Tomas Man KOMPLET SABRANA DELA 1–14 Matica srpska Novi Sad, 1980. godine, tvrd platneni povez, zlatotisak, obeleživač za stranice, lux izdanje. Knjige su odlično očuvane. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. KRALJEVSKO VISOČANSTVO 2. LOTA U VAJMARU 3. PRIPOVETKE I 4. PRIPOVETKE II 5. ESEJI I 6. ESEJI II 7. DOKTOR FAUSTUS I 8. DOKTOR FAUSTUS II * NASTANAK DOKTORA FAUSTUSA 9. BUDENBROKOVI I 10. BUDENBROKOVI II 11. IZABRANIK 12. ISPOVESTI VARALICE FELIKSA KRULA 13. ČAROBNI BREG I 14. ČAROBNI BREG II Tomas Man (1875–1955), nemački književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Pisanjem je počeo da se bavi još u gimnaziji, po ugledu na svog starijeg brata, Hajriha, takođe poznatog nemačkog pisca. U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti, kada se porodica seli iz Libeka u Minhen. U Minhenu objavljuje i svoju prvu novelu koja je bila veoma zapažena i već tada se moglo videti da se radi o izvanrednom književnom talentu koji je u kasnijim godinama, sa sazrevanjem sve više dolazio do izražaja. Tokom Prvog svetskog rata, Tomas Man se zbog političkih stavova sukobio sa bratom Hajnrihom, braneći tadašnju nemačku politiku, kojoj se njegov brat Hajrih oštro suprotstavljao, a neposredan povod bilo je objavljivanje Tomasovog teksta FRIDRIH I VELIKA KOALICIJA (Friedrisch und die grosse Koalition). Međutim, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Tomas Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom APEL RAZUMU (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća u Nemačku, jer je kuća Manovih konfiskovana, a tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau. Manovi se u tom periodu zadržavaju u Švajcarskoj, s tim što Tomas Man putuje u više navrata u Ameriku, gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. Kako je već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom obimnijem delu koje je u početku trebalo da bude novela - BUDENBROKOVI, delo je preraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je Tomas Man dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman. U godinama koje su usledile, nižu se novele, romani, pripovetke. Tema TRISTANA je, recimo, antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele TONIO KREGER. Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom SMRT U VENECIJI. Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira veliki roman ČAROBNI BREG, a za koji je neposrednu inspiraciju doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištu Man je inkorporirao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj Breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.` Ovaj veliki društveno-idejni roman za koji je Tomas Man 1929. godine dobio Nobelovu nagradu, dešava se u jednom švajcarskom sanatorijumu. Glavni junak, Hans Kastorp, dolazi da obiđe svog bolesnog rođaka i ostaje u sanatorijumu punih sedam godina. Roman nije zasnovan na koherentnoj fabuli, već na uobličavanju karaktera tipičnih za građansko društvo, i, pre svega, na raspravljanju moralnih i idejnih problema tadašnje Evrope, koja je i sama oličena u slici sanatorijuma, „Čarobnog brega“ koji nije samo poprište borbe između života i smrti, već i između humanističko-demokratskih i reakcionarno-autoritativnih pogleda na svet. MG Ć (L)

Sadrži: 1. Dositej Obradović – Odabrana dela ’’Život i priključenija’’ ’’Sovjeti zdravoga razuma’’ ’’Pismo Haralampiju’’ 2. Vuk St. Karadžić ’’Srpske narodne pripovjetke’’ 3. Jovan Sterija Popović – Odabrane komedije ’’Laža i paralaža’’ ’’Tvrdica’’ ’’Pokondirena tikva’’ ’’Zla žena’’ ’’Ženidba i udadba’’ ’’Rodoljupci’’ 4. Petar Petrović Njegoš – Odabrana dela ’’Gorski vijenac’’ ’’Luča Mikrokozma’’ ’’Lažni car Šćepan Mali’’ ’’Noć skuplja vijeka’’ 5. Pesnici romantizma Branko Radičević – Izabrane pesme Jovan Jovanović Zmaj – ’’Đulići’’ i ’’Đulići uveoci’’ Đura Jakšić – Pesme Laza Kostić – Pesme 6. Srpski realisti – knjiga I Jakov Ignjatović – Odabrana dela (’’Večiti mladoženja’’ / pripovetke: ’’Jedna ženidba’’ i ’’Pita hiljadu forinata’’) Milovan Glišić – Pripovetke 7. Srpski realisti – knjiga II Laza Lazarević – Pripovetke Radoje Domanović – Odabrane satire 8. Janko Veselinović ’’Hajduk Stanko’’ 9. Svetolik Ranković ’’Gorski car’’ ’’Seoska učiteljica’’ 10. Simo Matavulj – Odabrana dela ’’Bakonja fra Brne’’ ’’Uskok’’ ’’Pilipenda’’ ’’Povareta’’ 11. Stevan Sremac ’’Zona Zamfirova’’ ’’Ivkova Slava’’ 12. Branislav Nušić – Odabrane komedije ’’Narodni poslanik’’ ’’Sumnjivo lice’’ ’’Gospođa ministarka’’ 13. Petar Kočić – Odabrana dela ’’Sudanije’’ ’’Pripovjetke’’ ’’Poetske proze’’ 14. Odabrane pesme Vojislav Ilić Aleksa Šantić Jovan Dučić 15. Pesnici moderne Milan Rakić Sima Pandurović V. P. Dis 16. Borisav Stanković – Odabrana dela ’’Nečista krv’’ ’’Koštana’’ ’’Jovča’’ Pripovetke: ’’Uvela ruža’’, ’’Pokojnikova žena’’, ’’Nuška’’ 17. Isidora Sekulić ’’Kronika palanačkog groblja’’ ’’Pisma iz Norveške’’ 18. Miloš Crnjanski ’’Seobe’’ ’’Dnevnik o Čarnojeviću’’ 19. Ivo Andrić ’’Na Drini ćuprija’’ ’’Prokleta avlija’’ 20. Desanka Maksimović Odabrane pesme

Ivo Andric Sabrana dela 1-16Tvrdi povez- Na Drini ćuprija **** NEDOSTAJE ****- Omer Paša Latas- Sveske- Umetnik i njegovo delo- Kuća na osami- Znakovi- Deca- Staze, lica, predeli- Istorija i legenda- Jelena, žena koje nema- Znakovi pored puta- Ex ponto, nemiri, lirika- Prokleta avlija- Nemirna godina- Travnička hronika- Gospodjica- Žedj10/2

приредио и превео Аћин Јовица, прво издање, 2022, 3,5 х 20 цм, тврд повез, ћирилица НЕСТАЛА ОСОБА ПРОЦЕС ЗАМАК САБРАНЕ ПРИЧЕ 1 САБРАНЕ ПРИЧЕ 2 САБРАНЕ ПРИЧЕ 3 САБРАНИ ЦРТЕЖИ РАЗГОВОРИ СА КАФКОМ / О КАФКИ У јединственом издавачком подухвату први пут имамо све што је, до последњег фрагмента, у свом кратком животу, у креативној прози написао горостас светске књижевности. Превод је урађен са ослонцем на факсимилна издања аутентичних рукописних изворника. Ништа није мењано, додавано нити одузимано. Композиција и редослед поглавља у романима пренесени су у најверодостојнијој верзији. У корпусу свих прича и приповедних одломака и нацрта, необјављених за пишчевог живота, приличан је број до данас нама незнаних и код нас непревођених. У овој колекцији је и збирка свих његових цртежа, међу којима су и новооткривени. Најзад, колекцији је приложен и једини аутентичан разговор с писцем, као и сабрани записи Валтера Бенјамина о Кафки, који су од њиховог настанка до данас остали најподстицајнији увиди у тешко решиву и болну загонетку о моћном и универзалном смислу који је прашки књижевник уткао, као мало ко други, у своје незаборавно дело. Књиге су опремљене допунским објашњењима, подацима о тексту и његовим изворницима, хронологијом, књижевним коментарима цртежа, као и драгоценим поговорима, који потичу од Јовице Аћина, једног од наших најупућенијих познавалаца и вишедеценијског преводиоца веледела Франца Кафке. Ово издање је повратак извору, јер и пишчево дело као да жели да нас са странпутица нашег времена врати изворима и избави из лавиринта у којем себе опасно залуђујемо. Са Кафком нам понешто у свету бива јасније, а онда није све изгубљено.

Korica na 16 knjizi je oštećena inače su sve knjiga u dobrom stanju , 1. Jadni ljudi - Dvojnik - Gospodin Proharčin 2. Gazdarica - Bele noći - Netočka Nezvanova 3. Mali junak - Ujakov san - Selo Stepančikovo 4. Poniženi i uvređeni 5. Zapisi iz mrtvog doma - Odvratna priča 6. Zimske beleške o letnjim utiscima - Zapisi iz podzemlja - Kockar 7. Zločin i kazna 8. Idiot I 9. Idiot II 10. Zli dusi I 11. Zli dusi II 12. Mladić I 13. Mladić II 14. Večni muž i druge pripovetke 15. Braća Karamazovi I 16. Braća Karamazovi II 17. Književno-kritički članci - Piščev dnevnik I 18. Piščev dnevnik II 19. Odabrana pisma I 20. Odabrana pisma II

Sabrana dela Rastka Petrovića. Svih sedam knjiga. tvrdi povez, veoma dobro očuvano knjige su izlazile u periodu od 1961. do 1988. RETKO U KOMPLETU OD 7 KNJIGA! 1. Eseji i članci 2. Burleska gospodina Peruna Boga groma, Staroslovenske i druge priče 3. Sa silama nemerljivim, Ljudi govore 4. Poezija/Sabinjanke 5. Putopisi 6. Dan šesti 7. Sicilija i drugi putopisi Rastko Petrović (1898–1949) Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja. Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku. Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena. Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića. Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove. Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja. Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu. Književni rad Rastka Petrovića Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati. Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika. Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo. Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima. Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja. Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive. Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom. Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog. Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova. Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija. Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana. Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci. MG77 (N 1 kom)

Aldous Huxley Izabrana djela 1-10 komplet Oldas Haksli komplet sadrži sledeće naslove: 1) DIVNI NOVI SVIJET,275 strana 2) OTOK,358 strana 3) MAJMUN I BIT,226 strana 4) VRIJEME MORA JEDNOM STATI,320 strana 5) SLIJEP U GAZI,466 strana (bez zaštitnog omota) 6) ESEJI,208 strana 7) PRIPOVIJETKE,390 strana 8) GENIJ I BOGINJA,150 strana 9) POSLIJE MNOGIH LJETA,314 strana 10) KONTRAPUNKT,524 strane August Cesarec Zagreb i Svjetlost Sarajevo 1980, tvrd povez, Stanje: Veoma dobro, neznatno oštećenje omota, potpis na predlistu.

GEORGE ORWELL ODABRANA DJELA KOMPLET 1 - 6 IZVANREDNO OČUVAN BIBILIOFILSKI / KOLEKCIONARSKI KOMPLET AUGUST CESAREC ZAGREB, 1983/84. GODINE, TVRD POVEZ, PROŠIVENO, ZAŠTITNI OMOT. KNJIGE SU ODLIČNO OČUVANE PRETPOSTAVLJAM DA NISU ČITANE ALI IH IPAK POSTAVLJAM KAO POLOVNE, NIJEDAN OMOT NIJE ISKRZAN. KNJIGE SU FANTASTIČNE KOMPLET SE SASTOJI OD SLEDEĆIH NASLOVA 1. TISUĆU DEVETSTO OSAMDESET ČETVRTA 2. NITKO I NIŠTA U PARIZU I LONDONU 3. ZAŠTO PIŠEM I DRUGI ESEJI 4. BURMANSKI DANI 5. KATALONIJI U ČAST 6. ŽIVOTINJSKA FARMA KOMPLET JESTE HRVATSKO IZDANJE, ALI JE POTREBNO IMATI U VIDU DA JE HRVATSKI JEZIK, SVE DO POLOVINE DEVEDESETIH GODINA, BIO UMNOGOME SLIČAN SRPSKOM JEZIKU, NIJE BILO U VEĆEM BROJU NOVIH REČI I KOVANICA - DOK SE DANAS ČAK I PROSEČNI HRVATSKI ČITALAC NAĐE U PROBLEMU SA NOVOHRVATSKIM IZRAZIMA. DŽORDŽ ORVEL, ČIJE JE PRAVO IME ERIK ARTUR BLER (1903 — 1950), ENGLESKI KNJIŽEVNIK I PUBLICISTA. SVETSKU SLAVU JE STEKAO SVOJIM ČUVENIM ROMANIMA 1984 I ŽIVOTINJSKA FARMA, KRITIKAMA, POLITIČKIM I KNJIŽEVNIM RADOVIMA. ORVEL SE SMATRA JEDNIM OD NAJPOZNATIJIH ENGLESKIH ESEJISTA XX VEKA. U ROMANU ŽIVOTINJSKA FARMA, ORVEL URANJA U METAFORU. NAIMA, GRUPA ŽIVOTINJA IZ SEOSKOG DVORIŠTA POBUNILA SE I PROGNALA LJUDSKE GOSPODARE, USPOSTAVLJAJUĆI SOPSTVENU VLAST. NA KRAJU, SVINJE KOJE I INAČE VAŽE ZA INTELIGENTNE ŽIVOTINJE, ŽELJNE MOĆI, RUŠE REVOLUCIJU I REVOLUCIONARNE TEKOVINE SVOJIH AKCIJA I STVARAJU OBLIK DIKTATURE ČIJI LANCI SU GORI I BEZDUŠNIJI NEGO LJUDSKI! PREMA NEKIM PODACIMA, CIA JE, POSLE ORVELOVE SMRTI, OD NJEGOVE UDOVICE OTKUPILA PRAVA NA OVAJ ROMAN, KAKO BI ORGANIZOVALA SNIMANJE FILMA, SA ANTIKOMUNISTIČKOM PORUKOM. MEĐUTIM, MORALNA PORUKA OVOG ROMANA NIJE BILA ISKLJUČIVO USMERENA PROTIV KOMUNIZMA, NEGO PROTIV SVIH REŽIMA KOJI GUŠE PRAVA I SLOBODE SVOJIH GRAĐANA. U SVAKOM SLUČAJU, CIA JE ANGAŽOVALA IZVESNOG UMETNIKA KOJI JE, PO MOTIVIMA ŽIVOTINJSKE FARME, SNIMIO ANIMIRANI FILM. KADA JE REČ O ROMANU 1984, MOŽE SE REĆI DA JE OVO PRIČA O REŽIMU KOJI ODRŽAVA SVOJU VLAST SISTEMSKIM IZVRTANJEM ISTINE I NEPRESTANIM PREPRAVLJANJEM ISTORIJE RADI SVOJIH CILJEVA. OVAJ ROMAN ORVEL JE PISAO KADA JE VEĆ BIO BOLESTAN I DODATNO ISCRPLJEN KLIMOM JEDNOG MALOG ŠKOTSKOG OSTRVA, NA KOJE SE POVUKAO POSLE SMRTI SVOJE ŽENE. U ŽIVOTU DŽORDŽA ORVELA ZNAČAJNU ULOGU JE IMAO OLDUS HAKSLI (VRLI NOVI SVET), KOJI MU JE PREDAVAO FRANCUSKI NA KOLEDŽU I, VERUJE SE, OSTVARIO ODREĐEN UTICAJ NA NAČIN RAZMIŠLJANJA MLADOG ORVELA. AKO SE ZA KNJIŽEVNIKA MOŽE REĆI DA JE ANGAŽOVANI KNJIŽEVNIK - ONDA JE TO, SVAKAKO, DŽORDŽ ORVEL. IZVANREDAN. #28

