Feminost tablete sadrže kombinaciju odabranih biljnih ekstrakte i vitamina za održavanje pravilnog tonusa mišića sfinktera. Problem urinarne inkontinencije (UI), nevoljnog ispuštanja urina, izaziva značajnu nelagodnost, ugrožava društveni život, često je uzrok depresije. Specifična priroda bolesti dovodi do značajnog procenta pacijenata koji kriju svoje probleme u borbi sa ovim stanjem. Ovaj problem se odnosi na predstavnike oba pola, ali je češći kod žena. Urinarna inkontinencija je najčešće uzrokovana slabljenjem mišića donjeg dela karlice, koji drži uretru zatvorenom. Kada ovi mišići gube elastičnost, aktivnosti kao što su smeh, kašalj, podizanje tereta, ili rad, mogu da izazovu slabost bešike. Glavni uzroci urinarne inkontinencije kod žena su promene koje se dešavaju u toku trudnoće, porođaja i menopauze. Sastav (u 2 tablete, dnevna doza): 520 mg ekstrakta semena bundeve, 100 mg ekstrakta brusnice (Vaccinium macrocarpon), 50 mg ekstrakta soje, 50 mg ekstrakta koprive, 5 mcg vitamina D3, 2.5 mcg vitamina B12 Ekstrakt semena bundeve ojačava mišiće koji utiču na zadržavanje i otpuštanje urina. Fitoestrogeni, ili izoflavoni soje pomažu u slučaj atrofije mišića koja se javlja tokom menopauze. Vitamin D doprinosi održavanju normalne funkcije mišića. Vitamin B12 doprinosi normalnoj deobi ćelija. Način upotrebe: 1-2 puta po 1 tableta Pakovanje: 56 tableta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat ! Sa francuskom revolucijom 1789. započinje jedno novo razdoblje u istoriji evropske civilizacije, sa romantizmom jedno novo razdoblje u istoriji evropske književnosti, a sa marksizmom novo razdoblje u istoriji pogleda na svet. »Romantizam i marksizam su izvršili velika antropološka otkrića. Oni su otkrili nove kontinente koji se prostiru u čovekovoj unutrašnjosti i unutar sveta. Otkrića romantizma i marksizma su, razume se, različita, i njihove se metode veoma razlikuju. Ali zajedničko im je uverenje da život treba da bude aktivan izbor, da čovek formira sebe i svoje misli u akciji, da revolucija shvaćena kao neprestani projekt okrenut budućnosti određuje saznajni i emocionalni horizont savremene epohe.« Studije Marije Janjion sabrane u ovoj knjizi istražuju složenu oblast preplitanja književnosti, filozofije i (najopštije rečeno) pogleda na svet moderne epohe. Sa velikom erudicijom i zavidnom pronicljivošću, ona istražuje na koji način i književnost i filozofija i ono što danas nazivamo »naukama o čoveku« sarađuju u stvaranju moderne ideje čoveka i njegove sudbine. Marija Janjion ume da u različitim disciplinama i oblastima ljudskog stvaranja otkrije zajedničku osnovnu ideju i da prati sve transformacije koje ona trpi na svom putu od umetnosti do filozofije, i obratno. Time ova knjiga prelazi relativno uske granice književnoistorijskih studija i postaje jedno od važnih dela koie istražuju najpresudnije ideje našeg vremena. Sadržaj: I TRAGICNO 1. Filozofska teorija tragičnog 2. Tragedija i hermeneutika 3. Tragična Hegelova dijalektika 4. Marksov i Ničeov Prometej 5. Frojdov Edip 6. Od tragedije do apsurda 7. Kako je moguća romantična tragedija 8. Savremena tragedija istorije II POGLEDI NA SVET 1. Marksova sociologija saznanja 2. Ideologije 3. Tajne fetišizma 4. Jezik, robe, znakovi, promena 5. Altise: neprihvatanje istorizma 6. Diltajeva teorija pogleda na svet 7. Razumevanje 8. Komprehensivne humanističke nauke i marksizam 9. „Sociologija književnih formi” III PRIRODA Priroda IV RAZBOJNICI I VAMPIRI 1. „Noćni i grobni pesnici” 2. Nemački „demonski ekran” 3. Vlast i hipnoza 4. Nadrealizam kao zamena romantizma 5. Kain i Lucifer 6. Prevrtljivi Prometej 7. Senka božanskog markiza 8. Zločini ljubavi ili dvosmislenost erotizma 9. Gotski fantomi 10. Vratiti ključeve hodnika snova Beleška o piscu

1. David Albahari. `Mrak.` Minut. 124, Beograd: Stubovi kulture, 2008. 179 str. : autorova slika ; 17 cm. 2. David Albahari. `Snežni čovek.` Minut. 20, Beograd: Vreme knjige, 1995. 154 str. ; 17 cm : autorova slika. 3. David Albahari. `Životinjsko carstvo.` 44°N i 20°E. Beograd: Čarobna knjiga, 2014. 2. izd. 126 str. ; 21 cm. 4. Filip David. `Kuća sećanja i zaborava.` Meridijan. 46, Beograd: Laguna, 2014. 190 str. ; 20 cm. 5. Danilo Kiš. `Bašta, pepeo.` Izabrana djela Danila Kiša. Podgorica: Nova Knjiga, 2008. 175 str. ; 20 cm. 6. Danilo Kiš. `Čas anatomije.` Beograd: Nolit, 1978. 344 str. ; 20 cm. Dobro očuvano.

Борис Акуњин: ДИЈАМАНТСКА КОЧИЈА књига 1. Ловац на вилине коњице књига 2. Између редова Издавач: ИНФОРМАТИКА, Београд, 2007.год. Меки повез, 190+487 страна, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `“Dijamantska kočija” jedanaesta knjiga Avantura Erasta Fandorina. Roman Dijamantska kočija sastoji se iz dva dela. U prvom delu B.Akunjin opisuje Rusiju iz 1905. godine, posle poraza u rusko- japanskom ratu i kroz detektivsku priču objašnjava razloge neočekivanog poraza Ruske Imperije u kome se već nazire početak njenog kraja. U drugom delu radnja se premešta u 1878. Erast Petrović prekookeanskim brodom Levijatan stiže u Japan. Pisac, inače vrhunski japanolog, opisuje Japan perom znalca japanske kulture, mentaliteta, borilačkih veština, samurajske etike, ali i poezije… Svako poglavlje se završava njegovom pesmom haiku, a knjiga obiluje zagonetkama za čije odgonetanje čitalac mora da se potrudi. Dijamantska kočija nije samo detektivski, istorijski i etnografski, nego i ljubavni roman u kome Fandorin sreće ženu svog života, a Boris Akunjin demonstrira majstorstvo u opisu svih strana ljubavnog odnosa. Poznato je da ruski jezik nema razvijen erotski rečnik, ali pisac nalazi prave reči: njegova erotika je i erotična, i romantična i produhovljena. Boris Akunjin dobitnik je nagrade Japanskog fonda za 2009. godinu, koji je ustanovila Vlada Japana. Dobio je nagradu, kako je obrazloženo, za doprinos produbljivanju veza Japana i Rusije. Kao istraživač i prevodilac, Akunjin je upoznao ruske čitaoce sa japanskom književnošću, a Japan je i tema Dijamanske kočije kao i mnogih drugih njegovih romana.`

