рокови поезије, СКЗ, Београд, 1958. Осам песника, Просвета, Београд, 1964. Дневник пене, Слово љубве, Београд, 1972. Поезија и култура, Нолит, Београд, 1974. Поетика модерног, Графос, Београд, 1978. (награда `Ђорђе Јовановић`) Ништитељи и свадбари, БИГЗ, Београд, 1979. Нове сликарске године Миће Поповића, `Меркур`, Апатин, 1979. Есеји о српским песницима и Поетика модерног, у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, `Вук Караџић`, Београд, 1981. (поговор Николе Милошевића). Природни облик и лик, Нолит, Београд, 1984. Сликарство Младена Србиновића, САНУ, Београд, 1985. Обредно и говорно дело, Просвета, Београд, 1986. Поетика жртвеног обреда, Нолит, Београд, 1987. (Нолитова награда) Говор о ничем, Градина, Ниш, 1987. Храм и преображење, Сфаирос, Београд, 1989. Читање замишљеног, Братство-јединство, Нови Сад, 1990. Есеји о српским песницима, СКЗ, Београд, 1992. Огледи о народној и старој српској поезији, СКЗ, Београд, 1993. Поетика жртвеног обреда, СКЦ, Београд, 1996 (друго издање). Драме Игре безимених, Просвета, Београд, 1963. Кораци у подземљу, Матица српска, Нови Сад, 1991. Путописи Кина — око на путу, изд. часописа `Градина`, Ниш, 1982, СКЦ, Београд, 1995 (друго издање). Путеви до храма, Просвета, Ниш, 1991. Отварају се хиландарске двери, Просвета, Београд, 1997. Антологије Антологија модерне енглеске поезије (са Св. Бркићем), Нолит, Београд, 1957. и 1975. Антологија српског песништва од XIII до XX века, СКЗ, Београд, 1964., 1984. (са новим предговором), 1994 (седмо издање). Песништво европског романтизма, Просвета, Београд, 1969., 1979. Антологија лирске народне поезије, Вук Караџић, Београд, 1982.; друго издање `Књижевне новине`, Београд, 1989. Бој на Косову, Народне песме, Просвета, Ниш, 1989. Предговори Радомир Продановић: Глас, СКЗ, Београд, 1962. (са Светозаром Бркићем) Велимир Живојиновић Массука: Песме. Избор и предговор. Просвета, Београд, 1965. Поезија од Војислава до Бојића, Нолит, Београд, 1966. Исидора Секулић: Есеји И, Просвета, Свјетлост, Напријед, Београд, Сарајево, Загреб, 1967. Владислав Петковић-Дис: Утопљене душе, Просвета, Београд, 1968. Јован Јовановић-Змај: Певанија, Просвета, Београд, 1968. Станислав Винавер: Европска ноћ и друге песме, СКЗ, Београд, 1973. Сима Пандуровић: Песме, Рад, Београд, 1975. Јован Стерија Поповић: Песме, Рад, Београд, 1976. Петре Андреевски: Песме, Народна књига, Београд, 1977. Деспот Стефан Лазаревић: Слова и натписи, Слово љубве, Београд, 1979. Робер Марто: На Киркином острву, Градина, Ниш, 1984. Шарл Бодлер: Одабрана проза, Нолит, Београд, 1957. Александар Блок: Ни снови ни јава, СКЗ, Београд, 1959. Морис Бланшо: Есеји, Нолит, Београд, 1960. Вилијем Фокнер: Реквијем за искушеницу, СКЗ, Београд, 1960. Петрус Борел, есеј. Предговор књизи Петрус Борел: Шампавер, Просвета, Београд, 1962. Хорхе Луис Борхес: Маштарије, Нолит, Београд, 1963. Сен-Џон Перс, предговор књизи Морекази од Сен-Џон Перса, Просвета, Београд, 1963. Од камена до света, предговор књизи Васка Попе Непочин поље. Просвета, Београд, 1963. Влада Урошевић: Уснули град, Слово љубве, Београд, 1977. Јован Јовановић Змај: Ђулићи Ђулићи увеоци, Дечје новине, Горњи Милановац, 1979. Петар Петровић Његош: Луча микрокозма, Рад, Београд, 1979. Љубомир Симовић: Хлеб и со, СКЗ, Београд, 1987. Матија Бећковић: Кажа, СКЗ, Београд, 1988. Ђорђе Сп. Радојичић: Старо српско песништво, Багдала, Крушевац, 1988. Т. С. Елиот: Пуста земља, Просвета, Ниш, 1988. Књиге о поезији Миодрага Павловића Радоман Кордић: Говор с дна, Вук Караџић, Београд, 1976. Часлав Ђорђевић: Миодраг Павловић песник хуманистичке етике, Светлост, Крагујевац, 1974. Богдан А. Поповић: Епски распони Миодрага Павловића, Графос, Београд, 1985. Злата Коцић: Ртањска светила, Просвета, Ниш, 1996. Часлав Ђорђевић: Песниково свевидеће око, Просвета, Београд, 1997. Темати у часописима посвећени критичко-теоријском раду Миодрага Павловића Савременик, бр. 6, 1981. са прилозима Љиљане Шоп, Ненада Љубинковића, Славка Гордића, Предрага Протића и Мирка Магарашевића. Градина, бр. 5, 1988. Антрополошка мисленица