Odlično stanje Retko u ponudi Izdavač: BIGZ, Beograd Godina izdanja: 1990. Broj strana: / Povez: Tvrdi, omot Format: 20 cm Stanje: Odlično Likovno obogaćenje: Safet Zec Likovna oprema: Rančić Fotografija: Akšamija 1. Djevojka crvene kose 2. Tišine 3. Magla i mjesečina 4. Derviš i smrt 5. Za i protiv Vuka 6. Tvrđava 7. Ostrvo 8. Pisci, mišljenja, razgovori 9. Sjećanja 10. Krug SADRŽAJI: DJEVOJKA CRVENE KOSE - pripovetke Prva četa Uvrijeđeni čovjek Ranjenik Skeledžija Veliko srce U vozu Neprijatelj Olujna noć Okučanski muhtar Šest jaseničkih vojvoda Djevojka crvene kose Tuđa zemlja Čik Izlet u život Šuma PISCI, MIŠLJENJA I RAZGOVORI - eseji, članci, polemike, intervjui PISCI Stevan Sremac Hasan Kikić August Cesarec 1893-1941. Poetsko djelo Jovana Dučića Jubilej naše kulture Između Istoka i Zapada MIŠLJENJA Dvadeset plodnih godina Povodom napisa `Kako su uređena i redigovana Sabrana dela Jovana Dučića` O `nepobitnim argumentima` Odgovor Marku Ristiću Međunacionalni odnosi u kulturi Društvo i književnost RAZGOVORI Svaki pisac je i kritičar Moralne dileme čoveka u ratu i posle rata O zlu i o dobru Bez predrasuda Pisanje je nemilosrdan posao Bosna je razlog što su moje ličnosti komplikovane Relativnost ljudskog mišljenja Pisac se sudi sa svojim vremenom ma o čemu pisao Spomenik ljudskoj patnji Boja Derviša Kad pišem, ne mislim na varijante Protiv čega se bori pjesnik Ahmet Šabo Duh ljudski i njegova tvrđava `Pisac može da žudi samo za nemogućim` Moja filozofija je iz ovog tla, iz moga muslimanskog korjena Razgovor s Mešom Selimovićem SJEĆANJA - memoarska proza SJEĆANJA Zašto radim ono u što ne vjerujem? Djed Roditelji Zavičajno naselje Tušanj Prvi rat Školovanje Drugi rat i revolucija Književno stvaranje Beograd-Sarajevo-Beograd PREMINULI PRIJATELJI Veljko Petrović Milan Bogdanović Isak Samokovlija Hamza Humo Marko Marković Jovan Popović Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 26. april 1910 — Beograd, 11. jul 1982) bio je jugoslovenski[3] i srpski pisac, univerzitetski profesor, scenarista i akademik. Selimović je za sebe govorio da je Srbin muslimanskog porekla[2] i stvarao je na srpskohrvatskome govornom području[4] u drugoj polovini 20. veka. Biografija Meša Selimović kao akademik SANU Poštanska marka s likom Meše Selimovića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine [5]Njegovi bliži preci su iz Bileće, a poreklom su iz Vranjske na granici Hercegovine i Crne Gore, od drobnjačkog bratstva Vujovića.[6][7] U svojoj knjizi sećanja piše za oca Aliju: `Nije bio religiozan, a po nacionalnom osećanju bio je Srbin, i znao je za nerazgovijetno porodično predanje...`[6] U vezi sa svojim nacionalnim opredeljenjem — srpstvom, Selimović je jednom prilikom rekao: Srbin je slavno biti ali i skupo. Mislio je na sve one muke i peripetije kroz koje je prošao, da bi ostao veran sebi i svom identitetu. Svoj cilj je formalno postigao tek 1972. godine, kada je njegov roman Derviš i smrt izašao u Beogradu u ediciji „Srpska književnost u 100 knjiga”, pod brojem 95.[8] U svojoj knjizi Prijatelji Dobrica Ćosić, na sto osamdeset osmoj strani, prenosi deo testamentalnog pisma Meše Selimovića Srpskoj akademiji nauka i umetnosti iz 1976. Selimović piše: „ Potičem iz muslimanske porodice, po nacionalnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog književnog jezika. Jednako poštujem svoje poreklo i svoje opredeljenje, jer sam vezan za sve što je odredilo moju ličnost i moj rad. Svaki pokušaj da se to razdvaja, u bilo kakve svrhe, smatrao bih zloupotrebom svog osnovnog prava zagarantovanog Ustavom. Pripadam, dakle, naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ive Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem. Znali su to, uostalom, i članovi uređivačkog odbora edicije `Srpska književnost u sto knjiga`, koji su takođe članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, i sa mnom su zajedno u odeljenju jezika i književnosti: Mladen Leskovac, Dušan Matić, Vojislav Đurić i Boško Petrović. Nije zato slučajno što ovo pismo upućujem Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa izričitim zahtjevom da se ono smatra punovažnim biografskim podatkom. ” Imao je dva brata, Teufika i Šefkiju.[9] U rodnom gradu završio je osnovnu školu i gimnaziju.[10] Godine 1930. upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine,[11] a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je 1936. godine postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli.[12] Prve dve godine rata živeo je u Tuzli, gde je bio uhapšen zbog saradnje sa Narodnooslobodilačkim pokretom,[13] a u maju 1943. godine prešao je na oslobođenu teritoriju. Tada je postao član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitprop-a za istočnu Bosnu, potom je bio politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda.[14] Godine 1944. prešao je u Beograd, gde je obavljao značajne političke i kulturne funkcije.[15] Od 1947. godine živeo je u Sarajevu i radio kao: profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umetnički direktor „Bosna-filma“, direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik IP „Svjetlost“ i predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[16] Penzionisan je 1971. godine, a u Beograd se preselio januara 1973. Selimoviću je za života prebacivano što je odabrao Beograd, Srbe i srpsku književnost kao svoje.[17] Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i ANUBiH.[18] Uvršten je u knjigu 100 najznamenitijih Srba.[19] Zvanični organi SR Bosne i Hercegovine su nakon Selimovićeve smrti zatražili da se njegov leš prebaci u Sarajevo i da tamo bude pokopan. Takve zahteve je Dobrica Ćosić okarakterisao kao nacionalnu i nacionalističku upotrebu leša, u službi bošnjačke ideologije.[17] Lični život Ženio se dva puta; sa prvom suprugom Desankom imao je ćerku Slobodanku, a sa drugom suprugom Daroslavom Darkom Božić, ćerkom i udovicom oficira JVuO,[20] imao je dve kćerke.[21] Umro je 11. jula 1982. u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[22][23] Dobrica Ćosić je bio prijatelj sa Mešom Selimovićem i među retkima je pročitao rukopis romana Derviš i smrt.[17] Dela Tabla na zgradi gde je stanovao u Beogradu Posle prve knjige, zbirke pripovedaka Prva četa (1950), s temom iz NOB-a, objavljuje roman Tišine (1961). Slede knjige, zbirka pripovedaka Tuđa zemlja (1962) i kratki poetski roman Magla i mjesečina (1965).[24] Derviš i smrt (1966) kritika je odmah oduševljeno pozdravila kao izuzetno delo. Ovaj roman je napisan kao reakcija na tadašnji Titov režim koji se vrlo često obračunavao sa političkim osuđenicima. I sam Mešin brat Šefkija bio je u rodnoj Tuzli uhapšen, osuđen na smrt i pokopan na nepoznatom mestu, što je bio dodatni ako ne i glavni motiv za nastanak ovog romana. Radnja romana zbiva se u 18. veku u nekom mestu u Bosni. Glavni junak je Ahmed Nurudin, derviš mevlevijskog reda. To je delo snažne misaone koncentracije, pisano u ispovednom tonu, monološki, s izvanrednim umetničkim nadahnućem, povezuje drevnu mudrost s modernim misaonim nemirima. Ono počinje od religioznih istina kao oblika dogmatskog mišljenja da bi došlo do čovekove večne upitanosti pred svetom, do spoznaje patnje i straha kao neizbežnih pratilaca ljudskog življenja. Knjigu je posvetio supruzi Darki, koja mu je celi život bila verni pratilac, prijatelj i podrška. Borislav Mihajlović Mihiz je roman Derviš i smrt opisao kao remek-delo i čudo.[25] Pisci iz Bosne i Hercegovine predložili su da se Selimović ovim romanom kandiduje za Nobelovu nagradu za književnost.[26] Roman Tvrđava (1970) vraća nas u još dublju prošlost, u 17. vek. Tvrđava je tu i stvarnost i simbol, a kao simbol ona je „svaki čovjek, svaka zajednica, svaka ideologija“ zatvorena u samu sebe. Izlazak iz tvrđave istovremeno je ulazak u život, u haotičnu stvarnost sveta, početak individualnog razvitka, otvaranje mogućnosti susreta s drugima i upoznavanja istinskih ljudskih vrednosti. Kao i prethodni roman, i Tvrđava je ispunjena verom u ljubav, koja je shvaćena kao most što spaja ljude, bez obzira na različitost uverenja, civilizacija i ideologija.[27][28] Nakon romana Ostrvo (1974) koji obrađuje teme iz savremenog života, slede Djevojka crvene kose, Pisci, mišljenja i razgovori, Za i protiv Vuka, Krug i Sjećanja (1976). Poslednje delo je autobiografsko. U njemu Selimović opisuje mnoge važne događaje i ličnosti koje su uticale na njegov život i ostavile neizbrisiv trag.[29] Priznanja i nagrade Počasni doktor Sarajevskog univerziteta, 1971. NIN-ova nagrada, za roman Derviš i smrt, 1967. Nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za roman Derviš i smrt, 1967. Njegoševa nagrada, za roman Derviš i smrt, 1969. Dvadesetsedmojulska SRBiH Nagrada AVNOJ-a, 1970. BIGZ-ova nagrada (počasna), za roman Krug, 1984. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Krug, 1984. Dela Spomenik Meši Selimoviću u Tuzli Uvrijeđeni čovjek (1947) Prva četa (1950) Tuđa zemlja (1957) Noć i jutra (filmski scenario) (1958) Tišine (1961) Magla i mjesečina (1965) Eseji i ogledi (1966) Derviš i smrt (1966) Za i protiv Vuka (1967) Tvrđava (1970) Ostrvo (1974) Sjećanja (1976) Krug (1983) Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Celokupna Izabrana Odabrana Izbor Iz Dela Devojka Crvene Kose Magla I Mesečina Sećanja