Борислав Пекић: ХОДОЧАШЋЕ АРСЕНИЈА ЊЕГОВАНА Издавач: НОЛИТ, Београд, 1981.год. Тврди повез, 335 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Борислав В. Пекић (Подгорица, 4. фебруар 1930 — Лондон, 2. јул 1992) био је српски књижевник, сценариста и академик. Један је од тринаест интелектуалаца који су обновили рад Демократске странке. Пекић је један од најзначајнијих српских књижевника 20. века. Добитник је НИН-ове награде за роман Ходочашће Арсенија Његована из 1970. године и низа других признања: Награда Стеријиног позорја (1972); награда удружења издавача, (1977); Награда Радио-Загреба, (1982); Годишња награда Удружења књижевника Србије за Сабрана дела (1985); Његошева награда, (1987); Награда Задужбине Јакова Игњатовића, 1991. Орден заслуга за народ са сребрном звездом за допринос у културном стваралаштву. Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Његова најпознатија дела су Златно руно, Беснило, Одбрана и последњи дани, Како упокојити вампира, Атлантида и Време чуда. Од 12. децембра 1985. био је дописни члан Српске академије наука и уметности. Младост и романи Његов отац, Војислав Д. Пекић, је у Краљевини Југославији био високи државни чиновник, тако да су од Бориславовог рођења до 1941. живели у Старом и Новом Бечеју, Мркоњић Граду, Книну и Цетињу. Почетком Другог светског рата, италијанске окупационе власти су их протерале из Цетиња за Србију. Његова породица се настанила у Баваништу (јужни Банат), а 1945. се одселила у Београд. По пресељењу у Београд 1945, образовање је наставио у Трећој мушкој гимназији, где је матурирао 1948. Убрзо после тога је био ухапшен: „ Био сам члан илегалне студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година, а потом ми је на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године. Као припадник СДОЈ-a је осуђен на петнаест година робије са принудним радом. Издржавао је казну у КПД Сремска Митровица и КПД Ниш. Помилован је после пет година 1953. године. За време тамновања зачете су многе идеје које је после развио у својим главним романима. Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету у Београду (1954—1958). Године 1958. оженио се инжењерком архитектуре Љиљаном Глишић, сестричином др Милана Стојадиновића, који је био председник владе Југославије (1935—1939) и министар финансија. Годину дана касније родила им се ћерка Александра. Година 1959. је такође година када је Пекић написао свој први од преко двадесет оригиналних филмских сценарија за главне филмске куће у Југославији, међу којима и Дан четрнаести, који је представљао Југославију на Канском филмском фестивалу 1961. године. Годинама је Пекић радио на неколицини романа, а када је први од њих, Време чуда (1965), штампан, привукао је пажњу великог броја читалаца, као и књижевних критичара. Овај роман је 1976. издат на енглеском од стране Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку као Time of Miracles (Време чуда). Преведен је на француски 1986, на пољски 1986, румунски 1987, италијански 2004. и грчки 2007. Пекићев први роман јасно је указао на две важне карактеристике његовог рада, оштар антидогматизам и константни скептицизам у погледу могућег „прогреса“ човечанства који је достигнут у току своје историје. Када је Пекић припремио антологију дјечије поезије, која је обухватала дјела са територију читаве Југославије, Григор Витез га је критиковао јер је, без обзира на чињеницу да је српска књижевност за дјецу богатија од хрватске, уврстио мали број аутора из СР Хрватске. У периоду између 1968. и 1969. Пекић је био један од уредника „Књижевних новина“. Његов други роман је Ходочашће Арсенија Његована (1970), у коме је, поред осталог, дао слику студентског протеста 1968. у Југославији. Иако се идеолошки дистанцирао од овог опозиционог покрета, нова политичка клима је даље компликовала његов однос са влашћу, тако да је годину дана био без пасоша. Роман је ипак добио Нинову награду као најбољи југословенски роман те године. Енглески превод под насловом Houses of Belgrade (Београдске куће) се објавио 1978. у издавачкој кући Harcourt Brace Jovanovic у Њујорку, а касније је био преведен на пољски, чешки и румунски. Исељење и даљи рад Након Пекићеве емиграције у Лондон 1971, југословенске власти су га сматрале персоном нон грата и низ година су осујећивали издавање његових дела у Југославији. Најзад се 1975. појавило Успење и суноврат Икара Губелкијана, које је касније преведено на пољски 1980, мађарски 1982, чешки 1985. и француски 1992. Године 1977. послао је рукопис сотије Како упокојити вампира на књижевни конкурс Удружених издавача Југославије, који су препознали у њему најбоље пристигло дело и тако је књига штампана. Касније је преведена на чешки 1980, пољски 1985, италијански 1992, а енглески превод се појавио 2005. Базиран делимично на Пекићевом сопственом искуству у затвору и истрази, роман показује методе, логику и психологију модерног тоталитарног режима. Одбрана и последњи дани (1977), сага-фантазмагорија преведена је на пољски и мађарски 1982, на чешки 1983, француски 1989. и шведски 2003. Ова три романа базично се баве разним врстама и на разним нивоима колаборације у Југославији за време Другог светског рата. После више од две деценије припрема, студија и проучавања први том Пекићеве седмотомовне фантазмагорије Златно руно се 1978. године појавио пред читаоцима. Следе затим и осталих шест томова током 1978—1986. године. Тим делом се Пекић уврстио у најзначајније српске књижевнике. За ову сагу Пекић је 1987. добио Његошеву награду, означујући га као једног од врховних савремених прозних писца у Југославији. Према мишљењу жирија Телевизије Србије, тај роман је ушао у избор десет најбољих романа, написаних на српском језику у периоду од 1982. до 1992. године. Златно руно је упоређивано од стране иностраних критичара са Џејмс Џојсовим „Уликсом”, по структури нарације класичног мита, са Мановим „Буденброковима”, по дугачкој породичној историји и еволуцији предратног друштва, као и са „Контрапунктом живота” Олдуса Хакслија, по унутрашњој тензији која пролази кроз лавиринт конфликтних перспектива. Но ипак је Златно руно слављено као јединствено. Једна од очигледних одлика је и огроман обим и тематска комплексност. Златно руно описује лутање генерација Његована и кроз њих истражује историју Балкана. Први, други и трећи том издат је на француском 2002, 2003. и 2004. године. Осамдесетих је Пекић написао нешто сасвим ново. Сакупљао је материјал за писање књиге о изгубљеном острву Атлантиди, са намером да да једно ново објашњење за корене, развој и пропаст наше цивилизације. И поред класичних извора који су инспирисали његов антрополошки интерес, Пекић је одлучио да оцрта своју нову визију будућности и тиме избегне рестрикције „историјског модела“ са којим је он несумњиво морао да се суочи у старим митовима. Из тога су произишле три књиге: жанр-роман Беснило (1983), антрополошки роман 1999 (1984) и епос Атлантида (1988). Ове књиге су доживеле велики број издања у Србији, а Беснило је био бестселер. Беснило је преведено на шпански 1988. и мађарски 1994, а Атлантида на чешки 1989. За Атлантиду је Пекић добио „Горанови награду“ 1988. Овај роман је 1983. изабран за најчитанију књигу домаћег аутора те године и добио је награду Београдски победници. Пекићева Одабрана дела у 12 томова штампана су крајем 1984. а за њих је добио Награду Удружења књижевника Србије. Године које су појели скакавци, у три тома, издате су између 1987. и 1990. Два одломка прве књиге су преведена на енглески и публикована у књижевним часописима Велике Британије. Ово је Пекићева аутобиографско-мемоарска проза са оценом и објашњењем послератних дана, животом и прогањањем буржоазије под комунистичким режимом. Ове књиге нису само аутобиографске у класичном смислу речи, пошто се Пекић бави и општим стањем Југославије после Другог светског рата, као и другим земљама и њиховим пеналним системима. Он слика затворски живот као јединствену цивилизацију, а цивилизацију „слободе“ као специјалан вид затвора. Ова трилогија је изабрана као најбоља мемоарска проза и за њу је Пекић добио Награду Милош Црњански 1989. Готске приче Нови Јерусалим штампане су 1989, за које је Пекић је добио Награду Мајска руковања у Црној Гори 1990. за своја литерарна и културна достигнућа. Две приче из ове збирке су публиковане на француском, енглеском и украјинском у разним антологијама. Прича Човек који је јео смрт из ове књиге била је посебно преведена у Француској 2005. као сепаратно издање. На таласима радио-станице Франце културе је 21. септембра 2005. ово Пекићево дело представљено као књига дана, односно као најбоља књига страног писца те године. Филм, позориште и радио Пекић се седамдесетих издвојио као један од најбољих савремених драмских писаца Србије. Редовно је писао радио-драме за Westdeutscher Rundfunk у Келну, као и за Süddeutscher Rundfunk у Штутгарту. Од 27 драма које су изведене и/или штампане у Србији, 17 су имале своју премијеру у Немачкој. Многе су биле трансформисане у позоришне и/или ТВ драме и добијале су бројне награде. Шеснаест њих је штампано у његовим Одабраним делима 1984. Његова драма Генерали или Сродство по оружју (1969) се може наћи у свакој антологији српске савремене драме. Добила је Награду Стеријиног позорја за комедију године 1972, као и Награду Кнегиња Милица позоришта у Крушевцу 1991. Пекићеви позоришни комади су били веома популарни и хваљени, а најпознатији од њих Цинцари или Корешподенција (1979), која је базирана на четвртом тому Златног руна, играла се 280 пута у Атељеу 212 у Београду, у периоду од 23 године. Добио је прву награду Радио Загреба за драму 186. Степеник (1982), као и прву награду на фестивалима у Охриду и Варни за Како забављати господина Мартина (1990). Током своје каријере Пекић је радио на многим филмовима, написао је више од двадесет оригиналних сценарија и адаптирао неке од својих романа за филм. Филм Време чуда је био изабран да репрезентује Југославију на Канском фестивалу 1991, где је Горан Паскаљевић добио награду за режију, а касније филм је учествовао на фестивалима у Глазгову, Москви, Монтреалу и Врњачкој Бањи. Награда критичара додељена је у Сан Себастијану 1990. Ђавољи рај (1989) (That summer of white roses), рађен по саги-фантазмагорији Одбрана и последњи дани, добио је награду на филмском фестивалу у Токију 1989. и био је селектован исте године да репрезентује Југославију на фестивалу у Монпељеу (Француска), Пули (Хрватска), Сан Себастијану (Шпанија), Лос Анђелесу и Сан Франциску (САД). Као хонорарни коментатор Југословенског одељења Светске секције Би-Би-Сија у Лондону (1986—1991) Пекић је читао своја „Писма из Лондона“ сваке недеље; ова Писма су после штампана у Југославији као Писма из туђине, Нова писма из туђине и Последња писма из туђине (1987—1991). Свака књига је садржавала педесет писама са духовитим и иновативним запажањима о Енглеској и енглеском народу. Писма су била емитована за југословенске и српске слушаоце, за које је Пекић нарочито уживао да направи бројна и хумористична поређења између енглеске и наше власти, државе, обичаја и људи. За ове књиге добио је Награду Јаша Игњатовић у Мађарској 1991. Пекић је такође на истом програму Би-Би-Сија имао серију о историји Велике Британије, која је издата постхумно са насловом Сентиментална повест Британског царства (1992). За ово дело је добио Почасну награду БИГЗ-а, издавача књиге. Дело је штампано неколико пута и имало је великог успеха. Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански, грчки, шведски и украјински. Крај живота и смрт Године 1989, заједно са још дванаест интелектуалаца обновио је рад Демократске странке, да би следеће, 1990. године, постао члан Главног одбора, као и један од уредника обновљеног опозиционог листа „Демократија“. Године 1991, био је кандидат Демократске странке за народног посланика у Скупштини Републике Србије у београдској општини Раковица, када је победио његов противкандидат Војислав Шешељ. Пекић је био потпредседник Српског ПЕН центра од 1990. до 1992. године и члан енглеског ПЕН центра. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, као и члан Крунског савета принца Александра Карађорђевића 1992. године. Активан, како као аутор тако и као јавна личност, до последњег дана, Пекић је умро од рака плућа у свом дому у Лондону, 2. јула 1992. године у 63. години живота. Кремиран је у Лондону, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, заједно са другим уваженим личностима из социјалног, политичког и културног реда грађана. Постхумно, 1992, га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена, као највишег одликовања додељеног од претендента Србије на позицију монарха. Постхумна издања Велики део Пекићевих дела су публикована постхумно. Време речи, 1993; Одмор од историје, 1993; Градитељи, 1994; Рађање Атлантиде, 1996; Скинуто са траке, 1996; У трагању за Златним руном у три тома, 1997; Изабрана писма из туђине, 2000; Политичке свеске, 2001; Философске свеске, 2001; Кореспонденција као живот I и II, 2002-2003; Сабрана писма из туђине, 2004, Роботи и сабласти (збирка необјављених драма), 2006; Изабране драме, 2007; Изабрани есеји, 2007; Морал и демократија (збирка интервјуа и есеја), 2008; Маргиналије и моралије (збирка мисли из објављених и необјављених дела), 2008. Борислав Пекић је за собом оставио огроман корпус књижевних манускрипата који се састоје од комплексних коментара о настанку и развитку тема у Златном руну, Атлантиди, 1999, са филозофског, антрополошког и историјског становишта. Присуство аутобиографских садржаја може се запазити у неким његовим делима у виду сећања на године проведене у политичком заточеништву, као и у књигама есеја поводом живота у Великој Британији. Његова опсесија темама личне слободе провлачи се, како кроз дела, тако и кроз дневнике као одговор на гушење и опресију комунистичког режима у бившој Југославији. Његова супруга и ћерка су 2012. објавиле дело „Стопе у песку“ које садржи говоре и предавања које је Пекић држао широм света. Јубилеји, изложбе, научни скупови у Пекићеву част И након смрти, Бориславу Пекићу и његовом делу одаје се дужно признање и поштовање. Српска академија наука и уметности у Београду одржала је 1. и 2. јула 2000. године научни скуп поводом седамдесетогодишњице рођења Борислава Пекића. Реферати са тог скупа штампани су у Споменици Борислава Пекића 2003. године. Народна библиотека Србије је септембра 2000. године организовала изложбу под насловом „Борислав Пекић или време речи“ заједно са Фондом Борислава Пекића и Народном библиотеком