Миодрага Павловића са прилозима Сретена Петровића, Владете Јеротића, Бојана Јовановића, Дејана Ајдачића, Новака Килибарде и Часлава Ђорђевића. Расковник, јесен-зима 1988. Уз 60-годишњицу Миодрага Павловића, Народно стваралаштво — тема и надахнуће, са прилозима Драгана Кочишевића, Љубомира Симовића, Часлава Ђорђевића, Зорана Глушчевића, Богдана А. Поповића, Ненада Љубинковића, Снежане Самарџије, Љубинка Раденковића и Жарка Требјешанина. Браничево, бр. 1-2, 1990. Митотворство и миторушилаштво са прилозима Радомана Кордића, Мирослава Лукића и Александра М. Петровића. Књижевност, 5-6-7, 1992. са прилозима Драшка Ређепа, Павла Зорића и Војина Матића.`

BRZO ČITANJE Toni Buzan Finesa Beograd. Mek povez, 24 cm, 222 strane. Opis Profesori, stručnjaci, studenti i učenici i svi vi koji želite da unapredite svoje znanje, zamislite da čitate 5 stranica u minuti, što će reći čitavu knjigu od 300 stranica za sat. A sada, zamislite da uz to i bolje pamtite. Toni Buzan, nadaleko poznati autor i tvorac ove metode tvrdi da bolje pamtimo ako brže čitamo, a naučna istraživanja i eksperimenti to potvrđuju. Knjiga sadrži objašnjenja koja omogućavaju čitaocu izbor između više tehnika čitanja teksta, prevazilaženje problema učenja i razumevnja, pamćenje pročitanog teksta i uvid u sopstveni napredak kroz praktične primere. Ciljevi ove knjige su: 1. Da znatno poboljša vašu brzinu čitanja 2. Da održi i poboljša razumevanje onoga što čitate 3. Da vam pomogne da obogatite svoj rečnik i povećate opšti nivo znanja 4. Da vam uštedi vreme 5. Da vam ulije samopouzdanje Ako su ovo i vaši ciljevi, onda je ovo prava knjiga za vas! -Toni Buzan (Busan, Busan) ) ”(Engleske mape uma). Autor i koautor više od 100 knjiga. Rođen 1942 u Londonu, Busan se sa porodicom preselio u Vancouver, Kanada, sa 11 godina. Majka je radila kao stenograf na sudu, otac je bio inženjer elektrotehnike [3]. Mlađi brat je Barri Buzan. Toni Buzan je 1964. godine dobio dvostruku diplomu sa odlikovanjima iz psihologije, engleskog jezika, matematike i opštih nauka sa Univerziteta British Columbia [izvor nije naveden 2432 dana]. Nakon fakulteta, Busan je radio kao radnik na farmi i na gradilištu. 1966. preselio se u London i započeo rad u časopisu Intelligence koji je objavio Mensa-70, zajednicu sa kojom je počeo sarađivati tokom studija na fakultetu. U isto vreme radio je kao slobodni učitelj u školama u siromašnim oblastima Istočnog Londona [4]. Buzan ima širok spektar interesovanja: studira u plesnoj školi, piše muziku, piše priče o životinjama pod pseudonimom Movgli, piše poeziju, dok dizajner stvara svoju odeću i nameštaj za svoj dom [3]. Toni Buzan je kreirao sopstveni softver za podršku stvaranju „mapa uma“ pod nazivom iMindMap u decembru 2006. Većina njegovih nastavnih aktivnosti uglavnom je podeljena na: zajedničko razumevanje širokih mogućnosti i potencijala mozga i njegovih funkcija, memorijske veštine, veštine čitanja, kreativnosti i kako se moždane funkcije mogu poboljšati u starosti. Toni Buzan popularan je kao autor knjiga o mozgu, duhovnoj inteligenciji, pamćenju, kreativnosti i brzini čitanja. Autor je i koautor 82 knjige, uključujući četiri sveske poezije. Njegova dela „Knjiga kartica intelekta: razgranato razmišljanje“, „Naučite sebe da razmišljate“, „Povežite svoje pamćenje“, „Koristite i telo i duh“, „Vodič za razvoj sposobnosti učenja za buduće generacije“ objavljena su više nego u 100 zemalja i preveden je na 28 jezika. Busan je osnivač i predsednik Fondacije za mozak i sportske olimpijade uma. Toni Buchan je uz pomoć znanja iz oblasti pamćenja uspeo da dobije brojne počasne diplome iz različitih oblasti nauke i umetnosti. Postavio je rekord u pamćenju velikih količina informacija, smislio teoriju inteligencijskih kartica (alat za razvoj pamćenja i razmišljanja), a postao je i autor mnogih najprodavanijih knjiga. Osnivač je prvenstva u sećanju, koje su sada veoma popularne u međunarodnom kulturnom i sportskom životu. Toni Buchan je osnivač Fonda za mozak, predsednik Fonda za mozak i tvorac koncepta mentalne