Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike.[5][6] Muzika kao fizička nauka Muzička nastava Muzičku građu čine zvukovi, a oni nastaju oscilovanjem nekog tela, koje tako postaje izvor zvuka. Zvučni talasi se prenose vazduhom u obliku krugova od izvora zvuka do našeg uva. Kad su oscilacije u zraku redovne, ono što se čuje je ton - dakle pravilan, jasan zvuk. Kad su pak oscilacije neredovne, čuje se samo šum ili buka - zvukovi uglavnom više-manje neugodne ljudskom uvu (iako se i oni koriste u muzici).[7] Jedan izvor oscilacija može izazvati iste oscilacije i u drugim predmetima, ali njihove oscilacije moraju biti u skladu s oscilacijama izvora. To se zove rezonancija. Tako zvuk ljudskog glasa ne proizvode samo glasne žice nego i rezonantna oscilovanja u šupljini lubanje. Slično i zvučna kutija nekog muzičkog instrumenta osciluje rezonantno s početnim kretanjem koje je izvođač dao instrumentu. Na primer, violinska kutija rezonuje na oscilacije žice violine i pojačava ton. Frekvencija oscilovanja (broj oscilacija u sekundi) određuje visinu zvuka. Što je više oscilacija u sekundi, viši je i ton. Ljudsko uvo je izvanredno osetljivo na razlike u visini i ima opseg od oko 20 do čak 20.000 oscilacija u sekundi. Jedan mešoviti zbor proizvodi frekvencije između otprilike 64 i 1500, a koncertni klavir između 20 i 4176. Kad grupa muzičara svira zajedno, oni usklađuju svoje instrumente pri čemu je ton A definisan sa 440 Hz-a.

Multifunkcionalna stanica za punjenje sa bežičnim punjenjem za kancelarijsku ili kućnu upotrebu. 2 x utičnice 2P+E, 16A Nemački standard; USB punjač tip A+C; indukcioni punjač 10W sa indikatorom bežičnog punjenja; osvetljeni prekidač On/Off; 2m kabla, boja bela / tamno-siva  5 vrsta veze: -2 kućna utikača (2k2P+F) – 1 po strani – 1 bežični punjač, 10.0V za pametne telefone sa Ki standardom, dizajniran sa površinom bez ogrebotina na gornjem delu, sa displejom za punjenje -USB-A – tradicionalna USB veza -USB-C – nova, minijaturizovana verzija 3A – 5V – MAKS 15V USB punjenje Dugme za uključivanje-isključivanje sa LED svetlom Kabl: 3×1.5mm2 crna, 2 m Boja: Bela/tamno braon 10A-230V-2300V max. Zaštita: IP20 – preporučuje se za unutrašnju upotrebu Otpornost na udar: IK04

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1.Gotika 2.Grčka umetnost 3.Barok 4.Islamska umetnost 5.Rokoko 6.Romanika 7.Mesopotamska umetnost 8.Renesansa 9.Kineska umetnost 10.Etrurska umetnost 11.Rimska umetnost 12.Egipatska umetnost Vuk Karadžić, Beograd 1980, tvrd povez, Ilustrovano u boji , svaka knjiga ima po 64 strane , što je u kompletu sveukupno 768 strana Biblioteka KAKO PREPOZNATI UMETNOST je široka panorama glavnih epoha i stilova umetnosti sveta, od najstarijih dana do savremenog doba. Daje kratka,sažeta,pristupačna i potpuna obaveštenja koja mogu podjednako da zadovolje interesovanja i stručnjaka i ljubitelja umetnosti. Tekst je ilustrovan višebojnim reprodukcijama umetničkih remek dela.

RIS - AUGUSTIN JURIGA RETKO ,PROMO CENA // Monografije Hrvatski, 2003 GODINA NOVO 19x26 cm, tvrdi uvez, - str. Augustin Juriga (Subotica, 1947.) je umjetnički fotograf i novinar iz Vojvodine. Rodom je bački Hrvat. Najreprezentativniji je umjetnički fotograf iz zajednice Hrvata u Vojvodini. Od 24. ožujka 1979. do 5. kolovoza 1996. je radio kao kao fotograf u Međuopćinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Subotici.[1] Njegov fotografski opus su obilježile slike koje su u svezi s arhitekturom, objektima i etnografskim predmetima s područja Vojvodine, naročito kazalište u Subotici, Gradska kuća, groblja, Međunarodni festival kazališta za djecu. Osobito mu se ističu fotografije nastale u svezi s Dužijancom. Osim zavičajnih tema, omiljena tema su mu Pakistan (Lica Lahorea)[2] i urbani prizori iz Amerike. Ipak, fotografski opus mu se nije ograničio samo na nežive objekte, nego su mu i ljudi bili zanimljivom temom. Izlagao je zajedno s drugim fotografima i samostalno u nekoliko gradova. Fotografski je opremao knjige, kao što je bila monografija o prvom suvremenom slikaru u bunjevačkih Hrvata Stipanu Kopiloviću.[3] Član je Udruženja likovnih umjetnika primijenjenih umjetnosti i dizajnera Vojvodine i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. 2011. se godine je serija poštanskih maraka tiskanih na temu Dužijance sadržavala je vinjete koje se napravilo temeljem fotografija Augustina Jurige. Na njima se prikazuje risarske radove i ine običaje u svezi s običajem bačkih Hrvata, Dužijancom. [4] U istoj seriji su djela Kate Rogić, Marije Ivković Ivandekić i Jozefine Skenderović. [4] Sadržaj 1 Djela 2 Nagrade 3 Izvori 4 Vanjske poveznice Djela Salaši u mom oku, fotomonografija, 1997., (nagrada dr Ferenc Bodrogvári) Ris, monografija, 2003. Zaostavština predaka, katalog mađarskih narodnih običaja, 2000. kalendari na temu Subotice (nekoliko nagrađenih) Osim svojih samostalnih djela, njegove fotografije su obogatile monografije poznatih autora, Boška Krstića (monografija o Subotici) i Bele Durancija (Arhitektura secesije u Vojvodini). Nagrade Kalendari s njegovim fotografijama su bili nagrađivani, a 2005. je dobio i nagradu Pro urbe. 1998. godine dobio specijalno priznanje »Dr Ferenc Bodrogvári« grada Subotice za retrospektivnu izložbu i fotomonografiju »Salaši u mom oku«. 2000. godine u Gospođincima mu je dodijeljeno Zlatno paunovo pero za zbirku fotografija na temu seoskih groblja. Tim Foto Juriga design, koji čine Augustin Juriga i njegov sin, grafički dizajner, Viktor Juriga, dobio je priznanje na V. Jugoslavenskoj izložbi novogodišnjih kalendara za 2001. godine, a 2003. priznanja na VII. Jugoslavenskoj izložbi kalendara za 2003., održane 11. veljače održana u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, za kalendare Tržnica i Fontane. (Zavoda za urbanizam). [5] Izvori Radio Subotica, program na hrvatskom jeziku Siniša Jurić: Fotografije «Lica Bačke» Augustina Jurige u Zavodu za kulturu vojvođanskih Hrvata, 8. listopada 2010., preuzeto 17. svibnja 2011. Subotica.info Otvorena izložba Lica Bačke Augustina Jurige u prostorijama Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata, 8. listopada 2010., preuzeto 17. svibnja 2011. (engleski) The Establishment of the Institute for Monument Protection - History Subotica.info Lica Lahorea, 3. travnja 2007. — Pristupljeno: 17. svibnja 2011. Hrvatska riječ D.B.P.: Prvi suvremeni slikar u bunjevačkih Hrvata - Novo izdanje ZKVH-a: »Slikar Stipan Kopilović 1877.-1924.« Hrvatska riječ Sto godina žetvenih svečanosti u Subotici: Poštanske marke s motivima Dužijance, 8. srpnja 2011., preuzeto 20. kolovoza 2011. - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (kutija 3 )

