Autor: Desanka Maksimović Povez: tvrd + zaštitni omot Ukupan br. strana: 419+506+295+271+333+405 Format: 12,5 x 19 Komplet sadrži sledeće naslove: Knjiga 1. - Pesme, Zeleni vitez, Gozba na livadi, Nove pesme Knjiga 2. - Pesnik i zavičaj, Oslobođenje Cvete Andrić, Otadžbina u prvomajskoj povorci, Otadžbino, tu sam. Knjiga 3. - Proleće u Zagrebu, Miris zemlje, Zarobljenik snova, Govori tiho, Tražim pomilovanje. Knjiga 4. - Nemam više vremena, Letopis Perunovih potomaka, Pesme iz Norveške, Ničija zemlja. Knjiga 5. - Slovo o ljubavi, Međaši sećanja. Knjiga 6. - Reka pomoćnica, Vetrova uspavanka, Prolećni sastanak, Rosna rukovet, Šumska ljuljaška, Čudo u polju, Sunčevi podanici, Ptice na česmi, Zlatni leptir, Dete u torbi. Knjige su u odličnom stanju!

Ocuvane vrlo dobro 4,,kao na slikama ERSKIN KOLDVEL Minerva - Subotica 1981. tvrd povez Komplet od 12 knjiga 1. Erskin Koldvel -Dečak iz Džordžije , Letnje ostrvo 2. Erskin Koldvel - Greta , Anet 3. Erskin Koldvel - Ljubav i novac , Klodel Ingliš 4. Erskin Koldvel - Kuća u brdima , Blizu kuće 5. Erskin Koldvel - Gradić Estervil, Epizoda u Palmetu 6. Erskin Koldvel - Mala božja njiva , Svetiljka za predvečerje 7. Erskin Koldvel - Tragična zemlja , Ta prava zemlja 8. Erskin Koldvel - Takva sam po prirodi , Mis mama Emi 9. Erskin Koldvel - Zaklon od nevremena, Probisvet 10. Erskin Koldvel - Duvanski put, Neredi u julu 11. Erskin Koldvel - Poslednja letnja noć, Sigurna ruka gospodnja 12. Erskin Koldvel - Pripovetke, Izvesne žene 5-24

George Orwell ODABRANA DJELA KOMPLET 1 - 6 August Cesarec Zagreb, 1984. godine, tvrd povez, prošiveno, zaštitni omot. Komplet se sastoji od sledećih naslova: 1. TISUĆU DEVETSTO OSAMDESET ČETVRTA 2. NITKO I NIŠTA U PARIZU I LONDONU 3. ZAŠTO PIŠEM I DRUGI ESEJI 4. BURMANSKI DANI 5. KATALONIJI U ČAST 6. ŽIVOTINJSKA FARMA U dobrom stanju, neznatno oštećenje zaštitnog omota. Komplet jeste hrvatsko izdanje, ali je potrebno imati u vidu da je hrvatski jezik, sve do polovine devedesetih godina, bio umnogome sličan srpskom jeziku, nije bilo u većem broju novih reči i kovanica - dok se danas čak i prosečni hrvatski čitalac nađe u problemu sa novohrvatskim izrazima. Džordž Orvel, čije je pravo ime Erik Artur Bler (1903 — 1950), engleski književnik i publicista. Svetsku slavu je stekao svojim čuvenim romanima 1984 i ŽIVOTINJSKA FARMA, kritikama, političkim i književnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista XX veka. U romanu ŽIVOTINJSKA FARMA, Orvel uranja u metaforu. Naima, grupa životinja iz seoskog dvorišta pobunila se i prognala ljudske gospodare, uspostavljajući sopstvenu vlast. Na kraju, svinje koje i inače važe za inteligentne životinje, željne moći, ruše revoluciju i revolucionarne tekovine svojih akcija i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski! Prema nekim podacima, CIA je, posle Orvelove smrti, od njegove udovice otkupila prava na ovaj roman, kako bi organizovala snimanje filma, sa antikomunističkom porukom. Međutim, moralna poruka ovog romana nije bila isključivo usmerena protiv komunizma, nego protiv svih režima koji guše prava i slobode svojih građana. U svakom slučaju, CIA je angažovala izvesnog umetnika koji je, po motivima ŽIVOTINJSKE FARME, snimio animirani film. Kada je reč o romanu 1984, može se reći da je ovo priča o režimu koji održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva. Ovaj roman Orvel je pisao kada je već bio bolestan i dodatno iscrpljen klimom jednog malog škotskog ostrva, na koje se povukao posle smrti svoje žene. U životu Džordža Orvela značajnu ulogu je imao Oldus Haksli (VRLI NOVI SVET), koji mu je predavao francuski na koledžu i, veruje se, ostvario određen uticaj na način razmišljanja mladog Orvela. Ako se za književnika može reći da je angažovani književnik - onda je to, svakako, Džordž Orvel. Izvanredan.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Andre Gidé (Andre Žid): Odabrana dela - Komplet 1-8 Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka, 1980 1. Zemaljska hrana / Nova hrana 2. Povratak razmetnoga sina / Močvare / Tezej 3. Uska vrata / Imoralist 4. Vatikanski podrumi 5. Povratak iz Čada 6. Povratak iz SSSR-a i drugi politički članci 7. Povodi i odjeci (kritike, članci, eseji) 8. Ako zrno ne umre Andre Pol Gijom Žid (franc. André Paul Guillaume Gide; Pariz, 22. novembar 1869 — Pariz, 19. februar 1951), bio je francuski književnik, poznat po romanima Imoralist, Uska vrata, Podrumi Vatikana, Kovači lažnog novca, zbirci eseja Koridon, kao i po svome višetomnom dnevniku. Godinama je je bio glavni urednik književnog časopisa Francuska nova revija. Dobitik je Nobelove nagrade za književnost 1947. Andre Žid sa svojim pogledima na moral, religiju i društvo ostao je jedna od najkontraverznijih figura svetske književnosti dvadestog veka. U prvim decenijama stvaralaštva tokom kojih je sam finansirao objavljivanje svojih knjiga, ostao je nepoznat van uskog kruga prijatelja i poštovalaca, da bi tek nakon Prvog svetskog rata postao cenjena figura pisane reči u širem krugu evropskih intelektualaca. Sa druge strane, književno priznanje bilo je propraćeno i mnogobrojnim skandalima i zabranama. Tako je nakon Povratka iz SSSR, knjige kojom je iskazao razočarenje u Oktobarsku revoluciju, bio zabranjen u Sovjetskom Savezu, zatim je zabranjen u nacistističkoj Nemačkoj, da bi godinu dana nakon smrti Vatikan čitav opus stavio na listu zabranjenih knjiga, kao deo književnih ostvarenja kojih bi se svaki rimokatolik pod pretnjom smrtnog greha valjao kloniti.[1] Žid je bio izrazito popularan i kod srpskih intelektualaca, o čemu svedoči činjenica da su pojedina Židovljeva ostvarenja prevedena od strane značajnih imena srpske književnosti: Sime Pandurovića, Mladena Leskovca, Marka Ristića i Vladana Desnice. Glavni junak njegovih romana je pojedinac, često oblikovan autobiografski, koji se suočava sa nizom moralnih problema. Istražujući probleme religioznosti, ateizma, seksualnosti, politike i građanstva, Židovljeva dela svedoče o moralnom razvitku modernog intelektualca u prvoj polovini dvadestog veka.[2] Pored raznolikosti sadržaja stvaralaštvo ovog francuskog nobelovca odlikuje i raznolikost forme i interesovanje za obnavljanje starijih književnih žanrova poput sotije i trakta. Anre Žid je rođen u Parizu 1869. Njegov otac, univerzitetski profesor prava, umro je 1880. Andre je odrastao u Normandiji, uglavnom kao usamljenik. Posle smrti majke 1895, oženio se rođakom Madlen Rondo, ali ovaj brak je bio samo formalan. Godine 1891. Žid je objavio svoj prvi roman, „Sveske Andre Valtera“ (u originalu: Les Cahiers d`André Walter). Od 1893. do 1894. putovao je u severnu Afriku. U Alžiru je postao prijatelj Oskara Vajlda i priznao je svoju homoseksualnu orijentaciju. Zrelo doba Žid je učestvovao u formiranju književnog časopisa „Nova francuska revija“ 1908. (Nouvelle Revue française). Roman „Podrumi Vatikana“ (Les caves du Vatican) objavio je 1914. To je satira o lažima i prevarama života buržoazije. Dvadesetih godina 20. veka, Žid je postao inspiracija za pisce poput Alber Kamija i Žan Pol Sartra. Objavio je knjigu o Fjodoru Dostojevskom 1923. Kad je u svojim delima branio svoju seksualnu opredeljenost, kao u zbirci eseja „Koridon“ (1924), to je izavalo jake kritike javnosti. Žid je ovo svoje delo smatrao svojim najznačajnijim ostvarenjem. Imao je kći Katarinu, rođenu 1923, iz vanbračne veze. Svoju autobiografiju, Žid je objavio 1926. pod imenom „Ako zrno ne umre“ (Si le grain ne meurt). Kasnije je putovao po centralnoj Africi, Kongou i Čadu. Kritikovao je francuske kolonijalne metode eksploatacije. Tokom tridesetih godina, kratko je bio zanesen idejom komunizma, ali se u nju razočarao posle posete Sovjetskom Savezu. Žid je ponovo otišao u Afriku 1942. i tamo živeo za vreme Drugog svetskog rata. Seksualna orijentacija U svom dnevniku Žid pravi razliku između „sodomita“, privlačnosti prema odraslom muškarcu, i „pederastije“, zaljubljenost u mlađeg muškarca, gde je sebe identifikovao kao ovog drugog. Pederastom nazivam muškarca koji se, kako sama reč inicira, zaljubljuje u mladiće. Sodomitom nazivam muškarca čija je želja okrenuta prema starijem muškarcu.[3] Velika ljubav njegovog života bio je Mark Alegre (sin protestantskog pastora). Ova veza je bila model za odnos Eduara i Olivijea u Židovom romanu Kovači lažnog novca.[4]

