Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike.[5][6] Muzika kao fizička nauka Muzička nastava Muzičku građu čine zvukovi, a oni nastaju oscilovanjem nekog tela, koje tako postaje izvor zvuka. Zvučni talasi se prenose vazduhom u obliku krugova od izvora zvuka do našeg uva. Kad su oscilacije u zraku redovne, ono što se čuje je ton - dakle pravilan, jasan zvuk. Kad su pak oscilacije neredovne, čuje se samo šum ili buka - zvukovi uglavnom više-manje neugodne ljudskom uvu (iako se i oni koriste u muzici).[7] Jedan izvor oscilacija može izazvati iste oscilacije i u drugim predmetima, ali njihove oscilacije moraju biti u skladu s oscilacijama izvora. To se zove rezonancija. Tako zvuk ljudskog glasa ne proizvode samo glasne žice nego i rezonantna oscilovanja u šupljini lubanje. Slično i zvučna kutija nekog muzičkog instrumenta osciluje rezonantno s početnim kretanjem koje je izvođač dao instrumentu. Na primer, violinska kutija rezonuje na oscilacije žice violine i pojačava ton. Frekvencija oscilovanja (broj oscilacija u sekundi) određuje visinu zvuka. Što je više oscilacija u sekundi, viši je i ton. Ljudsko uvo je izvanredno osetljivo na razlike u visini i ima opseg od oko 20 do čak 20.000 oscilacija u sekundi. Jedan mešoviti zbor proizvodi frekvencije između otprilike 64 i 1500, a koncertni klavir između 20 i 4176. Kad grupa muzičara svira zajedno, oni usklađuju svoje instrumente pri čemu je ton A definisan sa 440 Hz-a. Istorija Prvi oblici muzike Prvi oblici muzike nastaju u starijem kamenom dobu - paleolitu. Prva istraživanja vrši Čarls Darvin u 19. veku. Naučnici koji su se tada bavili istraživanjem muzike nisu bili obrazovani muzikolozi. Postoji više teorija o nastanku muzike.[8] Čovek je počeo da ispušta nizove glasova pokušavajući da privuče suprotan pol. Čovek peva iz potrebe da komunicira sa drugim ljudima iz zajednice. Čovek pokušava da imitira zvukove iz prirode. Tokom rada čovek udara grančicama koje koristi kao alat i shvata da se taj zvuk može ponoviti. Te teorije nisu prihvaćene zato što nije postojalo materijalnih dokaza. Žil Kombarje je tvrdio da muzika zahteva intelekt (razvijene mentalne sposobnosti). Tokom vršenja raznih ekspedicija i istraživanja Afričkih i Amazonskih prašuma otkrivene su zajednice (plemena) na niskom stepenu razvoja. Žil Kombarje prisustvuje obredima i ritualima raznih plemena i dolazi do zaključka da muzika nastaje i razvija se kao deo magijskog obreda. Ljudi prvobitne zajednice pevaju jednostavne pesme (samo nekoliko tonskih visina koje se stalno ponavljaju). Pevanje je imalo ulogu da dovede vrača u stanje transa kako bi on mogao da komunicira sa bogovima (sile prirode). Muzika bila je strogo funkcionalna. Nije se smela pevati van obreda jer se smatralo da to može razbesneti bogove. Muzika je najčešće bila ritmička. Kao instrumenti koriste se ljudski glas i telo. Sve vreme učestvuje u obredu. Ljudi su pljeskali dlanovima ili su se udarali po telu (mirovanje nije bilo dozvoljeno). Muzika je bila vrlo izražajna i glasna jer se smatralo da će tako lakše dopreti do bogova. Ova muzika najpre podrazumeva tekst i melodiju. Ovi rituali se smatraju za poreklo umetnosti uopšte jer objedinjuju sve vrste umetnosti. Takva pojava naziva se sinkretizam. Tokom obreda koji je služio kao priprema za lov ljudi su crtali likove životinja koje idu da love. Isto tako ritual je vremenom dobio i oblik scenske igre zato što su ljudi po povratku prikazivali celom plemenu scene iz lova (takođe u okviru obreda). Godine 1877. američki istraživač i pronalazač Tomas Alva Edison izumeo je fonograf (prvi uređaj koji je mogao da snimi i ponovo reprodukuje zvuk). Ovaj uređaj se koristio za snimanje pesama Američkih Indijanaca koji žive u rezervatima. Koristeći ove snimke i upoređujući ih sa drugim obrednim pesmama naučnici su potvrdili teoriju Žila Kombarjea....

STvarnost, Zagreb, 1962. Prvo izdanje! Vrlo dobro očuvana. Srđan Vučinić: ARHIVAR NEMOGUĆEG – BORA ĆOSIĆ Ja sam polako počinjao da shvatam kako pored mnogih zanata, pobrojanih u istoriji, postoji još jedan važan zanat, bioskopskog gledaoca, vrlo naporan. B. Ćosić, Pri če o zana tima Bora Ćosić sakupio je, popisao i klasifikovao, obradio i izložio predmete svog bogatog bioskopskog iskustva u knjizi Vi dljivi i nevi dljivi čovek (pr vi put objavljenoj 1962. godine u Zagrebu). I mada se pisac spretno ogradio podnaslovom u kojem stoji jedna subjektivna istorija filma, ovo je, koliko mi je poznato, jedna od pr vih knjiga iz pera nekog našeg auto- ra koja obrađuje sve glavne etape i sineaste u dotadašnjem razvoju filmske umetnosti.1 Čitajući knjigu, pitao sam se kakva je to pasija – pored one sakupljačke i katalogizatorske, koja će doći do izražaja i nešto kasnije, u fikcionalizovanom popisu svih običnih i neobičnih zanata u vreme ratno i revolucionarno u Pričama o zanatima, ili u prikupljanju i parodijskom izlaganju mnogih tipova govora, jezičkih fraza, šablona i trivijalnosti kojima se biće malo- građanina, kao pipcima prilepljeno, drži za spoljni svet (u romanu Tutori) – dakle, kakva je to strast vodila mladog Ćosića da ispiše esejističku povest filma, trostruko obimniju od slav- ne Ulo ge moje porodice u svetskoj revoluciji koja će uslediti tek sedam godina kasnije. Iščita- vajući je ponovo, stekao sam utisak kako u Vidljivom i nevidljivom čoveku na sceni imamo pisca na pragu prave stvaralačke inicijacije, u opsesivnoj potrazi za utvarama, fantomima i fantazmima, za oniričkim i transcendentalnim doživljajem – jednom reči, za svim onim što mu u doba još uvek jednobojne, sive real-socijalističke svakodnevice 50-ih, jedino iskustvo kinematografa može priuštiti. Ista ona opčinjenost spojem neobuzdane imaginacije i objek- tivnog otiska vremena, karakterističnim za sedmu umetnost, opčinjenost o kojoj svedoče i mnogi od avangardnih pesnika prve polovine XX veka, našla je svoj izraz u energiji i entu- zijazmu mladalačkog traktata Bore Ćosića, u pasažima poput ovog: „Film je pr vi put od kada postoji svet umeo da jedan trenutak ukrade od prolaznosti i da ga u svom celovitom kretanju sačuva zauvek (...) da mađioničarskim majstorstvom zabeleži čoveka bez glave, devojku u čaši vode i realne oblike nepostojećih čudovišta. Film je poklonio svom gledaocu oči koje sve vide i uši koje sve čuju, popeo ga na nemoguće visine i obdario ga sposobnošću da istovremeno prisustvuje dvama različitim događajima.“2 Sa predanošću bliskom onoj sa kojom Line i Lamark beleže i razvrstavaju sva čudesa flore i faune, a Borhes primerke svoje 1 Te iste 1962. ob javljena je u beogradskoj „Prosveti“ Istori ja filma Radoša Novakovića, reditelja i profe- sora Akademije za pozorište, film, radio i tele viziju. 2 B. Ćosić: Vidljivi i nevidljivi čovek (Beograd, 2012, str. 13). Za ovo obnovljeno izdanje, povodom pola veka od izlaska Ćosiće ve knjige, zaslužan je Se verin M. Franić (1952–2014), filmski kritičar i osnivač ča- sopisa YU film danas u okviru kojeg je objavljivana i posebno vredna edicija PLUS biblioteka „YU film danas“; Ćosiće va knjiga jedno je od poslednjih izdanja iz ove edicije. ZLATNA GREDA Srđan Vučinić 57 „fantastične zoologije“ – Bora Ćosić nam iz mraka bioskopske sale donosi čuda filmskih pe- snika i novatora, od Grifitovog otkrivanja krupnog plana, tog oka „superiornijeg i vidovitijeg od čovekovog“, preko Ajzenštajnove montaže atrakcije, njegove likovne ekspresivnosti i hiperboličnosti, pa sve do čuda nepatvorene stvarnosti italijanskih neorealista ili veličan- stvene Hičkokove persiflaže „pune pri tajene jeze“ (u Nevo lja ma sa Ha rijem). No nije teško zapazi ti one sineaste koji su mladom piscu posebno bliski i dra gi; autore kroz čije sa gledavanje i tumačenje on skicira i mapu svog budućeg pripovedačkog sveta. Propitujući Čaplinovu umetnost, Ćosić posebno ističe njegov pohod na opšta mesta, sklo- nost ka obrtanju na glavačke uvreženih odnosa i opštih pravila: onog Čarlija koji, održava- jući red u radnji, počinje da zaliva cveće na ženskim šeširima; za koga se tretman u lečilištu pretvara u mučilište i rvački ring; kome je, tokom rovovske borbe u ratu, i vatra iz neprija- teljskog oružja dobar instrument da bi sebi pripalio cigaretu, otvorio flašu piva... Mali čovek koga je Čaplin stvorio „čudna je kost u grlu ove civili za cije“, konstatuje Bora Ćosić. Piščevo tumačenje tog „malog delije“ navešćuje nam kalambursko i alogičko obr tanje naglavce stereotipa i jezičkih fraza na kojima malograđanski i novi revolucionarni svet počivaju u njegovim proznim delima iz 60-ih godina – gde se junaci celuloidnog Čarobnjaka iz Oza preobražavaju u stvarne „čarobnjake iz Ozne“, gde se i Rusi (beli, kao i cr venoarmejci) u detinjem poimanju javljaju u vidu posebnog zanata... A kada nas u neponovljivi univerzum Žana Vigoa (posebno onaj Nu le iz vlada nja) uvede aforizmom – „Svet je relativno pristojna celina, koja ima svoje kraste, svoje guke, svoje dobro čuvane, vešto skrivene nepodesnosti“ – Ćosić time koncipira i vlasti ti groteskni mehani zam, onaj koji će u punom sjaju proradi ti u Priča ma o za natima (1966), te Ulozi mo je porodice u svetskoj revo luciji (1969). Infantili zam kao oružje u pohodu smehotvornog razgolićenja „pristojne celine“ odraslog sveta – nije li u toj Vigoovoj anarhističkoj drskosti jugoslovenski pisac, prevodilac Majakovskog i Hleb- njikova, našao podstreka i za ostvarenje vlastitih stvaralačkih impulsa? I dok kod Vigoa pomenute kraste i guke niču u pristojnom ambijentu škole (muškog internata), dotle u prozi Bore Ćosića one probijaju na jezičko-stilskoj ravni marljivo parodiranog školskog za- datka. Tako mali junak njegovog pripovednog triptiha3 živi sa ujakom koji „prevrće sve ženske po kući“, sa ocem koji, u doba ratno, „nalazi način da popije što veću količinu otrov- nog alkohola a da mu ne bude ništa“; naj zad, dobija u kući i oslobodioce, koji se okr vavlje- ni vraćaju sa noćnih šihti likvidacije narodnih neprijatelja. Bestidnost, ludilo, brutalnost Ćosićeve velike istorije cepaju nevešto oslikane kulise pristojne celine sveta, katkad još drastičnije, još bezobzirnije negoli nakaznosti i deformiteti obrazovnog sistema kod Vigoa. Kinematograf inspiriše delo Bore Ćosića svojom imaginativnošću, atmosferom, humo- rom i emocijom; ali linearnost, fabula i zaplet, svojstveni filmskom pripovedanju, našem piscu praktično nisu potrebni. On je nedvojbeno opredeljen za nelinearnu, do kraja frag- mentiranu nara ciju u kojoj je gotovo svaka rečenica isečak različi tog vremena. Sklopljeni asocijativno, po tema ma, ćosićev skom montažom atrakcije, ovi su bezbrojni isečci jedna rastrojena celina koja ipak nastavlja da simultano živi u mnogim vremenima, satirično izo- bražavajući rad detinjeg uma kontaminiranog velikom istorijom. I replike Ćosićevih likova 3 Knjiga Zaš to smo se borili (1972), prak tično, izmenjeno i dopunjeno izdanje Priča o zanatima, čini treći deo ove uslovne celine. 58 možemo či tati kao neku vrstu stili zovanih filmskih dijaloga: one se izgovaraju u ima ginar- nom porodičnom sve-trenutku, u kojem su i zdravorazumske kategorije prostora, vremena i kauzalnosti privremeno suspendovane.4 U poetskoj sažetosti i globalnoj metaforičnosti porodičnog sve-trenutka leži i osnovna analogija Ćosićevog proznog triptiha sa fantazmat- skim potencijalima evropskog autorskog filma. Nasuprot prozi 60-ih, Ćosićev postupak u romanu Tutori (1978), i dalje u Bel Tempu (1982) vodi ka razobručenosti, prolifera ciji jezika – a time i ka namernom ukidanju sažetosti i me- taforičnosti srodne kinematografskom principu. Njegova nova poetika mixed-media, sprem- nice, ropotarnice i otpada bliži se u isti mah principu funkcionisanja televizije (danas i logi- ci interneta, kao i društvenih mreža) u kojima se metafora te svaka lirska kondenzovanost praktično ukida, jer sve se odigrava u znaku direktnog prenosa, u beskonačnom sadašnjem trenutku. Filmofilska energija i erudicija Vi dljivog i nevi dljivog čoveka ugrađeni su i u docnije sce- narističke izlete Bore Ćosića: u njegov koscenaristički doprinos, prevashodno u pisanju dijaloga, filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963), kao i Danima Aleksandra Petrovića (1963), gde je Ćosić saradnik na scenariju zajedno sa filmologom Duškom Stojanovićem i pesnikom Dušanom Matićem; te u adapta ciji, transponovanju i osavremenjivanju glavnih motiva novele Dvojnik Dostojevskog u ambijentu samoupravne Jugoslavije, u filmu Nepri jatelj Živojina Pavlovića (1965). Ćosić je potpisan i kao jedan od koscenarista u filmskoj adap ta ciji vlasti tog romana, no čini se da njegov interes za filmski medij tada već jenjava. U filmu Uloga mo je porodice u svetskoj revoluciji Bate Čengića (1971) jezički kvali teti knjige, pa i replike likova mahom su zamenjeni pop-artističkim vizuelnim atrakcijama, uz jake pri- mese mjuzikla, rok operete i političkog teatra. U ovom delu neujednačenog kvaliteta i danas najubedljivije deluje ingeniozna dosetka koscenariste Branka Vučićevića:5 prizor u kojem ukućani i oslobodioci zajedno jedu tortu u obliku Staljinove glave. „Či tava moja fa- milija u BV-jevskoj obradi, pokazuje se ne samo u svetlu kanibalsko-edipskom (jer jedu oca čovečanstva), nego i u sferi erotike kuhinje“, protumačiće mnogo kasnije Ćosić ovu scenu, u svom sećanju na Vučićevića.6 Uloga Bore Ćosića u jugo slovenskoj kinematografiji, neposredna i posredna, veća je nego što bi se na pr vi pogled moglo pretpostavi ti. O „boraćosićevskom raju malih stvari“, tom „raju prizemnog Beograda“ piše Raša Popov povodom Ljubavnog slučaja Makavejeva.7 4 Ovo nas može asocirati na dela Alena Renea ili Alena Rob Grijea; a u domaćem filmu na kubističke scene i dijaloge iz „ratne tetralogije“ Puriše Đorđe vića. 5 Kada smo na 20. Festivalu autorskog filma pripremali retrospek tivu Branka Vučiće vića, jedan od nje- govih uslova bio je da ne prikažemo Čengiće vu Ulogu moje porodice, film od koga se kao koscenarista još ranije ogradio – smatrao je da je umesto spek takularnog pristupa koji je reditelj sproveo, film tre- balo uraditi što svedenije, minimali stič ki. 6 Iz tek sta Bore Ćosića „Roman o Vučiće viću“, ob javljenog u zagrebač kom časopi su Gordogan, #33–34, zima–jesen 2016. 7 U nadahnutom eseju R. Popova „Imago Makavejev“, objavljenom u zborniku Makavejev: 300 čuda. Umetnič ki odnos Ćosić–Makavejev sigurno je dvosmeran, o tome svedoči i Ćosićev tekst „Stvarnost u filmu Dušana Makavejeva“ (Polja, maj 1966). Posebno je znača jan raskorak na ko ji autor ovde ukazu je, između Makove odanosti novom životu u jugosloven skom komunizmu i „analiziranja krastica ko je su se po njemu nahva tale“ u filmu Čo vek ni je tica. Ali posto ji tu još nešto zanimljivije iz današnje perspek- 59 A infantilno-satirična perspektiva koju Sidran i Kusturica primenjuju u Ocu na službe nom putu (1985) mnogo toga duguje vizuri junaka Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji – do- voljno je uporedi ti način prenošenja iskaza iz „odraslog“, istorijskog sveta, njihovo cinično prelamanje u edenskoj nepatvorenosti detinjeg univerzuma. Sa primetnim zakašnjenjem slična perspekti va varira i u Mar kovićevom filmu Tito i ja (1992). Sa superiornim selinovskim cini zmom ona je preoblikovana u priči o odrastanju dvojice kriminala ca tokom Miloševi- ćeve ere rata i izola cije u Ra na ma Srđana Dra gojevića (1998). Zasebno bi se mogao anali- zirati i posredni Ćosićev uticaj na kultno Grlićevo ostvarenje U raljama života (1984) – preko nesumnjivog odjeka romana Tutori u parodijskom korišćenju obraza ca trivijalne li terature u prozi Dubravke Ugrešić...8 Vođen akribijom i istrajnošću sakupljača i klasifikatora, žarom smejača i iz rugivača, ali i nepredvidivom zaumnošću pesnika – Bora Ćosić ostaje vidljivi i nevidljivi sudeonik jugoslovenskog i post-jugoslovenskog filma. Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2] Biografija Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3] Književno stvaralaštvo Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film. Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5] Nagrade 1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2] 2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6] 2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7] 2001: Nagrada Stefana Heyma.[8] Dela Nepotpun popis dela: Kuća lopova, 1956. Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962. Sodoma i Gomora, 1963. Priče o zanatima, 1966. Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969. Tutori, 1978. Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983. Doktor Krleža, 1988. Rasulo, 1991. Dnevnik apatrida, 1993. Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995. Carinska deklaracija, 2000. Pogled maloumnog, 2001. Tkanje, 2001. Nulta zemlja, 2002. Irenina soba, (poezija), 2002. Izgnanici, 2005. Consul u Beogradu, 2007. Put na Aljasku, 2008. Zapadno od raja, 2009. Kratko detinjstvo u Agramu, 2011. Doručak kod Majestica, 2011.