Kako prepoznati umetnost 1-12, komplet 1.Gotika 2.Grčka umetnost 3.Barok 4.Islamska umetnost 5.Rokoko 6.Romanika 7.Mesopotamska umetnost 8.Renesansa 9.Kineska umetnost 10.Etrurska umetnost 11.Rimska umetnost 12.Egipatska umetnost Vuk Karadžić, Beograd 1980, tvrd povez, Ilustrovano u boji , svaka knjiga ima po 64 strane , što je u kompletu sveukupno 768 strana Stanje: Veoma dobro, Biblioteka KAKO PREPOZNATI UMETNOST je široka panorama glavnih epoha i stilova umetnosti sveta, od najstarijih dana do savremenog doba. Daje kratka,sažeta,pristupačna i potpuna obaveštenja koja mogu podjednako da zadovolje interesovanja i stručnjaka i ljubitelja umetnosti. Tekst je ilustrovan višebojnim reprodukcijama umetničkih remek dela. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 ME

Kokan Mladenovic - Na Drini cuprija Po motivima romana Ive Andrica Albion Books, Beograd, 2017. Edicija `Jugosfera` Tvrd povez, 124 strane, posveta autora. RETKO! Кокан Младеновић (Ниш, 30. април 1970) српски је позоришни редитељ и универзитетски професор. Биографија Завршио је средњу глумачку школу у Нишу и дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића.[1] Обављао је функцију уметничког директора позоришта ДАДОВ, уметничког директора и сталног редитеља Народног позоришта у Сомбору, директора драме Народног позоришта у Београду и управника позоришта Атеље 212 у Београду.[1] Запослен је као ванредни професор на предмету позоришна режија на ФДУ у Београду.[1] Представе које је режирао игране су у позориштима Србије, Словеније, Мађарске, Црне Горе, Хрватске, Румуније, Босне и Херцеговине и Северне Македоније.[1] Награде Награда „Бојан Ступица”[1] Пет Стеријиних награда[1] Награда „Бора Михајловић“[1] Награда Ардалион фестивала у Ужицу[1] Гранд приx за режију на Међународном позоришном фестивалу у Будимпешти[1] Четири награде Златни ћуран на Данима комедије у Јагодини[1] Четири награде Јоаким Вујић[1] Четири награде на Војвођанским сусретима позоришта[1] Пет награда на Фестивалу класике у Вршцу[1] Награда на Сусретима позоришта у Брчком[1] Две награде на Фестивалу позоришних праизведби у Параћину[1] Три награде на Фестивалу праизведби у Алексинцу[1] Награда за режију Мостарска лиска[1] Награда за режију фестивала у Котору[1] Златна плакета „Мокрањчевих дана“ у Неготину[1] Златна плакета „Дана Зорана Радмиловића“ у Зајечару[1] Театрографија Ждралово перје, 13.10.1991, Београд, Позориште „Бошко Буха” Београд[2] Повратак дон Жуана, 06.12.1992, Београд, Београдско драмско позориште[2] Маратонци трче почасни круг, 26.02.1993, Сомбор, Народно позориште[2] Фигарова женидба, 18.02.1994, Сомбор, Народно позориште[2] Буба у уху, 15.09.1994, Вршац, Народно позориште `Стерија` (Вршац)[2] Луди од љубави, 18.10.1994, Ниш, Народно позориште у Нишу[2] Алан Форд, 11.11.1994, Београд, Позориште на Теразијама[2] Развојни пут Боре Шнајдера, 31.01.1995, Београд, Народно позориште у Београду[2] ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ РИКОТИ, 07.05.1995, Београд, Атеље 212[2] Мир, 29.02.1996, Београд, Позориште на Теразијама[2] Ревизор, 26.06.1996, Београд, Народно позориште[2] Мрешћење шарана, 03.12.1996, Шабац, Шабачко позориште[2] Буздован, 26.06.1997, Шабац, Шабачко позориште[2] Бетмен и луткар, 11.11.1997, Ниш, Позориште лутака[2] Афера недужне Анабеле, 17.12.1997, Сомбор, Народно позориште[2] Како засмејати господара, 23.04.1998, Ужице, Народно позориште Ужице[2] Дуго путовање у Јевропу, 11.09.1998, Шабац, Шабачко позориште[2] ВЕЛИКА СВЕСКА, 14.02.1999, Београд, Атеље 212[2] Ружење народа у два дела, 26.09.1999, Сомбор, Народно позориште[2] Пер Гинт, 23.05.2000, Ужице, Народно позориште[2] Богојављенска ноћ, 01.12.2000, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Путујуће позориште Шопаловић, 06.03.2001, Београд, Народно позориште[2] Цуба либре, 30.04.2001, Нови Сад, [[Српско народно позориште[2] Слуга двају господара, 06.10.2001, Суботица, Народно позориште[2] Сестре по метли, 23.10.2001, Београд, Мало позориште Душко Радовић[2] Опсада цркве Светог Спаса, 23.02.2002, Сомбор, Народно позориште[2] Како засмејати господара, 20.04.2002, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Баханалије, 18.10.2002, Суботица, Народно позориште[2] Мајстор и Маргарита, 22.03.2003, Сомбор, Народно позориште[2] Хобит, 11.05.2003, Београд, Позориште `Бошко Буха`[2] СТРАХ И ЊЕГОВ СЛУГА, 06.08.2003, Београд, Атеље 212[2] Сан летње ноћи, 10.12.2003, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Је ли било кнежеве вечере?, 04.04.2004, Ниш, Народно позориште[2] Сабрана дела Вилијема Шекспира (мушка верзија), 13.09.2004, Суботица, Народно позориште[2] Сабрана дела Вилијема Шекспира (женска верзија), 14.09.2004, Суботица, Народно позориште[2] Балкански шпијун, 29.01.2005, Сомбор, Народно позориште[2] Петар Пан, 25.03.2005, Београд, Мало позориште `Душко Радовић`[2] Укроћена горопад, 05.06.2005, Зрењанин, Народно позориште „Тоша Јовановић”[2] Сабирни центар, 17.02.2006, Шабац, Шабачко позориште[2] Баш челик, 29.03.2006, Бања Лука, Дјечије позориште Републике Српске[2] Је ли било кнежеве вечере, 25.06.2006, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Дисцо пигс, 27.07.2006, Београд, Београдско драмско позориште[2] Чикаго, 19.10.2006, Београд, Позориште на Теразијама[2] Последња смрт Френкија Сузице, 25.11.2006, Сомбор, Народно позориште[2] Аудиција, 12.01.2007, Зрењанин, Народно позориште `Тоша Јовановић`[2] Ја или неко други, 23.03.