Stanje: dosta dobro Izdato: Minerva Korica: tvrda Pismo : latinica Dela: 1) Lajoš Zilahi - Samrtno proleće oštećen jedan list 2) Anri Bejl Stendal - O ljubavi 3) Emil Zola - Nana 4) Marja Rođevičuvna - Devajtis 5) Alfons Dode - Safo 6) Džordž Eliot - Vodenica na Flosi 7)Ozaki Kohio - Pozlaćenje demona 8) Alberto Moravija - Rimljanka 9)Aleksandar Dima - Dama sa kamelijama, blagi tragovi plesnivosti 10) Prosper Merime - Karmen 11) Gistav Flober - Gospođa Bovari tragovi eke tečnosti 12)Gđa de Lafajet - Princeza de Klev Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- -----

Zajedničko izdanje Svjetlost Sarajevo, Prosveta i Kultura Beograd, 1966. godine, tvrd platneni povez, zlatotisak, prošiveno, obeleživač za stranice, izvanredno ilustrovano crtežima i vinjetama, kao i originalnim fotografijama autora. Vrlo lepo i kvalitetno urađeno izdanje. Ćirilica. Knjige su odlično očuvane, čiste. Sitni tragovi vremena. Sarajevo 1966. 1. KAZIVANJE O JEDNOM POKOLJENJU I 2. KAZIVANJE O JEDNOM POKOLJENJU II 3. KAZIVANJE O JEDNOM POKOLJENJU III 4. KUĆA OPLAKANA 5. ZAPISI IZ OSLOBODILAČKOG RATA I 6. ZAPISI IZ OSLOBODILAČKOG RATA II 7. ZAPISI IZ OSLOBODILAČKOG RATA III 8. ZAPISI IZ OSLOBODILAČKOG RATA IV 9. ZAPISI IZ OSLOBODILAČKOG RATA V Rodoljub Čolaković Roćko (1900 - 1983), revolucionar i književnik, učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i SR Bosne i Hercegovine, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. Veoma talentovan i poštovan i uvažavan i kao književnik i kao političar.

56987) Miloš Crnjanski 6 knjiga , Nolit Beograd 1972 / 1974 / 1978 ,mini komplet , najbitnija dela Miloša Crnjanskog, tvrd povez, format 13 x 19,5 cm , zaštitni omoti na nekim knjigama imaju manja zacepljenja duž ivica, knjige očuvane , ćirilica, sadrži sledeće naslove : 1: Dnevnik o Čarnojeviću ; 144 str 2: Seobe 1 ; 250 strana, pečatirana 3: Seobe 2 ; 463 str. 4: Seobe 3 ; 481 str. 5: Roman o Londonu 1 ; 388 str. 6: Roman o Londonu 2 ; 383 str.