Краљева. Дана 17. априла 2007. године у Библиотеци града Београда била је отворена импозантна изложба о животу и делу великог писца поводом 80 година од његовог рођења. Ова иста изложба под покровитељством Министарства културе Владе Републике Србије путовала је, како по Србији (Јагодина, Нови Сад, Златибор, Ниш, итд), тако и по многим градовима Европе и Канаде. Гостовала је у Будимпешти, па у Сарајеву јула 2007, у Паризу 25. марта 2010, 16. новембра 2010. у Загребу, 2011. у Пули. Градска општина Врачар и Библиотека града Београда је ову изложбу у нешто друкчијем облику приказала 19. априла 2010. године. Зборник Поетика Борислава Пекића: преплитање жанрова настао је као резултат истоименог научног скупа који је одржан у Београду 19. и 20. новембра 2008. године. Међународни научни скуп, посвећен поетици и жанровским аспектима Пекићевог дела, припремљен је у оквиру пројекта „Савремене књижевне теорије и њихова примена: нове дискурзивне праксе књижевнотеоријских проучавања“ који се реализује у Институту за књижевност и уметност — Београд. Организациони одбор су чинили: др Весна Матовић, директор Института, Љиљана Пекић, супруга Борислава Пекића, др Милан Радуловић, руководилац Пројекта у Институту, др Гојко Тешић, др Петар Пијановић, руководилац скупа, др Александар Јерков и мр Игор Перишић. Скуп је отворен 19. новембра 2008. У свечаној Сали Скупштине града уз пригодне речи др Весне Матовић, Небојше Брадића, министра за културу у Влади Републике Србије, и др Петра Пијановића. Научни скуп је окупио проучаваоце и тумаче Пекићевог дела из Србије и иностранства (Немачка, Русија, Француска, Енглеска, Пољска, Украјина, Италија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Хрватска, Македонија). Новембра 2010. године, Пекић је уврштен у серију марака Србијамарке ПТТ Србије „Великани српске књижевности“, чији је дизајн урадила Марина Калезић. Колекција је постала филателистичка реткост. Такође, 2002. године изграђена је основна школа на Бежанијској коси у Београду која је добила име по Бориславу Пекићу. У Београду, на Врачару, именована је улица Борислава Пекића, а 2012. године огранак Библиотеке града Београда у улици Светозара Марковића добио је име по Бориславу Пекићу. Године 2006. његова супруга Љиљана Пекић, која је била приређивач његових постхумних дела, почела је да уређује блог Борислава Пекића на ком се могу наћи, како публикована, тако и необјављена дела овог писца. Године 2012. његова унука Мари-Луиз почела је Фејсбук страницу са Пекићевим одабраним цитатима. Брига о публиковању Пекићевих рукописа, како објављених, тако и оних из заоставштине, преузеле су његова супруга Љиљана Пекић и ћерка Александра Пекић. Борислав Пекић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду од 17. децембра 2007. године. На Цветном тргу у Београду је 2. марта 2016. откривен споменик Бориславу Пекићу. Фонд „Борислав Пекић“ После Пекићеве смрти, у јулу 1993, у Београду, је основан Фонд „Борислав Пекић“, чији су оснивачи српски ПЕН-центар, Српска академија наука и уметности, Министарство културе Републике Србије, Бранко Драгаш, Удружење књижевника Србије и Љиљана Пекић, која је и директор Фонда. Циљ Фонда је промоција и публиковање Пекићевих дела, старање o пишчевој заоставштини, као и пројекти „Борислав Пекић нашој деци“ и годишња додела награде „Борислав Пекић“ за књижевна дела у настајању. Од 1995. установљена је књижевна награда „Борислав Пекић” која се додељује гимназијалцима. Фонд редовно објављује и публикацију Анали Борислава Пекића. Писци који су добили награду Фонда „Борислав Пекић“ за нова дела временом су постали афирмисани ствараоци савремене српске књижевности. Међу њима су Светислав Басара, Драган Великић, Горан Петровић, Владислав Бајац, Милета Продановић, Игор Маројевић, Сретен Угричић, Гојко Божовић, Јасмина Лукић, Саша Јеленковић, Александар Марчићев и многи други. Ово је јединствена књижевна стипендија у Србији за дела у настајању. Награда и стипендија се додељују сваке године 2. јула, на дан Пекићеве смрти. У Аналима Борислава Пекића сваке године се штампају критике и студије о разним аспектима Пекићевог стварања, као и одломци из романа награђених писаца и исцрпна Пекићева библиографија, која се сваке године ажурира. Ставови Пекић током живота у изгнанству у Уједињеном Краљевству никада није узео британско држављанство. Сматрао је да је Србин и српски писац и желео је да остане такав до краја живота, са чим су се његова супруга и ћерка солидарисале. У преписци са пријатељима наводио је да њега у Србији нико неће, као и да му Срби пребацују да није довољно Србин у јавним наступима а Црногорци да се не залаже за њихову измишљену нацију. Награде НИН-ова награда, за роман Ходочашће Арсенија Његована, 1970. Стеријина награда за текст савремене комедије, за драму На лудом белом камену, 1972. Награда „Београдски победници”, за најчитанију књигу, 1984. Годишња награда Удружења књижевника Србије, за Сабрана дела, 1985. Награда „Лазар Комарчић”, за роман 1999, 1986. Његошева награда, за роман Златно руно (седам томова), 1987. Награда „Милош Црњански”, за књигу Године које су појели скакавци, 1989. Награда Задужбине „Јаков Игњатовић”, за књигу есеја Писма из туђине, 1990. Награда „Кнегиња Милица” Крушевачког позоришта, 1991. Деретина награда, за књигу есеја Последња писма из туђине, 1991. БИГЗ-ова награда, постхумно, за књигу есеја Сентиментална повест Британског царства, 1993. Дела Време чуда, повест, Просвета, 1965, 1983; Београд: Народна Књига, 1997; Титоград: Графички завод, 1969; Нови Сад: Соларис, 2006; Београд: Лагуна, 2012, 2021 Ходочашће Арсенија Његована, роман, Београд: Просвета, 1970, 1971, 1991; Београд: Нолит 1981; Завод за уџбенике и наставна средства, 2002; Београд: НИН и Завод за уџбенике, 2004; Београд: Евро-ђунти, 2010 Успење и суноврат Икара Губелкијана, новела, Београд: Слово Љубве, 1975; заједно са новелом Одбрана и последњи дани: Београд: Рад, 1984; Београд: Народна књига, 1996; Нови Сад: Соларис, 2001; Београд: Лагуна, 2021 (заједно); Београд: Српска књижевна задруга, 2009 (одвојено). Како упокојити вампира, сотија, Београд: БИГЗ, Рад, Народна књига, 1977; Београд: Нолит, 1982; Цетиње: Обод, 2000; Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Лагуна, 2012 Одбрана и последњи дани, новела, Београд: Слово Љубве, 1977; заједно са Успење и суноврат Икара Губелкијана, Нови Сад: Соларис, 2001. Златно руно, фантазмагоријска, Београд: Просвета, 1978 (том I & II), 1980 (том III & IV), 1981 (том V), 1986 (том VI & VII); Сарајево: Свјетлост, 1990, Београд: Дерета, 2005 (том I-VII), и 2006 (том I-VII) цео комплет је у кожном повезу; Беснило, жанр-роман, Загреб: Свеучилишна наклада Либер, 1983, 1984; Београд: БИГЗ, 1985, 1987; Београд: Просвета, 1991; Београд: Дерета, 1993; Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Новости, 2004; Београд: Лагуна, 2011. 1999, антрополошка повест, Љубљана, Загреб: Цанкарјева заложба, 1984; Београд: Нолит, 2001; Нови Сад: Соларис, 2006; Београд: Лагуна, 2011. Године које су појели скакавци, успомене из затвора или антропопеја (1948—1954), Београд: БИГЗ, 1987, 1988, 1991 (том 1), 1989, 1991 (том 2), 1990, 1991 (том 3); Нови Сад: Соларис, 2004 (томови 1, 2, 3), Београд: Службени гласник 2010 (томови 1, 2, 3). Писма из туђине, Загреб: Знање, 1987; Београд: Народна књига, 2000. Нови Јерусалим, готска хроника, Београд: Нолит, 1988; Београд: Српска књижевна задруга, 1990, 1997; Београд: Политика, Народна књига, 2004; Нови Сад: Соларис, 2001; Београд, Лагуна, 2012 Атлантида, епос, 2 тома, Загреб: Знање, 1988, 1989; Нови Сад: Соларис, 1995, 2001, 2006; Подгорица: Вијести, 2007; Београд: Лагуна, 2011. Нова писма из туђине, Загреб: Младост, 1989. Последња писма из туђине, Београд: Дерета, 1991. Сентиментална повест Британског царства, повест, Београд: БИГЗ, 1992, 1993, 1995; Нови Сад: Соларис, 1999, 2002, 2006; Београд: Службени гласник, 2010. Време речи, збирка интервјуа, приредио Божо Копривица, Београд: БИГЗ и Српска књижевна задруга, 1993. Одмор од историје, приредио Радослав Братић, Београд: БИГЗ, 1993. Градитељи, Београд: БИГЗ, 1995. Рађање Атлантиде, приредила Љиљана Пекић, Београд: БИГЗ, 1996. Скинуто са траке, дневничке белешке и размишљања, приредио Предраг Палавестра, Београд: Народна књига, 1996. У трагању за Златним руном, приредила Љиљана Пекић, Београд: БИГЗ, 1997. Писма из туђине, одабрана приредио Владета Јанковић, Београд: Народна књига, 2000. Политичке свеске, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис и Стyлос, 2001. Философске свеске, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Стилос, 2001. Кореспонденција као живот I, преписка са пријатељима, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2002; Београд: Службени гласник 2011. Кореспонденција као живот II, преписка са Љиљаном и Александром, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2003; Београд: Службени гласник 2011. Сабрана писма из туђине, Нови Сад: Соларис, 2004; Београд: Службени гласник 2010. Роботи и сабласти, драме, избор Светислав Јовановић, Нови Сад: Соларис, 2006. Изабрани есеји, избор Лидија Мустеданагић, Нови Сад; Соларис, 2007. Изабране драме, избор Лидија Мустеданагић, Нови Сад: Соларис, 2007. Морал и демократија, приредио Маринко Вучинић, Београд: Демократска странка, Истраживачко-издавачки сектор, 2008. Маргиналије и моралије, приредила Љиљана Пекић, Нови Сад: Соларис, 2008. На лудом белом камену (Генерали или сродство по оружју + У Едену, на истоку): Београд, Атеље 212, ГОДИНА??? Генерали (у Антологија ТВ драме), Београд, РТВБ, 1969 Генерали (у Антологија савремене српске драме-С. Селенић) Београд, СКЗ, 1977 Аргонаутика; Београд: Српска књижевна задруга 1989. Интервју са Драгомиром Стојадиновићем; Београд: Институт за савремену историју, 2007. Живот на леду; Београд: Завод за уџбенике, 2009. Цинцари или Корешподенција; Београд: Удружење драмских писаца Србије и Позориште “Модерна гаража“, 2009. Како забављати господина Мартина (у Антологија српске радио драме од М. Јокић-З. Костић, бр. 2, 1939-2003, Београд, РТС, 2004 Ремек-дело или Судбина уметника; Београд: Народно позориште, 1979 Б. Пекић/Михиз Атеље 212: Цинцари или корешпонденција Београд, Атеље 212, 1980 Б. Пекић/Михиз Атељеа 212: Заклети спасилац дављеника; Београд, Атеље 212, 1985 Б. Пекић/Михиз Атеље 212: Корешпонденција + Спасилац; Београд, Атеље 212, 1986 Б. Пекић Театар у подруму Атеље 212: Време чуда(у програму су коментари о Пекићу); Београд, Атеље 212, Б. Пекић Синтеза 26, Обешењак у Крушевачком позоришту, Крушевац, Багдала, 1984, 1993 Б. Пекић Крушевачко позориште, Обешењак, Генерали, Крушевац, Крушевачко позориште, 1996 Анали, одломци из заоставштине, критике и библиографија Београд: Фонд Борислав Пекић, 2004 (бр. 1); 2005 (број 2); 2006 (број 3); 2007 (број 4); 2008 (број 5); 2009 (број 6); 2010 (број 7) Едиције изабраних дела: Одабрана дела Борислава Пекића, у 12 томова, Београд: Партизанска књига, 1984. Садржи: Том 1: Успење и суноврат Икара Губелкијана; Одбрана и последњи дани. Том 2: Време чуда. Том 3: Како упокојити вампира. Том 4: Ходочашће Арсенија Његована. Том 5: Златно руно 1. Том 6: Златно руно 2. Том 7: Златно руно 3. Том 8: Златно руно 4. Том 9: Златно руно 5. Том 10: На лудом, белом камену: одабране комедије; садржи између осталих следеће драме: На лудом, белом камену или булење вампира, Разарање говора, Уметност и стварност, Ко је убио моју бесмртну душу?, Како се калио један господин, Бермудски троугао, Стоосамдесетшести степеник, Генерали или сродство по оружју. Том 11: У Едену, на истоку: одабране фарсе;садржи између осталих драме: У Едену, на истоку, Како забављати господина Мартина, Категорички захтев, Сива боја разума, Рђав дан на Стоцк Еxцханге-у, Обешењак, Тезеју, Јеси ли убио Минотаура?, Рајнске задушнице. Том 12: Тамо где лозе плачу: есеји, дневници. Изабрана дела Борислава Пекића у 6 томова, Београд: Просвета 1991. Књ. 1: Успење и суноврат Икара Губелкијана: Одбрана и последњи дани: новеле. Књ. 2: Време чуда: повест. Књ. 3: Ходочашће Арсенија Његована: роман. Књ. 4: Како упокојити вампира: сотија. Књ. 5: Беснило: жанр-роман. Књ. 6: Нови Јерусалим: готска хроника.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Anto Staničić (Tivat, 18. prosinca 1909. - 1991.), crnogorski[1]dječji pisac i novinar, hrvatske nacionalnosti.[2] Jedan je od najpoznatijih pisaca dječjih knjiga, romana i pripovijetki. Među malobrojnim je Bokeljima koji je uspio ući u školsku lektiru za osnovne škole. Poznato mu je djelo roman Mali pirat, koji je bio rado čitan u drugoj polovini 20. stoljeća u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Srbiji i Slovačkoj, te je doživio nekoliko izdanja. Poznati su mu i romani Galebovo gnijezdo i Bambusov štap.[2] 26. studenoga 2019. postavljena mu je spomen ploča na zidu kuće u Tivtu gdje je pisac rođen.[3] Živio je u Beogradu te je stvarao na srpskom jeziku. Rođen u Tivtu 1909. godine. U Dubrovniku je završio osnovnu i srednju školu. U Zagrebu je počeo studirati ekonomiju. Godine 1937. zaposlio se u Agrarnoj banci u Beogradu. Godine 1948. u Radio-Beogradu se zaposlio kao novinar. Na Radio-Beogradu radio je u uredništvu emisija za djecu, potom u Radio-školi, te drugim uredništvima u kojima je stalno radio do 1978. godine. Većinom je živio u Beogradu, ali je nadahnuće za djela nalazio na obali Jadranskog mora i tamošnjim ljudima, koje je smatrao vrlo hrabrima. Ugledao se na djeda Peru, mornara, pa je pisao uglavnom o svom zavičaju plemenitih i jednostavnih ljudi i njihovom mornarskom životu. Prvu knjigu objavio je 1951. godine, Priče na granici istine. Slijedi mu uspješnica Mali pirat, čiji motiv je prošlost stare Boke i kroz nju je prikazao svoje uspomene iz djetinjstva. Doživjela je prijevode na slovenski, makedonski, mađarski i češki. Roman Bambusov štap preveden je na slovački. Nastavio je stvarati i novo veliko priznanje dobio je 1981. za Galebovo gnijezdo te 1991. godine. Umro je 1991. godine.[1] Djela Djela:[1] Priče na granici istine, Zagreb: Mladost, 1951. Mali pirat, Zagreb: Mladost, 1956. Bambusov štap, Zagreb: Mladost, 1959. Ratni brod Velika sultanija, Zagreb: Mladost, 1964. Tamo gdje se talasi razbijaju, Zagreb: Mladost, 1964. Afrikanac i druge pripovijesti, Zagreb: Mladost, 1971. Nojeva barka, Gornji Milanovac: Dječje novine, 1974. Binga, Minuš Đerdan priča za djecu Galebovo gnezdo, Beograd: Nolit, 1980. Kojim putem, Afrikanče, Beograd: Nolit, 1984. Priča o Sunici, Beograd: Nolit, 1985. Beskućne kuće, Beograd: Nolit, 1987. Tajne Veriga, Beograd: Nolit, 1988.

