Galerija jugoslovenskog portreta, Tuzla, 1985. Tvrde korice, omotnica kao NOVA veliki format ograničeni tiraž 300 numeracija br.7 Ismet Mujezinović se rodio u Tuzli, 2. decembra 1907. godine za vrijeme Austrougarske uprave u Bosni. Likovnu akademiju u Zagrebu završio je 1929. godine[1], gdje specijalizira zidno slikarstvo kod Joze Kljakovića[1]. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Sarajevu 1926. godine. Prvi put je izlagao u Beogradu 1930. godine. Nakon toga boravi u Francuskoj gdje pohađa kurs istorije umjetnosti na Sorboni (1931-33)[1]. Nakon povratka iz Francuske, zadržava se u Zagrebu, na Akademiji 1933. godine i u Splitu 1935. godine. Tih godina djeluje i u rodnoj Tuzli, Beogradu, Bijeljini... Od 1936. godine stalno boravi u Sarajevu.[2] Učesnik NOB-a bio je od 1941. godine. Izlagao je u više gradova u zemlji i inostranstvu i jedan je od osnivača Škole za likovne umjetnosti, grupe Collegium Artisticum i Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine (ULUBIH). 1953. godine iz Sarajeva se vraća u Tuzlu, gdje živi i stvara do smrti, 7. januara 1984. godine.[2] Djela Ismet Mujezinović, Ustanak. Ismet Mujezinović, Juriš. Žetelice Užina na radilištu Portret Marije Portret Romana Petrovića Kurir, crtež perom, tuš Portret maršala Tita, linorez u boji Prelaz preko Neretve Proboj Nošenje ranjenika Prsa u prsa, crtež Analiza djela U opusu Ismeta Mujezinovića, među crtežima, akvarelima, grafikama i platnima nastalim u periodu od 1925. do kraja osamdesetih godina 20. vijeka, ističu se tri stvaralačka perioda. Prvi, i prije od prve samostalne izložbe 1926. godine u Sarajevu, do 1941. godine, karakteriše djelovanje na više područja, sklonost ka promjenama, humanističko i ideološko opredjeljenje i sjajni koloristički procvat. Poseban interes iskazuje za temu portreta, prizora sa pijace, akta, starih gradova. Iz ovog perioda izdvaja se portret Husein efendije Hafizovića (1919. godine) slikan tehnikom akvarela, zatim Autoportret iz 1923. godine (ulje na platnu), Izvlačenje mreže (1935., ulje na platnu), Užina na radilištu (1936/37., ulje na paus papiru), Zima u Vojkovićima (1937. ulje na kartonu) i druge. U likovnom smislu, na prvim slikama dominira jasna i definirana forma i potez, koja će kasnije, pod utjecajem konstruktivizma, prerasti u naglašene geometrijske oblike (na primjer, kompozicija Skrad iz 1929. godine, u privatnom vlasništvu). Potom, nakon postakademskog perioda i boravka u Parizu, Mujezinovićeve slike, svojevrsne bilješke svakodnevnice, poprimaju pečat impresionizma [na primjer, Pred crkvom (Procesija), 1938]. Drugi, ratni period koji traje četiri godine od 1941 – 1945. godine. Mujezinović, koji učestvuje u narodnooslobodilačkoj borbi, bilježi dešavanja sa ratišta u Jugoslaviji. U ovom periodu nastaje veliki broj crteža i akvarela, koji su tokom ratnih dešavanja uništeni ili zagubljeni. Također, slikar svoj interes usmjerava na teme iz ratnog okruženja: zbjegove, ranjenike, kolone, partizanske kurire i mjesta zahvaćena ratom. Nekoliko sačuvanih crteža pored likovne imaju i istorijsko-dokumentarnu vrijednost. U novembru 1942. godine Mujezinović prisustvuje Prvom zasjedanju AVNOJ-a gdje slika portrete učesnika, a iste godine pravi kartu Bihaćke republike. Treći, poratni period – period velikih poduhvata, ciklusa, široke društvene afirmacije – period plodnih godina rada. U ovoj fazi slikar se usmjerava ka socrealizmu i tematici vezanoj za Narodnooslobodilačku borbu. Oslikao je dva ciklusa – Prelaz preko Neretve i U slavu boraca Sutjeske. Zbirka slika Zbirka slika Ismeta Mujezinovića sastoji od 2085 djela, dio je cjelokupnog fundusa od osam kolekcija/zbirki u Međunarodnoj galeriji portreta u Tuzli, Bosna i Hercegovina. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. februara 2013. godine, donijela je odluku da se zbirka proglasi za nacionalni spomenik BiH.[3] Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović, Ljiljana Ševo (predsjedavajuća). Ismet Mujezinović stvarao je u različitim likovnom tehnikama. U Zbirci međunarodne galerije portreta sačuvan je veliki broj crteža olovkom, ugljenom, flomasterom, tušem, zatim slika izrađenih u tehnici akvarela, gvaša, tempere, ulja na platnu uz samo jednu sačuvanu litografiju (Djevojka sa nanulama, 1925/30.). Nasljeđe U njegovu čast, jedna ulica u Beogradu, općina Novi Beograd, dobila je ime ulica Ismeta Mujezinovića.[4]

W.H. GRINDLEY & Co - Set za doručak `Homeland` Za 4 osobe. Set se sastoji od 13 delova: 1 čajnik sa poklopcem (visina: 25 cm, dužina: 20,5 cm, širina: 10 cm, zapremina: 1 l) 4 šoljice (visina: 6,5 cm, širina: 10,5 cm, širina otvora: 8 cm) 4 tacne za šoljice (prečnik: 14 cm, visina: 2 cm) 4 dezertna tanjira (prečnik: 20 cm, visina: 1,5 cm) Ukupna težina: 3,7 kg Bez ikakvih tragova upotrebe. Žig na dnu: Homeland (iznad cvetnog venca) Grindley W.M. GRINDLEY & CO. LTD. STAFFORDSHIRE ENGLAND PERMANENT COLOURS A GENUINE HAND ENGRAVED Na šoljicama podglazurno utisnuto: Grindley England Fabrika „W H Grindley & Co (Ltd)“ proizvodila je predmete s dekorom `Homeland` (Domovina) od oko 1950. do oko 1980. godine. Kompaniju „W H Grindley & Co (Ltd)“ osnovali su 1880. godine William Harry Grindley (Viliam Heri Grindli) i Alfred Meakin (Alfred Miken, povezan sa kompanijom “J. & G. Meakin“). Proizvodila je posuđe, velikim delom za tržište Kanade, SAD, Južne Amerike i Australije. Partnerstvo je raskinuto 1884. godine i Grindley je nastavio sam. 1960. fabriku je otkupila kompanija “Alfred Clough Ltd”. 1978. preimenovana je u “Grindley of Stoke (ceramics) Ltd.” Otkupio ju je “Federated Potteries Co. Ltd.” 1982. godine, a 1988. ponovo je prešla u vlasništvo “W. H. Grindley”. 1991. godine fabrika je pala u stečaj, i preuzeta je od strane “Woodlands Pottery”. (124/34-48/pod-kp/1496)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar Omčikus (Sušak, kod Rijeke, 6. oktobar 1926 — Beograd, 26. april 2019) bio je srpski slikar i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegovo delo obuhvatalo je većinu slikarskih žanrova, a karakterisao ga je duh Mediterana.[1][2][3][4] Bavio se slikarstvom, crtežom, mozaikom, grafikom, ilustracijom i skulpturom.[5] Biografija Rođen je 1926. godine u Sušaku kod Rijeke, a od 1936. godine živi u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata je započeo slikarske studije na Akademiji likovnih umetnosti, kod profesora Ivana Tabakovića. Zajedno sa suprugom, slikarkom Kosom Bokšan, napušta studije slikarstva i odlazi u Zadar, u kome postaje jedan od osnivača Zadarske grupe, u kojoj su se nalazili i Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović[1]. Posle šestomesečnog boravka u Zadru, vratio se u Beograd i priključio se Grupi Jedanaestorica, a svoju prvu samostalnu izložbu priredio je 1951. godine[1]. Neposredno posle toga, Petar Omčikus 1952.godine sa Kosarom Bokšan napušta Jugoslaviju i seli se u Pariz. Od 1965. godine povremeno borave u Vela Luci na Korčuli, gde organizuju brojne međunarodne susrete umetnika, filozofa i kritičara. Učestvovao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Član SANU van radnog sastava postao je 1994. godine. Od 2012. je dopisni član, a 2015. godine redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti.[6] Stvaralaštvo Počeci Omčikusovog stvaralaštva vezuju se za nekoliko umetnika, svi iz klase Ivana Tabakovića, koja se na nekoliko meseci okupila u Zadru 1947. godine, načinivši tada prvu jugoslovensku umetničku komunu – Zadarsku grupu. Sem Omčikusa, tu su još bili njegova buduća supruga Kosara Bokšan, Mića Popović, Vera Božičković, Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović, Mileta Andrejević, Bora Grujić i njihov prijatelj, student književnosti Borislav Mihajlović Mihiz. Izlazak iz akademskih ateljea u prirodu otvorio je ovim umetnicima nove puteve slobodnog stvaralaštva na kojima će, na različite načine, ostati tokom ukupnog stvaralaštva. Omčikus se 1951. godine pridružuje Grupi Jedanaestorica, koja ga ohrabruje da dalje traga za sopstvenim putevima stvaralaštva, tada još uvek u domenu poetske figuracije nakon socijalističkog realizma. No, pravi preokret u njegovoj umetnosti nastaje u Parizu. Susret sa apstraktnom umetnošću tog vremena definitivno Omčikusa usmerava prema slobodnom izrazu, potezu koji ne traga za realnim već za individualnim stilom. Geometrizovana asocijativna apstrakcija tog perioda već je od početka sedme decenije prerasla u svojevrsnu gestualnu kolorističku figuraciju koja je zadržala ranije elemente njegovog izraza. U kasnijim periodima Omčikus je tematizova slikarstvo prema portretima, crtežima Beograda, fantastičnom realizmu i skulpturi....

Ibrahim Krzovic - Ismet Mujezinovic Galerija jugoslovenskog portreta, Tuzla, 1985. Tvrd povez, zastitni omot iskrzan na nekoliko mesta (minimalno), 303 strane, posveta. Ova knjiga je deo numerisanog, ogranicenog tiraza, i nosi broj 150. EKSTREMNO RETKO, NAJOZBILJNIJA MONOGRAFIJA O MUJEZINOVICU! Ismet Mujezinović se rodio u Tuzli, 2. decembra 1907. godine za vrijeme Austrougarske uprave u Bosni. Likovnu akademiju u Zagrebu završio je 1929. godine[1], gdje specijalizira zidno slikarstvo kod Joze Kljakovića[1]. Prvu samostalnu izložbu priredio je u Sarajevu 1926. godine. Prvi put je izlagao u Beogradu 1930. godine. Nakon toga boravi u Francuskoj gdje pohađa kurs istorije umjetnosti na Sorboni (1931-33)[1]. Nakon povratka iz Francuske, zadržava se u Zagrebu, na Akademiji 1933. godine i u Splitu 1935. godine. Tih godina djeluje i u rodnoj Tuzli, Beogradu, Bijeljini... Od 1936. godine stalno boravi u Sarajevu.[2] Učesnik NOB-a bio je od 1941. godine. Izlagao je u više gradova u zemlji i inostranstvu i jedan je od osnivača Škole za likovne umjetnosti, grupe Collegium Artisticum i Udruženja likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine (ULUBIH). 1953. godine iz Sarajeva se vraća u Tuzlu, gdje živi i stvara do smrti, 7. januara 1984. godine.[2] Djela Ismet Mujezinović, Ustanak. Ismet Mujezinović, Juriš. Žetelice Užina na radilištu Portret Marije Portret Romana Petrovića Kurir, crtež perom, tuš Portret maršala Tita, linorez u boji Prelaz preko Neretve Proboj Nošenje ranjenika Prsa u prsa, crtež Analiza djela U opusu Ismeta Mujezinovića, među crtežima, akvarelima, grafikama i platnima nastalim u periodu od 1925. do kraja osamdesetih godina 20. vijeka, ističu se tri stvaralačka perioda. Prvi, i prije od prve samostalne izložbe 1926. godine u Sarajevu, do 1941. godine, karakteriše djelovanje na više područja, sklonost ka promjenama, humanističko i ideološko opredjeljenje i sjajni koloristički procvat. Poseban interes iskazuje za temu portreta, prizora sa pijace, akta, starih gradova. Iz ovog perioda izdvaja se portret Husein efendije Hafizovića (1919. godine) slikan tehnikom akvarela, zatim Autoportret iz 1923. godine (ulje na platnu), Izvlačenje mreže (1935., ulje na platnu), Užina na radilištu (1936/37., ulje na paus papiru), Zima u Vojkovićima (1937. ulje na kartonu) i druge. U likovnom smislu, na prvim slikama dominira jasna i definirana forma i potez, koja će kasnije, pod utjecajem konstruktivizma, prerasti u naglašene geometrijske oblike (na primjer, kompozicija Skrad iz 1929. godine, u privatnom vlasništvu). Potom, nakon postakademskog perioda i boravka u Parizu, Mujezinovićeve slike, svojevrsne bilješke svakodnevnice, poprimaju pečat impresionizma [na primjer, Pred crkvom (Procesija), 1938]. Drugi, ratni period koji traje četiri godine od 1941 – 1945. godine. Mujezinović, koji učestvuje u narodnooslobodilačkoj borbi, bilježi dešavanja sa ratišta u Jugoslaviji. U ovom periodu nastaje veliki broj crteža i akvarela, koji su tokom ratnih dešavanja uništeni ili zagubljeni. Također, slikar svoj interes usmjerava na teme iz ratnog okruženja: zbjegove, ranjenike, kolone, partizanske kurire i mjesta zahvaćena ratom. Nekoliko sačuvanih crteža pored likovne imaju i istorijsko-dokumentarnu vrijednost. U novembru 1942. godine Mujezinović prisustvuje Prvom zasjedanju AVNOJ-a gdje slika portrete učesnika, a iste godine pravi kartu Bihaćke republike. Treći, poratni period – period velikih poduhvata, ciklusa, široke društvene afirmacije – period plodnih godina rada. U ovoj fazi slikar se usmjerava ka socrealizmu i tematici vezanoj za Narodnooslobodilačku borbu. Oslikao je dva ciklusa – Prelaz preko Neretve i U slavu boraca Sutjeske. Zbirka slika Zbirka slika Ismeta Mujezinovića sastoji od 2085 djela, dio je cjelokupnog fundusa od osam kolekcija/zbirki u Međunarodnoj galeriji portreta u Tuzli, Bosna i Hercegovina. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 4. do 6. februara 2013. godine, donijela je odluku da se zbirka proglasi za nacionalni spomenik BiH.[3] Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu: Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović, Ljiljana Ševo (predsjedavajuća). Ismet Mujezinović stvarao je u različitim likovnom tehnikama. U Zbirci međunarodne galerije portreta sačuvan je veliki broj crteža olovkom, ugljenom, flomasterom, tušem, zatim slika izrađenih u tehnici akvarela, gvaša, tempere, ulja na platnu uz samo jednu sačuvanu litografiju (Djevojka sa nanulama, 1925/30.). Nasljeđe U njegovu čast, jedna ulica u Beogradu, općina Novi Beograd, dobila je ime ulica Ismeta Mujezinovića.[4]

Izuzetna figura / bista nemackog velikana. Visina oko 18cm Sirina ok 9cm Tezina preko 1 kg Stara figura, antikvitet Blago napuknut nos. Tragovi zuba vremena vidljivi na slikama. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe;[1][2][3] Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 — Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Stekavši književnu slavu do svoje 25. godine, Gete je postao pripadnik plemstva zahvaljujući vojvodi Saksen-Vejmara, Karlu Avgustu 1782. godine u čijoj oblasti je obitavao od novembra 1775, nakon uspeha njegovog prvog romana, Stradanja mladog Vertera. On je bio rani učesnik u Šturm und drang književnom pokretu. Tokom njegovih prvih deset godina u Vejmaru, Gete je bio član vojvodinog državnog saveta, bio je član komisija za pitanja rata i drumskog saobraćaja, nadgledao je ponovno otvaranje rudnika srebra u obližnjem Ilmenau, i implementirao je seriju administrativnih reformi Jenskog univerziteta. On je isto tako doprineo planiranju Vejmarskog botaničkog parka i ponovnoj izgradnji vojvodske palate, koji su je 1998. godine zajedno imenovani Uneskovom lokacijom svetske baštine.[4] Njegov prvi veći naučni rad, Metamorfoza biljaka, je objavljen nakon njegovog povratka sa ture u Italiji 1788. Godine 1791, on je bio izvršni direktor pozorišta u Vejmaru, a 1794. godine je započeo prijateljstvo sa dramaturgom, istoričarem, i filozofom Fridrihom Šilerom, čije predstave je premijerno prikazivao do Šilerove smrti 1805. Tokom ovog perioda, Gete je objavio svoj drugi roman, Godine učenja Vilhelma Mejstera, epske stihove Herman i Dorotea, i 1808. godine, prvi deo svoje najpoznatije drame, Faust. Njegove konverzacije i razni zajednički poduhvati tokom 1790-ih sa Šilerom, Johanom Gotlibom Fihteom, Johanom Gotfridom fon Herderom, Aleksandrom fon Humboltom, Vilhelmom fon Humboltom, Augustom i Fridrihom fon Šlegelom su u kasnijim godinama zajednički nazvani Vajmarskim klasicizmom. Artur Šopenhauer navodi Godine učenja Vilhelma Mejstera kao jednu od četiri najbolje novele ikad napisane, zajedno sa Tristram Šandijem, La Nouvelle Héloïse, i Don Kihotom,[5] a Ralf Voldo Emerson je odabrao Getea kao jednog od šest „reprezentativnih ljudi” u svom istoimenom radu, zajedno sa Platonom, Emanuelom Svedenborgom, Mišelom de Montenjom, Napoleonom, i Vilijamom Šekspirom. Geteovi komentari i opservacije formiraju bazu nekoliko biografskih radova, najzapaženiji od kojih su Razgovori sa Geteom Johana Petera Ekermana.[6] Po njemu je nazvan Geteov univerzitet u Frankfurtu.