PERL BAK SABRANA DELA 1-20 Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Matica Srpska Globus Zagreb 1.Duga LJubav 2.Jedan Brak 3.Tri kćeri gospodje Lijang 4.Duh i telo 5.Obećanje Meki povez 6.Sinovi Meki povez 7.Skriveni cvet 8.Rastureni dom Meki povez 9.Dobra zemlja Meki povez 10.Drugi bogovi 11.Ponosito srce 12.Živa trska 13.Božji ljudi 14.Istočni vetar Zapadni vetar 15.Zmajevo seme Meki povez 16.Mati 17.Mandala 18.Tvorac grada 19.Paviljon žena Meki povez 20.Glasovi u kući

Lav Nikolajevič Tolstoj-RAT I MIR 1-2-3 1290.strana KOMPLET Rat i mir, Lav Nikolajevič Tolstoj, tri knjige. Tvrdi povez, godina izdanja 2010. Ćirilica. Jedno od najcenjenijih dela u svetskoj književnosti, Tolstojev Rat i mir je epska priča o ruskom životu u danima invazije Napoleona na Rusiju 1812. Roman prati tri od najpoznatija likova u svetskoj literaturi: Pjera Bezuhova, vanbračni sina imućnog seoskog kneza, koji se bori za svoje nasleđe i željom za duhovnim ispunjenjem. Kneza Andreja Bolkonskog, koji ostavlja svoju porodicu iza sebe da bi se borio u ratu protiv Napoleona. Natašu Rostov, lepu mladu ćerku plemića koja intrigira Andreja I Pjera. 44