pismenosti. Busan je redovan učesnik, domaćin i producent brojnih televizijskih, video i radio emisija: Misli svojom glavom (BBC TV), serije Otvoreni um (ITC), Očaravajuće slika “(cjelovečernji dokumentarni film o zagonetkama mozga). U novembru 1997. godine, u vazduhu pred pola milijarde publike, oborio je rekord javnog konkursa za pamćenje višecifrenih brojeva koji je u to vreme bio otvoren za sve. Većinu svog vremena posvećuje ljudima sa smanjenim sposobnostima učenja. Takođe je vlasnik najvišeg svetskog nivoa „koeficijenta kreativnog razmišljanja“. Njegov najnoviji izum bio je razvoj drugog u nizu tokom poslednjih 500 godina, poslednjeg „glavnog sistema“ memorije: samo-ekspandujuće opšte mnemonske matrice.

Vuk Karadžić, 1980. Prevod i priređivanje David Albahari Predgovor mestimično uredno podvlačen grafitnom olovkom (lako se uklanja). Ji đing (kin. 易經, yì jīng — knjiga promena) spada u najstarije klasične kineske tekstove. Napisana je 1000. godina pre naše ere, i kao suština mudrosti, tokom 3000 godina služila je kao priručnik za proricanje budućnosti.[1] Uvod Ji đing predstavlja neverovatnu kombinaciju matematičke pronicljivosti i psihološke intuicije i među velikim knjigama sveta Ji đing zauzima jedinstveno mesto. On nije samo jedna od najstarijih knjiga koje su ikada napisane, već predstavlja i poimanje sveta koji se znatno razlikuje od svih drugih sistema mišljenja na Istoku i onih koji su izloženi u raznim zapisima čovečanstva, a ne protivureči im. Razlog treba tražiti u tome što se Ji đing ne zasniva na verskom učenju, božanskom otkrovenju ili plemenskom zakonu i folkloru, već na posmatranju prirode i čovekovog života, međusobnog delovanja univerzalnih zakona i ponašanja ljudske jedinke, slobodne volje i sudbine. Tvorci Ji đinga, koji nije delo jednog autora — mada ima autora koji navode da je to delo 伏羲 Fú Xī (Fu Hsi) 2852. p. n. e. do 2738. p. n. e. — već sabrana mudrost mnogih generacija, koja je uspešno primenjivana i upotrebljavana u rasponu od najmanje 3000 godina, prihvatili su promene kao prirodan red stvari, pravu prirodu života. Filozofija Ji đing spada u jedinu knjige drevnih mudrosti koje ne potenciraju nepromenljivo i večno, koja ne smatra da je postojanost nešto što je najviši ideal čoveka i njegov konačni cilj, već nasuprot tome, u samo središte svog posmatranja i tumačenja stavlja promene kao nešto što je bit u razvoju čoveka, vreme usvaja kao sastavni deo svih promena. Vreme, za Ji đing nije ni razorna, a ni negativna sila. Vreme nije nešto zbog čega bi trebalo strepeti i od čega bi se trebalo bojati, vreme je samo bit i suština života i ono se ne suprotstavlja večnom. Vreme je tu da se i večno — ono što je bilo i ono što će biti — kroz samo vreme neprestano otkriva. Ji đing nam otkriva i pokazuje da promene nisu uzrok nesreća koje nas okružuju, da promene nisu uzrokom patnji i da promene nisu samo prolaznost i nepostojanost. Promene su, za razliku od onih koji u stabilnom, i večnom traže i vide jedini princip, nešto što je suštinski smisao života, da one u sebi sadrže sve elemente postojanosti, onaj duboki smisao življenja i večni princip koji čovek pokušava da otkrije izvan ovog sveta — u sferi transcendentalne stvarnosti. Ko u tome uspe i ko shvati prave principe i značenja promena, ko shvati zakone preobražaja, postaje gospodar svoje sudbine. Da bi se u tome uspelo mora se iz sebe izvući sve ono vekovima zaboravljeno, duboko potisnuto u svesti današnjeg modernog čoveka. Mora se, kao nekada u davna vremena, biti u stanju koje je slično nekoj vrsti transa, meditacije. U stanju u kome se dubinska svest oslobađa svih spoljnih uticaja, prolaznih želja i svega onoga što nam dolazi iz svakodnevnog života. Samo tako mi smo svesni svega onoga što može da odredi našu budućnost. Samo tako mi smo u stanju da pravilno protumačimo sve simbole i sve arhetipove. Svi ti simboli se menjaju i zavise od kulturnih, rasnih istorijskih i svih drugih nasleđa koje svaki pojedinac nosi u sebi, sem ako oni, bez obzira na kulturu, rasu i društvene uslove ne