Оноре де Балзак: ЉУДСКА КОМЕДИЈА- СЛИКЕ ИЗ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА 2 Издавач: ОТОКАР КЕРШОВАНИ, Ријека, 1961.год. Тврди повез, 964 стране, латиница. Пристојно очувано. - Беатриса - Једна Евина кћи - Лажна љубавница - Напуштена жена - Женски ликови 1 - Женски ликови 2 - Госпођа Фирмиани - Записи двију младих жена `Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма......... Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте. Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам. Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”. Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната. Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд Људска комедија Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе. У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави. Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”

Mek povez sa klapnom, odlicna 5, bez pisanja 311strana, autorsko izdanje - Beograd (KutVS1) sadržaj: - SVET STRAHA - ENTROPIJA KAO SMRT - SVET BEZ EMOCIJA - ĐAVOLA NE TREBA ZVATI - SLIKA MOGUĆE BUDUĆNOSTI - Umesto pogovora Đorđe J. Janić: Rodio se u porodici Jovana, trgovca, i Jelice, domaćice. Diplomirao je jugoslovensku i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje od 1968. godine književnu kritiku, književnu istoriju, religiozne eseje i studije, književnu i političku polemiku, eseje o srpskom duhovnom nasleđu, kao i poeziju. Takođe objavljuje tekstove i studije iz istorije, etnologije, folkloristike, političke komentare i geopolitičke analize. Vladimir Dimitrijević navodi da je Janić zbog svojih intelektualnih stavova trpeo u vreme Titovog režima: Zbog ogleda „Bog u delu Momčila Nastasijevića“, objavljenog 1973. u Teološkim pogledima (urednik je bio vladika Danilo Krstić) izbačen je sa radnog mesta profesora književnosti u 11. beogradskoj gimnaziji, i deset godina je bio bez posla. Razlog za izbacivanje: „moralno-politička nepodobnost“ (to se danas zove „politička nekorektnost“). U intervjuu datom Srpskim organskim studijama (1-2/2003.), Đorđe Janić kaže: „U to vreme sam došao do zaključka, da je u totalitarnom društvu bolje biti u zatvoru, jer tamo imaš stan i hranu, nego biti bez posla“.[1] Janić je, između ostalog, bio saradnik Matice srpske, kao i niza drugih kulturnih i naučnih institucija. Bio je član redakcije časopisa Relation Udruženja književnika Srbije, zbornika Jefimijini dani, Srpski jug, Isidorijana, Srpske organske studije, kao i novina: Novine serbske, Pravoslavlje, Pogledi i Vlasina. Objavio je i preko 60 pogovora književnim i naučnim delima, od kojih su neki prelaze po obimu i dva štampana tabaka. Učestvovao je kao književni kritičar na književnim večerima i na promocijama knjiga oko 600 puta. Bio član više književnih žirija, uključujući i žiri Ninove nagrade za roman godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Maria Pascual Čiča Tomina koliba je roman abolicionističke spisateljice Herijet Bičer Stou. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 20. marta 1852. godine. Samo godinu dana nakon objavljivanja rasprodat je u preko 300.000 primeraka širom Sjedinjenih Američkih Država i u preko 2 miliona primeraka širom sveta.[1] Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[1] Ovaj roman je, prema mnogim izvorima, jedan od uzroka zbog kojih je izbio Američki građanski rat (1861—1865). Veoma je poznata priča o tome kako je Herijet Bičer Stou jednom prilikom posetila Abrahama Linkolna u Beloj kući, a on ju je pozdravio rečima: „To je ta mala žena zbog koje je izbio veliki rat.”[1][2] Kao glavni povod za pisanje ovog romana navodi se donošenje Zakona o odbeglim robovima 1850. godine, koji je zahtevao da se svi odbegli robovi, nakon što ih uhvate, moraju vratiti svojim gospodarima Herijet Elizabet Bičer Stou (engl. Harriet Beecher Stowe; Ličfild, 14. jun 1811 — Hartford, 1. jul 1896[1]) bila je abolicionista i autor više od 10 knjiga, od kojih je najčuvenija Čiča Tomina koliba, koja opisuje život u ropstvu[2] i koja je prvi put objavljena u nastavcima 1851. i 1852 u abolicionističkom glasilu National Era. Herijet Elizabet Bičer je rođena 14. juna 1811. u Ličfildu, u Konektikatu,[4] kao sedma od devetoro dece i najmlađa ćerka Lajmana Bičera, kongregacionalističkog sveštenika, i Roksane Fut Bičer. Nakon što je njena majka umrla od tuberkuloze 1816. godine, njen otac se oženio sa Herijet Porter, sa kojom je imao još četvoro dece. S obzirom da je poticala iz veoma uticajne porodice, Herijet je imala priliku da se obrazuje u veoma uglednoj školi – Ženskoj akademiji u Ličfildu (Litchfield Female Academy), gde je upisana 1819. godine.[5] Još od malih nogu pokazivala je veliki potencijal, takav da je njen otac, svestan poteškoća sa kojima će se susresti zbog toga što je žena, navodno jednom rekao da mu je žao što se nije rodila kao muškarac.[6] Godine 1824. preselila se u Hartford kako bi pohađala jednu od prvih obrazovanih institucija za žene (Hartford Female Seminary) koju je osnovala i vodila njena sestra Ketrin E. Bičer.[5] Ne samo da je tu dobila akademsko obrazovanje koje je u to doba bilo uglavnom dostupno samo muškarcima, već je i ubrzo i sama počela da podučava (od 1827. godine).[5] Počela je da piše sredinom dvadesetih godina 19. veka, a njena prva dela su jedan teološki esej i nedovršena tragedija u blankversu „Kleon” (1825). Njena prva objavljena dela su priče za časopis Western Monthly Magazine (1833).[7] Godine 1832. sa porodicom se preselila u Sinsinati (Kentaki).[5] Godine koje je provela u Sinsinatiju, prema nekim izvorima, predstavljaju ključni period u životu Herijet Bičer Stou, jer se tada izgradila i kao predavač, i kao pisac.[6] Do 1837. godine bila je asistent na Zapadnjačkom institutu za žene, koji je takođe osnovala njena sestra Ketrin, a 1836. udala se za Kelvina Elisa Stoua, profesora biblijske književnosti u školi njenog oca, sa kojim je imala sedmoro dece.[7] U Sinsinatiju se takođe po prvi put susrela sa problemom robovlasništva, a kako su i njena i muževljeva porodica bili protivnici ropstva, ubrzo su se pridružili abolicionističkom pokretu.[7] Slike ropstva sa kojima se susretala tokom života u državi Kentaki ponovo će oživeti u čuvenom romanu Čiča Tomina koliba.[6] Ovaj roman napisala je u Bransviku, Mejn, gde se preselila 1850. godine. Roman je najpre objavljivan u nastavcima u časopisu National Era, a u celini je prvi put objavljen 1852. godine. Preveden je na najmanje dvadeset i tri jezika i doživeo je veliki uspeh, ali je i žestoko napadan na „robovlasničkom Jugu“ SAD.[7] Godine 1856. objavila je još jedan antirobovlasnički roman (Dred: A Tale of the Great Dismal Swamp), ali on nije doživeo uspeh.[7] Od 1852. do 1864. živela je u Andoveru, u Masačusetsu, da bi se, nakon što se njen muž penzionisao, ponovo preselila u Hartford. Dok je živela u Andoveru, objavila je još nekoliko romana, koji predstavljaju hronike života u Novoj Engleskoj.[7] Takođe je objavljivala članke u časopisu Atlantic Monthly, što joj je donosilo profit sve do 1869. kada je časopis izgubio više od 15.000 pretplatnika zbog njenog članka Prava priča o životu Lejdi Bajron (The Truе Story of Lady Byron’s Wife), gde je predstavila njene bračne probleme i razvod od čuvenog pesnika. Ipak, ovo je nije sprečilo da članak proširi i objavi kao knjigu pod naslovom Odbrana Lejdi Bajron (Lady Byron Vindicated).[7] Pored pomenutih dela, Herijet Bičer Stou je pisala i objavljivala i knjige za decu.[7] Umrla je u Hartfordu 1. jula 1896, u 85. godini, od moždanog udara. Maria Pasqual i Alberich (Barcelona, ​​1. srpnja 1933. - 13. prosinca 2011.) bila je plodna i popularna španjolska ilustratorica. Maria Pascual Alberich započela je svoju karijeru kasnih 1940-ih, izmjenjujući uvodnike kao Ameller (Los Mil y una Cuentas, Mala princeza), Marte (Sam, Cuentos Mariposa) i Toray (Azucena, Cuentos de la Abuelita, Mis Tales). Pascual Alberich je od 1955. radio gotovo isključivo za izdavačku kuću Toray u obje prethodne i nove zbirke: Alice (1955), Graciela (1956), Lindaflor (1958), Rosas Blancas (1958), Guendalina (1959), Susan ( 1959.), Serenada (1959.) i Tales Diadem (1960.). U Editorial Brugueri objavila je nekoliko strip priča, “Sissi” (1957.) i “Cuentos de Andersen” (1958.), koji su brojevi 38. i 57. serije Priče.[1] Kasnije je Pascual Alberich radio u Editorial Susaeti, koristeći svoju reputaciju za predstavljanje zbirki kao što su Las Muñecas Pascual Maria i Muñecas Recortables de María Pascual. Međutim, njen najvažniji posao je odradio s Grupom Ocean: Dječje priče, Dječja Biblija, Basne, Tisuću i jedna noć, Uči engleski s Maríom Pascual, Učim matematiku, Moj prvi rječnik, Seks ispričan djeci itd. među najvažnijima, iako nisu bili jako poznati jer su bili namijenjeni Južnoj Americi i nekoliko europskih zemalja. Njezini osobni radovi uključuju više od 2000 crteža, a čuvaju se u Biblioteca de Catalunya.... Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu i Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah. Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama....

Knjaževac Matica srpska, 1963. Prvo izdanje! Sadrži neke eseje koji nikada kasnije nisu preštampani, jer se drugo, Nolitovo izdanje ove knjige značajno razlikuje. Ex libris pečat. Osim toga, odlično očuvana. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

309 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Introduction by: Alan Moore Kada je Vagner prvi put serijalizirao Đavola po delu kao rezervnu kopiju u svom kritički hvaljenom naslovu Mag, njegove inovativne tehnike pripovedanja, filozofski prizvuk i harizmatični anti-heroj zapalili su odane sledbenike. Predstavljajući Hantera Rouza kao briljantnog, uvrnutog ubicu Grendela, iznedrio je ono što će postati vekovni ep koji istražuje korene i posledice nasilja. Ova uticajna priča je sakupljena samo dva puta u poslednjih dvadeset godina, svaki put brzo rasprodata. Sada, po prvi put u tvrdom povezu, Dark Horse predstavlja knjigu koja je oživela jednog od najpopularnijih alternativnih strip likova i obeležila povoljan dolazak jednog od najvećih vizionara modernog stripa! Met Vagner (rođen 9. oktobra 1961.)[1] je američki strip umetnik i pisac koji je najpoznatiji kao tvorac serije Mag i Grendel. Karijera Prvo objavljeno stripovsko delo Meta Vagnera bilo je Comico Primer #2 (1982), što je bilo prvo pojavljivanje Grendela.[2] Pored svojih kreatora serijala Mage and Grendel,[3] radio je na stripovima sa Demonom i Betmenom, kao i na naslovima poput Sandman Misteri Theatre.[4] Godine 1991. ilustrovao je deo priče „Sezona magle“ u seriji Peščanik Nila Gejmana.[5][6]. Napisao je i nacrtao Batman/Superman/Vonder Voman: Triniti ograničenu seriju sa tri glavna heroja DC-a 2003. godine.[7] Pratio ga je sa Betmenom i ljudima čudovištima[8] i Betmenom i ludim kaluđerom[9] 2006. godine.[10] Njegovi drugi projekti uključuju Madame Ksanadu za Vertigo, sa umetnicom Ejmi Rider Hedli.[11][12] Producirao je brojne omote stripova, uključujući i oslikane za Green Arrov[4] i napisao nekoliko Green Hornet ograničenih serija za Dinamite Entertainment.[13] Van stripova, Vagner je obezbedio umetničku sliku za avanturu Villains & Vigilantes Battle Above the Earth iz 1984. koju je napisao Stiven Krou. U aprilu 2022, Vagner je prijavljen među više od tri desetine kreatora stripova koji su doprineli antologijskoj knjizi Operacije SAD, Stripovi za Ukrajinu: Seme suncokreta, projektu koji je predvodio urednik specijalnih projekata IDV Publishing Scott Dunbier, čiji će profit biti doniran za pomoć. napori za ukrajinske izbeglice kao rezultat ruske invazije Ukrajine u februaru 2022. godine.[14][15] Vagner je za antologiju proizveo novu Grendelovu priču sa Hanterom Rouzom.

Sem tačkastih bledih flekica na prvih i poslednjih 6 listova knjiga je odlično očuvana. Izabrana dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog Rad 1986 Proročki roman o revolucionarnom fanatizmuTi zli dusi što su izišli iz bolesnika i ušli u svinje, to su sve gnojne rane, sav trulež, sva nečistoća, svi zli dusi i svi đavolčići koji su se namnožili u našem velikom i dragom bolesniku, u našoj Rusiji, vekovima, vekovima!... Ali velika misao i velika volja blagosloviće je sa nebesa, kao i onog bezumnika opsednutog zlim duhom, i izići će svi ti zli dusi, sva nečistoća, sva gadost koja se na površini zagnojila… i sami će moliti da uđu u svinje. Objavljen pet godina posle Zločina i kazne i devet pre Braće Karamazova, roman Zli dusi je inspirisan stvarnim događajem političkog ubistva koje je zapanjilo Rusiju 1869. godine. Dostojevski je zamislio da to bude roman-pamflet u kojem će izneti sve o pošasti materijalističke ideologije koja je počela da hara njegovom zemljom. Proročka kritika svih ideologija, ova priča o mladim revolucionarima koji žele da svrgnu postojeći režim pokazuje kako fanatična opsednutost idejom vodi tragičnom ishodu, kako za pojedinca tako i za mnoštvo. „Zli dusi su roman našeg vremena.“ – Publisher „Ni Dikens, tobožnji učitelj Dostojevskog, ne bi mogao bolje.“ – Džojs Kerol Outs „Najveći politički roman svih vremena.“ – Orhan Pamuk Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena.[1] Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana.[1] Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkoloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“. Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći”[2] u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi.[3] Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“.[4] Smrtana kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu.[5] Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio.[6] Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Fjodor Dostojevski 1876. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede.[7] Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.[7] U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima — Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876—1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima.[7] Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII,24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“...

Novo, nečitano, nema posvete. Dvadeset jedna istina o ljubavi - Metju Diks Godina izdanja: 2020 Broj strana: 328 Povez: Mek „Često potresno, katkad šokantno, uvek zabavno, ovo sjajno smišljeno delo naglašava neizmernu raznovrsnost romanesknih formi.“ Booklist1. Danijel Mejrok voli svoju suprugu Džil... više od svega.2. Den napušta posao i otvara knjižaru.3. Džil je spremna da ima bebu.4. Den se plaši. Knjižara ne posluje dobro. Predstoji mu finansijska kriza.5. Den nije pominjao Džil finansijske nevolje. Sramota ga je.6. Tad Džil zatrudni.Međutim:1. Den želi da uradi nešto posebno.2. Dosadilo mu je da se oseća obično.3. Muka mu je od toga što se oseća neuspešno.4. Ne želi da živi u senci supruginog preminulog prvog muža.Den je pasionirani sastavljač spiskova i cela njegova priča odvija se u spiskovima punim urnebesnog smisla za humor, jedinstvenog pogleda na svet i duboko ličnih misli. Kad se pročitaju do kraja, spiskovi oslikavaju čoveka koji se muči da bude muško, čoveka koji je stigao do tačke kad je spreman na sve zbog ljubavi (i uskoro nove ljubavi) svog života.Ova iskrena priča prikazuje šta će sve čovek uraditi i šta će rizikovati da spase porodicu. Međutim, Den ne želi samo da spase knjižaru i porodične finansije – želi da postane neko i nešto.„Denovi spiskovi odražavaju njegov sve veći očaj, pojačavaju napetost sve dok život pred njega ne izbaci razoran neočekivan obrt zbog kog će preispitati sve što je smatrao istinitim. Pametan i zanimljiv portret čoveka pod pritiskom.“ Kirkus Reviews