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: BIGZ - Narodna knjiga - Nolit - Rad, Beograd, 1978. god. Tvrd povez, zlatotisk, 22,5 cm. 4370 str. 1. knjiga - Bura - Dva viteza iz Verone - Vesele žene Vindzorske - Ravnom merom - Zabune - Mnogo vike ni oko čega - Nenagrađeni ljubavni trud - Snoviđenje u noć ivanjsku 2. knjiga - Mletački trgovac - Kako vam drago - Ukroćena zloća - Sve je dobro što de dobro svrši - Bogojavljenska noć - Zimska bajka 3. knjiga - Troil i Kresida - Koriolan - Tit Andronik - Romeo i Julija - Timon Atinjanin - Julije Cezar - Makbet 4. knjiga - Hamlet - Kralj Lir - Otelo - Antonije i Kleopatra - Simbelin - Perikle 5. knjiga - Ričard II - Henri IV ( prvi deo ) - Henri IV ( drugi deo ) - Henri V - Henri VI ( prvi deo ) - Henri VI ( drugi deo ) - Henri VI ( treći deo ) 6. knjiga - Kralj Džon - Ričard III - Henri VIII - Soneti - Poeme Vilijam Šekspir (engl. William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564, umro 23. aprila 1616)[1] bio je engleski pesnik i dramski pisac, koji se, prema više različitih izvora, smatra za najvećeg pisca na engleskom jeziku i dramaturga svetskog glasa. U literaturi, posebno starijoj, kod nas se za njega (i još nekoliko poznatih nosilaca, kao npr. Vilijam I Osvajač) koristi i stariji oblik transkripcije za ovo ime, Viljem. Opus Šekspirovih dela koja su sačuvana do danas sastoji se od 38 pozorišnih komada, 154 soneta, dve duge narativne i nekoliko drugih poema. Njegovi pozorišni komadi su prevedeni na mnoge žive jezike i prikazuju se svuda u svetu češće nego bilo koji drugi.[2] Šekspir je rođen i odrastao u Stratfordu na Ejvonu. Kad je imao 18 godina, venčao se sa En Hatavej (engl. Anne Hathaway), koja mu je rodila troje dece: Suzan i blizance Hamleta i Džudit. Između 1585. i 1592. započeo je uspešnu karijeru u Londonu kao glumac, pisac i suvlasnik glumačke družine „Ljudi lorda Čamberlena“, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi“. Vratio se u Stratford verovatno oko 1613. gde je umro tri godine kasnije. Malo pisanih svedočanstava je ostalo o Šekspirovom privatnom životu, te postoje mnogobrojna nagađanja oko njegove seksualnosti, verskih ubeđenja i da li su dela koja mu se pripisuju stvarno njegova.[3][4][5] Šekspir je najveći deo svog opusa napisao između 1590. i 1613. Njegova rana dela su uglavnom komedije i istorije, rodovi koje je on uzdigao do savršenstva do kraja 16. veka. Zatim je pisao tragedije do otprilike 1608. U tom periodu su nastali „Hamlet“, „Kralj Lir“ i „Magbet“, pozorišni komadi koji se ubrajaju u najbolje pozorišne komade na engleskom jeziku. U svom poznom periodu pisao je tragikomedije i sarađivao sa ostalim dramskim piscima. Mnoga od njegovih dela su bila objavljena još za njegovog života u izdanjima različitog kvaliteta i tačnosti. Godine 1623. dvojica njegovih kolega objavila su „Prvi folio“, zbirku njegovih dramskih dela koja su uključivala sve osim dve drame koje su u novije vreme priznate kao Šekspirove. Šekspir je bio ugledan pesnik i pozorišni pisac još za života, ali njegova reputacija nije dostigla današnje razmere pre 19. veka. Romantičari su naročito isticali Šekspirovu genijalnost, a viktorijanci su ga slavili gotovo kao idola.[6] Od 20. veka, Šekspirova dela se stalno prikazuju u različitim kulturnim i političkim kontekstima širom sveta Izvori na srpskom jeziku Šekspira navode pod više identičnih imena — Vilijam, Vilijem i Viljem. Ipak, svi jednako prenose njegovo prezime, koje samo po sebi predstavlja ukorenjen oblik. Prema savremenom engleskom izgovoru, na kojem su bazirana pravila transkripcije imena iz ovog jezika, prenos prezimena Shakespeare /ʃeiks.ˈpi.ər/ bio bi Šejkspir. Da je oblik ukorenjen, pokazuje rečnik dat uz Pravopis srpskoga jezika Matice srpske izdat 2010. Knjiga na strani 505. navodi: Šekspir (engl. Shakespeare). To znači da će svako sa ovim prezimenom u srpskom biti Šekspir, a ne Šejkspir.[7] Transkripcija imena je, pak, složenija. Primera radi, izdavačka kuća Laguna u svojim izdanjima upotrebava oblik Vilijam.[8] Isti oblik upotrebljava i prof. dr Zona Mrkalj, profesorka metodike nastave književnosti i srpskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i autor knjige Koliko poznaješ književnost?. Oblik Vilijem upotrebljava Čitanka sa književnoteorijskim pojmovima za prvi razred gimnazije koju je 2011. u Beogradu izdao Zavod za udžbenike. Knjigu je odobrio Prosvetni savet Republike Srbije.[9] Ista izdavačka kuća u lektiri (knjigama određenim po nastavnom planu) koristi oblik Viljem. Vilijem koriste i Delfi knjižare.[10] Prvi oblik koriste još i Evrođunti, dečja izdavačka kuća JRJ i drugi. Jotovani oblik Viljem sem ZUNS-a u lektiri koriste prvenstveno stariji izdavači — Srpska književna zadruga, Knjige za školu, Knjiga-komerc, Kultura Beograd... Normativistički gledano, sistemska transkripcija (sistem preuzet iz transkripcionih rečnika Tvrtka Prćića) prema izgovoru /ˈwɪljəm/ bila bi Vil(i)jam. Međutim, Pravopis srpskoga jezika na strani 280. navodi: Vilijem (engl. William), bolje nego trad. Viljem (osim za ličnosti koje su se u tom obliku odranije ustalile u srp. kulturi). Dakle, savremeni nosioci ovog imena trebalo bi da nose ime Vilijem, dok bi istorijski pojedinci nosili jotovani oblik Viljem. U konkretnom slučaju, ovome se pridodaje i odrednica malo ispod prethodno pomenute: Viljem (Šekspir), v. Vilijem.[7] Nije jasno da li P10 normira Viljem (Šekspir) kao tradicionalni i uobičajeni oblik, ili sugeriše da bi bi ipak bilo bolje Vilijam (odnosno Vilijem). Vilijam Šekspir je bio sin Džona Šekspira, uspešnog rukavičara rodom iz Sniterfilda, i Meri Arden, kćerke uglednog zemljoposednika.[11] Rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je 26. aprila 1564. Smatra se da je rođen 23. aprila na dan sv. Đorđa.[12] Bio je treće od osmoro dece i najstariji preživeli sin.[13] Iako ne postoje pisani dokazi o ovom periodu, većina biografa se slaže da je Šekspir išao u osnovnu školu u Stratfordu,[14][15][16] 1553. godine, koja je bila besplatna,[17] na oko pola milje od kuće. Ne zna se u kojoj meri su osnovne škole bile kvalitetne u elizabetansko doba, ali se zna da je u ovoj školi Šekspir dobio solidno znanje iz latinske gramatike i literature.[18][19][20][21] Kad je napunio 18 godina, Šekspir se oženio sa En Hatavej koja je tad imala 26 godina. Dozvola za venčanje je izdata 27. novembra 1582. Dva suseda Hetveja su garantovala da nije bilo razloga koji bi mogli da onemoguće to venčanje.[22]Venčanje se verovatno održalo na brzinu, jer je vusterski zvaničnik dozvolio da se bračni zaveti pročitaju samo jednom umesto tri puta kako je to tad bio običaj.[23][24] Anina trudnoća je mogla da bude razlog za to. Šest meseci kasnije, rodila je kćerku, Suzanu, koja je krštena 26. maja 1583.[25] Blizanci, Hamnet i Džudit, rodili su se dve godine kasnije i bili su kršteni 2. februara 1585.[26] Hamnet je umro iz nepoznatih razloga kad je imao 11 godina i sahranjen je 11. avgusta 1596.[27] Nakon rođenja blizanaca, ima veoma malo pisanih podataka o Šekspiru sve do 1592. godine, kada se pominje kao član Londonskog pozorišta. Ovaj nepoznati deo Šekspirovog života između 1585. i 1592. stručnjaci nazivaju Šekspirovim „izgubljenim godinama“.[28]Biografi, pokušavajući da rasvetle ovaj period Šekspirovog života, naišli su na mnoge apokrifne priče. Nikolas Rou (engl. Nicholas Rowe), Šekspirov prvi biograf, naišao je na priču da je Šekspir morao da pobegne iz grada za London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena.[29][30] Druga priča iz 18. veka je bila da je Šekspir započeo svoju pozorišnu karijeru timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu.[31] Džon Obri je našao podatak da je Šekspir bio seoski učitelj.[32] Neki stručnjaci iz 20. veka smatraju da je Šekspir verovatno radio kao učitelj za Aleksandra Hogtona iz Lankašira, katoličkog zemljoposednika koji je naveo izvesnog Vilijema Šejkšafta u svom testamentu.[33][34] Međutim, ne postoje sigurni dokazi da su te priče istinite. Ne zna se kada je tačno Šekspir počeo da piše, ali aluzije savremenika i beleške o predstavama pokazuju da je nekoliko njegovih pozorišnih komada bilo na sceni pre 1592. godine.[37] Bio je dovoljno poznat u Londonu da bi ga u novinama napao drugi dramaturg, Robert Grin. Grinov napad je prvo pominjanje Šekspira kao dramaturga. Biografi pretpostavljaju da je prve korake u pozorištu mogao da napravi u bilo kom trenutku između 1580. i Grinovog napada.[38][39][40] Od 1594. Šekspirovi pozorišni komadi su se prikazivali samo u izvođenju „Ljudi lorda Čemberlena“, glumačke družine čiji su vlasnici bili nekoliko glumaca među kojima je bio i Šekspir, koja je uskoro postala vodeća glumačka družina u Londonu.[41] Nakon smrti kraljice Elizabete 1603. godine, družinu će pod zaštitu uzeti sam kralj, a sama družina će onda promeniti ime u „Kraljevi ljudi“.[42] Godine 1599. nekoliko glumaca iz družine podigli su svoje sopstveno pozorište na južnoj obali Temze i nazvali ga Gloub (engl. Globe). Godine 1608. ista grupa glumaca je kupila pozorište Blekfrajers indor. Dokumenti o Šekspirovim kupovinama i investicijama govore da se on prilično obogatio sa ovom družinom.[43] Godine 1597. kupio je drugu po veličini kuću u Stratfordu, a 1605. je uložio novac u parohiju u Stratfordu.[44] Neki od Šekspirovih pozorišnih komada bili su objavljeni u kvarto izdanjima iz 1594.[45] Do 1598. njegovo ime je počelo da se pojavljuje na naslovnim stranama i bilo je ono što je privlačilo publiku.[46][47] Šekspir je nastavio da glumi u svojim i tuđim pozorišnim komadima i nakon postignutog uspeha kao dramaturg. Ben Džonson u svojim Radovima iz 1616. godine ga pominje kao glumca u nekoliko svojih dela.[48] Međutim, 1605. njegovo ime se više ne nalazi na listama Džonsonovih glumaca, tako da biografi uzimaju tu godinu kao godinu kad je Šekspir prestao da se bavi glumom.[49] Prvi folio iz 1623. godine, međutim navodi Šekspira kao „glavnog glumca u ovim pozorišnim komadima“, iako se ne zna tačno koje je uloge imao.[50] Godine 1610. Džon Dejvis iz Herforda je napisao da je „dobri Vil“ odigrao „kraljevski svoju ulogu“.[51] Godine 1709. Rou je tvrdio da je Šekspir igrao duha Hamletovog oca.[30] Kasnije priče tvrde da je takođe igrao Adama u „Kako vam drago“ i hor u „Henriju V“[52][53] iako stručnjaci sumnjaju u tačnost ove informacije.[54] Šekspir je tokom svoje pozorišne karijere živeo između Londona i Stratforda. Godine 1596. Šekspir je živeo u parohiji sv. Helene, Bišopsgejtu, severno od Temze.[55] Do 1599. preselio se u Sautvark, kada je njegova družina izgradila Gloub.[56] Godine 1604. opet se preselio severno od reke, u zonu Katedrale sv. Pavla gde je bilo mnogo lepih kuća. Tamo je iznajmljivao sobu od francuskog hugenota, Kristofera Montžoja koji je pravio perike i drugu opremu. Nakon 1606—7. godine, Šekspir je napisao nešto manje pozorišnih komada i nijedan od tih komada mu nije bio pripisan nakon 1613.[57] Njegova poslednja tri komada bila su kolaboracije, verovatno sa Džonom Flečerom,[58] koji ga je nasledio na mestu dramaturga u pozorištu Kraljevi ljudi.[59] Rou je bio prvi biograf koji je odbacio tradicionalno mišljenje da se Šekspir povukao u Stratford nekoliko godina pre svoje smrti,[60] ali povlačenje od bilo kakvog rada u to doba je bila prava retkost,[61] i Šekspir je nastavio da i dalje odlazi povremeno u London.[60] Godine 1612. pozvan je na sud u svojstvu svedoka u procesu brakorazvodne parnice Montžojeve kćerke, Meri.[62][63] U martu 1613. godine, kupio je kuću u parohiji Blekfrijars,[64]a od novembra 1614. bio je u Londonu nekoliko nedelja sa svojim zetom, Džonom Holom.[65] Šekspir je umro 23. aprila 1616.[66]i za sobom ostavio svoju ženu i dve kćerke. Suzana se udala za doktora Džona Hola, 1607.[67] godine, a Džudit za Tomasa Kinija, vinara, dva meseca pre nego što je Šekspir umro.[68] U svom testamentu, Šekspir je ostavio veliki deo svog imanja svojoj starijoj kćerci, Suzani.[69] Uslov je bio da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.[70] Kinijevi su imali troje dece i sve troje je umrlo.[71][72] Holovi su imali jednu kćerku, Elizabet, koja se udala dva puta ali je umrla bez dece 1670. godine, čime se direktna linija Šekspirovih ugasila.[73][74] Šekspirov testament skoro da i ne pominje njegovu ženu, Anu, koja je verovatno imala pravo na trećinu nasledstva. Šekspir je bio sahranjen u Crkvi sv. Trojstva dva dana nakon što je umro.[75][76] Nešto pre 1623. godine podignut mu je spomenik na severnom zidu. Na posvetnoj ploči se poredi sa Nestorom, Vergilijem i Sokratom Postoje četiri perioda u Šekspirovoj stvaralačkoj karijeri.[78] Do 1590. pisao je uglavnom komedije pod uticajem rimskih i italijanskih uzora i istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji. Drugi period je počeo oko 1595. sa tragedijom Romeo i Julija i završio se 1599. sa Julijem Cezarom. Tokom ovog perioda, napisao je ono što se smatra njegovim najboljim delima. Od otprilike 1600. do 1608. Šekspir je uglavnom pisao samo tragedije i ovaj period se naziva njegovim „tragičnim periodom“. Od 1608. do 1613. pisao je tragikomedije koje se još zovu i romanse. Prva zabeležena dela su Ričard III i tri prva dela Henrija VI, koje su napisane početkom devedesetih godina 16. veka. Veoma je teško odrediti tačan datum nastanka Šekspirovih komada.[79][80] Stručnjaci smatraju da Tit Andronik, Komedija nesporazuma, Ukroćena goropad i Dva plemića iz Verone takođe pripadaju ovom periodu.[81][79] Njegove istorijske drame koje su dosta crpele teme iz „Hronike Engleske, Škotske i Irske“ autora Rafaela Holinšeda iz 1587,[82] dramatizuju korumpiranu vladavinu i tumače se kao opravdanje porekla dinastije Tjudor.[83] Kompozicija ovih dela je bila pod uticajem elizabetanskih dramaturga, naročito Tomasa Kida i Kristofera Marloua, kao i srednjovekovnom dramom i Senekinim pozorišnim delima.[84][85][86] Komedija nesporazuma je bazirana na klasičnim modelima, dok se izvori za Ukroćenu goropad nisu našli, iako je povezana sa drugom, istoimenom dramom i moguće je da je nastala na osnovu narodne priče.[87][88] Kao i Dva plemića iz Verone, u kojoj se pojavljuju dva prijatelja koja odobravaju silovanje,[89] takođe i priča o ukroćenju nezavisnog ženskog duha od strane muškarca ponekad zabrinjava moderne kritičare i reditelje.[90] Šekspirove rane klasične i komedije pod italijanskim uticajem sa duplim zapletima i jasnim komičnim sekvencama bile su prethodnica romantičnoj atmosferi njegovih najboljih komedija.[91] San letnje noći je domišljata mešavina ljubavne priče, magije, i komičnih scena u kojima učestvuju ljudi iz nižih slojeva.[92] Šekspirova sledeća komedija, Mletački trgovac, sadrži portret osvetoljubivog pozajmljivača novca, Jevrejina Šajloka, koja predstavlja svedočenje o elizabetanskoj eri, ali koja u isto vreme modernoj publici može izgledati rasistička. Domišljatost i igre reči u „Mnogo buke ni oko čega“,[93] šarmantna ruralna scena u „Kako vam drago“, i živopisno provodadžisanje u „Bogojavljenskoj noći“, zaokružuju Šekspirov ciklus velikih komedija.[94] Nakon lirskog „Ričarda II“, napisanog gotovo u potpunosti u stihu, Šekspir uvodi proznu komediju u istorijske drame u kasnim devedesetim 16. veka (Henri IV, prvi i drugi deo i Henri V). Njegovi likovi postaju kompleksniji i osećajniji, komične i ozbiljne scene se smenjuju, proza i poezija takođe, čime postiže narativnu raznovrsnost svog zrelog doba.[95] Ovaj period počinje i završava se sa dve tragedije: „Romeo i Julija“,[96][97] čuvena romantična tragedija i „Julije Cezar“, bazirana na prevodu Plutarhovih Paralelnih života iz 1579, koji je uradio sir Tomas Nort, i kojom je uveo novu vrstu drame. Šekspirov takozvani „tragični period“ trajao je od 1600. do 1608. godine mada je takođe pisao i tzv. „problematične komade“ — Ravnom merom, Troil i Kresida, Sve je dobro što se dobro svrši — tokom ovog perioda, a takođe je pisao tragedije i ranije.[100][101] Mnogi kritičari veruju da Šekspirove najbolje tragedije predstavljaju ujedno i vrhunac njegove spisateljske umešnosti. Junak prve njegove tragedije, Hamlet, bio je predmet diskusija više nego bilo koji drugi Šekspirov lik, verovatno zbog svog monologa: „Biti ili ne biti, pitanje je sad“.[102] Za razliku od introvertnog Hamleta, čiji je fatalni usud njegova neodlučnost, junaci sledećih tragedija, Otelo i Kralj Lir, nalaze svoju propast u ishitrenim sudovima koji se na kraju pokazuju kao pogrešni.[103] Zapleti u Šekspirovim tragedijama se često zasnivaju na fatalnim greškama i usudima koji poremete normalan sled događaja i unište junaka i one koje voli.[104] U „Otelu“, zlobni Jago podbada Otelovu ljubomoru do te mere da Otelo na kraju ubija svoju nevinu suprugu koja ga voli.[105][106] U „Kralju Liru“, stari kralj počinio je tragičnu grešku kad se odrekao svih prava i na taj način prouzrokuje scene koje vode direktno ka ubistvu njegove kćerke i mučenju slepog vojvode od Glostera. Prema kritičaru Franku Kermodu, „drama svojom surovošću muči i svoje likove i publiku.[107][108][109]“ U Magbetu, najkraćoj i najnabijenijoj tragediji,[110] nekontrolisani napad ambicije podstiče Magbeta i njegovu ženu, ledi Magbet da ubiju kralja i uzurpiraju presto, da bi ih na kraju uništio osećaj griže savesti.[111] U ovom komadu, Šekspir tragičnoj strukturi dodaje i natprirodni elemenat. Njegove poslednje velike tragedije, „Antonije i Kleopatra“ i „Koriolan“, sadrže neke od najboljih Šekspirovih stihova, a T. S. Eliot, pesnik i kritičar, smatra ih Šekspirovim najuspešnijim tragedijama.[112][113][114] U svom poslednjem periodu, Šekspir je pisao ljubavne drame ili tragikomedije i iz tog perioda datiraju tri važnija pozorišna komada: „Cimberin“, „Zimska priča“ i „Bura“, kao i drama u kojoj se pojavljuje kao koautor: „Perikle, tirski princ“. Manje crne tragedije, ova četiri pozorišna komada su ozbiljnijeg tona nego one iz devedesetih godina 16. veka, ali završavaju se pomirenjem i oproštajem potencijalno tragičnih greški.[115] Neki kritičari vide promenu tona kao dokaz smirenijeg pogleda na svet, ali to nije moglo mnogo da utiče na modu u pozorištu tog doba.[116][117][118] Šekspir je sarađivao u druga dva pozorišna komada, „Henri VIII“ i „Dva plemenita rođaka“, (engl. The Two Noble Kinsmen,) verovatno sa Džonom Flečerom.[119] Predstave Nije sasvim jasno za koje glumačke družine je Šekspir napisao svoje prve pozorišne komade. Naslovna strana izdanja „Tita Andronika“ iz 1594. godine otkriva nam da su tu dramu izvodile tri različite glumačke trupe.[120] Nakon kuge koja je harala između 1592. i 1593, Šekspirove komade je izvodila njegova sopstvena družina u pozorištima u Šordiču severno od Temze.[121] Londonci su hrlili tamo da vide prvi deo „Henrija IV“. Kad je izbio sukob sa gazdom pozorišta, družina je srušila pozorište Teatar i od ostataka napravila Glob teatar, prvo pozorište koje su glumci napravili za glumce na južnoj obali Temze u Sautvarku.[122][123] Glob se otvorio u jesen 1599. godine, a prva predstava koja je bila prikazana bio je Julije Cezar. Mnogi Šekspirovi veoma poznati komadi su pisani baš za Glob teatar, kao npr. „Hamlet“, „Otelo“ i „Kralj Lir“.[123][124] Pošto su Ljudi lorda Čemberlena promenili ime u Kraljevi ljudi 1603, uspostavili su specijalan odnos sa novim kraljem Džejmsom. Iako nema mnogo pisanih svedočanstava o predstavama, Kraljevi ljudi su izvodili sedam Šekspirovih komada na dvoru između 1. novembra 1604. i 31. oktobra 1605. godine, uključujući dve predstave Mletačkog trgovca.[53] Nakon 1608. godine, igrali su zimi u zatvorenom Blekfrijars teatru, a leti u Glob teatru.[125] Zatvorena scena kombinovana sa jakobskom modom teških kostima, dozvolila je Šekspiru da uvede savršenije scenske naprave. U Cimbelinu, na primer, Jupiter se spušta s neba uz gromove i munje, jašući na orlu: baca munju i duhovi padaju na kolena.[126][127] Šekspirovoj glumačkoj družini pripadali su i Ričard Berbidž, Vilijem Kemp, Henri Kondeč i Džon Heminges. Berbidž je igrao glavne uloge na premijerama mnogih Šekspirovih dela, uključujući Ričarda III, Hamleta, Otela i Kralja Lira.[128] Popularni komičar Vil Kemp igrao je slugu Pitera u „Romeu i Juliji“, a u „Mnogo buke ni oko čega“ igrao je Dogberija.[129][130] Na prelasku iz 16. u 17. stoleće, zamenio ga je Robert Armin, koji je igrao likove kao što su Tačstoun u „Kako vam drago“, i lude u „Kralju Liru“.[131] Godine 1613. ser Henri Voton je zabeležio da je Henri VIII „bio postavljen u izuzetnim uslovima sa puno pompe i ceremonijalnosti“.[132] Dana 29. juna izbio je požar u kom je Glob bio uništen do temelja....