Autor: Slobodan Lazarević Izdavač: `SKC`, Kragujevac Broj strana: 161 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 22 cm Lazarević je do sada objavio tri monografije o slikarstvu Vladimira Veličkovića. „Spojeni sudovi“ su četvrta knjiga inspirisana delom ovog poznatog slikara, koja se zasniva na komparaciji pažljivo odabranih primera i dela Vladimira Veličkovića. Vladimir Veličković rođen je 11.avgusta 1935. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, bio je Saradnik Majstorske radionice Krste Hegedušića u Zagrebu, a prvu samostalnu izložbu imao je 1963godine. Od davne 1966. godine živi i radi u Parizu, gde je profesor na Nacionalnom Institutu škole lepih umetnosti (Ecole Nationale Superieur de Beaux – Arts - Institut de France). Odlikovan je najvišim francuskim odlikovanjem Legije časti u oblasti kulture i umetnosti („Legion d Honneuor“) i osnivač je fonda za crtež „Vladimir Veličković“. Svakako je jedan od naših najpoznatijih i najznačajnijih slikara, čiji radovi inspirišu druge umetnike da pišu o njemu. - Primere koje smo odabrali i poredimo ih sa slikarstvom Vladimira Veličkovića nisu odabrani po osnovu sličnosti nego po mogućem odstupanju od sličnosti. Najpreciznije kazano – na osnovu unutrašnjeg smisla i značenja prodiranjem u „nepoznato to” (Helderlin) spoznaje se bogatstvo, slojevitost simboličkih oblika kojima se stvaraoci služe u različitim okolnostima, vremenima i epohama. Na rečena poređenja nas još jednom upućuju na pesnikov i slikarev prosede koji nikada nije bio odraz nekog bivstva već samo sazdana tvoračka akcija, kaže autor Slobodan Lazarević. Otuda naslov ove knjige namerno pozajmljen od Bretona, čini se sasvim odgovarajućim, tim pre, što spojeni sudovi kao retko koji sintagmatski simbol uspešno otvara vidik precizno uočenih i ne manje omeđenih istina. Tukidid na jednom mestu kaže: „Pošto su učinili sve što su mogli oni su propratili sve što su morali.“ - U toj ravnoteži između ljudskih moći i sudbonosne nužnosti otkriva nam se i svekoliki smisao umetnikovog delanja. Slikarstvo i pesništvo, ne retko, istinitije od istorije predstavljaju ono čemu čovek ne može da umakne, objašnjava Lazarević. Autor knjige Slobodan Lazarević rođen je 1949.godine i vanredni je profesor za naučnu oblast „Teorijske književne discipline i Opšta književnost“ na Univerzitetu u Kragujevcu. Tvrd povez. Knjiga je dobro očuvana, izuzev što na predlistu postoji potpis bivšeg vlasnika knjige, i što su korice na samim vrhovima (1-2 milimetra) oguljene.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Blago Srbije – kulturno-istorijska baština - Tamara Ognjević Autor:: Tamara Ognjević Žanrovi:: Umetnost Izdavač:: Mladinska knjiga Godina izdanja:: 2012 Broj strana: 528 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24x32 cm OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” • od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije • od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana • od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) • od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna • od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) ZAŠTO „BLAGO SRBIJE” • zato što naša zemlja obiluje poznatim i nepoznatim blagom • zato što vodeći srpski muzeji ne rade godinama, što smo izgubili naviku odlaska u njih i što generacije stasavaju bez dovoljno znanja o svojoj kulturnoj baštini • zato što ćemo ono što dobro poznajemo više ceniti i voleti • zato što se niko nije odvažio da pokuša da sve to blago na jasan i pristupačan a vizuelno raskošan način predstavi svim ljudima u našoj zemlji Tamara Ognjević (5. januar 1965) srpska je istoričarka umetnosti, heritolog i književnica. Nakon završene Dvanaeste beogradske gimnazije, upisala je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tu je završila poslediplomske studije, a usavršavala se u SAD, Francuskoj i Velikoj Britaniji.[1] Pisala je tekstove i članke za listove Mladost, Reporter, Start, Svijet, Duga, Borba, Revijalna štampa, Pogledi, Politika, Večernje novosti, TV Studio B, Žena, Nada, Nadanova, Frankfurtske vesti, Dan, Vreme, Blic žena, Blic i NIN. Naučne radove je objavljivala u Zborniku Narodnog muzeja u Beogradu, Zborniku likovnih umetnosti Matice srpske, Leskovačkom zborniku, Novopazarskom zborniku... Autor je izložbe „Kneginja Jelisaveta - dugo putovanje kući” koja je bila izložena u Istorijskom muzeju Srbije od 15. septembra do 14. novembra 2019. godine.[2] Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja novinara Srbije, Međunarodne novinske federacije i Udruženja likovnik umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS).[1] Učestvovala je na brojnim međunarodnim i domaćim naučnim skupovima. Osnovala je 2009. godine Centar za istoriju, teoriju i menadžment umetnosti Artis, koji je član Međunarodnog saveta muzeja (ICOM).