348 François Corteggiani, Giorgio Cavazzano François Corteggiani (21. rujna 1953. – 21. rujna 2022.)[1][2] bio je francuski strip crtač i pisac. Biografija Rođen je 21. rujna 1953. u Francuskoj. Diplomirao je umjetnost prije nego što je postao umjetnik za oglašavanje. Svoj prvi strip napravio je 1974. za S.E.P.P. i Mucheroum za časopis Spirou. Ilustrirao je radove za razne časopise, a zatim je, zajedno s Michelom Mottijem, nacrtao Pif le chien za Pif gadget. Također je producirao Disneyeve stripove za Le Journal de Mickey.[3] Preuzevši više posla kao scenarista, Corteggiani je napisao za nekoliko serija, među ostalim naslijeđujući Jean-Michela Charliera kao pisca za Young Blueberry. Preminuo je na svoj 69. rođendan. Giorgio Cavazzano (talijanski: [ˈdʒordʒo kavatˈtsaːno]); rođen 19. listopada 1947.) talijanski je crtač stripova i jedan od najpoznatijih Disneyevih strip crtača na svijetu. Biografija Giorgio Cavazzano rođen je 19. listopada 1947. u Veneciji, Italija. S dvanaest godina Cavazzano počinje raditi sa svojim rođakom, karikaturistom Lucianom Capitaniom, pomažući mu crtati stripove za izdavače Mondadori i Dardo, kao i strip priču objavljenu u časopisu Voci d’Oltremare. Još kao tinejdžer započeo je naukovanje kod renomiranog talijanskog karikaturista Romana Scarpe, a sa 15 godina, od broja #70 Topolina (prosinac 1962.) bio je Scarpin osobni crtač. Cavazzano je debitirao kao karikaturist 1967. pričom `Paperino e il singhiozzo a martello`, dok mu je prvi scenarij bio na `Zio Paperone e il cambio della guardia`, 1985. godine. Na početku karijere njegov je stil bio pod utjecajem stila Romana Scarpe i prevladavajuće tradicije stripovskog crtanja Carla Barksa. Kasnije je Cavazzano razvio svoj osebujni stil koji označava prekretnicu između tradicionalnog i modernog načina crtanja Disneyjevih pataka i miševa. U svojoj karijeri stvorio je brojne likove, uključujući Reginellu, Umperio Bogarto, O.K. Quack, Pandy Pap i najnoviji, Rock Sassi. Godine 1981. počeo je crtati Disneyeve priče za francuski tjednik Le Journal de Mickey i naslovnice za časopise Mickey Parade i Super Picsou Géant. Od 1994. Cavazzano crta naslovnice i priče za skandinavskog izdavača Egmont, uključujući Sagu o gospodarima zmajeva iz 2003. godine. Godine 1999. on i pisac Tito Faraci pokrenuli su Disneyjevu noir seriju časopisa MM Mickey Mouse Mystery Magazine. Njihovo umjetničko partnerstvo dovelo ga je do crtanja stripa o superjunaku smještenom u Cavazzanov rodni grad Veneciju, Il segreto del vetro (2003.); ovo je bila prva priča o Spider-Manu koju su u potpunosti realizirali talijanski kreatori. Ovo nije njegova jedina posveta Marvelovom svijetu. Godinu kasnije, Giorgio je nacrtao naslovnicu za posebno izdanje Devil & Hulk za 10. obljetnicu Marvel Italy. Cavazzano je također producirao mnoge stripove koji nisu Disneyjevi. Sa piscem Giorgiom Pezzinom, Cavazzano je predstavio `Walkie e Talkie` u Il Corriere dei Piccoli (1973-1975), `Oscar e Tango` u Il Messagero dei Ragazzi (1974), `Smalto e Johnny` u Il Mago (1977), ` Capitan Rogers` u Il Giornalino (1981-1989) i `Timothée Titan` u Le Journal de Mickey (1987). [1] S Tizianom Sclavijem, tvorcem Dylana Doga, Cavazzano je nacrtao sagu o Altai & Jonson 1975. Također je surađivao s Bonvijem, tvorcem Sturmtruppena, u produkciji `Maledetta galassia` i `La Città`, koje je objavio Sergio Bonelli Editore. Cavazzano je pridonio talijanskoj tradiciji `Le Grandi Parodie Disney`, nizu parodija književnih djela, kazališnih, opernih i filmskih remek-djela. Cavazzano je crtao parodije na filmove Casablanca, La Strada, 1900. i Čovjek bez prošlosti. Topolino je 2017. objavio hommage Bruna Enne i Giorgia Cavazzana Cortu Malteseu Huga Pratta: Topo Maltese: Una ballata del topo salato. Osim stripova, Cavazzano je producirao veliki broj ilustracija i reklamnog materijala, između ostalog za Eldorado, Fiat i Xerox.

333 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman sa bivšim rokerom Raselom, čiji povratak sa festivala prate razni pokušaji samousavršavanja. Pete Loveday je britanski underground karikaturist. Najpoznatiji je po svojoj seriji stripova koji prikazuju avanture hipijevskog lika Russella, uključujući Big Bang Comics, Big Trip Travel Agency i Plain Rapper Comix u izdanju AK Pressa.[1] Od svog prvog objavljivanja 1981., Big Bang Comics je najuspješniji britanski underground serijal stripova.[2] Njegov stil podsjeća na američke underground kreatore stripova Roberta Crumba i Gilberta Sheltona, sa sličnim korištenjem šrafura.[3] Teme koje se ponavljaju u Lovedayevim stripovima su droga, rock festivali i zaštita okoliša. Plain Rapper Comix #2 Lovedayev je pamflet u obliku stripa o povijesti konoplje i zašto bi bilo korisno za okoliš zamijeniti papir od stabla papirom od konoplje. Bila je to prva publikacija u moderno doba tiskana na takvom papiru. Stripovi o Russellu prikupljeni su u obliku knjige, Russell, Saga o mirnom čovjeku[4] koju je objavio John Brown Publishing. Lik Russella ponovno se pojavio u seriji Big Trip Travel Agency koju je objavio AK Press u šest svezaka objavljenih između 1995. i 2012. Broj 2 posebno je sadržavao The Levellers. Nakon Big Trip 5 (1999.), Russellova se priča trebala nastaviti u svesku 6, za koji se činilo da se nikada neće pojaviti. Zatim je 2012., na oduševljenje mnogih obožavatelja, AKPress učinio Big Trip 6 dostupnim putem svoje web stranice[5] i putem glavne internetske trgovine[6] gdje se također mogu pročitati neke recenzije Lovedayevih klasičnih stripova.[7] Kao pobornik stripova u britanskom malom tisku, nacrtao je mnogo stripova s više umjetnika u Psychopia B. Patstona. Crtao je Russellov strip u Danny Kingovom Blah, Blah, Blah![8] Prije je imao štand na festivalu Glastonbury, gdje je prodavao svoje stripove i druge artikle, a sada, nakon pauze od više od desetljeća, ima štand na Secret Garden Partyju i Beautiful Days, oba festivala za koje izrađuje umjetnička djela. Imao je nekih problema s vidom iako je ostao plodan, stvarajući širok raspon umjetničkih djela uključujući reklamne plakate (uključujući malo vjerojatnu kampanju za Nike iz 1998. [9]) preko čestitki, razglednica, dizajna omota za CD-ove i ploče, ilustracija knjiga do letaka , i dizajn majica. U srpnju 2018. Freedom Seeds, banka sjemena sa sjedištem u Ujedinjenom Kraljevstvu, nazvala je sortu kanabisa `Big Trip` u znak poštovanja prema Lovedayu. Pete je napravio logotip za proizvod.[10][11] Loveday svoj crni smisao za humor pripisuje tome što je proveo Ljeto ljubavi 1969. vadeći piliće u tvornici za preradu peradi, što je bilo traumatično iskustvo koje ga je ostavilo s morbidnim strahom od smrti. Trenutno živi u Devonu sa suprugom Kate.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Ordan Petlevski Biblioteka Veverica Zanimljiva priča s naslovnice o tri pustolovine koje su se dogodile dvoje simpatične, energične i inteligentne djece - Ice i Bean. Avanture, od kojih je svaka neobičnija od prethodne, otuda i naslov knjige. U prvoj od avantura djeca oslobađaju dječaka iz ruku opasnih otmičara, u drugoj pronalaze putnike i pilote aviona koji se srušio iznad pustinje Sahare, a u trećoj spašavaju cijelu zemaljsku civilizaciju od istrebljenja. u rukama vanzemaljaca. Junaci ovog pustolovno fantastičnog romana također su strojevi koji misle i govore ljudskim glasom: automobil, avion, telefoni, radio. Prvi put objavljen 1961. godine, `Veliki, veći i najveći` prvi je (od osam) Broszkiewiczov roman za djecu i tinejdžere. Napisao ju je za svoju kćer `da ima što čitati`, jer je odlučio da tadašnja ponuda književnosti za djecu i mlade ne sadrži ništa zanimljivo. Doista, knjiga donosi novu kvalitetu ovoj ponudi. Otkida nametljivu didaktičnost, a svoje junake predstavlja kao samostalne mislioce, hrabre, inicijativne, pune fantazije, učinkovito se natječući s odraslima. To je pohvala za aktivan i kreativan – i jednostavno zabavan. Unatoč proteklom nizu godina, ovaj tekst uopće nije ostario – bezvremenski je – kao sva dobra literatura. Može se čak reći da je u današnje vrijeme, kada je atmosfera Narodne Republike Poljske postala još moderna, dobila dodatne vrijednosti. `Big, Bigger and the Biggest` do sada je u Poljskoj doživio preko 20 izdanja. Prevedena je na strane jezike. Dugi niz godina nalazi se na listi školske lektire. Njegova ukupna naklada premašila je milijun primjeraka. Po njoj je 1962. snimljen film u režiji Anne Sokołowske. Ponekad se postavljala i kao kazališna predstava (također izvan Poljske). Za kraj dešifrirajmo imena junaka ovog romana. Ika je umanjenica od Irene – ime spisateljičine kćeri. Groszek je, s druge strane, alter-ego samog Broszkiewicza, kojeg su njegovi prijatelji zvali Broszek. Ovaj par dječjih heroja pojavit će se u jednom od njegovih sljedećih romana (`Dugi kišni tjedan`). Jerzy Broszkiewicz (rođen 6. lipnja 1922. u Lavovu, preminuo 4. listopada 1993. u Krakowu - poljski prozaik, dramatičar, esejist i kolumnist te autor znanstvene fantastike. Godine 1940., nakon završene gimnazije i glazbene škole, upisuje Muzičku akademiju u Lavovu. Tijekom njemačke okupacije Lavova (1941.–1944.) bio je hranitelj ušiju u Institutu za istraživanje tifusa i virusa prof. Rudolf Weigl. 1944. preselio se u Kraków. Godine 1945. napušta studij glazbe i bavi se isključivo književnim radom. Godine 1945.–1947. surađivao je s uredništvom tjednika `Odrowanie` i časopisa `Teatr`. U godinama 1947-1948 bio je suurednik časopisa `Ruch Muzyczny`, a kasnije u godinama 1948-51 bio je urednik mjesečnika `Muzyka` [2]. Dugi niz godina bio je književni ravnatelj Narodnog kazališta u Novoj Huti. Godine 1953. pristupio je Poljskoj ujedinjenoj radničkoj stranci, a iste godine postao je član redakcije Przegląd Kulturalny. Godine 1955. odlikovan je Viteškim križem Reda Polonia Restituta [3] i medaljom 10. obljetnice Narodne Poljske [4]. Stvaranje Njegov književni rad bio je vrlo raznolik. Debitirao je 1945. u tjedniku `Odrowanie` pričom `Monika`. Prvijenac u knjizi bio mu je roman o getu `Čekanje`, za koji je nagrađen nagradom Krakow Land. Druga knjiga je roman o Fryderyku Chopinu `Oblik ljubavi` za koji je dobio Državnu nagradu 2. stupnja, a 1971. godine roman `Dugo i sretno` nagrađen je nagradom CRZZ. Godine 1982. dobio je Državnu nagradu 1. stupnja za životno djelo u književnosti. Autor romana za mlade, napisanih 1960-ih i 1970-ih, od kojih su mnogi znanstveno-fantastični romani. Osim toga, pisao je i drame (napisao je preko 20 kazališnih, televizijskih i radijskih drama), zbirke kolumni, TV i filmske scenarije te publikacije o glazbi. Neke od njegovih drama realizirane su u Europi, Meksiku, Novom Zelandu i SAD-u. Ukupno su Broszkiewiczeva djela prevedena na devetnaest jezika, a ukupna naklada njegovih romana premašila je milijun primjeraka. Pokopan u Aleji Zasłużonych (lokacija: LXIX traka B - 2 - 2) na groblju Rakowice u Krakovu