JOVAN DUČIĆ SABRANA DJELA KOMPLET 1 - 6 IZVANREDNO Svjetlost Sarajevo, Biblioteka KULTURNO NASLJEĐE, 1969. godine, tvrd povez, zlatotisak, suvi žig, zaštitni omoti od providne plastike, obeleživač za stranice. Ćirilica. Komplet je izvanredno očuvan, knjige su čiste i bez oštećenja i tragova čitanja. Urednik ovog izdanja je bio Meša Selimović, zajedno sa Živoradom Stojkovićem. Komplet sabranih dela sastoji se od sledećih naslova: 1. PESME 2. GRADOVI I HIMERE 3. BLAGO CARA RADOVANA Knjiga o sudbini 4. MOJI SAPUTNICI Književna obličja * PRILOZI Kritike Članci Beleške 5. GROF SAVA VLADISLAVIĆ Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Katarine I 6. JUTRA SA LEUTARA Reči o čoveku * STAZA PORED PUTA Eseji * PRILOZI Književno vreme Umetnost Publicistika Koliko sam mogla da vidim, ove knjige nisu čitane. Ostavljam mogućnost nekog previda, pa zato, a i zbog sitnih tragova vremena - prašina odozgo, knjige označavam kao polovne, iako mislim da su nekorišćena. Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, Indijana, SAD, 7. april 1943) bio je srpski i jugoslovenski pisac, pesnik i diplomata. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar. Bio je i jedan od osnivača Narodne odbrane, nacionalne nevladine organizacije u Kraljevini Srbiji. Prvu zbirku pesama Dučić je objavio u Mostaru 1901. godine u izdanju mostarske „Zore”, zatim drugu u Beogradu 1908. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije. Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. godine. Izuzetna figura u srpskoj književnosti i diplomatiji. # 67

Izuzetan komplet. Izdanje Matice srpske 1980, sa četiri knjige `Josif i njegova braća` izdatim 1990. Redak komplet od svih 19 knjiga. Prvi vlasnik. Stanje odlično, bez oštećenja, pečata, dopisivanja ili sl. Ipak, jeste čitano. Platneni povez sa zlatotiskom, i obeleživačima strana. Sadržaj kompleta: 1. Čarobni breg I 2. Čarobni breg II 3. Eseji I 4. Eseji II 5. Dnevnici 1933-1934. 6. Izabranik 7. Kraljevsko visočanstvo 8. Lota u Vajmaru 9. Budenbrokovi I 10. Budenbrokovi II 11. Doktor Faustus I 12. Doktor Faustus II Nastanak doktora Faustusa 13. Pripovetke I 14. Pripovetke II 15. Varalica Feliks Krul 16. Josif i njegova braća I 17. Josif i njegova braća II 18. Josif i njegova braća III 19. Josif i njegova braća IV