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Ја, 23.03.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Амселфелд, 20.09.2007, Београд, Битеф театар[2] Скочиђевојка, 04.11.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Виа Балкан, 25.11.2007, Сомбор, Народно позориште[2] Одабрани и уништени, 14.02.2008, Ниш, Народно позориште[2] Маратонци трче почасни круг, 25.05.2008, Београд, Позориште на Теразијама[2] Нова страдија, 12.03.2009, Београд, Народно позориште[2] Наранцсöр, 17.04.2009, Нови Сад, Новосадско позориште - Úјвидéки сзíнхáз[2] Дундо Мароје, 26.06.2009, Крушевац, Крушевачко позориште[2] Коса, 03.02.2010, Београд, Атеље 212[2] Иза решетака, 14.10.2011, Крушевац, Крушевачко позориште[2] Збогом СФРЈ, 29.11.2011, Београд, Атеље 212[2] Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, 07.09.2012, Сомбор, Народно позориште[2] JELENTKEZZENEK A LEGJOBBAK, 21.09.2012, Novi Sad, Novosadsko pozorište - Újvidéki színház[2] Зона Замфирова, 09.11.2012, Београд, Позориште на Теразијама[2] Опера ултима, 2013, Нови Сад, Новосадско позориште - Újvidéki színház[2] Др Нушић, 25.04.2014, Сомбор, Народно позориште[2] Каубоји, 25.10.2014, Кикинда, Народно позориште[2] Јулије Цезар, 15.07.2015, Будва, Град театар - Тheatre citu[2] Јулије Цезар, 24.11.2015, Сомбор, Народно позориште[2] На Дрини ћуприја, 17.03.2016, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Коштана, 05.08.2016, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Јами дистрикт, 24.03.2017, Београд, Битеф театар[2] Рубиште, 23.05.2017, Шабац, Шабачко позориште[2] Felhő a nadrágban, 25.11.2017, Суботица, Позориште `Kosztolányi Dezsö`[2] Кад би Сомбор био Холивуд, 17.02.2018, Сомбор, Народно позориште[2] Клошмерл, 23.04.2018, Београд, Београдско драмско позориште[2] Сан летње ноћи, 08.10.2019, Београд, Народно позориште[2] Густав је крив за све, 21.12.2019, Суботица, Pozorište `Kosztolányi Dezsö`[2]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Josip Kulundžić (Zemun, 1. avgust 1899 — Beograd, 1. decembar 1970)[1] bio je dramski pisac, prevodilac dela za pozorište, reditelj drama i opera, teoretičar drame i pozorišta, profesor dramaturgije, urednik pozorišnih listova i časopisa. Bio je glavni urednik časopisa Scena (1965–1969)[2]. U pozorišnoj kulturi Jugoslavije bio prisutan pet decenija (1921–1970).[3] Biografija Josip Kulundžić potiče iz trgovačke porodice. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu 1918. Završio Filozofski fakultet u Beogradu 1926. godine, studije nastavio u Drezdenu, Beču, Parizu i Pragu i završio specijalne studije dramaturgije i operske režije u Parizu i Berlinu.[2] Od 1921. godine bio je pomoćnik dramaturga HNK-a u Zagrebu, a upravnik Drame (1926), urednik pozorišnog časopisa Comoedia i Hrvatska pozornica kao i predavač na Glumačkoj školi. Godine 1928. odlazi u Novosadsko-osječko pozorište[4] Nakon toga dolazi u Beograd gde je bio dramski režiser u Beogradskon narodnom pozorištu od 1930. godine[1] Mijenjao je poslove i boravišta u užoj Srbiji i Vojvodini, a najduže je bio profesor na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (1949–68).[4] Bio je veliki poznavalac evropskog pozorišta, kao i dramske književnosti i teorije, je i autor niza stručnih tekstova.

Vladimir Rozic - Dusan Jankovic 1894-1950 Zivot i delo MPU, Beograd, 1987. Mek povez, 160 strana, posveta Vladimira Rozica. Dušan Janković (1894-1950) was a Serbian avant-garde artist.[1][2] Dušan Janković was born in Niš in 1894. After joining the Serbian army in late 1914, he participated in the Great Retreat during the winter of 1915 across the Albanian mountains to the port of Skadar, where an awaiting Italian passenger ship evacuated him with the rest of the military personnel to Bari, Italy, and eventually to Rouen in France,[3] where he would spend a significant part of his early youth. From 1916 he lived in Paris, where he studied at the École nationale supérieure des arts décoratifs from 1918 to 1921. The greatest number of his drawings, graphics and paintings was developed in Paris and in 1923 in Belgrade, he continued to devote himself to applied graphics and prints. Later, he returned to France where he continued painting. Upon his return to Belgrade in 1935, he again devoted himself to applied graphics and ceramics and porcelain[4] which was the vogue during the all-media encompassing Art Deco period.[5] In 1948 he became a part-time professor of applied graphics and decorative script at the Academy of Applied Arts in Belgrade. He died in Belgrade in 1950. hiljadu i druga noc, dizajn, nadrealizam, nadrealisti...