Autor - osoba Bogdanović, Bogdan, 1922-2010 = Bogdanović, Bogdan, 1922-2010 Naslov Urbs & logos : ogledi iz simbologije grada / Bogdan Bogdanović Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Niš : Gradina, 1976 (Niš : Prosveta) Fizički opis 183, [122] str. s tablama ; 23 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂMisao (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Dopune i objašnjenja: str. 125-153 Bibliografija: str. 159-183. Predmetne odrednice Gradovi Bogdan Bogdanović (Beograd, 20. avgust 1922 – Beč, 18. jun 2010) je bio srpski arhitekta, graditelj, umetnik i filozof, profesor Beogradskog univerziteta od 1973. godine, gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. Poznat je po svojim smelim idejama. Značajan je neimar memorijalne arhitekture, spomen-obeležja podignutih u drugoj polovini 20. veka, žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu, širom SFR Jugoslavije. Najznačajniji spomenici Bogdana Bogdanovića nalaze se u Beogradu, Jasenovcu, Garavicama, Prilepu, Mostaru, Kruševcu i Leskovcu. Pojava Bogdan Bogdanovića na arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako značajna za arhitekturu i za skulpturu. On unosi u skulpturu arhitekturalnost, koja zamenjuje preovlađujuću figurativnost. Takođe, kompozicija arhitektonskog kompleksa kod njega postaje značajnija od kompozicije samog spomenika. Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaža i predstavljaju arhitektonsku celinu sa prirodom i okruženjem u kojem se nalaze. Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti. Bogdanović je takođe veoma značajan kao pisac. Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao izuzetnog esejistu, analitičara ali i kao pripovedača. Značajni su njegovi brojni radovi od međunarodnog značaja o gradovima i arhitekturi sa mitologističkim i simbolističkim pogledima i o „ljudskoj unutrašnjoj arhitekturi“. Napisao je 25 knjiga i pisao tekstove koje u poslednje vreme objavljuje u raznim časopisima kao „El Pais“ i „Die Zeit“ iz oblasti arhitekture i urbanizma. Njegove knjige su stilski i žanrovski veoma različite, ali imaju jedno zajedničko u sebi: ogroman naboj duha, koncentraciju energije koju nose sobom i prenose je na čitaoce. Bogdanović je intenzivno pisao, ali je svoje knjige izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Češkoj. Iako je bio jedan od kulturnih stožera srpske arhitekture i kulture uopšte, Bogdanović je, kao i njegovi veliki prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i padove. On je bio bojkotovan od svojih kolega profesora na fakultetu, čak je bio i „isključen“ sa mesta predavača na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. U revoltu je napustio članstvo u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja, država mu je oduzela objekte u kojima je vodio Letnju školu arhitekture u Malom Popoviću. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti zemlju, nakon čega se, rezigniran, nastanio u Beču kao politički emigrant. Osnovao je Seosku školu za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda, od milošte nazvanu „Mistrija pod orahom“. „Zelena kutija” je knjiga - kutija sa ceduljicama, beleškama iz njegovog života, posle sukoba sa Slobodanom Miloševićem. Živeo je sa svojom suprugom u egzilu u Beču od 1993. godine, a od vlade Austrije je dobio nagradu za životno delo. Mada je kršten još kao dete, njegovi posmrtni ostaci kremirani su u Beču, dok je urna sa pepelom smeštena na Jevrejsko groblje u Beogradu. Posmrtni ostaci njegove supruge Ksenije, koja je preminula 2017. godine, nalaze se na istom mestu. Ostvarenja Ulaz u Aleju streljanih rodoljuba na Novom groblju. Neka od Bogdanovićevih najznačajnijih arhitektonskih ostvarenja su: Spomenik Jevrejskim žrtvama fašizma, Beograd 1951-1952. Stambeno naselje Hidrotehničkog instituta, Avala, Beograd, 1952-1953. Spomen-groblje žrtvama fašizma, Sremska Mitrovica, 1959-1960. Partizansko spomen-groblje, Mostar 1959-1965. Spomen-park Slobodište, Kruševac, 1960-1965. Spomenik srpskim i albanskim partizanima palima u NOB-u, Kosovska Mitrovica, 1960-1973. Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep, 1961. Spomen-park palim borcima u oslobodilačkim ratovima 1804-1945. (1804-1815, 1876-1878, 1912, 1914-1918, 1941-1945), Knjaževac, 1961-1971. Spomenik Kameni cvet, Jasenovac, 1966. Spomen kompleks Palim borcima Revolucije, Štip, 1969-1974. Spomen-park Garavice, Bihać, 1969-1981. Spomen područje i mauzolej palih boraca, Čačak, 1970-1980. Grupni kenotafi palih boraca, Bela Crkva, 1971. Grupni kenotafi žrtava fašizma, Novi Travnik, 1971-1975. Spomen-park Revolucije, Leskovac, 1971. Spomenik streljanim rodoljubima i Romima, Arapova dolina, Leskovac, 1971. Spomenik Slobodi, Ivangrad, 1972-1977. Spomenik palim borcima za slobodu, Vlasotince, 1973-1975. Adonisov oltar, Labin, 1974. Spomen-park Dudik, Vukovar, 1978-1980. Spomen park palih boraca NOB-a, učesnika Popinske borbe, Štulac, Vrnjačka Banja, 1979-1981. Grobnica Dušana Petrovića - Šaneta, Aranđelovac, 1980. „Čuvar slobode” (Spomenik poginulim partizanima u odbrani Klisa 1943), Klis, 1987. (uništen 1996. godine) Najznačajnija dela Na srpskom jeziku Mali urbanizam (1958) Zaludna mistrija: doktrina i praktika bratstva zlatnih (crnih) brojeva (1963) Urbanističke mitologeme (1966) Urbs i logos: ogledi iz simbologije grada (1976) Povratak grifona: crtačka heuristička igra po modelu Luisa Karola propraćena uvodnim ogledom Ljerke Mifke (1978) Gradoslovar (1982) Eseji: epistoralni eseji (sa Radom Iveković, 1986) Krug na četiri ćoška (1986) Mrtvouzice: mentalne zamke staljinizma (1988) Knjiga kapitela (1990) Grad kenotaf (1993) Grad i smrt (1994, na nemačkom 1993) Ukleti neimar (2001, na nemačkom 1997) Grad i budućnost (2001, na nemačkom 1997) Glib i krv (2001) O sreći u gradovima (2007, na nemačkom 2002) Tri ratne knjige (Grad i smrt; Srpska utopija; Grad i budućnost, 2008) Platonov tajni roman: Platonov gradoslovni nauk (2008) Zelena kutija: knjiga snova (2009, na nemačkom 2007) Na nemačkom jeziku Die Stadt und der Tod, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1993. ISBN 978-3-85129-090-5. Architektur der Erinnerung. Wieser Verlag, Klagenfurt. 1994. ISBN 978-3-85129-130-8. Der verdammte Baumeister: Erinnerungen, Zsolnay Verlag, Vienne 1997/. 2002. ISBN 978-3-552-04846-1. Die Stadt und die Zukunft, Wieser Verlag, Klagenfurt - Salzbourg. 1997. ISBN 978-3-85129-201-5. Vom Glück in den Städten, Zsolnay Verlag, Vienne. 2002. ISBN 978-3-552-05178-2. Die grüne Schachtel: Buch der Träume, Zsolnay Verlag, Vienne. 2007. ISBN 978-3-552-05394-6. Memoria und Utopie in Tito-Jugoslawien. Wieser Verlag.2009. ISBN 978-3-85129-834-5. Spomen obeležje „Kameni cvet“ u Jasenovcu Spomenik palim borcima revolucije, Vlasotince. Spomen-park Revolucije, Leskovac Spomenik palim borcima NOB-a, Prilep Slobodište, Kruševac Povratak grifona Krug na četiri ćoška Postmoderna MG136 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Elyasaf Kowner (hebrejski: אליסף קובנר) (rođen 1970.) je izraelski interdisciplinarni umjetnik koji istražuje probleme zlostavljanja, gubitka, kontrole i ljubavi prema ljudima.[1][2] Snimio je više od 30 kratkih poetskih filmova koji su prikazani na festivalima i u muzejima diljem svijeta. Kowner je opisan kao `multidisciplinarac koji sve može pretvoriti u umjetnost, dizajn, dokumentarac ili drugo kreativno zlato.` [3] Biografija Elyasaf Kowner je rođen u Haifi, Izrael. On je treće dijete Carmele i Leona Kownera, preživjelog Holokausta koji je preživio koncentracijski logor Auschwitz. Pohađao je osnovnu školu Maale Hacarmel, a 3. razred proveo je u Oxfordu u Engleskoj. Kowner je prvi put dobio medijsku pozornost dok je proveo dvije godine u New Yorku (1993. – 1995.), gdje je ispisao niz grafita.[4][5] Među njima su bili hvaljeni reklamni grafiti poprskanih cipela s visokom petom [6], kojima je dodao rečenice kao što su `Želja nema granica` i `Čisto bezvremensko zavođenje`, pretvarajući se da je modni dizajner koji je došao iz Pariza potpisujući svoje grafite djela `Elyasaf Kowner, Pariz`.[7] Krajem 1995. proveo je nekoliko mjeseci u Japanu komunicirajući s uličnim prolaznicima koristeći se pantomimom, a kasnije je nastavio studirati na Bezalel Academy of Art and Design u Jeruzalemu. Tijekom tečaja fotografije 1997. godine, tijekom programa razmjene studenata na Nizozemskoj kraljevskoj umjetničkoj akademiji, izradio je knjigu Moments in Growth. Knjiga sadrži stotinu dvostrukih stranica koje crno-bijele fotografije stavljaju pored teksta. Kowner je kasnije tvrdio da je `to rezultat mistične veze`[8] i opisao putovanje koje je trajalo jedan dan.[2] Godine 1999. njegova instalacija pod nazivom After my Death (1999.) istraživala je imaginarnu smrt i sadržavala je videomonologe prijatelja koji istražuju sjećanja povezana sa životnim situacijama. Projekt je osvojio nagradu Sandberg. Od 2000. do 2003. godine Kowner je lutao ulicama Tel Aviva, razgovarao sa strancima i snimao videa.[9] Godine 2002. objavio je knjigu Car Portraits, koja je uslijedila nakon videa koji dokumentira strance u njihovim automobilima u prolazu. Unatoč činjenici da kamera neizbježno stvara barijeru, ono što se tamo dogodilo bila je mistična, energetska veza između Kownera i ljudi koje je sreo dok su bili skriveni iza prečki svojih automobila.[10] Kownerova kamera dokumentira segmente dnevnih događaja koji prolaze kroz minimalnu montažu, a neki od tih segmenata prikazani su gotovo kao fotografije. Većina scena temelji se na interakciji pojedinaca koje kamera izdvaja iz kretanja gomile i burnog urbanog života. Snimanje, koje se usredotočuje na razne fizičke geste, opterećuje ljudsku akciju naletima očaja i nade predodređene za beskrajno ponavljanje. Segmenti su izvučeni iz koherentnog konteksta i gledatelj je pozvan da im udahne subjektivno značenje. Ti trenuci – stapanje mekoće s nasiljem, svakodnevna rutina s elementima iznenađenja, pa čak i ekstaze – uhvaćeni su radoznalim i ponekad suosjećajnim okom koje se prepušta nasumičnim pojavama i događajima, ne s kritičkog stajališta, već iz pažnje prema suvremenom ritmu života koji pulsira u gradu i na njegovim rubovima. — Ilana Tenenbaum, `Trapped in the Gestures of the Day-to-Day`, `15`, Haifa Museum, 2005. Godine 2003., nakon što je osvojio nagradu `Prvi portret`, Kowner je dobio potporu Izraelske nacionalne lutrije, nakon čega je uslijedila izložba u muzeju u Tel Avivu. Tamo je konstruirao instalaciju koja sadrži prostor nalik dnevnoj sobi s TV ekranom Violent Emotion. U Violent Emotion, jednom kadru svjedočimo mješavini strasti i nasilja između dvoje ljudi, jednog snažnog i drugog slabog u romantičnoj vezi. Macho muškarac se u ovom djelu otkriva prilično jezivo.[11] Violent Emotion kasnije je prikazan tijekom instalacije Michala Heimana What are You Thinking? (2004.) i prevarili gledatelje koji su tijekom testiranja bili sigurni da je scena fikcija. Nijedna od dokumentiranih reakcija nikada nije proslijeđena umjetniku kao što je obećano.[12] Godine 2004. Kowner je sudjelovao na World Wide Video Festivalu u Amsterdamu, [13] objavivši Aftershock, kratki film koji dokumentira scenu neposredno nakon napada bombaša samoubojice u Tel Avivu koji se dogodio u Mike`s Placeu u travnju 2003. Bila su to trojica muškaraca koji su izašli. bez ogrebotine. Još uvijek su bili u šoku tih sati, a sjećanja se vraćaju.[14] Sljedećih godina njegovi filmovi i video zapisi pojavili su se na brojnim festivalima kao što su Video Zone festival, Izrael, Wro Festival, Poljska, New Media Art Festival, Koreja, [15] i u umjetničkim publikacijama kao što su Bizz Circuits play Intifada Offspring [16] i talijanski ffwd mag

Borivoje Stevanovic Sa Dusanovca, oko 1922 (rad potice iz skicen bloka sa drugim motivima i zapisima ovog impresioniste) olovka 13,5 x 19,2 cm Fotosertifikat Nikola Kusovac Боривоје Стевановић (Ниш, 14. октобар 1879 — Београд, 19. мај 1976) је био српски сликар, академик САНУ. Први је уметник пореклом са југа Србије и први од уметника рођених у Нишу који је стекао академско ликовно образовање. Овај уметник чији је значај националног карактера, аутохтони је ликовни стваралац и припадник генерације уметника са којима почиње српскa Модерна. Заједно са Костом Миличевићем, Миланом Миловановићем и Надеждом Петровић, био је главни прoтагониста колористичког сликарства у Србији, а по формално-стилским елементима сликарства представља једног од утемељивача београдске варијанте импресионизма. Био је члан и оснивач Удружења ликовних уметника Србије и члан уметничке групе Лада.[1] Садржај 1 Живот и каријера 2 Ликовно стваралаштво 3 Самосталне изложбе 4 Награде и признања 5 Види још 6 Извори 7 Литература 8 Спољашње везе Живот и каријера Рођен је у Нишу 14. октобра по старом односно 27. октобра по новом календару 1879. године, десетак месеци након ослобођена Ниша од Османлија, у варошици која када је ушла у сасатав Кнежевини Србијие имала око двадесетак хиљада становника.[2][3] Породица, нишког адвоката Стевановића и његове супруге Љубице, пореклом из угледне породице, која је живела у махали поред Саборне цркеве, изродила је поред Боривоја још три сина и две кћери. Због потреба очеве службе 1884. године, када је Боривоје имао шест година, прво се са породицом преселило у Пирот, а потом седам година касније трајно у Београд.[4] Школовање Основно ликовно образовање стекао је у Београду од 1895. до 1899. у Првој цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика, заједно са Костом Миличевићем са којим ће се дружити и сликати и касније. У време овог школовања, као двадесетогодишњи младић Боривоје Стевановић је у лето 1898. године одлучио да поново дође у родни град Ниш, овог пута са својим сликама, као млади уметник након прве три године школовања код Кирила Кутлика у Београду, и жељом да организује прву самосталну изложбу икада одржану у Нишу. Изложба је одржана у кафани хотела „Европа” јер организатор Ђорђе Стаменковић није могао пронаћи у Нишу никакву погодну просторију за изложбу слика.[5] Након што је добио стипендију Министарства привреде у Београду, наставио је школовање код Антона Ажбеа у Минхену (1898−1899), након чега је уписао ликовну Академију коју је завршио 1904. године у класи Карл Мара. У Минхену је проширио своје опште и уметничко образовање, овладао одличном техником и стекао наклоност ка природном осветљењу. Наставничка делатност После повратка у земљу годину дана је провео у Скопљу, радећи као наставник цртања у гимназији и Учитељској школи. Када се 1905. године вратио у Београд, радио је најпре као наставник цртања у вечерњој Занатској школи, а 1912. године је постављен за наставника у Трећој мушкој гимназији, све до пензионисања 1932. године. Ратне године Током Првог светског рата због слабог здравља додељен му је рад у војној пошти, а 1916. године заробиле су га окупационе власти у Рашкој. Други светски рат снажно је утицао на Боривоја. Тада се и онако повучен сликар потпуно изолује од било какве друге активности осим сликања. Чланство у ликовним организацијама и САНУ Био је члан и један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије (1907), а од 1908. године члан „Ладе“. Први пут је самостално излагао 1898. године у Нишу. Најзначајнија Стевановићева ретроспектива одржана је у Галерији Српске академије наука и уметности 1970. године. Године 1965. Боривоје Стевановић је, у деветој деценији живота, изабран за дописног, а 1968. за редовног члана Српске академије наука и уметности, уврстивши се тако и формално међу великане српске културе. Након ослобођења живео је у Београду усамљеничким животом, све до своје смрти у Београду 19. маја 1976. године. Ликовно стваралаштво Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана стваралаштво Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је пејзаже, најчешће периферију Београда, мртву природу, фигуре у планеру и портрете. Да је интерес за чист пејзаж, једна од карактеристика Стевановићевог сликарства, говори чињеница, да је почевши од раног пролећа па до у дубоку јесен, на отвореном простору тражио инспирацију за своја ликовна дела, какву су пружали Карабурма, Чубура или Душановац. Тиме је он постао највернији сликар београдске периферије, прве половине 20. века. Импресионистичко стваралаштво Боривоја Стевановића Још за време студија у Минхену усмерава се ка импресионизму. У том смислу серија слика Стари грм са Дунава (1920), заједно са сликама Девојка са књигом (1906) и Савиначка црква (1911) представљају уметника као радозналог и храброг новатора. Из читавог опуса Боривоја Стевановића највише импресионистичка дела јесу студије Старог грма крај Дунава, од којих је сачувано укупно четири. Једно од њих се чува у Галерији Матице српске и изложено је у сталној поставци 20. века. „ Четири различите слике малог формата представљају четири различита доживљаја истог мотива, везана за тренутак дневног осветљења. Сликана брзо, у сеансама од по сат-два, оне носе у себи свежину и карактеристике импресионистичког сликања: разлагање на комплементарне боје сунчевог спектра, ваздушну перспективу, дезинтегрисану форму. Ова серија слободних пејзажа је сликана са јасном тенденцијом да се у њима достигне брзи поступак и звук француских импресиониста, тачније, Клода Монеа. Стевановић бира мотив који ради више пута, у различито доба дана, настојећи да фиксира један одређен тренутак осветљења, да на платно пренесе „импресију“. При том је његова претходна, нешто уздржана палета заснована на контрасту зелених и ружичастих тонова, замењена потпуно расветљеном палетом заснованом на комплементарним сазвучјима у којој се јављају слободне црвене и плаве боје. Сликајући овај једноставни мотив, Стевановићев циљ је сличан као код Монеа када слика своје пластове сена у серијама, тражи посредника између онога што видимо и онога што осећамо.[6] ” Након Четврте југословенске уметничке изложбе 1912. године Стевановић се ослобађа сваког академског утицаја и дефинитивно прихвата импресионизам као уметнички израз. Конструктивизам и посткубизам у стваралаштву Боривоја Стевановића У трећој деценији 20. века, у времену богатом различитим тенденцијама и инспирацијама, његово сликарство попримило је елементе конструктивизма и посткубизма. Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је периферију Београда, али и портрете и нарочито мртве природе. Постреализам и поетски реализам у стваралаштву Боривоја Стевановића Окрећући се проблемима форме приклонио се токовима новог реализма. Тако нпр. његов аутопортрет припада поетском реализму са постимпресионистичким тенденцијама. Према Љ. Миљковићу: „ до краја свог стваралаштва, неговао је традиционални приступ, враћао се импресионистичком проступку ... поетском реализму који је прилагођавао себи.[7] ” За каснији његов рад карактеристично је затварање у специфичну тамну палету и повратак чврстој форми. У том периоду се определио за интимистичко, традиционалистичко сликарство. Самосталне изложбе Хотел Европа у Нишу у коме је уметник одржао прву самосталну изложбу 1898. године 1898. — Ниш, Хотел „Европа” Прва самостална изложба слика Боривоја Стевановића. Десет пута је излагао у Београду — Шабац, Изложба слика 1956. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, заједно са вајарем Илијом Коларевићем.[8] 1960. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1966. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1965. — Ниш, Изложбени павиљон у Тврђави. Ретроспективна изложба слика. [9] 2008. — Београд, Галерија РТС, Боривоје - Бора Стевановић, из приватних колекција.[10] 2018. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, Изложба слика: Боривоје Стевановић, сликар и академик Награде и признања 1961. — Награда за животно дело (Седмојулска награда). 1965. — дописни члан Српске академије наука и уметности. 1968. — редовни члан Српске академије наука и уметности

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naučite kako da pravite ručno rađene prostirke - ćilimi sa čvorovima, ćilimi na kuke, tkanje, pleteni ćilimi, pleteni, heklani, šivani, brzi i jednostavni ćilimi i šivenje, čišćenje i popravka ćilima... Tepisi su tekstilije, koje pokrivaju podove ili zidove. U prvobitnoj formi to su bili komadi ka kojim se prilagođava celokupna dekoracija, uzorak i konstrukcija. Od 50-ih godina se proizvodi tepih u proizvoljnoj dužini odnosno traka u raznim širinama čak do 6 m koja se seče po potrebi korisnika.[1] Tepih iz Dvora kralja Milana, vuna, tkanje, opšivanje, 123×183 cm, 19. vek. Zbirka Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca Prvi tepisi su se verovatno izrađivali u srednjoj Aziji pre 4–5 hiljada godina. Zasad najstariji nalaz je iz okoline Pasirika u jednoj dolini Altaja. Istorija Pazirški tepih, najstariji sačuvani tepih na svetu (Jermenija ili Persija, 5. vek pne) Čartoriski tepih sa grbom poljske porodice Miškovski,[2] napravljen sa pamučnom osnovom, svilenom potkom i metalno protkanim koncem (Iran, 17. vek) Čvorasti tepih sa hrpom verovatno potiče iz oblasti Kaspijskog mora (Severni Iran)[3] ili Jermenskog gorja.[4] Iako postoje dokazi o striženju koza i ovaca radi vune i dlake koja je bila predena i tkana još pre 7. milenijuma, najraniji sačuvani primerak je „tepih Pazirik“, koji datira iz 5. do 4. veka pnre. Otkrio ga je Sergej Ivanovič Rudenko 1949. godine u grobnici Pazirik u Altajskim planinama u Sibiru. Ovaj tepih bogate boje je 200 x 183 cm (6`6` x 6`0`) i uokviren je ivicom grifona.[5] Ovaj četvrtasti čupavi tepih, koji je gotovo savršeno netaknut, je pripisivan mnogim kulturama. Mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog poreklom. Prostirka je tkana koristeći jermenski dvostruki čvor, a boja crvenih niti izrađena je od jermenske kočinele.[6][7] Istaknuti autoritet na polju drevnih tepiha, Ulrih Šurman, napominje: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je Pazirik tepih bio pogrebni pribor i najverovatnije remek-delo jermenske izrade“.[8] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počasti, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije.[4] Istoričar Herodot, koji je pisao u 5. veku pre nove ere, takođe navodi da su stanovnici Kavkaza tkali lepe prostirke sjajnih boja koje nikada ne izblede...

Lepo očuvano Katalog Kurcio Malaparte Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje[uredi | uredi izvor] U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika[uredi | uredi izvor] Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura[uredi | uredi izvor] Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt[uredi | uredi izvor] Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Vladimir Velickovic - Rani radovi Tekst Slobodan Lazarevic Rima, Kragujevac, 2010. Mek povez, 24 strane. REDAK KATALOG! Vladimir Veličković (Beograd, 11. avgust 1935 — Split, 29. avgust 2019) bio je jedan od najeminentnijih srpskih slikara i predstavnik nove (moderne) figuracije i član van radnog sastava SANU[1] od 12. decembra 1985. godine. Biografija Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu. Od 1962. do 1963. godine bio je saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu. Seli se u Pariz 1966. godine. Za profesora na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu je izabran 1983. godine[2] i na tom mestu ostaje do 2000. Za člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1985. godine.[3] Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem iz oblasti kulture i umetnosti, Commandeur dans l`ordre des Arts et des Lettres. Izložbe priređuje od 1951. godine. Izlagao je u većem broju zemalja Evrope i Amerike. Izabran je 7. decembra 2005. za člana francuske Akademije lepih umetnosti (franc. Académie des beaux-arts) u odeljenju za slikarstvo. Jedan je od deset akademika ovog odeljenja, na poziciji br. 7. koja ima istoriju dugu dva veka. Prvi je Srbin član ove Akademije, dok je u srodnoj Francuskoj akademiji nauka za dopisnog člana izabran akademik Ivan Đaja, 1956. godine. Dana 2. novembra 2006. promovisan je za počasnog doktora Univerziteta u Kragujevcu.[4] Predavao je kao gostujući profesor na Fakultetu savremenih umetnosti[5] u Beogradu. U aprilu 2007, Veličković je odlikovan francuskim Ordenom legije časti. U maju 2013. godine je imao izložbu u Galeriji SANU, u istoj galeriji imao je izložbu 2002. godine. Na izložbi iz 2002. motivi su bili vezani za gavrane koji su na zemlji, a 2013. za gavrane koji su poleteli.[6] Njegovom radu posvećeno je više monografija.[7][8] Preminuo je 29. avgusta u splitskoj bolnici u koju je primljen nakon što mu je pozlilo.[9][10][11] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Komemoracija je održana u Skupštini grada Beograda.[12] Posthumno je 2020. dobio nagradu Muzeja grada Beograda za sveukupni doprinos stvaralaštvu na teritoriji Beograda.[13] Svojim delom i delatnošću dao je veliki doprinos aktivnostima SANU, posebno u okviru Odeljenja likovne i muzičke umetnosti. Ostavio je trajni beleg u oblasti kulture i umetnosti Srbije i njene afirmacije u svetskim razmerama.[14] Realizovao je više od sto samostalnih izložbi u mnogim gradovima sveta. O radu Vladimira Veličkovića snimljeno je 12 dokumentarnih filmova i objavljeno 15 monografija.[14] Njegova dala se čuvaju u brojnim javnim i privatnim kolekcijama u Argentini, Austriji, Belgiji, Brazilu, Venecueli, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Danskoj, Iranu, Italiji, Japanu, Nemačkoj, Norveškoj, Poljskoj, Slovačkoj, SAD, Finskoj, Francuskoj, Holandiji, Čileu, Švedskoj, Švajcarskoj, zemljama bivše Jugoslavije i Srbiji.[14] Nagrade i priznanja Herderova nagrada za likovne umetnosti, 1987. Odlikovanje Arts et Lettres, 1998. Nagrada Braća Karić 2002. Nagrada „Sava Šumanović”[15] Počasni doktor Univerziteta u Kragujevcu, 2006. Orden viteza Legije časti, 2007.