Kao na slikama Neke nemaju omot Unutra bez podvlačenja, lepo očuvane 1979. 1. Cveće zla 2. Pariski splin 3. Romantična umetnost 4. Slikarski saloni 5. Svetionici Šarl Bodler (franc. Charles Pierre Baudelaire; Pariz, 9. april 1821 — 31. avgust 1867) je bio francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Bodler je rođen u Parizu 9. aprila 1821.[2] godine. Njegov otac, visoki državni službenik i amaterski umetnik, preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva 1827. godine. Sledeće godine, njegova majka, Karolina, koja je bila trideset četiri godine mlađa od njegovog oca, preudala se za potpukovnika koji je kasnije postao francuski ambasador na različitim plemićkim dvorovima. Bodler je imao blizak i složen odnos sa svojom majkom. On je kasnije izjavio: „Voleo sam svoju majku zbog njene elegancije”. On joj je kasnije pisao: „U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama”. Njegov očuh je bio strog, ali je ipak brinuo za Bodlerovo vaspitanje i budućnost. Bodler se obrazovao u Lionu, gde je bio prisiljen da boravi u pansionu, daleko od svoje majke (čak i za vreme praznika) i prihvati očuhove stroge metode, što uključuje i zabranu odlaska kući. Prisećajući se tih godina, napisao je: „Zgrozim se kada pomislim na te godine ... na tužno detinjstvo, samoću u srcu“. U četrnaestoj godini Bodlera su u njegovom razredu opisivali kao mnogo preciznijeg i različitijeg od drugih njegovih kolega učenika. Bodler je bio nestalan u svojom studijama, ponekad je bio marljiv, a ponekad neradan. U osamnaestoj godini, Bodler je opisan kao „uzvišen karakter, ponekad veoma mističan, a ponekad veoma nemoralan i ciničan”. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti. Rekao je svome bratu: „Ja ne osećam da imam neko zvanje”. Njegov očuh je za njega imao u planu karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri. Bodler je često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom. [1]Na preporuku svog starijeg brata Alfonsa (sudija), otišao je kod apotekara poznatog po tretmanima za polne bolesti. Neko vreme je živeo sa prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog kupovine odeće.[1] Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: „Došao je trenutak da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti“. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg mornaričkog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimernog ponašanja. To naporno putovanje nije uticalo da Bodler skrene misli sa književne karijere niti da promeni svoje ponašanje i životne stavove, tako da je dogovoreno da pomorski kapetan vrati Bodlera kući. Sa putovanja se vratio kući bogatiji za mnoga iskustva (jedno od njih je jahanje slonova) i sa impresijama vezanim za more, jedrenje i egzotične luke, što je kasnije iskoristio u svojoj poeziji. Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Njegova majka je kasnije rekla: „Oh, kakvi jadi! Da je Šarlovu karijeru vodio njegov očuh, ona bi bila mnogo drugačija nego što jeste ... on ne bi ostavio traga u književnosti, njegovo ime ne bi bilo upamćeno na taj način, to je istina, ali bio bi mnogo srećniji, svi bismo bili srećniji”. Bodler se uskoro vratio recitovanju svojih neobjavljenih pesama i uživao je u dodvoravanju njegovih umetničkih vršnjaka. U dvadeset prvoj godini, dobio je veliko nasledstvo, preko 100.000 franaka i četiri parcele zemljišta, ali je većinu tog bogatstva potrošio u roku od nekoliko godina. Njegovi nagomilani dugovi su daleko premašivali njegov godišnji prihod i iz očaja, njegova porodica je stavila imovinu pod hipoteku. U to vreme (1844) on se sastajao sa gospođicom Žanom Duval, crnkinjom[1], kćerkom jedne od prostitutki iz Nanta. To je bila njegova najduža romantična veza tokom koje je spoznao čari i gorčine strasti. Ona je bila ljubavnica fotografa i karikaturiste po imenu Nadar. Karijera[uredi | uredi izvor] Iako njegova dela 1843. godine još uvek nisu bila objavljena, Bodler je postao poznat u umetničkim krugovima kao kicoš i rasipnik. Kupovao je knjige, a umetnička dela i antikvitete nije mogao da priušti sebi. Tokom 1844. godine hranu je uzimao na kredit, a polovinu svoje imovine je izgubio. Bodler je redovno molio svoju majku da mu da novac dok je on pokušavao da unapredi svoju karijeru. On se sastao sa Balzakom i u tom periodu je napisao mnoge pesme koje su se našle u zbirci Cveće zla. Njegovo prvo objavljeno umetničko delo je pregled „Salon iz 1845”. Bodler je pokazao da je želeo da bude dobro informisan, bio je strastveni kritičar i privukao je pažnju umetničke zajednice. Tog leta prihodi su bili skromni, a dugovi veliki, bio je sam i sumnjičav prema budućnosti, jer su „zamor pada u san i zamor buđenja neizdrživi”. Odlučio je da počini samoubistvo i ostavi ostatak svoje baštine ljubavnici. Međutim, nije se ubio, samo je površno ranio sebe nožem. Dok se oporavljao, molio je svoju majku da ga poseti, ali ona nije obraćala pažnju na njegove molbe, najverovatnije zbog toga što joj je suprug branio da poseti sina. Bodler je neko vreme bio beskućnik i potpuno otuđen od svojih roditelja. Tokom 1846. godine napisao je drugi Salon pregled i dobio je dodatni kredibilitet kao poslanik i kritičar romantizma. Sledeće godine bila je objavljena Bodlerova novela La Fanfarlo. Bodler je učestvovao u revoluciji od 1848. Nekoliko godina je bio zainteresovan za republičku politiku, ali na njegove političke tendencije su više uticali emocionalni stavovi nego čvrsta uverenja. Njegov očuh je, takođe, bio učesnik u revoluciji. Tokom 1850. godine, Bodler se borio sa slabim zdravljem, pritiskom dugova i neredovnošću pisanja i ispoljavanja svoje umetničke strane. Često se premeštao iz jednog u drugi stan i održavao jedan nelagodan odnos sa svojom majkom, često je moleći za novac (njena pisma upućena njemu nisu pronađena). On je prihvatio da radi mnoge projekte koje nije bio u stanju da završi potpuno, ali je uspeo da završi prevod priča Edgara Alana Poa koje su bile objavljene. Bodler je naučio engleski u svom detinjstvu, i gotički romani, i Poove kratke priče, postali su njegova najdraža materija za čitanje. Nakon što mu je preminuo očuh 1857. godine, Bodler ga nije ni spomenuo, ali se saosećao sa svojom majkom kako bi se njihov odnos popravio. Još uvek snažno emotivno vezan za nju, u tridesetšestoj godini pisao joj je: „Ja verujem da ti pripadam u potpunosti i da pripadam samo tebi“. Cveće zla[uredi | uredi izvor] Bodler je 1857. godine objavio svoju najpoznatiju zbirku Cveće zla (franc. Les Fleurs du mal).[1] Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alenconu. Pesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio „ogroman, prostran, neočekivano pomešan sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću“. Flober je bio impresioniran i napisao je Bodleru: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike ... Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla“. Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i lezbijska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise kako bi se probudio osećaj nostalgije za prošlost i intimu. Neki kritičari zovu neke od pesama „remek-dela strasti, umetnosti i poezije“. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: „Sve ono što nije skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se“. Tada je Bodler odgovorio na ovaj prigovor u pismu svojoj majci: „Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija”. Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna. Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi. Bodler je pričao da je nekada bio prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: „Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već dobro poznatih pesnika”. Bodler, njegov izdavač i štampar, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala. Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo potisnuto, ali su kasnije štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke, pojavilo se 1861. godine. Viktor Igo mu je napisao: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda ... ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh“. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo bilo zabranjeno u Francuskoj. Poslednje godine[uredi | uredi izvor] Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba tinktura opijum, njegov život pun stresa i siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno uzrastao. Ali na kraju, njegova majka je pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu. Njegove finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao u bankrot 1861. godine. Godine 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Duval nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, nikada nisu proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. Pušio je opijum, u Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživeo jak moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu. Mnoga Bodlerova dela su objavljena nakon njegove smrti. Posle njegove smrti, njegova majka je otplaćivala njegov znatan dug. Rekla je: „Vidim da moj sin, uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti“. Živela je još četiri godine nakon njegove smrti. Kritike[uredi | uredi izvor] Bodler je bio aktivan učesnik u umetničkom životu svoga doba. Kao kritičar i esejist, on je napisao opsežno o temama iz francuske kulture. On je bio iskren sa prijateljima i neprijateljima, retko kada je imao diplomatski pristup i ponekad je odgovarao verbalno nasilno. Edgar Alan Po Bodler je imao mnogo toga zajedničkog sa Poom, (koji je umro 1849. u četrdesetoj godini života). Obojica su imali sličan senzibilitet, borili sa bolestima, siromaštvom i setom. Bodler je video u Pou prethodnika i pokušavao je da bude njegov francuski kolega savremenik. Bodler se u velikoj meri bavio prevodom Poovih dela, a prevodi su mu bili naširoko hvaljeni. Bodler nije bio prvi francuski prevodilac Poovih dela, ali njegove prevode smatrali za najbolje. Teofil Gotje Gotje, pisac i pesnik, zaradio je Bodlerovo poštovanje zbog savršenosti forme koju je imao i zbog majstorstva jezika. Gotje je često imao meditacije o smrti i užasu života koji su uticali na teme u Bodlerovim spisima. U znak zahvalnosti za svoje prijateljstvo i istovetnost vizija, Bodler mu je posvetio zbirku pesama Cveće zla. Nadar Nadar je bio karikaturista, naučnik i fotograf. Bodler se divio Nadaru, jednom od njegovih najbližih prijatelja i napisao je: „Nadar je najneverovatniji prikaz vitalnosti“. Kretali su se u sličnim krugovima i Bodler je ostvario mnoge društvene veze preko Nadara. Nadarova bivša ljubavnica gospođica Duval postala je Bodlerova ljubavnica 1842. godine. Bodler je oko 1850. godine postao zainteresovan za fotografije. Filozofija[uredi | uredi izvor] Šarl Bodler Mnogi filozofi su smatrali Bodlera skandaloznim i provokativnim za svoje vreme. On je pisao o širokom rasponu tema. Ljubav „Postojao je nesavladiv ukus za prostituciju u srcu čoveka, iz koje dolazi njegovo užasavanje od samoće. To užasavanje od samoće je potreba da se izgube u spoljnom telu, da čovek plemeniti oseti potrebu za ljubavlju.” Brak „Nesposobna da uguši ljubav, crkva je htela bar da je dezinfikuje i stvorila je brak.” Umetnik „Što se više čovek interesuje za umetnost, postaje manje grub... Umetnik nikad ne izlazi iz sebe.” „Stil je karakter.” Užitak „Lično, mislim da jedinstvena i vrhovna naslada leži u zlu - i muškarci i žene poznaju od rođenja da sve zadovoljstvo leži u zlu.” Politika „Nemam uverenja kao što ih imaju ljudi u mom veku, jer ja nemam ambicija ... Međutim, ja imam neka uverenja koja ne mogu biti shvaćena od strane ljudi iz mog vremena.” Đavo „Najveća lukavost đavola je u tome što nas je ubedio da ne postoji.” Uticaj[uredi | uredi izvor] Bodler je imao znatan uticaj na francusku i englesku književnost. Najznačajniji francuski pisci koji su došli posle njega su ga velikodušno hvalili. Četiri godine nakon njegove smrti, Artur Rembo ga je pohvalio u pismu i napisao za njega da je „kralj pesnika, pravi Bog”. Godine 1895, Stefan Malarme je objavio sonet u znak sećanja na Bodlera. U engleskom govornom svetu, Edmund Uilson je smatrao da je Bodler pokrenuo pokret simbolist na osnovu svojih prevoda Poa. Eliot je smatrao da je Bodler bio „veliki genije” i ocenio je da je imao „neprocenjivu tehničku veštinu... stih predstavlja neiscrpnu studiju za potonje pesnike, i to ne samo u francuskom jeziku”. U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor] Navedeno je da je u popularnoj televizijskoj seriji Angel, Le Vampire zaista nastao zbog inspirisanosti Bodlerom. Francuska knjizevnost simbolizam