ima posvetu iz 1914. dobro ocuvano kao na slikama, malo uprašena i požutela od godina Richard Wagner PARSIFAL 1911 Foto des Verkäufers Wagner, Richard: Richard Wagner : Parsifal - Ein Bühnenweihfestspiel - Vollständiger Klavier -Auszug Mainz : Schott, 1911 RETKO U PONUDI Vilhelm Rihard Vagner (nem. Wilhelm Richard Wagner; Lajpcig, 22. maj 1813 — Venecija, 13. februar 1883) bio je nemački kompozitor, pesnik, esejista i muzički teoretičar. Vagner je ličnost od presudnog značaja za istoriju muzike; kao jedan od najvećih stvaralaca na području opere (ili „muzičke drame“, kako je voleo da zove svoje sopstvene), u svojim delima je postavio osnovu ozbiljne muzike 20. veka, naročito u „Tristanu i Izoldi“, gde se obilno koristi hromatizmom i gde možemo naći koren atonalnosti. Ističe se po upotrebi lajtmotiva. U svojim esejima je teorijski postavio osnovu „sveukupne umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk), teorije po kojoj je muzička drama najsavršeniji oblik umetničkog izraza jer obuhvata sve ostale grane umetnosti i da ima potencijal da „iskupi svet“, iz kog razloga su ga još za života mnogi onovremeni kritičari proglasili za megalomana. Za sve svoje opere sam je pisao libreto (ili, u vagnerovskom rečniku, „poemu“), što je posledica verovanja u „sveukupnu umetnost“, a ulagao je veliki trud kako bi ih izveo onako kako je zamislio. S tim ciljem je i podigao sopstvenu opersku kuću. Osim toga, Vagner je bio i veliki dirigent koji je, prema čuvenom Vilhelmu Furtvengleru, zajedno s Hansom fon Bilovom doveo do stvaranja nove generacije dirigenata. Vagnerova dela kategorišu se sa WWV, što je skraćeno od nemačkog Wagner-Werke-Verzeichniss („Indeks Vagnerovih dela“). Detinjstvo i mladost[uredi] Vilhelm Rihard Vagner je rođen u Lajpcigu, kao deveto dete Karla Fridriha Vagnera, policijskog činovnika, i kršten je u protestantskoj luteranskoj crkvi sv. Tome.[1] Karl Fridrih je umro od tifusa šest meseci nakon Rihardovog rođenja. Avgusta 1814. godine, Vagnerova majka, Johana Rozine Vagner, udala se za glumca i dramaturga Ludviga Gajera, koga mnogi smatraju i Rihardovim biološkim ocem[2] (i on sam je počeo da sumnja u to u svojim poslednjim godinama, a špekulisao je i o Gajerovom jevrejskom poreklu)[2] i čije je prezime Vagner nosio prvih 14 godina svog života. Porodica se preselila u Drezden. Gajer je na Vagnera preneo ljubav prema pozorištu. Još kao dečak, Vagner je obožavao da čita i piše. Kao osnovac je pokušavao da piše drame, a puno je čitao Šekspira. Čak mu je pošlo za rukom da prevede 12 knjiga Odiseje.[3] Kasnije će ga zanimati i germansko-nordijski mitovi, srednjovekovna evropska književnost, filozofska dela Fojerbaha, Šopenhauera i Ničea (s ovim poslednjim je jedno vreme i prijateljevao), da bi izrastao u jednog od najobrazovanijih i najnačitanijih ljudi u devetnaestovekovnoj Evropi. Vagner je 1828, kada je imao 15 godina, prvi put došao u blizak dodir sa muzikom Ludviga van Betovena. U januaru je čuo njegovu Sedmu simfoniju, a u martu i Devetu, kojom je bio do te mere pogođen da je odlučio da postane kompozitor. Čak i kasnije, Vagner je smatrao da je koren sve njegove muzike Betovenova Deveta simfonija. Vagner nikada nije imao pravo muzičko obrazovanje; svoje poznavanje muzike duguje nekoliko meseci časova kod čuvenog muzičara Kristijana Teodora Vajnliga (učitelj Klare Šuman, žene Roberta Šumana). Vajnlig je bio toliko oduševljen njegovim muzičkim talentom da je odbio da mu naplati časove. Godine 1832, Vagner piše svoju Simfoniju u ce-duru, što mu omogućava karijeru kao dirigent. Odmah zatim pokušava da napiše svoju prvu operu, Venčanje, koju nikada nije završio usled sestrinog negodovanja. Njoj se gadila radnja opere, pa ju je Vagner poslušao i uništio libreto. Godine 1833, uz pomoć svog brata, Karla Alberta, Vagner uspeva da postane horovođa u Varcburgu. Tada piše i svoju prvu kompletnu operu, Vile, koja je bila napisana potpuno u stilu Karla Marije fon Vebera. Opera nije izvedena za njegova života. Premijerno izvođenje je bilo 1888. u Minhenu. Vagner je lično poklonio partituru ovog dela kralju Ludvigu II Bavarskom, da bi nekoliko decenija kasnije bila poklonjena Adolfu Hitleru, velikom ljubitelju Vagnerovog opusa.[3] Zajedno sa mnogim dokumentima, i ova partitura je spaljena u Firerbunkeru tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata. Godine 1836, komponuje komičnu operu Zabrana ljubavi, čija je premijera bila u Magdeburgu. Premijera je bila slabo posećena, a glavni pevač je na pola izvođenja zaboravio svoj tekst. Usled ovakvog neuspeha, opera nije imala drugo izvođenje.[1] Dana 24. novembra 1836. Vagner se oženio glumicom Kristinom Vilhelminom Planer („Minom“ Planer). Preselili su se u Rigu, koja je tada pripadala carskoj Rusiji, gde je Vagner bio direktor opere. Njihov brak je trajao sve do njene smrti 1866, iako je bio veoma nesrećan. Tek nekoliko nedelja nakon njihovog venčanja, Mina je pobegla sa vojnim oficirom koji ju je kasnije ostavio bez prebijene pare. Vagner ju je primio nazad, ali je ovo bio tek prvi sukob u trodecenijskom braku koji se završio potpunom otuđenošću muža i žene. Vagner će kasnije i sam imati mnoge poznate ljubavne afere, koje će izazivati užasne skandale u nemačkom društvu.[3] Godine 1839, Mina i Vagner su morali da pobegnu iz Rige zbog dugova,[1] koji će Vagnera mučiti još nekoliko decenija. Njih dvoje su, zajedno sa svojim njufaundlenderom, Roberom, pošli brodom za London. Ova naporna i olujna plovidba uz norvešku obalu će kasnije Vagneru poslužiti kao inspiracija za novu operu, Holanđanin lutalica. U Londonu se bračni par nije zadržao duže od nedelje, a 1840. i 1841. godinu su proveli u Parizu, gde je Vagner završio Rijencija i Holanđanina lutalicu. Pariz, Drezden i ustanak[uredi] U Parizu je Vagner 1840, uz pomoć tamošnjeg kompozitora Đakoma Majerbera, izveo Rijencija. Delo je imalo ogroman uspeh, iako je to bilo njegovo najduže delo (obično traje duže od 5 sati) i nema preteranu muzičku važnost,[4] budući da je komponovana pod uticajem Majerbera. Tu možda možemo naći i uzrok Vagnerove navodne netrpeljivosti prema Jevrejima: Majerber je u stvari bio Jevrejin, a njegove opere, iako, po Vagneru, komercijalizovane i bez velike umetničke vrednosti, bile su izuzetno popularne.[5] Vagner je u Parizu bio pod njegovim patronatom, ali uprkos tome je bio gnevan što je jedan prosečan kompozitor bio više cenjen od njega. Verovatno ga je dodatno uvredila činjenica što je Rijenci nazivan „Majerberovom najboljom operom“ (ovaj nadimak se pripisuje Hansu fon Bilovu).[6] U 1842. Vagnerovi su se vratili u Drezden, gde je Rijenci takođe bio dobro primljen. Bračni par je ostao u Drezdenu narednih šest godina, a Vagner je radio kao dvorski dirigent. Tu je i izveo Holanđanina lutalicu a kasnije i Tanhojzera, svoju novu operu. Vagner je čak imenovan za kraljevskog kapelmajstora - najstabilnije zaposlenje koje će ikada imati. Boravak u Drezdenu je prekinula Vagnerova umešanost u politiku levice: u nemačkim državama je jačao nacionalistički pokret koji je zahtevao ujedinjenje u jedinstveno carstvo i demokratizaciju države. Vagner je bio entuzijastični pristalica ovog pokreta,[1] propagirajući ih i primajući mnoge poznate istomišljenike u svoju kuću. Čak je upoznao i čuvenog ruskog anarhistu, Mihaila Bakunjina. Nezadovoljstvo saksonskom vladom dostiglo je vrhunac kada je kralj Fridrih Avgust II raspustio parlament i odbio ustav koji mu je tražio narod. To je dovelo do Majskog ustanka, u kojem je Vagner igrao manju ulogu, držeći stražu na osmatračnici i praveći ručne bombe.[1] Ipak, brz slom ovog ustanka doveo je do raspisivanja poternica za revolucionarima. Vagner je morao da pobegne iz Nemačke, najpre u Pariz, a odatle u Cirih. Izgnanstvo, povratak i sazrevanje stavova[uredi] Vagner je narednih dvanaest godina svog života proveo van Nemačke. Loengrina je završio pre izgnanstva, ali sada nije bio u stanju da ga izvede u Nemačkoj. Međutim, u pomoć mu je pritekao dobar prijatelj, kompozitor Franc List. List je operu izveo veoma uspešno u Vajmaru, u avgustu 1850. Sam Vagner, međutim, bio je u veoma lošoj situaciji, najpre zato što na Loengrinu nije mogao da zaradi, a uz to je i živeo u veoma lošim odnosima sa suprugom Minom, kojoj se nisu sviđale opere koje je napisao posle Rijencija. Pre nego što je napustio Drezden, počeo je da radi na delu koje će prerasti u Prsten Nibelunga. U ovo vreme, nameravao je da mitološku tematiku smesti samo u jednu operu, koju je nazvao Zigfridova smrt (nem. Siegfrieds Tod). Libreto je napisao 1848. U Cirihu je odlučio da napiše i operu o Zigfridu, tako da bi se radnja odvijala u dva dela. Naposletku je osmislio čitav ciklus od četiri opere i počeo da piše libreto za Rajnsko zlato i Valkiru, pod uticajem humanističke filozofije Ludviga Fojerbaha, s kojom se upoznao u 1851, a koja je označila prvu veliku promenu u njegovim stavovima.[7] Mnogo značajniji uticaj na Vagnera, počev od 1854, imala je filozofija Artura Šopenhauera,[7] koja ga je zainteresovala za budizam. Šopenhauerov uticaj će ostati presudan do kraja Vagnerovog života i tragove te doktrine možemo naći u svim njegovim narednim delima. Treba napomenuti da se u Cirihu Vagner bavio i esejima; mnogi od njegovih najčuvenijih eseja nastali su upravo za vreme njegovog izgnanstva. Tada je formulisao teoriju o operi kao „potpunoj umetnosti“ (nem. Gesamtkunstwerk). Vagner je radio na Prstenu Nibelunga do 1856. Do tada je završio Rajnsko zlato i Valkiru, kao i prva dva čina Zigfrida. Te godine je odlučio da privremeno prekine s radom na Prstenu i napiše posebno delo: Tristana i Izoldu. Na to ga je navela ljubavna veza sa Matildom Vezendonk, ženom Ota Vezendonka, Vagnerove pristalice koji je Rihardu i Mini dao da žive u kolibi na svom imanju u Cirihu.[8] Nije poznato koliki je opseg ova afera imala (zna se da Matilda, iako je Vagneru uzvraćala ljubav, nije želela da pokvari svoj brak sa Otom), ali poslužila je kao inspiracija za Vagnerovu novu operu. Inspiraciju u Vagnerovoj ljubavi prema Matildi našle su i Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder), zbirka od pet pesama koje je napisala Matilda (inače pisac i pesnik), a za koje je Vagner napisao muziku. Vagnerov brak sa Minom Planer je bio ozbiljno ugrožen 1858, kada je ona presrela jedno od njegovih pisama Matildi. Vagner sam odlazi za Beč. Tek od 1862. su počeli da žive odvojeno, ali Vagner je nastavio da izdržava Minu sve do njene smrti 1866. godine. Porodica Vagner i prijatelji 1881. ispred Vile Vanfrid. Sleva nadesno, gore: Blandina fon Bilov, Hajnrih fon Štajn (Zigfridov učitelj), Kozima i Rihard Vagner, Paul fon Jukovski; dole: Izolda Vagner, Danijela fon Bilov, Eva i Zigfrid Vagner. Iz Beča Vagner je opet otišao u Pariz, gde je pokušao da izvede novu verziju Tanhojzera. U operu, koja je za parisku publiku prevedena na francuski, između ostalog ubacuje i balet, jer je balet bio obavezan element francuske opere.[9] Međutim, balet je po pravilu trebalo da bude u drugom činu, ali Vagner ga je ubacio u prvi čin kako bi mu dao dramski smisao. Izvođenje su zbog toga upropastili pripadnici aristokratskog Džokej kluba (franc. Jockey Club), u kojem se skupljao krem francuskog društva. Oni su imali običaj da tokom prvog čina opere večeraju,[9] a zatim dođu u pozorište i pogledaju balet u drugom činu. Ostatak opere bi sasvim preskočili. Izvođače su bukvalno oterali sa pozornice u znak svog nezadovoljstva, a Vagner je bio toliko besan zbog ovog fijaska da nikada više nije dozvolio produkciju neke svoje opere u Parizu.[10] Godine 1861, Vagneru je dozvoljeno da se vrati u Nemačku. Tada je počeo da piše svoje najvedrije delo, komediju Majstori pevači iz Nirnberga. Pokušao je da izvede Tristana i Izoldu u Beču, gde je opera imala čak sedamdeset probi, ali naposletku je, 1864, produkcija propala jer je delo smatrano neizvodljivim. Ipak, Vagnerove muke su okončane kada je, iste godine, bavarski kralj Ludvig II došao na presto. Ludvig II, kojeg danas mnogi smatraju mentalno nestabilnim homoseksualcem, kao dete se zaljubio u Vagnerova dela, naročito u Loengrina, s kojim se poistovećivao. Kasnije je sagradio čuveni dvorac Nojšvanštajn inspirisan ovom Vagnerovom operom. Mada je njegova pomoć Vagneru bila izuzetna, danas se često precenjuje: tokom poslednjih 19 godina svog života, kompozitor je od svog obožavatelja i zaštitnika dobio 562914 maraka, što je i nije nebeska cifra, ako se uzme u obzir da je na kočije za kraljevsko venčanje (do kojeg nikad nije ni došlo) potrošeno čitavih 1,7 miliona maraka.[11] Kralj je smesta otplatio kompozitorove dugove i omogućio mu da nova dela izvede u Minhenu, gde se Vagner, na njegov poziv, nastanio. Tristan i Izolda su tu izvedeni uz ogroman uspeh. Vagner je izazvao skandal u Minhenu, međutim, kada je stupio u aferu sa Kozimom fon Bilov, vanbračnom ćerkom Franca Lista i ženom velikog dirigenta Hansa fon Bilova,[12] koji je, kao jedan od Vagnerovih najvatrenijih ljubitelja, dirigovao na premijeri Tristana i Izolde. Godine 1865, ona je Vagneru rodila vanbračnu ćerku,[12] koju su nazvali Izolda. Iako je bio Vagnerov prijatelj, List je bio protivnik ove afere, ali sam Hans fon Bilov, uprkos indiskretnoj Koziminoj preljubi, nije Vagneru zamerio zbog afere i nastavio da bude veliki Vagnerov ljubitelj. Ipak, vest o aferi je u Minhenu bila primljena sa šokom, pa su Vagner i Kozima morali da napuste Minhen. Kralj Ludvig je razmišljao da abdicira kako bi mogao sa Vagnerom da ode iz Minhena, ali ovaj ga je odvratio od toga.[13] Rihard Vagner sa ćerkom Evom 1867. u Tribšenu Vagner i Kozima su se nastanili u vili Tribšen kraj Lucerna, gde im se rodilo još dvoje vanbračne dece, Eva i Zigfrid. Kozima se od Bilova razvela tek u oktobru 1868, a za Vagnera se udala 25. avgusta 1870. Kao posledica ovog braka, List i Vagner nisu komunicirali godinama, ali List se na kraju i sam nastanio u Bajrojtu, mestu koje će za Vagnera kasnije imati izuzetan značaj. Iako je Vagner, po nekima, povremeno imao ljubavnice, u braku sa Kozimom je ostao do kraja života. Vagner se 8. novembra 1868. upoznao sa mladim filologom Fridrihom Ničeom u kući svoje sestre Otilije i njenog muža Hermana Brokhausa.[14] Niče je 27. oktobra prisustvovao izvođenju uvertire Tristana i Izolde i Majstora pevača i bio oduševljen Vagnerovom muzikom. Ničea i Otiliju je povezala uzajamna prijateljica, žena Ničeovog mentora Fridriha Ričla, koja je Vagneru ispričala kako Niče odlično svira njegove partiture, pa je on izrazio želju da se upoznaju. Kompozitor je na Ničea ostavio veoma jak utisak i uskoro su njih dvojica postali veoma bliski prijatelji. Niče je Vagnera smatrao jedinom osobom koja zaista razume njegovu filozofiju i u njemu je video dionizijski preporod evropske kulture. Pošto je konačno imao stabilan život, Vagner se posvetio radu na Prstenu Nibelunga. Na insistiranje kralja Ludviga, Rajnsko zlato i Valkira su izvedenu u Minhenu, iako to nije bila Vagnerova želja (želeo je da se ceo ciklus izvede u jedan mah). Zato je, po završetku Zigfrida, odlučio da javnost ne obaveštava o napretku svog rada na Prstenu. Takođe, za izvođenje ciklusa Vagner nije mogao valjano da izvede u bilo kom pozorištu, pa je odlučio da sagradi sopstveno, koje bi bilo posebno sagrađeno radi izvođenja Prstena. Godine 1871, se odlučio da opersku kuću sagradi u Bajrojtu, malom mestu kraj Minhena. Da bi skupio novac za izgradnju, Vagner je krenuo na turneju po Nemačkoj, održavajući koncerte, a osnovana su i udruženja za podizanje sredstava. Istinsku finansijsku pomoć, međutim, pružio je kralj Ludvig 1874. Te godine se porodica Vagner preselila u Bajrojt, u vilu koju je Rihard krstio Vanfrid (nem. Wahnfried, bukvalno „mir od ludila“). Pozorište, koje je nazvano Bajrojt festšpilhaus (nem. Bayreuth Festspielhaus), otvoreno je 1876. premijernim izvođenjem kompletnog Prstena Nibelunga, koje je trajalo od 13. do 17. avgusta.[15] To je bio prvi Bajrojtski festival, godišnja svečanost kada se u ovoj operskoj kući izvode Vagnerova dela. Festival se održava i dan danas, a veoma je popularan. Na karte se u proseku čeka osam godina. Poslednje godine[uredi] Nakon prvog festivala, Vagner je neko vreme proveo u Italiji, gde radi na svojoj poslednjoj operi, Parsifalu. Rad na operi je završio tek januara 1882. Iste godine je održan novi festival, kada je premijerno izvedeno ovo delo. Vagnerova želja je bila da Parsifal bude vezan isključivo za Bajrojt, pa je odlučio da se narednih trideset godina ovo delo izvodi isključivo tu. Nedugo nakon njegove smrti, međutim, i druga pozorišta su počela da izvode Parsifala. U ovo vreme dolazi i do potpunog prekida njegovog prijateljstva s Ničeom. Njihovi odnosi počeli su još ranije da zahladnjuju; Niče je 1874. Vagneru pokušao da približi muziku Bramsa, koga ovaj nije podnosio, budući da su Vagner i Brams bili predvodnici dve suprotstavljene struje nemačkog romantizma - Brams je oko sebe okupljao konzervativce, a Vagner i List su zastupali naprednu muziku. Niče i Vagner su se posvađali, ali Kozima ih je izmirila. Ipak, Niče se tada razočarao u Vagnera, ali prijateljstvo je još uvek opstalo. Prisustvovao je prvom Bajrojtskom festivalu, ali je do tog vremena već postao vrlo kritičan prema Vagneru; ovaj, pak, mu je posvetio veoma malo pažnje tokom festivala, što je doprinelo raskolu.[14] Krajem oktobra 1876. su njih dvojica, prilikom boravka u Sorentu (gde se Vagner odmarao sa porodicom, a Niče je došao zbog zdravlja), poslednji put zajedno otišli u šetnju.[16] Vagner je tu Ničeu pričao o svom Parsifalu. Ničeu se zgadila hrišćanska tematika opere i odlučio je da okonča s Vagnerom. Nikada se više nisu videli, ali je Vagner Ničeovom lekaru skrenuo pažnju da filozof pati od „opsesivne masturbacije“[16] i predložio lečenje. Istoričari su sukobljeni oko toga da li je Vagner to učinio iz pakosti ili iz iskrene zabrinutosti za Ničeovo zdravlje, ali zna se da je filozofa to razbesnelo. Niče je pisao protiv Vagnera u svojim kasnijim esejima, naročito u Niče kontra Vagner; tu je opisao kako je prekinuo sve veze sa kompozitorom i razočaranje što se Vagner vratio hrišćanstvu (ovu činjenicu je video kao znak slabosti). Tu piše: „Rihard Vagner, naizgled pobedonosan, ali u suštini truli, očajni dekadent, iznenada je potonuo, bespomoćan i slomljen, pred hrišćanskim krstom“.[17] Uprkos svemu tome, Niče se do kraja života divio Vagnerovoj muzici. Do 1882, Vagner je već bio veoma bolestan. Patio je od teških napada angine, pa je sa porodicom otišao u Veneciju te zime kako bi povratio zdravlje. Tu je i umro 13. februara 1883. od srčanog udara. Imao je skoro sedamdeset godina. Moguće je da je srčani udar nastao kao posledica svađe koju je imao sa ženom 13. februara, kada je ona saznala za njegovu opčinjenost (a možda i aferu sa) Engleskinjom Keri Pringl, koja je pevala u Parsifalu.[12] Umro je u Koziminim rukama. Dok je umirao, ispao mu je sat koji mu je ranije poklonila, i, iako među onima koji su bili prisutni ima neslaganja, čini se da su njegove poslednje reči bile: „Moj sat“.[18] Veruje se da je Kozima držala njegovo telo puna dvadeset četiri časa nakon njegove smrti. Telo je vraćeno u Bajrojt i sahranjeno u dvorištu vile Vanfrid. Dela[uredi] Sva dela, osim eseja, spisa, novela, memoara, prepiske i sličnog, kategorisana su sa WWV. Na spisku se nalaze i nedovršena dela, čak i ona za koja postoje samo skice. Opera[uredi] Opere su oblast muzike u kojoj se Vagner ističe; po mnogima je on najveći kompozitor opere,[19] dok Verdi i Mocart ne zaostaju mnogo za njim. Što se tematike tiče, Vagner je nalazio inspiraciju u mitologiji i legendama severne Evrope, uglavnom iz islandskih izvora. Kroz svoje opere i teoretske eseje, Vagner je izvršio veliki uticaj na operu kao medijum. Zagovarao je novu formu opere koju je nazivao „muzička drama“, u kojoj su svi muzički i dramski elementi bili pomešani. Za razliku od drugih kompozitora, Vagner je za sve svoje opere sam pisao libreto[4] koje je on zvao „poeme“, jer je verovao da muzička drama kao potpuna umetnost treba da bude delo jednog čoveka. Ova činjenica je njegovim delima takođe dala daleko snažniji filozofski smisao nego što je to bio slučaj kod ranijih opera. U kompozicionom stilu koji je Vagner razvio orkestar ima istu ulogu kao i pevači. Dramska uloga orkestra obuhvata izvođenje lajtmotiva, muzičkih tema koje objavljuju posebne likove, mesta i bitne elemente zapleta. Vagner je uveo nove ideje u harmoniju i muzičku formu, uključujući i ekstremni hromatizam. U Tristanu i Izoldi, on je istražio granice tradicionalnog tonalnog sistema koje su mu davale identitet, vodeći ka atonalitetu u 20. veku. Neki istoričari muzike stavljaju početak moderne klasične muzike na prve note Tristana („Tristanov akord“). Neki od onih koji proučavaju Vagnera i njegova dela smatraju da je Vagner mnoge stvari vezane za ljudsku psihu i njen razvoj shvatio dugo pre nego što su ih Frojd i Darvin ispitali i obznanili u svojim delima.[6][7] Rani period[uredi] Vagner je počeo svoju karijeru kompozitora sa 19 godina — njegov prvi pokušaj da napiše operu je bio Venčanje, koju je napustio 1832. Tri završene opere ranog perioda su Vile, Zabrana ljubavi i Rijenci. Stil ovih dela je veoma konvencionalan, i ne sadrži inovacije koje su obeležile kasniji Vagnerov rad i obezbedile mu posebno mesto u istoriji muzike. Vagnerova rana dela nemaju veliku umetničku vrednost, iako je Rijenci bio veoma popularan tokom čitavog života kompozitora (Vagner se kasnije stideo ove činjenice, jer je smatrao Rijencija sramotnim i lošim delom zbog nerazvijenog stila).[20] Danas se retko izvode, iako je uvertira Rijencija postala poznat koncertni komad. Venčanje (nem. Die Hochzeit; 1832) Vile (nem. Die Feen; 1833) Zabrana ljubavi (nem. Das Liebesverbot; 1836) Rijenci (nem. Rienzi; 1837) Srednji period[uredi] Počev od Holanđanina lutalice, Vagner je raskrstio s dotadašnjim stilom u operi i počeo je da sprovodi njenu reformu i modernizaciju. Novotarija koju unosi jeste veliko korišćenje lajtmotiva (muzičkih motiva koji oslikavaju likove ili situacije) i uvodi „beskrajnu meolodiju“, što znači da se u operi ne izdvajaju posebne arije, dok muzika predstavlja celovit i neprekinut tok. Pre Holanđanina je opere pisao po „starom šablonu“, dakle, sa razgraničenim arijama i bez lajtmotiva. Dela iz ovog perioda se danas veoma često izvode. Holanđanin lutalica (nem. Der fliegende Holländer; 1843) Tanhojzer (nem. Tannhäuser; 1845) Loengrin (nem. Lohengrin; 1848) Kasni period[uredi] Bajrojt festšpilhaus 1900. godine Ove opere predstavljaju Vagnerova remek-dela, kojima je on uslovio nastanak novih muzičkih pravaca u kasnom 19. i ranom 20. veku. Tristan i Izolda, njegova najbolja pojedinačna opera, se graniči sa atonalnošću, odlikom kasnije muzike, dok Prsten Nibelunga predstavlja njegov magnum opus, u kom on u potpunosti sledi svoje principe muzičke drame. Tristan i Izolda (nem. Tristan und Isolde; 1859) Majstori pevači iz Nirnberga (nem. Die Meistersinger von Nürnberg; 1867) Prsten Nibelunga (nem. Der Ring des Nibelungen), koji se sastoji iz sledećih opera: Rajnsko zlato (nem. Das Rheingold; 1854) Valkira (nem. Die Walküre; 1856) Zigfrid (nem. Siegfried; 1871) Sumrak bogova (nem. Götterdämmerung; 1874) Parsifal (nem. Parsifal; 1882) Instrumentalna i ostala muzika[uredi] Van polja opere, Vagner je napisao relativno malo muzike. Imao je nameru da se vrati pisanju simfonija posle Parsifala, ali smrt ga je u tome sprečila. Među delima koja ne spadaju u opere ističu se sledeća: Simfonija u ce-duru; Simfonija u e-duru (nezavršena); Koncertne uvertire, od kojih su najznačajnije: Polonija uvertira u ce-duru (1836), u slavu Poljske; Rule, Britannia, uvertira u de-duru (1837), inspirisana istoimenom britanskom patriotskom pesmom; Faust-uvertira u de-molu (1840, preuređena 1855. godine); Apostolski obed ljubavi (nem. Das Liebesmahl der Apostel) za hor i orkestar (1843); Tri klavirske sonate: Klavirska sonata u be-duru (1831); Klavirska sonata u a-duru (1832); Klavirska sonata u as-duru (1853); Fantazija u fis-molu(1831); Vezendonk pesme (nem. Wesendonck-Lieder) za ženski glas i klavir; Zigfrid idila za mali orkestar (1870). Američki stogodišnji marš (1876) (koji je od njega naručila vlada SAD krajem 1875, povodom stogodišnjice američke nezavisnosti za pet hiljada dolara). Carski marš (nem. Kaisermarsch) u be-duru (1871) Uvertire i orkestarski delovi iz opera Vagnerovog srednjeg i poznog perioda obično se sviraju kao koncertna dela. Za većinu njih, Vagner je napisao kratke pasuse u vidu zaključaka istrgnutog dela kako se ne bi završavali naglo, kao, na primer, za Parsifalovu uvertiru i Zigfridov posmrtni marš. Zanimljiva je činjenica da koncertna verzija Tristanove uvertire nije popularna i retko se izvodi, mada se povremeno izvodi zajedno sa Izoldinom završnom arijom. Teoretski radovi i eseji[uredi] Vagner je bio izuzetno plodan pisac — napisao je veliki broj knjiga, pesama i članaka, kao i obimnu prepisku tokom celog svog života. Njegova dela obrađuju veliki broj tema, uključujući politiku, filozofiju i detaljne analize (često veoma kontradiktorne) sopstvenih opera. Eseji uključuju Opera i drama (nem. Oper und Drama) iz 1851, esej o teoriji opere i Jevrejstvo u muzici (nem. Das Judenthum in der Musik) iz 1850, polemičan spis uperen protiv jevrejskih kompozitora uopšte, posebno protiv Majerbera. Takođe je napisao i autobiografiju, Moj život (nem. Mein Leben). Vagnerova autobiografija je započeta 1871. Vagner je delo diktirao svojoj ženi, Kozimi. Pošto je završeno, delo je štampano u samo 25 primeraka, koji su podeljeni prijateljima. Delo je objavljeno za javnost tek nakon Vagnerove smrti, 1911, i predstavlja značajan kulturnoistorijski spomenik 19. veka. U bitnije eseje spadaju Umetnost i revolucija (nem. Die Kunst und die Revolution) i Umetničko delo budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1850. Priče, dramski projekti i nedovršena operska dela[uredi] Vagner je iza sebe ostavio fragmente mnogih pokušaja pisanja drama ili opera; neke novele su objavljene i čitaju se. Što se nedovršenih opera tiče, najpoznatiji su Pobednici (nem. Die Sieger), od kojih je opstala samo prozna skica, a koji su zamišljeni kao opera o Budi. Vagner je osnovne misli ove opere integrisao u Parsifala. Leubald (nem. Leubald), poema, 1828. Visoka mlada, ili Bjanka i Đuzepe (nem. Die hohe Braut, oder Bianca und Giuseppe), opera, 1836, 1842. Muškarci lukaviji od žena, ili Srećna porodica medveda (nem. Männerlist grösser als Frauenlist, oder Die glückliche Bärenfamilie), komična opera, 1837. Hodočašće ka Betovenu (nem. Eine Pilgerfahrt zu Beethoven), novela, 1840. Kraj u Parizu (nem. Ein Ende in Paris), novela, 1841. Radosno veče (nem. Ein glücklicher Abend), novela, 1841. Saracenka (nem. Die Sarazenin), opera, 1841—1843. Falunski rudnici (nem. Die Bergwerke zu Falun), opera, 1841 — 1842. Fridrih Prvi (nem. Friedrich I), drama, 1846—1848. Isus Nazarećanin (nem. Jesus von Nazareth), drama, 1849. Ahil (nem. Achilleus), drama, 1849—1850. Kovač Viland (nem. Wieland der Schmied), opera, 1850. Pobednici (nem. Die Sieger), drama, 1856. Luterovo venčanje (nem. Luthers Hochzeit), drama, 1868. Kapitulacija: komedija na antički način (nem. Eine Kapitulation: Lustspiel in antiker Manier), poema, 1870. Reforma opere[uredi] Vagner je problem reforme teoretski izložio u eseju Opera i drama. Smatrao je da „zabluda opere leži u tome što je u njoj sredstvo izraza (muzika) postalo cilj, a cilj izraza (drama) postao sredstvo“. Zato svojim delima sprovodi veliku reformu nemačke opere: menja strukturu opere; dramu postavlja kao cilj, a muziku kao sredstvo; izbegava periode sa potpunim kadencama, ne ističe arije i stvara „beskrajnu melodiju“; uveliko koristi i usavršava lajtmotiv (iako nije prvi koji se njime koristi); umesto uvertire uvodi predigru — muz.foršpil, kojom povezuje lajtmotive; simfonizuje orkestar i uvodi nove instrumente: Vagnerovu tubu, basklarinet i engleski rog; horove koristi samo gde radnja to izričito zahteva. Gezamtkunstverk[uredi] U svom delu Umetnost budućnosti (nem. Das Kunstwerk der Zukunft) iz 1849. godine, teorijski je postavio osnovu onoga što on naziva „sveukupna umetnost“ (nem. Gesamtkunstwerk), ubeđenje po kojem opera predstavlja sintezu svih umetnosti, i ukazao na problem dotadašnje opere, u kojoj je dramska radnja bila zapostavljena u korist muzike. Prema Vagneru, opera se sastoji iz glavnih grana umetnosti: muzike, drame (književnosti) i likovnih umetnosti. Verovao je da je takva sinteza umetnosti postojala u starogrčkoj tragediji, ali je kasnije izgubljena kada su se ove umetnosti izdvojile. Problem opere je ležao u činjenici što je dramska radnja zapostavljena u korist muzike. Vagner je verovao da, uprkos tome što je antička Grčka posedovala sintezu tih umetnosti, drama je dostigla vrhunac u delima Šekspira, a muzika u delima Betovena. Bilo je potrebno samo povezati ta postignuća i dobiti istinsku muzičku dramu. Vagner određuje tri centralne veštine ljudskog bića koje je utkao i muzičku dramu po čemu se ona razlikuje od opere: umetnost plesa (gestikulacija, pokret, mimika, ali ne balet, koji je bio zastupljen u operi), umetnost tona i umetnost poezije. Ove tri umetnosti naziva „čisto ljudskim“ umetnostima (nem. reinmenschliche). Pored ovih, dodaje tri plastične umetnosti: arhitekturu, skulpturu i slikarstvo kao pomoćne umetnosti koje učestvuju u stvaranju totalne umetnosti na sceni. U pozorište je uneo revoluciju korišćenjem scenskih efekata kako bi omogućio publici da se u potpunosti uživi u iluziju muzičke-drame; iako se danas takvi efekti podrazumevaju u pozorištu, sredinom 19. veka je to bila krupna inovacija. Dijalozi i monolozi u operi su više kao pozorišni — bez ponavljanja tokom pevanja, a hor Vagner koristi sasvim retko jer veruje da narušava iluziju stvarnosti. U čitavom Prstenu Nibelunga hor se koristi samo u drugom i trećem činu Sumraka bogova. Ličnost[uredi] Spomenik Rihardu Vagneru u Berlinu. Slika iz 1904. godine Osim što je bio izuzetan kompozitor i mislilac, Vagner je bio i fascinantna ličnost, što njegovim biografima nije promaklo. Tu ličnost je svakako potrebno podrobno ispitati, jer je ona u bliskom dodiru sa njegovim delom. Vagner je bio nizak, ali usled izuzetno dominantnog držanja činilo da se je mnogo viši.[21] Eduard Hanslik ga je opisao kao oličenje egocentrizma, što je i bio. Svet je delio na prijatelje i neprijatelje, a prijatelji su bili - sluge, koji su na svet postavljeni za njegovo uživanje.[22] Njegov čudovištan odnos prema onima koji su ga najviše voleli ne prestaje da zgražava istoričare, ali još je čudniji njihov odnos prema njemu: gledali su u njega kao u boga, i, uprkos svem njegovom omalovažavanju i nezahvalnosti, nastavljali su da ga služe. Verovatno su najbolji primer za ovo Oto Vezendonk i Hans fon Bilov: i jedan i drugi su bili predani vagnerovci, i jednom i drugom je Vagner bukvalno preoteo ženu, a opet su mu i jedan i drugi oprostili i nastavili da ga pomažu s podjednakom revnošću kao i pre. Takođe je bila zloglasna Vagnerova navika da pozajmljuje pare i nikada ih ne vrati. Dugovi su ga pratili do kraja života, kao i zelenaši kojima je novac trebalo vratiti; jedna bogata pariska Jevrejka, madam Švabe, pozajmila mu je znatnu sumu novca (s Jevrejima nikada nije imao problem ako su mu bili od koristi - još jedan primer je bečki vagnerovac i pijanista Tausig), a pošto je on odbio da joj vrati pare, tužila ga je i tek je na taj način uspela da dobije svoj novac (a i to je otplatila Kozima). Zanimljiv je i primer kada je Vagner od jednog mlađeg bogataša u pismu tražio novac na krajnje drzak način. Bio je, naravno, odbijen, a u pismenom odgovoru se čini iskreno začuđenim i iznenađenim zbog te odluke. Ipak, kako kaže, na gubitku je gospodin koji nije hteo da uloži u njega.[21] Ipak, bilo bi nepravedno Vagnera predstaviti u sasvim negativnom svetlu, jer je umeo da bude i veoma prijatan. Primer je Zigfrid-idila, koju Vagner ne samo da je iz srca posvetio Kozimi za rođendan i Božić (rođena je 24. decembra), već je i pažljivo osmislio način na kojoj će joj taj poklon predstaviti. Dalje, Herman Levi, sin rabina i dirigent „Parsifala“, bio je Vagnerov iskren prijatelj, a Kozimini dnevnici svedoče da je i Vagner njega voleo. Tri Jevrejina su radila na „Parsifalu“: Rubinštajn, Porges i Levi, a sva trojica su bili Vagnerovi prijatelji. Istina je da je Vagner Levija pokušao da natera da primi hrišćanstvo, ali kad se ovaj naljutio, Vagner se više nije dodirivao teme. U pismu svom ocu, Levi opisuje svoj veoma prijatan doček u Bajrojtu i za Vagnera kaže da je „najbolji i najplemenitiji među ljudima“.[23] Ovo nije jedini takav primer u Vagnerovoj biografiji. Na okupljanjima i zabavama, Vagner je uvek bio u središtu pažnje. Najbolji primer je Ničeov opis svog prvog susreta sa Vagnerom: „Pre i posle večere Vagner je svirao, uključujući i sve značajne odeljke „Majstora pevača“, imitirajući vokalne delove i prosto je sav plamsao. Jer on je zadivljujuće živahan i bodar čovek, govori veoma brzo, veoma je duhovit i okupljanja ove vrste čini veoma veselim. Dugo sam razgovarao s njim o Šopenhaueru, možeš zamisliti kakva je to radost za mene bila da ga slušam kako o njemu govori sa sasvim neverovatnom toplinom, kazavši koliko mnogo mu duguje i kako je on jedini filozof koji je razumeo prirodu muzike... Posle toga nam je pročitao deo svoje autobiografije koju sada piše, jednu krajnje zabavnu scenu iz svojih studentskih dana u Lajpcigu, o kojoj ni sad ne mogu da mislim a da se ne nasmejem... Na kraju večeri, dok smo se nas dvojica spremali da odemo, stisnuo mi je ruku veoma toplo i srdačno me pozvao da ga posetim da bismo svirali muziku i razgovarali o filozofiji“.[22] Tokom celog života, a u poslednjim godinama naročito, Vagner je bio sklon žestokim naletima besa koji je izražavao na sumanute načine. Herman Levi je lično prisustvovao jednom prizoru u kom se Vagner, iz nekog razloga nezadovoljan, drao i vikao, mahao pesnicom i udarao nogom po podu; zatim je iznenada počeo da se ponaša kao klovn, uzeo Zigfridov rog, stavio ga na glavu i tako pojurio ka stomaku jednog važnog gosta.[24] Jedna od Vagnerovih karakternih crta - njegov strahoviti hedonizam - naročito je došla do izražaja u njegovim kasnijim godinama, kada je konačno došao do novca. Njegove afere, bolesna sklonost ka luksuzu i rasipanju, kao i tendencija da nosi odeću koju su neki smatrali ženskom zgražavala je konzervativne građane Nemačke. Ovo poslednje Vagner je uvek pravdao svojom kožnom bolešću i nemogućnošću da nosi bilo šta osim svile na telu - što, samo po sebi, nije moglo da bude razlog i tome što je u privatnosti voleo da se oblači veoma ekscentrično. Neki biografi su čak izneli tvrdnju da je, navodno naručujući haljine i rublje za Kozimu, u stvari naručivao odeću za sebe, jer nema indicija da je ona tu odeću ikada dobila. „Parsifal“, Vagnerova sveta drama, iziskivala je od njega najčulniju moguću inspiraciju (u ovom periodu, na primer, Vagner bi sipao ogromnu količinu parfema u svoju svakodnevnu kupku).[25] Kontroverza[uredi] Vagnerove opere, spisi, politički pogledi i ubeđenja, kao i ekscentričan način života doprineli su mnogo njegovom položaju kontroverzne ličnosti još za života. Nakon Vagnerove smrti, rasprava o njegovim idejama i tumačenje istih, naročito tokom 20. veka u Nemačkoj, održale su kontroverzno shvatanje njegovog lika i dela. Velika prašina se digla baš oko Vagnerovih komentara o Jevrejima, koja i dalje ima uticaja na to kako se cene njegova dela, kao i oko eseja koje je napisao na temu prirode rase od 1850. pa nadalje, kao i na njegov navodni uticaj na antisemitizam Adolfa Hitlera. Odnos prema Jevrejima[uredi] Vagnerova navodna netrpeljivost prema Jevrejima, čiji je uzrok najverovatnije bilo njegovo rivalstvo sa Majerberom, i koje se kasnije ogledalo u Vagnerovom gađenju prema delu nemačkog kompozitora jevrejskog porekla, Feliksa Mendelsona, je kontroverzna teorija oko koje i dan danas postoje neslaganja. Vagner je u svom eseju Jevrejstvo u muzici, objavljenom 1850. pod pseudonimom „K. Slobodoumni“ (nem. K. Freigedank), kritikovao Đakoma Majerbera i Feliksa Mendelsona i njihov, po njemu, loš uticaj na muziku u Nemačkoj, kao i jevrejske kompozitore uopšte.[26] Međutim, neki od najpoznatijih Vagnerovih dirigenata bili su upravo Jevreji (Herman Levi, Džejms Livajn, Đerđ Šolti), pa čak i za Vagnerova života (Levi je takođe bio i Vagnerov blizak prijatelj osim što je bio prvi dirigent Parsifala).[27] Pred kraj života se upoznao sa rasnom teorijom francuskog pisca Artura de Gobinoa, i, iako ga je interesovala teorija o tome kako evropsku kulturu ugrožava mešavina „viših“ i „nižih“ rasa, nikada nije verovao u superiornost germansko-nordijske rase.[28] Hrišćanstvo je uvek postavljao ispred rasne teorije. Interesantno je i da je bio veliki protivnik crnačkog ropstva u Americi, kao i ropstva uopšte. Takođe je zanimljiva činjenica i da je Vagnerova prva simpatija, Lea David, bila Jevrejka.[16] Nacizam i Hitler[uredi] Neki današnji Vagnerovi istoričari i biografi smatraju da njegove opere (kao, na primer, Zigfrid i Parsifal) sadrže skrivene poruke rasizma i antisemitizma.[16][21] Te teorije su neosnovane i netačne, kao što su mnogi drugi naučnici dokazali,[29] najpre zato što ni u operama ni u Vagnerovim proznim skicama i tumačenjima istih ne postoji ništa što bi ukazivalo na antisemitizam, a s druge strane, takođe stoji i činjenica da su nacionalsocijalisti po izbijanju Drugog svetskog rata, postavili zabranu na izvođenja Parsifala zbog pacifizma koji ovo delo zastupa.[30] Međutim, Hitler je voleo Vagnerova dela, a naročito Parsifala[31] (iako ga je tokom rata zabranio, nikada nije prestao da mu se divi) i Majstore pevače iz Nirnberga. Hitler je u Parsifalu Amfortasovu propast tumačio kao posledicu fizičkog kontakta sa Kundri (predstavnicom niže rase), jer je Parsifal bio čist, arijevski junak koji je prevazišao iskušenje da vodi ljubav sa ženom niže rase.[31] Vagner je, međutim, lično objasnio prirodu kako Parsifalove čistote, tako i Amfortasove propasti: Parsifal je „čista budala“ jer su mu ljudski gresi strani, a Amfortas pati jednostavno zato što je poklekao pred iskušenjem.[32] S druge strane, Hitleru su se sviđali Majstori pevači zbog patriotske poruke opere koju iznosi Hans Saks na kraju trećeg čina: „Čak i da nestane Sveto rimsko carstvo, nama će ostati sveta nemačka umetnost“ (nem. Zerging´ in Dunst das heil´ge Röm´sche Reich, uns bliebe gleich die heil´ge deutsche Kunst). Kao Firer, Hitler je prisustvovao preko stotini izvođenja ove opere.[33] O Loengrinu Hitler je takođe imao visoko mišljenje, budući da je, kako sam kaže u svojoj knjizi, Moja borba (nem. Mein Kampf), to prva opera koju je video u svom životu, sa 12 godina. Po viđenju nekih biografa, Vagner je, pred kraj svog života, postao donekle razočaran u svoj narod, pošto, kako je Vagner to video, većina Nemaca nije bila zainteresovana da ga finansijski pomaže. Kao primer može da posluži njegova rečenica koju je Kozima zabeležila u svoj dnevnik 2. decembra 1877. godine: „I dalje ću da pišem Parsifala zbog svoje žene, ali ne bih rekao da je to više znak vere u nemački duh“.[23] Kao posledica svega ovoga, Vagnerove opere nikada nisu bile izvođene u modernoj državi Izrael. Iako se njegova dela izvode na izraelskim vladinim radio i televizijskim stanicama, svaki pokušaj javnog izvođenja bilo kog Vagnerovog dela je automatski zaustavljen protestima, uključujući i proteste onih koji su preživeli holokaust. fridrih niče adolf hitler nacizam jevreji germanska mitologija