Vladimir Velickovic Tekst Nevena Martinovic Galerija Rima, Kragujevac, 2017. Mek povez, 32 strane. Zacepljena prednja korica, dole levo. REDAK KATALOG! Vladimir Veličković (Beograd, 11. avgust 1935 — Split, 29. avgust 2019) bio je jedan od najeminentnijih srpskih slikara i predstavnik nove (moderne) figuracije i član van radnog sastava SANU[1] od 12. decembra 1985. godine. Biografija Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu. Od 1962. do 1963. godine bio je saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu. Seli se u Pariz 1966. godine. Za profesora na École Nationale Supérieure des Beaux-Arts u Parizu je izabran 1983. godine[2] i na tom mestu ostaje do 2000. Za člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1985. godine.[3] Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem iz oblasti kulture i umetnosti, Commandeur dans l`ordre des Arts et des Lettres. Izložbe priređuje od 1951. godine. Izlagao je u većem broju zemalja Evrope i Amerike. Izabran je 7. decembra 2005. za člana francuske Akademije lepih umetnosti (franc. Académie des beaux-arts) u odeljenju za slikarstvo. Jedan je od deset akademika ovog odeljenja, na poziciji br. 7. koja ima istoriju dugu dva veka. Prvi je Srbin član ove Akademije, dok je u srodnoj Francuskoj akademiji nauka za dopisnog člana izabran akademik Ivan Đaja, 1956. godine. Dana 2. novembra 2006. promovisan je za počasnog doktora Univerziteta u Kragujevcu.[4] Predavao je kao gostujući profesor na Fakultetu savremenih umetnosti[5] u Beogradu. U aprilu 2007, Veličković je odlikovan francuskim Ordenom legije časti. U maju 2013. godine je imao izložbu u Galeriji SANU, u istoj galeriji imao je izložbu 2002. godine. Na izložbi iz 2002. motivi su bili vezani za gavrane koji su na zemlji, a 2013. za gavrane koji su poleteli.[6] Njegovom radu posvećeno je više monografija.[7][8] Preminuo je 29. avgusta u splitskoj bolnici u koju je primljen nakon što mu je pozlilo.[9][10][11] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Komemoracija je održana u Skupštini grada Beograda.[12] Posthumno je 2020. dobio nagradu Muzeja grada Beograda za sveukupni doprinos stvaralaštvu na teritoriji Beograda.[13] Svojim delom i delatnošću dao je veliki doprinos aktivnostima SANU, posebno u okviru Odeljenja likovne i muzičke umetnosti. Ostavio je trajni beleg u oblasti kulture i umetnosti Srbije i njene afirmacije u svetskim razmerama.[14] Realizovao je više od sto samostalnih izložbi u mnogim gradovima sveta. O radu Vladimira Veličkovića snimljeno je 12 dokumentarnih filmova i objavljeno 15 monografija.[14] Njegova dala se čuvaju u brojnim javnim i privatnim kolekcijama u Argentini, Austriji, Belgiji, Brazilu, Venecueli, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Danskoj, Iranu, Italiji, Japanu, Nemačkoj, Norveškoj, Poljskoj, Slovačkoj, SAD, Finskoj, Francuskoj, Holandiji, Čileu, Švedskoj, Švajcarskoj, zemljama bivše Jugoslavije i Srbiji.[14] Nagrade i priznanja Herderova nagrada za likovne umetnosti, 1987. Odlikovanje Arts et Lettres, 1998. Nagrada Braća Karić 2002. Nagrada „Sava Šumanović”[15] Počasni doktor Univerziteta u Kragujevcu, 2006. Orden viteza Legije časti, 2007.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fransoa Ogist Rene Roden (franc. François-Auguste-René Rodin; Pariz, 12. novembar 1840 — Medon, 17. novembar 1917) bio je francuski vajar,[1] raskošnih bronzanih i mermernih statua, kog neki kritičari smatraju jednim od najvećih portretista u istoriji vajarstva. Njegova Vrata pakla, naručena 1880. godine za budući Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, ostala su nedovršena nakon njegove smrti, ali su iz njih ipak nastale dve Rodenove najpoznatije statue: Mislilac i Poljubac. Među Rodenove najpoznatije portrete se ubrajaju monumentalne statue francuskih pisaca Viktora Igoa i Onore de Balzaka. Njegova popularnost je i dalje velika, što se ogleda u brojnim kopijama njegovih dela koje se i dalje izrađuju. U Parizu postoji Rodenov muzej. Biografija Rođen je u siromašnoj porodici. Sa trinaest godina je ušao u jednu školu crtanja, gde je učuo crtanje i modelovanje u glini. Sa sedamnaest godina je prvi put pokušao da položi prijemni ispit za Školu lepih umetnosti u Parizu, ali je tri puta odbijen. Naredne, 1858. godine, je odlučio da se posveti primenjenim umetnostima, dekoraciji i izradi ukrasa kamenih zidova. Preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. Formativne godine Roden je rođen 1840. godine u radničkoj porodici u Parizu, kao drugo dete Mari Šefer i Žan-Batista Rodena, koji je bio službenik u policiji.[2] U velikoj meri se samoobrazovao,[3] i počeo je da crta sa 10 godina. Između 14 i 17 godina pohađao je Malu školu, školu specijalizovanu za umetnost i matematiku gde je učio crtanje i slikanje. Njegov učitelj crtanja Oras Lekok de Bvabodran je verovao u prvo razvijanje ličnosti svojih učenika tako da oni posmatraju sopstvenim očima i crpe iz svojih sećanja, i Roden je izrazio zahvalnost svom učitelju mnogo kasnije u životu.[4] U Maloj školi je upoznao Žula Dala i Alfonsa Legrosa. Godine 1857, Rodin je predao glineni model svog pratioca Školi lepih umetnosti u pokušaju da dobije ulaz; on nije uspeo, a dve dalje prijave su takođe odbijene.[5] Zahtevi za upis nisu bili posebno visoki u Velikoj Školi,[6] te su odbijanja predstavljala znatne zastoje. Rodinova nemogućnost da uđe možda je bila posledica neoklasičnog ukusa sudija, dok je Rodin bio školovan za laku skulpturu iz 18. veka. On je napustio je Malu školu 1857. godine i zarađivao za život kao zanatlija i ukrasitelj veći deo naredne dve decenije, proizvodeći ukrasne predmete i arhitektonske ukrase. Rodenova sestra Marija, dve godine starija od njega, umrla je od peritonitisa u samostanu 1862. godine, a Roden je osećao krivicu jer ju je upoznao sa nevernim proscem. Odvratio se od umetnosti i pristupio katoličkom redu Kongregacije presvetog sakramenta. Sveti Petar Julijan Ejmard, osnivač i poglavar kongregacije, prepoznao je Rodenov talenat i osetio njegovu nepodobnost za red, te je podstakao Rodina da nastavi sa svojom skulpturom. Rodin se vratio da radi kao dekorater dok je pohađao časove kod vajara životinja Antuan-Lui Barija. Učiteljeva pažnja na detalje i njegova fino prikazana muskulatura životinja u pokretu značajno su uticali na Rodena.[7] Godine 1864, Roden je počeo da živi sa mladom krojačicom po imenu Rouz Bere (rođena juna 1844),[8] sa kojom je ostao do kraja života, uz različite stepen posvećenosti. Par je imao sina po imenu Ogaste Eugen Bere (1866–1934).[9] Te godine, Roden je ponudio svoju prvu skulpturu za izložbu i ušao u atelje Alberta-Ernsta Kari-Beluza, uspešnog masovnog proizvođača umetničkih predmeta. Rodin je radio kao glavni pomoćnik Kari-Beluza do 1870. godine, dizajnirajući krovne dekoracije i ukrase stepeništa i vrata. Sa dolaskom Francusko-pruskog rata, Roden je pozvan da služi u francuskoj nacionalnoj gardi, ali je njegova služba bila kratka zbog njegove kratkovidosti.[10] Potražnja za dekoraterskim radom se smanjila zbog rata, ali je Rodin morao da izdržava svoju porodicu, jer mu je siromaštvo predstavljalo stalnu teškoću sve do oko 30. godine.[11] Kari-Beluz ga je ubrzo zamolio da mu se pridruži u Belgiji, gde su radili na ukrasima za Briselsku berzu. Rodenovo delo Mislilac Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti. Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovek koji korača i Iris-glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija. Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, kapija pakla, mislilac, poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela. Kao avangardan umetnik, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama. Roden je o realizmu pisao: Bilo bi nemoguće da bilo koji živi model zadrži pozu tokom čitavog vremena potrebnog da se od njega napravi vajarski model. Zato ja u svojim mislima imam sklop poze i insistiram na tome da vajarski model odgovara mom sećanju živog modela. Još više od toga – i pošto je vajarski odlevak tek odraz spoljašnjeg izgleda živog modela – ja, pored toga, reprodukujem duh koji je sigurno takođe deo prirode.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemack jezik Veci format Fransoa Ogist Rene Roden (franc. François-Auguste-René Rodin; Pariz, 12. novembar 1840 — Medon, 17. novembar 1917) bio je francuski vajar,[1] raskošnih bronzanih i mermernih statua, kog neki kritičari smatraju jednim od najvećih portretista u istoriji vajarstva. Njegova Vrata pakla, naručena 1880. godine za budući Muzej dekorativne umetnosti u Parizu, ostala su nedovršena nakon njegove smrti, ali su iz njih ipak nastale dve Rodenove najpoznatije statue: Mislilac i Poljubac. Među Rodenove najpoznatije portrete se ubrajaju monumentalne statue francuskih pisaca Viktora Igoa i Onore de Balzaka. Njegova popularnost je i dalje velika, što se ogleda u brojnim kopijama njegovih dela koje se i dalje izrađuju. U Parizu postoji Rodenov muzej. Biografija Rođen je u siromašnoj porodici. Sa trinaest godina je ušao u jednu školu crtanja, gde je učuo crtanje i modelovanje u glini. Sa sedamnaest godina je prvi put pokušao da položi prijemni ispit za Školu lepih umetnosti u Parizu, ali je tri puta odbijen. Naredne, 1858. godine, je odlučio da se posveti primenjenim umetnostima, dekoraciji i izradi ukrasa kamenih zidova. Preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. Formativne godine Roden je rođen 1840. godine u radničkoj porodici u Parizu, kao drugo dete Mari Šefer i Žan-Batista Rodena, koji je bio službenik u policiji.[2] U velikoj meri se samoobrazovao,[3] i počeo je da crta sa 10 godina. Između 14 i 17 godina pohađao je Malu školu, školu specijalizovanu za umetnost i matematiku gde je učio crtanje i slikanje. Njegov učitelj crtanja Oras Lekok de Bvabodran je verovao u prvo razvijanje ličnosti svojih učenika tako da oni posmatraju sopstvenim očima i crpe iz svojih sećanja, i Roden je izrazio zahvalnost svom učitelju mnogo kasnije u životu.[4] U Maloj školi je upoznao Žula Dala i Alfonsa Legrosa. Godine 1857, Rodin je predao glineni model svog pratioca Školi lepih umetnosti u pokušaju da dobije ulaz; on nije uspeo, a dve dalje prijave su takođe odbijene.[5] Zahtevi za upis nisu bili posebno visoki u Velikoj Školi,[6] te su odbijanja predstavljala znatne zastoje. Rodinova nemogućnost da uđe možda je bila posledica neoklasičnog ukusa sudija, dok je Rodin bio školovan za laku skulpturu iz 18. veka. On je napustio je Malu školu 1857. godine i zarađivao za život kao zanatlija i ukrasitelj veći deo naredne dve decenije, proizvodeći ukrasne predmete i arhitektonske ukrase. Rodenova sestra Marija, dve godine starija od njega, umrla je od peritonitisa u samostanu 1862. godine, a Roden je osećao krivicu jer ju je upoznao sa nevernim proscem. Odvratio se od umetnosti i pristupio katoličkom redu Kongregacije presvetog sakramenta. Sveti Petar Julijan Ejmard, osnivač i poglavar kongregacije, prepoznao je Rodenov talenat i osetio njegovu nepodobnost za red, te je podstakao Rodina da nastavi sa svojom skulpturom. Rodin se vratio da radi kao dekorater dok je pohađao časove kod vajara životinja Antuan-Lui Barija. Učiteljeva pažnja na detalje i njegova fino prikazana muskulatura životinja u pokretu značajno su uticali na Rodena.[7] Godine 1864, Roden je počeo da živi sa mladom krojačicom po imenu Rouz Bere (rođena juna 1844),[8] sa kojom je ostao do kraja života, uz različite stepen posvećenosti. Par je imao sina po imenu Ogaste Eugen Bere (1866–1934).[9] Te godine, Roden je ponudio svoju prvu skulpturu za izložbu i ušao u atelje Alberta-Ernsta Kari-Beluza, uspešnog masovnog proizvođača umetničkih predmeta. Rodin je radio kao glavni pomoćnik Kari-Beluza do 1870. godine, dizajnirajući krovne dekoracije i ukrase stepeništa i vrata. Sa dolaskom Francusko-pruskog rata, Roden je pozvan da služi u francuskoj nacionalnoj gardi, ali je njegova služba bila kratka zbog njegove kratkovidosti.[10] Potražnja za dekoraterskim radom se smanjila zbog rata, ali je Rodin morao da izdržava svoju porodicu, jer mu je siromaštvo predstavljalo stalnu teškoću sve do oko 30. godine.[11] Kari-Beluz ga je ubrzo zamolio da mu se pridruži u Belgiji, gde su radili na ukrasima za Briselsku berzu. Rodenovo delo Mislilac Roden je izvršio revoluciju u skulpturi korišćenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Umeo je da izvaja i realistične skulpture, poput Mislioca, ali i da predstavi senzualnost koja je šokirala savremenike, na primer, skulptura Poljubac. Trudio se da njegove figure izražavaju emociju svim delovima tela. Sam je prokomentarisao za skulpturu Mislilac: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Roden je bio naturalista, više ga je interesovala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariskoj Školi lepih umetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti. Neke od narudžbina pretvorio je u snažne umetničke kreacije. Grad Kale je naručio skulpturu Građani Kalea koja je trebalo da opiše epizodu iz srednjovekovne prošlosti grada. Roden je ovaj zadatak rešio grupom skulptura koje su postavljene na nivou trga, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Onore de Balzaku je modelovao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao telo modela, a modelovanjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umetničkog razmišljanja. Oba rešenja su se susrela sa neodobravanjem naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture. U kasnijoj fazi stvaralaštva, Roden je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovek koji korača i Iris-glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki delovi tela. U ovim primerima, umetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati sopstvenu umetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za vajare apstrakcije narednih generacija. Poznata je Rodenova veza sa umetnicom Kamij Klodel. Ona mu je bila muza i ljubavnica, ali i vajarski model. Najpoznatije Rodenove skulpture su: Bronzano doba, ansambl skulptura Građani Kalea, kapija pakla, mislilac, poljubac, spomenik Balzaku, Ugolino i njegova deca, Adam, Eva i druga dela. Kao avangardan umetnik, ostavio je svoje skulpture, šablone, čak i potpis u domen javne upotrebe. Za njega je to bio način da svoje delo ostavi budućim generacijama. Roden je o realizmu pisao: Bilo bi nemoguće da bilo koji živi model zadrži pozu tokom čitavog vremena potrebnog da se od njega napravi vajarski model. Zato ja u svojim mislima imam sklop poze i insistiram na tome da vajarski model odgovara mom sećanju živog modela. Još više od toga – i pošto je vajarski odlevak tek odraz spoljašnjeg izgleda živog modela – ja, pored toga, reprodukujem duh koji je sigurno takođe deo prirode.

Kako se uci ljubav Stihovi Goran Babic Muzika Arsen Dedic Crtezi Dusan Vukotic August Cesarec, Zagreb, 1979. Tvrd povez, 77 strana. Korice kao na slici. Uz knjigu ne ide singlica. RETKO! Dušan Vukotić (Bileća, 7. veljače 1927. - Zagreb, 8. srpnja 1998.), bio je srpski redatelj iz Hrvatske, scenarist, animator, crtač i karikaturist. Sadržaj 1 Biografija 1.1 Stvaranje 1.2 Nagrade 1.3 Posljednji uradci 2 Vanjske veze Biografija Stvaranje Studirao arhitekturu u Zagrebu. Nakon Drugog svjetskog rata kao karikaturist djeluje u `Kerempuhu` (gdje 1953. objavljuje strip Špiljo i Goljo - prethistorijski ljudi, sjajnu anticipaciju kasnije stripovske i animacijske serije Obitelj Kremenko tandema Hanna-Barbera)., Surađuje takodjer u `Ježu`, `Vjesniku`, `Filmskoj kulturi` i dr. Prvi kontakt s crtanim filmom ostvaruje početkom 1950-ih godina prošlog stoljeća u zagrebačkom `Duga filmu`. Debitira crtićem `Kako se rodio Kićo` (1951., s J. Sudarom) te kao radi glavni crtač i animator u Začaranom dvorcu u Dudincima (Fadil Hadžić 1952.), u kojima pokušava stvoriti popularnog junaka (Kićo) duže aktualno satiričke crtane serije i na temeljima disneyevske antropomorfne figuracije sklopiti lokalno obojeni model crtane humoreske. U idućoj fazi (1954./55.) s N. Kostelcem i grupom suradnika realizira seriju (13) kratkih reklamnih crtića, u kojima istražuje elemente reducirane, moderno sažete animacije. Po osnivanju Studija za crtani film Zagreb filma, 1956. realizira prvi potpuno svoj projekt Nestašni robot, otvarajući seriju duhovitoga i lucidnog parodiranja najpoznatijih žanrovskih kino-modela. Slijede parodije westerna (Cowboy Jimmy, 1957.), filma strave (Veliki strah, 1958.), gangsterskog filma (Koncert za mašinsku pušku, 1958) i ponovno znanstvene fantastike (Krava na mjesecu, 1959.), zatim još crtane bajke (Čarobni zvuci, 1957., Abrakadabra, 1958.), satira (Rep je ulaznica, 1959), te crtana ekranizacija nostalgičnoga čehovljevskog svijeta (Osvetnik, 1958). U tim djelima (surađujući s crtačima A. Marksom, B. Kolarom i Z. Grgićem, animatorima V. Jutrišom, V. Kostanjšekom, Grgićem i Kolarom, te scenografima Z. Bourekom, Z. Lončarićem, P. Štalterom, I. Voljevicom i K. Tompom) postavlja temelje svoje osobite crtane morfologije, čiji se model sastoji od bijele ili akvarelno tonirane plohe po kojoj se razigrava plošni, dinamični grafički ornament likova i dekora. Redukcija na osnovne izražajne elemente crtanog filma (ploha kao prava medijska realnost, plošno karikirani junaci, izražajnost pokreta, dekorativna funkcija boje i svođenje vanjske slikovitosti na strukturnu sintezu) pomažu mu u formulaciji vlastitoga modernog jezika crtanog filma, pa Osvetnik i Koncert za mašinsku pušku još i danas vrijede za remek-djela ovog područja. Za sva spomenuta ostvarenja nagrađivan je na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima. Nagrade Kao svjetskog majstora potvrđuju ga dometi čija vanjska virtuoznost i atraktivnost prenose gledalištu autorova razmišljanja o suštinskim konfliktima suvremenog svijeta i čovjekova opstanka: Piccolo (1959., nagrađen u Londonu, Beogradu, Oberhausenu (za ovaj festival Vukotić 1964. stvara špicu), Corku, Karlovym Varyma, Ciudad de Méxicu itd.), Surogat (1961., Oscar za najbolji animirani film – prvi put dodijeljen filmu izvan SAD, nagrade u Beogradu, Bergamou, Corku, San Franciscou, Oberhausenu itd.) i Igra (1962., nagrađen u Beogradu, Annecyju, Londonu, Oberhausenu, Mannheimu, Corku, Cannesu, Melbourneu, Pragu, Milanu, San Franciscu itd.). Tu Vukotićevu fazu najkraće i najpotpunije definira Vicko Raspor pišući o Surogatu: `To nisu gegovi, to je filozofija, čitav jedan nazor na svijet`. Nastavljajući eksperimentalno prepletanje animiranih i igranofilmskih elemenata, realizira filmove Mrlja na savjesti (1968., nagrađen u Corku), Opera Cordis (1968., nagrađen u Beogradu, Atlanti, Mamaji itd.), Ars gratia artis (1970., nagrađen u Beogradu, Atlanti, Londonu itd.), Gubecziana (1974., nagrađen u Beogradu), Skakavac (1975.) i dr. Zanimljive rezultate ostvaruje i cjelovečernjim igranim filmovima u rasponu od bajkovite metafore (Sedmi kontinent, 1966.), preko aktualizacije ratne prošlosti (Akcija stadion, 1977.), do znanstvene fantastike (Gosti iz galaksije, 1981.), za koje je nagrađivan na festivalima u Puli, Trstu, Teheranu i dr. Predavao je filmsku režiju na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu, a bavio se i teorijom animacije. Posljednji uradci Svoj posljednji film napravio je 1993.: `Dobro došli na planet zemlju`, pokazavši njime da je u dobroj formi. Vukotić je započeo pripreme za veliku češko-hrvatsku animirano-igranu koprodukciju koju nije stigao dovršiti. Umire od infarkta 8. srpnja 1998.