Sir Arthur Conan Doyle: THE ADVENTURES OF SHERLOCK HOLMES Издавач: PENGUIN BOOKS, Лондон, 1994.год. Меки повез, 302 стране, енглески језик Одлично очувано. `Сер Артур Игнејшус Конан Дојл (енгл. Sir Arthur Ignatius Conan Doyle; Единбург, 22. мај 1859 — Минстид, 7. јул 1930) је био британски аутор детективских романа, најпознатији као „отац“ Шерлока Холмса и доктора Вотсона. Рођен је 1859. у Единбургу од родитеља Ираца који су емигрирали у Шкотску. С девет година послат је у исусовачку школу у Стонихерсту, а 1875. одбацио је хришћанство и постао агностик. Од 1876. до 1881. студирао је медицину у Единбургу, те обављао праксу у Астону (данас предграђу Бирмингема). Након студија постао је бродски љекар и отпловио на западноафричку обалу, а 1882. започео је приватну праксу у Плимуту. Докторирао је 1885. Његова је пракса била неуспјешна, а чекајући пацијенте писао би књиге. Прво му је дјело изашло у Чејмберс Единбург журналу прије његове двадесете године. Озбиљније се посветио књижевности недуго након пресељења у одмаралиште Саутси. Прво му је значајније дјело било „Црвена нит“ које је изашло у часопису Битонс крисмас енјуал 1887. и у којем се први пут појављује Шерлок Холмс, књижевни лик заснован на доктору Џозефу Белу. Занимљиво је да је Радјард Киплинг честитајући Дојлу на успјеху упитао: „Је ли то мој стари пријатељ, Др Џо?”. За живота у Саутсију помогао је оснивању ФК Портсмута и наступао као њихов први голман. Године 1885. оженио је Луизу Хокинс, која је боловала од туберкулозе и на крају преминула 1906. Године 1907. његова друга жена постала је Џин Лејки у коју се заљубио 1897. и с њом одржавао платонску везу због вјерности првој жени. Дојл је имао петоро дјеце, двоје с првом женом (Мери и Кингсли) и троје с другом (Џин, Денис и Адријан). Године 1890. проучавао је око у Бечу, а 1891. преселио се у Лондон гдје је имао праксу као офталмолог. То му је дало више времена за писање, а у новембру 1891. писао је мајци: Мислим како би било добро убити Холмса... и завршити с њим заувијек. Одвлачи ми мисли од важнијих ствари. То је и направио у децембру 1893. у дјелу Последњи проблем описавши борбу Холмса с највећим непријатељем професором Моријартијем у којој су обојица погинули у паду с водопада. Након протеста читалаца оживио га је у дјелу Авантура празне куће с објашњењем да је само Моријарти преминуо, а Холмс је инсценирао своју смрт како би се обрачунао са својим другим непријетељима. Шерлок Холмс се појавио у још 56 кратких прича и у четири Дојлова романа, те у романима других аутора. Након Бурског рата у Јужноафричкој Унији и међународних оптужби против Уједињеног Краљевства због почињених злочина, Дојл је написао памфлет Рат у Јужној Африци, преведен на многе свјетске језике, у којем је оправдавао понашање Британаца у рату. Дојл је вјеровао да му је баш тај памфлет донио титулу сер и мјесто замјеника представника круне у Сарију 1902. Написао је и дужу књигу Велики Бурски рат 1900.Почетком 20. века кандидовао се за парламент као либерал у Единбургу и у Бордер Боргу, али није успио побиједити. Но био је један од првих почасних чланова Британског скијашког клуба. Дојл је био укључен и у кампању за реформе афричке Слободне Државе Конго заједно с новинаром Едмундом Дином Морелом и дипломатом Роџером Кејсментом. Написао је Криминал Конга 1909, дуги памфлет који описује злочине у Конгу. Морел и Кејсмент дали су му инспирацију за ликове дјела Изгубљени свијет из 1912. Разишао се с њима почетком Првог свјетског рата јер је Морел био вођа пацифиста, а Кејсмент је издао Британију због Ирског порекла. У касним годинама, Дојл се везао за спиритуализам и написао је роман с ликом Професора Челенџера под именом Земља магле. Једна од његових чуднијих књига је The Coming Of the Fairies из 1921. јер је био увјерен у истинитост фотографија вила из Котинглеја које су биле главна инспирација за дјело у којем су се могле прочитати теорије о вилама и духовима. Након овог дјела његова збирка краћих прича Авантуре Шерлока Холмса забрањена је у Совјетском Савезу 1929. због окултизма, но та је забрана касније укинута. Дојл је једно вријеме био пријатељ Харија Худинија, великог противника спиритуалистичког покрета. Иако је Худини сматрао спиритуалистичке пророке варалицама (покушавајући их разоткрити) Дојл је мислио да и Худини има натприродне моћи, а то је показао у дјелу Ивица немогућег. Худини није успио увјерити Дојла да су то само чаробњачки трикови, па је пријатељство раскинуто. Дојл је сахрањен у дворишту цркве у Минстиду у Њуфоресту, Хемпшир, Енглеска. У јужноенглеском градићу Краубороу, у којем је Дојл живио 23 године, подигнут је споменик у његову част, а на Пикарди Плејсу у Единбургу, близу Дојлове родне куће стоји споменик Шерлоку Холмсу. Од 1876. до 1881. Дојл је студирао медицину на Медицинском факултету Универзитета у Единбургу; током овог периода провео је време радећи у Астону (тада град у Вoрвикширу, сада део Бирмингема), Шефилду и Рaјтон-XI-Таунс, Шропшир. Такође је током овог периода студирао практичну ботанику у Краљевској ботаничкој башти у Единбургу. Док је студирао, Дојл је почео да пише кратке приче. Његова најранија сачувана фикција, „The Haunted Grange of Goresthorpe“, неуспешно је поднесена Блеквуд магазину. Његово прво објављено дело, „Мистерија долине Сасаса“, прича смештена у Јужној Африци, штампано је у Чејмберсовом часопису Единбург 6. септембра 1879. године. Дана 20. септембра 1879, објавио је свој први академски чланак, „Gelsemium као отров“ у British Medical Journal, студију коју је Дејли Телеграф сматрао потенцијално корисном у истрази убиства у 21. веку. Дојл је био доктор на гренландском китоловцу Хоуп од Питерхеда 1880. године. Дана 11. јула 1880, Хоуп Џона Греја и Еклипса Дејвида Греја састали су се са Ејром и Ли Смитом. Фотограф В. Џ. А. Грант снимио је фотографију на броду Ејра на којо је Дојл заједно са Смитом, браћом Греј и бродским хирургом Вилијамом Нилом, који су били чланови Смитове експедиције. Та експедиција је истраживала Земљу Франца Јосифа и довела до именовања 18. августа рта Флора, острва Бел, Најтингејл Саунда, острва Гратон („Ујка Џо“) и острва Мејбл. Након што је дипломирао медицину и магистрирао хирургију на Универзитету у Единбургу 1881. године, био је бродски хирург на СС Мајумба током путовања до обале Западне Африке. Стекао је диплому доктора медицине (напредни степен изнад основне медицинске квалификације у УК) са дисертацијом о tabes dorsalis 1885. године. Године 1882, Дојл се удружио са својим бившим колегом из разреда Џорџом Тернавином Бадом у медицинској пракси у Плимуту, али се њихов однос показао тешким, и Дојл је убрзо отишао да би основао независну ординацију. Стигавши у Портсмут у јуну 1882, са мање од 10 фунти (1100 фунти у 2019.) у свом поседу, основао је медицинску ординацију у 1 Буш Вилас у Елм Гроуву, Саутси. Ординација није била успешна. Док је чекао пацијенте, Дојл се вратио писању фикције. Дојл је био упорни присталица обавезне вакцинације и написао је неколико чланака у којима је заступао ову праксу и осудио ставове антивакцинатора. Након посете Венецији и Милану, провео је неколико дана у Паризу посматрајући Едмунда Ландолта, стручњака за болести ока. У року од три месеца од свог одласка у Беч, Дојл се вратио у Лондон. Отворио је малу канцеларију и салу за консултације на адреси 2 Апер Вимпол, или 2 Девоншир Плејс, како је тада звало. (Данас постоји спомен плоча Градског већа Вестминстера изнад улазних врата.) Према његовој аутобиографији, није имао пацијената, и његови напори као офталмолога били су неуспешни.

Tvrd povez, ima potpis, malo pozutela, 5- Prosvesenie Moskva 1972 Maksim Gorki Članak Razgovor Latinica Čitaj Uredi Uredi izvor Istorija Alatke S Vikipedije, slobodne enciklopedije Maksim Gorki Slika Maksima Gorkog 1906. Lični podaci Puno ime Aleksej Maksimovič Peškov Pseudonim Maksim Gorki Datum rođenja 28. mart 1868. Mesto rođenja Nižnji Novgorod, Ruska Imperija Datum smrti 18. jun 1936. (68 god.) Mesto smrti Moskva, Ruska SFSR, Sovjetski Savez Književni rad Period 1892—1936 Književni pokret Socijalistički realizam Potpis Aleksej Maksimovič Peškov (rus. Алексей Максимович Пешков; Nižnji Novgorod, 28. mart 1868 — Moskva, 18. jun 1936), poznatiji kao Maksim Gorki (rus. Максим Горький), bio je ruski pisac, osnivač književnog metoda socijalističkog realizma i politički aktivista.[1] Rođen je u Nižnjem Novgorodu a umro je u Moskvi. Od 1906. do 1913. i od 1921. do 1929. je živeo u inostranstvu; nakon povratka u Sovjetski Savez, prihvatio je kulturnu politiku toga vremena, mada mu nije bilo dozvoljeno da napušta zemlju. Bio je nominovan pet puta za Nobelovu nagradu za književnost.[2] Pre književničkog uspeha, putovao je širom Ruskog carstva često menjajući posao, stičući razna iskustva koja će kasnije uticati na njegova pisanja. Maksim Gorki, 1905. Misao Maksima Gorkog, grafit u ulici u Beogradu, nazvanoj po njegovom imenu U 19. godini pokušao je samoubistvo. Agitovao je protiv carizma, tražio društvo revolucionara narodnjaka i branio interese siromašnih. Godine 1905. piše proglase protiv vojske, policije, cara i biva zatvoren, a oslobođen je na protest intelektualaca mnogih zemalja, uključujući i Radoja Domanovića[3]. Godine 1906. ilegalno napušta zemlju i ostaje u emigraciji do 1913, gdje se bori za obustavljanje svake pomoći carskoj Rusiji. U svojim prvim pripovetkama opisuje egzistenciju ljudi sa dna društvene lestvice. U nizu članaka prikazuje svoje neprijateljstvo prema fašizmu i malograđanskoj sebičnosti. Smisao umetnosti tražio je u istini, stvaralačkom radu i afirmaciji čovečnih odnosa među ljudima. Najpoznatija dela Gorkog su njegove rane pripovetke, napisane 1890-ih („Čelkaš“, „Stari Izergil“, „Dvadeset šest muškaraca i devojka“); drame Filistejci (1901), Donje dubine (1902) i Deca sunca (1905); pesma „Pesma burnog burenjaka“ (1901); njegova autobiografska trilogija Moje detinjstvo, U svetu moji univerziteti (1913–1923); i roman Majka (1906). Sam Gorki je neke od ovih dela ocenio kao neuspehe, a Majka je često bila kritikovana (sam Gorki je smatrao Majku jednim od svojih najvećih neuspeha).[4] Međutim, bilo je toplijih stavova o nekim manje poznatim postrevolucionarnim delima kao što su romani Posao Artamonova (1925) i Život Klima Samgina (1925–1936); ovo drugo se smatra remek-delom Gorkog i ponekad ga kritičari smatraju modernističkim delom. Za razliku od njegovih predrevolucionarnih spisa (poznatih po svom „antipsihologizmu“), kasna dela Gorkog razlikuju se ambivalentnim prikazom Ruske revolucije i „nemodernim interesovanjem za ljudsku psihologiju“ (kao što je primetio D. S. Mirski).[5] On je održavao veze sa kolegama ruskim piscima Lavom Tolstojem i Antonom Čehovom, koje Gorki pominje u svojim memoarima. Gorki je bio aktivan u nastajanju marksističkog komunističkog pokreta. Javno se suprotstavljao carskom režimu, i jedno vreme se blisko povezivao sa Lenjinom i Bogdanovljevim boljševičkim krilom partije. Značajan deo svog života bio je prognan iz Rusije i kasnije Sovjetskog Saveza. Godine 1932. vratio se u SSSR na lični poziv Josifa Staljina i tamo živeo do svoje smrti u junu 1936. Po povratku je zvanično proglašen za „osnivača socijalističkog realizam“. Uprkos njegovoj zvaničnoj reputaciji, odnosi Gorkog sa sovjetskim režimom bili su prilično teški. Savremeni naučnici smatraju da se njegova ideologija bogogradnje razlikuje od zvaničnog marksizma-lenjinizma, a njegov rad se s nelagodom uklapa pod oznaku „socijalističkih realista“. Njegov rad ostaje kontroverzan. Život Rane godine Knjiga Maksima Gorkog iz njegove lične biblioteke prikazuje neokovanog Prometeja kako se diže sa stranica knjige, gnječi višerepi bič i tera crne vrane. U pozadini je prikazana Katedrala Svetog Vasilija Rođen kao Aleksej Maksimovič Peškov 28 March [po julijanskom 16 March] 1868. u Nižnjem Novgorodu, Gorki je sa jedanaest godina ostao siroče. Odgajala ga je baka[1] i pobegao je od kuće sa dvanaest godina 1880. Posle pokušaja samoubistva u decembru 1887, pet godina je putovao peške po Ruskom carstvu, menjajući posao i gomilajući utiske kasnije u svom pisanju.[1] Kao novinar koji je radio za pokrajinske novine, pisao je pod pseudonimom Iegudiil Hlamida (Jehudiel Hlamida).[6] Počeo je da koristi pseudonim „Gorki“ (od gorьkiй; doslovno „gorak“) 1892. godine, kada je njegovu prvu pripovetku „Makar Čudra“ objavio list Kavkaz u Tbilisiju, gde je proveo nekoliko nedelja radeći sitne poslovi, uglavnom za radionice Kavkaske železnice.[7][8][9] Ime je odražavalo njegov uzavreli gnev zbog života u Rusiji i odlučnost da govori gorku istinu. Prva knjiga Gorkog Očerki i rasskazы (Eseji i priče) iz 1898. doživela je senzacionalan uspeh, i njegova karijera pisca je započela. Gorki je pisao neprestano, posmatrajući književnost manje kao estetsku praksu (iako je vredno radio na stilu i formi), a više kao moralni i politički čin koji bi mogao da promeni svet. Opisao je živote ljudi u najnižim slojevima i na marginama društva, otkrivajući njihove nevolje, poniženja i brutalizacije, ali i njihovu unutrašnju iskru ljudskosti.[1] Politički i književni razvoj Anton Čehov i Gorki. 1900, Jalta Reputacija Gorkog je rasla kao jedinstvenog književnog glasa iz najnižeg sloja društva i kao vatrenog zagovornika društvene, političke i kulturne transformacije Rusije. Do 1899. otvoreno se družio sa nastajajućim marksističkim socijaldemokratskim pokretom, što mu je pomoglo da postane slavna ličnost kako među inteligencijom, tako i među sve većim brojem „svesnih” radnika. U srcu njegovog rada bilo je verovanje u inherentnu vrednost i potencijal ljudske ličnosti. U svom pisanju suprotstavljao se pojedincima, svesnim svog prirodnog dostojanstva, inspirisanim energijom i voljom, ljudima koji podlegnu degradirajućim uslovima života oko sebe. I njegovi spisi i njegova pisma otkrivaju „nemirnog čoveka“ (čest samoopis) koji se bori da razreši kontradiktorna osećanja vere i skepticizma, ljubavi prema životu i gađenja prema vulgarnosti i sitničavosti ljudskog sveta. Godine 1916. Gorki je rekao da su učenja drevnog jevrejskog mudraca Hilela Starijeg duboko uticala na njegov život: „U ranoj mladosti čitao sam... reči... Hilela, ako se dobro sećam: `Ako nisi za sebe, ko će biti za tebe? Ali ako si sam za sebe, zašto si? Unutrašnje značenje ovih reči me je impresioniralo svojom dubokom mudrošću... Misao je prošla duboko u moju dušu, i kažem sada sa uverenjem: Hilelova mudrost je služila kao jak štap na mom putu, koji nije bio ni ravnomeran ni lak. Verujem da je jevrejska mudrost sveljudska i univerzalnija od bilo koje druge; i to ne samo zbog svog pradavnog veka... zbog moćne humanosti koja ga zasićuje, zbog njegove visoke ocene čoveka“.[10] Javno se suprotstavljao carskom režimu i više puta je hapšen. Gorki se sprijateljio sa mnogim revolucionarima i postao lični prijatelj Vladimira Lenjina nakon što su se upoznali 1902. On je razotkrio vladinu kontrolu štampe (vidi aferu Matvej Golovinski). Godine 1902. Gorki je izabran za počasnog akademika književnosti, ali je car Nikolaj II naredio da se ovo poništi. U znak protesta, Akademiju su napustili Anton Čehov i Vladimir Korolenko.[11] Tokom 1930-ih bio je na lečenju u Vrnjačkoj Banji.[12] Komemoracija Spomen-ploča Gorkog na ulici Glinka u Smolensku Filatelija Maksim Gorki je prikazan na poštanskim markama: Albanije (1986),[13] Vijetnama (1968),[14] Indije (1968),[15] Maldiva (2018),[16] i mnoge druge. Neke od njih mogu se videti u nastavku. Poštanske marke Maksima Gorkog Poštanska marka SSSR, 1932 Poštanska marka SSSR, 1932 Poštanska marka SSSR, 1932 Poštanska marka SSSR, 1932 Poštanska marka SSSR, 1943 Poštanska marka SSSR, 1943 Poštanska marka SSSR, 1943 Poštanska marka SSSR, 1943 Postage stamp, the USSR, `10 godina od smrti M. Gorkog` (1946, 30 kopejki) Postage stamp, the USSR, `10 godina od smrti M. Gorkog` (1946, 30 kopejki) Postage stamp, the USSR, `10 godina od smrti M. Gorkog` (1946, 60 kopejki) Postage stamp, the USSR, `10 godina od smrti M. Gorkog` (1946, 60 kopejki) Poštanska marka, DDR, 1953 Poštanska marka, DDR, 1953 Poštanska marka SSSR, 1956 Poštanska marka SSSR, 1956 Poštanska marka SSSR, 1958 Poštanska marka SSSR, 1958 Poštanska marka SSSR, 1959 Poštanska marka SSSR, 1959 Poštanska marka SSSR, 1968 Poštanska marka SSSR, 1968 Poštanska marka, Rusija, „Rusija. XX vek. Kultura” (2000, 1,30 rub.) Poštanska marka, Rusija, „Rusija. XX vek. Kultura” (2000, 1,30 rub.) Dela Novele i pripovetke „Makar Čudra“ - 1892 „Dve skitnice“ - 1894 „Starica Izergilj“, „Čelkaš“ - 1895 „Konovalov“ - 1897 „Malva“ - 1897 „Prolećni zvuci“ - 1901 „Po Rusiji“ - 1912-1916 „Život u plavom“ - 1925 „Priča o junaku“ - 1925 Lirske pesme u prozi „Pesma o sokolu“ - 1899 „Vesnik Bure“ - 1901 Romani „Foma Gordejev“ - 1888 „Troje“ - 1900 „Mati“ - 1907 „Ispovest“ - 1908 „Gradić Okurov“ - 1909 „Život Matveja Kožemjakina“ - 1910 „Život Artamonovih“ - 1925 „Život Klima Samgina“ 1926-1936 Drame „Malograđani“, „Na dnu“ - 1902 „Letnjikovac“ - 1904 „Deca sunca“ - 1905 „Neprijatelji“ - 1906 „Vasa Železnova“ - 1910-1936 „Jegor Buličov“ - 1936 Uspomene Detinjstvo - 1913-1914 „Među ljudima“ - 1916 „Moji univerziteti“ - 1923 „Beleške iz mog dnevnika“ - 1923-1924