ZATIRANO I ZATRTO o uništenim srpskim spomenicima 1-2 Autor: Uglješa Rajčević Izdavač: Prometej Novi Sad Povez TVRD, strana: 268. Ćirilica, Format: 22 x 22 cm, Ilustrovano Opis Uglješa Rajčević nagrađen je prestižnom nagradom `Dimitrije Mitrinović` za drugu knjigu `Zatirano i zatrto`. Rad na projektu `Zatirano i zatrto“, prikupljanje građe o oskrnavljenim i uništenim srpskim spomenicima na prostorima Jugoslavije, od Jesenica do Đevđelije, započet je u najnepovoljnije vreme, početkom poslednje decenije XX veka. Dobiti bilo koji podatak o oskrnavljenom ili uništenom spomeniku u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, ili Makedoniji, spomeniku uništenom pre 1945. godine, bilo je nemoguće. Jedini izvor valjanih informacija bili su, od tog vremena, arhivi Jugoslavije, Srbije i arhivi gradova u Srbiji, kao i predratna periodika koja se mogla pronaći samo u većim bibliotekama. Izdavačka kuća `Prometej` je 2001. godine izdala prvu knjigu autora Uglješe Rajčevića pod istim naslovom. Nakon toga, tokom 2002. godine je bilo dosta prikaza i kritika u sredstvima javnog informisanja o značaju i doprinosu u saznavanju o mnogobrojnim uništenim srpskim spomenicima na tlu prethodne Jugoslavije koji su u potpunosti opravdali ovo izdanje: (`Politika`, `Večernje novosti`, `Borba`, Radio Beograd, `Pravoslavlje`...). Brojne srpske spomenike, podignute u znak sećanja na znamenite ljude i događaje, srušili su naši neprijatelji, ali vrelo često i sami Srbi. Ideološka netrpeljivost je glavni uzrok ovog varvarstva. Tako je jednoj skulpturi dvaput sečena ruka. Javni spomenici u Srbiji podižu se od 1830. godine. Podižu i ruše. Jedna neobična knjiga, naslovljena Zatirano i zatrto, pesnika i istoričara umetnosti, obaveštava nas da je u 195 mesta do sada uništeno oko 300 srpskih spomenika. Među njima je bilo i izuzetnih umetničkih dela. Autor nam, međutim, kazuje, da knjigom nisu obuhvaćena sva obeležja ove vrste: - Od kada sam predao rukopis, saznao sam za još pedeset porušenih javnih spomenika! Ako se pogleda karta prethodne Jugoslavije, vidi se da su ti spomenici stradali na prostoru od Triglava do Đevđelije i od Subotice do Bara, ali najviše u srbiji, naročito u Vojvodini. A najviše je porušeno spomenika podignutih kralju Aleksandru Karađorđeviću i njegovom ocu kralju Petru. Stradali su, međutim, i spomenici podignuti pesnicima, naučnicima i drugim znamenitim ljudima. Što je najtužnije, često su ih uništavali sami Srbi, uvek iz ideoloških razloga! Iz recenzije Nova Tomića Knjiga je u dobrom Prometejevom običaju lepo oblikovana, svaki od uništenih spomenika je detaljno opisan. Često su citirani čak i govornici na njihovom otkrivanju, a skoro svaki spomenik predstavljen je fotografijom. O mnoštvu naroda na otkrivanju tih spomenika mogu se napisatio atraktivne priče. Ovom knjigom naša liteartura o spomenicima dobija izuzetno značajno delo. Zatirano i zatrto, knjiga o našoj prošlosti, o našoj umetnosti, o moralu i nemoralu, o manipulacijama, o žrtvama i herojima, obmanama i istinama, pisana je privlačnim stilom, lepim čistim jezikom. Uglješa Rajčević, po ko zna koji put, pruža dokaze o neiscrpnoj istraživačkoj energiji, o zasnovanosti svojih sudova i o svom životnom motu: sve vredno u našoj umetničkoj baštini, a pre svega iz ideološkog razloga potiskivano u stranu, približiti najširoj javnosti za nauk i nazaborav. Na taj način, ciljevi naše kulture, ali ne samo kulture, postaju širi i jači. Iz recenzije Nenada Manojlovića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Arsenije Teodorović (Perlez, 1767 – Novi Sad, 13. februar 1826) bio je srpski slikar. Biografija Arsenije Arsa Teodorović je najverovatnije rođen u Perlezu, u Banatu, iako ima i drugih mišljenja da je rođen u Pančevu.[1] Umro je u Novom Sadu početkom 1826. godine gde je i sahranjen na Almaškom groblju.[2] Arsa je bio deda Arse Pajevića čuvenog novosadskog izdavača i novinara. Počeo je kao pomoćni učitelj, zatim učenik nekolicine domaćih slikara-zanatlija u Banatu i Sremu, Teodorović odlazi u Beč i 1788. godine upisuje Akademiju.[3] U Beču se upoznaje sa Dositejem Obradovićem i drugim mladim „jozefinistima“, i od tada počinje da aktivno sarađuje na kulturnom preporeodu austrijskih srba. Završivši Akademiju 1796, prelazi u Novi Sad, a onda se posle nekoliko meseci nastanjuje u Temišvaru. Godine 1803. vraća se u Novi Sad i tu ostaje do smrti. Njegova prva supruga Katarina, umrla je u 35. godini juna 1823. godine.[4] Oženio se slikar po drugi put, pred smrt, sa Sofijom udovicom žitarskog trgovca Save Pajević, koja je dovela dva sina.[5] Teodorović je pravi predstavnik prve epohe 19. veka. On daje prvi novu zanatsku podlogu. On je naš prvi majstor sa velikom radionicom, koji stvara klasičnu školu.[6] Dela Teodorovićev portret Dositeja iz 1794. je prvi građanski portret u srpskom slikarstvu. Tim portretom Teodorović najavljuje da pripada avangardnom, klasicističkom stilskom shvatanju. Posle slede portreti Avrama Mrazovića, Gavrila Bozitovca, fedmaršala Duke, prote Kojića i episkopa Kirila Živkovića. „Naslikao je i nekoliko izvanrednih ženskih portreta. Na ovim delima manje je insistirao na materiji, dekorativnim elementima i kolorističkim efektima, a više na na tečnom crtežu, strogom modelovanju i psihološkom nijansiranju“ (enc. Jugoslavije JLZ 1971 g.) Tim svojim načinom slikanja obezbedio je sebi vodeće mesto u klasicističkoj školi. Svoje klasicističke sklonosti ispoljio je još više i još jasnije na svojim ikonama, alegorijskim i istorijskim kompozicijama. Godine 1809. živopisac Arsenije čuvši da je u Karlovcima otvorena Crtačka škola, šalje kao nastavna sredstva svojih 35 predložaka (`risunga`). Reč je o privatnoj školi `crtanja i lepog pisanja`, smeštenoj u zgradi tamošnje osnovne škole, a kojom je rukovodio jerarhijski činovnik Joakim Popović. Bio je to u stvari dar mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, osnivaču, kojem on tim povodom piše i nudi da još doprinese, ako i šta mitropolit poželi.[7] Pred smrt je bio još izdašniji, ostavivši toj školi preko 1000 radova. Najviše vremena i napora uložio je Teodorović u slikanje ikona. Koliko je danas poznato izradio je oko 26 ikonostasa[8] (Baja, 1793.(Nikolajevska crkva)[9], Futog 1798, Pakrac, 1800-1803, Vršac, 1808-09, Veliki Sent Mikloš, 1809, Budim, 1810, Saravola, 1811, Novi Sad, 1811.(Almaška crkva), Belenjiš 1812, Karlovac 1813, Zemun, 1815.(donja bogorodičina crkva), Sremska Mitrovica, 1815-16.(veliku crkvu), Veliki Bečkerek, 1817-1819. (u Gradnulici), Bavanište, 1818, Mol i dr.). Na tim ikonostasima, rađenim na osnovu gravira velikih renesansnih i baroknih majstora, ispoljio je karakteristične osobine svog flasicističkog vaspitanja: jednostavan crtež, preglednu kompoziciju, uzdržanu paletu, idilično osvetljenje. Pozadine svojih biblijskih scena pretrpavao je ostacima antičkih stafaža, ostacima grčkih hramova, akveduktima, mediteranskim pejzažima. Na tim ikonama bio je prozračniji nego na portretima i i istorijskim kopozicijama, verovatno iz nasleđa njegovih prethodnika, baroknih i rokoko majstora T. D. Kračuna i Teodora Ilića Češljara. Radio je i za katoličku crkvu u Titelu, Čereviću i dr. Kao veliki prijatelj i poštovalac Dositeja Obradović, spevao mu je povodom smrti, prigodnu pesmu 1809. godine, koja je objavljena u `Podunavci` u Beogradu 1844. godine. Godine 1821. slika svoju istorijsku kompoziciju Stevan Štiljanović deli žito narodu koja se nalazi u manastiru Šišatovcu, u trpezariji. Uprkos ambicijama uloženim u nju, nije uspeo da svom ugledu doda renome istorijskog slikara. Kao predstavnik klasicizma i nadaren umetnik, stvorio je čitavu školu. Kroz njegove radionice u Temišvaru i Novom Sadu prošli su mnogi učenici, među kojima su najpoznatiji Konstantin Danil i Nikola Aleksić. Svoj uticaj na mlađe umetnike proširio je još više preko „Crtačke škole“ u Sremskim Karlovcima, kojom je rukovodio nekoliko godina. Tokom 2022. pronađena su 2 do sada nepoznata dela Teodorovića.