Hranislav Đurić: MUZIKA SRBA u prvoj polovini XIX veka u svetlu novijih istraživanja, knjiga I–II Autor - osoba Đurić, Hranislav, 1926-1997 = Đurić, Hranislav, 1926-1997 Naslov Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka : u svetlu novijih istraživanja. Knj. 1 / Hranislav Đurić ; [notografija Ljubomir Milanović] Ostali naslovi Muzika Srba Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine : Zavod za kulturu Vojvodine : Vojvodina Institute for Culture, 2018 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 431 str. : note ; 24 cm Drugi autori - osoba Milanović, Ljubomir = Milanović, Ljubomir (karton sa omotom) Napomene Tiraž 300 Napomene: str. 373-405 Na omotu beleška o autoru s njegovom slikom Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Registar. Predmetne odrednice Srpska muzika -- 19. v. Autor - osoba Đurić, Hranislav, 1926-1997 = Đurić, Hranislav, 1926-1997 Naslov Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka : u svetlu novijih istraživanja. Knj. 2 / Hranislav Đurić ; [notografija Ljubomir Milanović] Ostali naslovi Muzika Srba Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine = Zavod za kulturu Vojvodine = Vojvodina Institute for Culture, 2018 (Petrovaradin : Futura) Fizički opis 427 str. : note ; 24 cm Drugi autori - osoba Milanović, Ljubomir = Milanović, Ljubomir ISBN 978-86-80384-44-3 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 300 Na omotu autorova slika i beleška o njemu Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje Bibliografija: str. 385-404 Registar. Predmetne odrednice Srpska muzika -- 19. v. Rad „Muzika Srba u prvoj polovini XIX veka u svetlu novijih istraživanja“, koji je nastao kao prilog upoznavanju nedovoljno ispitane i proučene muzike pretkornelijevskog perioda, predstavlja jedan svojevrsan obrađeni zbornik novijih i delom starijih arhivskih dokumenata, koji su prema odgovarajućoj tematici raspoređeni u četiri relativno zaokružena i međusobno razgraničena dela, sa odgovarajućim glavama i napomenama, a sa zadatkom da se uz primenu analitičko-sintetičke metode otkriju i rekonstruišu malo poznate činjenice koje se odnose na narodnu, crkvenu, scensku, te građansku i umetničku muziku Srba u prvoj polovini XIX veka u Ugarskoj, Kneževini Srbiji i delimično u Hrvatskoj i Austriji. (Hranislav Đurić, iz Predgovora) Koreni srpske građanske vokalne muzike u Ugarskoj, u prvoj polovini XIX veka, potiču iz XVIII stoleća. Ona je bila u najužoj vezi s ondašnjom slavenoserbskom i građanskom poezijom iz XVIII veka. Ondašnja srpska poezija ruskoslavenskog doba, koja je bila pod uticajem rusko-ukrajinske književnosti, poprimila je izvesna barokna obeležja. Najveći broj pesama srpske barokne i građanske lirike najčešće se pevao uz pratnju nekog muzičkog instrumenta: gitare, mandoline, tambure, teorbe, violine (hegede), harfe, špineta, cimbala, flaute i sl. Ta melomanija, koja je bila veoma karakteristična za Vojvodinu u XVIII veku, bila je dugotrajna, strasna i vrlo popularna. Čak je i Lukijan Mušicki nešto kasnije, 1817. godine, uzdahnuo, govoreći u duhu svoga doba: „Eh da znam gitar udarati“. (Hranislav Đurić) MG148

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko slikarstvo XX veka - Miodrag B.Protić Izdavač: Nolit Beograd, 1970 Biblioteka: Sinteze Broj strana: 915, 244 strane sa slikama : ilustrovano Format: 27x20.5, ćirilica Povez: tvrd Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014)[1] bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Biografija Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943 — 1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953 — 1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951 — 1955) i „Decembarske grupe“ (1955 — 1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti.[3][4] Stvaralaštvo Slikarstvo Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osamvremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastiče forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srspke i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Budući da je bio svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistakutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo iskrzani, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja, 10. maj 1922 – Beograd, 20. decembar 2014)[1] bio je srpski slikar, likovni kritičar, teoretičar i istoričar umetnosti i akademik. Biografija Osnovnu školu završio je u Vrnjačkoj Banji, a gimnaziju u Kraljevu. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950.[2] Učio je slikarstvo u Slikarskoj školi Mladena Josića 1943 — 1944. godine kod Jovana Bijelića i Zore Petrović. Dalje obrazovanje sticao je u Parizu 1953 — 1954, Italiji (u više navrata) i SAD 1963. Od 1950. do 1959. godine radi u Ministarstvu prosvete, nauke i kulture kada inicira osnivanje Moderne galerije. Otkupljuje umetničke radove sa izložbi i ateljea umetnika. Postavljen je za upravnika Moderne galerije 1959. Muzej savremene umetnosti u Beogradu otvara 1965. godine i na njegovom čelu je do penzionisanja 1980. Izlaže od 1946. godine na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvi put je samostalno izlagao 1956. Član je ULUS-a od 1948. Bio je član grupe „Samostalni“ (1951 — 1955) i „Decembarske grupe“ (1955 — 1960). Napisao je veliki broj knjiga, studija, eseja i kritika o srpskoj i jugoslovenskoj likovnoj umetnosti koje objavljuje od 1952. godine. Redovni kritičar „NIN“-a je između 1952. i 1958. Sarađivao u brojnim dnevnim listovima i časopisima: „Glas“, „Rad“, „Politika“, „Borba“, „Danas“, „Delo“, „Savremenik“, „Književnost“, „Letopis Matice srpske“, „Književne novine“, „Umetnost“ i dr. Bio je član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu od 1966. do 1991. godine. Dobitnik je Nagrade „Sava Šumanović”.[3] Oktobra 2022. u Protićevu čast u okviru MSU organizovana je izložba Gospodstvo uma: Miodrag B. Protić, život posvećen umetnosti.[4][5] Stvaralaštvo Slikarstvo Mrtva priroda sa žutom pticom (1959), Narodni muzej Kraljevo Miodrag B. Protić je uz veliko angažovanje na osnivanju Moderne galerije i pisanju likovnih kritika u kojima je svakodnevno pratio tekući umetnički život ranih pedesetih godina, najviše bio posvećen svojoj osnovnoj delatnosti - slikarstvu. Pripadao je onaj generacija koja je prva posle raskida sa dogmatskom estetikom socijalističkog realizma povela našu umetnost prema slobodnom izrazu i osamvremenjivanju njenog jezika koje će je dovesti u red aktuelnih estetičkih tokova tog vremena. Protić, veoma obrazovan i informisan bio je na samom vrhu srpskih i jugoslovenskih umetnika koji je kao istaknuti akter vlastitim slikarstvom snažno usmeravao prema modernizmu ovaj pokret naše umetničke obnove posle Drugog svetskog rata. Smatrao je da nova umetnost poseduje sopstvenu tradiciju i autonomiju za koju se u novim uslovima treba izboriti samom slikarskom praksom. Već ranim delima je obezbeđivao legitimnost apstraktnoj umetnosti do čijeg je čistog izraza došao u nekoliko etapa. Tri su slikarska elementa kojima je Protić izgradio svoj slikarski stil - linija, boja i predmet. Tokom šeste decenije njegove slike su ukazale na taj istrajni put redukcije plastične forme od realizma predmetnih elemenata do oblika koji je poprimio elemente znaka i simbola tokom šezdesetih godina. Pročišćavanje njegove slike do čiste apstraktne paradigme bilo privedeno konačnom izrazu tokom sedme decenije kada je u nekoliko značajnih ciklusa zaokružio opus dovodeći ga do najreprezentativnijih primera srspke i jugoslovenske umetnosti druge polovine 20. veka. Kritika Preporod srpske likovne umetnosti posle 1950. godine pratila je, a katkada i predvodila, i likovna kritika. Prvu kritiku Protić je objavio još kao đak kraljevačke Gimnazije, u časopisu Osvit, koji je pokrenuo sa svojim školskim drugovima. Iza časopisa se nalazilo istoimeno literarno udruženje.[6] U oktobru 1950. godine napisao je kritiku povodom samostalne izložbe Miće Popovića, a godinu dana kasnije dobija mesto umetničkog kritičara u NIN-u.[7] Budući da je ostao svestan značaja ove discipline u našem umetničkom životu, a posebno u vremenu obnove, Miodrag B. Protić je veliki doprinos dao neumorno pišući o tekućim likovnim zbivanjima, najviše tokom šeste decenije dvadesetog veka. Njegovo čisto kritičarsko angažovanje bilo je značajno smanjeno krajem te decenije kada je bio imenovan za upravnika Moderne galerije smatrajući da sa te pozicije ima manje prava da neposredno arbitrira kritičkim ocenama o pojavama i ličnostima na aktuelnoj sceni, Protić se okreće pisanju većih eseja i studija koje su na sintetički način objedinjavale stilske i estetičke periode nastanka i razvoja ponajpre, srpskog modernizma dvadesetog veka. U tom pogledu posebno su bile značajne izložbe i ciklusa „Jugoslovenska umetnost HH veka“ koji je inicirao u Muzeju savremen umetnosti a u kojem je sa timom najistakutijih stručnjaka dao jasnu sliku njenog razvoja i dostignuća. Nesumnjivo je da je Protić veoma mnogo doprineo novom unapređivanju likovne kritike kao aktivne discipline tumačenja dela umetnosti i njenih protagonista posle godina bučne ideološke propagande neposredno posle drugog rata. Time je on načinio svojevrsni priključak sa najznačajnijim umetničkim kritičarima između dva svetska rata i načinio jasan kontinuitet i sa tom značajnom tradicijom u novijem srpskom stvaralaštvu.