Ceo komplet Anđelika 8 knjiga OTOKAR KERŠOVANI RIJEKA 1969 TVRDI POVEZ SA ZAŠTITNIM OMOTOM U SOLIDNOM STANJU,UNUTRAŠNJOST OČUVANA 1. MARKIZA ANĐELA 2. PUT U VERSAILLES-SA OMOTOM PRVOG DELA 3. NA DVORU 1980 IZDANJE 4. NEUKROTIVA 5. BUNTOVNICA 6. I NJENA LJUBAV 7. U NOVOM SVIJETU 8.U ISKUŠENJU Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slucaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! ----- FFFF -----

odlično stanje Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) dramski je pisac, pesnik, romansijer, prevodilac, redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Ljubomir Simović LjubomirSimovic.jpg Rođenje 2. decembar 1935. (86 god.) Užice, Kraljevina Jugoslavija Škola Univerzitet u Beogradu Institucija SANU Akademik Biografija Uredi Ljubomir Simović potpisuje knjige za Adligat Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimnazije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.[1] Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina prošlog veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr. Pesme Uredi Balada o Stojkovićima Pesničke knjige Uredi Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998). Tačka (2001) Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine. Drame Uredi Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Eseji Uredi Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Knjige Uredi Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine. Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama. Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine. Akademik Uredi Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Nagrade i priznanja Uredi Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Simović je dobitnik više književnih i pozorišnih nagrada: Sterijina nagrada za najbolji dramski tekst dodeljena mu je tri puta: za Hasanaginicu (1975), za Putujuće pozorište Šopalović (1986) i za Čudo u Šarganu (1993).[1] Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora. „Đorđe Jovanović“ i „Isidora Sekulić“ (1968), „Zmajeva nagrada“ (1973),[1] „Branko Miljković“ (1980),[1] „Milan Rakić“ (1982),[1] „Oktobarska nagrada“ (1989),[1] „Sedmojulska nagrada“ (1990),[1] „BIGZ-ova“ (1990),[1] „Zlatni krst kneza Lazara“ (1992), „Desanka Maksimović“ (1994),[1] „Žička hrisovulja“ (1995),[1] nagrada Grada teatra Budve „Stefan Mitrov Ljubiša“ (1997),[1] „Isidorijana“ (1997),[1] „Račanska povelja“ (1999), „Velika bazjaska povelja“ (1999), „Vasko Popa“ (1999), „Kozara“ (1999), „Odzivi Filipu Višnjiću“, „Zaplanjski Orfej“ (2001), Nagrada „Mića Popović“ (2005), Zlatni ključ Smedereva (2012) Nagrada za životno delo Srpske književne zadruge (2013)[2] Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016. Nagrada `Dositej Obradović` za životno delo, 2016. Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića, 2020.[3] tags: srpski roman xx veka 20. vek posleratni s

Boško Petrović komplet 1-7 IZABRANA DELA BOŠKA PETROVIĆA Izdavači: Dnevnik, Novi Sad; Matica srpska, Novi Sad; Srpska književna zadruga, Beograd Povez: tvrd sa omotnicom KOMPLET SADRŽI: 1. Knjiga 1, PESME, Zemlja i more, Srča, Ruj, Novi Sad; str. 329. 2. Knjiga 2, PRIPOVETKE, Lagano promiču oblaci, Razgovor o tajnama; str. 308. 3. Knjiga 3, DOLAZAK NA KRAJ LETA, Roman ISKUŠENJA LJUBVI, SEBE I SVETA; str. 254. 4. Knjiga 4, PEVAČ I; 425. 5. Knjiga 5, PEVAČ I; 474. 6. Knjiga 6, DNEVNIK NEMAČKOG VOJNIKA; 276. 7. Knjiga 7, U SVETU REČI, Pisci, Povodi, Teme, Pohvale; str. 283. Knjige u osličnom stanju! Nisu čitane! G/4

nolit, prosveta, NEPOTPUN KOMPLET, 11 OD 12 knjiga, tvrdi povez,22cm, nisu perfektno bele po boku tabaka, ostalo odlično , š k98 1.Srpske narodne pjesme 559 str, 2.Srpske narodne pjesme 2 455 str, 3.Srpske narodne pjesme 3,410 str, FALI 4.Srpske narodne pjesme, 393 str 5.Srpski rjecnik, 927 str = 59 str dodaci 6.Istorijski spisi, 362 str 7.Novi zavjet 473 str 8.Danica, 271 str 9.Srpske narodne poslovice, 390 str 10.Srpske narodne pripovjetke 239 str 11.Etnografski spisi U Crnoj Gori, 418 str 12.O jeziku i knjizevnosti 254 str.

Stanje:lepo sačuvano,potpis nekadašnjeg vlasnika Izdavač:GZH,Zagreb Izdato: 1982 Korica: tvrda Pismo : latinica Rembo Ovo se ne kupuje svaki dan. Stanje proverite na slikama. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNO! Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ----Đ---