Odlično stanje Katalog izložbe Sjajan dizajn 1976 Gordana Stojanović Glid (Bihać, 1936). tekstilni dizajner i tapiseeristkinja, koja intenzivno radi i svoja umetnička dela izlaže od 1968. godine. Ka član ULUPUDS-a izlagala je na dvadesetak samostalnik i više od 90 kolektivnih izližbe. Dobitnica je brojnih nagrada, od kojih je najznačajnija Nagrada ULUPUDS-a za životno delo.[1] Gordana Glid Datum rođenja 1936. Mesto rođenja Bihać Kraljevina Jugoslavija Polje dizajn tekstila, izrada tapiserija Život i karijera Uredi Rođena je u Bihaću, 1936. godine. Srednju školu završila je u Banjoj Luci. Dizajner je tekstila, a bavi se i tkanjem tekstila i izradom tapiserija od 1968. godine. Bila je angažovana u dizajniranju tekstila za nekoliko predstava beogradskih pozorišta i na beogradskoj televiziji. Izradila je brojne tapiserije u saradnji sa arhitektama, u okviru organizacije javnih prostora.[2] Neprestano sarađuje sa mnogim modnim kućama u Srbiji i inostranstvu.[1] Na stručnom usavršavanju u Edinburgu i Londonu, boravila je 1974. godine, kao stipendista Fonda Moša Pijade, Učesnica je i više studijskih putovanja u: Jugoslaviji, Italiji, Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj, Španiji, Izraelu, Engleskoj, Škotskoj, Libiji i Francuskoj. Član je ULUPUDS-a od 1972. godine. Živi i radi u Beogradu kao slobodni umetnik. Likovno stvaralaštvo Uredi Svoja umetnička dela izlagala je na 17 samostalnih i na više od 90 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.[3] Nagrade Uredi Gordana Stojanović Glid, je dobitnik brojnih nagrada, uključujući: Nagradu Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, Nagrade za tapiserijsku minijaturu na četvrtom bijenalu minijature u Gornjem Milanovcu, Nagrada Oktobarskog salona u Beogradu, Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). Izvori Jagoda buic tapiserija avangarda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Todor M. Stevanović je diplomirao u Beogradu u klasi Đorđa Andrejevića Kuna i magistrirao kod Nedeljka Gvozdenovića. Stevanović se osim slikarstvom bavi crtežom, grafikom, filmom, keramikom, mozaikom, likovnom kritikom, teorijom umetnosti, filozofijom, književnošću. Ovo je reprezentativni katalog / monografija koji je pratio izložbu slika sa tekstom pod naslovom „Autobiografija”, koji se čita i kao pesma i njegov manifest, a prevedena je na 15 jezika. Knjigu cine poglavlja: - Autobigrafija - Slike - Bografija - Grupne izlozbe - Samostalne izlozbe - Nagrade - Tekstovi - Knjige Todor Stevanović (Zalužnje kod Leskovca, 9. mart 1937) srpski je slikar i akademik. Biografija Zavšio je osnovne studije u klasi Đorđa Andrejevića Kuna i magistarske studije pod mentorstvom Nedeljka Gvozdenovića, na Ademiji likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu.[1] Pored slikarstva bavi se: crtežom, grafikom, filmom, keramikom, mozaikom, alternativama slobodnog medija, likovnom kritikom, teorijom umetnosti, filozofijom i književnošću.[1] On samostalno izlaže od 1956. a učestvuje na kolektivnim izložbama od 1962.[1] Stevanović je predstavljao Jugoslaviju na Venecijanskom bijenalu 1999. godine.[1] Za potrebe izložbe postavljene u Galeriji SANU tokom 2010. Stevanović je kreirao katalog izložbe pod naslovom „Autobiografija”, koja je prevedena na 15 jezika.[2] Njegova dela nalaze se u Narodnom muzeju, Muzeju savremene umetnosti i Muzeju grada u Beogradu, muzejima država bivše Jugoslavije te u Engleskoj, Danskoj, Holandiji, Belgiji, Španiji, Švedskoj, Austriji, Rusiji, Kanarskim ostrvima, Australiji, Južnoj Americi, SAD, Kanadi, Australiji.[1] Član je ULUS-a, UKS-a i redovni član odeljenja umetnosti SANU.