Petar Ubavkić : (1850-1910) : život i rad prvog skulptora obnovljene Srbije / Nenad Simić Beograd 1989. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, veliki format (35 cm), X + 407 strana. Knjiga je odlično očuvana. Petar Ubavkić (Beograd, 19. septembar 1850[1]. ili 12. april 1852[2] — Beograd, 27. jun ili 28. jun 1910) je bio srpski vajar i slikar, rodonačelnik srpskog vajarstva. Rođen je 1852. u Beogradu. Već posle četvrtog razreda gimnazije dobija državnu stipendiju zahvaljujući kjoj 1866. počinje da uči ikonopisanje kod italijanskog putujućeg umetnika u Beogradu. Učenje nastavlja u Pančevu, a marta 1873. putuje u Beč gde se opredeljuje za skulpturu. Zbog slabog zdravlja vratio se u Beograd. Ponovo je dobio državnu stipendiju i nastavio studije 1874. u Minhenu (Kunstgewerbeschule), a naredne godine na njihovoj Akademiji. Studije prekida 1876. po izbijanju srpsko-turskog rata, kada je pozvan da se vrati u zemlju. Po završetku rata postavljen je za privremenog učitelja kalupovanja u beogradskoj Realci. Sa novom stipendijom od kraja 1878. produžava studije vajarstva u Rimu na Regio Istituto di Belle Arti S. Luca koje završava 1882. U Rimu je ostao sve do 1889. kada se vraća za Beograd gde postaje učitelj II klase kalupovanja u Realci, a zatim i učitelj crtanja i lepog pisanja u Višoj ženskoj školi i na kraju viši učitelj veština u Trećoj beogradskoj gimnaziji. Za člana Srpskog učenog društva izabran je 30. januara 1883. njegovim stapanjem sa SANU postao je njen počasni član 1892. godine. Izlagao je na velikoj međunarodnoj izložbi u Parizu (1889. i 1900.) zajedno sa Đorđem Jovanovićem i Urošem Predićem. Smatra se začetnikom akademske skulptorske umetnosti u novijoj srpskoj istoriji. Uradio je veliki broj javnih spomenika. Među njegovim delima najpoznatiji su poprsje Vuka Karadžića, kneza Miloša i Đure Daničića. Jedan je od osnivača Društva srpskih umetnika „Lada“. Društvo je osnovano 4. septembra 1904. uoči Prve jugoslovenske umetničke izložbe u Beogradu, to je najstarije društvo umetnika u Srbiji, a prema nekim procenama i u Evropi. Osnivači društva, koje je nazvano po slovenskoj boginji proleća, jesu Petar Ubavkić, Uroš Predić, Đoka Jovanović, Marko Murat, Beta Vukanović, Rista Vukanović, Simeon Roksandić, a kao osnivač se pominje i Nadežda Petrović koja je dve godine nakon osnivanja istupila iz ovog udruženja. Petar Ubavkić je umro 28. juna 1910. u Beogradu i sahranjen na Novom groblju. Izložbe Samostalne Beograd 1882, 1885 Grupne Umetnička izložba, Rim 1885 Svetska izložba, Pariz 1889, 1900 Jugoslovenska umetnička izložba, Beograd 1904, Sofija 1906, Zagreb 1908 Balkanska izložba, London 1907 Izložbe „Lade“, Beograd 1909, 1924

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rococo: A style of fantasy (Orbis connoisseur`s library) Rokoko ili „kasni barok” je umetnički stil, tačnije završni oblik baroka, koji je trajao između 1720. i 1780. godine. Razvio se u Francuskoj, zahvatio je Nemačku, Austriju i manje Italiju, Španiju i druge zemlje. Rokoko je uticao na mnoge umetničke aspekte uključujući slikarstvo, kiparstvo, arhitekturu, uređenje enterijera, dekorativnu umetnost, književnost, muziku, i pozorište. Razvio se u ranom 18. veku u Parizu kao reakcija na veličinu, simetriju i strogo propisivanje pravila u baroku, posebno kod palate Versaj.[1] Umetnici i arhitekti rokokoa izabrali su šaljivi, ukrašeni i ljubak pristup baroku. Njihov stil karakteriše kitnjasto ukrašavanje živim bojama, asimetričnim dizajnom, zakrivljenim linijama i upotrebom zlata. Za razliku od baroka, rokoko je prefinjen. Odlikuju ga: slikovitost i raskoš dekorativnih elemenata, nežnost boja i ljupkost figura. Ime stila je izvedeno od francuskog rocaille što označava ornamentalni motiv koji podseća na ušnu školjku. Ovaj ornament je nastao u beskonačnim varijacijama početkom 18. veka u Italiji ali je bio likovno prihvaćen na dvoru u Francuskoj u doba Luja XV. Za razliku od ozbiljnih, političkih tema razdoblja baroka, rokoko je u dekoriranju koristio razigrane i duhovite teme. Dekoracija prostorija u rokokou osmišljena je kao detaljno i potpuno ukrašavanje kompletnog prostora na raspolaganju, što je podrazumevalo bogato ukrašen nameštaj, male statue, ukrašena gledala, tapiserije, zidove ukrašene reljefima i oslikavanje zidova. Rokoko je takođe bio poznat u pozorišnoj umetnosti. U knjizi The Rococo stoji da ni jedan drugi kulturni pokret „nije stvorio ljupkije i elegantnije dijaloge, pune zadirkivanja i neuhvatljivog i prikrivenog izražavanja i gesta, rafiniranih osećaja i suptilne kritike” kao kazalište rokokoa, posebno u Francuskoj.[2] Krajem 18. veka, rokoko je gotovo u potpunosti bio zamenjen neoklasicizmom. Prema Rečniku Francuske akademije iz 1835, reč rokoko „uglavnom pokriva onu vrstu ukrašavanja, stila i dizajna vezanu za vladavinu kralja Luja XV i početak vladavine Luja XVI”. Ova definicija, stoga, obuhvata svu vrstu umetnosti od sredine 18. veka u Francuskoj. Pojam je etimološki kombinacija francuskih reči rocaille (kamen) i coquilles (školjka), zbog čestih korištenja ovih predmeta kao dekorativnih motiva.[3] Mogao bi takođe biti kombinacija italijanske reči „barocco” (neregularno oblikovani biser, verovatno izvor pojma „barok”) i francuske „rocaille” (popularnog oblika vrtnih i enterijerskih ornamenata kod kojih se koriste školjke i šljunak) i može opisivati rafinirani i maštoviti stil u modi u nekim delovima Evrope u 18. veku.[4] Zbog insistiranja umetnika rokokoa na bogatom ukrašavanju zakrivljenim ukrasima sličnih školjkama, mnogi su kritičari koristili termin „rokoko” u uvredljivom smislu implicirajući da je ovaj stil bio neozbiljan i pomodan. Ovaj termin se kolokvijalno pojavljuje u engleskom jeziku 1836, sa značenjem „staromodan”. Rokoko je bio žestoko kritikovan i mnogi su ga smatrali površnim i neukusnim,[5][6] pogotovo u poređenju s neoklasicizmom. Usprkos tome, mnogi su ga hvalili zbog estetskih kvaliteta,[5] a od sredine 19. veka, termin su konačno prihvatili i istoričari umetnosti. Iako se još vode debate o njegovoj opštoj istorijskoj važnosti, rokoko se danas smatra značajnim periodom u razvoju evropske umetnosti. Karakteristike stila Rokoko je u prvom redu dekorativni slog. Zaljubljenost u ornamentiku se javlja u skulpturi, u arhitekturi i u slikarstvu. Ornamentika nije jedini smisao baroknog likovnog izraza iako u prvom redu doprinosi prepoznavanju i vremenskom određivanju dela ovog stila a naročito u arhitekturi koja nastaju posle monumentalnosti stila u doba Luja XIV i donosi u drugoj četvrtini 18. veka laki ton, osmeh i umanjenu srazmeru i ovakva raspoloženja se šire i karakteristična su za razdoblje rokokoa u celoj Evropi. Dinamizam baroka u svom vrhuncu je naslijedio lirizam. Javlja se i primenjena umetnost. U nameštaju se javlja pozlata i presavijanje — prelamanje nameštaja, sjaj i prekomerna upotreba ogledala u enterijerima. Radost iz prirode jeste reakcija na dogmu i patos baroka i nagoveštaj novog pravca koji će naslediti doba baroka — na romantizam. Nasuprot monumentalnosti u baroku i njegovom patosu razvija se tanana igra svetlosti i senke i liričnost prostora.

ŠTA SLIKE ŽELE ISTORIJA UMETNOSTI Šifra artikla: 311959 Isbn: 9788687107700 Autor : V.Dž.T. Mičel Izdavač : FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE U knjizi Šta slike žele? autor smatra da bi trebalo odbaciti uvreženo mišljenje i pogled na slike kao na inertne objekte koji prenose značenja, te da na njih treba računati kao na animirana bića sa željama, potrebama, apetitima i sopstvenim zahtevima i pogonima. Na fonu vizuelnih umetnosti, knjiž... Detaljnije U knjizi Šta slike žele? autor smatra da bi trebalo odbaciti uvreženo mišljenje i pogled na slike kao na inertne objekte koji prenose značenja, te da na njih treba računati kao na animirana bića sa željama, potrebama, apetitima i sopstvenim zahtevima i pogonima. Na fonu vizuelnih umetnosti, književnosti i masovnih medija, autor ukršta „cyberpunk“ filmove i iskrivljene analize vizantijskih ikona, rasne stereotipe, javne spomenike, drevne idole i moderne klonove. Otvarajući nove vidike u ikonologiji i oblastima vizuelne kulture, on razmatra značaj klonirane ovce Doli kao ispunjenje antičkog sna o stvaranju žive slike, a rušenje Svetskog trgovinskog centra označava kao novu i virulentnu formu ikonoklazma. Predgovor / 9 Zahvalnica / 11 PRVI DEO: SLIKE / 17 1. Znaci života / Teror kloniranja / 21 2. Šta slike žele? / 49 3. Predstava želje / 81 4. Višak vrednosti slika / 101 DRUGI DEO: PREDSTAVE / 139 5. Oblikovanje predmeta / 143 6. Uvredljive slike / 161 7. Carstvo i objektnost / 187 8. Romantizam i život stvari / 219 9. Totemizam, fetišizam, idolatrija / 243 TREĆI DEO: MEDIJI / 255 10. Obraćanje medijima / 259 11. Apstrakcija i umetnost / 283 12. Šta skulptura želi: Smeštanje Antonija Gormlija / 309 13. Kraj američke fotografije: Robert Frenk kao nacionalni medij / 335 14. Živa boja: Rasa, stereotip i animacija u filmu Nasamareni Spajka Lija / 359 15. Umetničko delo u doba biokibernetičke reprodukcije / 377 16. Pokaži i vidi: Kritika vizuelne kulture / 407 Biografija autora / 434 Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ISTORIJA UMETNOSTI Autor V.Dž.T. Mičel Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Pismo Latinica Povez Broš Godina 2016 Strana 436 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

ILI Cika s brkovima - dalja asocijacija je Kraljevic Marko ili Musa Kestendzija, no bogami ovde se ne prodaje Kraljevicu Marko vec se prodaje Musa Kestendzija a autor je glavom i bradom akademski slikaru Djordjo Ilic (Strumica, 1920 - Beograd, 2010). Tempera, oko 22.5 x 11.5 cm, oko 1980, certifikat. Muska slika. & besplatan recepti Ingredients 1kg/2¼lb chestnuts Preparation method Heat the oven to 200C/400F/Gas 6. Using a small, sharp knife, cut a cross into the skin of each nut. Put in a roasting tin and bake until the skins open and the insides are tender, about 30 minutes. Serve in paper bags, if you like. To eat, peel away the tough outer skin and the pithy white inner skin to get to the sweet kernel. Ђорђе Илић Из Википедије, слободне енциклопедије Ђорђе Илић Ђорђе Илић Ђорђе Илић Информације Датум рођења 1920. Место рођења Струмица (Краљевина СХС) Датум смрти 19. август 2010. Место смрти Београд (Република Србија) Дела Ђорђе Илић (Струмица, 1920 - Београд, 19. август 2010) је био српски академски сликар, педагог и професор. Садржај 1 Живот 2 Самосталне изложбе 3 Награде 4 Мишљење УЛУС-а 5 Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија Живот Рођен је 1920. године у Струмици од оца Димитрија, учитеља и мајке Анете, учитељице. Године 1927. отац је премештен у село Велики Борак, код Београда, где Ђорђе Илић почиње и завршава основну школу. Године 1931. уписује се у гимназију у Великом Градишту. После мале матуре желео је да настави школовање у гимназији (уписује се у 5. разред у Ћуприји) да би могао да се упише на Ликовну академију, али отац је желео да му син буде учитељ. Године 1937. уписује се у Учитељску школу у Јагодини где га „открива“ Гргур Станојевић, професор цртања и ручног рада; упућује га на дела светских мајстора из енциклопедија и историја уметности којима је професор располагао, па Ђорђе дефинитивно доноси одлуку да се посвети сликарству. У време његовог образовања у Учитељској школи основан је часопис „Учитељска узданица“ у коме је сарађивао као један од најмлађих чланова Уређивачког одбора. Почиње да води дневник записујући догађаје, сусрете, разговоре са својим пријатељима, колегама, а касније, разговоре, упутства и коментаре мајстора Мила Милуновића у мајсторској радионици, а нарочито са својим професором Недељком Гвозденовићем; бележи размишљања о свом раду, сликама, о стању и кретању у савременој уметности. Године 1939. добија награду за сликарство (као ученик III разреда Учитељске школе) за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“. Следеће године добија награду за сликарство за темат „40 цртежа слободно изабраних мотива“ и приређује прву самосталну изложбу слика у просторијама Учитељске школе. У периоду од 1941—1944. године, дипломира у Учитељској школи и указом Министарства просвете бива постављен за учитеља у селу Вељуса (сада Македонија); ради само два месеца; почиње рат и, као избеглица, враћа се у Београд и добија учитељско место у селу Јабуковац (код Неготина) а потом је, због болести (запаљење плућа), премештен у село Бељина, где остаје до завршетка рата. За време службовања, 1941. године долази у Београд, полаже пријемни испит на Ликовној академији, где повремено похађа часове теоријске и практичне наставе. По завршетку рата дефинитивно напушта учитељску службу. После оверених шест семестара и положених испита, 1945. поново је уписао студује на Ликовној академији у класи професора Недељка Гвозденовића а истовремено се добровољно бавио социјалним и хуманитарних радом на оснивању обданишта и домова за угрожена лица. Након завршетка Академије, учествовао је на изложбама дипломираних студената Ликовне академије и постао члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). После дипломирања радио је као сарадник у мајсторској радионици Мила Милуновића - до 1952. године. У периоду 1951—1971. године водио је ликовну секцију - цртање и сликање - у просторијама Дома армије у Београду. Године 1952. Ђорђе Илић је имао прву самосталну изложбу у галерији УЛУС-а на Теразијама, а у периоду 1953—1954. студијски је боравио у Паризу; излагао на 11. салону „Популиста“. Године 1955. бива изабран за асистента за предмет Слободно цртање на Архитектонском факултету у Београду; извео је декоративни мозаик у Дому ЈНА (уништен приликом рестаурације просторија). Излагао је на изложби „Савремена југословенска уметност“ у Дубровнику; учествовао у оснивању „Групе 57“ и колективно излагао на истоименој изложби у Београду. Године 1958. поново бива изабран за асистента, а 1961. бива изабран за доцента на Архитектонском факултету. Године 1968. бива изабран за ванредног професора за предмет Слободно цртање и основи графике и сликарства. Учествује на колективној изложби у Светозареву (Јагодини) приликом прославе тридесетогодишњице завршног испита бивших ученика Учитељске школе. Године 1974. поново је изабран за ванредног професора на Архитектонском факултету у Београду. У току 1975. године изабран је за редовног професора на Архитектонском факултету у Београду, а 1981. изабран је за шефа катедре за визуелне комуникације на Архитектонском факултету у Београду. Првог октобра 1984. године одлази у пензију. Ђорђе Илић је преминуо 19. августа 2010. године у свом дому у Београду. Самосталне изложбе 1940. јун, Јагодина, Сала Учитељске школе; 1952. октобар, Београд, Галерија УЛУС-а; 1954. септембар, Струмица, Дворана гимназије; 1954. октобар, Ђевђелија, предворје Народног позоришта; 1955. јуни - јули, Лозница, сала Занатског дома; 1956. април, Светозарево (Јагодина) Раднички универзитет; 1957. март, Београд, Галерија УЛУС-а; 1958. октобар - новембар, Париз, Галерија Жан Кастел; 1960. септембар, Охрид, Раднички универзитет; 1960. септ.-октобар Београд, Архитектонски факултет (ретроспектива 1949—1960 ) 1963. децембар, Сомбор, Галерија културно - пропагандног центра; 1964. септембар - октобар, Београд, Галерија Дома ЈНА; 1964. новембар, Ријека Изложбени салон Дома ЈНА; 1964. децембар, Пула Дом ЈНА; 1972. децембар 1972 - јануар 1973. г. Београд, Салон Музеја савремене уметности; 1973. децембар, Земун, Сцена - фоаје - Народног позоришта; 1974. јун, Крушевац, Уметничка галерија; 1976. мај - јун, Апатин, Ликовни салон Графичког колектива „Меркур`; 1983. новембар, Београд, Ликовна галерија Културног центра Београда; 1996. јун - јул, Будва, Модерна галерија (мини ретроспектива ); 2000. мај - јун, Херцег Нови, галерија Спинакер; 2004. ретроспектива, Београд, Уметнички Павиљон „Цвијета Зузорић`; 2007. Елбург (Холандија) Градски музеј. Награде 1939. Награда за сликарство за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“ (ученик је 3-ће године Учитељске школе у Јагодини) 1940. Награда за сликарство за Светосавски темат `40 цртежа слободно изабраних тема 1964. Награда УЛУС-а за сликарство на тему „Човек и рад“ 1964. Награда за сликарство на Другом тријеналу ликовних уметности Југославије 1973. Награда за сликарство СО Нови Београд 1973. Откупна награда „Комграп`-а на Четрнаестом Октобарском салону 1975. Откупна награда Галерије југословенског портрета, Тузла, на Трећој изложби југословенског портрета 1985. Откупна награда Ликовног салона Радничког универзитета Нови Београд 1999. Велика повеља за вишегодишњи допринос развоју области ликовног образовања у основној настави на Архитектонском факултету Универзитета у Београду Мишљење УЛУС-а Комисија УЛУС-а за предлагање ликовних уметника за посебна признања је на својој седници одржаној 5. марта 2009. дала је мишљење о делу Ђорђе Илића: „Ликовни уметник Ђорђе Илић дао је изузено висок допринос националној култури Републике Србије. Више од шест деценија сликарство Ђорђа Илића креће се у широким поетским распонима: од париског интимизма, преко историјског експресионизма, до арт брут-а, те мексичког сликарства и поетске фантастике шагаловске осећајности. Оно што, наиме, остаје Илићев тематски континум јесу овдашњи сижеи: социјално, рурално, етнографско али и локална урбана амблематика седме деценије. Висок ниво ликовне културе и необично иновативна примена и транспоновање светских искустава у њему својственом идиому чине Илића изузетном појавом у националној уметности. Удружење ликовних уметника Србије предлаже Министарству културе Републике Србије да уметнику додели посебно признање за допринос националној култури у Републици Србији.“ Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија „Оно што овог младог сликара одваја делимично од његове генерације, то је очигледна жеља да искрено савлада задатак који се пред њим поставља уз помоћ сензибилности која му је урођена и знања до којих је дошао... Ђорђе Илић у свом тихом карактеру носи један лепи осећај за тон и боју који омогућава видан будући развој.“ Петар Лубарда, Предговор за каталог Прве самосталне изложбе 1952. у Галерији УЛУС-а у Београду „Изложба Ђорђа Илића долази у ред несвакидашњих изложби, у ред оних које се памте. Ђорђе Илић је учио и научио сликарски занат код Мила Милуновића, једног од четворице наших сликара код којих се најбоље може научити занат сликарске уметности. Но, Ђорђе је до сада једини од Милуновићевих ученика који је, користећи занатске поуке свога учитеља успео да изгради потпуно свој уметнички свет... Ђорђе Илић је успео да изразито хумани људски карактер свог фигуративног сликарства сведе на једну штедљиву али емоционално богату сиву потку, озарену, то и тамо, живим бојама. На својој изложби овај млади уметник пружио нам је примере беспрекорног сликарства оствареног са пуном занатском вештином и интензивним уметничким доживљајем.“ Ђорђе Поповић, критика на изложбу Ђорђа Илића, Радио Београд, марта 1957. Категорије: Рођени 1920.Умрли 2010.СтрумичаниСрпски сликариЧланови Удружења ликовних уметника Србије