pripadaju onim univerzalnim arhetipovima koji vrede za sve kulture, prostore i za sva ljudska bića. Tumačenje tih simbola, pre svega zavisi od sveukupnog poznavanja značenja simbola, kao i o sposobnosti shvatanja kako da ih primenimo i kojeg su oni porekla. Nekada, u davna vremena, tumačenja i značenja simbola i njihovih međusobnih odnosa su tumačili razni sveštenici, vidovnjaci i proroci, a danas, ako želimo da se koristimo svim tim starim iskustvima i znanjima koja su sačuvana u knjigama kakva je i knjiga Ji đing, prvo moramo vrlo pažljivo proučiti jezik simbola kojim su se oni služili, i tek tada da pokušamo da sve to, pre svega prilagodimo, pa tada protumačimo današnjim psihološkim jezikom. Da uzmemo u obzir sve razlike u kulturi, jeziku i istorijskim okolnostima našeg vremena. Pored toga što je Ji đing, pre svega drevna knjiga proricanja, on je u toku vekova poprimio još jedan, možda i značajniji aspekt — preobrazio se u knjigu koja nam pomaže da pojmimo jedan novi filozofski pogled na život. Sam ritualni deo i tumačenja koja su data u knjizi mogu nam pomoći da predvidimo i odgonetnemo ono što je sakriveno u našoj podsvesti, ali pravilnim odgonetanjem i poznavanjem zakona preobražaja — zakona promena, omogućiće nam da predvidimo neki verovatni tok budućih dešavanja i zbivanja u našem životu, jer znamo odakle polazimo i gde nam je cilj. Tako tumačeći Ji đing mi nismo samo sledbenici predskazanog, već slobodnom voljom odlučujemo o onome šta nam je činiti. Ji đing, tada nije knjiga koja nas potčinjava, već on postaje samo još jedan, u nizu instrumenata naše slobodne volje. On nam omogućava da kombinujemo naše iskustvo i našu intiuciju sa logikom i razumom i da sve to primenimo na date situacije, a ne da nešto priželjkujemo ili da se prepustimo emocionalnom rasuđivanju. Mi sami preuzimamo odgovornost za naše konačne odluke. To je ono što Ji đing izdvaja i uzdiže na jedan drugi nivo — nivo duhovnosti i filozofije života, jer on nije prost sistem predskazivanja ili proricanja sudbine u kojoj smo mi lišeni odlučivanja i gde čekamo na to šta će nam se i kada dogoditi. Ji đing se ne služi proricanjem samo da bi nam ukazao na to šta je to što nas čeka u budućnosti, on nam pomaže da na svetlost dana iznesemo, u nama već prisutne, ali prikrivene tendencije uma i to na svetlost svesnog poimanja, kako bismo sami odlučili i svesno izabrali najbolji tok delanja, a koji je u potpunom skladu sa životnim okolnostima. Na takav način čovek u najboljoj i najvećoj meri koristi i sarađuje sa okolnostima koje ga okružuju i čini ih svojim saradnicima u kreiranju svoje budućnosti. „Moreplovac nije u stanju da kontroliše udare vetra i njegovu snagu, i nije u stanju da kontroliše vodene struje, ali može da iskoristi te sile veštom saradnjom sa njima”. Struktura Predanje kaže da je legendarni Fu Si prvi izumeo linijske celine knjige. Predanje dalje prikazuje da je sadašnja knjiga nastala posle revizije dve ranije knjige, takođe zasnovane na heksagramima, ali različite od današnje knjige po redosledu i imenima pojedinih heksagrama. Prva se zvala Lien San (uptrebljavala se u periodu od 2205. do 1766. godine pre nove ere), a druga je imala naziv Kvej c`ang (upotrebljavala se u periodu od 1766. do 1150. godine pre nove ere). Sastav današnje Knjige Promena pripisuje se kralju Venu, ocu dinastije Džou (od 1150. do 249. godine pre nove ere). Priča se da je on odredio sadašnji redosled. Velikog majstora Sung konfučijanizma, Sao Junga, njegova matematička tačnost navela je da izradi novu tabelu Ji đinga, u kojoj postavlja heksagrame u jedan prirodan sistem. Sao Jung polazi od dve osnovne linije, svetle i tamne, cele i prekinute. Svakoj liniji ponaosob dodaje se jedna cela i jedna prekinuta linija i tako se dobijaju četiri dvolinijske celine: Iznad svakog simbola se ponovo dodaje cela i prekinuta linija tako da osam trigrama imaju sledeći raspored: 卦名 Ime 卦像 Trigram 自然 Značenje 乾 Qian 天 Nebo 兌 Dui 泽 Jezero 離 Li 火 Vatra 巽 Xun 風 Vetar 震 Zhen 雷 Oluja 坎 Kan 水 Voda 艮 Gen 山 Planina 坤 Kun 地 Zemlja Nastavljajući