Skz, 1977. 277 strana, tvrd povez. Korice kao na slici. Posveta autora. Požutela na bočnim stranama sa žutim flekama. Nema podvlačenja, zapisa... 1.ČOVEK I DELO Umetnost u nedostatku dokaza, Humanistička nesanica, Aragonova mačka, Mesečina, a meseca nema, Čista duša na plafonu 2.TRAGOM SINTEZE Estetika ekologije, Činjenica i sistem, Nauka kao umetnost, Promocija nekvalifikovanih, Razmena instrumenata, Muzika pred jezikom semiologije 3.MUZIKA S DRUGE STRANE Istorijski škripac srpske muzike, Slika i zvuk, Šulek, Brams, Roždestvenski, Rihter, Karajan 4.PISMA BEZ ADRESE Jovan Cvijić 5.BELEŠKE S PUTA

Zagreb : Yugoslav academy of sciences and arts [1962], 1 mapa : 2 strane, 44 listova s tablama ; 38 cm Retka mapa od 44 nepotpisane grafike - reprodukcije na debelom grafičkom papiru. Naziv mape ` The Bogumil Period in Bosnia `, autor je čuveni hrvatski slikar Milivoj Uzelac. Izdanje JAZU iz 1962.g., platneno-kartonski uvez. Tema mape su grafički prikazi znakovlja na nadgrobnim pločama Bogumila u Bosni. Predgovor napisao Marijan Matković. Dimenzije listova mape 38x27cm. Milivoj Uzelac rođen je 23. jula 1897. godine u Mostaru. U Banjoj Luci pohađa gimnaziju, gde upoznaje i druži se s Vilkom Gecanom, još jednim klasikom hrvatske moderne umetnosti. Onde počinje slikati, a 1912. godine s porodicom se seli u Zagreb gde povremeno pohađa Akademiju pod vodstvom Tomislava Krizmana i kasnije Otona Ivekovića. Nakon izbijanja Prvog svetskog rata beži od mobilizacije u Prag gde radi sa češkim slikarom Janom Preislerom. Tamo s još trojicom slikara (Vilko Gecan, Marijan Trepše i Vladimir Varlaj – formira Grupu četvorice, a i dolazi u uticaj s umetnošću ekspresionizma u čijem stilu će njihova grupa najviše stvarati. Završetkom rata 1919. godine vraća se u Zagreb gde s ostalim članovima družine redovno izlaže svoja dela na Proljetnom salonu. U tom razdoblju nastaju njegova najpoznatija remek-dela. 1923. godine seli se u Pariz gde stiče visok ugled. U Francuskoj ostaje do svoje smrti. 1971. je u Modernoj galeriji u Zagrebu održana njegova prva retrospektivna izložba. Od 27. studenog 2008. do 11. januara 2009. u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu održana je druga njegova retrospektivna izložba na kojoj su skupljene slike iz velikog broja galerija, privatnih zbirki, kao i dosad njegovih nepoznatih dela. Milivoj Uzelac umro je 6. juna 1977. godine u Contignacu, Francuska.

61634) MEMOARI I RAZGOVORI 1 i 2 , Igor Stravinski , Robert Craft , Zora Zagreb 1972 , Igor Stravinski je mit i jedan od problema suvremene muzike. Otkako se prije šest decenija kao stvaralac pojavio na muzičkom obzorju Evrope da bi se naglo uzdigao do samog zenita, s njega više nije sišao krećući se oko njega u krugu, ostajući uvijek nov, zanimljiv i privlačan. Cijelom muzikom našeg stoljeća vlada genij Stravinskog; činilo se da je on riješio problem moderne muzičke misli i pokazao svima, što bi trebalo da bude muzika budućnosti. Koliko god je Stravinski bio revolucionar, on je obnovio klasicizam; umjesto da razgrađuje, moderna je muzika opet gradila i nadovezivala na tradiciju. Isto su tako mladi muzičari većinom bili u iskušenju, da postanu njegovi sljedbenici i da prisvoje njegovu estetiku. Stravinski je jedan od onih muzičkih stvaralaca koji svoje poglede na muziku nije izražavao samo kroz svoja djela. Nakon „Kronike mog života“ i niza predavanja održanih na sveučilištu Harvard u Bostonu kojih je rezultat njegova „Poetika muzike“ Stravinski je u zajednici s američkim dirigentom, svojim dugogodišnjim suradnikom i prijateljem Robertom Craftom, s kojim je surađivao od 1948, u četiri knjige iznio mnoštvo svojih zapažanja, mišljenja i sudova o muzici, muzičarima, publici, o svemu što je vezano uz muziku i muzičare. Ovi memoari su svjedočanstvo o velikoj stvaralačkoj ličnosti Stravinskog, a ujedno je to i neobično zanimljiva panorama o jednom vremenu. 2 knjige , tvrd povez, format 14 x 20,5 cm , zaštitni omot, ilustrovano, latinica, 363 + 269 strana