NAJSTARIJI SRPSKI AUTOGRAM JEDNOG METAL BENDA!!! Ne verujem da postoji, makar nisam čuo ni video, ijedan stariji autogram nekog ovdašnjeg metal benda. Ovaj je star punih 39 godina!!! Autogram karta, jednostrana kolor štampa, 10 x 7,5 cm, gde su se na poleđini potpisali Zlatko (Manojlović), Čeda (Čedomir Petrović) i Sloba (Slobodan Svrdlan). Bio sam klinac od 14-15 godina, i tada sam jedini put u životu napisao pismo nekom rock bendu (eto koliko sam voleo GORDI). Našao sam Zlatkovu novobeogradsku adresu (to je bila adresa i navodnog `fan-kluba`) i obratio mu se sa željom da mi pošalju autograme, i podsetio ga sam mu na jednom od nastupa na Tašu (Hit nedelje 202 prišao i da smo malo ćaskali). Zlatko mi je veoma brzo odgovorio (moram da nađem i taj odgovor, znam da ga nisam bacio), i poslao mi uz njega ovu autogram kartu. Sudbina će odrediti da četvrt veka kasnije reizdam oba metal albuma grupe GORDI, da napišem biografiju benda (nalazi se na omotima, na srpskom i engleskom), da uradim intervju sa njim, da režiram i montiram spotove... Možda toga ne bi bilo da se kao klinac nisam opasno napalio na metal, i to me i dalje drži na neki, možda drugačiji, ali itekako i dalje jak način, o čemu svedoči i ovo silno trošenje vremena na opise oglasa na Kupindu. Znači, ovo je najstariji autogram jednog srpskog metal benda koji je snimio ploču. Definitivno stvar za rock muzej, ili za nekog pravog kolekcionara... p.s. inače, video koji sam prikačio kao ilustraciju ovog oglasa - sam ja lično uradio, editovao, osmislio, montiao - i naravno, niko me nije pomenuo na youtube u credits-ima. Nema veze... p.s.s. U ponudi imam LP i SP ploče grupe GORDI, i to one sa koje je skidan master za reizdanja CD-a, tako da i oni predstavljaju memorabiliju, pa ih potražite u mojoj ponudi ploča. ==================================================================== ROCK MEMORABILIA - ROCK MUZEJ - PROČITAJTE !!!!!!!!!!!!!!!! Na našem tržištu, kao jedan od mnogih nedostajućih segmenata u rock industriji, nedostaje i tržište memorabilia, artifakata prošlosti (ulaznice, flajeri, plakati, originalne fotke, autogrami i sve ostalo vezano za rock muziku, bendove i muzičare). Naravno, dok neko to ne prikupi, neće biti ni otvaranja pravog rock muzeja, mada je više nas o tome maštalo. O tome koliko kod nas nije razvijena svest o važnosti prikupljanja memorabilia, svedoči i to da smo jedina zemlja gde ploča sa autogramom muzičara ima nižu, manju cenu od običnog, dobro očuvanog primerka!!! U svetu, potpisane ploče mogu biti i 1000 puta skuplje od apsolutno novog `glanc` - MINT primerka. Pratite moje oglase na Kupindu. Trudiću se da ono malo što sam sačuvao, slikam i opišem sa svim potebnim informacijama, na način kako se to opisuje u svetu. Na žalost, na hiljade ovakvih stvarčica sam pobacao tokom godina. No, nešto sam i sačuvao. Već i te informacije i fotke će biti možda nekom inspiracija da se potrudi i izloži nam svoju kolekciju ovakvih stvari, a svima vama informacija iz prve ruke, o događajima u kojima sam učestvovao na ovaj ili onaj način, ili im makar bio savremenik, pa će i ta svedočenja jednog dana biti značajna za pisanje neke istorije rock muzike u Srbiji. Posebno su u prikupljanju ove istorijske građe bitni glavni urednici rock novina poput mene. Kod nas su se u najvećoj meri `ulivale` ne samo informacije i muzička izdanja, već i propusnice za koncerte, press-passovi i mnogo, mnogo toga zanimljivog (pisma čitalaca, pisma bendova i sl.). Vreme prolazi i te stvari se gube, bivaju uništene ili bačene. Potrudiću se da ih ovde ovekovečim u e-formi, a i da nekom kolekcionaru ponudim da ih uvrsti u svoju kolekciju. Cene su pažljivo proračunate i određene, u skladu sa raritetnošću, ali i nekim opštim pravilima koja vladaju u svetu za ovakve artifakte. Nisu jeftine jer ovakvo blago nigde u svetu nije jeftino, šta više. RAZMENA: ako imate neke ovako zanimljive stvari, javite mi se (preko Kupindo poruka, ili me nađite na FB), pa možemo da napravimo neku razmenu, za neka muzička izdanja koja ovde takođe nudim i polako ubacujem. USKORO MNOGO NOVIH ROCK MEMORABILIA!!! rokerski pozdrav, advokat Branko Rogošić nekadašnji vlasnik i glavni i odgovorni urednik (glodur) Rock Expressa, Metal Expressa, Muzičara, Metal Marketa, Rock Express Recordsa, vlasnik MORDOR shopa i Dreamworld Music Service-a i kolekcionar muzike i svega oko nje već 45 godina (od svoje 9-te) ==================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče iz diskografskog opusa ZLATKA MANOJLOVIĆA (sa grupama FLEŠ, DAH, LAND, GORDI, VOX i njegove solo projekte) I - VIS FLEŠ - kompletna vinilna diskografija: 1) VIS FLEŠ - `Ne laži, draga / Svet bez ljubavi` (1972, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/77231817_SP-FLES-Ne-lazi-draga-Svet-bez-ljubavi-1972-VG- _____________________________________________________________________ II - grupa DAH - kompletna vinilna (SP i LP) hronološka diskografija: 1) SP DAH - `Ako poželiš / Noćna buka` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/77232125_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-73-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77232129_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-1973-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/65767741_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-1973-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69669845_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-1973-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77232133_SP-DAH-Ako-pozelis-Nocna-buka-1973-VG-G- 2) SP DAH - `Samo jedna noć / Cvrčak` (1973, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/77231301_SP-DAH-Samo-jedna-noc-Cvrcak-1973-VG-veoma-dobra 3) LP DAH - `Veliki cirkus` (1974, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/60776729_LP-DAH-Veliki-cirkus-1974-tanji-vinil-ultra-rare https://www.kupindo.com/Ploce/60776737_LP-DAH-Veliki-cirkus-1974-krut-vinil-retko 4) SP DAH - `Ti si ta / Gitareska` (1974, Studio B) https://www.kupindo.com/Ploce/77232173_SP-DAH-Ti-si-ta-Gitareska-1974-VG-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77232169_SP-DAH-Ti-si-ta-Gitareska-1974-G- https://www.kupindo.com/Ploce/60873849_SP-DAH-Ti-si-ta-Gitareska-1974-G 5) SP DAH - `Mali princ / Ime` (1974, Studio B) https://www.kupindo.com/Ploce/77232157_SP-DAH-Mali-princ-Ime-1974-PERFEKTAN-PRIMERAK- https://www.kupindo.com/Ploce/77232161_SP-DAH-Mali-princ-Ime-1974-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/65767369_SP-DAH-Mali-princ-Ime-1974-MINT-omot-ploca-VG https://www.kupindo.com/Ploce/69669793_SP-DAH-Mali-princ-Ime-1974-samo-ploca 6) SP ZLATKO & DAH - `Šošana` (1975, Diskos) https://www.kupindo.com/Ploce/69667953_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77232181_SP-DAH-Sosana-1975-1-press-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/63666125_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77232177_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/65766805_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/63666189_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77232185_SP-DAH-Sosana-1975-1-press-VG-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/69667969_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/69667997_SP-DAH-Sosana-1975-1-pressing-G- https://www.kupindo.com/Ploce/77232193_SP-DAH-Sosana-1975-2-pressing-VG-VG https://www.kupindo.com/Ploce/62585077_SP-DAH-Sosana-1975-4-pressing-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/62585129_SP-DAH-Sosana-1975-6-pressing-srebrna-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/69668037_SP-DAH-Sosana-1975-7-pressing-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77232189_SP-DAH-Sosana-1975-8-press-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/69668113_SP-DAH-Sosana-1975-8-pressing-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77232197_SP-DAH-Sosana-1975-9-pressing-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/77232201_SP-DAH-Sosana-1975-10-pressing-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/69668073_SP-DAH-Sosana-1975-11-pressing-VG-veoma-dobra 7) LP DAH - `Povratak` (1976, Diskos) https://www.kupindo.com/Ploce/77235401_LP-DAH-Povratak-1976-VG-VG-M-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/65768021_LP-DAH-Povratak-1976-VG-VG-M-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/60776701_LP-DAH-Povratak-1976-VG-VG-raritet- https://www.kupindo.com/Ploce/77235557_LP-DAH-Povratak-1976-G-G-retka-ploca 7a) LP DAH - `Povratak` (2021, Šareni dućan) - reizdanje 8) SP ZLATKO & DAH - `Žeđ / Misli` (1976, Diskos) ______________________________________________________________________ III - LAND - kompletna vinilna diskografija: 1) SP LAND - `Shoshana / Please Don`t Say Nothing` (1976, Polydor) - Germany 2) SP LAND - `Tomorrow / Under The Sky` (1977, Diskos) _____________________________________________________________________ IV - grupa GORDI - kompletna vinilna (SP, LP, intervju 2LP) hronološka diskografija: 1) LP GORDI - `Čovek` (1978, RTV Ljubljana) https://www.kupindo.com/Ploce/73074541_LP-GORDI-Covek-1978-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77235933_LP-GORDI-Covek-1978-VG-veoma-dobar-primerak https://www.kupindo.com/Ploce/69670673_LP-GORDI-Covek-1978-VG- 2) SP GORDI - `Duga noć / Idi sad` (1978, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/65775137_SP-GORDI-Duga-noc-1978-1-pressing-VG-NM-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/65775313_SP-GORDI-Duga-noc-1978-1-pressing-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/69669753_SP-GORDI-Duga-noc-1978-1-pressing-G- https://www.kupindo.com/Ploce/77232085_SP-GORDI-Duga-noc-1979-2-pressing-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77232093_SP-GORDI-Duga-noc-1979-2-pressing-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/69669705_SP-GORDI-Duga-noc-1979-3-pressing-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77232073_SP-GORDI-Duga-noc-1979-3-press-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/60763937_SP-GORDI-1979-UNIKAT-koriscen-za-master-za-CD 3) LP GORDI - `Gordi 2` (1979, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/77236317_LP-GORDI-Gordi-2-1979-1-pressing-M-NM-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77236049_LP-GORDI-Gordi-2-1979-1-pressing-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/77236337_LP-GORDI-Gordi-2-1979-1-pressing-VG-veoma-dobra 4) LP GORDI - `Gordi III` (1981, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/64095761_LP-GORDI-Gordi-III-1981-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/77236553_LP-GORDI-Gordi-III-1981-NM-VG-ODLICNA 5) LP GORDI - `Pakleni trio` (1981, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/69670389_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-AUTOGRAMI-CLANOVA- https://www.kupindo.com/Ploce/60767257_LP-GORDI-Pakleni-trio-LP-sa-koga-je-skeniran-CD-omot https://www.kupindo.com/Ploce/77237665_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/64095941_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-vrlo-dobar-primerak https://www.kupindo.com/Ploce/64095929_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG https://www.kupindo.com/Ploce/64095917_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77237633_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/62558373_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-VG-G- https://www.kupindo.com/Ploce/64095889_LP-GORDI-Pakleni-trio-1981-Jugoton 6) interview 2LP GORDI / ELEKTRIČNI ORGAZAM - `Jugoton Express` (1982, Jugoton) jex 60/61 7) LP GORDI - `Kraljica smrti` (1982, Jugoton) https://www.kupindo.com/Ploce/60766725_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-koriscen-za-master-CDa https://www.kupindo.com/Ploce/60766813_LP-GORDI-Kraljica-1982-za-sken-omota-za-CD https://www.kupindo.com/Ploce/77237341_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-NM-VG-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/64095809_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-PROMO-RETKO https://www.kupindo.com/Ploce/61750685_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77237297_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-G-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69670409_LP-GORDI-Kraljica-smrti-1982-G-G ______________________________________________________________________ V - ZLATKO MANOJLOVIĆ solo - kompletna vinilna (SP i LP) hronološka diskografija: 1) SP ZLATKO (Manojlović) - `Ko te sada ljubi / Osećanja` (1976, Diskos) 2) 2SP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Ona je...` (1977, RTV Ljubljana) https://www.kupindo.com/Ploce/77234581_2SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Ona-je-1977-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/77234841_2SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Ona-je-1977-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77234853_2SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Ona-je-1977-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77234869_2SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Ona-je-1977-VG-vrlo-dobra 3) SP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Tvoja pesma / U sumrak` (1978, RTV Ljubljana) https://www.kupindo.com/Ploce/77232153_SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Tvoja-pesma-1978-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69670025_SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Tvoja-pesma-1978-VG-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69670069_SP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Tvoja-pesma-1978-VG-G- 4) LP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Zlatko i njegove gitare` (1980, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/77237865_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/65771517_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/77237889_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/77237921_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69670657_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-80-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64095649_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zlatko-i-njegove-gitare-80-VG 5) LP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Jednoj ženi` (1983, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/69670633_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-Jednoj-zeni-1983-VG-G- 6) LP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Zlatko` (`With You`), (1986, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/69670645_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-With-You-1986-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/77238025_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-With-You-1986-NM-VG- 7) LP ZLATKO MANOJLOVIĆ - `Zlatko` (To One Woman), (1995, PGP RTS) https://www.kupindo.com/Ploce/69670605_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-To-One-Woman-1995-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/64095689_LP-ZLATKO-MANOJLOVIC-To-One-Woman-1995- 8) LP VOX (Zlatko & Izolda) - `Strela` (1996, PGP RTS) - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - U kolekciji imam i ovaj redak Zlatkov CD, objavljen u Nemačkoj: CD ZLATKO MANOJLOVIĆ - Pure Life: https://www.kupindo.com/Audio-diskovi/61436233_CD-ZLATKO-MANOJLOVIC-Zedman-Pure-Life-2006- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - retka Zlatkova kaseta, koju je snimio sa suprugom Izoldom https://www.kupindo.com/Audio-kasete/60895065_MC-ZLATKO-I-IZOLDA-10-godina-SPS-2000-NOVO - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - memorabilia: AUTOGRAM KARTA sa potpisima benda GORDI iz 1981. godine !!! https://www.kupindo.com/Plakati-i-posteri/61119609_memorabilia-AUTOGRAM-GORDI-1981-raritet

Prvo sto izgleda mocno, drugo sto je to nesto za neciji radni sto, desk, vitrinu, orman, krevet. Lik Cara Putina na originalnoj, validnoj i pravoj pravcatoj americkoj novcanici odnosno banknoti od U$ 2 dolara. Zamislite POKLON OBOZAVOCU LIKA I DELA V.V. PUTINA. U igri asocijacije odrednice bi bile Putin - Valuta - Dolar. Drugim recima, ova dva dolara koja je legalna upotrebljiva novcanica, sa sertifikatom autenticnosti, koja se doista mozete potrositi bilo gde u Sjedinjenim americkim drzavama, nosi lik ruskog predsednika Putina i ta dorada plus nabavka kosta razliku izmedju U$ 2 dolara i sume koju placate. Iako bi je mogli potrositi da platite Vas racun u iznosu od dva dolara njeno pravo mesto je na radnom stolu, desku, vitrini,...t.j. treba da bude izlozena negde. Serijski broj novcanice koju kupujete nije isti kao na novcanici sa snimka - sve ostalo jeste - uz nju dobijate sertifikat o originalnosti. 100% pravi dolari!!! Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је политичар и актуелни председник Руске Федерације. За председника Русије изабран је 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. За други мандат је изабран 2004. године који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7% гласова.[1] Садржај 1 Детињство и образовање 2 Служба у КГБ-у 3 Политичка каријера 3.1 Први пут премијер (1999) 3.2 Први пут председник 3.3 Путиново обнављање Русије 3.4 Други пут премијер (2008) 3.5 Други пут председник (2012) 4 Популарност 5 Приватни живот 6 Галерија 7 Види још 8 Референце 9 Литература 10 Спољашње везе Детињство и образовање Родитељи Владимира Путина Владимир Спиридонович Марија Ивановна Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[2] Владимир Путин је имао још два брата који су рођени средином 1930-их; један је умро неколико месеци након рођења, а други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[3] Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова[4] Основну школу је уписао 1958. године и био је № 193. ученик те године. По завршетку основне школе 1966. уписује средњу хемијску школу као № 281 ученик коју је завршио 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет. Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградском државном универзитету, а тема димпломског рада је био Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[6][4] Служба у КГБ-у Путин као официр КГБ. Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[7] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[8] 1979. године заршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори. Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[9] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника. Политичка каријера Почетком 1990. године Путин је радио као асистент на матичном универзитету на ком је дипломирао. У јуну 1991. је преузео место у Одсеку за међународна питања на Лењинградском државном универзитету, где је вице-ректор био Јуриј Молчанов а ректор Станислава Меркурњева. Градоначелник Лењинграда у то време је био Анатолиј Собчак, асистент на Лењиградском државном универзитету из Путинових студентских дана и његов предавач. Меркурњев је касније преложио Анатолију Собчаку да ангажује Путина као помоћника за правна питања. Маја 1990. године Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског Градског већа.[10] По избору Анатолиј Собчака, на место градоначелника Санкт Петербурга 12. јуна 1991. године, Путин постаје Председник Одбора за спољне послове града Санкт Петербурга чији је задатак био да као шеф комисије буде укључен за сва питања привлачење инвестиција у Санкт Петербургу, сарадње са страним компанијама и заједничка улагања. Путин је био домаћин у организацији прве берзе у Санкт Петербургу и помогао улазак неколико великих немачких компанија, међу којима је једна од првих банака са страним капиталом у Русији - БНП-Дрезднен банка. Такође је био један од организатора руско-америчких `Игара Добре Воље`, када се састао са великим америчким медијиским бизнисменом Тедом Тарнером.[10] Године 1993. због својих честих путовања по иностранству Собчак именује Путина за свог заменика.[11] У марту 1994. године, постављен је за првог заменика градоначелника Санкт Петербурга, задржавајући свој положај шефа Комитета за спољне односе. Дужности Путина као заменика председника Владе Санкт Петербурга, укључивали су координацију и сарадњу са регионалним телима већничке безбедности и са агенцијама за спровођење закона (полиција, Министарство одбране, Федерална служба безбедности, тужилаштво, судови и царински одбор), као и политичке и друштвене организације. Под надлежношћу Путина су били Регистрација градске коморе и менаџмент градске већнице: правда, односи са јавношћу, административне агенције и хотели.[11] Године 1995. постао је регионални лидер партије Наш дом - Русија.[12] У августу 1996. године се сели у Москву где постаје члан администрације председника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ (једне од наследница КГБ) од јула 1998. до августа 1999. године, а такође је радио као секретар у служби безбедности од марта до августа 1999. године. Први пут премијер (1999) Путина је Борис Јељцин поставио на место премијера у Влади Русије у августу 1999. године. Путин је постао пети руски премијер у мање од 18 месеци. Тада нико није очекивао да ће, јавности непознати, Путин на том месту остати дуже од његових претходника. Јељцинов главни опонент градоначелник Москве Јуриј Лушков и бивши премијер Јевгениј Примаков, су већ били у кампањи за председничке изборе. Тада нико није могао претпоставити да ће већ у септембру Путин постати најпопуларнији политичар у Русији. Иако није члан ни једне партије, Путин је подржао партију Јединство која је на изборима за Думу у децембру 1999. године освојила највећи број гласова. Индекс раста руске економије од распада Совјетског Савеза до данас. Први пут председник Борис Јељцин је 31. децембра 1999. године неочекивано поднео оставку и именовао Путина за привременог председника. Председнички избори су одржани 26. маја 2000, а Путин је победио у првом кругу, када је остварио убедљиву победу са 52,94 % победивши у већини гувернија осим у Чеченији. У неким гувернијама Путин је освојио и преко 80% гласова. После истека свог првог мандата Путин се поново кандидовао на изборима 2004. године и победио са 71,34 % гласова. Путиново обнављање Русије Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима. Други пут премијер (2008) Владимир Путин са Димитријем Медведевим. По завршетку свог другог мандата 2008. године Путин је подржао Дмитрија Медведева на изборима, притом је рекао да намерава да задржи важну политичку улогу у држави (уз додатак да ће то урадити само ако Медведев победи на изборима). После победе Медведева, Путин је изабран за премијера у новој влади. Он је 2008. прихватио да постане председник Јединствене Русије, владајуће странке у Русији. Други пут председник (2012) Владимир Путин је изабран за председника на изборима 2012. Наследио је Дмитрија Медведева који је њега након инаугурације наследио на месту премијера. Популарност Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици. Путин ужива популараност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју [13], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[14] У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији. Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[15] Године 2007. проглашен је за „личност године“ у избору америчког часописа „Тајм“.[16] У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године. Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[17][18] Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000. Приватни живот Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две кћерке. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[19][20] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и имао је женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