na isti način dobijaju se celine od četiri linije, zatim celine od pet linija. Istim postupkom dodavanja cele i prekinute linije konačno se dobija šest linija, to jest 64 heksagrama. Ovaj, takozvani „prirodni redosled”, postavlja se tradicionalno u kvadrat 8x8 heksagrama, u kojem brojanje počinje u donjem desnom uglu i nastavlja se do donjeg levog ugla, zatim ponovo započinje sa desne strane ali u drugom redu i nastavlja se do leve strane i tako dalje. Linije Glavni članak: Linije Ji đing Postoje dve vrste linija: „Čvrsta” ili cela i „Prekinuta” ili propustljiva. Čvrsta ili cela linija Prekinuta ili propustljiva linija Linija čini sastavni deo trigrama (tri linije = jedan trigram), a dva trigrama čine jedan heksagram, tako da je svaki od šezdeset četiri heksagrama (Simbola na kojima se zasniva predskazanje) sastavljen je od dva trigrama, odnosno od šest linija. Trigrami Glavni članak: Trigram Od dve vrste linija, čvrste i propustljive moguće je oformiti samo osam trigrama. Svaki heksagram se sastoji od dva trigrama, a oni se nalaze u međusobnom promenljivom skladu i neskladu, i tim međusobnim odnosom oni sačinjavaju simbol i značenje heksagrama. Ako se dva trigrama nalaze u harmoničnom, prisnom odnosu, heksagram će biti simbol prijatnog ili simbol sreće, a ako između njih postoji nesklad, onda on simbolizuje nešto neprijatno i nesrećno. Svi drugi međusobni odnosi dva trigrama tvore mnoštvo među simbola. Postoje četiri važna ili glavna heksagrama, i oni imaju izuzetan značaj i tumačenje. Prvi 乾 Qian koji je sastavljen od dva trigrama Qian ili od šest čvrstih linija. Drugi 坤 Kun koji je sastavljen od dva trigrama Kun ili od šest popustljivih linija. Jedanaesti 泰 Tai koji čini trigram Kun iznad trigrama Qian ili tri uzastopne propustljive linije iznad tri uzastopne čvrste linije. Dvanaesti 否 Pi, koji čini trigram Qian iznad trigrama Kun ili tri uzastopno čvrste linije iznad tri uzastopno propustljive linije. Ovi četiri heksagrama imaju izuzetan značaj. Prvi Qian, je sastavljen samo od janga, i samim tim izuzetno pozitivan i kreativan. Drugi Kun, sastavljen je samo od jina, i predstavlja vrhunac pasivnog prihvatanja. Treći i četvrti su sastavljeni od jednakih delova janga i jina, i to ne izmešanih već u neposrednom dodiru. Tai, normalno ima najčvršću moguću osnovu za izdržavanje tri propustljive linije, i samim tim ima pozitivno značenje. Pi, nasuprot Tai-u ima tri čvrste, jake linije koje pritiskaju tri propustljive linije, i veoma je nepovoljanog značenja. Ovaj primer međusobnih odnosa dva trigrama u heksagramu jasno nam pokazuje jedan od metoda tumačenja heksagrama. Heksagrami se uvek čitaju odozdo ka gore, ili od dna prema vrhu, tako da je na linija dnu linija broj 1, a linija na vrhu linija broj 6. Smatra se da je donji, niži trigram prvi, a da mu viši sledi. Pored donjeg, prvog i gornjeg drugog trigrama, svaki heksagram sadrži i još dva središnja isprepletena trigrama, od kojih je prvi sastavljen od linija 2, 3 i 4, a drugi od linija 3, 4 i 5. Heksagrami Glavni članak: Heksagram Ji đing heksagrami Kombinovanjem osam trigrama dobija se tabela sa 64 heksagrama od kojih svaki ima svoje ime, broj, značenje i tumačenje. Na tabeli su, sleva nadesno, u prvom vodoravnom redu, i odozgo nadole u prvom horizontalnom redu poređani trigrami: 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero 乾 Qian — Nebo 震 Zhen — Grmljavina 坎 Kan — Voda 艮 Gen — Planina 坤 Kun — Zemlja 巽 Xun — Vetar 離 Li — Vatra 兌 Dui — Jezero David Albahari (Peć, 15. mart 1948 — Beograd, 30. jul 2023) bio je srpski književnik, prevodilac i akademik. Uglavnom je pisao romane i kratke priče koje su često autobiografske. Prevodio je sa engleskog jezika i bio član Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Biografija Rođen je 15. marta 1948. godine u porodici jevrejskog porekla u Peći.[2] Prvu zbirku kratkih priča Porodično vreme je objavio 1973. godine. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom Opis smrti, za koju je dobio Andrićevu nagradu. Godine 1991. postao je predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. Godine 1994. preselio se s porodicom u Kalgari. Bio je član je van radnog sastava Srpske akademije nauka i umetnosti pri Odeljenju jezika i književnosti od 2. novembra 2006. godine.[3] Pisac je prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog pedesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.[4] Potpisana knjiga autora Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu Porodičnog vremena da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti”, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika”. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski itd. Svaka nova knjiga Davida Albaharija predstavlja za našu književnost pravi događaj jer nosi u sebi ekskluzivnost povezivanja domaće literature sa svetskom književnom baštinom.[5] Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. U Kanadi je živeo od 1994.[6] U Srbiju se vratio 2012. Preminuo je 30. jula 2023. posle duže borbe s Parkinsonovom bolešću.[7][8] Nagrade Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Dobročinitelj”, 1971. David Albahari, Eks Libris - „Propuštena prilika” Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Jahiel, 1930”, 1972. Nagrada Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, za pripovetku „Moj deda, kantor u N.”, 1973. Andrićeva nagrada, za zbirku priča Opis smrti, 1982. Nagrada „Branko Ćopić”, za zbirku priča Pelerina, 1994. Nagrada „Stanislav Vinaver”, za zbirku priča Pelerina, 1994. NIN-ova nagrada, za roman Mamac, 1996.[9] Balkanika (književna nagrada), za roman Mamac, 1997. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Mamac, 1998. Nagrada grada Beograda „Despot Stefan Lazarević”, za roman Pijavice, 2005. Nagrada „Zlatni suncokret”, za zbirku priča Svake noći u drugom gradu, 2008.[traži se izvor] Nagrada „Milovan Vidaković”, 2013. Nagrada „Isidora Sekulić”, za roman Životinjsko carstvo, 2014. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za roman Životinjsko carstvo, 2015. Nagrada „Todor Manojlović”, 2015. Nagrada „Veljkova golubica”, 2016. Prva nagrada na festivalu „Друга приказна” (Druga priča), Skoplje, Makedonija, 29. jul 2016.[10] Međunarodna nagrada za književnost „Aleksandar Tišma”, za roman Danas je sreda, 2022.[11] Dela Zbirke priča Romani Knjige eseja Porodično vreme (1973) Obične priče (1978) Opis smrti (1982) Fras u šupi (1984) Jednostavnost (1988) Pelerina (1993) Izabrane priče (1994) Neobične priče (1999) Drugi jezik (2003) Senke (2006) Svake noći u drugom gradu (2008) 21 priča o sreći (2017) Sudija Dimitrijević (1978) Cink (1988) Kratka knjiga (1993) Snežni čovek (1995) Mamac (1996) Mrak (1997, 2008) Gec i Majer (1998) Svetski putnik (2001) Pijavice (2006) Ludvig (2007) Brat (2008) Ćerka (2010) Kontrolni punkt (2011) Prepisivanje sveta (1997) Teret (2004) Dijaspora i druge stvari (2008)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecenja, sve ostalo u dobrom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Datoteka:Newman Laugh-O-Gram (1921).webm Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Ser Artur Čarls Klark (engl. Sir Arthur Charles Clarke; Majnhed, 16. decembar 1917 — Kolombo, 19. mart 2008) je bio britanski pisac i pronalazač. Uz Ajzaka Asimova smatra se najpoznatijim piscem naučne fantastike, ali za razliku od njega Klark se čvrsto drži nauke i njenih realnih dometa i hipoteza. Glavne teme njegovih romana i priča su istraživanje kosmosa, mora i vremena, mesto čoveka u vasioni i posledice ljudskih kontakata sa vanzemaljskim inteligencijama. Rođen je u Majnhedu u Samersetu u Engleskoj. Posle srednje škole, pošto nije imao para da plati univerzitetsko obrazovanje, zaposlio se kao revizor u jednom ministarstvu. Tokom Drugog svetskog rata služio je u RAF-u kao specijalista za radare i učestvovao je u izgradnji prvih sistema za rano uzbunjivanje i automatsko navođenje pilota sa zemlje. Njegova jedina ne-naučno-fantastična knjiga Glide Path bazirana je na tom radu. Posle rata završio je Kraljevski Koledž u Londonu i magistrirao matematiku i fiziku 