Izdavač: Institut za povijest umjetnosti, Zagreb Mala biblioteka Instituta za povijest umjetnosti - Teorija umjetnosti, knjiga 5 Prevod: Jasenka Mirenić-Bačić Priredio i pogovor napisao: Marcel Bačić Povez: broširan Broj strana: 266 Ilustrovano. Odlično očuvana. U ovoj knjizi objavljene su dvije ključne studije s početka 20. stoljeća koje razmatraju načela apstrakcije i figuracije, tj. odnose nepredmetnog i figurativnog u umjetnosti prošlosti i sadašnjosti. Te studije na teorijskom planu odražavaju najvažnije tendencije u umjetnosti moderne, ekspresionizam i nepredmetnost. S A D R Ž A J: WILHELM WORRINGER: APSTRAKCIJA I UŽIVLJAVANJE Teoretski dio 1. Apstrakcija i uživljavanje 2. Naturalizam i stil Praktični dio 3. Ornamentika 4. Odabrani primjeri iz arhitekture i plastike s gledišta apstrakcije i uživljavanja 5. Predrenesansna umjetnost Sjevera Dodatak: O transcendenciji i imanenciji u umjetnosti VASILIJ KANDINSKI: O DUHOVNOM U UMJETNOSTI A. Opći dio 1. Uvod 2. Kretanje 3. Duhovni obrat 4. Piramida B. Slikarstvo 5. Djelovanje boje 6. Jezik oblika i boja 7. Teorija 8. Umjetničko djelo i umjetnik Reprodukcije Marcel Bačić: Etimologija apstrakcije (K-103)

Lepo očuvano za svoje godine 40.000 GODINA MODERNE UMJETNOSTI - J. A. Mauduit Autor : J. A. MAUDUIT Izdavač : Epoha - Zagreb ; 1961. Istorija umetnosti je istraživanje istorijskog konteksta dela u odnosu na stvaraoce i periode u vizuelnim umetnostima. Shvatanje umetnosti, kroz istorijsku klasifikaciju u vizuelnim umetnostima, kao što su slikarstvo, vajarstvo, arhitektura i primenjene umetnosti (dekorativne i u novije vreme dizajn i fotografija), je glavni zadatak istorije umetnosti.[1][2] Istorija umetnosti obuhvata proučavanje predmeta kreiranih u različitim kulturama širom sveta i kroz istoriju koji prenose značenje, značaj ili namenski služe pre svega kao vizuelna sredstva. Nastanak istorije umetnosti[uredi | uredi izvor] Najstariji očuvani zapisi o umetnosti koji se mogu klasifikovati kao istorija umetnosti su odlomci iz Prirodne istorije Plinija Starijeg (oko 77-79), koji se tiču razvoja grčke skulpture i slikarstva.[3] Iz njih je moguće pratiti ideje Ksenokrata od Sikiona (oko 280. godine pre nove ere), grčkog vajara koji je verovatno bio prvi istoričar umetnosti.[4] Plinijev rad, iako je uglavnom enciklopedija nauke, imao je stoga uticaja od renesanse nadalje. (Posebno su poznati odlomci o tehnikama koje je slikar Apeles (oko 332-329. p. n. e.) stvorio.) Slični, iako nezavisni događaji odvili su se u Kini u 6. veku, gde je kanon vrednih umetnika uspostavljen među piscima školske zvanične klase. Ovi pisci, koji su nužno poznavali kaligrafiju, bili su i sami umetnici. Umetnici su opisani u Sje Heovom delu Šest principa slikarstva.[5] Jedan od začetaka istorije umetnosti predstavlja delo Đorđa Vazarija, „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“ u kome je opisivao živote umetnika, njihova dela i tehnike koje su koristili. Bio je Mikelanđelov učenik. Vinkelman (Winkelman, Johann Joachim) (1717-1768) se smatra začetnikom istorije umetnosti kao discipline koju danas poznajemo. Veoma je bitno shvatiti period u kome je on živeo jer mi danas celokupnu istoriju umetnosti posmatramo kroz šablon koji je postavljen u XVIII veku. Istorijom umetnosti su se bavili i: Gete Didro Rigl Metodologija[uredi | uredi izvor] Istoričar umetnosti prilikom procesa analize umetničkog dela, stvaraoca, ili perioda postavlja sebi dva osnovna zadatka: Prvi je pripisivanje određenog umetničkog dela; studija autentičnosti umetničkog dela; određivanje perioda u stvaralačkom razvoju umetnika ili kulturno-istorijskog perioda; uticaj na umetnost ili umetnike koji slede; sakupljanje biografskih podataka umetnika i dokumentacija o umetničkom delu. Drugi se zasniva na istorijskom istraživanju stila ili umetničkog jezika kojim se umetnik služio, sa šire istorijske perspektive, a koja se sastoji od upoređivanja stila, perioda ili pravaca iz prošlosti. Za istoričara je takođe veoma važna ikonografija (simboli, tema i značenje), koja se može naći u delu, periodu, ili pravcu koji je predmet istraživanja. Magija i ritual - umetnost praistorijskog čoveka[uredi | uredi izvor] Umetnost praistorije Umetnost paleolita Umetnost mezolita Umetnost neolita Umetnost egipatske civilizacije[uredi | uredi izvor] Umetnost starog Egipta Staro kraljevstvo Srednje kraljevstvo Novo kraljevstvo Umetnost prvih civilizacija na istoku[uredi | uredi izvor] Rana umetnost na Istoku Mesopotamska umetnost Sumerska umetnost Asirska umetnost Persijska umetnost Umetnost Antike - Grčka i Rim[uredi | uredi izvor] Egejska umetnost Kikladska umetnost Minojska umetnost Mikenska umetnost Umetnost stare Grčke Helenistička umetnost Etrurska umetnost Rimska umetnost

Milena Pavlović - Barili (retrospektivna izložba 1926-1945) Izdavač: Muzej savremene umetnosti, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 105+ilustracije Format: 24 X 21,5cm Povez: Meki povez sa klapnom Opis i stanje: Sadržaj na slici, štampano na kvalitetnom papiru, bogato ilustrovano, dobro očuvano Milena Pavlović-Barili (Požarevac, 5. novembar 1909 — Njujork, 6. mart 1945) bila je srpska slikarka i jedna od najinteresantnijih ličnosti umetničke Evrope između dva rata.[1] Od 1932. godine živi i radi u Parizu, a od 1939. u SAD, gde i umire, prerano, u 36. godini života. Redovno je učestvovala na izložbama paviljona Cvijeta Zuzorić i umetničke grupe Lada[2] ali je i pored toga, usled dugog boravka i smrti u inostranstvu, bila u Srbiji gotovo zaboravljena. Svoja dela uspešno je izlagala i na brojnim samostalnim i grupnim izložbama širom Evrope, a kasnije i u Americi, gde sarađuje u modnom časopisu Vog. 14.10.2023.