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjige su u super stanju, ali se osecaju malo na podrum. 1.Crvena soba 2.Brakovi / Povijesne minijature 3.Inferno / Okultni dnevnik 4.Sin služavke 5.Ispovijed jednog luđaka 6.Ljudi s Hemsoa / Crne zastave 7.Gotičke sobe 8.Povijesne drame (Gustav Adolf; Kristina) / Put u Damask 9.Naturalističke drame (Otac; Gospođica Julija; Drugovi; Mrtvački ples) / Igra snova 10.Godišnje igre (Advent; Uskrs; Ivanje) / Komorne igre (Sablasna sonata; Pelikan) Johan Avgust Strindberg (šved. Johan August Strindberg[1] [ˈoːɡɵst ²strɪnːdbærj]; Stokholm, 22. januar 1849 — Stokholm, 14. maj 1912) bio je švedski pisac, dramaturg i slikar.[2][3][4] Od svog najranijeg rada, Strindberg je razvio inovativne oblike dramskog delovanja, jezika i vizualne kompozicije.[5] Smatra se „ocem” savremene švedske književnosti, a njegova Crvena soba (1879) često se opisuje kao prvi moderni švedski roman.[6][7] Strindberg se smatra jednim od najznačajnih švedskih pisaca i začetnikom modernog teatra.[8] U svojim autobiografskim delima, posebno romanu Služavkin sin (Tjenstekvinnans son) svoje detinjstvo je prikazivao težim nego što je zaista bilo. Radio je kao kućni učitelj, činovnik u telegrafskom uredu, glumac, bibliotekar, novinar, a okušao se i u studijama medicine. Tri puta se ženio: Siri von Essen, Frieda Uhl i Harriet Bosse. Njegov odnos prema ženama bio je prilično problematičan, od mišljenja da žene i muškarci imaju ista prava u Brakovima I (Giftas I) do mizoginih viđenja u Brakovima II (Giftas II) i drugim delima. Pisao je romane, novele, pripovetke, pesme, kritike, pisma, ali je najveću vrednost dostigao u dramama,[9][10] posebno naturalističkim, na primer Gospođicom Julijom (Fröken Julie) kojoj prethodi Predgovor (Förord), značajan manifest naturalizma; dok se drame Igra snova (Ett drömspel) i Sablasna sonata (Spöksonaten) smatraju pretečom ekspresionizma. Njegov naturalizam razlikuje se od naturalizma Emila Zole. Biografija Mladost Johan August Strindberg rođen je 22. januara 1849. godine na ostrvu Ridarholmen u Stokholmu, kao treće od osmoro dece iz očevog prvog braka. Po svom domu iz detinjstva naslovio je dramu Spaljena zemlja (Brända tomten). Porodica se 1851. preselila u Klarkvarteren, deo grada koji pripada stokholmskoj oblasti Normalm, a 1856. u ulicu Norrtullsgatan. Njegov otac, Karl Oskar Strindberg, poslovao je s parobrodima kao agent, i bio je odgovoran za protok robe na Melarenu i kanalu Jeta. Majka, Eleonora Ulrika Norling, služila je u gostionici u Liljeholmenu,[11] a pre udaje 1847. radila je kod Karla Oskara kao kućepaziteljka, otkuda i potiče Strindbergova ideja da jedan svoj roman nazove Služavkin sin[12]. Njena pobožnost izvršila je veliki uticaj na pisca. Kao dete, Strindberg je bio tih i povučen. Otac mu je bio strog, te je odrastao okružen disciplinom, bogobojažljivošću, i interesovanjem za kulturu. U detinjstvu se posvetio čitanju knjiga iz oblasti prirodnih nauka i cvećarstva.[13][14] Krenuo je u školu u Klari 1856. godine. Strindberg je 30. decembra 1861. napisao pismo o svom prijatelju Flodkrancu, koji se utopio propavši kroz led na jezeru Brunsviken. U noći između 19. i 20. marta 1962. preminula mu je majka,[15] nakon čega se njegov ionako loš odnos sa ocem pogoršao. Otac mu se naredne godine oženio trideset godina mlađom Emilijom Šarlotom Petešon, koja je 22 godine radila kod njih kao služavka i koju je Strindberg mrzeo. Ona je igrala ulogu stroge majke pre svega prema njegovim sestrama. Strindberg je 1867. završio privatnu gimnaziju u Stokholmu i upisao Univerzitet u Upsali, koji je napustio nakon pola semestra jer mu se tamo nije dopadalo, a imao je i novčanih poteškoća. Nakon toga izdržavao se radeći kao nastavnik u narodnim školama i privatni učitelj dok je studirao medicinu. Zatim je pokušao da postane glumac u Kraljevskom dramskom pozorištu, gde je postao statista, ali je 1870. odlučio da se vrati u Upsalu. Upravo je u svojim studentskim danima počeo da piše. August Strindberg i Siri fon Esen Ostvarivanju njegove akademske karijere isprečio se njegov običaj da protivreči i svađa se sa profesorima, i on je napustio studije ne diplomiravši. Njegov literarni talenat primetio je i sam kralj, Karl XV, koji mu je, prepoznavši njegov potencijal, dodelio stipendiju 1871. za buduće univerzitetske studije. U zbirci pripovedaka Från Fjärdingen och Svartbäcken (1877) Strindberg satirično i pesimistično predstavlja svoja sećanja iz Upsale. Nakon dve godine zbog finansijske situacije morao je da prekine sa studijama i vrati se u prestonicu, na veliko nezadovoljstvo svoga oca. Počeo je da piše književne kritike u značajnijim novinama, gde je prevodio i dečje pesmice s engleskog, među kojima se nalazi i Bä, bä, vita lamm. Godine 1874. radio je u novinama Dagens Nyheter, a iste godine dobio je i posao asistenta u Kraljevskoj biblioteci, koji je zadržao do 1882.[16] Specijalizovao se za kineski jezik i postao je priznat kao sinolog. Pri Kraljevskoj biblioteci je takođe stekao znanja iz kulturne istorije i književnosti. Otac je odlučio da će njegov miljenik Oskar naslediti celu firmu, a nakon jedne svađe 1876. godine, Strindberg više nikada nije video oca.[17] Kao mladić, upoznao je udatu Šveđanku iz Finske, Siri fon Esen (rođena 1850), ali to što je bila udata nije sprečilo Strindberga u nameri da osvoji njeno srce. Rekao joj je da ne može da ima decu, no ona je ubrzo zatrudnela, zbog čega je ostavila svog muža, takođe nevernog, i udala se za Strindberga 1877. godine. Siri fon Esen je sanjala o glumačkoj karijeri, što joj je omogućio ovaj brak. Nedugo potom shvatili su da im dete nije došlo u povoljnom trenutku, pa su ga napustili i ono je umrlo nakon tri dana. Kasnije su dobili ćerku Karin (1880), zatim Gretu (1881), i sina Hansa (1884). Proboj Drama Gospodar Olof, započeta 1872. godine, predstavlja prvi komad kojim je Strindberg pokušao da se probije na švedsku dramsku scenu. On ju je poslao na konkurs Švedske akademije, ali se Akademiji nije dopala. Onda ju je poslao upravi Kraljevskog pozorišta, gde opet nije bila prihvaćena, već mu je rečeno da se vrati kada je prepravi. Pet puta ju je Strindberg prepravljao, i svaki put je bio odbijen, na osnovu toga što drama sadrži nihilizam i bogohuljenje. Izgubivši tako pet godina, mladi pisac je želeo da se ubije. Drama nije postavljena na scenu sve do 1881. godine, u pozorištu Nya teatern.[18] Strindbergov proboj započinje objavljivanjem romana Crvena soba, koji oslikava njegov boemski život u Stokholmu i koji mu je doneo slavu. Ovo delo označilo je dolazak naturalizma u švedsku književnost, kao i književni period u Švedskoj poznat kao `osamdesete godine devetnaestog veka`. Jedno od njegovih najzlobnijih dela, Novo carstvo (1882), predstavlja obračun sa švedskom javnošću u raznim situacijama, poput rečitih debata na staleškoj skupštini o uvođenju predstavničkog sistema i prazničnog otvaranja novih železnica, koje obavezno kulminira kraljevom zdravicom. Zvaničnici su govorili da je Strindberg lagao o njihovim porocima, i da je u pitanju skandalozno pisanje.[19] Pošto je u velikoj meri kritikovao sve društvene institucije, čak su i hroničari smatrali da nije umesno da se jedan pisac beletristike meša u takva pitanja. O njemu se mnogo diskutovalo i bio je predmet opštih kritika, te je bio prinuđen da napusti Švedsku. Sa ženom Siri fon Esen (koja je bila razočarana što mora da napusti zemlju i pozorište) i decom, nastanio se u septembru 1883. godine u skandinavskoj umetničkoj koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj, ali samo nekoliko nedelja kasnije preselio se u Pariz, a kasnije u Oši na Ženevskom jezeru, južno od Lozane, u Švajcarskoj. U inostranstvu, Strindberg je nastavio da piše i objavljuje autobiografska dela poput zbirke pripovedaka Brakovi, i romana Služavkin sin i Ispovest ludaka (En dåres försvarstal), drame kao što su Otac i Gospođica Julija, kao i društveno kritička dela poput Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti). Zbog prvog dela Brakova, bio je optužen za bogohuljenje, što je rezultiralo sudskim procesom. Iako je oslobođen, borba oko knjige ostavila je psihičkog traga na njemu, i on se našao u izgnanstvu. Nakon oslobađajuće presude, kritikovao je Švedsku akademiju, za koju je smatrao da se sastoji od amatera, a hteo je i da se osveti kralju Oskaru II i kraljevskoj porodici, zbog njihove uloge u sudskom procesu oko Brakova. Kralj je želeo da se Strindbergova dela zabrane.[20] Tokom perioda izgnanstva, do 1889. godine, brak mu je sve teže padao, što je bez sumnje uticalo na karakterizaciju ženskih likova u njegovim delima. Inferno kriza August i Siri Strindberg razveli su se 1891. godine. Strindberg ju je isprva snažno voleo, ali se to naposletku pretvorilo u ogromnu mržnju. Njihov rastanak pratila je umetnička kriza. Strindberg se preselio u Berlin, gde je dane provodio u društvu, između ostalog, Edvarda Munka, poljskog pisca Stanislava Pšibiševskog, i švedskog pisca Adolfa Paula. Nalazili bi se u vinskom podrumu koji su posetioci prozvali Zum schwarzen Ferkel (Crno prase),[21] gde je počeo da pije apsint, tada moderno halucinatorno piće koje su konzumirali mnogi umetnici.[22] Laura Marholm, supruga švedskog pisca Ule Hansona, preuzela je na sebe zadatak da učini Strindberga poznatim i cenjenim u Nemačkoj, što je dovelo do toga da Strindberg pomisli da je ona to učinila kako bi ga strpala u ludnicu i da je ukrala njegova pisma kako bi ih iskoristila protiv njega.[23] Tokom kratkog braka (1893–1897) s austrijskom novinarkom Fridom Ul, sa kojim je dobio ćerku Kerstin, Strindberga je zahvatila psihička kriza. Prema poznatoj slici simptoma, naučnici iz te oblasti zaključili su da može biti reč o paranoji.[24] Ovaj period, od avgusta 1894. do kraja 1896. godine, naziva se `inferno kriza`, iz koje su proistekla dela Inferno, Legende, i Put u Damask. Delimično autobiografsko delo Infrerno napisano je na francuskom za publiku koja se interesovala za okultno, a bavi se religioznom i pshičkom krizom kroz koju je prošao tokom boravka u Parizu i Austriji, Između 1893. i 1896. živeo je severno od Amštetena, gde su živeli baba i deda njegove žene. U Saksenu, gde se danas nalazi njegov muzej,[25] jedini takav van Švedske, doživeo je svoja otkrovenja o paklu na zemlji, a meštani su ga zvali čudakom, `ein Spinner`. Tokom inferno krize, Strindberg je iz zdravstvenih razloga stanovao kod svog prijatelja Andeša Elijasona u Istadu, čija kuća mu je poslužila kao inspiracija za Inferno. U Istadu je bio u bolnici zato što mu je bavljenje alhemijom nagrizlo ruke. Godine 1896. stanovao je u pariskom hotelu Orfila, nazvanom po hemičaru Matjeu Orfili, u vreme kada nastupila psihoza, pa je mislio da ga progoni falsifikator umetnina i činilo mu se da čuje kucanje u zidovima.[26] Hotel ga je podsećao na manastir. Takođe je upoznao jednog nemačkog slikara za koga je verovao da je dvojnik iscelitelja Francisa Šlatera, koji je mistično nestao godiniu dana ranije, zbog čega se uplašio i u panici napustio Pariz. `Je li to Poljak sa svojim gasnim aparatom ili su to električni inženjeri sa akumulatorima i reflektorima? ... Vidite li sada da nisam maničan, već progonjen...` napisao je o ovom događaju.[27] Poljak koga pominje je Stanislav Pšibiševski, za koga je Strindberg verovao da je došao u Pariz kako bi ga ubio.[28] Između 30. jula i 28. avgusta 1896. Strindberg je ponovo bio u poseti kod Aneša Elijasona, čije je dvorište pripojio manastiru u Infernu. Bengalske ruže o kojima piše u poglavlju `Pakao` i dalje se nalaze ispred kuće u Istadu. Nakon ove posete, Strindberg se preselio u Lund,[29] gde je i napisao Inferno, i upoznao pesnika Emila Klena, jednog od malobrojnih prijatelja koje nije pretvorio u neprijatelje. Strindbergova sestra Elizabet je 1898. primljena u bolnicu zbog manije proganjanja i depresije i umrla je 1904. u bolnici u Upsali. Lik Eleonore u drami Uskrs (Påsk) inspirisan je upravo njom.[30] Od sredine devedestetih godina 19. veka, Strindberg započinje sa naučnim i alhemijskim eksperimentima, želeći, između ostalog, da napravi zlato. U ovom periodu u njegovom stvaralaštvu uočava se novo usmerenje: od anarhizma, realizma i naturalizma ka mistici, simbolizmu i okultizmu. Povratak u Stokholm Iako je tada već bio poznat pisac, to ne znači da nije imao finansijskih problema (nikada nije umeo da vodi računa o novcu), a bio je i dalje kontoverzan. Preselio se u Estermalm u Stokholmu 1898. godine, a 1904. napisao je roman sa ključem Svarta fanor, u kome je opisao kulturnu elitu u glavnom gradu, a posebno mlađu generaciju pisaca. Godine 1901. oženio se glumicom Harijet Bose, a par je naredne godine dobio ćerku An Mari (koja je umrla 2007. u svojoj 105. godini života). U tom periodu iznajmljivao je kuću na Furusundu, koja mu je poslužila kao inspiracija za mnoštvo motiva prisutnih u delima poput drame Igra snova (Ett drömspel). Brak sa Harijet Bose trajao je do 1904. godine. Tokom tog perioda, Strindberg je pisao pozorišne komade inspirisane Šekspirom (Gustav Vasa, Erik XIV i Gustav III) kao i kamerne drame Nevreme (Oväder), Spaljena zemlja (Brända tomten), Sablasna sonata (Spöksonaten) i Pelikan (Pelikanen). Godine 1903. napisao je autobigrafiju Ensam (Sam) u kojoj je opisao kako druge ljude doživljava kao pretnju, a naročito se bojao onih koji su imali pse. Pse je smatrao opasnim i prljavim životinjama, i bojao ih se kao i policije. Njegov otac je ispričao da taj strah od pasa verovatno potiče iz detinjstva, kada su komšije imale opasne pse kojih se bojao.[31] Osnovao je `Intimno pozorište` 1907. godine, u kome su izvođene njegove drame. Poslednje godine Strindberg se 1908. preselio u pansion Blå tornet (Plavi toranj), gde se danas nalazi njegov muzej. Tu je delimično iznajmljivao stan na četvrtom, a delimično biblioteku na šestom spratu.[32] U to vreme Strindberg je imao sopstveni telefon. Broj je menjao nekoliko puta, i bio je tajan, odnosno, nije se mogao naći u imeniku. Poslednji broj telefona mu je bio 5622.[33] Osećao se umornim i mislio je da boluje od raka, što se ispostavilo tačnim. Tokom poslenjih godina života krenuo je putem kritike društva, što je u javnosti prouzrokovalo žustru debatu. Strindberg je postao ikona radničkog pokreta, a naročito radikalne grupe okupljene oko novina Stormklockan i njene borbe protiv konzervativaca i liberala. Na njegov 60. rođendan hiljade ljudi su uzvikivale Strindbergovo ime ispred njegovog doma, a istovremeno je nekoliko gradskih pozorišta izvodilo njegove predstave. Kad je postalo jasno da kontroverzni Strindberg nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost, na inicijativu političara Seta Heglunda i uz podršku radničkog pokreta među `običnim` narodom održan je nacionalni skup kao `alternatina Nobelova nagrada`. Uz pomoć 15 000 potpisnih listi i 40 000 donatora iz radničke klase i drugih društvenih grupa, skupljena je pozamašna suma od preko 45 000 kruna na Strindbergov 63. rođendan, 1912. godine, kada je preko 10 000 ljudi sa bakljama i zastavama trgovačke unije uz pratnju muzičkog udruženja radničkog pokreta paradiralo kraj njegove kuće jedne zimske večeri, dok je pisac sa malim društvom stajao na balkonu. Sakupljeni novac uručen mu je 2. marta, iako je sam Strindberg uz veliku zahvalnost izjavio da ne može da primi takav dar od siromašnih ljudi. U kasnijim delima poput En blå bok (Plava knjiga, 1907) i Stora landsvägen (Široki seoski putevi, 1909) vidi se Strindbergovo opredeljenje za religiju. Smrt Strindbergov grob Strindberg je umro u 63. godini života u 16:30,[34] 14. maja 1912. godine, a sahranjen je 19. maja u 8:00,[35] uz pratnju oko 60 000 ožalošćenih.[36] Nad njegovim grobom stoji jednostavan krst od crne hrastovine sa natpisom O crux ave spes unica (Pozdrav, krste, jedina nado). Na samrtničkoj postelji, Strindberg je zatražio svoju Bibliju sa noćnog stočića; uzeo ju je i izgovorio oproštajne reči životu, dok je kraj njega sedela ćerka Greta: `Došao sam do kraja ove životne knjige. Sada više ništa lično ne ostaje`. Zatim je pokazao na svoju pohabanu Bibliju, pomazio ćerku i rekao joj: `Samo je ovo ispravno, Greta, draga Greta`.[37][38] Greta je tragično poginula samo pet nedelja kasnije u železničkoj nesreći kod Malmsleta. Pre nego što je Strindberg umro, izdavačka kuća Alberta Bonijera kupila je prava na njegova sabrana dela. Karl Oto Bonijer isprva je ponudio 150 000 kruna (bez inostranih prava), ali je Strindberg odbio, zato što je Bonijer platio 100 000 kruna za sabrana dela Gustafa Fredinga (6 zbirki poezije). Kada je Bonijer podigao ponudu na 200 000, Strindberg se složio. Izdavačka kuća kasnije je kupila čak i prava koja je Strindberg prodao drugima, pa je konačna suma porasla na skoro 300 000 kruna.[39] Nakon Strindbergove smrti, Bonijerova izdavačka kuća objavila je njegova sabrana dela u 55 tomova. Tokom narednih 20 godina, Bonijer je prodao 1,7 miliona primeraka Strindbergovih knjiga. Između 1912. i 1927. izdavačka kuća je od prodaje njegovih knjiga zaradila skoro 10 miliona kruna.[39] Književna dela Strindberg je napisao oko šezdeset drama, deset romana, deset zbirki pripovedaka i najmanje osamsto pisama, što ga bez sumnje svrstava među najproduktivnije švedske pisce. Svojim delima, Strindberg je obuhvatio sva idejna strujanja s kraja 19. veka. Proza Strindberg je uneo novine u švedsku prozu time što je deklamativni i retorski jezik u ranijoj prozi zamenio govornim jezikom, kao i time što je izneo oštra zapažanja preuzeta iz svakodnevice. U ranim delima poput Crvene sobe, Švedskog naroda i Malog katehizisa Augusta Strindberga za nižu klasu kombinovao je socijalizam i realizam: precizni i često anahroni prikazi podržavaju nemilosrdnu kritiku države, crkve, škole, štampe, švedske privrede, kao i ostalih društvenih institucija, često iz ugla radničke klase i `neshvaćene` mladeži. Inspirisan Ničeom i Rusoom, prikazivao je naturalističke i evolucionističke ideje u, na primer, Negovanom voću i Ljudima s Hemsoa: nasleđe i okolina tokom radnje vode likove njihovoj `prirodnoj` sudbini. U istorijskom romanu o natčoveku, Tschandala (Ćandala), koji je na danskom izašao 1889. a na švedskom 1897. godine, bavi se relativnošću ljudskog dostojanstva i pravom više klase da potčini nižu klasu. Tu je Strindberg napustio svoja socijalistička i demokratska gledišta. Ćandala je najniža indijska kasta, i prema Ničeu stoji na dnu kao đubrivo za arijevsko plemenito stablo.[40] Tu reč je Strindberg upravo i preuzeo iz Ničeovog Antihrista. U njegovom stvaralaštvu ima i elemenata ondašnjeg feminizma. Bio je protiv i prevelike čednosti, ali i, kako je on to nazivao, suviše radikalnih ideja o jednakosti: između ostalog je kritikovao Ibsenov Lutkin dom. Da je Strindbergov odnos prema ženama bio problematičan, vidi se u Brakovima: kritika porodice kao institucije društva prelazi u otvoren prezir prema ženama. Strindberg je ponovo preuzeo svoju ulogu kritičara društva nakon 1900. godine romanima kao što su Crne zastave (Svarta fanor), u kome je napao svoje prijatelje, a naročito Gustafa Geijerstama, i Gotičke sobe (Götiska rummen), nastavak njegovog romana Crvena soba, ali mnogo oštrijeg tona. Nemilosrdnoj satiri bili su izloženi i protivnici, i kolege, i prijatelji. Drame Strindberg je ukupno napisao preko 60 drama, i prvenstveno je zahvaljujući njima postao poznat u internacionalnom kontekstu.[41] Pisao je različite žanrove, ali se najviše držao `teže` drame, dok pokušaji `lake` komedije - kao što su Igra s vatrom (Leka med elden, 1892) i Ivanjdan (Midsommar, 1900) - nisu bili toliko `laki` kao što je nameravao. Svojim prvim velikim delom smatrao je Gospodara Olofa (1872), iako su ga pozorišta odbijala zbog novog stila koji `ne poštuje istoriju`, uprkos tome što je Strindberg napisao tri različite verzije. Kada je 1908. godine otvoreno Kraljevsko dramsko pozorište, prva predstava bila je Gospodar Olof, a počasni gost Strindberg. To je bila prva u nizu njegovih istorijskih drama inspirisanih Šekspirovim istorijskim komadima, sa brzim promenama scena i bogatom scenografijom, koje su pre opisivale istinske ljude nego cenjene istorijske ličnosti. Napisao je ukupno dvanaest komada o švedskim kraljevima i drugim ličnostima, kao i druge drame sa istorijskim setingom, na primer Tajna gilde (Gillets hemlighet, 1880), Žena gospodina Bengta (Herr Bengts hustru, 1882), i Näktergalen i Wittenberg (Slavuj u Vitenbergu, 1903), o Martinu Luteru. Strindberg je takođe bio pionir u prelazu od starih, okoštalih pozorišnih formi ka jednoj modernijoj pozorišnoj umetnosti sa raznim eksperimentalnim formama koja glumcima dopušta prirodniji govorni jezik. Dramama Otac (Fadren, 1887), Gospođica Julija (Fröken Julie, 1888), Poverioci (Fordringsägare, 1888)‚ i Parija (Paria, 1889) postao je i pionir naturalističke drame. Naturalistički komadi često se bave ratom pshiholoških stanovišta, takozvanom „borbom umova“. Nakon godina krize tokom poslednje decenije 19. veka, Strindbergove drame delimično su krenule u novom pravcu. I ranije se služio fantastičnim, što se suprotstavljalo težnjama realizma, ali dela poput drame Put u Damask (Till Damaskus, u tri dela 1898-1901) uvode potpuno nov žanrovski jezik. Idejama o religioznosti inspirisanim Emanuelom Svedenborgom i zgusnutim scenama snova, Strindberg je otvorio vrata ekspresionističkim i egzistencijalno-moralnim pitanjima u delima Advent (Advent, 1898), Uskrs (Påsk, 1900) i Krunska nevesta (Kronbruden, 1901), što se još jasnije vidi u Igri snova (Ett drömspel, 1901). Vreme i mesto ne postoje; na pozadini beznačajne stvarnosti vrte se prikazi i stvaraju nove obrasce; jedna mešavina sećanja, doživljaja, slobodne uobrazilje, nerazumnosti i improvizacije. - Likovi se dele, udvostručuju se, isparavaju, zgušnjavaju se, odlaze, skupljaju se. No jedna svest stoji iznad svih, svest onoga koji sanja; za nju ne postoje ni tajne, ni posledice, ni skrupule, ni zakon. — Iz predgovora `Igri snova` Sa Intimnim pozorištem na umu, Strindberg je početkom 20. veka pisao takozvane kamerne drame, koje su objedinjavalje elemente različitih žanrova, ali su bile intimnijeg i svedenijeg karaktera od onog koji se obično povezuje sa dramom. Godinu dana pre svoje smrti, Strindberg, koji se interesovao za fotografiju, dao je dozvolu za prvi nemi film zasnovan na njegovom stvaralaštvu, Otac (1912) Ane Hofman Udgren i Gustafa Udgrena. Za njim su usledili i drugi nemi filmovi, potom i zvučni filmovi, kao i televizijske i radijske produkcije. Poezija Strindberg je za života objavio tri zbirke poezije: Dikter på vers och prosa (Pesme u stihu i prozi, 1883), Sömngångarnätter på vakna dagar (Mesečarske noći u budnim danima, 1884) i Ordalek och småkonst (Igra rečima i mala umetnost, 1905). Tome se mogu pridodati i pesme objavljene zajedno sa pripovetkama u zbirci Fagervik och Skamsund (Fagervik i Skamsund, 1902), a neke se mogu naći i u delima drugih žanrova, poput Služavkinog sina, i u Strindbergovim pismima. Debata U romanu Crvena soba, Strindberg je kritikovao i ismevao etablirane društvene istitucije, a u delu Utopier i verkligheten (Utopije u stvarnosti) zagovarao je anarhizam koji se nije dopadao ni socijalistima ni konzervativcima, te je 1910. jednim člankom započela takozvana „rasprava o Strindbergu“, žustra debata o kulturi koja je nekoliko godina bila u senci raspada unije Švedske i Norveške, velikog štrajka i pojave socijaldemokratije. Njegova primarna meta bili su pisci poslednje decenije 19. veka, pre svega Verner fon Hajdenstram, Oskar Levertin i Elen Kej, kao i one koji su se dodvoravali švedskom kralju Karlu XII, ali se u svojim člancima dotakao i švedske vojske, monarhije, geografa Svena Hedina, koji se protivio uvođenju demokratije, i Švedske akademije. Ova u početku književna rasprava o osamdesetim i devedesetim godinama 19. veka postala je, kada su joj se pridružili mnogi kritičari, pisci i poslanici, delimično i debata o pravu glasa, odbrani zemlje i demokratiji, nešto poput najave Seljačkih demonstracija 1914, kada je 30 000 ljudi u Stokholmu protestovalo protiv liberalne politike odbrane. Tokom svoje duge karijere, Strindberg se, kao novinar i učesnik u debatama, suočavao sa feministkninjama, crkvom, kolegama i prijateljima iz svih grupacija. Ponekad mu se činilo da ga progone, a smatrao je i da je marginalizovan. Menjao je gledišta nekoliko puta u životu i nazivan je „radikalnim reakcionarom“, ali je zadržao narodski pogled na život iz ugla „običnog sveta“, zbog svoje kritičke nastrojenosti prema autoritetima. Za svoje stvaralaštvo, žrtvovao je i sebe, i druge. Žensko pitanje U programskom tekstu Ženska prava (Kvinnans rättigheter) štampanom 1884. kao predgovor Brakovima, Strindberg istupa kao rani zagovornik prava glasa za žene. Smatra se da je imao komplikovan odnos prema ženama tokom svog života, o čemu svedoče njegovi razvodi. Strindberg je često nazivan ženomrscem, ali se opravdanost te tvrdnje poslednjih godina sve više preispituje. Švedsko-britanska autorka Eivor Martinus u svojoj knjizi Malo đavo, malo anđeo (Lite djävul, lite ängel!) razmatra pozamašnu prepisku između Strindberga i njegovih žena. Zaključak Martinusove je da pisac nikako nije mogao mrzeti žene, iako je često dolazio u sukob s njima. Činjenica je da je često obožavao ženu jednako silno koliko ju je znao mrzeti. Ginolatrija, odnosno obožavanje žene, bila je reč kojom se Strindberg služio i u romanima i u pismima. Nakon što je Oto Vajninger napisao Pol i karakter (Geschlecht und Charakter) 1903. godine, poslao je knjigu Strindbergu, a ovaj je u pismu svom prevodiocu na nemački, Emilu Šeringu, knjigu opisao kao užasnu, ali je istovremeno smatrao da je Vajninger navodno rešio najteži od svih problema, „problem žena“. Strindberg je Vajningeru zatim putem razglednice od srca zahvalio za to rešenje. Nakon što je iste godine Vajninger izvršio samoubistvo, Strindberg je napisao da je ovaj smrću zapečatio svoja uverenja.[27][42][43] U članku Poslednja reč o ženskom pitanju (Sista ordet i kvinnofrågan) iz 1887. godine, Strindberg je izneo stanovište da su se žene probile na muško tržište rada i da je nepravedno što žena ne mora da plaća polovinu troškova izdržavanja za svoju decu, da je žensko pitanje zapravo pitanje aseksualnosti, da ima mnogo hermafrodita u Norveškoj i da su najpoznatiji pobornici ženskih prava hermafroditi, a među njima i Bjernstjerne Bjernson. Takođe je pisao i da Sonja Kovalevski nije neki matematičar, i da je svoju disertaciju napisala na osnovu rada nemačkog matematičara Karla Vajerštrasa.[44] Antisemitizam Strindbergov odnos prema antisemitizmu tema je brojnih studija, između ostalog i monografije koju je napisao švedski autor Jan Mirdal, koji Strindberga naziva „najčuvenijim antisemitom u Švedskoj osamdesetih godina 19. veka“.[45] Ovakvi Strindbergovi stavovi mogu se videti u poglavlju „Jevreji“ u delu Švedski narod, i poglavlju „Mojsije“ u delu Novo carstvo. Njegov antisemitizam zasniva se na ideji o ekonomskom i kulturnom uticaju Jevreja. Strindbergovi stavovi o toj temi, međutim, vremenom su oslabili, i on se 1884. godine ogradio od svog antisemitizma člankom „Moja mržnja prema Jevrejima“ („Mitt Judehat“) u socijaldemokratskim novinama Tiden. Kao i u mnogim drugim pitanjima, ipak nastavlja da bude ambivalentan, protivrečno se izjašnjavajući i za i protiv Jevreja. Pred kraj života, Strindberg je učestvovao u tadašnjij spekulaciji o teoriji rase. U delu Plava knjiga (En blå bok, 1907) piše o takozvanim majmunčićima , terminu koji je preuzet iz Teozoologije Jerga fon Libenfelsa (rođen kao Adolf Lanc).[46] Prema Strindbergu i Libenfelsu, „majmunčići“ su rasa polu-ljudi koji su nastali u praistoriji tako što su se žene sparivale s majmunima. Predstavnici ovih polu-ljudi u modernom dobu prvenstveno su Jevreji i Romi. U Plavoj knjizi, Strindberg u vezi sa njima pominje bradatu damu ili „majmunicu“ Huliju Pastranu i Noru, glavnu junakinju Ibsenovog Lutkinog doma (to je takođe bilo ime njegove majke), kao i Alijenusa, verovatno iz Hansa Alijenusa švedskog književnika Vernera fon Hajdenštama.[47][48] „Pavijani“ U eseju Strindbeeg i Lanc fon Libenfels iz 1972. godine, Sven Stolpe detaljno obrađuje vezu između ove dvojice.[49] Druge aktivnosti Slikarstvo August Strindberg bavio se i slikarstvom, i mada za njegovog života njegovim slikama nije poklonjena neka veća pažnja, Strindberg se danas ubraja među relativno malobrojne švedske slikare čija dela na aukcijama dostižu milionske iznose.[50][51] Slikarstvo Strindbergu nikada nije bilo glavno zanimanje, i nikada nije izučavao tehniku slikanja u umetničkoj školi ili na akademiji. Iako se u obzir mora uzeti to da je bio slikar amater, zbog njegovog tvrdoglavog slikarskog temperamenta u poslednje vreme mnogi ga smatraju pretečom ekspresionizma kao umetničke forme. Tokom 70-ih godina 19. veka družio se sa mnogim mladim umetnicima poput Karla Lašona i drugih u koloniji u Gre sir Luanu u Francuskoj – više njih pripadalo je takozvanim Protivnicima (Opponenterna), koji su se suprotstavljali formalističkim idealima Akademije umetnosti – Strindberg je tako i sam započeo svoje prve izlete u slikarstvo, a bio je i kritičar umetnosti. Sam Strindberg je o svojim slikama rekao da one nisu imitacija prirodnih objekata već da „treba slikati svoju unutrašnjost, a ne crtati stenje i kamenje, koje je samo po sebi prilično besmisleno, i jedino dobija neku formu time što prođe kroz pećnicu svesnog i osećajnog subjekta. Zato nije slikao napolju, već kod kuće, prema sećanju i uz pomoć mašte“. Kao što je napisao u Služavkinom sinu, slikao je „uvek more, sa obalom u prednjem planu“. Kada je mnogo godina kasnije ponovo počeo da slika, koristio je isti metod i istu vrstu motiva, a stil mu je bio obeležen ličnom improvizacijom. Smatra se da je na njega delimično uticao Gistav Kurbe, čija je dela imao prilike da vidi tokom svog prvog putovanja u Pariz, 1876. godine. Navode se i impresionisti, o kojima je tokom tog putovanja pohvalno pisao. Strindberg je brzim potezima bacao boju u flekama na platno, slikao je svoj konstantno uzburkani temperament, a mašta mu se slobodno kretala. Strindberg je izlagao svoje slike u Stokholmu 1892. godine, u Berlinu 1893. i ponovo u Stokholmu 1895. godine, ali njegov pravi umetnički proboj bio je posthuman, tek 60-ih godina 20. veka, kada su njegove slike izložene u galeriji Observatorium u Stokholmu, a nešto kasnije i u Muzeju moderne umetnosti u Parizu. To je označilo početak mnogih zasebnih izložbi Strindbergovih slika širom Evrope.[52] Razvoj umetnosti tokom 20. veka omogućio je novu perspektivu: dok se ranije nazivao modernistom, sada se o Strindbergu moglo govoriti u terminima kao što su ekspresionizam i apstraktni ekspresionizam.[53] Iako su mu slike prikazivale konkretne stvari, često su se doticale apstraktnih tema, što su mu kritičari savremenici zamerali.[54] Kasnije vrednovanje Strindbergove umetnosti dovelo je do isticanja drugih delova onoga što je napisao o umetnosti. Pismo u kome formalno objašnjava Polu Gogenu da ne može da napiše propratni tekst za njegovu izložbu smatra se internacionalno najpoznatijom švedskom recesijom u umetnosti. Gogen je smatrao da je tekst bio tako dobro napisan da ga je upotrebio kao predgovor kataloga izložbe. Strindbergove slike nalaze se, između ostalog, u Geterborškom muzeju umetnosti, Nacionalnom muzeju u Stokholmu i Nordijskom muzeju.