Odlično stanje Skulpture na otvorenom / Sculture all`aperto. Muzej savremene umetnosti, Beograd, 6. jun–septembar; Villa Comunale, Milano, 27. oktobar–decembar 1973 Beograd Milan RETKO! ... Olga Jevrić Oto Logo Sime Vulas Branko Ružić Franc Rotar ... Igino Balderi Gio Pomodoro ... Olga Jančić (Bitolj, 1. februar 1929 — Beograd, 26. oktobar 2012) bila je srpska vajarka. Biografija[uredi | uredi izvor] Olga Jančić sa roditeljima 1930. dolazi u Beograd gde pohađa osnovnu školu (1936-1940) i IV žensku gimnaziju (1940-1945). Godine 1945. upisuje Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu kod profesora Lojza Dolinara i Tome Rosandića a posle završenih studija od 1950. do 1954. je na specijalizaciji u Majstorskoj radionici Tome Rosandića. Od 1948. godine učestvuje na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održala je 1959. godine u Beogrady Jedan je od osnivača grupe „Prostor 8“ 1957. godine. Gradu Beogradu 1993. godine predaje lagat od devedeset skulptura koji se danas čuva u Kući legata. Preminula je 26. oktobra 2012. godine u 83. godini života u Beorgadu. Umetnost[uredi | uredi izvor] Jezgro oblika II, 1969-1970, Park skulptura Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Skulptorska umetnost Olge Jančić postavljeno je još u samom početku stvaralaštva na stabilnim osnova pretklasične i klasične evropske umetnosti, koliko i na postulatima visokog modernizma odakle je ona izgradila jedan autentični plastički svet jedinstven u srpskom i jugoslovenskom vajarstvu. Bilo da se iražavala u punoj, voluminoznoj formi ili u reljefima, ona je istraživala elementarnu suštinu ikoničke predstave ostavljajući posmatračima dovoljno prostora da njene radove upotpune vlastitom percepcijom i imaginacijom. Za Olgu Jančić skulptorsko delo je bilo mesto na kome je od arhetipova pravila monumentalnu magijsku predstavu, katkada izobličavajući njen smisao, katkada i samim nazivom radova upućujući posmatrača ka jasnom zapažanju ili različitim asocijacijama od erotskog do narativnog, od izgleda tektonskih masa do pseudofigurativnih kompozicija. Dva su materijala u kome ona stvara: kamen (katkada mermer) i bronza, i u oba slučaja trag i potez njene ruke bilo da kleše ili da oblikuje gipsanu masu, vodili su ka izazivanju mentalnih i vizulenih senzacija koja pokreću i zadovoljavaju estetske potrebe gledalaca. Od pedesetih godina prošlog veka Olga Jančić je davala puni doprinos onome što je u kritici nazvano savremenost u likovnim umetnostima i sa svojim delima ona je ravnopravno stajala sa istovremenim slikarstvom koje je bilo ispirisano istim kreativnim motivima koji su proizašli iz te epohe. Nagrade[uredi | uredi izvor] 1959. Nagrada za skulpturu na I međunarodnom bijenalu mladih, Pariz 1960. Nagrada za skulpturu na I bijenalu mladih, Rijeka 1961. Nagrada za skulpturu na IV mediteranskom bijenalu, Aleksandrija 1961. Nagrada za skulpturu na I trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1973. Nagrada za skulturu na I jugoslovenskom bijenalu male plastike, Murska Sobota 1977. Nagrada „Politike“ iz Fonda Vladislav Ribnika, Beograd 1977. Nagrada ULUS-a na izložbi Prostor `77, Beograd 1984. Nagrada za skulpturu na Oktobarskom salonu, Beograd 1987. Oktobarska nagrada grada Beograda za skulpturu, Beograd 1995. Nagrada za skulpturu na II bijenalu crteža i male plastike, Beograd Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1959 Umetnički paviljon Beograd, Beograd, Moderna galerija, Ljubljana, Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka 1960 Gradska galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, Festival of the Visual Arts, Harrogate (Engleska) 1964 Salon Moderne galerije, Beograd Olga Jančić, Forma (1990), Narodni muzej Kraljevo 1975 Galerie Heritage, Toronto 1977 Galerija Doma JNA, Beograd, Narodni muzej, Kragujevac 1981 Narodni muzej, Labin, Izložbeni salon, Pula 1982 Atrijum, Križanke, Ljubljana, Galerija Forum, Zagreb, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd 1987 Muzej savremene umetnosti, retrospektivna izložba, Beograd 1991 Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd, Gradska galerija, Užice 1992 Gospodar-Vasin konak, Kraljevo 1994 Galerie du Centre Culturel Yougoslave, Paris 1997 Umetnička galerija, Kruševac, Galerija ULUS, Beograd 1998 Galerija Cepter, Beograd, Savremena galerija umetničke kolonije Ečka, Zrenjanin 2005 Muzej 25. maj, retrospektivna izložba, Beograd 2007 Umetnička galerija HAOS, Crteži i mala , Beograd 2018 Kuća legata, Legat Olge Jančić, Beograd Skulpture u slobodnom prostoru[uredi | uredi izvor] Botanička bašta u Vankuveru, Skulptura `Plod VIa` 1957. Kompozicija, kamen, Petrovaradinska tvrđava, Novi Sad 1963. Materinstvo III, kamen, Portorož 1965. Zatvoren oblik III, mermer, Vrnjačka Banja 1969. — 1970. Jezgro oblika II, mermer, Park skulpture, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Jezgro oblika VI, mermer, Aranđelovac 1975. Plod VIa, mermer, Vandusenova botanička bašta, Vankuver 1977. Labinski sklop, kamen, Park skulptura, Labin 1977. Veliki trinom, mermer, Savski kej, Beograd 1984. Hiljadudevetstoosamdesetpeta, bronza, Kraljevo Bibliografija (izbor)[uredi | uredi izvor] Knjige i studije 1955 Oto Bihalji Merin, La Sculpture Yougoslave du vingtième siècle, pp. 3-24, Jugoslavija, Beograd 1959 Michele Seuphor, La sculpture de ce siècle, pp. 177, 284, Griffon, Neuchatel 1960 Dictionnaire de la sculpture moderne, Fernand Hazan, Paris, Robert Maillard, London 1961 Lexicon der Modernen Plastik, pp. 149, Deutsche Buch-Gemeinschaft, Berlin, Darmschadt, Wien 1961 Miodrag Kolarić, Novija jugoslovenska skulptura, Jugoslavija, Beograd 1964 Miodrag B. Protić, Savremenici II, pp. 260-263, Nolit, Beograd 1964 Herbert Read, A Concise History of Modern Sculpture, p.p. 191, 308, Thames and Hudson, London 1966 Herbert Rid, Istorija moderne skulpture, pp. 191, 332, Jugoslavija, Beograd 1970 Nouveau dictionnaire de la sculpture moderne, pp. 144, Fernand Hazan, Paris 1970 Lazar Trifunović, Putevi i raskršća srpske skulpture, Umetnost, br. 22, april-jun, pp. 5-38, Beograd 1971 Katarina Ambrozić, Moderna umetnost u Jugoslaviji, Opšta enciklopedija Larousse, knj. 1, pp. 860-870, Vuk Karadžić, Beograd 1972 Michel Ragon, L`art Abstrait, II, pp. 230, Maeght, Paris 1974 Michel Ragon, L`art Abstrait, IV, pp. 244, Maeght, Paris 1974 Phaidon Dictionary of twentieth-century Art, pp. 178, London 1982 Miodrag B. Protić, Skulptura HH veka, Jugoslavija, Beograd, Spektar, Zagreb, Prva književna komuna, Mostar Monografije i predgovori kataloga 1959 Katarina Ambrozić, Umetnički paviljon Beograd, Beograd, Moderna galerija, Ljubljana, Galerija likovnih umjetnosti, Rijeka 1959 Katarina Ambrozić, Prvi Bijenale u Parizu, Muzej moderne umetnosti grada Pariza, Pariz 1962 Miodrag B. Protić, XXXI Biennale Internayionale d`arte, Venecija 1964 Katarina Ambrozić, Salon Moderne galerije, Beograd 1970 Ješa Denegri, Skulptura, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1975 Miodrag B. Protić, Jugoslovenska skulptura 1870-1950, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977 Stojan Ćelić, Skulptura Olge Jančić, Narodni muzej, Kragujevac 1981 Moma Pavlović, Narodni muzej, Labin 1982 Zoran Pavlović, Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd 1983 Jovan Despotović, Jugoslovenska skulptura posle 1950, Galerija-legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1987 Marija Pušić, Skulpture Olge Jančić, retrospektivna izložba, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1991 Zoran Gluščević, Galerija Kulturnog centra, Beograd 1994 Irina Subotić, Galerija Jugoslovenskog kulturnog centra, Pariz 1997 Irina Subotić, Ivana Simeonović Ćelić, Olga Jančić. Skulptura, Clio, Beograd 1998 Mileta Prodanović, Galerija Cepter, Beograd 2004 Irina Subotić, Galerija Cepter - deset godina postojanja 1994-2004, Galerija Cepter, Beograd 2005. Grupa autora, Olga Jančić, retrospektivna izložba, Muzej 25. maj, Beograd Kritike i prikazi 1951 Petar Lubarda, Povodom izložbe mladih likovnih umetnika Srbije, Književne novine, 10. novembar, Beograd 1954 Miodrag B. Protić, Izložba saradnika Tome Rosandića, Književne novine, 25. mart, Beograd 1954 Mića Popović, Izložba saradnika Majstorske radionice Tome Rosandića, NIN, 4. april, Beograd 1957 Pavle Vasić, Savremena srpska skulptura, Politika, 20. januar, Beograd 1957 Rade Predić, Refleksija o jednoj umetnici, Vidici, V, januar-februar, pp. 24-25, Beograd 1959 Pavle Vasić, Skulptura Olge Jančić, Politika, 23. mart, Beograd 1959 Miodrag B. Protić, Skulptura Olge Jančić, NIN, 29. mart, Beograd 1961 Oto Bihalji Merin, Naše moderno vajarstvo, Politika, 18. juni, Beograd 1964 Đorđe Kadijević, Olga Jančić, NIN, 19. januar, Beograd 1964 Dragoslav Đorđević, Intimni život forme, Borba, 22. januar, Beograd 1965 Zoran Pavlović, Olga Jančić, Umetnost, br. 1, januar-mart, pp. 105, Beograd 1965 Lazar Trifunović, Savremena jugoslovenska likovna umetnost, Međunarodna politika, 1. novembar, Beograd 1977 Stojan Ćelić, Skulptura Olge Jančić, Umetnost, br. 52-53, mart-jun, pp. 22-45, Beograd 1977 Slobodan Ristić, Nezavidan položaj savremene beogradske skulpture, Politika, 27. avgust, Beograd 1987 Zoran Markuš, Vitalnost kao umetnost, Politika, 27. mart, Beograd 1987 Jovan Despotović, Odnos skulpture prema okolini, Jedinstvo, Priština 1991 Ljubiša Simović, Olga Jančić, Likovni život, maj-juni, pp. 2, Beograd 1998 Jovan Despotović, Olga Jančić, reljefi, skulpturem crteži. Autentični svet modernizma, Danas, 24. mart, Beograd Literatura[uredi | uredi izvor] 1976. U zenitu savremene umetnosti (Henri Mur), Borba, 28. februar, Beograd 1986. On nas je probudio (na vest o smrti Henrija Mura), Borba, 2. septembar, Beograd 1992. Protiv „fiktivnih“ muzeja, Politika, 23. janura, Beograd 1993. Intelektualac u smutnom vremenu (glas bez dobrodošlice), Politika, 25. janusr, Beograd 1993. Umetnost mirnog življenja (razglednica iz Pariza), Politika, 18. septembar, Beograd Olga Jevrić (Beograd, 29. septembar 1922 — Beograd, 10. februar 2014) bila je srpska vajarka, redovni član SANU. Biografija[uredi | uredi izvor] Olga Jevrić je rođena u Beogradu od oca Srbislava Jevrića, direktora Bankarsko-trgovačkog društva i majke Ane.[1] Deda po ocu bio je sveštenik i prevodilac Damjan Jevrić. Diplomirala je na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Ćirila Ličara 1946, a na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića 1948, gde je i magistrirala 1949. Prvi put izlaže na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti i VII izložbi ULUS-a 1947. Godine 1949. upisuje Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Izabrana za dopisnog člana SANU 1977, a 1983. za redovnog člana Odeljenja likovne i muzičke umetnosti SANU. Od 1981. godine počinje u SANU rad na naučnom projektu Rečnik pojmova iz oblasti likovnih umetnosti. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Olga Jevrić se pojavljuje u vreme koje je veoma burno i okrenuto novim vrednostima, neposredno nakon II svetskog rata. U promenama koje su se dogodile u likovnim umetnostima u Jugoslaviji posle 1950. godina, kada se ona oslobodila državne estetike socijalističkog realizma, Olga Jevrić je od sredine te decenije dala značajan doprinos za nastajanje modernog i savremenog izraza u skulptorskom stvaralaštvu. Izložba Olge Jevrić „Prostorne kompozicije“, održana u galeriji ULUS 1957. godine, snažno je odjeknula na likovnoj sceni. Ova izložba okarakterisala je Olgu Jevrić kao vajara koja je na smeo i radikalan način, prva među jugoslovenskim i srpskim skulptorima, prekinula tradiciju predstavljanja stvarnosti, okrenuvši se samoj suštini skulpture u kojoj je videla podsticaj za sopstveno delovanje i formiranje jedinstvenog umetničkog izraza. Godine 1958. Olga Jevrić izlaže na XXIX Venecijanskom Bijenalu kada je zapaža i strana likovna kritika. Gotovo šest decenija dugim prisustvom na našoj likovnoj sceni, skulptorski opus Olge Jevrić izdvaja se autentičnim modernizmom. Njene skulpture poseduju univerzalna formalna i metaforička značenja izražena ekspresivnim i senzibilnim jezikom, pri čemu je ona stvorila originalnu, čisto likovnu formu pročišćenu do apstraktnog, univerzalnog oblika. Postoji Legat Olge Jevrić u SANU. Samostalne izložbe[uredi | uredi izvor] 1957 Galerija ULUS, Beograd 1959 Galleria Notizie, Torino 1960 Galerija Srema, Sremska Mitrovica 1962 Drian Galleries, London 1964 Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb 1965 Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1981 Muzej savremene umetnosti, (retrospektivna izložba), Beograd 1988 Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd 1989 Savremena galerija Centra za kulturu „Olga Petrov“, Pančevo 1993 Centar za vizuelnu kulturu „Zlatno oko“, Novi Sad 1999 Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2001 Galerija SANU, Beograd, Zamak kulture, Vrnjačka Banja, Galerija „Platoneum“, Novi Sad 2008 Galerija likovne umetnosti-poklon zbirka Rajka Mamuzića, Novi Sad 2012 Kuća legata, Beograd 2014 Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad 2016 Henri Mur Institut[2], Lids 2019 PEER galerija[3], London 2019 Narodni muzej Kraljevo, Kraljevo 2022 Galerija SANU, Beograd[4] Nagrade (izbor)[uredi | uredi izvor] 1961 Nagrada za dostignuća u skulpturi iz Fonda Vladislav Ribnikar, Politika, Beograd, Nagrada za skulpturu na I jugoslovenskom trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1967 Nagrada za skulpturu na III jugoslovenskom trijenalu likovnih umetnosti, Beograd 1969 Nagrada za skulpturu na X oktobarskom salonu, Beograd 1979 Sedmojulska nagrada SR Srbije za životno delo, Beograd 1990 Nagrada autoru čije je delo od trajne vrednosti u srpskoj kulturi, Jesenja izložba ULUS-a, Beograd 1993 Specijalna nagrada na VII Pančevačkoj izložbi jugoslovenske skulpture, Pančevo 2001 Nagrada Vukove zadužbine, Beograd 2013 Nagrada Sava Šumanović, Novi Sad 2013 Nagrada Grada Beograda za likovno i primenjeno stvaralaštvo, vizuelne i proširene medije, Beograd Reference[uredi | uredi izvor] ^ Olga Jevrić - sitna žena velikih skulptura („Večernje novosti“, 4. novembar 2015) ^ Olga Jevrić `Predlozi za spomenike` - Henri Mur Institut u Lidsu [mrtva veza] ^ Olga Jevrić `Skulpture` - PEER Gallery ^ „Izložba „Olga Jevrić – Kompozicija i struktura””. SANU. Pristupljeno 10. 10. 2022. Literatura[uredi | uredi izvor] Ješa Denegri, Skulptor Olga Jevrić, Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1981 (pred. kat.) Ješa Denegri, Olga Jevrić, Topy i Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2005 Izvori[uredi | uredi izvor] Dokumentacija Muzeja savremene umetnosti, Beograd Dictionnaire de la sculpture moderne, Hazan, Pariz, 1960 Dictionary of Modern Sculpture, Metheuen and CO LTD, London, 1962 Enciklopedija likovnih umjetnosti, III, Jugoslavenski leksikografski zavod, Zagreb, 1964 Sculpture index, vol. I, The Scare-Crow press inc, Metuchen, Njujork, 1970 Opšta enciklopedija Larousse, Vuk Karadžić, Beograd, 1971 Evropski umetnostno zgodovinski leksikon, Mladinska knjiga, Ljubljana, 1971 Dictionary of Twentieth Century Art, Phaideon, London, Njujork, 1973 Dictionnaire des peintres, sculpteures, dessinateurs et graveures, tom. 6, Jacobs-Loyer, Librairie gründ, Pariz, 1976 Mala enciklopedija, Prosveta, Beograd, II izd. 1968, III izd. 1978 Moderna skulptura jugoslovenska umetnost xx veka skulptori jugoslovenski umetnici u svetu izlozbe u italiji katalog katalozi avangarda

