Muzika 1,2 Izdavac Vuk Karadzic 1982.g. Tvrd povez,zastitni omot Format veliki enciklopedijski.Knjige dobro ocuvane. Zastitni omoti,pogotovo u knjige broj 1 osteceni i sa unutrasnje strane omot zalepljen selotejpom.(kod knjige 1) Uplatu izlicitiranog iznosa + poštarina izvršiti na tekući račun br: 160-5600100555455-58 kod intesa banke. Visina postarine je za slanje putem vrednosnog paketa. Po zavrsenoj aukciji od kupca ocekujem da se javi kako bi se dogovorili o nacinu placanja i isporuci. Isporuka po dogovoru. Moguće je lično pruzimanje. Ne šaljem u inostranstvo. Ne saljem pouzecem. Ne saljem obicnom posiljkom. Roba se prodaje u stanju prikazanom na slikama.

MUZIKA 1 i 2 - ljudi, instrumenti, dela - Norber Difurk Vuk Karadžić Beograd 1982,priredio Norber Difurk, predgovor Stana Đurić Klajn, prevod čuvenog Larusovog izdanja, 2 velike enciklopedije,najsvobuhvatnije enciklopedije o muzici objavljene na srpskom jeziku,tvrd povez,zaštitni omot,ilustrovano u boji,latinica, ukupno oko 820 strana,zaštitni omot oštećen, unutrašnjost u dobrom stanju. L. 3. ORM. 4. POL. 8

MUZIKA ljudi, instrumenti, dela 1 i 2 Vuk Karadžić, 1982. 407 + 428 strana, tvrd povez, A4 format, zaštitni omot. Veoma su očuvane sem što su zaštitni omoti zacepljeni(više kod prve knjige).

Zanimljiva igračka za decu uzrasta 1,5-5 godina Igračka na frikcioni pogon Pritisak na magično dugme otvara krov Set sadrži 3 dela: 1 taxi i 2 figurice Za decu uzrasta od 1,5 do 5 godina

Halloween Zombi strasni zombi monstrum kostim maska za decu Za dečake i devojčice Kostim se sastoji iz 3 dela: 1) majca 2) pantalone i 3) maska za lice od 4 do 6 godina: dužina majce od 43 do 50 (materijal je sečen u cik cak pa je negde duži negde kraći kao i pantalone) dužina pantalona od 60 do 65cm najduži krak. od 7 do 8 godina: - uskoro mere pitajte od 9 do 10 godina: Preko 300 vrsta kostima: Novo Kostim za decu deciji kostimi za maskenbal, maskembal , maska maske za halloween noc vestica ili zurku, rodjendan

Igracke su podeljene na dva dela, cena po jednom delu je 1500din. Nije moguca kupovina pojedinacnih. Slike su obelezene kao grupa 1 i grupa 2.

Stanje: Novo - Nekorišćeno Naslov: Umetnost za neupućene Autor: Thomas Hoving Izdavač: Mikro knjiga latinica, mek povez, 24 cm, 395 str, ilustrovano. _____ Ukoliko volite umetnost i želeli biste da je bolje upoznate ali vas sve to pomalo plaši, knjiga Umetnost za neupućene biće vam dragocena. U ovom pristupačnom vodiču, renomirani poznavalac umetnosti, Thomas Hoving, upućuje vas u to kako da posetu izložbi ili muzeju doživite kao prijatno i inspirativno iskustvo, počevši od procenjivanja umetničkih dela do kratkog pregleda najznačajnijih pravaca i umetnika. Otkrijte kako da: - umetničko delo gledate očima stručnjaka - što bolje iskoristite posetu muzeju - uživate u razgledanju najvrednijih svetskih umetničkih kolekcija - prepoznate pravo remek-delo - napravite sopstvenu kolekciju umetničkih dela Sadržaj Uvod Predgovor 1 Predgovor 2 Poglavlje 1: Šta je umetnost Poglavlje 2: Kako da procenite umetničko delo ako niste stručnjak Poglavlje 3: Posetite muzej kao profesionalac Poglavlje 4: Umetnost preistorije (mnogo prefinjenija nego što biste pomislili) Poglavlje 5: Stari svet: još uvek najuzbudljiviji Poglavlje 6: Srednjevekovna umetnost (nikako mračno doba) Poglavlje 7: Renesansa i preporodi Poglavlje 8: `Renesansa` na Severu Poglavlje 9: Manirizam: senzualnost i bizarnost Poglavlje 10: Barok: pravo zlatno doba Poglavlje 11: Blistavi 18. vek Poglavlje 12: Neoklasicizam i prodor romantizma Poglavlje 13: Impresionizam (poezija zemlje i čoveka) Poglavlje 14: Postimpresionizam (ili bolje: predmoderna) Poglavlje 15: Moderna umetnost: smela, lepa i ne baš tako lepa Poglavlje 16: Savremena umetnost i njeni `izmi` (ne baš uvek lepa ali zato uvek uzbudljiva) Poglavlje 17: Umetnost izvan zapadnog sveta Poglavlje 18: Pripremite se za kolekcionarstvo Poglavlje 19: Veština kupovine Poglavlje 20: Najveća dela zapadne civilizacije Poglavlje 21: Deset najzanimljivijih umetnika (i zašto) Poglavlje 22: Deset umetnika čija dela vredi videti Poglavlje 23: Kako prepoznati talentovano dete i šta potom uraditi Dodatak A: Demaskiranje `umetničkog` govora Dodatak B: Formular za nabavku umetničkih dela Dodatak C: Hronologija Vodič kroz svetske centre umetnosti Indeks

Polovne knjige, izuzetno očuvane, kao nove. Izdavač: Stylos - Novi Sad, 2014. god. Tvrd povez, 30 cm. 576 str. Ilustrovano, kunstdruk Odavno se na domaćoj izdavačkoj sceni nije pojavio tako obiman i seriozan poduhvat kao što je višetomna monografija Igor Antić gde se u slici i reči govori o impresivnom stvaralačkom opusu umetnika koji je svoj kreativni izraz ostvarivao uglavnom u svetu. Monografija IGOR ANTIĆ nije se slučajno našla u produkciji Stylos Arta jer je Igor Antić sin velikog umetnika, pesnika Mike Antića čija je dela takođe objavio Stylos Art. Iz štampe su upravo izašla prva dva toma IGOR ANTIĆ 1 i IGOR ANTIĆ 2. Sasvim smo sigurni da će ove knjige u luksuznoj opremi krasiti police mnogih koji i u najtežim vremenima ne ostaju ravnodušni pred lepotom originalnog umetničkog izraza.

Nassau Akavarel start set 13pcs AR0522/GE Kompletan umetnički set akvarela sadrži sve delove koji su vam potrebni za stvaranje umetničkog dela. Sadrži 13 delova: blok za crtanje 250 g/m2 A4 5 x 12 ml akvarela 1 HB olovka 1 paleta za slikanje 2 četke 1 četkica sa rezervoarom gumica za brisanje.

Kratki opis Logička igra sa 120 različitih izazova poređanih po težini od početnog nivoa, do nivoa eksperta. Detalji Pravila igre za 3D izazove: Uklonite sve delove slagalice i stavite ih u providni poklopac. Videćete da se u sredini table nalaze dublje rupe koje čine kvadrat, one služe za trodimenzionalne izazove. 1. Odaberi izazov. Svaki izazov prikazuje mesto delova slagalice u 5 slojeva piramide. Deo slagalice može biti postavljen horizontalno (gde su sve loptice na istom nivou piramide), ili pod uglom od 45° (gde su loptice smeštene u više nivoa piramide). Postavite delove slagalice onako kako je pokazano u izazovu, i nije dozvoljeno menjati njihovo mesto do kraja igre. Bele loptice pokazuju prazna mesta u piramidi. * Na ilustraciji može delovati da su loptice određenog dela slagalice razdvojene, međutim u stvarnosti su to delovi istog dela slagalice. Na ilustracijama su celi delovi slagalice. 2. Popuni prazna mesta ostalim delovima slagalice da bi napravio/la piramidu koja ima 5 slojeva. 3. Postoji samo 1 rešenje koje možeš pronaći na kraju knjižice sa izazovima. Pravila igre za 2D izazove (tabla je unutra ili na donjem delu): 1. Odaberi izazov. Postavi delove slagalice onako kako je naznačeno. Nije dozvoljeno pomerati delove date u izazovu. 2. Popuni prazna mesta ostalim delovima slagalice. 3. Postoji samo 1 rešenje koje možeš pronaći na kraju knjižice sa izazovima.