Snimak koji vidite je iz jedne beogradske galerije u centru grada. Branko Krstic Zenski kat tus na papiru potpisan dole levo oko 50 x 60 cm poznati srpski arhitekta koji je sa bratom Petrom konstruisao crkvu sv. Marka na Tasmajdanu Braća Krstić (Petar, Beograd, 24. decembar 1899 — Beograd, 1991; Branko, Beograd, 15. decembar 1902 — Beograd, 1978), bili su srpski arhitekti. Pripadali su tzv. „srpskom nacionalnom stilu“. Braća Krstić su bili i profesori na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Sadržaj 1 Biografije 2 Važnija dela 3 Vidi još 4 Literatura 5 Spoljašnje veze Biografije Udžbenik „Arhitektonske konstrukcije“ Petra Krstića Petar Krstić je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Beogradu 1924. Bio je redovni profesor na predmetu Arhitektonske konstrukcije, a Branko, diplomirao 1927. na istom fakultetu, docent na predmetu Arhitektonsko crtanje u periodu od 1949—1959. godine. Petar Krstić je napisao jedan od najvažnijih udžbenika na tom fakultetu: „Arhitektonske konstrukcije“ (u dva toma), a Branko Krstić udžbenik „Arhitektonsko crtanje“. Agrarna banka Važnija dela Paviljon kraljevine Jugoslavije na svetskoj izložbi u Filadelfiji (1924-1925); Vila Stevke Milićević u Beogradu u Užičkoj 54 (1929-1930); Stambena zgrada gospođe Jelinić u Kumanovskoj 13 (1930-1931) u Beogradu; Palata Agrarne banke (1932-1934) u Beogradu; Hram Svetog Marka u Beogradu (1930-1939). Igumanova palata (1938) u Beogradu. Vila Lazića i Mitrovića u Beogradu (1931) Vidi još Dom braće Krstić Literatura Alfirević, Đorđe. Ekspresionizam u srpskoj arhitekturi. Beograd: Orionart, 2016. Marina Đurđević, Petar i Branko Krstić, Beograd, Muzej nauke i tehnike, Muzej arhitekture, 1997.