dim. 20 x 30 cm potpisan signed gipsy gypsy birds crake crow Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim. 20 x 30 cm potpisana signed b/w photography, fiber-based paper surreal man with bad mud on Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim 20 x 30 cm potpisana it is signed ... gipsy gypsy photo photography Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

dim. 18 x 24 cm potpisana signed gipsy gypsy birds crake crow photography Born in Kruševac in 1973, Serbia, (lives in Belgrade) Graduated in 2002 on the Academy of Arts “Braća Karić”, photography department, Belgrade, Serbia. Founder and editor of the Cenetr for photography, (along with Mihailo Vasiljević), an independent non-profit organization established in Belgrade in 2011 for research, study and promotion of photography. Initiator and editor of Foto Forum, a series of interviews with photographers and artists on which present and promote local contemporary photographic production (Students’ City Cultural Center, 2010-2011) From 2013 lecturer of photography school in Center of Fine Arts & Education Šumatovačka in Belgrade, Serbia He received Dimitrije Bašičević Mangelos award (2008) for the best young visual artist in Serbia Selection from the one-man exhibition 2012 Reconstruction, Street Gallery, Belgrade, Serbia ФОТО, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia The Documents, Cultural centre RIBNICA, Kraljevo, Serbia The Documents, Gallery of Centre for Culture in Sopot, Sopot, Serbia Underground shelters, Remont gallery (Interrogation, photographers of new generation in Serbia from 2000), Belgrade, Serbia Photo wall-paper, University Library “Svetozar Marković” in Belgrade, (Disruption, with Stefana Savić), Belgrade, Serbia 2009 The Documents, Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia Night spaces, Gallery Remont, Belgrade; Art gallery Kruševac, Serbia 2007 TV or TV, Gallery of Students’ city cultural center, Belgrade, Serbia 2004 Underground shelters, PIROSCHKA rev, MQ-21, Wien, Austria TV or TV, Gallery of the Youth Centre, Belgrade, Serbia 2003 Images, Gallery Remont, (PUNKT, with Mirijana Stojadinović and Andrija Pavlović), Belgrade, Serbia 2002 Registry, April gatherings, Gallery of the Students Culture Centre, Belgrade, Serbia 2001 Vitak 1999, Gallery of the Students Culture Centre, (with Petar Mirosavljević and Vukašin Nedeljković), Belgrade, Serbia Selection from the group exhibitions: 2013 4th Thessaloniki Biennale of Contemporary: Old Intersections – Make it New (central exhibition: Everywhere but Now), Periptero 6, Thessaloniki, Greece Amuse Me, City Gallery of Ljubljana, Slovenia Voies Off Vestival, Le voyage impossible, Arles, France 2012 Aftermath. Changing cultural landscape, Tendencies of engaged post-Yugoslavian contemporary photography, ParCo 2, Pordenone, Italy; National Museum of Slovenia, Ljubljana, Slovenia; 2013 – Klovićevi dvori, Zagreb, Croatia Photodocuments 02, Salon of Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia What happened to Museum of Contemporary Art?, Museum of Contemporary Art Belgrade, Serbia 2011 DONUMENTA 2011 / Views: Visions – sketches of Serbian art after 2000, Kunstforum Ostdeutsche Galerie, Regensburg, Germany No Network-Time machine, D-O ARK Underground, site specific intervention, permanent installation, Konjic, BiH 2010 Photo documents, Site specific intervention, Museum of Railway Požega, permanent installation, Požega, Serbia Photonic Moments, The Month of Photography, The New Serbian Photography, Gallery Simulaker, Novo Mesto, Slovenia 25th Nadežda Petrović Memorial “I am what I am”, Art Gallery Nadežda Petrović/Čačanska Gimnazija, Čačak, Serbia 2009 Remont u Puli, Stara Tiskara in Pula, Pula, Croatia Snooze, Scaramuche@Fruit & Flower Deli gallery, New York, USA Land of Promises, Gallery ArtPoint, Wien, Austria; 2008, Cultural centre of Serbia, Paris, France; 2007, Gallery Apollonia, Strasbourg, France 2008 Photonic Moments; Cankarjev dom, Ljubljana, Slovenia It’s raining outside, but I don’t believe that it is; Banja Luka, Repabik of Srpska Still in time, Kunstraum BLAST, Cologne, Germany For a happier tomorrow; Gallery Tom Christoffersen, Copenhagen, Denmark Micro narratives; Musée d’art moderne, Saint Etienne, France 2007 Micro narratives; 48. October salon, Belgrade, Serbia 2006 Recognition; Art Gallery Nadežda Petrović, Čačak, Serbia; 2005 Actual Serbian photography; FOTOHOF Gallery, Salzburg, Austria 2004 VI biennale of the young artists; Vršac, Serbia Strange point of tension; Biljarda, Cetinje, Monte Negro Nus phenomenon; Gallery Nova, Zagreb, Croatia 2002 The annual exhibition of the centre for contemporary arts; Salon of the Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2001 The Month of Photography; The Gallery of the Academy of Arts, Belgrade, Serbia Published Works: Critical Dictionary, 2011; 154-157; edited by David Evans; Black Dog Publication, London, UK; ISBN 978 1 907317 49 1 Artist and Residence program: 2004 KulturKontakt scholarship, Vienna, Austria 2011 Künstlerhaus, Schwandorf, Germany Artist talk performances: 2013 Seven Diferent Initiatives to Overcome…(along with UnaPopović), Künstlerhaus Bremen, Germany 2012 Artist as Audience, Museum of Contemporary Art, Belgrade, Serbia 2011 Documentarism – Appropriation – Revaluation, Galerie Für Zeit Genössische Kunst, Laipzig, Germany Curatorial projects: 2012 In a full light – photographs from the collection of the Center for Photography (along with Mihailo Vasiljević) - as part of the exhibition Photodocuments 02, Remont Gallery, Belgrade

Kao na slikama Posveta umetnika Zagreb 1981. Ivan Lacković Croata (Batinske, 1. siječnja 1932. – Zagreb, 29. kolovoza 2004.) je bio istaknuti hrvatski likovni umjetnik, predstavnik hrvatskog naivnog slikarstva, kolekcionar i bibliograf. Životopis[uredi | uredi kôd] Ivan Lacković Croata rodio se u podravskom mjestu Batinske nedaleko od Kalinovca u težačkoj obitelji. Po završetku pučke škole radi na poljoprivredi, a potom se zapošljava kao šumarski radnik. Bio je samouk slikar. Prve slike naslikao je 1944. godine vodenim bojama, a u njima prirodno izlaže doživljaje prirode i života na selu. Godine 1952. izrađuje prve crteže, a preseljenjem u Kloštar Podravski, gdje živi od 1954. do 1957. godine, nastaju njegove prve slike. Godine 1957. seli u Zagreb, gdje radi kao poštar, a nakon što je završio večernju školu postaje poštanski službenik. U Zagrebu 1962. godine upoznaje Krstu Hegedušića i povremeno radi u njegovoj majstorskoj radionici. U to vrijeme počinje i izlagati. Godine 1968. napušta zagrebačku poštu i profesionalno se bavi slikarstvom. Tada postaje slobodni umjetnik čija djela javnost upoznaje na brojnim izložbama u Hrvatskoj i svijetu. Postaje članom Hrvatskog društva likovnih umjetnika (HDLU). Izlaže po cijeloj tadašnjoj Jugoslaviji, najviše u Hrvatskoj, te u mnogim zemljama Europe, Azije, Afrike, Amerike i Australije, na skupnim i samostalnim izložbama. Njegove slike i crteži nalaze se u mnogim uglednim svjetskim galerijama i privatnim zbirkama. Bio je iskren hrvatski rodoljub. Kao pripadnik Zbora narodne garde branio je mladu hrvatsku državu, a bio je i zastupnik Grada Zagreba u oba saziva Županijskog doma Hrvatskog sabora, kao nezavisni zastupnik, iako je oba puta izabran na listi HDZ-a i bio je član Kluba zastupnika HDZ-a. Ivan Lacković Croata slikao je uljem na staklu, tradicionalnom tehnikom hrvatskih naivnih umjetnika sjevernih krajeva. Najčešće je crtao pejzaže, figuralne kompozicije, cvijeće i mrtve prirode. Portreti su vrlo rijetki. Na bijeloj plohi papira osnovno njegovo izražajno sredstvo bila je linija, bogata i razvedena do krajnjih mogućnosti. U pejzažima je crtao prikaze zbivanja iz seoskog života; pričao je o ljudima koji su se slučajno pojavili samo u prolazu, dok sve oko njih ostaje nepromjenjivo. U opusu radova iz 90-ih je niz crteža s temama ljudske patnje iz Domovinskog rata. Umro je od srčanog udara u Zagrebu 29. kolovoza 2004. Spomen[uredi | uredi kôd] Galerija Batinske - Ivan Lacković Croata [1] Osnovna škola Ivan Lacković Croata Kalinovac [2] Bibliografija[uredi | uredi kôd] Lacković Croata, Ivan, Hrvatski biografski leksikon Lacković Croata, Ivan, Hrvatska opća enciklopedija Martin Mihaldinec, Ivan Lacković Croata - kakvoga sam poznavao : druženje s poznatim naivnim slikarom, Podravski zbornik 32/2006. (elektronička inačica) Ivan Lacković Croata (January 1, 1932 – August 29, 2004) was a Croatian naive painter. Lacković was born to a peasant family in the village of Batinske near Kalinovac. After completing his primary education, he worked as a laborer in fields and forests. This self-taught painter made his first watercolors, depicting village life, in 1944. He drew his first drawings in 1952. Lacković moved to Kloštar Podravski in 1954. He spent three years there, painting his first oils. Then he moved to Zagreb, where he worked as a mailman and post office worker. In 1962 he met Krsto Hegedušić and occasionally worked in his master workshop. His first one-man exhibition in the HAZU Cabinet of Graphics in 1964 established his reputation as a masterful draftsman. He left the post office job in 1968 and became a professional painter. He painted poetic scenes from his native region of Podravina in tempera and oil on glass (a traditional technique of the naive artists from north Croatia), while turning increasingly to the medium of drawing. Detailed winter scenes prevail in his early works. In the 1970s, he turned towards allegory, symbolism and the fantastic. The atmosphere of his paintings is lyrical and surreal. He most frequently drew landscapes, figurative compositions, flowers and still lives. Portraits are very rare. He illustrated many books of prose and poetry. Lacković had more than a hundred one-man exhibitions at home and abroad (Cologne, Zurich, Paris, Bremen, Laval, Münster, Turin, Rome, Caracas, Milan, Hague, São Paulo, Shanghai, Beijing, Tokyo, Madrid, St. Petersburg). His works are exhibited in museums around the world: the Croatian Museum of Naïve Art in Zagreb, the Museum der 20. Jahrhunderts in Vienna, the Museu de Arte Contemporânea in São Paulo, the Metropolitan Museum in Manila, the Musee Henri Rousseau in Laval, the Setagaya Museum in Tokyo, the Museum of Art at the Carnegie Institute, the Museo Civico di Belle Arti in Lugano, and the Biblioteca Apostolica Vaticana in the Vatican. He created theater sets for the HNK in Zagreb and the Stadtopernhaus in Graz. He was among the founders of the Croatian Democratic Union. He was elected twice as a member of the County Chamber of the Croatian Parliament. In the 1990s, he drew a series of drawings about the human suffering in the Croatian War of Independence. He died in Zagreb in 2004. Naiva Naivno slikarstvo Jugoslovensko jugoslovenska umetnost xx veka

EB1 Mihailo prestolonaslednik i Pavle princ Petrović Njegoš Njihove Svjetlosti Knjaz MIHAIL i Knjaz PAVLE, Veliki vojvoda Raški Veličina kartona 25 x 30,2 cm , Veličina slike 14 x 19,5 cm , pege od starosti , zacepljenje , upisan broj u gornjem desnom ćošku IZUZETNO NEOBIČNO OBLAČENJA PRINCA MIHAILA ( u period objavljivanja fotografije UZRAST oko 2 godine ) RETKOST ! CENA 5000 DINARA Pavle Petrović Njegoš (Podgora kod Pljevalja, 16. maj 1910 — Pariz, 3. jun 1933) je bio princ iz dinastije Petrović Njegoš. Mihailo Petrović Njegoš (Podgorica, 14. septembar 1908 — Pariz, 24. mart 1986) bio je princ iz kraljevske kuće Petrovića. Rođen je 1908. godine u Podgorici, od oca princa Mirka Petrovića i majke Natalije Konstantinović. Godine 1916, Kraljevina Crna Gora je kapitulirala, jer je bila osvojena od Austrougarske. Kralj Nikola odlazi u egzil sa porodicom u Italiju. Mihailo je kao dete odveden u Napulj, a potom ga šalju u Ujedinjeno Kraljevstvo, gde završava osnovnu školu u Istburnu. Nakon Prvog svetskog rata, princ Mihailo odlazi na studije u Francusku, koje uspešno završava. U ovo doba Narodna skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca članove kraljevske kuće Petrović stavlja na civilnu listu čime stiču pravo na apanažu.[1] Kralj Aleksandar I Karađorđević mu je bio brat od tetke. Početkom 30-ih godina 20. veka Fašistička Italija na čelu sa Benitom Musolinijem je ponudila princu Mihailu presto kralja Albanije u cilju vršenja pritisaka na Jugoslaviju i traženja revizija granica. Princ Mihailo je odbio presto i titulu crnogorsko-albanskog kralja. Princ Mihailo je bio veliki pobornik jugoslovenstva i politike koju je sprovodio njegov brat od tetke kralj Aleksandar I. U Aprilskom ratu 1941. godine Kraljevina Jugoslavija je bila okupirana od strana sila Osovine (Nemačke, Italije, Mađarske, Bugarske). Crna Gora je pripala Italiji. Ministar inostranih poslova Italije Galeaco Ćano je želeo da sprovede u delo svoju politiku o stvaranje vazalnih država i režima metodom personalne unije. U Crnoj Gori je želeo da restituiše kraljevsku kuću Petrovića pod pokroviteljstvom italijanske kraljevske kuće Savoja i da obnovi Crnu Goru kao nezavisnu državu. Princa Mihaila Petrovića, unuka kralja Nikole su zajedno sa osobljem jugoslovenske ambasade u Parizu, gde se nalazio posle Aprilskog rata Nemci sproveli u jedan logor blizu Frankfurta. Tu ga nalazi specijalni izaslanik italijanske kraljevske kuće tražeći od njega da krene na Cetinje i preuzme crnogorski kraljevski presto, jer bi Crna Gora trebalo uskoro da proglasi svoju nezavisnost. Princu Mihailu je tetka Jelena Savojska bila kraljica Italije. Princ Mihailo je na neljubazan način odbio specijalnog izaslanika još izjavivši da se oseća Srbinom i da je nepokolebljiv protivnik crnogorskog separatizma i zelenaša, koji su jedino motivisani željom da se razbije srpstvo i jugoslovenstvo. Jedno vreme posle rata je živeo u Beogradu nakon 1948. godine, kao i njegov brat od tetke Đorđe P. Karađorđević, čime su oni bili jedini članovi svojih dinastija koji su živeli u posleratnoj Jugoslaviji. Nije poznato da li su se sretali tokom tog perioda. Nije sporno da je Mihailo unuk kralja Nikole, pitanje oko Mihailovog sina je sporno. Naime, kako on piše u svojim Memoarima, Gestapo mu je nudio da postane separatni kralj Crne Gore, što je on odbio. Hapse ga i žena mu se porađa u njegovom odsustvu. U memoarima spominje dragog sina Nikolicu. Oni se razvode 1949. Kasnije, prijatelji navode da on nije priznao sina tvrdeći da su mu ga podmetnuli. Moguće je da je Gestapo podmetnuo sina za nekog budućeg separatnog kralja Crne Gore, kada je tu ponudu već Mihailo odbio. Prijatelji su navodili i da je žena s njim bila samo zbog titule. Da li je on bio razočaran u ženu pa je naknadno odbacio i sina, shvativši da je sve prevara, teško je utvrditi. Za sebe je tvrdio da je poslednji izdanak loze Petrovića. Vladarska kuća Petrović Njegoš - Nikola I , njegova deca, zetovi i unučad Stranica iz albuma, štampana slika na kartonu objavljenog 1910 godine na Cetinju. Štampano izdanje ove publikacije priredio je na Cetinju 1910. Odbor za proslavu 50-godišnjice vladanja Nj. Kr. Visočanstva Knjaza Nikole I.