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sergej Mihajlovič Ajzenštajn (rus. Сергей Михайлович Эйзенштейн, 1898 — 1948) je sovjetski reditelj i filmski teoretičar. Najpoznatiji filmovi su mu: „Oklopnjača Potemkin“,[1] „Oktobar“, „Aleksandar Nevski“. Njegovi filmovi pripadaju žanru politički angažovanih filmova. Među istoričarima filma postoji uverenje da je upravo Sergej Ajzenštajn doprineo najviše razvoju montaže, kao ne samo tehničkog postupka povezivanja kadrova, nego kao i načina da se filmski jezik bitno izmeni i unapredi. Sa Lavom Kulješevim razvio je izuzetno značajan teoretski rad na polju razvoja montaže. Sve delo Sergeja Ajzenštajna karakteriše inovativna upotreba montaže, ritma, odabira dominantnih motiva, vrste osvetljenja, u poslednjem filmu i upotreba boja. Ove je bila inovacija u filmskom rečniku svoga doba. Mladost Mladi Sergej sa svojim roditeljima Mikajlom i Julijom Ajzenštajn. Ajzenštajn je rođen u porodici srednje klase u Rigi, Latvija (tada delu Ruskog carstva u Livonskoj guberniji), ali njegova porodica se često selila tokom njegovih ranih godina, kao što je i Ajzenštajn nastavio da čini tokom svog života. Njegov otac, poznati arhitekta Mikail Osipovič Ajzenštajn, je rođen u Kijevskoj oblasti, u jevrejskoj trgovačkoj familiji poreklom iz Vasiljkiva.[2] On potiče iz porodice u kojoj je dominantno religijsko uverenje bilo pravoslavlje, iako mu je otac po nacionalnosti bio Jevrejin, on je prihvatio pravoslavlje.[3][4] Njegova majka Julijana Ivanovna Konetskaja bila je iz ruske pravoslavne familije.[5] Bila je ćerka uspešnog trgovca.[6] Julija je napustila Rigu iste godine kad je izbila i Ruska revolucija iz 1905, odvodeći Sergeja sa sobom u Sankt Peterburg.[7] Njen sin se povremeno vraćao da vidi svog oca, koji im se pridružio oko 1910.[8] Tome je sledio razvod i Julija je napustila porodicu i otišla da živi u Francuskoj.[9] Ajzenštajn je bio odgajen kao ortodoksni hrišćanin, ali je kasnije postao ateista.[10][11] Na petrogradskom Institutu za građevinarstvo, Sergej je studirao arhitekturu i inženjerstvo, profesiju svog oca.[12] Godine 1918. Sergej je napustio školu i pridružio se Crvenoj armiji da bi služio Boljševičkoj revoluciji, mada je njegov otac Mikail podržavao suprotnu stranu.[13] To je dovelo njegovog oca u Nemačku nakon poraza Carske vlade, a Sergeja u Petrovgrad, Vologdu, i Dvinsk.[14] Godine 1920, Sergej je prebačen na komandnu poziciju u Minsku, nakon uspešnog pružanja propagande za Oktobarsku revoluciju. U to vreme, on je bio izložen Kabuki pozorištu i izučavao je japanski, naučivši oko 300 kandži slova, što je navodio kao uticaj na svoj slikovni razvoj.[15][16] Ove studije su ga navele da putuje u Japan. Karijera U svojim prvim filmovima nije koristio glumce profesionalce. Bavio se pitanjima klasnih konflikta u kojima su glumci imali stereotipne uloge. Ajzenštajn je bio odan idejama komunizma u vreme Staljina koji je odlično shvatao značaj filma kao propagandnog oružja. Popularnost i značaj Sergeja Ajzenštajna je rastao i opadao u funkciji uspeha njegovih filmova. Godine 1925, stvorio je film „Oklopnjača Potemkin“. Čuvenu scenu sa kolicima koja padaju niz stepenište u Odesi snimio je 22. septembra. Centralni komitet KPSS je organizovao obeležavanje jubileja revolucije iz 1905, a narodni komesari Lunačarski i Maljevič su angažovali Ajzenštajna da napravi film posvećen ovoj komemoraciji. Od mnoštva događaja, Sergej je odabrao pobunu na oklopnjači kao centralni motiv filma. U jesen 1928. godine napušta Sovjetski Savez i odlazi na dvogodišnje studijsko putovanje po Evropi sa saradnicima Edvardom Tiseom i Grigorijem Aleksandrovim. Tamo ih je poslala komunistička partija da bi usavršili saznanja o tehnici zvučnog filma. Tu je napravio jedan film u Francuskoj (Sentimentalna romansa iz 1930). Studio Paramaunt ga 1930. poziva u SAD i nudi ugovor na 100.000 dolara. Ajzenštajn stiže u Njujork 20. maja. Trebalo je da ekranizuje jedan od romana Teodora Drajzera, ali se od tog projekta odustalo zbog sukoba reditelja i producenata. Time dolazi u poziciju da ga prijatelji Epton Sinkler i Čarli Čaplin spašavaju od neke vrste progona. Odlazi u Meksiko da snima film za bračni par Sinkler, ali se i tu njegova umetnička priroda susreće sa, za njega u to vreme neprihvatljivim uslovima stvaranja. Film o Meksiku nije dovršen, a Staljin ga u međuvremenu poziva nazad u SSSR. Od snimljenog materijala je 1933. izmontirana verzija filma „Gromovi nad Meksikom“, kasnije poznatog kao „Živeo Meksiko!“ (¡Que Viva México!). Godine 1938. prikazan je prvi Ajzenštajnov zvučni film, „Aleksandar Nevski“. On opisuje istorijsku bitku Rusa i tevtonskih vitezova iz 13. veka na zaleđenom Čudskom jezeru. Filmom dominira ideja patriotizma i stoga je intenzivno korišćen kao propaganda u Sovjetskom Savezu tokom Drugog svetskog rata. Ajzenštajnov boravak na zapadu ga je učinio sumnjivim u očima Staljina i komunističke nomenklature. Rad na nekim filmovima je otkazan, a rad na filmu „Ivan Grozni“ je često ometan. Prvi deo ovog filma iz 1944. primljen je sa simpatijama i nagrađen je, dok je drugi deo bio cenzurisan i nije prikazan do 1958. U nastavku filma, Ivan nije prikazan kao heroj već kao paranoični tiranin. Neki delovi su snimljeni u koloru, zahvaljujući nemačkim kolor kamerama zaplenjenim u bici kod Staljingrada. Treći deo filma, iz 1946, konfiskovala je komunistička partija. Povratak Ajzenštajn je bio u stanju da se dodvori Staljinu za „još jednu šansu”, i izabrao je od dve ponude zadatak biografije Aleksandra Nevskog, za šta je muziku komponovao Sergej Prokofjev.[17] Ovog puta, bio mu je dodeljen koscenarista, Pjotr Šavlenko,[18] da isporuči završni scenario i profesionalne glumce da igraju uloge; i pomoćnik režisera, Dmitri Vasiljev, da ubrza snimanje.[18] Ishod je bio film koji su kritičari dobro primili na obe strane, sovjetskoj i zapadnoj, za koji je nagrađen Ordenom Lenjina i Staljinovom nagradom.[19] To je bila očigledna alegorija i kruto upozorenje protiv gomilanja trupa nacističke Nemačke, dobro igrana i dobro napravljena. Scenario je sadržao scene u kojima Nevski izgovara niz tradicionalnih ruskih poslovica, verbalno ukorenjavajući svoju borbu protiv germanskih osvajača u ruske tradicije.[20] Ovo je započeto, završeno i stavljeno u distribuciju sve u toku 1938. godine, i nije predstavljalo samo Ajzenštajnov prvi film tokom skoro jedne decenije, već i njegov prvi zvučni film. U roku od nekoliko meseci od objavljivanja filma, Staljin je sklopio pakt sa Hitlerom, i Nevski je odmah povučen iz distribucije. Ajzenštajn se vratio predavanju i bio je zadužen za režiranje Rihard Vagnerove Valkire u Boljšoj teatru.[19] Posle izbijanja rata sa Nemačkom 1941. godine, Nevski je bio ponovo pušten u široku distribuciju i stekao je međunarodni uspeh. Sa ratom koji se približavao Moskvi, Ajzenštajn je bio jedan od mnogih filmskih stvaralaca koji su evakuisani u Almate, gde je po prvi put razmatrao ideju o pravljenju filma o Ivanu IV Groznom. Ajzenštajn je imao korespondenciju sa Prokofjevom iz Almate, koji mu se tamo pridružio 1942. Prokofjev je komponovao muziku za Ajzenštajnov film, a Ajzenštajn se reciprocirao dizajnirajući setove za opersko izvođenje Rata i mira koje je Prokofjev razvijao.[21] Ivanova trilogija Ajzenštajnov film, Ivan Grozni, Deo I, kojim se predstavlja Ivan IV Grozni kao nacionalni heroj, dobio je podršku Josifa Staljina (i Staljinovu nagradu),[22] ali su nastavak, Ivan Grozni, Deo II, kritikovale razne razne vlasti i ostao je neobjavljen do kraja 1958. godine. Svi snimci još uvek nepotpunog dela Ivan Grozni, Deo III, bili su konfiskovani i najveći deo materijala je bio uništen[23] (mada nekoliko snimljenih scena još uvek postoji). Lični život Godine 1934. u Sovjetskom Savezu, Ajzenštajn je oženio filmsku stvarateljku i scenariskinju Peru Ataševu (rođenu Perl Mojsejevna Fogelman; 1900 - 24. septembar 1965)[24][25][26] i ostao je u braku do svoje smrti 1948, iako je dugo bilo spekulacija o njegovoj seksualnoj orijentaciji.[27][28] Oni nisu imali dece. Pišući za Londonski pregled knjiga (London Review of Books) avgusta 2018, Dejvid Troter je tvrdio da je Ajzenštaj vodio LGBT život tokom svojih godina u Sovjetskom Savezu: „Kao dvosmisleno samoidentifikujući gej muškarac u Sovjetskoj Rusiji, on je znao sve o homofobiji”.[29] Smrt Sergej Ajzenštajn je imao srčani udar 2. februara 1946, i proveo je najveći deo godine oporavljajući se. On je umro od drugog srčanog udara, 11. februara 1948. u Moskvi, u svojoj 50. godini.[30] Njegovo telo ležalo izloženo u Holu filmskih radnika pre nego što je bilo kremirano 13. februara, a njegov pepeo je sahranjen na groblju Novodevičje u Moskvi.[31] Filmski teoretičar Ajzenštajn je bio pionir u upotrebi montaže, specifičnog korišćenja uređivanja filma.[32][33] On i njegov savremenik, Lav Kulješov, dva su od najranijih teoretičara filma, koji su tvrdili da je montaža suština filma. Njegovi članci i knjige, a posebno dela Filmska Formai Filmski smisao, detaljno objašnjavaju značaj montaže. Njegovi spisi i filmovi nastavili su da imaju veliki uticaj na kasnije filmske stvaraoce. Ajzenštajn je verovao da se uređivanje može koristiti za više od samog izlaganja scene ili trenutka, putem „povezivanja” srodnih slika. Ajzenštajn je smatrao da se „sudar” snimaka može koristiti za manipulaciju emocijama publike i stvaranje filmskih metafora. On je verovao da ideju treba izvesti iz složenosti dva nezavisna snimka, uvodeći element kolaža u film. Razvio je ono što je on nazvao „metode montaže”: Metrička[34] Ritmička[35] Tonalna[36] Asocijativna[37] Intelektualna[38] Ajzenštajn je predavao snimanje filma tokom svog karijere u GIK-u gde je napisao nastavni plan i program za smer reditelja;[39] njegove nastavne ilustracije su reprodukovane u delu Vladimira Niznija Lekcije sa Ajzenštajnom. Vežbe i primeri za učenike zasnovani su na obradi literature kao što je Onore de Balzakov Čiča Gorio.[40] Još jedna hipotetička vežva bila je postavljanje Haitske borbe za nezavisnost kako je prikazano u Anatoli Vinogradovom Crnom konzulu,[41] delu na čiji nastanak je uticalo Džon Vanderkukovo Crno visočanstvo.[42] Lekcije iz tog scenarija razrađivale su lik Žan-Žak Desalina, ponovo odigravajući njegovo kretnje, akcije i dramu koja ga okružuje. Pored didaktike književnog i dramskog sadržaja, Ajzenštajn je podučavao tehnike režije, fotografije i uređivanja, podstičući razvoj individualnosti svojih studenata, njihovog izražavanja i kreativnosti.[43] Ajzenštajnova pedagogija, poput njegovih filmova, bila je politički nastrojena i sadržala je citate Vladimira Lenjina isprepletene sa njegovim učenjem.[44] U svojim početnim filmovima Ajzenštajn nije koristio profesionalne glumce. Njegove naracije su izbegavale pojedinačne likove i bavile su se širokim društvenim pitanjima, a posebno klasnim konfliktom. Koristio je stereotipne likove, a uloge su bile ispunjene neobučenim licima iz odgovarajućih klasa; on je izbegavao davanje uloga filmskim zvezdama.[45] Ajzenštajnova vizija komunizma dovela ga je u konflikt sa zvaničnicima vladajućeg režima Josifa Staljina. Poput mnogih boljševičkih umetnika, Ajzenštajn je zamišljao novo društvo koje bi potpuno subvencionisalo umetnike, oslobađajući ih od ograničenja šefova i budžeta, ostavljajući ih potpuno slobodnim za stvaranje, ali budžeti i producenti bili su značajni za sovjetsku filmsku industriju kao i za ostatak sveta. Zbog ranijeg rata, revolucionarna i izolovana nova nacija nije imala u početku resurse da nacionalizuje filmsku industriju. Kada je to učinjeno, ograničeni resursi - monetarni i u pogledu opreme - zahtevali su kontrolu produkcije u jednako opsežnom stepenu kao i u kapitalističkom svetu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bernar Dorival, rođen 14. septembra 1914. u Parizu i preminuo 11. decembra 2003. u Tiaisu, bio je francuski istoričar umetnosti i kritičar. Biografija Imenovan za pomoćnika kustosa Nacionalnog muzeja moderne umetnosti 1941. godine, daće veliki doprinos zajedno sa Žanom Kasuom u obogaćivanju kolekcija savremenog slikarstva. Tu je organizovao mnoge retrospektivne izložbe slikara 20. veka. Istovremeno je predavao na Ecole du Louvre od 1941. do 1965. godine, gde je sukcesivno zauzimao katedre istorije modernog francuskog slikarstva i istorije starog francuskog slikarstva. Iako je još uvek bio kustos u Muzeju moderne umetnosti, bio je odgovoran za organizovanje Musee National des Granges de Port-Roial. Bernard Dorival je napisao raisonne kataloga Filipa de Šampenja 1976. detinjstvo Bernard Dorival je rođen u okruženju kolekcionara i umetnika. Porodica njegove majke, Suzanne Beurdelei (1889-1943), postala je prosperitetna oko 1830. [ref. željeni]1: poreklom iz Burgundije, njegov pradeda, Žan Berdeli (1772-1853), koji je služio u ruskoj kampanji kao intendant, bio je skroman tapetar i trgovac nameštajem u ulici Saint-Honore kada je, zahvaljujući zaveštanje koju je njegovoj deci dao Englez, mogao je da kupi Hanoverski paviljon. Tamo je 1840. godine njegov sin Louis-Auguste-Alfred Beurdelei (1808-1883) bio „trgovac kuriozitetima”. Postao je značajan trgovac umetninama, što pokazuje devet rasprodaja koje je organizovao, u Parizu ili Londonu, između 1846. i 1868. U isto vreme, bio je istaknuti stolar, koji je dobio zlatnu medalju na Univerzalnoj izložbi 1867. ref. željeno]2 [nedovoljan izvor]. Nakon njegove smrti, njegove kolekcije umetničkih dela su raspršene u četiri prodaje. Njegov sin, Alfred Beurdelei (1847-1919), bio je poznati proizvođač bronze i stolarije3 [nedovoljan izvor], čijim radovima su se divili na Univerzalnim izložbama u Amsterdamu (1878) i Parizu (1889). Takođe je strastveni kolekcionar slika i crteža, posebno specijalizovan za „male majstore“ 19. veka. Kada mu je žena umrla 1895. godine, zatvorio je svoju fabriku, prodavši modele i odloživši oko 11.000 crteža i umetničkih dela. Ponovo se oženio 1899. godine, rekonstituisao je ogromnu kolekciju slika, crteža i grafika, koje su raspršene nakon njegove smrti tokom devetnaest rasprodaja između 1920. i 1922. godine. Sin rođen iz drugog braka, Marsel (1899-1978), advokat u Savetu države i na Kasacionom sudu, otkupio manji deo očeve zbirke i odlučio da je dopuni [ref. željeni]. Pod uticajem svog nećaka Bernarda, otvorio ga je modernosti, posebno apstraktima [ref. željeni]. Kao i Beurdeleis, Dorivali su pariska porodica već nekoliko generacija [ref. željeno], ali je finansijski skromnije [ref. željeni]. Jedan od Bernardovih ujaka, Geo Dorival, bio je poznati dizajner plakata6[nedovoljan izvor], koji će kroz brak postati direktor L`Art et la Mode (vidi nacionalni arhiv F/7/15299). Njegov otac, Andre (1886-1956), osvojio je prvu nagradu za klavir na Konzervatoriju u Parizu7. Mora da stavi tačku na karijeru soliste kada se oženi. U stvari, Bernard ga je poznavao tek 1919. godine, na kraju rata kada je bio mobilisan, ranjen, pa dugo lečen. Otac Bernarda Dorivala ostaje u muzičkom svetu, jer se brine o turnejama prvih nagrada Pariskog konzervatorijuma u ​​inostranstvu. Andre Dorival je voleo francusku i germansku muziku. Bio je prijatelj Andrea Messagera i Maurice Ravela [ref. željeni]. Bernard Dorival je nasledio muzičke ukuse svog oca, sa izuzetkom Vagnera. Ali je takođe cenio Ofenbaha i kompozitore 20. veka. Svoju ljubav prema planinama Bernard takođe duguje svom ocu. Andre Dorival je prvi put boravio u Saint-Gervais-les-Bains 1904. Kasnije je postao predsednik sekcije Paris-Chamonik Club Alpin Francais [ref. željeni]8 i svake godine do 1955. godine, godinu dana pre svoje smrti, čim je stigao u Sen Žerve tokom praznika, popeo se na Mon Blan i pregledao razna skloništa kojima je upravljao Klub Alpine[ref. željeni]. Sestra Bernarda Dorivala, Janine (1920-2010), bila je kuma jednog od ovih skloništa. Studije Bernard prati svoje školovanje u Licee Carnot [ref. željeni]. Naučni predmeti ga umereno interesuju. S druge strane, on je strastven za francusku književnost i istoriju. Njegovi ukusi ga posebno vode u francuski sedamnaesti vek, posebno u okruženje Port-Rojala. U opštoj konkurenciji dobio je prvi pristup francuskom 1930. i prvu cenu istorije 1931. Od tada je trasiran put. Student hipokhagnea i khagnea u Licee Condorcet-u, primljen je u Ecole Normale Superieure u Rue d`Ulm 1934. Blisko prijateljstvo vezuje ga za Žana Buskea [ref. željeni [Koji?], nekoliko godina stariji od njega, koji ga je upoznao sa studentom na Sorboni, budućim istoričarem Vandala, Kristijanom Kurtoa, koji je trebao postati jedan od njegovih najboljih prijatelja. Nekoliko njegovih drugova iz razreda ostaće doživotni bliski prijatelji [ref. željeno]: Fransoa Šamu, Pol-Mari Duval, Žak Voazin. Njegov poziv za istoriju umetnosti afirmiše se u ovom trenutku [ref. željeno]: čitao je dela Emila Malea, pratio kurseve Anrija Fosilona i Pjera Lavedana, upoznao Luja Odekera, sa kojim je uvek ostao blizak. Kasnije će pratiti seminar Ignacea Meiersona, koji je mnogo računao u svom razmišljanju. Godine 1935-1936. napisao je diplomu visokih studija o slikanim predstavama Svetog Jeronima i ovom prilikom sakupio fotografsku dokumentaciju izuzetne širine [ref. željeni]. Godine 1937. dobio je pismeni sertifikat9 i postavljen za učitelja prvog razreda u Licee de Laon, gradu čija ga je katedrala fascinirala [ref. željeni]. Međutim, on održava veze sa Ecole Normale Superieure, preko društvenih timova Roberta Garrica [ref. željeni]. Zahvaljujući Društvenim timovima upoznao je studente mlađe od njega, poput Filipa Reberola, budućeg francuskog ambasadora, Pjera Golijeta, budućeg oratorijuma i profesora na Univerzitetu u Nijmegenu, Žila Šaina, borca otpora koji je poginuo 1944, ili Morisa Besea , koje je pomogao da se dovedu u Narodni muzej moderne umetnosti početkom 1960-ih [ref. željeni]. Zahvaljujući i Timovima, njegovo katoličanstvo, obeleženo jansenizmom, odbacivanjem svetovnih vrednosti i izvesnim galikanizmom, dobija dimenziju otvorenosti prema društvu, a kasnije i prema Trećem svetu [ref. željeni]. Njegovi kontakti sa dominikanskim ocem Boaseloom, koji vodi novine Sept, i sa Fransoa Moriakom, čijem se radu divi i koga redovno konsultuje, takođe pomažu u ovom razvoju [ref. željeni]. Ako delimično ceni pontifikat Pija KSI, on donosi strogu presudu o Piju KSII [ref. željeni]. Kasnije je u skladu sa velikim vetrom koji Jovan KSKSIII i Drugi Vatikanski sabor duvaju na Crkvu za koju smatra da je previše usredsređena na sebe i nedovoljno zabrinuta za siromašne [ref. željeni]. Međutim, Bernard Dorival nikada neće biti levičarski katolik. Ono što ga mobiliše jeste prenošenje vere: on obučava nekoliko katihumena koji će održavati odnose sa njim obeležene naklonošću i poštovanjem [ref. željeni]. U osnovi, on ne veruje diskursu o socijalnoj pravdi, što za njega prečesto vodi ka uspostavljanju totalitarizma. Posle rata, bio je blizak Narodnom republikanskom pokretu (MRP). Tada će biti verni glasač generala de Gola, u kome uočava želju za društvenom otvorenošću i čiju dekolonizatorsku akciju ceni, ali i osećaj veličine Francuske [ref. željeni]. 1969. godine, nakon neuspeha referenduma, postaće, kao i mnogi, de Golovo siroče. Ako toleriše Žorža Pompidua, možda zato što je arhikub, strogo sudi o Valeri Žiskaru d`Estenu, opisuje Fransoa Miterana kao „Fransoa III“, a Žak Širak mu se čini da je lišen ikakvog uverenja [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti Nakon godine provedene u Licee de Laon (1938-1939), Bernard Dorival je postavljen za rezidenta fondacije Thiers10. U vreme objave rata, pošto je reformisana od 1934. godine, ne može se mobilisati. Na početku školske 1939. spremao se da se pridruži Licee du Val-Andre, aneksu Licee de Rennes [ref. željeni], kada je postavljen za rezidenta Casa Velaskez u Madridu (decembar 1939). Februara 1940. postao je profesor na Francuskom institutu i ​​na Barselonskoj gimnaziji11. Iskoristio je ovu godinu provedenu u Kataloniji da nauči kastiljanski (upotreba katalonskog je tada bila strogo potisnuta). Godine 1941. njegova karijera je doživela veliku preorijentaciju. Napustio je svet javnog obrazovanja radi muzeja. 1. januara 1941, zahvaljujući Louis Hautecœur-u, postavljen je za rukovodioca projekta u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti (MNAM) [ref. poželeo], koji više nema kustosa pošto je Žana Kasua razrešio Viši u septembru 1940. U maju iste godine postao je pomoćnik kustosa istog muzeja. Njegov umetnički ukus za `degenerisanu umetnost` zaradio ga je da ga je Viši štampa nasilno prihvatila [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti delimično je otvoren za javnost 6. avgusta 1942. u Palati u Tokiju12. Na Oslobođenju je bio pozvan da obavlja zvanične kulturne misije u Nemačkoj, Engleskoj, Austriji, Belgiji, Španiji, Holandiji, zatim je avgusta 1946. upućen u Unesko, u London, kao savetnik u sekciji za kulturu. [ref. željeni]. Ali je dao ostavku posle šest meseci i rpreuzeo je dužnost pomoćnika kustosa MNAM-a kod Žana Kasua, koji se vratio na svoju funkciju 1945. Nacionalni muzej moderne umetnosti je zvanično otvoren 9. juna 1947. u Palati u Tokiju. Dvojica muškaraca duboko poštuju jedno drugo, a generacijski jaz koji ih razdvaja omogućava im da se odlično dopunjuju i da definišu inteligentnu i otvorenu politiku obogaćivanja kolekcija. Za skoro dvadeset godina zajedničkog rada, do 1964. godine, trebalo je da, uprkos ograničenim budžetskim sredstvima, uglavnom zahvaljujući donacijama, donacijama i zaveštanjima umetnika i kolekcionara, konstituišu jedan od najznačajnijih muzeja savremene umetnosti u svetu. Godine 1967, Bernard Dorival je postao glavni kustos MNAM13. istoričar umetnosti Ulazak u svet muzeja ne odvaja Bernarda Dorivala od predavanja. Od oktobra 1941. bio je zamenski profesor na Ecole du Louvre [ref. željeni]. Zatim je bio na katedri za istoriju modernog francuskog slikarstva od 1942. do 1946. i od 1956. do 1965. godine, na katedri za istoriju starog francuskog slikarstva od 1946. do 1954. Njegovi učenici čuvaju veoma živa sećanja na njegove kurseve, i jasne, informisane i briljantne. [Lično tumačenje?]. Tu je obučavao kvalitetne mlade žene i mladiće, od kojih će mu neki pomagati u obavljanju dužnosti kustosa [ref. željeni], a koji će zauzvrat postati renomirani kustosi [ref. željeno]: na primer, Fransoaz Cachin, Francoise Debaisieuk, Jean-Luc Dufresne, Danielle Giraudi, Francois Gobin, Michel Hoog, Michel Laclotte, Bernard de Montgolfier, Madi Menier, Denis Milhau, Therese Pickuenard Daniel Regnier, Gernier. Svoje talente kao pedagog ispoljava i na brojnim konferencijama [Lično tumačenje?] koje održava u Francuskoj i u petnaestak evropskih zemalja, u Latinskoj Americi, Kanadi, Maroku, Indiji i Japanu, zemlji koja će biti njemu posebno drag [Lično tumačenje?][ref. željeni]. Upravo je na Ecole du Louvre na početku akademske 1942. godine upoznao osam godina mlađu studenticu, Klod de la Bros, koja će postati njegova supruga [ref. željeni]. Iz njihovog braka, proslavljenog u maju 1944, rođeno je četvoro dece: Žil (rođen 1945, penzionisani univerzitetski profesor), Ana (rođena 1946, psihoterapeut), Paskal (rođen 1949, penzionisani direktor kompanije) i Žerom (rođen 1950). , kompozitor i muzikolog). Zauzvrat, ovo četvoro dece će Bernardu i Klodu dati trinaest unučadi [ref. željeni]. Bernard Dorival je bio čovek evropske apstraktne umetnosti i pokreta koji su joj prethodili ili pratili, nabis, fovizam, kubizam, ekspresionizam, dadaizam, nadrealizam. Međutim, bio je dobro upoznat sa opštom istorijom francuskog slikarstva, kojoj je posvetio svoju prvu knjigu objavljenu 1942. godine, La Peinture francaise; 1953. i 1961. uredio je Slavne slikare u dva toma. Ali vrlo brzo je francusko i evropsko slikarstvo s kraja 19. i 20. veka uglavnom privuklo njegovu pažnju: između 1943. i 1946. godine objavio je tri toma Faze savremenog francuskog slikarstva; slediće druge važne knjige: La Belle Histoire de la Fee Electricite Raula Dufija, Pariz, 1953; Pet studija o Georges Rouaultu, Pariz, 1956; Slikari dvadesetog veka (tom 1 Nabis, fauves, kubizam; tom 2 Od kubizma do apstrakcije), Pariz, 1957; Pariska škola u Muzeju moderne umetnosti, Pariz, 1961; Savremeni slikari, 1964 (= 3. tom Poznatih slikara); Crtež u delu Antoana Pevsnera, Pariz, 1965; četvrti tom Istorije umetnosti Enciklopedije Plejade, Od realizma do naših dana, Pariz, 1969. Objavljuje i kataloge izložbi, kao i brojne članke i predgovore. Među umetnike 20. veka on je možda iznad svih stavio [Lično tumačenje?] Pjera Bonara, Žorža Braka, Pola Sezana (kome je posvetio knjigu 1948. Sezan), Pola Gogena (čiju je svesku o Tahitiju objavio 1954. ), Anri Matis i Ogist Roden. Kreativnost Pabla Pikasa ga je fascinirala, ali je verovatno više voleo svoje skulpture nego slikarstvo. Među ostalim slikarima, divio se Robertu i Sonji Delaunai (svakom od njih je posvetio studiju), Raoulu Dufiju (o kome je napisao monografiju), Kupki (za koga je smatrao da je pronalazač apstrakcije), Georgesu Rouaultu (o kome je objavio je nekoliko radova), Felik Vallotton (o kome je dao studiju), Paul Kron (o kome je takođe pisao14 [nedovoljan izvor]), Jackues Villon (koji je predsedavao nezaboravnom večerom o kojoj će biti reči kasnije [ref. željeno] ); među vajarima možemo navesti Konstantina Brankuzija (koji je svoju radionicu zaveštao MNAM), Antoana Pevsnera (o kome je objavio knjigu), Žermena Rišijea (čiji je sa drugima postigao povratak Hrista na krst u naosu). crkve Plato d`Assi); arhitekta Le Korbizje, čiji voleo je da posećuje kapelu Notre-Dame-du-Haut de Ronchamp [ref. željeni]. Bernard Dorival je doneo radove mnogih umetnika koje je cenio u MNAM [ref. želeo] i od njih je dobio nekoliko zaveštanja i donacija (dakle, radionica Brankuzi, Delauni, Dufi, Andre Dunoje de Segonzak, Vasilij Kandinski15, Zoltan Kemeni, Kupka, Antoan Pevsner, Rouault), Grk Alkis Pjerakos. Nekoliko njih je posvetio izložbi u MNAM-u i u raznim provincijskim gradovima: između ostalih, Bonard, Alekander Calder, Marc Chagall, Delaunai, Dada, Maurice Denis, Kees van Dongen, Dufi, Kemeni, Paul Klee, Amedee de la Patelijer, Le Korbizje, Alber Marke, Konstan Permeke, Pevsner, Ruo, Pol Sinjak, Pjer Sulaž, Eduar Vijar, Fovi. Među prijateljima slikara i vajara svoje generacije [ref. željeni], možemo navesti Žan-Mišela Atlana (kome je posvetio monografiju 1962. Atlan, esej o umetničkoj biografiji), Žana Bazaina (čijim se vitražima crkve Saint-Severin divio), Hansa Hartunga (koji je morao da organizovao svoju retrospektivu nakon ostavke Bernarda Dorivala sa dužnosti u MNAM-u), Ladislasa Kijna (kojeg je poznavao sa Plato d`Assi), Alfreda Manessera (čijoj duhovnosti je bio blizak), Žana Le Moala (čija retrospektivna izložba u Mecu 1963. imao je predgovor), Nicolas de Stael (od koga je kupio Composition en gris et vert 1950. za MNAM), Eduard Pignon, Pierre Soulages, Arpad Szenes, Maria Elena Vieira da Silva i Zao Vou-Ki (svi koji su bili bliski prijatelji). Bernard Dorival nije bio isključivo zainteresovan za francusku umetnost [ref. željeni]: u Evropi se divio Nemcima Oto Diksu i Ferdinandu Špringeru; Austrijanci Gustav Klimt, Oskar Kokoška, Egon Šile; Belgijanci Džejms Ensor i Konstan Permeke; Španci Eduardo Čilida, Pablo Gargalo, Huan Gris, Žoan Miro, Pablo Palazuelo, Antoni Tapijes; Holanđani Piet Mondrian i Bram Van Velde; Italijani Alberto Magneli, Đino Severini, Zoran Mušič; Norvežanin Edvard Munk; Švajcarac Paul Klee. U Latinskoj Americi je cenio Rufino Tamaio, Sesostris Vitullo. Sviđali su mu se Kvebečani Paul-Emil Borduas i Jean-Paul Riopelle. U Aziji je probao Domoto Hisao, Nam Kvan, Sato Ki. Posvetio je studiju izraelskoj slikarki Joni Lotanu. Divio se arhitekti Valteru Gropijusu. S druge strane, osećao se relativno stranim anglosaksonskoj umetnosti [ref. željeno], osim Frensisa Bejkona, Aleksandra Koldera, Henrija Mura, Grejema Saterlenda, Marka Tobija. Kada je umetničko tržište otišlo iz Pariza u Njujork 1960-ih, okrivljeno je za to. Ovo je da se zaboravi da je on bio izuzetan ambasador francuskog slikarstva [ref. željena] u stranim zemljama, organizator značajnih izložbi u raznim gradovima Latinske Amerike („Savremeno francusko slikarstvo“, 1966-1967), u Argentini („Od Manea do naših dana“, 1948), u Belgiji („Francuski crtež iz Tuluza -Lautrec do Chagall”, 1955), Brazil („Savremena francuska umetnost”, 1953), Kanada („Rouault”, 1965), Danska („Dvadeset francuskih slikara”, 1966-1967), u Japanu („Francuska umetnost iz romantizma” do nadrealizma”, dva miliona posetilaca 1962; “Dufi”, 1967; “Rouault”, 1969). To znači da je bio savršen poznavalac slikara svog vremena [Lično tumačenje?]. Sistematski je obilazio sve izložbe svih pariskih galerija [ref. željeni]. Posećivao je slikare u njihovim ateljeima. Oni među njima koji su umrli ponekad su ostavljali udovice koje su želele da promovišu dela svojih preminulih muževa. Otišao je da vidi njihove radionice gde je slučajno pronašao nalaze [potrebno je pojašnjenje]. Ne samo da je imao visoku koncepciju svoje profesije, već ju je i obavljao sa retkim etičkim zahtevima. Ovako je, u vreme donacije Delonea, Sonja želela da mu ponudi sliku svog muža. Bernard Dorival nije mogao da prihvati takav poklon, ali nije želeo da uvredi Sonju. Složili su se da Bernard Dorival bez odlaganja ustupi tako ponuđenu sliku MNAM-u [ref. željeni]. Bernard Dorival je imao svoje preferencije. Nije mu se dopala slika dvojice drugih Bernarda, Buffeta i Lorjoua, i to je objavio u svojoj knjizi iz 1957. [ref. željeno]16 [nedovoljan izvor]. O prvom je napisao da je imao „zasluge što je izazvao Regie Renault za rekord francuske produktivnosti i uzdigao sliku do dostojanstva industrijskog objekta masovne proizvodnje“. On je Lorjoua predstavio kao „tartarina slikarstva, za koga je elokvencija jednaka plodnosti i talentu „temperament“, koji je napravio još jednu zabunu i identifikovao ekspresionizam i egzibicionizam“17. Slikar je mislio da ga odvede na sud, ali je na kraju odustao. Što se tiče Lorjoua, on je bio autor čuvene formule [ref. željeno] o apstraktnom slikarstvu ite „što magarce riče, lavrde majmune, kokoške pada u nesvest [ref. željeno]`. Na kraju popravnog suđenja, njegov izdavač Tisne i on bili su osuđeni da rediguju nekoliko redova knjige, kao i simbolični franak (30. oktobar 1959) [ref. željeni]. Odlučili su da se ne žale. Umetnici bliski Bernardu Dorivalu organizovali su večeru podrške u La Coupoleu 18. decembra 1959. Predsedavao je Žak Vijon. Šagal i Pikaso su poslali telegrame podrške [ref. željeni]. Prisutan je bio ministar generala de Gola, Robert Buron. Tu je bila skoro cela generacija apstraktnih slikara [ref. željeni]. Lorjouov prijatelj je došao da ošamari Bernarda Dorivala, koji ga je udarcem udario u nogu [ref. željeni]. Na odlasku, Sezar, Sulaž i drugi su služili kao telohranitelji za Bernarda Dorivala i njegovu ženu u njihovoj kući. Nešto kasnije, tokom debate o savremenoj umetnosti koju je organizovao Katolički centar francuskih intelektualaca (CCIF), zauzeo je stav u korist apstrakta, izbila je tuča i policija je morala da evakuiše prostoriju [ref. željeni]. Bili smo usred Alžirskog rata, u vreme kada je CCIF pozivao govornike da izraze ponekad veoma suprotna mišljenja o ovoj temi i sve se tada odvijalo u miru [ref. željeno]! Nacionalni muzej Port Rojal Barns Dok je bio kustos u MNAM, Bernard Dorival je bio zadužen za organizaciju Nacionalnog muzeja Granges of Port-Roial [ref. željeni]. Njegov ukus za Paskala, Rasina, svet pasijansa i sliku Filipa de Šampenja bio je star. 1944. godine, dok je bio u Šatou de Ševerni, obezbedio je konzervaciju dela zbirki muzeja Luvr koje su bile evakuisane [ref. željeno], napisao je studiju o Racinovom pozorištu analiziranu u svetlu obrazovanja dobijenog od ove gospode; u ovoj knjizi, objavljenoj 1946. pod naslovom Du Cote de Port-Roial. Esej o duhovnom itineraru Rasina18, svi citati pesnika i dramskog pisca napravljeni su po sećanju. Godine 1952. učestvovao je u organizaciji velike izložbe Filipa de Šampenja u Orangerie des Tuileries19. Iste godine postao je predsednik Društva prijatelja Port-Rojala, na kojoj je funkciji bio dvadeset pet godina do 1977. Godine 1955. bio je odgovoran za postavljanje muzeja Port-Roial Granges (sada Nacionalni muzej Port-Roial des Champs) u zgradama koje je država upravo kupila. On je prvi kustos ovog muzeja (pozicija bez plate [ref. željeno]). Zgrada iz 17. veka, poznata kao „Petites Ecoles“, restaurirana je između 1958. i 1962. Muzej je svečano otvoren 14. juna 1962. u prisustvu Andrea Malroa, državnog sekretara za kulturna pitanja. Bernard Dorival je tamo organizovao nekoliko izložbi, za koje je napisao kataloge: Racine i Port-Rojal20 1955; Paskal i provincijalci21 1956. godine; Philippe de Champaigne i Port-Roial22 1957. Održana je predstava Ester. Godine 1963. objavio je Le Musee National des Granges de Port-Roial23 [nedovoljan izvor]. Kada je 1968. napustio muzeje, Bernard Dorival nije završio sa Soliterima, pošto je 1978. objavio L`Album Pascal u kolekciji Albumi Bibliothekue de la Pleiade. Bernard Dorival je prepoznao svoje zasluge 1954. godine, kada je proglašen za viteza Legije časti [ref. željeni]. Takođe je vitez, zatim oficir za umetnost i književnost [ref. željeni]. Bio je član saradnik Kraljevske arheološke akademije Belgije i nosilac brojnih inostranih odlikovanja. Ali, iz svog jansenizma, on je zadržao izvesno nepoverenje u društveni uspeh, zvanične počasti i društvene događaje [ref. željeni]. Nije nosio svoja odlikovanja. Takođe je bio vitez i oficir akademskih palmi i dopisni član Akademije u Barseloni [Lično tumačenje?]. Kada je Louis Hautecœur umro, pristupili su mu da ga nasledi u Institutu. Odbio je [ref. neophodno]. Nije da je imao nešto protiv Instituta, ali mu se ova vrsta počasti učinila pomalo smešnom [ref. željeni]. Poslednje godine u MNAM nisu bile lake za Bernarda Dorivala, koji se loše slagao sa svojim ministrom Andreom Malroom, a još više sa članovima njegovog kabineta. Tada je nastajao Centar za nacionalnu umjetnost i kulturu Georges-Pompidou, a Bernard Dorival se nije slagao sa dizajnom Centra po čitavom nizu tačaka [Lična interpretacija?]: izbor platna, način njihovog izlaganja i da ih rotiraju itd. [ne neutralno]. Nakon odlaska Žana Kasua, koji je otišao 1964. da bi se pridružio Hautes Etudes, mesto direktora MNAM ostalo je upražnjeno više od dve godine, pre nego što mu je zvanično dodeljeno24. Teza o Filipu de Šampenju On je doneo odluku [Intlično tumačenje?] da daju novi pravac njegovoj karijeri. Godine 1968. predstavio je svoju kandidaturu kao istraživač na CNRS-u kako bi završio svoju tezu o Filipu de Šampenju. On je regrutovan [ref. željeni]. Septembra 1968. godine, ubrzo nakon majskih događaja, tokom kojih je zatvorena MNAM, kojoj je pretila okupacija od strane umetnika, podneo je ostavku na mesto glavnog kustosa [ref. željeni]. Na podsticaj Izabel Ruo, ćerke slikara Žorža Rua, i uprkos nedostojnom ministarskom pritisku [Lično tumačenje?] [potrebno je pojašnjenje], u januaru 1969. organizovana je trpeza i oproštajni obrok [ref. željeni]. Tog dana, prisustvo prijatelja, umetnika, kolekcionara, likovnih kritičara, kustosa, omogućilo je Bernardu Dorivalu da uzme meru poštovanja prema njemu [Lično tumačenje?]. Godine koje su usledile bile su srećan period [Lično tumačenje?]. Tezu o Filipu de Šampenju završio je za manje od pet godina, odbranio je februara 1973. [ref. željeni] i, u tom procesu, izabran je za profesora savremene istorije umetnosti na Paris IV-Sorboni [ref. željeni]. Predstavio je svoje prijatelje umetnike koje je pozvao da govore o njihovim kreativnim aktivnostima tokom svojih seminara. Vodio je svoje učenike u velike muzeje Francuske i Evrope. Režirao je teze i obučavao studente, uključujući nekoliko [ref. željeni], kao što su Guila Ballas, Philippe Dagen, Philippe Grunchec, Jean-Michel Leniaud, Francois Lenell, Jean-Claude Lesage, Anne Maisonnier, Arnaud Pierre, Alain Vircondelet, postali su renomirani stručnjaci. Objavio je nekoliko knjiga: Robert Delaunai, 1885-1941, Pariz, 1975; Rouault, Tokio, 1976; Philippe de Champaigne (1602-1674), život, delo i kataloški raisonne dela, dva toma, Pariz, 1976; u svesci Barok i klasicizam u KSVII veku u Italiji i Francuskoj univerzalne istorije slikarstva, stranice posvećene francuskom slikarstvu u KSVII veku (1610-1715), Ženeva, 1979; Rouault, Pariz, 1982. Godine 1983. otišao je u penziju i bio profesor emeritus do 1989. Nekoliko godina je nastavio da piše knjige, članke i predgovore, posebno Valloton, 1985 (u saradnji); Sonia Delaunai. Njegov život, njegovo delo, 1885-1979. Biografske beleške, Pariz, 1988; iste godine, u saradnji sa Isabelle Rouault, Rouault. Slikano delo, dva toma, Monte-Karlo; Dodatak katalogu raisonne dela Filipa de Šampenja, 1992; Žan Batist de Šampen (1631-1681), život, čovek i umetnost, 1992.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anthology Of Hungarian Folk Music, Dance Music Magyar Népzenei Antológia I, Tanczene Muzika Mađarske uglavnom se sastoji od tradicionalne mađarske narodne muzike i muzike istaknutih kompozitora kao što su Franc List (mađ. Ferenc Liszt), Franc Šmit (mađ. Franz Schmidt), Ernst fon Donanji (mađ. Ernő Dohnányi), Bela Bartok (mađ. Béla Bartók), Zoltan Kodali (mađ. Zoltán Kodály), Đerđ Ligeti (mađ. György Ligeti) i Mikloš Roža (mađ. Miklós Rózsa). Tradicionalna mađarska muzika ima jak daktilski ritam, jer je na mađarskom jeziku prvi slog svake reči stalno naglašen. U Mađarskoj postoji i niz međunarodno priznatih kompozitora savremene klasične muzike, među kojima su Đerđ Kurtag (mađ. György Ligeti), Peter Etveš (mađ. Péter Eötvös) i Zoltan Jenej (mađ. Zoltán Jeney). Franc List Franc List: Mađarska rapsodija br. 2 13:06 Franc List: Mađarska rapsodija br. 2 Problemi pri reprodukciji ovog zapisa? Pogledajte pomoć. List nije govorio mađarski sve do 1870. godine kada je počeo da uči jezik, ali se jasno predstavio kao Mađar i osnovao Muzičku akademiju. Po njemu je nazvan Aerodrom Ferenc List Budimpešta. Bartok je takođe rođen u bivšoj Kraljevini Mađarskoj; Đerđ Ligeti je rođen u Transilvaniji, nakon što je prebačena u Rumuniju; obojica su studirali na Akademiji List, zatim su živeli i radili izvan Panonske nizije. Mađarska je dala veliki doprinos na polju tradicionalne, zabavne i klasične muzike. Mađarska narodna muzika je istaknuti deo nacionalnog identiteta i nastavlja da igra glavnu ulogu u mađarskoj muzici. Mađarska narodna muzika je imala uticaj u susednim oblastima kao što su Rumunija, Slovačka, Poljska, a posebno u južnoj Slovačkoj i rumunskom regionu Transilvaniji, koja je dom značajnog broja Mađara. Broton tvrdi da je mađarski „infektivni zvuk iznenađujuće uticajan na susedne zemlje (možda zahvaljujući zajedničkoj austrougarskoj istoriji) i nije neobično čuti mađarske melodije u Rumuniji, Slovačkoj i Poljskoj”. Takođe je jaka u županiji Sabolč-Satmar-Bereg i na jugozapadnom delu Podunavlja, u blizini granice sa Hrvatskom. Karneval Busójárás u Mohaču je veliki mađarski narodni muzički događaj.[1] Mađarska klasična muzika je dugo bila „eksperiment, napravljen od mađarskih predaka i na mađarskom tlu, da bi se stvorila svesna muzička kultura [koristeći] muzički svet narodne pesme”. Iako je mađarska viša klasa odavno imala kulturne i političke veze sa ostatkom Evrope, što je dovelo do priliva evropskih muzičkih ideja, ruralni seljaci su zadržali svoje tradicije, tako da su krajem 19. veka mađarski kompozitori mogli da se oslanjaju na ruralnu seljačku muziku za (ponovno) stvaranje mađarskog klasičnog stila. Na primer, Bela Bartok i Zoltan Kodali, dva najpoznatija mađarska kompozitora, poznati su po upotrebi narodnih tema u svojoj muzici. Bartok je sakupio narodne pesme iz cele Centralne Evrope, uključujući Rumuniju i Slovačku, dok je Kodali bio više zainteresovan za stvaranje izrazito mađarskog muzičkog stila. U doba komunističke vladavine u Mađarskoj (1944—1989), Odbor za pesme je pregledao i cenzurisao popularnu muziku za tragove subverzije i ideološke nečistoće. Od tada, međutim, mađarska muzička industrija je počela da se oporavlja, proizvodeći uspešne izvođače na polju džeza kao što su trubač Rudolf Tomsits, pijanista-kompozitor Karoli Binder, i u modernizovanom obliku mađarske narodne muzike, Ferenca Seboa i Marte Sebestijen. Tri giganta mađarskog roka, Illés, Metro i Omega, i dalje su veoma popularni, posebno Omega, koja pored Mađarske ima obožavaoce u Nemačkoj i šire. Veteranski andergraund bendovi iz 1980-ih, kao što je Beatrice, takođe su i dalje popularni.