Edo Murtic Grafika iz 1986. godine. Potpis dole desno. 26x21 cm. RETKO! Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Marko MURAT Vizit karta, rukopis (1928) mastilo na kartonu signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Из Википедије, слободне енциклопедије Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести[1]. Садржај 1 Живот и дело 2 Види још 3 Референце 4 Литература 5 Спољашње везе Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Srpska akademija nauka i umetnosti, Jugoslavija, Beograd 1977 veliki format/tvrde korice-omotnica/neznatno taknuta/ ilustrovana knjiga odlično očuvana Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Teme, simboli, značenja Izdavač: HESPERIAedu, Beograd Autori: Irina Subotić, Lidija Merenik, Snežana Kragulj, Dobrila Denegri, Ingrid Huljev, Ljiljana Petrović, Zoran Blažina Povez: broširan Broj strana: 312 Ilustrovano. Trojezična: uporedo tekst na srpaskom i prevod na engleskom i italijanskom jeziku. Tekst štampan dvostubačno. Pečatirana, odlično očuvana. Ređe u ponudi. Srbija je u XIX i prvoj polovini XX veka imala tri velike umetnice: uz Katarinu Ivanović i Nadeždu Petrović, Milena Pavlović Barili (1909-1945) najčuvenija je srpska slikarka. U zvanični istorijsko-umetnički poredak srpske umetnosti smeštena je tek posthumno, zahvaljujući inicijativi i legatu njene majke Danice Pavlović, te razumevanjem i delanjem Miodraga B. Protića i Momčila Stevanovića 1954. godine. Od tada se i uspostavlja mit ove talentovane i neobične slikarke i pesnikinje. Sa izuzetkom jednog broja studijskih tekstova ona je u srpskoj kulturi više mistifikovana no istorizovana, dovoljno ekscentričnog prosedea da zbuni pedantne klasifikatore, dovoljno utemeljena u `povratku redu` francuske i italijanske scene dvadesetih i tridesetih, samim tim i relativno nečitka kako za mogućnosti lokalne percepcije slikarstva, tako i zbog činjenice da po svojoj umetničko-intelektualnoj formaciji i potonjoj karijeri, izlazi izvan okvira međuratne jugoslovenske i srpske umetniče scene. PRO FUTURO je druga knjiga trotomnonog zbornika o Mileni Pavlović Barili koja se bavi temama, simbolima i značenjima dela naše poznate slikarke. Knjiga je obuhvatila temeljna istraživanja umetničkog dela Milene Pavlović Barili u oblasti primenjenih umetnosti, pre svega modnog i scenskog kostima, i grafičkog dizajna. S A D R Ž A J: 1. Irina Subotić: Tri fragmenta o Mileni 2. Lidija Merenik: Slika u modi i moda u slici 3. Snežana Kragulj: Brisanje granica 4. Dobrila Denegri: Između svetova 5. Ingrid Huljev: U svetu modnih ilustracija 6. Ljiljana Petrović: Mera vremena 7. Zoran Blažina: Soba apatria (K-134)

Japanska umetnost po periodima Izdavač: Liber, Beograd Edicija Kokoro - Duh Istoka Prevod: Sonja Zidverc-Lekić, Sonja Višnjić Žižović Povez: broširan Broj strana: 408 Ilustrovano. Manje oštećenje na prednjoj korici i prva dva lista, inače knjiga je veoma dobro očuvana. Ernest Francisko Fenoloza (1853-1908) je bio američki profesor filosofije i političke ekonomije na Tokijskom Carskom Univerzitetu. Bio je značajan predavač u periodu Meiđi, kada je Japan prolazio kroz modernizaciju. Tokom svog boravka u Japanu, Fenoloza je sastavio prvi inventar japanskog nacionalnog blaga što je dovelo do otkrivanja kineskih svitaka koje su u Japan doneli japanski monasi vekovima ranije, i spasavanja mnogih budističkih dela koja bi inače bila uništena pod pokretom Haibucu kišaku. Za ova dostignuća, japanski car Meiđi dodelio mu je Orden Izlazećeg sunca i Orden svetog blaga. Pred čitaocem je kapitalno delo u kojem autor stručno i detaljno obrađuje japansku umetnost (skulpturu, slike, panele, svitke, grafike...) po periodima – od 6. veka i budističke umetnosti do 19. veka i građanske umetnosti. Pored umetničkih stilova i dela, autor opisuje i društvene prilike u okviru kojih su ovi stilovi nastajali, razvijali se, menjali i nestajali, što ovo delo čini privlačnim na samo ljubiteljima umetnosti, već Japana uopšte. S A D R Ž A J: 1. Rana korejska i japanska budistička umetnost. Kineski uticaj, bronzane skulpture 2. Grčko-budistička umetnost u Japanu (kulminacija skulpture perioda Nara) 3. Mistična budistička umetnost perioda Fuđivara 4. Feudalna umetnost Japana (period Kamakura - škola Tosa) 5. Idealistička umetnost u Japanu ( Ašikaga) 6. Idealistička umetnost u Japanu (rani Kano) 7. Moderna aristokratska umetnost u Japanu (kasni Kano i škola Korin) 8. Moderna plebejska umetnost u Kjotu (škola Šiđo) 9. Moderna plebejska umetnost u Edu (Ukijo-e, grafike - ilustracije - žanrovske slike) (K-93)

m4 Autori: H. W. Janson u saradnji sa Dorom Jane Janson Prevod dela: „History of Art” – Horst Waldemar Janson Izdavač: Jugoslavija (Beograd) 1974 Pismo: latinica Broj strana: 570 Povez: tvrd + omot format: 30 cm 848 crno belih fotografija 79 u boji Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

Marko Celebonovic Tekst Ivana Jankovic Rima, Kragujevac, 2009. Mek povez, 20 strana. REDAK KATALOG! Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]