Halloween Zombi strasni zombi monstrum kostim maska za decu Za dečake i devojčice Kostim se sastoji iz 3 dela: 1) košulja -sako (zelena) ( ova braon majca koja se vidi ispod na slici nije u kompletu) 2) pantalone i 3) maska za lice od 4 do 6 godina: dužina košulje 47cm, dužina pantalona 68cm. od 7 do 9 godina: - uskoro mere pitajte Preko 300 vrsta kostima: Novo Kostim za decu deciji kostimi za maskenbal, maskembal , maska maske za halloween noc vestica ili zurku, rodjendan Ovaj artikal mozete poruciti na sledece nacine: 1) Porukom ovde na sajtu sa podacima za slanje i brojem telefona 2) Pozivom na mobilni ili porukom SMS, Viber, Whatsapp u periodu od 10 do 18h

Uzrast: od 2 godine Da li ste spremni za ovo? Prva logička igra razvijena za mališane za otkrivanje geometrijskih oblika i brojeva. U ovoj slagalici svaki komad sadrži silikonski broj na jednoj strani i odgovarajuće tačke na drugoj. Mališani će uživati u istraživanju tekstura i glatkih kontura dok proučavaju svaki blok i imenuju njegove oblike i brojeve. Počnite klizanjem bloka 1 ispod kocke, zatim bloka 2 i na kraju bloka 3. Svi se oni kombinuju da bi napravili savršenu kocku! Zašto nam se dopada Čak i bebe mogu početi da istražuju logiku kroz ovu kocku, sklapajući različite delove i uklapajući geometrijske oblike. Svaki oblik mora biti postavljen u pravom smeru da bi se uklopio. Stimuliše prostorno razumevanje, rešavanje problema i motoričke sposobnosti. Šta sadrži Sadrži kocku koja može da se rasklopi na 4 različita dela, izrađena od visokokvalitetne ABS plastike, sa tačkama i brojevima koji su izrađeni od silikona bez BPA. Šta deca uče uz ovu igračku Razvijaju razumevanje uzročno-posledičnih veza Razvijaju sposobnost asocijacija Razvijaju motoričke sposobnosti Razvijaju krupnu motoriku Poboljšavaju koordinaciju očiju i ruku Deklaracija: Uzrast: od 6 meseci do 3 godine Sastav: silikon, ABS plastika, bez BPA Zemlja porekla: NRK Zemlja izvoza: Španija Proizvođač: Fat Brain Toys, SAD Uvoznik: Advalue Marketing d.o.o., Beograd

Model t Kostim haljina iz drugog dela Ledenog kraljevsta Frozen 2 sa plaštom S - za visinu od 90 do 110cm M: za visinu od 110- do 120cm - uskoro mere - pitajte L za visinu od 120 - 130cm U ponudi imamo još: Na zadnjoj slici su dostupni setovi sa temom Frozen Elza perika u ponudi Svi kostimi, haljine i jakne su novi. Novo kostim za decu deciji kostimi za maskenbal, maskembal , maska maske za halloween noc vestica ili zurku