Dostojevski komplet od 15 knjiga, izdavač Rad, 1979, u dobrom stanju (kao na slikama), jedino su rikne malo izlizane, inače nečitano. 1. BRAĆA KARAMAZOVI I 2. BRAĆA KARAMAZOVI II 3. ZLOČIN I KAZNA 4. IDIOT I 5. IDIOT II 6. ZLI DUSI I 7. ZLI DUSI II 8. MLADIĆ 9. PONIŽENI I UVREĐENI/ BEDNI LJUDI 10. ZAPISI IZ MRTVOG DOMA/ ZAPISI IZ PODZEMLJA 11. NJETOČKA NJEZVANOVA/ SELO STEPANČIKOVO 12. BELE NOĆI/ KOCKAR/ DVOJNIK 13. PRIPOVETKE I 14. PRIPOVETKE II 15. PRIPOVETKE III Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Фёдор Михайлович Достоевский; rođen 11. novembra, odnosno 30. oktobra po starom kalendaru, 1821. godine u Moskvi, preminuo 9. februara, odnosno 28. januara po starom kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Završio je vojnu školu. U dvadesetosmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. On je jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, on je bio svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa. Realizam Dostojevskog predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu, jer njegovo stvaranje upravo u epohi modernizma postaje nekom vrstom uzora načina pisanja. Sa aspekta književne tehnike njegovi su romani još uvek bliski realizmu zbog obuhvata celine, načina karakterizacije i dominirajuće naracije, dok dramatični dijalozi, filozofske rasprave i polifonija čine od njega preteču modernizma. Utemeljitelj je psihološkog romana. Po mnogima je i preteča egzistencijalizma. Fjodor je bio drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih imigranata. Porodica Dostojevski vuče poreklo od beloruskih unijatskih (grkokatoličkih) plemića koji su se kasnije vratili u okvire pravoslavlja. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkuloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar, koji je služio kao lekar u bolnici za siromašne „Marinski“ u Moskvi. Pretpostavlja se da su Mihaila ubili njegovi kmetovi, za koje je poznato da su u više navrata bili ogorčeni Mihailovim ponašanjem u pijanom stanju. Fjodoru nije previše dobro išlo u Vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu, pošto je bio loš iz matematike koju je prezirao. Umesto toga se posvetio književnosti. Tada je visoko cenio Onore de Balzaka, te je 1843. godine čak preveo jedno od njegovih najvećih dela, „Evgenija Grande“, na ruski jezik. Dostojevski je počeo da piše svoju dela otprilike u ovo vreme i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman u formi epistolarne proze, „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj!“ Progon u Sibir i književno stvaralaštvo Ubrzo nakon objavljivanja pripovetke „Bele noći” u rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen i proveo je osam meseci u pritvoru u Petropavlovskoj tvrđavi. Na dan 16. novembra iste godine je osuđen na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji – osuđuje se na smrt streljanjem“. Smrtna kazna je 19. novembra preinačena na zaključak vojnog suda na osam godina teškog rada. Tokom ovog perioda povećao se broj epileptičnih napada za koje je imao genetsku predispoziciju. Godine 1854. je pušten iz zatvora da bi služio u Sibirskom regimentu. Dostojevski je proveo narednih pet godina kao poručnik u sedmom bataljonu, koji je bio stacioniran u tvrđavi u Semipalatinsku, u današnjem Kazahstanu. Ovaj period se smatra za prekretnicu u njegovom životu. Dostojevski je napustio ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Marju Dmitrijevnu Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio. Godine 1860. se vratio u Sankt Peterburg, gde započinje nekoliko neuspešnih književnih časopisa sa svojim bratom Mihailom. Dostojevski biva izuzetno potresen smrću supruge 1864. godine, a odmah zatim i smrću svoga brata. Bio je u lošoj finansijskoj situaciji, a morao je da izdržava i udovicu i decu svoga brata. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Dostojevski je imao problem sa kockom. Tako je i jedno od njegovih najpoznatijih dela, „Zločin i kazna“ napisano u rekordno kratkom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove, a pošto ih je otplatio ponovo je ostao gotovo bez novca. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede. Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao. U isto vreme je napisao i knjigu „Kockar“ da bi zadovoljio ugovor sa svojim izdavačem. Dostojevski je u ovo vreme putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Još jednom mu je slomljeno srce, ali je uskoro upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja, kojom se oženio 1867. godine. U tom periodu je napisao svoja najveća dela. Od 1873. do 1881. godine izdaje, ovaj put uspešan, mesečni književni časopis sa kratkim pričama, karikaturama i člancima o aktuelnim dešavanjima – „Piščev dnevnik“. „Piščev dnevnik“ se izdavao u novinama kneza Meščerskog „Graždanin“, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. Za vreme srpsko-turskog rata 1876–1877. više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori, Černjajevu i dobrovoljcima. Tih godina počinje rad na romanu Braća Karamazovi. Dostojevski je 1877. godine održao počasni govor na sahrani pesnika Nekrasova, koji je tada pobudio mnoge kontroverze, a godine 1880. održao je poznati Puškinov govor na otvaranju spomenika Puškinu u Moskvi. Pred kraj života je živeo u gradu Staraja Rusa u Novgorodskoj oblasti, nedaleko od Sankt Peterburga. Preminuo je 9. februara po novom, odnosno 28. januara po starom, kalendaru, 1881. godine u Sankt Peterburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom. Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda, monaštva i sveštenstva. Sahranjen je na groblju „Tihvin“ pri manastiru Aleksandar Nevski, u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Procenjuje se da je 40.000 ljudi prisustvovalo njegovoj sahrani, mahom omladina i studenti, a sam se pogreb pretvorio u demonstracije protiv carizma - uprkos piščevom nedvosmislenom stavu prema celom tom pitanju. Takva počast odavana je jedino telima preminulih ruskih careva. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: „Zaista, zaista vam kažem, ako zrno pšenično, padnuvši na zemlju, ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi.“ (Jevanđelje po Jovanu XII, 24), što je i epigraf njegovog poslednjeg romana, „Braća Karamazovi“. MG111 (N)

Agata Kristi IZABRANA DELA Agata Kristi SABRANA DELA Agata Kristi ODABRANA DELA Agata Kristi PAUKOVA MREŽA Agata Kristi UBISTVO RODŽERA AKROJDA Agata Kristi ABC UBISTVA Agata Kristi DESET MALIH CRNACA Agata Kristi SASTANAK SA SMRĆU Agata Kristi ISKRIČAVI CIJANID Agata Kristi KO TALAS UHVATI Agata Kristi MISTERIOZNI GOSPODIN KVIN Agata Kristi SERVIS ZA ČAJ`ARLEKIN` Agata Kristi UBISTVO JE LAKO Agata Kristi DŽEP PUN RAŽI Agata Kristi NEOČEKIVANI GOST Agata Kristi LORD EDŽVER UMIRE Agata Kristi HOTEL BERTRAM Agata Kristi TAJNI NEPRIJATELJI Agata Kristi 1, 2, CIPELA SE RASPALA Agata Kristi VELIKA ČETVORKA Agata Kristi RUPA Agata Kristi MAČKA MEĐU GOLUBOVIMA Agata Kristi ZAVESA Agata Kristi VAŠAR ZLOČINA Agata Kristi HERKULOVI ZADACI Agata Kristi TREĆA DEVOJKA Agata Kristi NULTA TAČKA Politika/ Narodna knjiga, 2004/05/06. 24 knjige, manji format. Odlično očuvane i najverovatnije nekorišćene.

SRPSKA ISTORIJA OD I SRPSKOG USTANKA DO KRALJEVINE SRBIJE 1-5 Sloboda Beograd, 1971. odnosno 1973. godine, enciklopedijski format 25 x 18 cm, tvrd platneni povez, zlatotisak, suvi žig, ilustrovano litografskim slikama, pojedine knjige sadrže karte, naglašeno je u pojedinačnim opisima. Reprint izdanja iz 1883. - 1884. godine. Knjige su odlično očuvane, čiste i uredne. Moguće da neke od njih nisu čitane. Kvalitetno, LUX izdanje i oprema. KAPITALNO * ODLIČNO OČUVANO Komplet sadrži sledeće naslove: 1. ŽIVOT I DELA KARAĐORĐA I NJEGOVIH VOJVODA I JUNAKA I Konstantin N. Nenadović - sabrao, napisao i izdao 1883. u Beču u Štampariji Jovana N. Vernaja 2. ŽIVOT I DELA KARAĐORĐA I NJEGOVIH VOJVODA I JUNAKA II Konstantin N. Nenadović - sabrao, napisao i izdao 1884. u Beču u Štampariji Jovana N. Vernaja 3. KNEŽEVINA SRBIJA I M. Đ. Milićević, u Beogradu, 1876. godine 4. KNEŽEVINA SRBIJA II M. Đ. Milićević, u Beogradu, 1876. godine, knjiga sadrži karte Kneževine Srbije 5. KRALJEVINA SRBIJA M. Đ. Milićević, u Beogradu, 1884. godine, knjiga sadrži kartu Kraljevine Srbije # 05

Branimir Džoni ŠTULIĆ komplet 1-10 Izabrana dela Branimira Štulća - pesme i prepevi- Izdavači: Plato Books i Balkanska partija rada (g. k. ) Povez: tvrd sa omotnicom Ilustrovano Komplet sadrži: 1. AZRA pjevane pjesme (1972-2007); via Branimir Štulić; br. str. 279. 2. HERODOTOVA istraživanja via Branimir Štulić; br. str. 645. 3. SMIJURIJADA via Branimir Štulić, potpuno izdanje ljetopisa, br. str. 508. 4. PELOPONESKI rat via Tukid; Branimir Štulić; br. str. 785. 5. KALI Juga, Branimir Štulić; br. str. 647. 6. BOŽANSKA Ilijada via Homer; Branimir Štulić; br. str. 662. 7. BOŽANSKA Odiseja via Homer; Branimir Štulić; br. str. 430. 8. TRIJADA Lao Ce - Empedokle - Džen Luan; via Branimir Štulić; br. str. 306. 9. ALEKSANDRIJA priča o Makedoncu Aleksandru Velikom via Branimir Štulić; br. str. 591. 10. USPINJANJE - Helenština, Ksenofont; via Branimir Štulić; br. str. 460.