Dosta dobro očuvano, ima tragova korišćenja na zaštitnim omotima, unutra odlično, vidi slike. . . Bigz - Narodna knjiga - rad 1977. Tvrd povez, 2938 strana 4. 4 kg 1. Priče sa dalekog severa - glas divljine - 422 strane 650 grama 2. Ljudi sa ponora - gvozdena peta, 560 strana 850 grama 3. Martin idn - 521 strana, 775 grama 4. Beli očnjak - Kralj alkohol, 535 strana 775 grama 5. Džeri sa ostrva - priče sa južnih mora, 470 strana 700 grama 6. Morski vuk - 430 strana 650 grama Samo slanje posle uplate ili lično preuzimanje Temerin - Novi Sad, pouzećem ne šaljem Pogledajte sve moje oglase, iskusan sam prodavac sa više hiljada pozitivnih prodaja. . Količinski popust ! ! ! Na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Džordž Orvel Odabrana dela George Orwell Odabrana djela 1. Tisuću devetsto osamdeset četvrta 2. Nitko i ništa u Parizu i Londonu 3. Zašto pišem i drugi eseji 4. Burmanski dani 5. Kataloniji u čast August Cesarec, Zagreb, 1984, tvrd povez, zaštitni omot. Džordž Orvel (engl. George Orwell), pravo ime Erik Artur Bler (engl. Eric Arthur Blair; Motihari, 25. jun 1903 — London, 21. januar 1950) je bio engleski književnik. Stekao je slavu romanima, među kojima se posebno ističu „Životinjska farma“ i „1984-ta“, kritikama, političkim i književnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka Njegov otac Ričard Bler je bio druga generacija britanskih vojnika. Majka mu je bila francuskog porekla, Ida Mejbel Bler, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, majka ga je odvela u London. Oca nije video sve do 1907. godine, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu, nakon koje se vratio u Indiju. Erik je imao dve sestre, stariju, Mardžori i mlađu, Avril. Sa šest godina krenuo je u Anglikansku parohijsku školu. Rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve nesreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Dobio je stipendiju za dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je na Velingtonu, ali se potom prebacio na Iton, gde je studirao u periodu između 1917. i 1921. Neki navode da je bio izuzetan student, dok drugi tvrde potpuno suprotno. Već kao dečak je odlučio da će biti pisac i na Itonu izučava britanske pisce. Ne interesuje se previše za nauku pa završava sa slabim uspehom, nije osvojio stipendiju za univerzitet, pa je morao da prekine sa daljim zvaničnim obrazovanjem i zaposli se. Stupio je u indijsku imperijalnu policiju. Služio je u Burmi pet godina, a onda napustio službu. Ovde su uočena prva moguća neslaganja sa sistemom. Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani“ i u dve fantastične autobiografske priče „Ubijanje slona“ i „Vešanje“. Napustio je policiju i izvesno vreme radio kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Odmah po povratku proglasio je sebe anarhistom i to je činio nekoliko narednih godina; tokom 1930-ih, počeo je sebe smatrati socijalistom, premda je bio previše slobodouman da bi napravio i naredni korak i postao komunista. Posvetio se pisanju. U proleće 1928. godine preselio se u Pariz, opet u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu ni ovoga puta nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdržava kao perač sudova u hotelima i restoranima. Godine 1929, bolestan i bez para, vratio se u London, a svoja iskustva iz ovog perioda kasnije je opisao u romanu „Niko i ništa u Londonu i Parizu“ (engl. Down and out in Paris and London). Tada je uzeo pseudonim Orvel i sva svoja buduća književna dela potpisao je pod pseudonimom, mada su nepoznati motivi koji su ga podstakli na njegovu upotrebu. Po povratku u London, uselio se u staru porodičnu kuću i počeo sa pisanjem „Burmanskih dana“. Postao je učitelj u privatnoj školi 1932. godine, a 1936. je otvorio seosku prodavnicu u Velingtonu, Hertfortšir, i oženio se sa Elin O`Šonesi. Od izdavačke kuće Left Book Club dobio je zadatak da istraži kako žive siromašni u Engleskoj, pa se zaposlio u rudniku (iako je iz srednjeg staleža) i napisao knjigu „Put za dok Vigan“. Tom prilikom napao je engleski socijalizam. Španski građanski rat Krajem 1936. otišao je u Španiju da izveštava o građanskom ratu, koji je izbio između fašista i republikanaca. U Barseloni mu se svidela atmosfera, izgledalo je kao da anarhija funkcioniše. Pridružio se komunističkoj miliciji (POUM). Borio se na frontovima Aragon i Teruel i dobio čin potporučnika. Bob Edvards, koji se borio sa njim u Španiji, piše [1]: „Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane krenule su u akciju.” Na ovom potonjem teško je ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. Orvelu su izneverena iščekivanja i on se sukobio sa režimom. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju. Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu 1938. oboleo je od tuberkuloze i zimu proveo u Maroku. Počeo je Drugi svetski rat i Orvel je želeo da se bori protiv fašista kao i u Španiji, ali su ga proglasili nesposobnim za vojsku. Radio je kao novinar, ostao šef Indijskog servisa Bi-Bi-Sija, a s namerom da se podstaknu Indijski interesi u ratu. Britansko Ministarstvo rata kasnije mu je poslužilo kao model za Ministarstvo istine u romanu `1984-ta`. Bio je član civilne zaštite, u kojoj se angažovao koliko je mogao. Izveštavao je iz raznih krajeva sveta. Usvojio je sina Ričarda 1944, kada je završio roman Životinjska farma, koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom, Orvel je po prvi put u karijeri stekao svetsku popularnost. U njoj, grupa životinja iz seoskog dvorišta progna ljudske gospodare i uspostavi sopstvenu vlast. Na kraju, inteligentne životinje, željne moći, svinje, ruše revoluciju i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski [1]. Prema Njujork Tajmsu, Odelenje psihološkog rata CIA-e je otkupilo filmska prava “Životinjske farme” od Orvelove udovice odmah nakon piščeve smrti. Orvel nije nikada video “Životinjsku farmu” kao sredstvo američke propagande. Moralna poruka ove njegove knjige nije bila isključivo usmerena protiv komunista nego protiv svih država koje guše prava i slobode svojih građana. CIA je odabrala Luja d Rošmona (Louis de Rochemont) kao reditelja crtanog filma po motivima “Životinjske farme”.[2] U svom predgovoru ovom romanu, koji nikad nije bio uključen u originalna izdanja romana, a koji je pronađen u Orvelovim neobjavljenim radovima, Orvel piše da se nepopularne ideje u Engleskoj mogu da potisnu bez upotrebe sile. Razlog za to je da je štampa svojina bogatih ljudi koji imaju sve načine da učine da nepoželjne ideje nikad ne budu ni javne ni slobodne. Drugi način da se nepoželjne ideje potisnu je kroz `dobro` obrazovanje. U najboljim školama Engleske i Zapada se đaci i studenti upoznaju sa stavom da o nekom stvarima ne treba razmišljati niti govoriti. Taj stav je rezultat efektivne indoktrinacije koja je deo obrazovnog sistema.[3] `1984-ta` i smrt Godinu dana kasnije mu je umrla supruga tokom operacije. Napisao je čuveni esej „Politika i engleski jezik“ o jeziku iz kojeg su proistekla Orvelova pravila o pisanju. Odselio se na ostrvo Juru na škotskoj obali. Tamo je napisao roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“. Ovo je priča o vlasti koja održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva. Klima na ostrvu štetila je njegovom zdravlju, loše se osećao i zbog toga je po njegovom sopstvenom priznanju roman toliko sumoran. Ženi se Sonjom Bromvel. Džordž Orvel umro je 21. januara 1950. Sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou, Kortenej, Oksfordšir...

Alberto Moravia Odabrana djela 1-10,komplet Otokar Keršovani Rijeka 1966 , tvrd povez, format 13 x 20 cm , latinica sadrži sledeće naslove : 1.Maskarada i Bračna ljubav 2.Ravnodušni ljudi 3.Rimljanka 4.Konformist 5.Prezir i Agostino 6.čočara 7.Dosada 8.Rimske priče 9.Pažnja 10.Automat Stanje: Vrlo dobro.