Woody Voz sa životinjama 90658 Eko drvena garnitura voz sa životinjama, voz se sastoji od 3 odvojena dela, koje dete može da poveže po sopstvenom nahođenju jedan sa drugim, kao i životinje i ljudska figura - odvojene su, mogu se skidati i vratiti u prikolice. Ova igračka doprinosi razvoju motorike, kao i pomaže detetu da nauči da prepozna boje, životinje i oblike ili da se samo zabavi u slobodno vreme. Napravljen od veoma kvalitetnog ekološkog drveta i bezbednih boja za zdravlje dece. Materijal kućišta: drvo / plastika Boja: ekološki bezbedna boja za decu Preporučuje se od 2 godine. Set sadrži: 4 x Životinje 1 x čovečuljak 3 x delovi voza. Dimenzije: 37x12cm.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio i neke stranice su se uredno odvojile od tabaka, sve ostalo uredno! Autor: Keith Roberts, Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1977. god. Broširan povez, 41,5 cm. Edicija Majstorska djela u velikom formatu Slike, crteži, grafike Impresionizam (franc. Impressionnisme), slikarski pokret nastao u Francuskoj 1860-ih sa velikim uticajem na umetnost u narednih pola veka.[2] Kao organizovan pokret, impresionizam je bio sasvim francuski fenomen, ali su njegove ideje i prakse usvojili i neki umetnici u Engleskoj i Nemačkoj, a imao je pristalica u Sjedinjenim Državama i Australiji.[2]. Na početku 20. veka, izvršio je presudan uticaj na umetnost avangarde u Evropi. U suštini, impresionisti su doveli u pitanje autoritet akademskog slikarstva do detalja dovršenih dela velikih razmera, u korist slikarstva kojim je izražen umetnikov neposredan odgovor na prirodu i svet.[1][2] Glavna tema najvećeg dela impresionističkog slikarstva je pejzaž, slikarski žanr koji je u ranijim tradicijama do epohe romantizma imao drugorazrednu ulogu, uglavnom kao pozađe ambicioznih scena mitološkog, hrišćanskog i istorijskog karaktera.[1] Jezgro impresionističke grupe je oformljeno 1860-ih, a ime je „dosetka” jednog kritičara koji je pisao o njihovoj prvoj izložbi održanoj u Parizu 1874. godine.[1][2] Ukupno je održano osam izložbi impresionista, poslednja 1886. godine, ujedno i trenutak kada grupa počinje da gubi koheziju, mada nikada nije ni bila zvaničnog karaktera. Pojavu impresionizma, na određeni način, najavljuju Englezi Džon Konstebl i Vilijam Tarner, iako ih se ne može smatrati neposrednom inspiracijom francuskih impresionista.[1] Francuski slikari Gistav Kurbe, i posebno Ežen Delakroa, glavna inspiracija većini vodećih slikara grupe, su prethodnica za mnoge ideje impresionizma.[1] Među najistaknutije predstavnike, a ujedno i osnivače pokreta, ubrajaju se: Klod Mone, Eduar Mane, Kamij Pisaro, Alfred Sisli, Edgar Dega i Ogist Renoar.[2] Nemački impresionizam predstavljaju Lovis Korint (Lovis Corinth), Maks Liberman (Max Liebermann), Leser Uri (Lesser Ury) i Maks Zlefogt (Max Slevogt) čiji je spontani pristup svetlu i atmosferi u svom ranom delu nagovestio Adolf fon Mencl.[2] Odlike stila i istorija impresionizma Grupa francuskih umetnika u Parizu je 1874. godine organizovala nezavisnu izložbu slika u galeriji-ateljeu velikog fotografa Nadara, sa očiglednom namerom da se predstavi publici izvan okvira zvaničnog Salona u organizaciji Francuske akademije umetnosti.[1] Klod Mone, jedan od učesnika izložbe, izložio je sliku pod imenom Impresija, rađanje sunca (Muzej Marmotan Mone, Pariz).[1] Izraz „impresionizam” je kovanica Luja Leroja, neblagonaklonog kritičara satiričnog lista Šarivari, koji je posetio izložbu održanu u galeriji velikog fotografa Nadara, i pronašao reč u imenu pomenute slike Kloda Monea, te svoju recenziju naprosto naslovio „Izložba impresionista”.[1][2] Opisujući sliku koja mu je poslužila za naslov njegovog članka, Leroj je napisao: Tapeta u svom začetnom stanju izgleda dovršenije od ovog morskog pejzaža. — Luj Leroj, 1874 Ime impresionizam je brzo široko prihvaćeno među kritikom i publikom, ali ga niko od umetnika na koje se odnosio nije odmah prihvatao, jer je korišćeno za opis vrlo različitih slika i slikovnih pristupa. Međutim, ova takoreći „dosetka kritičara” je postala ime jednog od najznačajnijih pokreta umetnosti s kraja 19. veka. Godinama kasnije Mone je ispričao priču koja stoji iza imenovanja slike i gužve koja je zbog toga nastala: Želeli su da znaju ime slike za katalog; jer nije mogla da prođe kao „Pogled na Avr”. Odgovorio sam: „Koristite impresija.” Neko je iz toga izveo „impresionizam” i tada je počela zabava. — Klod Mone Slika, Impresija, rađanje sunca, predstavlja romantični sklad neba i vode, primer atmosferske rastopljenosti koja karakteriše impresionizam. To je tanka svetloplava koprena kroz koju se probilo ružičasto-bledocrveno sunce koje se rađa. Odrazi u vodi su naznačeni kratkim, isprekidanim potezima kičice, ali slika kao celina nema ničeg od optičkih svojstava, naučne analize koje će kritičari i istoričari uskoro pripisati tom pokretu. Prve impresioniste su manje zanimale naučne teorije o svetlosti i boji od jednostavnog ali neodoljivog doživljaja prirodnog sveta, viđenog neposredno, u sjaju pune sunčeve svetlosti ili u hladnom i čarobnom tajanstvu zore ili sutona. Tek kasnije će neoimpresioniste — Žorža Seraa, Pola Sinjaka i, neko vreme, Kamija Pisara — opčiniti neka nova otkrića u naučnom percipiranju boje slike. Za Monea je slika Impresija, rađanje sunca, bio pokušaj da se uhvate prolazni vidovi jednog promenljivog trenutka, možda više nego ijedna njegova druga slika do kasnih serija venecijanskih prizora ili Lokvanja. Praktično je nemoguće pronaći jedinstvenu definiciju koja bi obuhvatila čitav spektar slikarskih pristupa koji se obično opisuju kao „impresionizam”.[1] Ipak, klasičan primer jednog impresionističkog pejzaža poseduje određene osobine koje se mogu lako uočiti: relativno je malih razmera; po akademskim standardima nedosledan po pitanju kompozicije; uglavnom je slikan napolju („plen-er”, fr. plein-air, ili „plenerizam” i „slikanje pred motivom” fr. peinture sur le motif) a ne u ateljeu; opšti kolorit slike odlikuju svetli tonovi boje sa komplementarnim kontrastima, a potezi kičicom su slobodni i maštoviti ne sledeći klasične obrasce lokalne boje i tonskog rešavanja oblika.[1] Uzevši u obzir ove činioce i razmotrivši istorijski kontekst i intelektualni i društveni okvir u kom se pokret pojavio, moguće je doći do određene definicije impresionizma i njegovih stvarnih dometa. Među učesnicima prve kolektivne izložbe impresionista, 1874. godine, su bili: Klod Mone, Kamij Pisaro, Pjer Ogist Renoar, Alfred Sisli, Edgar Dega, Pol Sezan i Berta Morizo.[1] Ovih sedam umetnika, zajedno sa Eduardom Maneom – koji nije učestvovao na ovoj, ali ni na jednoj drugoj izložbi grupe – generalno se smatraju vodećim slikarima impresionizma, mada po metodu rada, tehnici i izboru teme svojih slika, Dega i Mane se znatno razlikuju od ostalih. Veza između ovih umetnika se uspostavila u deceniji 1860-ih. Mone, Renoar, Sisli i Frederik Bazij su se upoznali 1862. godine u ateljeu akademskog slikara Šarla Glejra. Mone je upoznao Pisara oko 1860, a Sezan je uspostavio kontakt s grupom oko 1863. godine. Godine 1863. u Salonu odbijenih (Salon des Refusés), pod zvaničnim pokroviteljstvom francuske države, organizovana je izložba umetnika čija su dela odbijena za zvanični Salon iste godine. Tu je bio i Maneov Doručak na travi, posebno bitna slika za impresioniste koja je poslužila kao polazna tačka za ujedinjenje njihovih ciljeva i delovanja.[1] Krajem 1860-ih, Mane i Dega su održavali blizak kontakt sa ostalim impresionistima preko pariske kafane Gerboa, mesta gde su se ovi umetnici sastajali i razmenjivali mišljenja i ideje o svojoj umetnosti. Do 1870. godine svi impresionisti su se redovno prijavljivali na zvanični Salon, ali, nakon određenog početnog uspeha, njihova dela su sistematski odbijana. Jedan projekat Monea i Bazila iz ovog perioda, može se uzeti kao začetak ove izložbe iz 1874. godine. Zbog francusko-pruskog rata 1870. godine, početna grupa impresionista se raspala. Mone i Pisaro su potražili utočište u Londonu, a Bazij je poginuo na frontu. Nakon ukidanja Pariske komune 1871. godine, vratili su se zajedno u Pariz i odlučili da se više ne prijavljuju na izložbe Salona. Jedino je Mane, koji nikada nije ni učestvovao na izložbama impresionista, nastavio da prijavljuje svoja dela za Salon. Izložbe grupe impresionista su pod različitim imenima održane 1874. 1876. i 1877, godišnje između 1879. i 1882, a poslednji put 1886. godine. One su bile središte zajedničkog delovanja grupe, ali su se njihovi umetnički ciljevi i ideje o izlaganju postepeno sve više udaljavali. Na poslednjoj izložbi održanoj 1886. godine, izlagali su samo Dega, Berta Morizo i Pisaro od umetnika koji su činili početni krug, zajedno sa novim mlađim umetnicima, Gogenom, Seraom i Sinjakom. Između 1868. i 1883. godine, članovi grupe su takođe ponekad slikali zajedno, posebno pejzaže u dolini Sene na severozapadu Pariza, neretko i iste motive; Sisli, Renoar i Mane u Aržanteju gde je živeo Mone između 1872. i 1878. godine; Sezan, a kasnije i Gogen u Pontoazu gde je živeo Pisaro između 1872. i 1882. godine. Ovi radni kontakti ujedno sa zajedničkim delovanjem u Parizu, dali su njihovom slikarstvu određeni sklad u stilu i cilju u deceniji 1870-ih. Neki umetnici su ostali bliski zbog ličnog prijateljstva koje su tako razvili, posebno Mone, Renoar i Pisaro, ali je većina posle 1880. godine krenula vlastitim umetničkim putem. Većina manjih pejzaža koje su impresionisti izlagali 1870-ih, izgledaju u potpunosti nastali u prirodi, pred motivom slikanja. Umesto da slikaju u ateljeu, kao svi prethodni pejzažisti koji su tako stvarali velike slike za izlaganje, nastale na osnovu malih skica iz prirode, impresionisti su te svoje, za tadašnji standard „male” pejzaže smatrali gotovim delima za izlaganje, pridajući naročitu važnost spontanom zapisu prirode. Za primer mogu poslužiti određena dela izložena na prvoj izložbi impresionista iz 1874. godine: Impresija, rađanje sunca i Divlji makovi od Monea, Žetva od Renoara i Mraz od Pisara. Međutim, slikanje napolju, u prirodi, nije bila novost sama po sebi. Skiciranje pejzaža uljem u prirodi je bila standardna praksa usavršavanja francuskih pejzažista najmanje od kraja 18. veka, što je očigledno u manjim studijama pejzaža Pjera Anrija Valensijena nastalim u deceniji 1780-ih (Svi primjeri danas u Luvru). Ponekad je Valensijen skicirao isti motiv pod različitim metereološkim uslovima kao što će kasnije činiti Mone. Na početku 19. veka u Engleskoj je postojala slična tradicija skiciranja u prirodi u slikarstvu Džona Konstabla (Primeri u Muzeju Viktorija i Albert u Londonu). Međutim, ove male studije nisu bile predviđene za izlaganje, već se radilo o spontanom zapisu svetlosti i motiva koji bi umetnik kasnije koristio za ambicioznije kompozicije nastale u ateljeu i koje je na kraju izlagao publici. Ipak, postepeno su umetnici sve više cenili ove spontane skice i studije nastale u prirodi i na čistom vazduhu (plen-er). Nekoliko puta je Kamij Koro u Salonu izlagao skice i studije nastale neposredno pred motivom, umesto uobičajenih kompozicija koje je stvarao u ateljeu, a Dobinji je u decenijama 1850-ih i 1860-ih izlagao velike pejzaže koji su najvećim delom slikani u prirodi. Ova francuska tradicija predstavlja ishodište za kasnija dela impresionista. Vrlo malo je verovatno da su francuski impresionisti imali znanja o sličnim pokušajima engleskih prerafaelita između 1848. i 1856. godine. U svojim prvim studijama u prirodi, Pisaro i Berta Morizo su uzor našli u delu Kamija Koroa, a Moneovi neposredni mentori su bili slikari Ežen Boden i Johan Bartold Jongkind, koji su ga savetovali dok je slikao na obali blizu luke Avra. Ni jedan ni drugi nisu isključivo slikali u prirodi, ali se Boden zalagao da se slika na osnovu života i prirode kad god je to moguće, ili barem, po njegovim rečima, „dok je utisak (iz prirode) još uvek svež”. Jongkind je rutinski slikao akvarele, a povremeno 1860-ih, i uljane skice istih motiva. Mone je 1864. godine ponosno govorio da je naslikao sliku „u potpunosti pred motivom” (sur le motif), ali dela koja je prijavljivao za izložbe Salona u deceniji 1860-ih, sa možda jednim izuzetkom, slikao u ateljeu. Njegov jedini pokušaj slike većeg formata neposredno pred motivom, Žene u vrtu (1866), nije se više ponovio, a kada se 1870. godine poslednji put prijavio za Salon, poslao je dela nastala u ateljeu i uveličana na tradicionalni način, na osnovu skica iz prirode. U deceniji 1860-ih i drugi mladi impresionisti za Salon prijavljuju dela većih dimenzija slikana u ateljeu, takođe uveličane verzije studija „pred motivom”. Vremenom je impresioniste sve više opsedala ideja slikanja u prirodi. Naizgled je Sisli izložio dve takve slike u Salonu 1870. godine (jedna je bila Kanal Sen Marten, Muzej teniskog terena u Parizu), a grupne izložbe iz perioda 1870-ih su dala očekivani izlaz