Niški kulturni centar, 2018. Treći tom sabranih dela Branka Miljkovića Svi Miljkovićevi eseji i kritike sabrani na jednom mestu. Priredila: Snežana Milosavljević Milić Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934-1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

U dobrom stanju! Prosveta, Beograd, 1972, edicija Karijatide, tvrdi povez, platno, šiveno, zlatotisak, ćirilica, strana 395, preveo Božidar Marković, predgovor: `Dirkemovo učenje o podeli rada u društvu` napisao Miodrag Ranković, korice i portret autora izradio Mih. S. Petrov, napomene, bibligrafija... Jedno od ključnih dela sociologije... David Emil Dirkem (franc. Émile Durkheim; Epinal, 15. april 1858 — Pariz, 15. novembar 1917) je bio francuski sociolog i poznat je kao osnivač moderne sociologije. Takođe je bio osnivač prvog časopisa posvećenog društvenoj nauci. Potiče iz stare porodice francuskih Jevreja, u kojoj su tri prethodne generacije bili rabini. Učio je hebrejski jezik, Stari zavet i Talmud, istovremeno pohađajući redovnu sekularnu školu. Ubrzo nakon tradicionalnog uvođenja u jevrejsku veru, u svojoj trinaestoj godini, pod uticajem svoje učiteljice katolkinje, proživljava kratko mistično iskustvo koje ga usmerava ka katolicizmu. Godine 1879. u dvadeset i prvoj godini stupio je u u čuvenu školu `École Normale Supérieure`. Dirkem nije voleo obrazovanje kakvo je pružala `École normale` i njegov uspeh tu nije bio poseban. Ipak, tamo stečena iskustva bila su značajna za uobličavanje njegovog mišnjenja, još pre diplomskog ispita odlučio je da sociologija bude njegovo posebno polje ispitivanja. Iako ju je u Franskuskoj još ranije izložio Ogist Kont, ideja o nauci o društvu nije bila popularna među francuskim intelektualcima, i sociološka disciplina nije bila ustanovljena. Dirkemu je bilo suđeno da bude njen utemeljivač. Kao profesor bio je član mnogih komiteta koji su pripremali nove nastavne programe i metode, pokušao je da način predavanja usmeri ka stvarnosti, a ne kao uopštavanju. Početkom Prvog svetskog rata napisao je više pamfleta koji su kritikovali pangermanizam, kao pomoć svojoj domovini.[1] Emil Dirkem je najznačajnija ličnost francuske sociologije u 19. i 20. veku.[2][3] Njegov pristup je poznat kao sociologizam, što znači da je zastupao stav da je društvo u kauzalnom (uzročnom) odnosu prema pojedincima, pojedinačnim društvenim pojavama i kulturi uopšte. Pojam pojedinac, čovek, individuum, ne uslovljava društvenu stvarnost i društvena zbivanja, već obrnuto, društveno zbivanje oblikuje pojedinca i njegove vrednosti, istovremeno usmeravajući njegovo delovanje. Koristio je pozitivističku metodologiju (na tragu Kontovog pozitivizma). Najpoznatija dela: O podeli društvenog rada, Samoubistvo i Elementarni oblici religijskog života. U svom metodološkom pristupu, Dirkem posmatra društvene činjenice kao stvari, pošto su društvene činjenice u suštini objektivne, postoje i razvijaju se nezavisno od čovekove svesti. Dakle, društvene činjenice su stvari, odnosno društvena datost, i kao takve su svojim osobenostima nezavisne od čovekovog posmatranja, mogu se spoznati aposteriori, tj. na temelju iskustva, postoje nezavisno od ljudske volje, a spoznati se mogu spoljašnjim posmatranjem (nikako ne introspekcijom, samoposmatranjem). Iz izloženog se može zaključiti da su činjenice ono što je iskustvom potvrđeno da postoji ili se događa. Njegov poznati moto da društvene činjenice treba posmatrati kao stvari, ima svoje utemeljenje u spoznaji da su verovanja, običaji i društvene institucije stvari isto kao i predmeti i događaji u prirodnom svetu. To, ipak, ne znači da se društvene činjenice sastoje samo od stvari koje je moguće direktno opažati ili meriti. Naša empirijska predstava oblikuje se na taj način da ima istu narav. Dve stvari koje utiču na slične reakcije razum sasvim prirodno zbližava, odnosno pripadaju jednom istom pojmu. Budući da oponašamo jedni druge, teži se da se kroz uzajamne pozajmice oblikuje kao zajednički tip reakcije izražavajući način na koji se prosečan čovek prilagođava stvarima iz svoje okoline. Te tipične reakcije spadaju u pojmove koji su proizvod `socijalnog zgušnjavanja`. Jezik kao društvena institucija na kraju učvršćuje rezultate tih operacija. Potrebe da društveni smisao ostane prisutan u naučnom istraživanju i da ga spreči da skrene sa puta. Nauka ne može kao takva da odražava u kondiciji taj osećaj i da obuzda pojedinačni faktor jer je to područje sociologije. Društvu dugujemo jednostavne, čak grube pojmove čiji je cilj da prikažu stvari onakvima kakvima one objektivno jesu uz složenost njihovih metodično analiziranih naravi. U stvarnosti nauka je izrazito društvena stvar u kojoj je udeo pojedinca veliki onoliko koliko je to moguće. Na mišljenje se primenjuju istinski institucije, kao što pravne ili političke oblikuju obavezne metode delovanja. Nauka pribegava pojmovima koji dominiraju čitavim mišljenjem i u kojima kao da je zgusnuta čitava civilizacija, to su kategorije. Dakle, potrebno je doneti da se uloge društva prekine tamo gde počinje oblast čiste spekulacije, zato što spekulacija počiva na društvenim osnovama. Postavši kolektivne, one bi postale otpornije, uticajnije, ali ipak ne bi promenile prirodu. Delovanje društva je izvor intelektualnog života sui generis, koji se nadograđuje na život pojedinca i prebražava ga. S druge strane, društvo predstavlja novu stvarnost, koja obogaćuje našu spoznaju samim tim što otkriva svesti, samim tim što postoji, jer može da postoji samo ako promišlja. Ali, ovde dolazimo do greške, koja je još uvek previše rasprostranjena i koja je kamen spoticanja u sociologiji. Tu se misli da je uopšteno ono što je društveno i obrnuto, i da kolektivni tip nije ništa drugo do prosečni tip. Prosečna svest je osrednja, koliko sa intelektualne toliko i sa moralne tačke gledišta, ona je naprotiv beskrajno bogata.[4] Tri su grupe društvenih činjenica: Zbirka pravnih pravila i zakona; Masovne društvene pojave, koje koristi i društvena statistika; Religiozne dogme. Na osnovu njegove podele društvenih činjenica u tri grupe, nastala su i njegova kapitalna sociološka dela: O podeli društvenog rada, Samoubistvo, Elementarni oblici religijskog života. Raspravu o društvenim činjenicama treba proširiti na njihova obeležja, tj. karakteristike. Tako društvena činjenica ima dve bitne oznake: one su čoveku date spolja i nisu identične s njegovim mišljenjem, odnosno njegovom idejom o toj činjenici; imaju svojstvo koercitivnog (odnosi se na prisilu, prinudu), prisiljavajućeg uticaja na čoveka, a radi usmeravanja njegovog ponašanja. Čovek oseća društvene činjenice kao datu realnost, nezavisnu od njega samog; njih nije stvorio on ili neki drugi pojedinac. Dakle, one su deo objektivne, postojeće društvene sredine. Što se tiče koercitivne funkcije društvenih činjenica, one se pojedincima ne nameću i ne utiču na njihova htenja i, analogno tome, na njihovo ponašanje. Dirkem smatra da se društvena činjenica može objasniti samo pomoću druge društvene činjenice. Društvene činjenice deli na: Normalne društvene činjenice, koje su prisutne u datoj društvenoj sredini; Patološke, koje nemaju prethodno obeležje prisutnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Domaća pisma Dositeja Obradovića predstavljaju dragoceno svedočanstvo o životu ovog srpskog prosvetitelja. Čitajući bogatu korespodenciju sa najučenijim ljudima njegovoga vremena, Njegošem, Pavlom Solarićem, Atanasijem Stojkovićem, ali i istoriji manje poznatim, ali interesantnim ličnostima, čitalac će imati uvid u Dositejevu svakodnevicu. Kroz autentičan stil, koji jezički odaje duh vremena, čitalac biva prenesen u 18. i 19. vek, gde upoznaje Dositeja kao filozofa, velikog mislioca, rodoljuba i borca za kulturu, ali i običnog čoveka, kojeg u drugim delima nismo mogli videti. Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku. Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[4]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[5] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih fantaziranja, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej Dositej Obradović na novčanici od 500.000 jugoslovenskih dinara iz 1993. godine Spomen ploča Dositeju Obradoviću na Sabornoj crkvi u Beogradu, iznad njegovog groba Grob Dositeja Obradovića u porti Saborne crkve u Beogradu Otrgnut od knjiga i u stvarnom životu, Dimitrije se počeo trezniti. Ali kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[6] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici počinju dolaziti da im on čita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjičenju. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog đakona iz manastira bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije dođe u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju, Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[7] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [8] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović...