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tepisi su tekstilije, koje pokrivaju podove ili zidove. U prvobitnoj formi to su bili komadi ka kojim se prilagođava celokupna dekoracija, uzorak i konstrukcija. Od 50-ih godina se proizvodi tepih u proizvoljnoj dužini odnosno traka u raznim širinama čak do 6 m koja se seče po potrebi korisnika. Tepih iz Dvora kralja Milana, vuna, tkanje, opšivanje, 123×183 cm, 19. vek. Zbirka Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca Prvi tepisi su se verovatno izrađivali u srednjoj Aziji pre 4–5 hiljada godina. Zasad najstariji nalaz je iz okoline Pasirika u jednoj dolini Altaja. Istorija Pazirški tepih, najstariji sačuvani tepih na svetu (Jermenija ili Persija, 5. vek pne) Čartoriski tepih sa grbom poljske porodice Miškovski,[1] napravljen sa pamučnom osnovom, svilenom potkom i metalno protkanim koncem (Iran, 17. vek) Čvorasti tepih sa hrpom verovatno potiče iz oblasti Kaspijskog mora (Severni Iran)[2] ili Jermenskog gorja.[3] Iako postoje dokazi o striženju koza i ovaca radi vune i dlake koja je bila predena i tkana još pre 7. milenijuma, najraniji sačuvani primerak je „tepih Pazirik“, koji datira iz 5. do 4. veka pnre. Otkrio ga je Sergej Ivanovič Rudenko 1949. godine u grobnici Pazirik u Altajskim planinama u Sibiru. Ovaj tepih bogate boje je 200 x 183 cm (6`6` x 6`0`) i uokviren je ivicom grifona.[4] Ovaj četvrtasti čupavi tepih, koji je gotovo savršeno netaknut, je pripisivan mnogim kulturama. Mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog poreklom. Prostirka je tkana koristeći jermenski dvostruki čvor, a boja crvenih niti izrađena je od jermenske kočinele.[5][6] Istaknuti autoritet na polju drevnih tepiha, Ulrih Šurman, napominje: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je Pazirik tepih bio pogrebni pribor i najverovatnije remek-delo jermenske izrade“.[7] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počasti, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije.[3] Istoričar Herodot, koji je pisao u 5. veku pre nove ere, takođe navodi da su stanovnici Kavkaza tkali lepe prostirke sjajnih boja koje nikada ne izblede.[8] Jermenija U Jermeniji su iskopani različiti fragmenti tepiha koji datiraju iz 7. veka pre nove ere ili ranije. Najstariji, i jedini preživeli čvorasti tepih koji postoji je tepih Pazirik, iskopan iz smrznute grobnice u Sibiru, datiran od 5. do 3. veka p. n. e, sada u muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu. Ovaj četvrtasti čupavi tepih, gotovo savršeno netaknut, mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog porekla. Ugledni autoritet starih tepiha, Ulrih Šurman, kaže za to: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je tepih Pazirik bio deo pogrebne opreme i najverovatnije remek-delo jermenskog zanatstva“.[9] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počast, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije. Jermenski tepisi bili su poznati po strancima koji su putovali u Arcah; arapski geograf i istoričar Al-Masudi primetio je da, među ostalim umetničkim delima, nikada nije video takve tepihe bole gde drugde.[10] Istoričar umetnosti Hravard Hakobjan napominje da „arcaški tepisi zauzimaju posebno mesto u istoriji jermenske proizvodnje tepiha.“[11] Uobičajene teme i obrasci pronađeni na jermenskim tepisima bili su prikazi zmajeva i orlova. Oni su bili različitog stila, bogati bojama i ukrasnim motivima, te su čak bili i razdvojeni po kategorijama u zavisnosti od toga koje su životinje na njima prikazane, kao što su arcvagorgs (orlovski tepisi), višapagorgs (zmajevski tepisi) i ocagorgs (zmijski tepisi).[11] Tepih koji se pominje u natpisima Kaptavana sastoji se od tri luka, „prekrivena vegatativnim ukrasima”, i umetnički podseća na iluminirane rukopise proizvedene u Arcahu.[11] Umetnost tkanja tepiha je pored toga bila blisko povezana sa izradom zavesa, o čemu svedoči odlomak Kirakosa Gandžakecija, jermenskog istoričara iz 13. veka iz Arcaha, koji je pohvalio Arzu-Katun, suprugu regionalnog princa Vaktang Kačenacija, i njene ćerke za njihovu stručnost i umeće u tkanju.[12] Azerbejdžan Gultapinovo iskopavanje otkrilo je nekoliko alata za tkanje tepiha koji datiraju iz 4. do 3. milenijuma pre nove ere. Prema enciklopediji Iranika Onlajn „Glavna zona tkanja bila je u istočnom Zakavkazju južno od planina koje su presekle region po dijagonali, područje koje se sada nalazi u Azerbejdžanskoj SSR; to je domovina turskog stanovništva poznatog danas kao Azeri. Ostale etničke grupe takođe su se bavile tkanjem, neki od njih u drugim delovima Kavkaza, ali su imali manji značaj.”[13] Azerbejdžan je bio jedan od najvažnijih centara tkanja tepiha i kao rezultat toga razvilo se nekoliko različitih škola. Dok su škole tradicionalno podeljene na četiri glavne grane, svaka regija ima svoju verziju tepiha. Škole su podeljene u četiri glavne grane: Kuba-širvanska, Ganja-kazahstanska škola tkanja tepiha, Baku škola tepiha, karabaška škola tkanja tepiha.[14] Tkanje tepiha je porodična tradicija u Azerbejdžanu koja se prenosi verbalno i sa vežbanjem, a takođe je povezana sa svakodnevnim životom i običajima svog naroda. U Azerbejdžanu se proizvode različiti tipovi tepiha i prostirki, poput proizvoda od svile, vune, zlatnih i srebrnih niti, kao i, kilim, sumak, zili, verni, mafrashi i kurjun. Godine 2010, tradicionalna umetnost azerbejdžanskog tkanja tepiha dodata je na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva Uneska.[15][14] Indija Indijski tepisi poznati su po velikoj gustini čvorova. Ručno izrađeni tepisi su specijalitet i veoma su traženi na Zapadu. Industrija tepiha u Indiji uspela je u uspostavljanju društvenih poslovnih modela koji pomažu ugroženim delovima društva. Značajni primeri poduhvata društvenog preduzetništva su Džejpurski tepisi[16] i maloprodajni lanac Fabindija.[17] Persija Iran Patern Drveta života Prodavac tepiha (Đulio Rosati) Iran je takođe najveći svetski proizvođač i izvoznik ručno izrađenih tepiha, koji proizvodi tri četvrtine ukupne svetske proizvodnje i ima udeo od 30% svetskih izvoznih tržišta.[18][19] Iran je takođe proizvođač najvećeg ručno izrađenog tepiha u istoriji, površine 60.546 kvadratnih metara (što je jednako preko 5600 kvadratnih metara).[20][21] Crteži na persijskim ćilimima predstavljaju scene iz svakodnevnog života, kulturno-istorijske spomenike, drvo života i druge simbole.[22] Turska Ušački tepih (kasni 19. vek) Turski tepisi (poznati i kao anadolijski), bilo da su ručno čvorovani ili ravno tkani, jedno su od najpoznatijih i etabliranih ručno izrađenih umetničkih dela u svetu.[23] Istorijski gledano: verski, kulturni, ekološki, društveno-politički i društveno-ekonomski uslovi stvorili su široko rasprostranjenu utilitarističku potrebu i pružili umetničku inspiraciju mnogim plemenskim narodima i etničkim grupama u centralnoj Aziji i Turskoj.[24] Najstariji zapisi o ravno tkanim ćilimima potiču iz neolitske keramike u Čatal Hojuku, iz perioda oko 7000 godina pre nove ere. Jedno od najstarijih naselja koja su ikada otkrivena, Čatal Hojuk se nalazi jugoistočno od Konije u sredini Anadolijske regije.[25] Dosadašnjim iskopavanjima (samo 3% grada) pronađena je karbonizovana tkanina, kao i fragmenti ćilima naslikani na zidovima pojedinih stanova. Većina njih predstavlja geometrijske i stilizovane oblike koji su slični ili identični drugim istorijskim i savremenim dizajnima.[26] Žene svoje veštine tkanja uče u ranom uzrastu, provodeći mesece ili čak godine na izradi lepih prostirki za upotrebu u svakodnevnom životu. Kao što je tačno u većini kultura tkanja, tradicionalno i gotovo isključivo, žene i devojke su zanatlije i tkalje.