tim delima. U isto vreme Mane, pod uticajem Monea i drugih slikara grupe, slika manja uljana platna u prirodi, na primer Klod Mone u svom čamcu-ateljeu (1874; Nova pinakoteka u Minhenu), ali je ambicioznija dela predviđena za Salon i dalje slikao u ateljeu (na primer, U zimskom vrtu, 1878–9; Nacionalna galerija u Berlinu). Dega je oduvek slikao u ateljeu. Niko od impresionista, sa izuzetkom Sislija, nije se isključivo ograničio na manja dela nastala neposredno pred motivom. Na izložbama grupe, Mone je izlagao i donekle dekorativna platna, kao na primer Japanka, 1876; Muzej lepih umetnosti u Bostonu), a Renoar iz današnje perspektive bitnu sliku impresionizma kao Bal u mlinu Galet (1876; Muzej teniskog terena u Parizu). Moguće je da i Pisaro koristio atelje tokom cele decenije 1870-ih za svoja ambicioznija dela (na primer, Obala Bu u Ermitazu, Pontoaz, 1877; Nacionalna galerija u Londonu). Posle 1880, većina impresionista je sve više uviđala nedostatke slikanja u prirodi neposredno pred motivom, posebno zbog činjenice da će se slike kasnije izlagati i posmatrati u enterijeru pod drugačijim svetlom, ali i zbog iskustava u vezi promenljivih čudi prirode i očigledne nemogućnosti da se načini neposredan zapis fenomena onako kako je to slikar na početku zamišljao. Renoar se žalio na neprestane smene sunca i oblaka, a Mone pored teškoće da se ponovo sretne sa istom kombinacijom klimatskih uslova, na nepredvidivu plimu dok je slikao na morskoj obali. Renoar je kasnije pričao kako su ga u deceniji 1880-ih frustracije slikanja u prirodi naterale da se vrati metodu Koroa, rada u ateljeu na osnovu manjih skica iz prirode (na primer kod slike Žena uređuje kosu; Sterling i Frensin Klark umetnički institut u Vilijamstaunu). Pisaro se praktično nije vratio slikanju u prirodi nakon 1880-ih, delom zbog problema s vidom, ali ponajviše zato što je, kako je kazao 1892. godine, jedino u ateljeu bio u stanju da svojim slikama pruži „intelektualno jedinstvo” kom je težio. Mone je i dalje održavao imidž slikara koji slika u prirodi, i svima koji su ga u ovom periodu intervjuisali je zaista tako i izgledalo, ali njegova pisma pokazuju da je sve učestalije koristio atelje za njihovo dovršavanje. Godine 1886. je izjavio da poslednje slike na kojima je radio, trebaju dorade u miru i tišini ateljea, a od 1890-ih većinu slika je opsežno dorađivao u ateljeu. Delom sputan sve učestalijom nemogućnošću da uhvati trenutke prirode, od naročitog značaja za njegovo slikarstvo, Mone je isto kao i Pisaro, krenuo da istražuje jednu novu vrstu jedinstva u svojim kompozicijama, trajnije i „ozbiljnije kvalitete” od onih koje je dobijao slikanjem napolju neposredno pred motivom. Ni pre ni kasnije od impresionista, nije se pojavio neki umetnički pokret koji bi tako visoko cenio slikanje pred motivom u prirodi, ali, paradoksalno, upravo je takvo iskustvo ono što je većini impresionista pokazalo da istinsko slikarstvo postavlja zahteve na koje se nije moglo sasvim uspešno odgovoriti spontanim skicama prolazne prirode. Pokret nastaje šezdesetih godina XIX veka, kada je Eduard Mane izložio dva remek-dela: „Doručak na travi“ (1863) u Salonu odbijenih i „Olimpiju`“ (1865) u zvaničnom Salonu. Obe slike su izazvale oštru reakciju građanskog ukusa koji se temeljio na delima velikih akademičara kakvi su bili Kabanel i Delaroš. Međutim, pored revoltiranog građanstva, oko Manea se okupila grupa mladih slikara, koja je u to vreme učila na Akademiji Suis i Ateljeu Gler. U tom krugu, koji se od 1866. okupljao u kafani Gerbua, nalazili su se gotovo svi budući impresionisti: Klod Mone, Kamij Pisaro, F. Bazil, Ogist Renoar, Edgar Dega, Pol Sezan. Pored njih, i književnici Emil Zola i Astrik, kao i kritičari Duranti i Dire. Počela je da se oblikuje ideja o novom pravcu. Grupa je sebe nazvala „Anonimno udruženje slikara, vajara i gravera’’. Posle francusko-pruskog rata mladi su se odvojili od Manea, i prvi put kao grupa izložili 1874. u ateljeu fotografa Feliksa Nadara, na Kapucinskom bulevaru. Tada je Mone prikazao svoju sliku „Impresija, rađanje sunca“. Kritika je i ovaj put bila oštra. Naziv „impresionizam“ upotrebio je Luj Leroj, kada je za list „Šarivari’’ napisao članak o izložbi. Ovaj izraz je upotrebio u podrugljivom smislu, ali se kasnije odomaćio i kod samih slikara. 1877. udruženje izlaže pod novim imenom. Impresionizam je bio izazvan nekolicinom činilaca. Umetnost renesanse je iscrpela ono što je mogla dati i iz toga se koncepta nije moglo ništa više učiniti. Drugi je elemenat pojava fotografije 1839. Luj Dager je primenjivao svoju dagerotipiju da bi se razvijalo vrlo brzo i u 20. veku već je poznata fotografija u boji. Umetničko delo prestalo je da konkuriše takmacu bez premca i ono počinje zaokret ka odvajanju i ovo odvajanje može da se prati kroz kasnije „izme“. I najzad činjenica je da je u optici definisana svetlost različitih talasnih dužina i izvršena spektralna analiza; crvena narandžasta, žuta, zelena, plava i ljubičasta - svetlost različitih talasnih dužina. Koristeći se pomoću principa poznavanja boja spektra umetnici su došli do zaključka da se bolje mogu izraziti pomoću boje nego pomoću neboja, bele i crne. Ovih 6 boja mogu se svesti na tri osnovne boje. Impresionisti su komponovali boje po principu komplementarnosti boja, sve od pojave slikara koji su to činili pomoću susedstva boja. Princip komplementarnih boja koristili su ne samo impresionisti već i fovisti. Za impresioniste ne postoji senka koja nema svetlo i crna boja ne postoji u platnu, senka se definiše čistim bojama. Impresionizam polazi od etape u kojoj se traže motivi koji su bogati svetlosnim efektima (rani Mane, Mone). No, posle se impresionisti služe tehnikom virgilizma da bi u svojoj završnoj fazi prešli na lake dodire četkicom i pointilizam. Impresioniste ne zanima predmet sam po sebi, već svetlost i svetlost nezavisna od fundamentalne boje predmeta, te je nezavisna i tekstura tkiva materijala. Impresionizam se zanima za svetlost koja predmet obavija i oblik se povezuje sa atmosferom i eliminiše crtež iz slike i time i oštre konture detalja. Kod realizma postoji svetlost i senka koja je na predmetu, međutim, kod impresionista se i senka smatra svetlom. Dešava se da su i prvi i n-ti plan dati jednakim intenzitetom a zadržava se čistota oblika i proporcija. Impresionizam je rastočio crtež - crtež je nestao i impresionizam, tražeći senzaciju za oči, je – izgubio glavu. Neki slikari su prošli kroz fazu impresionizma. Slikar Žorž Sera je pokušao da slici vrati volumen usvojivši tehniku impresionizma. To je postizao primenjujući nisko svetlo i dugačke senke. Njegovo stvaranje nazivamo neoimpresionizam ili postimpresionizam, a on ga je nazivao divizionizam. Edgar Dega prati pastelnim bojama krede ritmičke pokrete igračica i svoju je pažnju vezao za zatvoreni prostor, pa se samim tim razlikuje od impresionista tipa Kloda Monea. Kod njega svetlo definiše oblik. Impresionisti su ostavili da se oblici stope. S jedne strane, u jazu između impresionista i akademista, primećuje se postepeno nijansa kompromisa - akademisti otvaraju svoje palete primenjujući određenu luminoznost u koloritu, a metode impresionizma koje dovode do dislokacije čvrste forme i čistih optičkih eksperimenata nadoknađuju tehnički postupci gradnje slike pomoću bezbrojnih sitnih čestica primarnih boja i vraćaju slici volumen kao kod Seraa. Dega uzdiže tlo i na taj način skraćuje dubinu scene - podižući liniju horizonta. On preseca sliku po vertikali. Pod uticajem Manea bio je Anri de Tuluz-Lotrek, koji čistu boju polaže relativno kratkim potezima četke. Svoju pažnju usmerava u zatvorenom prostoru. Lotrek je bio pasionirani crtač sa snagom da u trenutku zabeleži i uhvati oblik, on ne konturira samo forme, on površinu oživljava grafičkim elementima. Volumen je kod njega manje izražen. On ritmizira boje. Išao je protiv klasične kompozicije slike, tako da on seče sliku na mestima koje mi ne očekujemo. Idući za tim da izrazi istinu, dao je slikarstvu drugi karakter. “Starao sam se da izrazim istinito, ne i glavno”. Svoju ličnost identifikuje sa svetlom. Išao je i za izvesnom deformacijom oblika da bi dao sliku svoga doživljaja. Bio je najveći majstor plakata i smatra se ocem plakata. Pol Sezan usvojio je paletu impresionista, ali je težio da slici vrati čvrstu strukturu i oblik - arhitekturu. Kratke poteze usmerava ka određenim pravcima da bi dobio na čvrstini slike i površine. Za proporciju se mnogo ne interesuje i često izvlači figure kao i El Greko. Kod njega uticaj dubine nije iluzionistički. Suprotno analitičko-optičkoj metodi impresionista, on teži za sintezom oblika i dolazi do saznanja da “je sve u prirodi oblikovano prema geometrijskim oblicima kugle, kupe i valjka. Iz ove njegove teze počinje kubizam. Iz rane faza impresionista, pored Eduarda Manea i Kloda Monea, može se pomenuti i Ogist Renoar koji slika ženske aktove i dečje glave i spada u onaj krug slikara u koji je rado priman a Cezan iako osetljiv, a po prirodi povučen, odvajao se od ostalih impresionista. Grupi koja se bavila problemom sinteze možemo priključiti i Pola Gogena i Vinsenta van Goga. Van Gog je prošao kroz nekoliko faza, najranija jeste holandska faza - prva faza kada je pokušavao kao misionar. Došavši u Pariz počinje njegov preobražaj. Iako je celog života zadržao čiste boje - boje impresionističke, on je postepeno napustio elemente impresionizma. Zadržao je kratke poteze u sistemu krivih linija i kompoziciju u sistemu komplementarnih boja. “Želeo sam da crvenim i zelenim bojama da izrazim ljudska stradanja i ljudske strasti”. Crtež je izrazit. Kod njega gore vatrometi grozničavo rasplamsalih boja. Gogen se inspiriše vitražima. Priklonio se velikim bojenim površinama i suprotstavljao ih rastočenoj impresionističkoj slici. U želji za što neposrednijim doživljavanjem prirode ide na arhipelag Tihog okeana. Dok je Van Gog anticipirao pojavu ekspresionizma, Pol Gogen je nagoveštavao pojavu fovizma. Impresionisti napuštaju atelje da bi slikali pod „vedrim nebom“. Obala reke Sene i Kanala, zajedno sa šumom Fontenblo (Barbizon), bili su glavni motivi tog novog slikarstva koje je predstavljalo prirodu preko subjektivne impresije. 1839. Ežen Ševrel je napisao knjigu „O zakonu simultanog kontrasta boje“, koju su impresionisti sa oduševljenjem čitali. Njegova istraživanja su pokazala da se svetlost sastoji od osnovnih boja: crvene, žute i plave, i od njihovih komplementara: narandžaste, ljubičaste i zelene. Zbog toga su senke slikane hladnim, a osvetljene površine toplim bojama, čime je stvoren radikalni prekid sa klasičnim slikarstvom. Impresionisti oslobađaju materiju težine i čvrstine, i transformišu energiju čiste svetlosti u razigrane vesele i senzualne pokrete boja. Esencijalni kriterijum ovog umetničkog pravca se sastoji u prikazivanju predmeta i prirode preko kolorističke analize svetlosti. Forma se menja pod uticajem svetlosti, rastapa, tako da je slika kod Monea došla do granice apstrakcije. Tako imamo čitave cikluse slika sa istim motivom slikanih u različitim fazama dana: „Ruanska katedrala“, „Lokvanji“, „Plastovi“, „Stanica Sen Lazar“. Tehniku impresionista nagovestio je još Žan-Batist-Simeon Šarden u XVIII veku, stavljajući poteze različitih tonova iste boje, ili komplementarnih, jedne kraj drugih, tako da se ton „meša“ u samom oku posmatrača. Tim divizionističkim tretmanom dobijali su iluziju treperenja svetlosti, svetlucanja vode, odsjaj. Kako bi fiksirali kratkotrajne prizore u prirodi bila im je potrebna brza tehnika, slična skiciranju. Potez postaje kratak, zapetast, brz, sličan elaboraciji kod Velaskeza, El Greka, Halsa, Goje, Fragonara. Priliv „šinoazerija“, pre svega japanskih estampi na svili i hartiji, promenio je odnos prema kompoziciji koja postaje neusiljena, poput isečka iz života. Pored svetlosti, impresionisti su istraživali i pokret, posebno Renoar i Dega. Dijapazon motiva se proširuje sa pejzaža na figure, gradski život, igranke, konjske trke, scene iz kafea, pozorišta. Dega se od ostalih impresionista razlikovao po temi, formi koja ostaje čvrsta, pri čemu nije zanemario analizu svetlosti. Polazeći od takvog tretmana boje, koji se iz početka nije dogmatski primenjivao, neoimpresionisti, čiji su glavni predstavnici Žorž Sera i Pol Sinjak, krenuli su putem naučne analize boje, da bi došli do tehnike poentilizma (ili divizionizma). Kao reakcija na impresionizam (koji je došao do faze kada je počeo da rastapa unutrašnju strukturu slike), javljaju se promene u delima Pola Sezana, [Vinsenta van Goga i Pola Gogena, budućih postimpresionista i preteča moderne. Cilj impresionizma je stvaranje perfekcionisane iluzije izgleda prirode, gde sve, pa čak i prolazni efekat svetlosti, može biti predstavljeno. Prikazivanje atmosfere i predstavljanje subjektivne impresije preko duhovnog podsticaja, određuju stilistički karakter ovog pravca.