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Secret Island of Oz (1986). Doroti, Strašilo, Lav kukavica i mače Eureka putuju na misterioznu planinu. Uvučeni u vrtlog, oni stižu do skrivene zemlje sa nakaradnom princezom i živom drvenom igračkom zvanom Knotboi; trijumfuju u obračunu sa džinovskom zmijom i žabom. Eric James Shanower (rođen 23. listopada 1963.) američki je crtač stripova, najpoznatiji po svojim romanima i stripovima o Ozu, te po kontinuiranom prepričavanju Trojanskog rata kao Brončanog doba. Rani život Eric Shanower rođen je 23. listopada 1963. Nakon što je 1981. završio srednju školu Novato, pohađao je školu Kubert [1][2][3] u Doveru, New Jersey, [4] diplomirao je 1984. [2]. [5] Karijera Shanowerova prva veća objavljena djela bili su grafički romani iz Oza, a to su Začarane jabuke iz Oza, Tajni otok Oz, Ledeni kralj Oza, Zaboravljena šuma iz Oza i Plava vještica iz Oza koje su objavili First Comics i Dark Horse Stripovi između 1986. i 1992.[2] Sakupljene su u jednoj velikoj svesci pod naslovom Adventures in Oz, koju je objavio IDW. Također je napisao i ilustrirao cjelovečernji roman o Ozu, The Giant Garden of Oz, i zbirku kratkih priča o Ozu, The Salt Sorcerer of Oz. Kao ilustrator, radio je na knjigama povjesničara Oza, uključujući Zlu vješticu iz Oza Rachel Cosgrove Payes, Rundelstone of Oz Eloise Jarvis McGraw, Bjegunac u Ozu Johna R. Neilla i Treću knjigu Oza L. Frank Baum. Ostali Ozovi projekti uključuju njegove ilustracije za Paradox in Oz i The Living House of Oz Edwarda Einhorna. Napisao je adaptacije prvih šest originalnih romana L. Franka Bauma o Ozu za Marvel Comics, koje je ilustrirao umjetnik Skottie Young. Prvi, The Wonderful Wizard of Oz, objavljen je u zbirci tvrdih korica 2. rujna 2009. Slijedeći, The Marvelous Land of Oz, započeo je u studenom 2009. kao mjesečna serija stripova od 8 brojeva, dok je treći mini, tj. Ozma iz Oza započela je u studenom 2010. Četvrtu i petu knjigu, Dorothy i čarobnjak u Ozu i Put u Oz, također su naknadno prilagodili Shanower i Young za Marvel Illustrated. Suradnja je zaključena njihovom adaptacijom šeste knjige, The Emerald City of Oz. Napisao je strip-seriju Little Nemo: Return to Slumberland za IDW. Prvi broj izašao je 20. kolovoza 2014. Brončano doba U veljači 1991. Shanower je `začeo ideju ispričati priču o Trojanskom ratu u mediju stripa`, s ciljem kombiniranja `bezbrojnih verzija grčkog mita s arheološkim zapisima` kako bi prikazao priču u `autentičnim povijesnim detaljima`. [5] Ovaj se cilj očitovao u tekućem stripu Age of Bronze, koji je debitirao krajem 1998. od Image Comicsa. Od 2018. serija je prikupljena u četiri (od predviđenih sedam) svezaka: Tisuću brodova Žrtva Izdaja prvi dio Izdaja drugi dio Sedam tomova u cijelosti će pokriti kompletnu priču o ratu.[5] Knjige sadrže opsežne bibliografije, za priču, okruženje i povijesnu Troju, oslanjajući se na iskapanja Heinricha Schliemanna (et al.) i publikaciju Studia Troica. Knjiga ne prikazuje bogove niti bilo kakva mitska bića, s Hironom koji je prikazan kao relativno normalno ljudsko biće, a ne kao kentaur.[5] Slično tome, nimfe su prikazane kao ljudske svećenice, a ne kao nadnaravna bića. Drugi posao Shanower je također nacrtao brojne stripove za jednokratno snimanje, kao što je Prez Eda Brubakera `Smells Like Teen President` (za DC Comics) i An Accidental Death (također napisao Brubaker) koji je objavio Fantagraphics 1993. Za Marvelovu liniju Epic ilustrirao je The Elsewhere Prince (1990), temeljen na likovima koje je stvorio francuski karikaturist Moebius. Njegovi radovi objavljeni su u časopisima diljem SAD-a i Europe, kao iu knjigama i na TV-u.

U današnje vreme ovaj uređaj je veoma koristan i sve potrebniji. Često se dogode havarije na vodovodu, zagađenja vode usled radova, elementarnih nepogoda i sl. U takvim situacijama svaka dilema oko kvaliteta vode uz ovaj uređaj biće otklonjena. TDS ispitivač vode je profesionalni tester kvaliteta vode sa jednostavnim radom, modernim izgledom i funkcionalnom veličinom ranga `malo veće olovke` tako da ga možete nosti uvek sa sobom, na posao, putovanje i na mestu gde boravite sa njime proveriti vodu koju pijete. Sa ovim uređajem možete ispitati: vodu za piće iz česme, vodu iz prodavnice, iz raznih rezervoara/balona/cisterni, prirodnu/izvorsku vodu, vodu koja se prečišćava, koloidno srebro, vodu iz bazena, vodu za akvarijum, vodu za pranje povrća i voća, đubrivo za cveće, vodu iz mašine za pranje veša, vodu za laboratorijska i naučna ispitivanja, razna pića. . . Ovaj ručni uređaj meri ukupne rastvorene materije (TDS) u vodi na osnovu kojih možemo znati koliko je kvalitetna (i da li je) voda za piće. Detektuje nečistoće u vodi: Jone Kalcijuma i Magnezijuma / rastvorljive soli Amonijum Acetat, Natrijum. . . Hrom, Cink, Olovo i Bakar. . . (teške metale! ) Brojčane vrednosti koje uređaj daje na digitalnom displeju znače sledeće (navodimo nekoliko različitih ali sličnih rangiranja / + dva dodatna na slikama): 0-50 = Besprekorno čista voda 50-100 = Voda visoke čistoće 100-300 = Voda standardne čistoće 300-600 = Voda nižeg kvaliteta* 600-1000 = Voda lošeg kvaliteta 1000+ = NIJE VODA ZA PIĆE! --------------------------------------------- ili sažeto: 0-100 ppm - Idealna voda za piće 100-500 ppm - Prihvatljiva voda iz slavine Iznad 500 ppm - Voda lošeg stanja* --------------------------------------------- *Da ne bude zabune - mineralna voda ima veće TDS/ppm vrednosti, ali ona jeste za piće. No, svaki lekar će reći da dnevno ne treba piti mnogo mineralne vode sa visokim sadržajem natrijuma i rastvorivih mineralnih soli, nego recimo ~ 2 čaše. Evo nekih naših merenja koja smo dobili sa ovim uređajem: Pijaća voda iz česme na Novom Beogradu = 128 ppm Mineralna gazirana voda Knjaz Miloš = 529-567 ppm Mineralna gazirana voda Vrnjci = 420-430 ppm Uređaj u isto vreme iskazuje i brojčanu vrednost temperature prostorije ili vode. Uputstvo za upotrebu: Skinite donji poklpac uređaja i postavite ga u posudu koja ima toliko vode koliko je i visina donjeg dela uređaja tako da se potopi samo donji deo. Uređaj nije ceo vodootporan nego se samo donji deo može potapati. Po postavljanju u vodu, ili pre uključite uređaj klikom na ON/OFF i dobićete momentalno brojčanu TDS vrednost vode. Možete memorisati brojčane vrednosti za određen dan kako bi ste ih uporedili sa narednim merenjima. Memorisanje se vrši sa donjim dugmetom. Postoje 4 različita režima za TDS EC instrument. Pritisnite SHIFT za prebacivanje između različitih režima. Uređaj koristi CR2032 bateriju koju dajemo gratis uz njega i postavljena je u uređaj. Inače, baterija se postavlja sa gornje strane uređaja tako što se izvuče gornji poklopac, a okrenuta na način kao što je prikazano na slici. Posle 3 i po minuta uređaj se automatski isključuje i tako štedi energiju i produžite vek baterije. TDS ispitivač vode je brendiran. Možete ga, zbog kompaktne veličine nositi sa sobom u torbi, džepu, na bilo koje mesto i putovanje. Uz uređaj se dobija i manje uputstvo proizvođača na engleskom. Specifikacije Tip uređaja: TDS &EC metar Opseg merenja TDS: 0-9999 ppm Opseg merača EC/provodljivost: 0-9999 us/cm Opseg merenja temperature: 0-80 Celzijusa (32,0-176,0 dF) Tačnost: -/+ 2% Baterija: 1 CR2032 (uključena), 3V, održiva upotreba 1000 sati Sonda: elektrodna sonda od legure titanijuma Veličina proizvoda: 154x30x14 mm Materijal: kvalitetna plastika Displej: digitalni Sertifikat: CE Težina: 55 g Boja: crna

Normalna vaginalna flora pruža prirodnu zaštitu protiv infekcija. Razne vrste laktobakterija podržavaju vaginalnu floru, držeći vaginalnu pH vrednost od 3,8 do 4,5 i obezbeđuje zaštitu od gljivica i patogenih bakterija. Vaginalna mikrobiološka neravnoteža, obično izaziva povećanje pH vrednosti veće od 4,5 , što utiče na kvalitet života i predstavlja rizik za zdravlje i povećava rizik prevremenog porođaja.Viola pH Health Care Test omogućava određivanje vaginalno-mikrobnih neravnoteža u ranoj fazi. Ovaj test može da koristi svaka žena pošto su infekcije jedan od glavnih razloga za prevremene porođaje, tako da je redovno testiranje tokom trudnoće posebno važno. Žene koje nisu trudne: u slučaju da se sumlja na bakterijsku i gljivičnu vaginalnu infekciju, ukoliko postoje simptomi peckanja, svraba, sekreta….. , nakon terapije za vaginalne infekcije, post-opreativno ….Način primene:Pre nego što započnete test, operite ruke. Otvorite foliju i izvadite aplikator.Držite aplikator, koristeći samo prostor okrugle ručice, između palca i kažiprsta. Vaš palac treba uvek biti na poleđini vaginalnog aplikatora gde nema pH merenja. Izbegnite da dodirujete bilo koju drugu tečnost sa delom koji meri rezultat.Sedite kolenima naslonjeni na čvrstu podlogu.Slobodnom rukom pažljivo razmaknite spoljne vaginalne usne.Ubacite vaginalni aplikator u vaginu na način kao kada ubacujete tampon. To je dužina od oko 1 – 3 cm ali ne dalje od držača u obliku prstena.Zatim nežno pritisnite aplikator o zadnjni zid vagine i držite oko 10 sekundi, da bi se pH vaginalna zona dobro pomešala sa poljem koje meri rezultat. Dovoljno vlažnosti je veoma važno za evaluaciju testa.Sada pažljivo izvadite aplikator iz vagine i pročitajte rezultat odmah, dok je zona merenja mokra.Uporedite obojenu zonu na aplikatoru sa kolor skalom na označenom ispod i zabeleži vrednost boje u polju koje je najsličnije vašem merenju. Ukoliko boja na aplikatoru ne postoji to znači da niste pravilno izveli test. Ukoliko ste testom utvrdili da Vam je nivo vaginalnog pH povišen, nemojte odmah brinuti. Nakon nekoliko sati uradite test ponovo i tek onda ako je rezultat opet pozitivan kontaktirajte svog ginekologa.Pakovanje: 2 testa

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Enchanted Apples of Oz (1986). Osrednji mađioničar po imenu Bortag krade neke od začaranih jabuka iz Oza da bi probudio Zlu vešticu sa juga. Oz počinje da gubi svoju magiju kroz Veštičine postupke, sve dok se Bortag ne predomisli i poništi ono što je uradio. Govoreća leteća sabljarka po imenu Drok igra sporednu ulogu. (Harlan Ellison je dao Uvod u prvo izdanje.) Eric James Shanower (rođen 23. listopada 1963.) američki je crtač stripova, najpoznatiji po svojim romanima i stripovima o Ozu, te po kontinuiranom prepričavanju Trojanskog rata kao Brončanog doba. Rani život Eric Shanower rođen je 23. listopada 1963. Nakon što je 1981. završio srednju školu Novato, pohađao je školu Kubert [1][2][3] u Doveru, New Jersey, [4] diplomirao je 1984. [2]. [5] Karijera Shanowerova prva veća objavljena djela bili su grafički romani iz Oza, a to su Začarane jabuke iz Oza, Tajni otok Oz, Ledeni kralj Oza, Zaboravljena šuma iz Oza i Plava vještica iz Oza koje su objavili First Comics i Dark Horse Stripovi između 1986. i 1992.[2] Sakupljene su u jednoj velikoj svesci pod naslovom Adventures in Oz, koju je objavio IDW. Također je napisao i ilustrirao cjelovečernji roman o Ozu, The Giant Garden of Oz, i zbirku kratkih priča o Ozu, The Salt Sorcerer of Oz. Kao ilustrator, radio je na knjigama povjesničara Oza, uključujući Zlu vješticu iz Oza Rachel Cosgrove Payes, Rundelstone of Oz Eloise Jarvis McGraw, Bjegunac u Ozu Johna R. Neilla i Treću knjigu Oza L. Frank Baum. Ostali Ozovi projekti uključuju njegove ilustracije za Paradox in Oz i The Living House of Oz Edwarda Einhorna. Napisao je adaptacije prvih šest originalnih romana L. Franka Bauma o Ozu za Marvel Comics, koje je ilustrirao umjetnik Skottie Young. Prvi, The Wonderful Wizard of Oz, objavljen je u zbirci tvrdih korica 2. rujna 2009. Slijedeći, The Marvelous Land of Oz, započeo je u studenom 2009. kao mjesečna serija stripova od 8 brojeva, dok je treći mini, tj. Ozma iz Oza započela je u studenom 2010. Četvrtu i petu knjigu, Dorothy i čarobnjak u Ozu i Put u Oz, također su naknadno prilagodili Shanower i Young za Marvel Illustrated. Suradnja je zaključena njihovom adaptacijom šeste knjige, The Emerald City of Oz. Napisao je strip-seriju Little Nemo: Return to Slumberland za IDW. Prvi broj izašao je 20. kolovoza 2014. Brončano doba U veljači 1991. Shanower je `začeo ideju ispričati priču o Trojanskom ratu u mediju stripa`, s ciljem kombiniranja `bezbrojnih verzija grčkog mita s arheološkim zapisima` kako bi prikazao priču u `autentičnim povijesnim detaljima`. [5] Ovaj se cilj očitovao u tekućem stripu Age of Bronze, koji je debitirao krajem 1998. od Image Comicsa. Od 2018. serija je prikupljena u četiri (od predviđenih sedam) svezaka: Tisuću brodova Žrtva Izdaja prvi dio Izdaja drugi dio Sedam tomova u cijelosti će pokriti kompletnu priču o ratu.[5] Knjige sadrže opsežne bibliografije, za priču, okruženje i povijesnu Troju, oslanjajući se na iskapanja Heinricha Schliemanna (et al.) i publikaciju Studia Troica. Knjiga ne prikazuje bogove niti bilo kakva mitska bića, s Hironom koji je prikazan kao relativno normalno ljudsko biće, a ne kao kentaur.[5] Slično tome, nimfe su prikazane kao ljudske svećenice, a ne kao nadnaravna bića. Drugi posao Shanower je također nacrtao brojne stripove za jednokratno snimanje, kao što je Prez Eda Brubakera `Smells Like Teen President` (za DC Comics) i An Accidental Death (također napisao Brubaker) koji je objavio Fantagraphics 1993. Za Marvelovu liniju Epic ilustrirao je The Elsewhere Prince (1990), temeljen na likovima koje je stvorio francuski karikaturist Moebius. Njegovi radovi objavljeni su u časopisima diljem SAD-a i Europe, kao iu knjigama i na TV-u.