1948. Oženio se Amerikankom Merilin Mejfild u junu 1953. ali su se već u decembru iste godine razveli. Kako je sam kasnije rekao `To je bio ključni dokaz da ja nisam za brak. Ali mislim da svaki čovek to mora da proba barem jednom u životu`. Njegov najveći doprinos nauci je ideja da bi geostacionarni sateliti mogli da se koriste kao komunikacioni releji. U njegovu čast, Međunarodna astronomska unija nazvala je geostacionarnu orbitu (42.000 km) Klarkovom orbitom. Godine 1951, napisao je kratku priču Stražar (engl. The Sentinel) koju je poslao na jedno BiBiSi-jevo takmičenje. Priča je odbijena na tom takmičenju i komisija ju je ocenila veoma lošom. Međutim, 1964. će ta priča postati glavna inspiracija za delo i film koje je napisao zajedno sa Stenlijem Kjubrikom - 2001: Odiseja u svemiru (premijerno prikazan 1968). Iako se na koricama knjige ne nalazi Kjubrikovo ime a na špici filma pod reditelj ne stoji i Klarkovo, sam Klark je često govorio da bi na knjizi moralo da stoji: `Napisali Artur Klark i Stenli Kjubrik“ a na filmu „Režirali Stenli Kjubrik i Artur Klark“. Od 1956. godine živi u Kolombu u Šri Lanki. 1988. konstantovano je da boluje od post poli sindroma i od tada je vezan za invalidska kolica. Britanska kraljica Elizabeta II ga je 1998. godine proglasila vitezom. Preminuo je 19. marta 2008.[1] Pogledi O religiji Tema religioznosti i duhovnosti se pojavljuje u mnogim spisima Artura Klarka. Govorio je: „Svaki put do znanja je put do Boga – ili Stvarnosti, koja god reč vam je draža“.[2] O sebi je govorio da je „fasciniran konceptom Boga“. J. B. S. Haldane je, nešto pre svoje smrti, naglasio Klarku u privatnom pismu da bi Klark trebalo da dobije nagradu iz teologije jer je tek jedan od nekolicine koji su napisali nešto novo u tom polju, i u nastavku je čak napisao da bi Klark predstavljao pretnju, da njegovi spisi nisu sadržali više kontradiktornih teoloških stanovišta.[3] Kada je stupio u britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo, Klark je insistirao da na (vojnim identifikacijskim) pločicama ipak bude obeležen kao panteista, a ne kao što je uobičajeno – Engleska crkva.[4] U eseju „Kredo“ iz 1991. je napisao za sebe da je logički pozitivista još od desete godine.[3] Za šrilančanske novine „Ostrvo“ je 2000. izjavio „Ne verujem u Boga niti u zagrobni život`[5] i izjasnio se kao ateista.[6] Bio je počasni laureat humanista na Međunarodnoj akademiji za humanizam.[7] Takođe se izjašnjavao kao „kripto-budista“, insistirajući na tome da budizam nije religija.[8] U ranijem životu je pokazao malo interesovanja za religiju, npr, nekoliko meseci nakon venčanja je otkrio da mu je supruga prezviterijanac. Čuvena Klarkova rečenica, koja se često citira je „Jedna od najvećih tragedija čovečanstva je što je religija kidnapovala moral“.[8] Takođe su citirane njegove reči u vezi sa religijom 2004. u časopisu „Popularna nauka“ „Najzlokobniji i najuporniji od svih umnih virusa. Treba da ga se otarasimo što pre.`[9] U trodnevnim „dijalozima o čoveku i njegovom svetu“ sa Alanom Votsom je naveo da je bio pristrasan u borbi protiv religije i da nije mogao da oprosti religijama nesposobnost da vremenom spreče zverstva i ratove.[10] U osvrtu na dijalog, u kom je još jasnije naglasio „čovečanstvo“, u pretposlednjoj epizodi emisije „Misteriozni svet“ imena „Čudna nebesa“, rekao je: „Ponekad pomislim da je univerzum zapravo mašina napravljena da neprestano iznenađuje astronome“. Pri kraju te iste epizode, u poslednjem segmentu, u kom se govorilo o Vitlejemskoj zvezdi, Klark je naveo da je njegova najomiljenija teorija[11] da bi to mogao biti pulsar. S obzirom na to da su pulzari otkriveni u vremenskom intervalu između pisanja kratke priče „Zvezda“ 1995. i pravljenja „Misterioznog sveta“ 1980. i s obzirom na najnovije otkriće pulsara PSR B1913+16, Klark je rekao „Kako romantično, ako i sada možemo da čujemo umirući glas zvezde koji je najavio hrišćansku eru.`[11] Klark je ostavio pisane instrukcije za sahranu, koje glase: „Apsolutno nijedan religijski ritual bilo koje vrste koji se odnosi na bilo koju religijsku veru ne sme da ima veze sa mojom sahranom“.