Kostim za decu - slike uživo Kombinezon iz jednog dela + šešir + marama Obzirom da je kombinezon u pitanju i da na kuriji pisu mere S, M i L najboljeje da izmerite dete pre porudžbine. S - dužina kombinezona merema od ramena je 96cm. M - uskoro pitajte L - Preko 300 vrsta kostima: Novo kostim za decu deciji kostimi za maskenbal, maskembal , maska maske za halloween noc vestica ili zurku, rodjendan Pogledajte ostale nase oglase Ovaj artikal mozete poruciti na sledece nacine: 1) Porukom ovde na sajtu sa podacima za slanje i brojem telefona 2) Pozivom na mobilni ili porukom sms, viber, whatsapp u periodu od 10 do 18h Registrovana internet prodavnica Bg Bike online shop

Kostim za decu slon Kombinezon iz jednog dela sa glavom slona, pozadi ima rep. izmerite dete pre kupovine: merite ga od ramena do stopala: za uzrast od 3 do 5 godina - duzina kombinezona od ramena 86 cm. 5 do 6 godina - duzina kombinezona od ramena 99 cm. 6 do 7 godina - duzina kombinezona od ramena 106 cm. Preko 200 vrsta kostima: Novo kostim za decu deciji kostimi za maskenbal, maskembal , maska maske za halloween noc vestica ili zurku, rodjendan zivotinje, kostim zivotinja Pogledajte ostale nase oglase - registrovana internet prodavnica Ovaj artikal mozete poruciti na sledece nacine: 1) Porukom ovde na sajtu sa podacima za slanje i brojem telefona 2) Pozivom na mobilni ili porukom SMS, Viber, Whatsapp u periodu od 10 do 18h