Autor: Grupa autora Povez: tvrd Br. strana: 96+96+96+96+96+95 Format: 16,5 x 21,5 Kolor fotografije, štampano na kunstdruku! Najbogatije zbirke najznačajniji umetnici i njihova dela iz kolekcija najpoznatijih svetskih muzeja. Svaka knjiga sadrži priču o pojedinačnom muzeju, njegovom značaju i bogatstvu, koju su pisali poznavaoci upravo te riznice. Zatim sledi pregled najvažnijih dela. Uz vernu reprodukciju, postignutu zahvaljujući vrhunskoj štampi, nalaze se podaci o slici i umetniku, koji nas na najbolji način uvode u svet slika i skulptura iz bogatih muzejskih zbirki. Radi lakšeg snalaženja, na kraju svake knjige štampan je registar umetnika i dela. Reč je o knjigama za gledanje i uživanje, ali i upoznavanje svetske kulturne baštine. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Ermitaž - Sankt Peterburg 2. Luvr - Pariz 3. Galerija akademije - Venecija 4. Stara pinakoteka - Minhen 5. Rejksmuzeum - Amsterdam 6. Britanski muzej - London

Komplet prva tri dela Hari Potera Prvi deo na cirilici, drugi i treci na latinici ukupno 850 strana Sva tri dela su pisana na srpskoj EKAVICI Akcijska cena za CEO KOMPLET NOVOOOO, NEKORISCENO! ! ! ilustrovano Hari Poter i kamen mudrosti Hari Poter i dvorana tajni Hari Poter Hurry Potter i zatvorenik iz Askabana Harry Potter Dzoan K. Rouling Narodna knjiga Beograd

Sadržaj kompleta: 1. SUNCE SE PONOVO RAĐA (299 strana) 2. ZBOGOM ORUŽJE (414 strana) 3. IMATI I NEMATI; STARAC I MORE; (333 strane) 4. ZA KIM ZVONO ZVONI (623 strane) 5. PREKO REKE I U ŠUMU (311 strana) 6. PRIPOVETKE (612 strana) Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine. Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Biografija Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani. Aktivno je učestvovao u Prvom svetskom, grčko-turskom, Španskom građanskom i Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta. Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. Hemingvej je u tom periodu putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Posle toga nastala je velika pauza ćutanja, ali intenzivnog života i putovanja. Godine 1950. izašao je roman Preko reke pa u šumu, koga je kritika proglasila najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji je 1952. godine objavio roman Starac i more i njime zadobio nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine. Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik — o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“. Posle njegove smrti ostalo je neobjavljeno više priča od kojih su dve planirane za objavljivanje 2019. godine.[1] Postoji međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja koja je 17. put održana 2016. godine u Čikagu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sadržaj kompleta: 1. SUNCE SE PONOVO RAĐA (299 strana) 2. ZBOGOM ORUŽJE (414 strana) 3. IMATI I NEMATI; STARAC I MORE; (333 strane) 4. ZA KIM ZVONO ZVONI (623 strane) 5. PREKO REKE I U ŠUMU (311 strana) 6. PRIPOVETKE (612 strana) Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar. Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine. Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti. Biografija Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja. Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani. Aktivno je učestvovao u Prvom svetskom, grčko-turskom, Španskom građanskom i Drugom svetskom ratu. Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu. Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta. Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. Hemingvej je u tom periodu putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije. Posle toga nastala je velika pauza ćutanja, ali intenzivnog života i putovanja. Godine 1950. izašao je roman Preko reke pa u šumu, koga je kritika proglasila najslabijim delom Ernesta Hemingveja. To je pogodilo pisca koji je 1952. godine objavio roman Starac i more i njime zadobio nepodeljena priznanja kritike, Pulicerovu nagradu za književnost, a 1954. godine i Nobelovu nagradu. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine. Posthumno je 1964. godine objavljena memoarska proza Pokretni praznik — o životu u Parizu i „izgubljenoj generaciji“. Posle njegove smrti ostalo je neobjavljeno više priča od kojih su dve planirane za objavljivanje 2019. godine.[1] Postoji međunarodna konferencija o životu i delu Ernesta Hemingveja koja je 17. put održana 2016. godine u Čikagu.