RETKO, JEDINSTVENO IZDANJE NA OVIM PROSTORIMA MINIJATURNE MONOGRAFIJE NAJVEĆIH SVETSKIH UMETNIKA vrlo kvalitetna štampa Majstori umetnosti Komplet 1-20 Izdavač: Vuk Karadžić, Beograd 1987; biblioteka Žad tvrd povez, zlatotisk, u zaštitnoj kutiji, 11cm svaka knjiga ima oko 150 str 5 kola po 4 knjige, 4 kola imaju zaštitne kutije KAO NOVO 1. Rubens 2. Tuluz-Lotrek 3. Direr 4. Ticijan 5. Botičeli 6. El Greko 7. Delakroa 8. Đoto 9. Rafael 10. Dega 11. Vermer 12. Rembrant 13. Luka Kranah stariji 14. Velaskez 15. Pjero dela Frančeska 16. Modiljani 17. Mikelanđelo - slikar 18. Mikelanđelo - skulptor 19. Brojgel 20. Goja

Vidi slike . .. Dobro očuvano , na pojedinim knjigama imaju znaci korišćenja na zaštitnim omotima. .. Retko ! !! Izabrana dela Jamesa Jonesa u10 knjiga. 1980 god. Globus, Zagreb. Tvrd povez , 4368 strana 5.8 Kg Džejms Džouns bio je američki autor poznat po istraživanjima Drugog svetskog rata i njegovih posledica. Njegova ratna iskustva inspirisala su neka od njegovih najpoznatijih dela. Bio je svedok japanskog napada na Perl Harbor, što je dovelo do njegovog prvog objavljenog romana "Odavde do večnosti". "Tanka crvena linija" odražavala je njegova borbena iskustva na Guadalcanalu. Njegov poslednji roman, " Zvižduk " zasnovan je na boravku u bolnici u Memphisu u državi Tennessee, oporavljajući se od rana. Od sada do vječnosti 1-2 - 1078 strana 1375 grama Trkači olovnih nogu 1-3 - 1596 strana 1985 grama Tanka crvena crta 1-2 - 520 strana 880 grama Veseli pariški svibanj - 352 strane 485 grama Dodir opasnosti - 339 strana 470 grama Zvižduk - 483 strane 620 grama Samo slanje posle uplate ili lično preuzimanje Temerin - Novi Sad pouzećem ne šaljem pogledajte sve moje oglase , iskusan sam prodavac sa više hiljada pozitivnih prodaja . . KOLIČINSKI POPUST ! ! ! na 4 ili više kupljenih oglasa odjednom ostvarujete 10% popust na cenu

Sve knjige vrlo dobro ili odlično očuvane. Izdanje Matica Srpska Novi Sad i Srpska književna zadruga Beograd 1972. Urednik Živan Milisavac. Tvrdi povez, format 21 cm, ćirilica. Najbolja dela srpske književnosti. 1.Stara srpska književnost I 2.Stara srpska književnost II 3.Stara srpska književnost III 4.Antologija narodnih lirskih pesama 5.Antologija narodnih epskih pesama I 6.Antologija narodnih epskih pesama II 7.Antologija narodnih pripovedaka 8.Antologija stare srpske poezije 9.Narodne umotvorine 10.Dositej Obradović, Izabrani spisi 11.Simeon Piščević, Memoari 12.Prvi i Drugi srpski ustanak. Život i običaji naroda srpskog, Vuk Stefanović Karadžić I 13.Kritike i polemike, Vuk Stefanović Karadžić II 14.Pisma, Vuk Stefanović Karadžić III 15.Memoari, Prota Mateja Nenadović 16.Komedije, Jovan Sterija Popović I 17.Pesme.Proza, Jovan Sterija Popović II 18.Pjesme.Luča mikrokozma.Gorski vijenac, Petar II Petrović Njegoš 19.Lažni car Šćepan Mali.Pisma, Petar II Petrović Njegoš 20.Rukovet, Branko Radičević 21.Odabrana dela, Ljubomir P.Nenadović 22.Pripovetke, Stjepan Mitrov Ljubiša 23.Jesen ratnika, Marko Miljanov 24.Pesme, Jovan Jovanović Zmaj 25.Pesme.Jelisaveta.Proza, Đura Jakšić 26.Odabrana dela, Laza Kostić I 27.Odabrana dela, Laza Kostić II 28.Odabrana dela, Jakov Ignjatović I 29.Odabrana dela, Jakov Ignjatović II 30.Odabrani spisi, Svetozar Marković 31.Odabrana dela, Milovan Glišić 32.Dela, Laza K.Lazarević 33.Hajduk Stanko, Janko M.Veselinović 34.Gorski car.Pripovetke, Svetolik Ranković 35.Pomenik, Milan Đ.Milićević 36.Bilješke jednog pisca.Bakonja fra Brne, Simo Matavulj I 37.Pripovetke.O književnosti, Simo Matavulj II 38.Pop Ćira i pop Spira.Pripovetke, Stevan Sremac I 39.Ivkova slava.Vukadin.Pripovetke, Stevan Sremac II 40.Izabrana dela, Vojislav Ilić 41.Studije iz srpske književnosti, Ljubomir Nedić 42.Čovek i istorija, Božidar Knežević 43.Satire, Radoje Domanović 44.Pauci.Pripovetke, Ivo Ćipiko 45.Izabrane stranice, Svetozar Ćorović 46.Jauci sa Zmijanja, Petar Kočić 47.Nečista krv.Koštana, Bora Stanković I 48.Pripovetke, Bora Stanković II 49.Došljaci, Milutin Uskoković 50.Stari dramski pisci 51.Pjesme, Aleksa Šantić 52.Pesme.O pesnicima, Jovan Dučić I 53.Eseji.Putopisi, Jovan Dučić II 54.Pesme, Milan Rakić 55.Pesme, Vladislav Petković Dis 56.Pesme, Sima Pandurović 57.Pesnici I 58.Pesnici II 59.Odabrane komedije, Branislav Nušić I 60.Odabrane komedije, Branislav Nušić II 61.Naučnici 62.Ogledi i članci iz književnosti, Bogdan Popović 63.Iz srpske istorije, Stojan Novaković 64.Pesnički prevodi 65.Iz književnosti, Pavle Popović 66.Pripovedači 67.Studije, Jovan Skerlić I 68.Kritike, Jovan Skerlić II 69.O književnosti i jeziku I 70.O književnosti i jeziku II 71.Pripovetke, Veljko Petrović I 72.Pesme.Eseji, Veljko Petrović II 73.Proza, Isidora Sekulić I 74.Ogledi i zapisi, Isidora Sekulić II 75.Ogledi, Pero Slijepčević 76.Pripovijetke, Isak Samokovlija 77.Pokošeno polje, Branimir Ćosić 78.Devetsto četrnaesta, Stevan Jakovljević 79.Pripovetke, Ivo Andrić I 80.Na Drini ćuprija, Ivo Andrić II 81.Lirika.Proza.Eseji, Miloš Crnjanski I 82.Serbia.Seobe.Lament nad Beogradom, Miloš Crnjanski II 83.Otkrovenje. Poezija.Proza.Eseji, Rastko Petrović I 84.Pesme.Pripovetke.Drame, Momčilo Nastasijević 85.Pesme, Desanka Maksimović 86.Kritike, Milan Bogdanović 87.Izabrane stranice, Jovan Popović i Đorđe Jovanović 88.Čuvari sveta, Stanislav Vinaver 89.Poezija.Eseji, Skender Kulenović 90.Pripovetke, Branko Ćopić 91.Lelejska gora, Mihajlo Lalić 92.Noć duža od snova (Izbor tekstova), Milan Dedinac 93.Koreni, Dobrica Ćosić 94.Bitka oko zida (Izbor tekstova), Dušan Matić 95.Derviš i smrt, Meša Selimović 96.Cveće i bodlje.Izabrane pripovetke, Erih Koš 97.Velika deca.Pripovetke, Antonije Isaković 98.Pesme, Vasko Popa 99.Pesme, Stevan Raičković 100.Dokolice, Dušan Radović

Svetski klasici 1-30 Prosveta Beograd 1) 3 Nostromo Džozef Konrad 2) 4 Ocevi i deca I.S.Turgenjev 3) 6 Bura/Vesele žene Vindzorske Vilijem Šekspir 4) 7 Nenagrađeni ljubavni trud ; Kralj Ričard drugi, Vilijem Šekspir 5) 8 ŠAMPAVER Petrus Borel 6) 9 Pripovetke, Henri Džejms 7) 10 BERENIKA MITRIDAT BRITANIK Žan Rasin 8) 11 PUTOVANJE PO ITALIJI Gete 9) 12 Izabrana dela/A.S. Puškin 10) 13 Tesa od D Urbervilovih Hardi 11) 14 Opasne veze, Šoderlo de Laklo 12) 15 ŠPANSKA LIRIKA dva zlatna veka 13) 16 ŠATOBRIJAN Rene Atala Sećanja s onu stranu groba Eseji 14) 17 Laoce/Konfucije/Čuangce - Izabrani spisi 15) 18 KLAJST izabrana dela 16) 19 KRONIKA O VLADAVINI KARLA IX Prosper Merime 17) 20 Rukopis nađen u Saragosi - Jan Potocki 18) 21 Slika Dorjana Greja Oskar Vajld 19) 22 Eneida / Publije Vergilije Maron 20) 23 Venecijanka i druge komedije Makijaveli Aretino Karo 21) 24 Renesansa, Volter Pejter 22) 25 Viljem Sekspir - Soneti 23) 26 NASUPROT Žoris Karl Uismans 24) 27 Antologija novije francuske lirike 25) 28 PAMFLETI PISMA Pol Luj Kurije 26) 29 Judejski rat – Josif Flavije 27) 30 Izabrana dela Ljermontov svetski klasici 28) 31 Antologija moderne američke poezije 29) 32 Kraljevski komentari o Inkama 30) 33 Antologija francuske poezije svetksi klasici Prosveta Beograd , biblioteka Svetski klasici , tvrd povez, format 13,5 x 19,5 cm , zaštitni omot, ćirilica. Stanje Veoma dobro.

U odličnom su stanju, Meša Selimović komplet 10 knjiga , BIGZ Beograd 1986 , sabrana dela u 10 knjiga , tvrd povez, format 14 x 20,5 cm , zaštitni omot, latinica, ilustrovano, , komplet sadrži sledeće naslove : 1. Djevojka crvene kose , 254 str. 2. Tišine , 240 str. 3. Magla i mjesečina , 133 str. 4. Derviš i smrt , 503 str. 5. Za i protiv Vuka , 151 str. 6. Tvrđava , 445 str. 7. Ostrvo , 197 str. NAPOMENA: ova knjiga nedostaje 8. Pisci , mišljenja i razgovori , 384 str. 9. Sjećanja , 269 str. 10. Krug , 407 str. Slanje: osim ličnog preuzimanja u Beogradu, moguće je i slanje i to isključivo Post Expressom, gde kurir dolazi na moju adresu da preuzme paket - sve troškove slanja plaća kupac.

Branimir Džoni ŠTULIĆ komplet 1-13 Izabrana dela Branimira Štulća - pesme i prepevi- Izdavači: Plato Books i Balkanska partija rada (g.k.) Povez: tvrd sa omotnicom Ilustrovano Komplet sadrži: 1. AZRA pjevane pjesme (1972-2007); via Branimir Štulić; br. str. 279. 2. HERODOTOVA istraživanja via Branimir Štulić; br. str. 645. 3. SMIJURIJADA via Branimir Štulić, potpuno izdanje ljetopisa, br. str. 508. 4. PELOPONESKI rat via Tukid; Branimir Štulić; br. str. 785. 5. KALI Juga, Branimir Štulić; br. str. 647. 6. BOŽANSKA Ilijada via Homer; Branimir Štulić; br. str. 662. 7. BOŽANSKA Odiseja via Homer; Branimir Štulić; br. str. 430. 8. UMJEĆE Ratovanja Sun Cu; via Branimir Štulić; br. str. 295. 9. ZBORNIK Plutarh - Ksenofont - Svetonije -Crnjanski - Mihailović; br. str. 470. 10. USPINJANJE - Helenština, Ksenofont; via Branimir Štulić; br. str. 460. 11. ARGONAUTIKA Apolonije Rođanin; via Branimir Štulić; br. str. 253. 12. TRIJADA Lao Ce - Empedokle - Džen Luan; via Branimir Štulić; br. str. 306. 13. ALEKSANDRIJA priča o Makedoncu Aleksandru Velikom via Branimir Štulić; br. str. 591.

Komplet Mihail Bulgakov je kolekcija najpoznatijih romana ovog rusko-sovjetskog pisca koji je stvorio neka od najznačajnijih dela u ruskoj književnosti. Ova kolekcija uključuje kultni roman "Majstor i Margarita" koji se smatra jednim od najboljih romana 20. veka, kao i "Bela garda" i "Pseće srce". Bulgakov je poznat po svom mračnom humoru, fantastičnim elementima i kritici sovjetskog sistema u svojim delima. Komplet Mihail Bulgakov je idealan izbor za sve ljubitelje ruske književnosti i savršena prilika da istražite živopisni svet ovog klasika. Poručite ovaj komplet i upoznajte se sa remek-delima jednog od najvažnijih ruskih pisaca. 1. Utopija Mihaila Bulgakova - Milivoje Jovanovic 2. Pozorisni roman 3. Zivot gospodina de Molijera 4. Pisma 5. Bela garda 6. Majstor i margarita 7. Mrtve duse i druge drame 8. Psece srce i druge pripovetke 9. Dani Turubina i druge drame 10. Poslednji dani i druge drame 11. Purpurno ostrvo i druge pripovetke 12. Holandjanin lutalica i druge pripovetke Povez knjige : tvrd Format knjige : 14 x 21 cm Pismo : Latinica