61634) MEMOARI I RAZGOVORI 1 i 2 , Igor Stravinski , Robert Craft , Zora Zagreb 1972 , Igor Stravinski je mit i jedan od problema suvremene muzike. Otkako se prije šest decenija kao stvaralac pojavio na muzičkom obzorju Evrope da bi se naglo uzdigao do samog zenita, s njega više nije sišao krećući se oko njega u krugu, ostajući uvijek nov, zanimljiv i privlačan. Cijelom muzikom našeg stoljeća vlada genij Stravinskog; činilo se da je on riješio problem moderne muzičke misli i pokazao svima, što bi trebalo da bude muzika budućnosti. Koliko god je Stravinski bio revolucionar, on je obnovio klasicizam; umjesto da razgrađuje, moderna je muzika opet gradila i nadovezivala na tradiciju. Isto su tako mladi muzičari većinom bili u iskušenju, da postanu njegovi sljedbenici i da prisvoje njegovu estetiku. Stravinski je jedan od onih muzičkih stvaralaca koji svoje poglede na muziku nije izražavao samo kroz svoja djela. Nakon „Kronike mog života“ i niza predavanja održanih na sveučilištu Harvard u Bostonu kojih je rezultat njegova „Poetika muzike“ Stravinski je u zajednici s američkim dirigentom, svojim dugogodišnjim suradnikom i prijateljem Robertom Craftom, s kojim je surađivao od 1948, u četiri knjige iznio mnoštvo svojih zapažanja, mišljenja i sudova o muzici, muzičarima, publici, o svemu što je vezano uz muziku i muzičare. Ovi memoari su svjedočanstvo o velikoj stvaralačkoj ličnosti Stravinskog, a ujedno je to i neobično zanimljiva panorama o jednom vremenu. 2 knjige , tvrd povez, format 14 x 20,5 cm , zaštitni omot, ilustrovano, latinica, 363 + 269 strana

U prvom delu igrači pokušavaju da naprave što teži lavirint za protivnika, korišćenjem dostupnih delova, a zatim razmenjuju table i pokušavaju prvi da prođu kroz lavirint sa svojom drvenom kuglicom. Kako bi igra bila uzbudljivija, učesnici moraju da izgrade lavirint dok ne istekne vreme u peščanom satu. Pobednik je onaj ko prvi prođe kroz lavirint.Sastoji od 76 magnetnih zidova po igraču, sa po jednim startnim i ciljnim ovalnim delom i po jednim cilindrom koji proverava da li loptica može da prođe između zidova. Pomoću velikog broja delova i sa malo mašte mogu se stvoriti različiti lavirinti, što igru čini zabavnijom. Društvena igra Trkači kroz lavirint 311137 je predviđena za stariju decu, a pomaže razvoju logike i opažanja. Za uzrast: 8+ Broj igrača: 2 Set čine: 2 table, 2 cilindra, 152 magnetna zida (76 po timu), 2 drvene loptice, 2 zelene Starta, 2 crvena cilja, 1 peščani sat

Izdavač: Institut za povijest umjetnosti, Zagreb Mala biblioteka Instituta za povijest umjetnosti - Teorija umjetnosti, knjiga 5 Prevod: Jasenka Mirenić-Bačić Priredio i pogovor napisao: Marcel Bačić Povez: broširan Broj strana: 266 Ilustrovano. Odlično očuvana. U ovoj knjizi objavljene su dvije ključne studije s početka 20. stoljeća koje razmatraju načela apstrakcije i figuracije, tj. odnose nepredmetnog i figurativnog u umjetnosti prošlosti i sadašnjosti. Te studije na teorijskom planu odražavaju najvažnije tendencije u umjetnosti moderne, ekspresionizam i nepredmetnost. S A D R Ž A J: WILHELM WORRINGER: APSTRAKCIJA I UŽIVLJAVANJE Teoretski dio 1. Apstrakcija i uživljavanje 2. Naturalizam i stil Praktični dio 3. Ornamentika 4. Odabrani primjeri iz arhitekture i plastike s gledišta apstrakcije i uživljavanja 5. Predrenesansna umjetnost Sjevera Dodatak: O transcendenciji i imanenciji u umjetnosti VASILIJ KANDINSKI: O DUHOVNOM U UMJETNOSTI A. Opći dio 1. Uvod 2. Kretanje 3. Duhovni obrat 4. Piramida B. Slikarstvo 5. Djelovanje boje 6. Jezik oblika i boja 7. Teorija 8. Umjetničko djelo i umjetnik Reprodukcije Marcel Bačić: Etimologija apstrakcije (K-103)

Kostim za maskenbal Leptir vila krila leptira Krila + maska za lice Dimenzije su 107cm u najširem delu i 60cm u visinu . Materijal je lagan i mekan kao marama Predivna krila koja imaju kačenje za prste na krajevima krila i na leđima dva rastegljiva lastiša za ruke tj ramena. Pogledajte ostale nase oglase Ovaj artikal mozete poruciti na sledece nacine: 1) Porukom ovde na sajtu sa podacima za slanje i brojem telefona 2) Pozivom na mobilni , Porukom SMS, Viber, Whatsapp (10-18h)

Kratki opis Logička igra sa 120 različitih izazova poređanih po težini od početnog nivoa, do nivoa eksperta. Detalji 1. Odaberi izazov, a zatim postavi delove slagalice kako je predstavljeno u izazovu. 2. Postavi sve preostale delove slagalice na tablu za igru: Otvoreni prstenovi i lopte mogu da zauzmu isto mesto na tabli. Moguće je da neka mesta na tabli ostanu prazna ili popunjena samo prstenom ili samo loptom. 3. Za svaki izazov postoji samo jedno rešenje koje možete pronaći na kraju knjižice sa izazovima. Savet: Svi delovi slagalice moraju biti povezani jedni sa drugima, što znači da ćete na kraju dobiti grupu od 12 povezanih delova slagalice. Ako vam se na tabli pojavi deo koji ne može da bude spojen s nekim drugim delom, ili imate dve posebne grupe delova, to znači da ste na pogrešnom putu. Delovi slagalice se smatraju „povezanim“ kada dele najmanje jedno mesto na tabli sa nekim drugim delom slagalice.

Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 1, 1960-1965. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 97, [6] str. s tablom : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Autor - osoba Warhol, Andy Hacket, Pat Naslov POPism. Deo 2, 1966-1969. / Andy Warhol, Pat Hacket ; preveo Arnold Layne Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Niš : Studentski kulturni centar, 1989 (Niš : Prosveta) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Layne, Arnold Zbirka Edicija Pop heart Napomene Prevod dela: POPism Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Vorhol, Endi, 1928-1987 -- Pop Art Pop Art -- 20 v. Endi Vorhol (engl. Andy Warhol; Pitsburg, 6. avgust 1928 – Njujork, 22. februar 1987) je bio američki slikar, režiser, publicista, glumac i najveća figura pop-arta. Studirao je dizajn na Univerzitetu Karnegi Melon nakon čega je otišao u Njujork. Biografija Rođen je u Pitsburgu u Pensilvaniji pod pravim imenom Endru Vorhola. Njegov otac Andrej Varhola (prezime se pisalo „Varhola“ u Evropi, ali je promenjeno na Vorhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinskog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (danas: Mikova, Slovačka). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U izvorima je nađeno da se rodio između 1928. i 1931. godine. On sam nam tvrdi da je godina rođenja iz 1931. falsifikat u matičnim knjigama. Najčešće se navodi godina rođenja i datum rođenja 6. avgust 1928. godine. Njegov otac je iako je u mnogim biografijama navedeno da je radio u rudnicima, ipak radio na građevinama u Pensilvaniji i njegova porodica je bila grčko-katoličke veroispovesti.[8] Imao je dva brata. U trećem razredu Vorhol se razboleo od horeje, koja izaziva trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Vorhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na univerzitetu u Pitsburgu. Godine 1949, preselio se u Njujork i počeo je uspešnu karijeru u jednom magazinu, baveći se ilustracijom i oglasima. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u Njujorku. 1960.-e Tokom 1960-ih Vorhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Vorhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Vorhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao Koka - kola, kao i poznate popularne ikone, kao Merlin Monro, i Elizabet Tejlor. Godine 1963, osnovao je atelje „The Factory“ i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate andergraund ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini – sitotiskom i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Vorhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Tokom 1950-ih Vorhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Fredie Herko, Ronald Tavel, Mari Voronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Vorhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Vorholove Superstars“, među kojima su Edie Sedgvik, Viva (Vorholova superzvezda), Niko, Kandi Darling, i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Vorholovi prijatelji do njegove smrti. Važne ličnosti iz njujorškog andergraund umetničkog i filmskog sveta pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Vorholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Varhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a. Pokušaj ubistva Valerie Solanas se juna 1968. pojavila u „Factory“-u i pucala u Vorhola. Mario Amaia je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u „Factory“-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je „S.C.U.M Manifest“, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Vorholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala „Factory“-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Vorhol je bio ozbiljno ranjen i jedva je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva „Factory“ je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj „Factory“-a 60-ih. 1970-e U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Vorhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Cedunga napravljen je 1973. godine. Vorhol je izlazio u poznate noćne klubove na Menhetenu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. 1980-e Tokom 1980-ih Vorhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i finansijski, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima. Vorhol je, takođe, cenio intenzivan holivudski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Seksualnost Vorhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama. Tokom karijere Vorhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi crpe snagu ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreni. U knjizi memoara Popizam: Vorholove šezdesete, umetnik se priseća razgovora sa filmskim stvaraocem Emil de Antoniom, na temu problema koje je imao zbog svoje otvorene homoseksualnosti. Ova činjenica je omela Vorhola u uspostavljanju društvenih odnosa sa tada nadaleko poznatijim pop umetnicima poput Džaspera Džounsa i Roberta Raušenberga koji su obojica bili homoseksualci, ali to skrivali od javnosti. De Antonio je objasnio kako je Vorhol isuviše „sviš“ (američki termin za feminizirano i kemp ponašanje). Vorhol potom izjavljuje: “Nisam imao ništa da ponudim kao odgovor na to. Bila je to evidentna istina. Tako da sam odlučio da ne brinem o tome, jer su to stvari koje ionako nisam želeo da menjam i za koje sam smatrao da ne moram da menjam.“ Religijska ubeđenja Vorhol je praktikovao katolicizam istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve na Menhetenu je rekao da je u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog hrišćanstva. Vorholov brat je rekao da je Vorhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Smrt Vorhol umire rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u Njujorku. Prema novinskim izveštajima, on se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Vorholov advokat podneo tužbu. Vorhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u, predgrađu Pitsburga. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Joko Ono. Slike Do početka 1960-ih Vorhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Vorhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Vorhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop-art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roj Lihtenštajn kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Vorhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Vorhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Vorhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Kambelove supe, koje je jeo za ručak tokom celog života. Varhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Vorhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Vorhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Vorhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962—1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javni spektakl i opominju medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov kitonovski (Baster Kiton) stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Endi“ misli. Da li je Endi užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvrednosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Filmovi Vorhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966.). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Vorhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Filmografija Filmovi koje je režirao Endi Vorhol God. Srpski naziv Originalni naziv 1963. Blow Job 1963. Eat 1963. Haircut 1963. Kiss 1963. Naomi`s Birthday Party 1963. Sleep 1964. 13 Most Beautiful Women 1964. Batman Dracula 1964. Clockwork 1964. Couch 1964. Drunk 1964. Empire 1964. The End of Dawn 1964. Lips 1964. Mario Banana I 1964. Mario Banana II 1964. Messy Lives 1964. Naomi and Rufus Kiss 1964. Tarzan and Jane Regained... Sort of 1964. The Thirteen Most Beautiful Boys 1965. Beauty #2 1965. Bitch 1965. Camp 1965. Harlot 1965. Horse 1965. Kitchen 1965. The Life of Juanita Castro 1965. My Hustler 1965. Poor Little Rich Girl 1965. Restaurant 1965. Space 1965. Taylor Mead`s Ass 1965. Vinyl 1965. Screen Test 1965. Screen Test #2 1966. Ari and Mario 1966. Hedy (film) 1966. Kiss the Boot 1966. Milk 1966. Salvador Dalí 1966. Shower 1966. Sunset 1966. Superboy 1966. The Closet 1966. Chelsea Girls 1966. The Beard (film) 1966. More Milk, Yvette 1966. Outer and Inner Space 1966. The Velvet Underground and Nico 1967. The Andy Warhol Story 1967. Tiger Morse 1967. **** 1967. The Imitation of Christ 1967. The Nude Restaurant 1967. Bike Boy 1967. I, a Man 1968. San Diego Surf 1968. The Loves of Ondine 1969. Blue Movie 1969. Lonesome Cowboys 1972. L`Amour 1968. Flesh (film) Flesh for Frankenstein (1973) aka Andy Warhol`s Frankenstein (USA) Blood for Dracula (1974) aka Andy Warhol`s Dracula (USA) Muzika Vorhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „produkujući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Vorhol i Lu Rid su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Vorhol je dizajnirao omote za dva albuma Rolingstonsa: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Vorhol je uradio nekoliko portreta Mika Džegera. Godine 1990. Lu Rid snima album Sons for Drella (jedan od Vorholovih nadimaka bio je Drela, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa Džon Kejlom. Na albumu Rid se izvinjava Vorholu zbog sukoba. Vorhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dilana i Džon Lenona. Vorhol je dizajnirao omot za Lenonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Vorhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Vorhol je imao veoma veliki uticaj na novotalasni/pank rok bend Devo, kao i na Dejvida Bouia, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Endi Vorhol“ za album Hunky Dory (1971). Knjige Tokom 50-ih objavio je samostalno nekoliko knjiga, a od kasnijih 1960-ih „piše“ nekoliko knjiga koje su bile komercijalno objavljivane: A, a novel (1968. ISBN 978-0-8021-3553-7.) – prepis, koji ima grešaka u pisanju, kao i fonetske beleške zvukova u pozadini i mumlanja, audio-zapisa jedne večeri u Factory. The Philosophy of Andy Warhol; from A to B and back again}-. 1975. ISBN 978-0-15-671720-5.) – prema tvrđenjima Par Heket u uvodu za -{The Andy Warhol Diaries, ona je priredila knjigu na osnovu dnevnih telefonskih razgovora i audio kasete koje joj je Endi dao. Pomenute kasete su sadržale razgovore sa Bridžid Berlin i sa bivšim urednikom magazina Interview, Bobom Kolacelom. Popism: The Warhol Sixties. 1980. ISBN 978-0-15-672960-4.), pripremili su je Vorhol i Pat Hekket. To je retrospektiva 1960-ih i uloge pop arta. The Andy Warhol Diaries. 1989. ISBN 978-0-446-39138-2.) – pripremila je Par Heket na osnovu Vorholovog dnevnika koji joj je svakodnevno diktirao preko telefona. Vorhol je počeo da vodi dnevnik kako bi imao uvid u svoje troškove, ali kasnije je dnevnik sadržao i njegova razmišljanja o kulturi i ličnim stvarima. Vorhol je osnovao modni magazin „Interview”, koji se i danas objavljuje. Drugi mediji Crtež: Vorhol je svoju karijeru počeo kao crtač. Najpoznatiji su njegovi crteži cipela. Neki od njegovih crteža su objavljeni kao knjižice: „Yum, Yum, Yum“ – o hrani; „Ho, Ho, Ho“ – o Božiću i, naravno, „Shoes, Shoes, Shoes“. Umetnički najcenjenija knjiga crteža je „The Gold Book“, koja sadrži crteže mladih muškaraca. Audio: Jedno vreme Vorhol je svuda sa sobom nosio diktafon i snimao je sve i svakog sa kim je pričao. Neki od ovih zapisa bili su osnova za njegov književni rad. Televizija Vorhol je sanjao da ima svoj TV šou po nazivu „The Nothing Special“ koji bi govorio o njegovoj omiljenoj temi: Ništa. Kasnije je ima dve emisije: „Andy Warhol’s TV“ 1982 i „Andy Warhol’s Fifteen Minutes“ za MTV, 1986. pored svojih emisija, redovno se pojavljivao u drugim emisijama. Moda: Kaže se da je rekao „Radije bih kupio haljinu i zakačio je na zid nego sliku.“ Kompjuter: Vorhol je koristio Amigu za digitalnu umetnost. Muzeji Muzej Endija Vorhola u Pitsburgu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Vorholov brat, Džon Vorhol i Vorhol zadužbina iz Njujorka osnovali su 1992. Vorholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Vorholovi roditelji. Najpoznatije izjave U budućnosti će svako imati svojih 15 minuta svetske slave. Umetnik je osoba koja pravi stvari koje ljudima ne trebaju, ali on iz nekog razloga misli da bi bila dobra ideja da im se daju. MG91 (N)