Autor: August Šenoa Izdavač: `Globus`, Zagreb Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 m August Šenoa je pre svega pisac istorijskog romana pisanog na osnovu stvarnih događaja. Oni su nastajali na osnovu izvorne i arhivske građe koju je pomno proučavao, ali i stvaralačke invencije koju ovaj pisac ne ističe, ali koja je prisutna počev od njegovog prvog romana Zlatarevo zlato u kome opisuje sukob građana i plemića. Istorijsku građu za ovaj roman August Šenoa je pronašao u sudskim spisima. Iz parnice podbana Gregorijanca i Zagrepčana pisac je rekonstruisao vreme ali i položaj čoveka nemilosrdno tlačenog od feudalne gospode. U romanu opisuje i borbu protiv turske najezde, ali je umetnuo i ljubavnu priču lepe Dore i Pavla Gregorijanca. Već u tom prvom romanu Šenoa pokazuje izuzetnu osetljivost za potlačene i ponižene, obespravljene. Taj stav prepoznaćemo u svim njegovim delima: Povjesnicama, Prijanu Lovri, Prosjaku Luki, možda najviše, najizraženije u Seljačkoj buni. August Šenoa smatrao je da književnost treba da bude tendenciozna, a naročito tekstovi koji se izvode u pozorištu po ugledu na poljsku ali i rusku literaturu (Mickijevič, Turgenjev, Gogolj i dr.). U skladu sa svojim literarnim uverenjima za svoje literarne teme birao je probleme grada i sela, odnos klasa, propadanje plemstva, fenomen malograđanštine, oslobodilačke borbe, moralne dileme i to u rasponu od XVI do XIX veka. Komplet sadrži sledeća dela: 1 Pjesme / Putopisi / Ljubica 2 Članci / Kritike / Govori / Pisma 3 Kletva 1 4 Kletva 2 5 Kanarinčeva ljubovca 6 Karanfil s pjesnikovog groba 7 Seljačka buna 8 Zlatarovo zlato 9 Vladimir / Branka 10 Mladi gospodin / Prosjak Luka 11 August Šenoa u očima kritike 12 Zagrebulje 13 Čuvaj se Senjske ruke / Diogenes Knjige su u tvrdom povezu, odlično očuvane.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Potpis! Dimitrije Obradović (crkveno ime Dositej; Čakovo, 1739[1] ili 1742. — Beograd, 28. mart 1811[2]) bio je srpski prosvetitelj i reformator revolucionarnog perioda nacionalnog buđenja i preporoda. Bio je osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Dositej je bio prvi popečitelj prosvete u Sovjetu i autor svečane pesme „Vostani Serbije“. Rođen je u rumunskom delu Banata tadašnje Austrije. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Ponesen takvim idejama radio je na prosvećivanju svog naroda, prevodio je razna dela među kojima su najpoznatije Ezopove basne, a potom je i sam pisao dela, prvenstveno programskog tipa, među kojima je najpoznatije „Život i priključenija“. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu, iako je njegova izričita želja bila da bude sahranjen pored Hajdučke česme u beogradskom Košutnjaku. Dositej Obradović je rođen po jednom izvoru 1739[4]-1740. godine, a po drugom - 1742. ili 1743. godine u Čakovu u srpsko-rumunskom mestu u Tamiškom Banatu. Otac mu se zvao Đurađ, a po zanimanju bio je ćurčija i trgovac, a majka Kruna bila je kći Ranka Paunkića iz Semartona.[5] Njegov otac je umro oko 1748. godine i posle smrti ostavio je udovicu i četvoro male dece. Mati Kruna umire uskoro, oko 1752. godine, a deca su se rasturila po porodici. Mali Dimitrije dopadne jednom tetku. Dete je učilo osnovnu školu u mesnoj srpskoj školi, i kako se odlikovalo ljubavlju prema knjizi, tetak naumi da ga spremi za popa. Čitanje žitija svetaca zavrte mozak dvanaestogodišnjem dečku, po prirodi sklonom sanjarenju i maštanju, i jednom prilikom htede sa jednim prosjačkim kaluđerima iz Dečana da beži u Tursku, u pustinju da se posveti. Trezveni tetak, videći bolesno stanje detinje mašte, da bi ga zadržao od tih verskih fantaziranja, odvede ga nazad u Temišvar, kod jednog jorgandžije. Kaluđer Dositej Dositej Obradović na novčanici od 500.000 jugoslovenskih dinara iz 1993. godine Spomen ploča Dositeju Obradoviću na Sabornoj crkvi u Beogradu, iznad njegovog groba Grob Dositeja Obradovića u porti Saborne crkve u Beogradu Otrgnut od knjiga i u stvarnom životu, Dimitrije se počeo trezniti. Ali kada se prva povoljna prilika ukazala, stari verski zanos se ponova razbuktao i on je opet zaželeo da ode u pustinjake i svetitelje. Ostavio je zanat, rodbinu i zavičaj, i 31. jula 1757. godine zakucao na vrata fruškogorskog manastira Hopova.[6] Hopovskom igumanu Teodoru Milutinoviću dopao se bistar dečko koji je već lepo znao da čita, i uzeo ga za svoga đaka. Dimitrije se posvetio izučavanju života svetaca i po uzoru na njih živi isposnički život. 17. februara 1758. godine je zakaluđeren, i dobio je ime Dositej, jednog od svojih svetih uzora, starog hrišćanskog sveca koji je, kao mladić iz bogate kuće, ostavio svet i pobegao u samoću i mučio svoje telo, gladujući, u silnim molitvama i metanisanjima. 16. aprila 1758. godine, u Karlovcima, je rukopoložen za đakona. Velika i iskrena pobožnost, dugi postovi i česte molitve maloga dijakona razglasili su ga po celom Sremu, i bolesnici počinju dolaziti da im on čita molitve. Ali trezveni iguman predskazivao je blizak kraj svem tom svetinjičenju. Stalni podsmesi sa svih strana, nizak život manastirske bratije, prozaična stvarnost, razbijaju mladom isposniku iluzije o kaluđerskom svetiteljstvu. On počinje sumnjati u ono što je slepo verovao. Zatim, vidik njegova duha koji se počeo oslobađati, vedri se i proširuje. On počinje čitati i građanske knjige, samoobrazuje se, uči latinski jezik, zaželi više znanja i prave nauke. Kaluđeri mu čine smetnje, i on sa njima dolazi u sukob. Kada je u proleće umro njegov dobrotvor Teodor Milutinović, prekinula se i poslednja veza koja ga je držala za manastir. 2. novembra 1760. on odbegne iz manastira. Ovo bekstvo mladog đakona iz manastira bilo je, po rečima Vatroslava Jagića, za srpsku književnost ono što je za muslimanstvo bilo bekstvo Muhameda iz Meke u Medinu. Preko Slavonije dođe u Zagreb, gde je privatno učio latinski jezik, i u proleće 1761. godine preko Like, ode u severnu Dalmaciju, sa namerom da učiteljujući zaštedi nešto novaca, pa posle sa tom uštedom da ode na školovanje u Rusiju, Od 1761. do 1763. godine bio je učitelj u srpskoj školi pri crkvi Sv. Đorđa u Kninskom Polju, gde je zadovoljno proveo tri godine svoga života, naučivši i nešto italijanskog jezika. Želja ka učenju koja ga je iz manastira izvukla gonila ga je napred. I kada je uštedeo koliko je mislio da mu je potrebno, on se ponova otisne u svet. Razbolevši se na putu za Svetu goru, on je do početka 1764. godine učiteljevao pri manastiru Svete Petke u manastiru Mainama, u Boki Kotorskoj, i tada ga je crnogorski vladika Vasilije Petrović rukopoložio za sveštenika. Lazar Tomanović navodi podatak da je Dositej rukopoložen za sveštenika u manastiru Stanjevići od mitropolita Vasilija, na Uskrs 1764. i da je proveo jesen i zimu u manastiru sv. Petke pod Mainama, gde su mitropoliti crnogorsko-primorski imali svoje domove, vinograde i masline.[7] Pisao je vladici Petru 1805. godine, koji je bio arhiđakon pri njegovom rukopoloženju, kad je čuo da je vladika sišao u Boku, kako bi dobro bilo, da u kom lepom kraju Srbije podigne jednu višu školu sa malom štamparijom. A taj kraj Srbije je bio u Boki, iznad Budve. [8] Radi popravke zdravlja vrati se opet u Dalmaciju, za učitelja u selu Golubić kraj Knina, zatim u Plavnu 1770. godine, a potom na Kosovo Dalmatinsko i u manastir Dragović...

Klasici svetski 1-4, Narodno delo, Beograd Tvrd povez. U dobrom stanju. Knjige imaju potpis. Lepo očuvano. Predratno izdanje. U kompletu se nalaze sledeći anslovi: 1. Ivan Vazov - Pod igom 2. Henrik Sjenkjevič - Krstaši I 3. Henrik Sjenkjevič - Krstaši 4. Viktor Igo - Vandeja se buni H/PO/4