Izdavač: Galerija Matice srpske, Novi Sad Godina izdanja: 1989. Povez: Broširan sa klapnama Format: 24 cm Broj strana: 197 Vrsta građe: Monografija Stanje: Veoma dobro Teodor Ilić - Češljar (Čurug, 1746 — Bačko Petrovo Selo, 1793) bio je srpski slikar i ikonopisac. Teodor je rođen 1746. godine, najverovatnije u Čurugu (Bačka),[1] a umro je 20. novembra 1793. godine u Bačkom Petrovom Selu u 47. godini života. Po drugom izvoru, rođen je u Temišvaru, početkom 1746. godine.[2] Prozvan je sa `Češljar`. U Temišvaru je završio osnovnu školu. Bavio se slikarstvom i slikao je uglavnom ikonostase i portrete. Pretpostavlja se da je slikarstvo učio kod poznatih umetnika u ,Temišvaru i Novom Sadu, gde je živeo oko 1769. godine. Prvi njegovi poznati radovi su: Četiri jevanđelista na zvoniku crkve u Budimu iz 1776. godine, koje je radio sa slikarom Mihaelom Sokolovićem. Po nekim starijim biografima, Češljar se 1786. godine upisao na Bečku slikarsku akademiju. Po Lazaru Nikoliću, pohađao je Češljar bečku Umetničku akademiju do 1789. godine. Usledio je zatim njegov studijski put u Italiju, gde se bavi u Rimu. Iz Italije zaputio se u carsku Rusiju, da bi dublje pronikao u pravoslavni živopis.[3] Prvi ikonostas, prema nekim biografima, radio je 1789. godine za crkvu u Mokrinu; zatim je slikao ikonostase u Velikoj Kikindi 1791. godine, u Staroj Kanjiži 1791. godine i u Bačkom Petrovom Selu od 1792. do 1793. godine, gde je i umro i sahranjen.[4] Žena nekog trgovca `grk Pere` podigla mu je kasnije nadgrobni kamen (spomenik). Ispovedio se starobečejskom parohu Luki Ponjavičkom, koji je tako ostao izvor njegovih biografskih podataka. Posao je ikonopisac inače započeo u srpskoj školi gde je uredio radionicu, a uspeo je da završi preko 20 ikona. Njegov posao (ali i `popravku` ikona) izvršio je ikonopisac Petar Čortanović. Srpsko učeno društvo iz Beograda je pokušavalo 1867-1868. godine da od crkvene opštine u Petrovom Selu izmoli neke Češljarove ikone. Meštanin Uroš Mihajlović je najviše doprineo da se sačuva sećanje na Češljara. Osim toga, ne zna se kada, naslikao je nekoliko ikona za donju crkvu u Sremskim Karlovcima i ikonostas manastira Kovilja u Bačkoj, koji je stradao u Velikoj buni 1848. godine. Prema navodima iz literature i biografima Teodora Ilića Češljara, on je bio sjajan kolorist, izvanredno invetivan u komponovanju. Nije uvek slikao u duhu baroka, kao ostali njegovi savremenici, već naginje mekim i nežnim bojama, svilastoj fakturi lazurnom slikanju, kao majstori francuskog rokokoa. Danas se ne zna pouzdano koje je sve potrete slikao Teodor Ilić Češljar, ali je sigurno da je naslikao portret Pavla Avakumovića, potpisan i datiran iz 1789. godine, portret nepoznatog sveštenika (Narodni muzej u Beogradu), veliki portret Jovan Jovanovića Šakabente iz 1787. godine (Muzej u Vršcu), veći broj crkvenih velikodostojnika (Crkveni muzej u Beogradu) i takođe portret Jovana Jovanovića Šakabente (Vladičin dvor u Novom Sadu), koji se doduše prepisuje Jakovu Orfelinu. Na ovim portretima Češljar se dokazuje kao majstor crteža, takođe senzibilan i istančan kolorist kao i na ikonama, s izuzetkom portreta Jovana Šakabente, koji je u izvesnoj meri hladan i konvecionalan. Češljar se ogleda u kompozicijama. Čuvena je Mučennja svete Varvare koju je slikao 1785. godine, za unijatskog episkopa u Velikom Varadu. Na ovom platnu ima mnogo sećanja na venecijanske dekorativne slikare, ali još više na prve pokušaje uzdržanog, racionalističkog francuskog klasicizma. Mnogo su više u intencijama venecijanskog slikarstva dve velike zidne slike u crkvi u Velikoj Kikindi: Tajna Večera i Hristos u slavi, remek-dela srpskoga baroknog slikarstva vanredno komponovano toplo i sočno u boji, izvrsno postaljena u prostor. Češljar nesumnjivo spada među najveće slikare srpskog baroka. Ima sigurno crtačko znanje, zna da komponuje, inventivan je i ne ponavlja se, kao što je to bio tada čest običaj kod slikara ikonostasta barkonog pravca. Njegova paleta je topla i nežna, najčešće u ružičastoj ili oker gami, sa bogatim prelivima i valerskim rešenjima. Njegove slike, izvedene obično sa lazurama, prožete su finom, iskričavom svetlošću u kojoj senke deluju prozračno i lako. Po slikarskom postupku i inspiraciji, a naročito po svom koloritu, Češljar je blizak slikarstvu francuskog rokoka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gornji desni cosak zadnje korice ostecen, sve ostalo kao novo! Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu (nekada Narodno zemaljsko kazalište u Zagrebu) je kazalište i operna kuća u Zagrebu. Dana 14. listopada 1895. u gradu je svečano otvorena kazališna zgrada[1] za oko 750 gledatelja u kojoj danas djeluje Hrvatsko narodno kazalište. Neobarokna zgrada HNK je remek-djelo kasnog historizma austrijskog arhitekta Ferdinanda Fellnera i njemačkog arhitekta Hermanna Helmera. Povijest zagrebačkih scenskih prostora započinje u srednjovjekovlju, kada su se od 11. st. kao i u zapadnoj Europi, liturgijske drame izvodile u katedrali (Uskrs, Bogojavljenje), a profane pokladne igre na javnim gradskim prostorima u nas od sredine 14. st. U 16. stoljeću izvode se predstave u kaptolskoj Katedralnoj školi. Tek isusovci od 1607. u svojoj gimnaziji kontinuirano igraju, na latinskom a kasnije i na hrvatskoj kajkavštini: do 1772. scenski izvode 400 djela, ekskluzivno ali i javno, na desetak gradskih lokacija. Nakon ukinuća isusovačkoga reda, daleko rjeđe od njih ali ipak kontinuirano, od 1791. pa do 1834. igraju se u kaptolskom sjemeništu kajkavski prijevodi i adaptacije komedija i igrokaza. U Zagreb krajem 18. stoljeća započinju dolaziti njemačke družine – igraju na Harmici (danas Trg bana Jelačića) i u gostionicama, a povremeno i u gornjogradskim plemićkim palačama. Prva zagrebačka javna dvorana nalazila se u preuređenoj blagovaonici samostana klarisa (danas Muzej grada Zagreba, Opatička 20). Općenito, krajem 18. stoljeća publika je kazališno osvještenija i sve zahtjevnija, znajući već kako su u europskim gradovima kazališne dvorane na daleko višoj razini od naših prostornih improvizacija. Prva javna kazališna dvorana u Zagrebu smještena je u plemićkoj palači i ima obilježja javnoga kazališta (cedulje, ulaznice): tzv. Pejačević-Amadéovo kazalište (danas zgrada Hrvatskog prirodoslovnog muzeja, Demetrova 1) djeluje od 1797. do 1834., a nazvano je tako po posljednjem vlasniku palače (nakon obitelji Kulmer-Pejačević), grofu Antunu Amadéu de Várkonyju, velikom županu zagrebačkom. Amadéovo kazalište vlasnik iznajmljuje isključivo njemačkim družinama, ali 1832. i 1833. njemački glumci izvode i nekoliko predstava na kajkavskom. U kontekstu sveopćega procvata europskoga kazališnog života i u Zagrebu se gradi prvo profesionalno kazalište. Godine 1833. zagrebački veletrgovac i posjednik Kristofor Stanković dobio je glavni zgoditak bečke lutrije u iznosu od 30 000 dukata i kao privatnu investiciju odlučio podići kazališnu zgradu. Gradski magistrat darovao mu je zemljište na uglu Markova trga i Freudenreichove ulice i u ljeto iste godine započinje gradnja kazališta koje će sve do 1851. biti u privatnom vlasništvu. Arhitekti talijanskoga podrijetla, otac i sin Christofor i Anton Cragnolini, koji su stigli iz Ljubljane, projektiraju zgradu u neoklasicističkom slogu. Otvorena je 4. listopada 1834. i u njoj isključivo nastupaju njemačke družine, sve do 10. lipnja 1840. kad „junačkom igrom“ Ivana Kukuljevića Sakcinskog Juran i Sofija ili Turci kod Siska u izvedbi novosadskog Domorodnog teatralnog društva svoju djelatnost započinje Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu. U sklopu tzv. Stankovićeva (staroga, gornjogradskoga) kazališta nalazila se i dvorana za plesove, u kojoj je 1848. zasjedao Hrvatski sabor. Za ondašnji Zagreb gornjogradski teatar imao je veliko gledalište (više od 750 mjesta), ali tehnički je bio nedostatno opremljen; svakako, bio je središtem kazališnoga i općenito kulturnog života grada, a kad je 1895. otvorena nova zgrada, iz neshvatljivih je razloga pretvoren u administrativni prostor pa je danas ondje dvorana za sjednice Gradske skupštine. Razvoj europskih gradova u drugoj polovici 19. stoljeća i nove urbanističke osnovice u kojima kazališta imaju posebno važno mjesto jedan su od pokazatelja snage liberalnoga građanstva: od kraja 19. stoljeća pa do početka Prvoga svjetskog rata u Europi je izgrađeno oko 1500 kazališnih zgrada. U Hrvatskoj su nove kazališne zgrade podignute u Zadru (1865.), Dubrovniku (1865.), Osijeku (1866.), Šibeniku (1870.), Varaždinu (1873.), Rijeci (1885.), Karlovcu (1892.) i u Splitu (1893.), pa ni glavni grad nije mogao zaostajati. U sve ubrzanijem razvitku kazališta uopće, i u Zagrebu su umjetnički i tehnički zahtjevi – posebice nakon osnivanja Opere 1870. – daleko nadilazili mogućnosti gornjogradske pozornice. Zamisao o podizanju opremljenije zgrade javlja se već 1871., ali nije se ništa poduzimalo, sve do potresa 1880. koji je znatno oštetio gornjogradsko kazalište, pokrenuvši tako pitanje novoga. Kazališni odbor na čelu s hrvatskim književnikom i saborskim zastupnikom Marijanom Derenčinom imenovan u travnju 1880. započinje akciju za skupljanje novčanih sredstava, podnosi Vladi iscrpnu predstavku o potrebi izgradnje nove zgrade i od arhitekata specijaliziranih za gradnju kazališta Helmera i Fellnera naručuje nacrte. U lipnju 1881. Hrvatski sabor donosi Zakon o građenju novoga Zemaljskog kazališta u Zagrebu, što ga 31. listopada potvrđuje i car Franjo Josip I. No Derenčinovim odlaskom iz kazališta svi napori za novu zgradu nacionalnoga kazališta jenjavaju. Od 1883. kao novi hrvatski ban, Karlo grof Khuen-Héderváry obnavlja 1885. rasprave o lokaciji, a tek Isidor Kršnjavi kao novi predstojnik za bogoštovlje i nastavu 1893. uspijeva ga privoljeti na konačnu odluku o izgradnji jer se za jesen 1895. planirao carev posjet Zagrebu. Gradsku raspravu o lokaciji prekida sam Khuen-Héderváry odlukom da se buduće kazalište gradi na mjestu gradskoga sajmišta: usprkos tadašnjim otporima da je riječ o periferiji, iz razvojne vizije grada ta se odluka pokazala dobrom. Novo kazalište (danas na Trgu Republike Hrvatske) okruženo je brojnim zgradama visoke spomeničke vrijednosti s kraja 19. i početka 20. stoljeća. U jesen 1893. arhitektonska tvrtka Helmer i Fellner iz Beča poslala je novi projekt, a 5. siječnja sklopljen je ugovor o izgradnji nove kazališne zgrade. Moralo se započeti u proljeće 1894. i dovršiti 1. listopada 1895. U međuvremenu ban je imenovao Stjepana Miletića (1868.–1908.) intendantom Hrvatskoga narodnog kazališta, koji će nastupiti na dužnost početkom sezone 1894./1895. Prva Miletićeva intendantska sezona u kojoj je već počeo provoditi reforme bila je ujedno i posljednja sezona u gornjogradskom starom teatru, gdje je napokon uspio uvesti i struju, u gledalište i na pozornicu. U travnju 1894. raspisani su natječaji za izvedbene radove i poslove su dobile zagrebačke tvrtke i obrtnici, osim onih usko specijaliziranih, a 22. svibnja 1894. više od dvjesto radnika započelo je gradnju. Za četiri mjeseca zgrada je bila pod krovom i započeli su unutarnji radovi. Vlada je prihvatila Miletićev prijedlog da svečani zastor za novo kazalište izradi Vlaho Bukovac – Preporod hrvatske književnosti i umjetnosti, danas poznat pod imenom Hrvatski preporod. Slikarske radove na stropu gledališta izveo je bečki slikar i dekorater Alexander Demetrius Goltz. Na stropu foajea na prvom katu autor je slika Ivan Tišov (aplicirane 1911. godine). Nije poznat autor četiriju poprsja – na pročelju (Ivan Gundulić i Junije Palmotić), istočnoj (Dimitrija Demeter) i zapadnoj (Vatroslav Lisinski) strani zgrade. Izgradnja je napredovala prema planu i nakon šesnaest mjeseci 8. listopada 1895. izdana je uporabna dozvola. Simbolični čekić kojim je car i kralj Franjo Josip I. otvorio Hrvatsko zemaljsko kazalište u Zagrebu. Rad Roberta Frangeša-Mihanovića. Novo kazalište svečano je otvoreno 14. listopada 1895., kad je u dva sata poslijepodne car Franjo Josip I. na stupiću balkona, a pred brojnim građanima iz Zagreba i svih hrvatskih krajeva, simbolično izveo zadnji udarac srebrnim čekićem što ga je za tu prigodu izradio kipar Robert Frangeš Mihanović.[2] Prva svečana predstava, također u nazočnosti cara i brojnih uzvanika, u novoj je zgradi održana navečer u sedam sati – Slava umjetnosti, alegorijski „scenski prolog u tri slike“ Stjepana Miletića uz glazbu Ivana pl. Zajca, u kojem su nastupali prvaci Drame i Baleta, te osma slika Zajčeve opere Nikola Šubić Zrinjski. U sto petnaest godina svoga postojanja, zgrada Hrvatskoga narodnog kazališta u Zagrebu imala je dvije obnove: između 18. svibnja i 14. listopada 1937. kada su rekonstruirani samo tehnički uređaji, i do danas jedinu sveobuhvatnu građevinsku obnovu i rekonstrukciju od 1. veljače 1967. do svečanoga otvorenja 27. studenoga 1969. godine. Obnovljeno je i zapadno krilo zgrade Kola, koje je za potrebe kazališta podignuto tijekom njegove gradnje, a koje se podzemnim hodnikom ispod Hebrangove ulice tada povezalo sa zgradom Hrvatskoga narodnog kazališta.[3] Na ulazu u zgradu, nalazi se glasoviti Zdenac života, rad hrvatskog kipara Ivana Meštrovića iz 1905. godine, a postavljena je 1912. godine. Mnogi od ponajboljih hrvatskih umjetnika radili su u HNK-u. Ivan Zajc bio je prvi dirigent kazališta. Jakov Gotovac bio je dirigent opere kazališta od 1923. od 1958. Poznati hrvatski redatelj Branko Gavella ovdje je počeo svoju briljantnu karijeru, kao i prva hrvatska primabalerina Mia Čorak Slavenska. Programski se HNK Zagreb sastoji od tri umjetničke grane: drame, opere i baleta. Gostovali su brojni međunarodni umjetnici kao što su: Franz Liszt, Sarah Bernhardt, Franz Lehar, Richard Strauss, Gerard Philipe, Vivien Leigh, Laurence Olivier, Jean-Louis Barrault, Peter Brook, Mario del Monaco, José Carreras i dr....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Petar Pjer Križanić (Glina, 19. maj 1890 — Beograd, 31. januar 1962) bio je jugoslovenski karikaturista, pisac i esejista, jedan od rodonačelnika jugoslovenske karikature, kao političkog komentara u dnevnim novinama, pisac i esejista i jedan od osnivača Ošišanog ježa“ (1935). Biografija Rođen je u Glini, varošici u Baniji, od majke Sofije, pravoslavne Srpkinje, iz krajiške porodice Rebić, čiji su članovi po tradiciji bili graničarski oficiri Austrougarske monarhije, braneći Vojnu krajinu od Turaka i oca Matije Križanića, katoličkog Hrvata, domobranskog podoficira [1] i sudskog arhivara. Ime je dobio po Sv. apostolu Petru (ime sveca koje je podjednako i katoličko i pravoslavno)[2], pa kao dete iz mešovitog braka, sam se izjašnjavao kao Jugosloven.[3] Majka mu je umrla tri meseca nakon njegovog rođenja, a otac je nakon njene smrti, decu podelio između svoje i majčine porodice. Petar je otišao da živi sa babom po majci, Anom koja je živela u svom rodnom selu Mečenčani, blizu Kostajnice.[1] Školovanje U banijskom selu Mečenčanima je završio osnovnu školu.[4] Uz pomoć ujaka, kapetana Stojana Rebića, bivšeg sekretara austrijskog vojnog atašea na Cetinju, u leto 1901. godine upisan je u Kraljevsku malu realnu gimnaziju u Petrinji. Zbog starog i neobičnog fraka i cipela većim za nekoliko brojeva, koje je nosio, školski drugovi u gimnaziji su ga prozvali „Frakan”. U Petrinji je završio tri razreda gimnazije sa odličnim uspehom.[1] Srednju školu je završio u Zagrebu. Ujak je odmah zapazio i podržao njegov talenat za crtanje, pa mu je obezbedio stipendiju u Veštačko-obrtnoj (zanatskoj) školi u Zagrebu, koja je imala jedno stipendijsko mesto za Krajišnike.[1] U toj školi su se učili umetnički zanati i dekorativno slikarstvo. Nakon toga je dve godine radio kao običan radnik, kako bi sakupio novac za školovanje.[4] Godine 1907, po savetu svojih profesora, prešao je u tek osnovanu Višu školu za umjetnost i obrt, kasnije nazvanu Akademija, na kojoj su se školovali budući slikari, vajari i poneki crtač.[1] Prvi radovi Naredne 1908. godine, započeo je saradnju kao karikaturista u zagrebačkom humoristično-satiričnom časopisu i opozicionom glasilu Hrvatsko-srpske koalicije „Koprive”. Tamo je radio sa svojim školskim kolegama, takođe talentovanim karikaturistama Slavkom Varešom i Brankom Petrovićem.[5] Radove je objavljivao pod pseudonim „Pjer“, koji mu je nadenuo urednik, da bi ga zaštitio od austrougarskih cenzora,[6] a kasnije je ovaj nadimak usvojio i koristio kao kršteno ime.[7] Sve njegove karikature iz tog doba su bile u oštroj opoziciji protiv austrougarske politike prema Južnim Slovenima, nakon aneksije Bosne i Hercegovine.[8] Iz političkih razloga je 1911. godine prekinuo saradnju u časopisu.[4] Iste godine je kratko boravio kod rođaka u Srbiji.[9] Živopisac Godine 1911. je zajedno sa Urošem Predićem i Jakovom Orfelinom[10] oslikao mali ikonostas u tada novosagrađenoj horskoj kapeli crkve manastira Grgetega.[3] U kapeli je ostala sačuvana samo ikona sa predstavom Tajne večere. Takođe je oslikao ikonostas za hram Velike Gospojine u Kukuruzarima, blizu Kostajnice, koji je jednim delom uništen u Drugom svetskom ratu, a većim delom razmontiran i sačuvan.[4] U to vreme nalazio se u književnom krugu Antona Gustava Matoša, oko kojeg su se okupljali mladi karikaturisti. Pridružio se omladini, koja se zalagala za bratstvo Srba i Hrvata. Sa grupom zagrebačkih studenata putovao je 1912. u Beograd. Nakon dva neuspela atentata revolucionarne omladine na kraljevskog poverenika u Zagrebu, vlasti su osumnjičile, zatvorile i proterale mnoge studente, među njima i Pjera Križanića. Tako je iz političkih razloga bio primoran da prekine svoje akademsko obrazovanje.[1] Kao politički sumnjiv i proteran iz Zagreba 1913. godne, jedno vreme je boravio u rodnom mestu, a zatim u Beogradu, sve do maja 1914. godine.[9] Prvi svetski rat Nakon Sarajevskog atentata, mnogi njegovi drugovi su pohapšeni, a izdata je i poternica za njim. Pokušao je da pobegne za Srbiju, ali mu to nije pošlo za rukom.[5] Mobilisan je 1915. u austrougarsku vojsku.[11] Označen kao politički sumnjiv, poslat je na italijanski front,[8] Na frontu mu se ponovo pružila prilika prilika da iskaže svoj umetnički dar, pošto su u to vreme na svim evropskim frontovima izdavane litografske novine, u čijem sadržaju je bilo mesta za humor i karikaturu.[11] Godine 1916. je izdavao litografisano-humoristički list „Brocak” (nem. Der Brot-Sack - војничка торба за хлеб).[3] Na italijanskom frontu je ostao do 1917.[5] Međuratni period U časopisu „Koprive“, koji je tada ostao bez karikaturiste, je nastavio da objavljuje karikature 1918, još pre završetka rata, a iste godine, ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS je postao njegov urednik[4] i glavni karikaturista (1918–1922).[11] Objavljivao je i u zagrebačkom dnevnom listu „Pokret” (1921–1922), koji se deklarisao kao borbeni list za integralno jugoslovenstvo i čišćenje društva od pokvarenjaka. Najaktivniji je bio u periodu između dva svetska rata.[4] Zbog stroge cenzure kojom je bio izložen, iz Zagreba se doselio u Beograd 1922, gde je štampa bila malo slobodnija. Svoj doprinos je dao najpre u tek osnovanom časopisu „Novi list“,[3] u kome je gotovo svakog dana objavljivao svoje karikature, uglavnom na aktuelne političke teme i portrete javnih ličnosti. [11] U Beogradu ga je sredina prihvatila, postao je rado viđen gost u kafani Moskva, u kojoj su se tada gotovo svakodnevno okupljali poznati pisci, umetnici i publicisti. Zbližio se sa umetničkim svetom popularne Skadarlije, koja je takođe inspirisala njegovo umetničko delo.[11] Godinu dana kasnije se pridružio novinskoj kući Politika. „Politika” je u to vreme smatrana za najuglednije glasilo u zemlji. U „Politici” su nastale neke od njegovih najpoznatijih karikatura,[11] i za nju je radio sve do penzionisanja 1950.[3] Prvu karikaturu u „Politici“ je objavio 3. oktobra 1923. godine.[12] ”Najbolje radove dao je u oblasti tzv. situacione karikature kojom je oslikavao političke prilike i socijalno-ekonomsko stanje društva, obespravljenost malog čoveka – građanina i seljaka, silništvo vlasti i lupeštvo bogataša, spajajući likovnu i pisanu reč, u efektnom dopunjavanju i preplitanju ilustracije i narativa. Ispoljavao je snažan umetnički i politički temperament, u kome su artizam i angažovanost stajali naporedo. Njegove karikature na naslovnoj strani nosile su list, a često su bile bravure humora i satire, otkrivalački komentari iza nedorečenih činjenica, svojevrsna pojašnjenja narednih stranica spoljne i unutrašnje politike. Protokom vremena, učinio je „Politikinu” karikaturu medijem od javnog i umetničkog značaja.” (S. G. Bogunović)[13] Specijalizovao se u Parizu, Beču i Budimpešti. Godine 1924. sa stipendijom francuskog ministarstva prosvete otputovao je na specijalizaciju u Pariz,[11] odakle je nastavio saradnju sa „Politikom”. U Parizu se upoznao sa slikarkom Draginjom Dragom Marić (sestrom Sretena Marića), poznatijom kao Liza.[3] Liza je, nakon mature boravila u Parizu radi usavršavanja francuskog jezika i upoznavanja svetskog slikarstva. Delila je sobu sa svojom drugaricom iz detinjstva Desankom Maksimović, koju je Pjer poznavao iz književnih krugova u Beogradu. Često su utroje odlazili u pozorišta, muzeje i na izložbe.[14] S Lizom se oženio 1926,[3] po povratku u Beograd. Tokom dugog niza godina Liza je sarađivala sa Pjerom na upotpunjavanju propratnih tekstova, koji su dolazili ispod njegovih karikatura. Razveli su se 1951. Nakon sve otvorenije agresije fašizma i Musolinijevog „pohoda na Rim”, počeo je sve češće da se sukobljava sa predstavnicima fašističke Italije u Jugoslaviji. Njegova karikatura „Rati i mir” (1927), koja je iz „Politike” preneta u mnoge strane listove, izazvala je diplomatsku protestnu notu italijanskog poslanika Bodrera.[15] Do Šestojanuarske diktature bavio se kritikom i ismejavanjem sistema, koji je nazivao lažnom demokratijom. Nakon toga je karikatura kao kritika režima bila potpuno ukinuta, pa se bavio problemima materijalnog stanja običnih ljudi, iznosio probleme i muke radnika i seljaka, što je okarakterisano kao boljševička propaganda, tako da je retko koja njegova karikatura uspevala da prođe cenzuru.[8] Mnogi ga smatraju jednim od rodonačelnika jugoslovenske i srpske političke karikature. Jedan je od osnivača i njegovi radovi su objavljivani u humorističko-satiričnom časopisu Ošišani jež, čiji je prvi broj objavljen 5. januara 1935. godine.[4] Širi krug saradnika obuhvatao je gotovo sve tadašnje vodeće pisce i humoriste, a u uredništvu su se okupljali mlađi umetnici, koji su se ugledali na Pjera, među njima, Miloš Vušković, Milorad Ćirić, Ivan Lučev, Sabahadin Hodžić, Dragoslav Stojanović, Dušan Jovanović, Đorđe Lobačev.[16] Bio je izabran za predsednika Udruženja Ličana i Banovaca 1937.[17] Kao dobar poznavalac društvenih i političkih prilika i pronicljiv analitičar, karikaturom je predstavio značajne ministre i druge društvene funkcionere, ali i brojne ličnosti iz kulture i umetničkog života. Često je ponavljao karikature istih ličnosti, u različitim situacijama ili pozama.[4] Upornošću i tolerancijom uspeo je da odoli čestim pritiscima režimskih cenzura, koje su ga osuđivale, s jedne strane kao hrvatskog separatistu, a sa druge kao srpskog plaćenika.[4] Sa jačanjem fašizma i sve većeg ugrožavanja mira, njegove karikature su poprimale oblik ogorčene satire. Pratio je ne samo jačanje nemačke i italijanske agresije, već i pojavu fašizma u drugim zemljama, kao što su Grčka, Bugarska i Mađarska. Tokom građanskog rata u Španiji kritikovao je Franka, njegove pomagače iz Nemačke i Italije, ali i licemerne zapadne demokratije, posebno Blumov režim u Francuskoj i njegov odbor za nemešanje.[15] Od 28. februara 1941. do 8. maja 1941 je bio predsednik Novinarskog udruženja u Beogradu, kao jedini karikaturista na takvoj funkciji. Drugi svetski rat Drugi svetski rat, nakon nemačke okupacije, proveo je ilegalno na Zlatiboru, kao seljak obučen u narodnu nošnju,[3] pod imenom Petar Marić i u Mostaru, odakle je početkom 1944. stupio u NOV.[18] Posleratni period Nakon oslobođenja Beograda 1944. učestvuje u obnovi rada „Politike” i „Ošišanog ježa”.[18] Godine 1945. je izabran za prvog predsednika Saveza novinara Jugoslavije.[19] Autor je mapa karikatura, satirično-humorističkog almanah „Naše muke” (1923), u kome je objedinio karikature objavljene u „Novom listu”,[11] zatim „Kuku, Todore!” (1927), sa karikaturama iz domaće politike, u kojoj se posebno ističu Nikole Pašića i Stjepana Radić[11] i „Protiv fašizma” (1948), koja predstavlja vremenski nastavak prethodne, ali se bavi isključivo događajima iz spoljne politike. Ova poslednja obuhvata i deo karikatura objavljenih 1927, koje su neposredno vezane za spoljnu politiku i fašizam.[15] Većina ovih karikatura je bila objavljena u „Politici”.[18] Zbog posledica lakšeg udara kapi penzionisao se 1950, nakon čega je prestao njegov aktivan rad na karikaturi. Objavljivao je samo povremeno u „Politici” i „Ježu”, posebno u vreme jugoslovensko-sovjetskog sukoba.[18] Godine 1959. snimljen je kratak dokumentarni film „Između dva kralja”, u režiji Zdravka Velimirovića, u kojem je prikazan režim stare Jugoslavije, kroz njegove i karikature drugih umetnika.[18] Umro je u sedamdesetdrugoj godini života u Beogradu 31. januara 1962. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.[18] Ostali radovi Osim karikaturom, povremeno se bavio likovnom kritikom, koju je objavljivao u „Politici”, „Riječi” i „Životu”.[3] Bavio se i slikarstvom. Svoje slike je prvi put izlagao na prolećnoj izložbi u Zagrebu (1921), predstavio sa većim brojem studija i drugih radova u Beogradu, na Humorističkom salonu.[7] Bio je član likovne grupe „Oblik”, s kojom je izlagao od 1931. do 1937. godine.[3] Godine 1926. pri kraju svoje knjige, sa naslovom `Kuku Todore`; karikature od Pjera!, uklopio je svoju humorističku autobiografiju.[2] Bavio se i ilustracijom knjiga. Izradio je karikaturalne portrete hrvatskih pesnika, među kojima i portret Miroslava Krleže, u knjižici „Par nas s Parnasa”, autora Krešimira Kovačića, izdatoj u Zagrebu 1922. te naslovnu stranu prve zbirke pesama „Pesme” (1924),[11] zatim zbirki „Zeleni vitez” (1930) i „Gozba na livadi” (1932) Desanke Maksimović. Izradio je naslovnu stranu prvog izdanja knjige „Magnum crimen” (1948), o ustaškom genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u hrvatskim logorima,[10] te odgovornosti Vatikana i katoličke crkve za te zločine,[12] od autora Viktora Novaka,[10] sa kojim je bio prijatelj.[12] U njegovu čast Nosilac je Ordena zasluga za narod I reda.[19] Dobitnik je „Politikine” nagrade za životno delo (1962). Tom prilikom je izjavio da polovina nagrade pripada njegovoj ženi Lizi.[20] Tri godine nakon njegove smrti, 1965. Nolit je objavio zbirku karikatura pod naslovom „Pjer“. Godine 2010. objavljena je monografija „Pjer“, koju je priredio Radivoje Bojičić, a koja sadrži više stotina Križanićevih karikatura, svrstanih po tematskim celinama, kao i kratak duhovit autobiografski tekst.[10] Posthumno je 1967. u njegovu čast ustanovljena Nagrada „Pjer“, koja se dodeljuje godišnje, za doprinos savremenoj novinskoj karikaturi.[3] Jedna ulica na Paliluli u Beogradu nosi njegovo ime.