Odlično očuvano Napisano ime na prvoj praznoj strani Nedeljko Gvozdenović (Mostar, 24. februar 1902 — Beograd, 31. januar 1988) bio je srpski slikar i akademik SANU.[1] Motivi kojima se Gvozdenović bavio su mrtve prirode, predeli i enterijeri.[2][1] Biografija[uredi | uredi izvor] U Minhen odlazi 1922. i upisuje Internacionalnu školu kod profesora Hanca Hofmana, a po završenim studijama 1926. godine se vraća u Beograd. Bio je profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Sa nekolicinom svojih kolega i ondašnjih studenata, od kojih su neki danas akademici, bio je inicijator osnivanja Kuće legata kao posebne ustanove kulture koja bi se starala o zaostavštinama poklonjenim Muzeju grada Beograda. Slikar Nedeljko Gvozdenović je zaveštao Muzeju veliki broj svojih radova raznih tehnika - ulja, gvaševa, tempera, akvarela i crteža, svoj stan sa ateljeom, idealnu trećinu kuće u Beogradu i izvesnu sumu novca za opremanje galerije u kojoj će biti izložena njegova dela. Grad Beograd je poverio legat Nedeljka Gvozdenovića na staranje i javno izlaganje Muzeju grada 1983. godine, kada je svečano otvorena Galerija Gvozdenović. Izlagao je u Parizu, 1937, Veneciji, 1952, Tokiju, 1957, i Bruklinu, 1963. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Jedna ulica na Bežanijskoj kosi nosi njegovo ime. Slika pod nazivom ”Mali predeo”. Nastala je 1963. godine tehnikom ulje na platnu. Deo je zbirke Istorije umetnosti Narodnog muzeja u Leskovcu. Vidi još[uredi | uredi izvor] Toma Rosandić Ljuba Ivanović Milo Milunović Zora Petrović Petar Lubarda Ivan Tabaković

Miloš Šobajić (franc. Milos Sobaïc; Papuk, 23. decembar 1944 — Beograd, 24. april 2021) bio je srpski i francuski slikar i vajar. Smatra se jednim od najznamenitijih srpskih i evropskih umetnika.[1] Rođen je 1944. godine u zbegu na planini Papuk u Slavoniji.[2] Majka ga je u pelenama prenela preko Mađarske u Srbiju, i tek tada ga je prijavila matičnoj službi, zbog čega je u mnogobrojnim publikacijama zapisano da je rođen 1945. u Beogradu.[3][4][5] Po ocu Voju, potiče iz srpske familije[6] iz Crne Gore, koja je krajem XIX veka donela u Crnu Goru prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise. Majka Mirjana potiče iz Like.[7][8][9] Osnovnu i srednju školu je pohađao u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću. Maturirao u Prvoj Beogradskoj gimnaziji, 1964. godine. Završio je Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu 1970, da bi se dve godine kasnije preselio u Pariz. Od 2005. godine predaje na Luksun Akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini, a istovremeno osniva Fakultet za umetnost i dizajn na Megatrend univerzitetu u Beogradu, na kojem je bio dekan, redovni profesor i počasni doktor, da bi godine 2012. postao profesor emeritus[10]. Takođe je kao mentor na doktorskim studijama radio i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Svoja dela je predstavio na preko osamdeset samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko pet stotine grupnih izložbi. Njegova dela se nalaze u tridesetak muzeja savremene umetnosti u svetu. Dobitnik je niza nagrada u Srbiji. Ruska Duma mu je dodelila 2018. godine orden počasnog gosta[11] Rusije, a 2019. godine dodeljena mu je Zlatna medalja Republike Srbije, za izuzetne zasluge u oblasti kulturnih delatnosti, posebno slikarstva.[12] O radu Miloša Šobajića je objavljeno pet monografija kod izdavača u Parizu, Beogradu i Londonu, čije su tekstove pisali Alen Žufroa, Nobelovac Peter Handke, Edward Lucie-Smith Edvard Lusi Smit i drugi. O Milošu Šobajiću je objavljeno blizu sedam stotina tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i veliki broj televizijskih filmova i prikaza.[1][13] Francuski kompozitor René-Louis Baron stvorio je muzički film o Šobajićevim delima. Svoju prvu knjigu, pod nazivom: Slikaj i ćuti[14], autobiografskog karaktera, a koja govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu umetnost, objavio je 2018. godine. Bio je oženjen Majom T. Izquierdo (srb. Iskjerdo).[15], a prva supruga mu je bila Lotos Masnikosa - Šobajić Godine 2021. objavljuje autobiografiju `Mojih devet života`[16], knjiga koju posvećuje svojoj supruzi Maji. Ova autobiografija izdata je kod izdavača `Vukotic&Media` [17] Godine 2021. zajedno sa svojom suprugom Majom T. Izquierdo ( Iskjerdo) napisao je svoju prvu dramu, pod nazivom `Vecin cirkus` koju je izdalo `Narodno pozorište Timočke Krajine`. Njegova dela nalaze se u 40 muzeja po svetu.[18] Sahranjen je 29. 4.2021. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na komemoraciji održanoj u Skupštini grada Beograda govorili su istoričar umetnosti Nikola Kusovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac i profesor, književnik i diplomata Darko Tanasković. Počast velikom umetniku je odata kroz njegovu omiljenu kompoziciju `Historia de un amor`[19], a emitovan je i odlomak Šobajićevog govora za Radio Beograd u kome kaže: `Ja sam Feniks i opet se vraćam, uvek sam početnik i uvek učim`.[20] Grad Beograd predviđa otvaranje Muzeja Miloš Šobajić[21] u toku 2021. godine. Direktorka Muzeja grada Beograda, Jelena Medaković, u svom govoru na sahrani, rekla je sledeće: `Jedan deo našeg Muzeja, poneo je ime Miloš Šobajić. Milošev prostor oslikavaće njegov duh i karakter, njegovu veličinu.`[22] Medaković je zatim prenela poruku koju je Nobelovac Peter Handke uputio Miloševoj supruzi Maji: `Često mislim na svog druga, njegovu sliku nosim pred očima, iako fizički ne prisustvujem sahrani, danas u mislima biću sa Milošem i sa vama. Veliki slikar, moj veliki prijatelj, ostaće zauvek u mom srcu`. odlično očuvana MAJ.21/4