[12] O paranormalnim fenomenima Klark je ranije u svojoj karijeri bio opčinjen paranormalnim i naveo je da je to bila inspiracija za njegov roman „Kraj detinjstva“. Citirajući gomilu obećavajućih tvrdnji o paranormalnom koje su kasnije opovrgnute, Klark je opisao kako je njegova ranija otvorenost prema paranormalnom prerasla u „gotovo apsolutni skepticizam“ do njegove biografije iz 1992. godine.[4] Tokom intervjua, i 1993. i 2004 – 2005, govorio je da ne veruje u reinkarnaciju, jer ne postoji mehanizam koji bi to omogućio, mada je često i navodio .`Uvek parafraziram Dž. B. S. Haldana: Univerzum nije samo čudniji više nego što zamišljamo, čudniji je više nego što možemo da zamislimo.`.[13][14] Nazvao je ideju o reinkarnaciji fascinantnom, ali je preferirao konačnost u postojanju.[15] Klark je veoma poznat i po tv serijama koje su se bavile istraživanjem paranormalnih fenomena –Artur Klarkov misteriozni svet- (1980), -Artur Klarkov misteriozni univerzum- (1985) i -Artur Klarkov svet čudesnih moći- (1994) – što je rezultiralo parodijom u jednoj od epizoda serije `The Goodies`, u kojoj je Klarkov šou otkazan nakon tvrdnje da Klark - ne postoji. Bibliografija Prelude to Space (1951) Pesak Marsa (The Sands of Mars) (1951) Ostrva na nebu (Islands in the Sky) (1952) Ka spuštanju noći (Against the Fall of Night) (1953) Kraj detinjstva (Childhood`s End) (1953) Expedition to Earth (1953), zbirka pripovedaka Svetlost zemaljska (Earthlight) (1955) Reach for Tomorrow (1956), zbirka pripovedaka Grad i zvezde (The City and the Stars) (1956) Tales from the White Hart (1957), zbirka pripovedaka Duboko poniranje (The Deep Range) (1957) S druge strane neba (The Other Side of the Sky) (1958), zbirka pripovedaka Pad mesečeve prašine (A Fall of Moondust) (1961) Tales of Ten Worlds (1962), zbirka pripovedaka Ostrvo delfina (Dolphin Island) (1963) Glide Path (1963) - njegova jedina ne-naučno-fantastiča knjiga The Nine Billion Names of God (1967), zbirka pripovedaka 2001: Odiseja u svemiru (2001: A Space Odyssey) (1968), sa Stelnijem Kjubrikom The Lion of Comarre & Against the Fall of Night (1968) Of Time and Stars (1972), zbirka pripovedaka Sunčani vetar (The Wind from the Sun) (1972), zbirka pripovedaka Sastanak sa Ramom (Rendezvous with Rama) (1973) The Best of Arthur C. Clarke (1973), zbirka pripovedaka Matica Zemlja (Imperial Earth) (1975) Rajski vodoskoci (The Fountains of Paradise) (1979) 2010: Druga odiseja (2010: Odyssey Two) (1982) Stražar (The Sentinel) (1983), zbirka pripovedaka Svet zagonetnih sila (World of strange powers) (1984), po istoimenoj TV seriji Pesme daleke zemlje (The Songs of Distant Earth) (1986) 2061: Treća odiseja (2061: Odyssey Three) (1988) Susret sa meduzom (A Meeting With Medusa) (1988) Kolevka (Cradle) (1988), sa Džentrijem Lijem (engl. Gentry Lee) Rama II (Rama II) (1989), sa Džentrijem Lijem S one strane spuštanja noći (Beyond the Fall of Night) (1990), sa Gregorijem Benfordom (engl. Gregory Benford) Tales From Planet Earth (1990), zbirka pripovedaka Duh sa Grand Benksa (The Ghost from the Grand Banks) (1990) More Than One Universe (1991), zbirka pripovedaka Vrt Rame (The Garden of Rama) (1991), sa Džentri Lijem Otkriveni Rama (Rama Revealed) (1993), sa Džentri Lijem Božji čekić (The Hammer of God) (1993) The Snows of Olympus - A Garden on Mars (1994), album slika sa komentarima Apokalipsa Amerike (Richter 10) (1996), sa Majkom Makvejom (engl. Mike McQuay) 3001: Konačna odiseja (3001: The Final Odyssey) (1997) Okidač (The Trigger) (1999) Svetlost drugih dana (The Light of Other Days) (2000), sa Stivenom Baksterom (engl. Stephen Baxter) Oko vremena (Time`s Eye) (2004), sa Stivenom Baksterom (prvi deo trilogije Vremenska odiseja) Oluja sa Sunca (Sunstorm) (2005), sa Stivenom Baksterom (drugi deo trilogije Vremenska odiseja) Prvorođeni (Firstborn) (2007), sa Stivenom Baksterom (treći deo trilogije Vremenska odiseja) Poslednja teorema (The last Theorem) (2008), sa Frederikom Polom