Mihailo Blam - Majls Dejvis Nota, Knjazevac, 1987. Mek povez, korice kao na slici, 118 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Мајлс Дејвис (енгл. Miles Davis; Олтон, 26. мај 1926 — Санта Моника, 28. септембар 1991[1]) био је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џезиста.[2] Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са безброј џез великана, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли и Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други. Рођен у Алтону у држави Илиноис, а одрастао у Источном Сент Луису, Дејвис је отишао да студира на Џулијарду у Њујорку, пре него што је одустао и професионално дебитовао као члан бебоп квинтета саксофониста Чарлија Паркера од 1944. до 1948. Убрзо након тога, он је снимио Birth of the Cool сесије за Капитол рекордс, које су биле кључне за развој кул џеза. Почетком педесетих година, Мајлс Дејвис је снимио неке од најранијих хард боп музичких нумера у издању Престиж рекордса, али је то радио насумично због зависности од хероина. Након широко цењеног повратничког наступа на Њупортском џез фестивалу 1955. године, потписао је дугорочни уговор са Колумбија рекордсом и снимио албум `Round About Midnight из 1957. године.[3] Било је то његово прво дело са саксофонистом Џоном Колтрејном и басистом Полом Чамберсом, кључним члановима секстета који је водио раних 1960-их. У овом периоду је наизменично сарађивао са оркестарским џез сарадником Гилом Евансом, попут Sketches of Spain (1960) под утицајем шпанске музичке, и радио на бенд снимцима, попут Milestones (1958) и Kind of Blue (1959).[4] Последњи снимак остаје један од најпопуларнијих џез албума свих времена,[5] продавши више од пет милиона примерака у САД. Дејвис је направио неколико промена у саставу док је снимао Someday My Prince Will Come (1961), његове Блекхок концерте из 1961 и Seven Steps to Heaven (1963), још један главни успех који је увео басисту Рона Картера, пијанисту Херби Ханкока и бубњара Тонија Вилијамса.[4] Након додавања саксофонисте Вејна Шортера у свој нови квинтет 1964. године,[4] Дејвис их је водио на серији апстрактнијих снимака које су често састављали чланови бенда, помажући пиониру пост-боп жанра албумима попут E.S.P (1965) и Miles Smiles (1967),[6] пре преласка у његов електрични период. Током 1970-их експериментисао је са роком, фанком, афричким ритмовима, новом електронском музичком технологијом и непрестано променљивом поставом музичара, укључујући клавијатуристу Јоа Завинула, бубњара Ала Фостера и гитаристу Џона Маклолина.[7] Овај период, почев од Дејвисовог студијског албума In a Silent Way из 1969. године и закључно са концертним снимком Agharta 1975. године, био је најконтроверзнији у његовој каријери, отуђивши и изазивајући многе у џезу.[8][9] Његова милионски продавана плоча Bitches Brew из 1970. године помогла је да дође до поновног пораста комерцијалне популарности жанра са џез фузијом како је деценија напредовала.[10] Након петогодишње пензије због лошег здравља, Дејвис је наставио каријеру током 1980-их, запошљавајући млађе музичаре и поп звуке на албумима као што су The Man with the Horn (1981) и Tutu (1986). Критичари га су често нису прихватали, али деценија је Дејвису прикупила највиши ниво комерцијалног признања. Он је изводио распродане концерте широм света, бавећи се исто тако визуелном уметности, филмом и телевизијом, пре своје смрти 1991. године од комбинованих ефеката можданог удара, упале плућа и респираторног затајења.[11] Дејвис је 2006. примљен у Кућу славних рокенрола,[12] чиме је препознат као „једна од кључних фигура у историји џеза“.[12] Ролинг стоун га је описао као „најцјењенијег џез трубача свих времена, и свакако једног од најважнијих музичара 20. века“,[11] док га је Џералд Ерли назвао неспорно једним од најутицајнијих и најиновативнијих музичара тог периода.[13] Дискографија Modern Jazz Trumpets (1951) [Split] The New Sounds (1951) Young Man with a Horn (1952) Blue Period (1953) The Compositions of Al Cohn (1953) Miles Davis Volume 2 (1954) Miles Davis Volume 3 (1954) The Miles Davis Quintet (1954) With Sonny Rollins (1954) Blue Haze: Miles Davis Quartet (1954) All-Stars, Volume 1 (1955) All-Stars, Volume 2 (1955) All-Stars Sextet (1955) The Musings of Miles (1955) Blue Moods (1955) MILES: The New Miles Davis Quintet (1956) Quintet/Sextet (1956) Collector`s Items (1956) `Round About Midnight (1957) Cookin` (1957) Miles Ahead (1957) Elevator to the Gallows (1958) Milestones (1958) Porgy and Bess (1959) Kind of Blue (1959) Workin` (1959) Sketches of Spain (1960) Someday My Prince Will Come (1961) Seven Steps to Heaven (1963) Quiet Nights (1963) E.S.P. (1965) Miles Smiles (1967) Sorcerer (1967) Nefertiti (1968) Miles in the Sky (1968) Filles de Kilimanjaro (1968) In a Silent Way (1969) Bitches Brew (1970) Jack Johnson (1971) Live-Evil (1971) On the Corner (1972) Big Fun (1974) Get Up with It (1974) Water Babies (1976) Circle in the Round (1979) Directions (1981) The Man with the Horn (1981) Star People (1983) Decoy (1984) You`re Under Arrest (1985) Tutu (1986) Music from Siesta (1987) Amandla (1989) Aura (1989) Dingo (1991) Doo-Bop (1992) Rubberband (2019) tags: jazz, dzez, misa blam, trubac...