Stanje kao na fotografijama. Formuli fali prednji i zadnji spojler, osim toga koliko ja vidi sve je u redu! Retko u ponudi !!! Scale: 1/25 Carmodel code: CAR10782 Manufacturer code: FX7 Colour: RED Material: die-cast Year: 1974 Polistil S.p.A. (u početku nazvan Politoys) talijanski je brend igračaka i bivša proizvodna tvrtka sa sjedištem u Milanu, s proizvodnim centrom u Chiariju, u blizini Brescie. Polistil se specijalizirao za lijevane i plastične modele vozila svih veličina. Postoji nova stranica o svijetu igračaka i njegovoj povijesti tvornice Polistil: `Quelli della Polistil` na www.quellidellapolistil.it Tvrtka je također proizvodila igračke i modele tenkova, lutke, robote i priključke za TV. Nakon 33 godine i suradnje s Tonkom, Polistil se ugasio 1993., ali sada je brend pod May Cheong Group (vlasnik brenda Maisto), uz ime bivšeg konkurenta Bburago. Tradicionalno, glavni talijanski konkurenti Polistilu bili su Mercury, Mebetoys i kraći Ediltoys. Povijest Podrijetlo Politoysa kao tvrtke pomalo je nejasno. Tvrtka je započela kao `Politoys APS` oko 1960. i započela je proizvodnju 100 plastičnih automobila u mjerilu 1:41 (Sinclair 1979., str. 387–388). Neki od njih bili su suvremeni automobili, a neki veterani – poput trkaćeg automobila Alfa iz kasnih tinejdžerskih godina i francuskog Gobron Brilliea iz 1899. (Smeed 1980., str. 35). Kako su 1960-e napredovale, neki su se modeli proizvodili od stakloplastike - čvršće od plastike i manje sklone savijanju. Slijedeći trendove koje su postavili drugi talijanski pionir Mercury, te Corgi Toys, Dinky Toys, Norev i Solido, tvrtka je 1964. ili 1965. prešla na vozila od lijevanog metala (Rixon 2005., str. 36, Sinclair 1979., str. 387). Oko 1970. ime tvrtke promijenjeno je u Polistil, vjerojatno zbog sličnosti s imenom britanskog Palitoya (Breithaupt bez datuma; Force 1992., 208–209). Ipak, neke rane kutije za igračke imale su imena `APS`, `Polistil`. `Politoys` i `Policar` svi na kutiji istovremeno (kao što se vidi na plavim kutijama serije Penny i tim redoslijedom). Glavni istraživački i dizajnerski centar tvrtke bio je u Milanu. Ovdje su se proizvodile veće igračke za djecu, uključujući velike kamione i lutke. Većina vozila proizvedena je u proizvodnom centru Chiari, Brescia, koji se fokusirao na proizvodnju lijevanih vozila (Polistil 1975.). Dok su kolekcionarski pogoni kao što su Rio Models ili Brumm izrađivali iste modele ponekad desetljećima, David Sinclair kaže da je vjerojatnije da će se Polistil izravnije suočiti s tržišnim trendovima – mijenjajući linije modela svake dvije ili tri godine (Sinclair 1979., str. 387). . Kao što se vidi u nastavku, Polistil je pratio svoje linije vozila korištenjem skupova velikih slova iza kojih slijede brojevi, a ne korištenjem samo nizova brojeva. M-serija Većina, ali ne svi, Polistilovi redovi bili su predznačeni slovima: CE, RJ, S, MS itd., ali tvrtka nije počela s početkom abecede. S Politoysovom lijevanom M-serijom u mjerilu 1:43 koja je počela 1965., tvrtka je nedvojbeno postala jedno od najcjenjenijih imena desetljeća u precizno lijevanim vozilima zajedno s francuskim Solidom, drugim talijanskim Mebetoysom i njemačkim Schucom (Rixon 2005., str. 80). . Dinky i Corgi također su bili jaki konkurenti, a Politoys nikada nije dostigao njihov uspjeh u Sjedinjenim Državama niti su proizvodili tako široku paletu modela kao ta dva lidera na tom području. Politoysova linija tlačno lijevane serije M u omjeru 1:43 predstavljena je 1965. Tvrtka se prije toga fokusirala na plastiku. Serije M bile su precizno detaljizirane sa širokim rasponom ponuda. U prvoj godini predstavljeno je šesnaest vozila, s brojevima koji počinju na 500. Automobili su imali mnogo pokretnih dijelova (obično su bila 2 vrata, hauba i prtljažnik otvoreni), a motori, pa čak i podvozje imali su dobre detalje. Plastična sjedala gotovo su uvijek bila nagnuta prema naprijed, a na nekim modelima bila su prekrivena nejasnim materijalom koji je imitirao velur. Iako su tvrtke poput Corgija tvrdile da imaju prvi model sa svim značajkama otvaranja u svom Chrysleru Ghia L6.4 iz 1963., Politoys M je bila prva lijevana linija u kojoj su se (neko vrijeme) svi otvori otvarali na svakom modelu! (Politoys 1968; Rixon 2005, str. 79; Gardiner i O`Neill 1996, str. 72–73). To je u suprotnosti s Dinkyjem i Corgijem koji su težili tržištu `igračaka` s trikovima te TV i filmskim vozilima. Politoys je, međutim, išao za dosljednim realizmom. Drugi jedinstveni reklamni kut Politoys M bio je naglasiti kako ih se može rastaviti. Jedan oglas američkog predstavnika Lynn International na američkom tržištu prikazuje 518 Rolls-Royce Silver Cloud III iz 1965. (Mulliner Park Ward `slant eye` verzija) u komadima i postavlja pitanje `Kako dječak može posjedovati Rolls Royce...biti kolekcionar i mehaničar sve u isto vrijeme! S Politoys M, to je kako` Ispod, oglas je nastavio, `Sastavljen baš kao oni veliki – pravi čvrsti – s 52 dijela, od kojih većinu rastavljate dio po dio s uvijanjem odvijača, zatim ga ponovno sastavite...` Oglas je zatim zaključio: `To su Politoysi. Skupljajte ih. Prčkajte s njima. Igrajte se s njima.` (Politoys tvrtke Polistil bez datuma). Do kasnih 1960-ih, raspon M-serije se proširio na 37 modela: 500 – Alfa Romeo Giulia Sprint GT 501 – Maserati 3500 GT Coupe 502 – Siata Coupe Fiat 1500 503 – Mercedes-Benz 230SL 504 – Ferrari 250 GT Berlinetta 505 - Autobianchi Bianchina Pregled 506 – Alfa Romeo Giulia SS 507 – Ford Cortina 508 – Innocenti Morris IM 3 509 - Lancia Flavia Zagato 1800 510 – Opel Kadett Coupe 511 – Fiat 600 512 - Fiat 500 Giardinetta 513 - Fiat 850 514 – Alfa Romeo 2600 Coupe GT 515 – ISO Rivolta Coupe GT 516 – Alfa Romeo Giulia Zagato 517 - Fiat 850 Coupe 518 – Rolls-Royce Silver Cloud III `Slant Eye` 519 – Ford Taunus 20 M.T.S. 520 - Lancia Fulvia Coupe 521 – Opel Diplomat 8V 522 – Primula Bianchi 523 – Alfa Romeo Giulia T.I. Super 524 – Simca 1500 525 – Ferrari `LeMans` Peninfarina 526 – 527 – Porsche 912 528 - Fiat 1500 GT Ghia 529 – Alfa Romeo Giulia Canguro 600 530 – Alfa Romeo 2600 Zagato 531 – Alfa Romeo Giulia `Gazella` 532 – Alfa Romeo GS Zagato 533 – OSI 1200 Coupe 534 – Ford Lola GT 535 – 536 – Dino `Ferrari` 537 – Alfa Romeo 2600 Pantera 538 – 539 – Lamborghini 350 GT+ Brojevi 526 (Fiat 1100), 535 (Porsche 904) i 538 (Volkswagen 1600 TL) nisu spomenuti u ovim podacima s izvornog kataloškog lista jer su uvedeni kasnije (Politoys 1968). M-serija se očito koncentrirala na talijanska vozila. Na primjer, 76 posto modela u ovom katalogu bili su talijanski, a 37 posto samo Alfa Romeo. Jedinstveni proizvedeni modeli koji nisu pronađeni drugdje bili su Iso Rivolta viđen gore, kasniji Chevrolet Corvette Pininfarina Rondine Coupe i prvi Lamborghini – bugeye – 350 GT (Rixon 2005., str. 37). Od samog početka, M-serija je imala ogromnu konkurenciju. Tijekom 1960-ih svaka tvrtka za modeliranje pod pritiskom imala je jedinstven pristup i jedinstveno tržište. Dinky i Corgi općenito su imali različita tržišna područja, ali su bili popularniji u SAD-u. Francuski Dinky i Solido bili su popularniji u Francuskoj. Tekno je bio glavni danski oslonac kao i Gama, Schuco i Marklin u Njemačkoj. Što je još važnije, talijansko tržište je bilo puno. Mercury je dugo bio predvodnik talijanske industrije tlačnog lijeva, ali tek što je Politoys predstavio M-seriju, pridružili su im se Mebetoys i Edil, potonji samo nakratko, ali konkurencija Mercuryju i Mebetoysu – koji često ponudio slične modele – bio je izazov. Nadalje, Mattelovi Hot Wheels smanjili su američko tržište nakon 1967. Slično kao Corgi, Dinky i Mebetoys, Politoys M koristio je dragulje za prednja svjetla, dok je francuski Solido izabrao realističnije prozirne plastične leće. Ipak, Politoys je često imao delikatno izrađene okvire prednjih svjetala i druge pažljivo izrađene detalje (Gardiner i O`Neill 1996., str. 72). Dok je niša konkurenta Solida na tržištu lijevanog pod pritiskom nudila jedinstvene stilove kotača za svaki model, generički žičani kotači M-serije nisu bili autentični stvarnim vozilima, ali su bili prilično atraktivni, otmjeni i tipični za izgled tog vremena. Do 1968. tvrtka je također eksperimentirala s plastičnim kotačima na osovinama s niskim trenjem – slično promjenama koje su napravili Dinky, Corgi, Lonestar i drugi kao reakcija na uspjeh Hot Wheelsa. To je dodalo vrijednost igre, ali umanjilo realizam. Kako su 1960-e odmicale, Politoys je proizvodio više sportskih i egzotičnih automobila, a manje svakodnevnih automobila. To je bila ista taktika koju je koristio Solido u to vrijeme, ali Corgi, Dinky i French Dinky nastavili su nuditi mnoge uobičajene limuzine. Varijacije u mjerilu 1:43 Godine 1968. serija 500 počela je uključivati ​​modele označene kao `Izvoz`. Oni su bili nešto grublji od M-serije, s manje početnih značajki. Do 1970. Politoys je `istrošio` brojeve od 500 do 599, uključujući i neke metalne verzije modela koji su se prethodno proizvodili u plastici. Kasnije serije u mjerilu 1:43 bile su E, EL i HE. Neki od ranih modela u tim serijama još uvijek su bili na razini Politoya M u detaljima, poput dobro napravljene Lamborghini Espada i Islero (koji je imao sklopiva prednja svjetla) (Gardiner i O`Neill 1996., str. 73). Detalji karoserije često su bili vrlo dobri s pametnim značajkama, kao što je Alfa Romeo Alfasud s kompletnom skijaškom opremom na krovu. Međutim, u kasnijim izdanjima iz 1970-ih, poput ovog, modeli su imali generički kromirani plastični kotač nalik igračkama koji je bio prilično ružan. EL-serija je bila puno bolja od E u tom pogledu. David Sinclair, uvoznik iz Erieja, Pennsylvania, koji je bio odgovoran za pokretanje većine hobija sakupljanja lijevanih automobila u državama, primijetio je da je jedan zanimljiv model u liniji EL bio AMC Gremlin (Sinclairov 1977; Levine 2009). Bilo je dovoljno jedinstveno vidjeti bilo koji američki automobil u europskom livenom obliku, a još manje AMC model! Počevši od 1967. Politoys je također nudio svoju seriju Penny u omjeru 1:66 kako bi se natjecao s manjim Kutijom šibica i Majorette, vjerojatno namijenjenim američkom tržištu, ali nova serija nikada nije stekla svoju popularnost pa je većina prodana u Italiji (Breithaupt No Date). Stoga je teško pronaći primjerke u kovanim kutijama (Rixon 2005., 54). U kasnim 1970-ima različiti prijašnji odljevci Polistila otpremljeni su u Meksiko i prodani kao marka McGregor (Force 1992., 208). McGregor je prodavao i plastične i lijevane verzije Polistilovih igračaka, a modeli su obično bili ms imenima Politoys i McGregor. Čini se da su neki modeli također došli do SSSR-a kako bi tamo bili oblikovani u plastiku, poput Maserati Mistrala. Pionir u širim razmjerima Lancia Fulvia 1600 HF iz Polystila u mjerilu 1:25 Do ranih 1970-ih, Polistil se donekle diverzificirao, nudeći automobile i veća metalna mjerila. Godine 1973. serija S u mjerilu 1:24 (korišteno je i mjerilo 1:22) izravno se natjecala s novim Martoysima (kasnije Bburago) (Rixon 2005., str. 14). Politoys je bila jedna od prvih tvrtki koja je prešla na ovu veću i unosniju veličinu, stoga je bila pokretač trendova za veće lijevane kalupe koji su i danas popularni. Iako su proporcije na vozilima Polistil većih razmjera ponekad malo odstupale (kao i neki od Martoya, a i Bburago i Maisto kasnije su poboljšani), kreativna prezentacija je to nadoknadila. Na primjer, reli vozila kao što je Lancia Fulvia polar expedition bila su zapanjujuća. Ovaj je automobil imao bijelu i smeđu boju prošaranu po cijelom automobilu – simulirajući snijeg i prljavštinu. Serija TG još većih automobila u omjeru 1:16 kao što su Alfa Romeo 1750C, BMW 328 roadster, Lamborghini Countach, Ferrari GTO, Ferrari 250 California roadster i Morgan Plus 8 predstavljena je oko 1980. Neki od tih modela, međutim, nisu nemaju pojedinosti o konkurentima Bburago ili Maisto. Morgan je, na primjer, lijep s vratima koja se otvaraju, ali gume su od tvrde plastike, a ne od gume; upravljač i prednji kotači su fiksni; a hauba se ne otvara, štedeći troškove dodatnih dijelova. Alfa Romeo 1750 je, međutim, dolazio u dvije verzije; vrh gore i vrh dolje. Do kraja 1980-ih, međutim, veći modeli bili su okosnica prodaje Polistila, dok je trajao, a veličina 1:43 sada je prepuštena višim kolekcionarskim markama kao što su Eligor, Vitesse i časni Solido. MS i MT serije motocikala u mjerilu 1:15 također su se pojavile oko 1980. Trkaće serije (vidi sljedeći naslov) svih mjerila postale su forte. U ponudi su bili razni kamioni i tenkovi (serija `CA`) i druga vojna vozila. Jedna vrlo lijepa vojna ponuda bio je motocikl BMW Afrika Corps s bočnom prikolicom u pustinjsko bež boji. Pojavile su se i TV i filmske figure i vozila, ali nisu bili toliko popularni kao oni koje su nudili Corgi Toys ili Dinky Toys, a danas su nešto rjeđi. Primjeri su vozila Batman, Superman i Disney. Osim toga, vojne akcijske figure Mego i Lion Rock plasirane su pod imenom Polistil. Serija J bili su veći šareni kamioni nalik igračkama koji su koristili više plastike za karoserije i veće plastične kotače. Jedan primjer je J85 Mercedes-Benz Unimog kiper kamion. Trkaći naglasak Jedno područje u kojem je Polistil vjerojatno prošao bolje od bilo koje konkurencije bila su trkaća vozila raznih razina, uglavnom za Formulu 1, i po razumnim maloprodajnim cijenama. Serije F i FK bile su u omjeru 1:32 i prvi put su predstavljene 1970. i trajale su do otprilike 1980., mijenjajući dizajn kotača kako su godine prolazile. Serija CE u mjerilu 1:41 pojavila se 1978. i uključivala je Renault, Ligier, Lotus, Brabham, Alfa Romeo i Williams, među ostalima. Začudo, nekoliko se traktora također pojavilo u seriji CE (Force 1992., 81–88). Serija RJ (Serija Penny) nosila je najmanje 45 bolida za Grand Prix i Formulu 1, dok su serije TG i L bile u omjeru 1:16. Kao i mnoge druge momčadi, fascinantni Tyrrell P34 F1 bolid sa 6 kotača pojavio se u dvije različite razine. Krajem 1970-ih Polistil je započeo serijsku proizvodnju električnih staza za trkaće automobile. Bili su vrlo popularni u Europi.[potreban citat] Kraj Polistila Do kasnih 1980-ih, Polistil je izdao preko 500 različitih vozila svih veličina (Force 1992, 62-89). U kasnim 1980-ima, veće vage su se prodavale u SAD-u u novom odnosu s Tonkom. Navodno je Tonka kupila Polistil. Kutije za vozila su u to vrijeme ostale crvene, ali su sada označene Polistil/Tonka. To uključuje veće automobile u omjeru 1:14. Nažalost, konkurencija s novijim i nadolazećim tvrtkama Bburago, Maisto i poštom kao što je Franklin Mint Precision Models dovela je do porasta konkurencije u većim razmjerima i doprinijela propasti Polistila. Do 1993., baš kad je potražnja za modelima u omjeru 1:18 počela dosezati vrhunac, Tonka je odustala od imena, odbacila talijansku proizvodnju, a časni Polistil je nestao. Ponovno se pojavljuje kineski Polistil Godine 2014., May Cheong Group, proizvođač robne marke Maisto, ponovno je pokrenula ime Polistil. Sada Polistil prodaje različite proizvode: sustave za automatske automobile, automobile na radio upravljanje, lijevane modele građevinskih strojeva, traktore, karikaturalne automobile, automobile Formule 1 i tako dalje. Dakle, ovo je zanimljiv slučaj u kojem je azijski gigant igračaka zaslužan za oživljavanje dva poznata talijanska brenda – Bburago i Polistil, ali se proizvodi sada proizvode u Kini, a ne više u Italiji. Na kutijama je sada otisnuto `Proizvođač: Polistil International LTD, Hong Kong` ili `Proizvođač: Most Success Trading LTD, Hong Kong`. Nova tvrtka navodno je osnovana u Hong Kongu 27. kolovoza 2013. (Poslovni imenik Hong Konga n.d.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Continuum Companion to Twentieth Century Theatre Colin Chambers Ovaj knjiga detaljno opisuje praktične teme kao što su režija, gluma, dizajn, rasvjeta, zvuk, glas, izrada perika i rekvizita, do povijesnih pregleda koji bjesne od crnačkog kazališta do gay i lezbijskog kazališta; od pantomime, eksperimentalnog kazališta, teatra u krugu do arhitekture, financiranja, draga i cirkusa.... Pozorište, ili teatar (grč. θέατρο [théatro]; antgrč. θέατρον [théatron] — „pozorište“, od θεάομαι [theáomai] — „videti“, „gledati“, „posmatrati“), je scenska umetnička manifestacija u kojoj se odvija komunikacija između glumaca i publike. Pozorište je kolaborativna forma umetnosti koja koristi žive izvođače, tipično glumce i glumice, da uživo predstavi iskustvo stvarnog ili zamišljenog događaja pred publikom na određenom mestu, često na pozornici. Izvođači mogu da ovo iskustvo komuniciraju publici putem kombinacije gesta, govora, pesme, muzike i plesa. Elementi umetnosti, kao što su slikana scenografija i scenska umetnost poput osvetljenja, koriste se za poboljšanje fizičkog, prisutnog i neposrednog iskustva.[1] Specifično mesto nastupa se naziva „teatrom”, što je reč izvedena iz antičke grčke reči θέατρον (théatron, „mesto za gledanje”), koja potiče iz θεάομαι (theáomai, „videti”, „gledati”, „posmatrati”). Za razliku od umetnosti kao što su slikarstvo, film ili skulptura, koje poseduju svoju materijalnu formu nezavisno od vremena i prostora, pozorište je usko vezano za prostor i vreme u kojem se izvodi određeni pozorišni komad. Zbog toga se reč pozorište identifikuje kako sa prostorom ili zgradom u kojoj izvode predstave (vidi: Arhitektura pozorišta), tako i sa grupom ljudi koji čine pozorišnu trupu. Pozorišna umetnost je dramska umetnost koja se obično izvodi po scenariju i u kojoj je akcija detaljno planirana u cilju stvaranja koherentnog dramskog doživljaja. Pozornica na kojoj će se izvoditi pozorišni komad se unaprijed detaljno priprema, kako bi svaki njen deo bio u službi impresije koja se želi prouzrokovati kod publike. Gluma je osnovni elemenat u pozorišnom delu, a čine je gest, pokret i govor. Moderni zapadni teatar potiče, u velikoj meri, od starogrčkog pozorišta, iz kojeg pozajmljuje tehničku terminologiju, klasifikaciju u žanrove i mnoge od njegovih tema, tipske likove i elemente zapleta. Pozorišni umetnik Patris Pejvis definiše teatralnost, pozorišni jezik, scensko pisanje i specifičnost pozorišta kao sinonimne izraze po kojima se pozorište razlikuje od drugih scenskih umetnosti, književnosti i umetnosti, generalno.[2] Moderno pozorište obuhvata izvođenja predstava i mjuzikla. Umetničke forme baleta i opere su isto tako pozorište i koriste mnoštvo zajedničkih konvencija kao što je gluma, kostimi i scensko izvođenje. Oni su bili uticajni u razvoju muzičkog pozorišta; pogledajte te članke za više informacija. Pozorište je, kao fenomen, bilo prisutno u velikom broju drevnih civilizacija, počev od plesa u kulturama kamenog doba. U egipatskom Abidosu su između 2000. i 1500. p. n. e. održavani verski festivali sa elementima pozorišta, ali je tek kultura Stare Grčke definisala principe pozorišne umetnosti. Grčki auditorijumi su bili prva pozorišta. To su bila mesta gde se diskutovalo o politici i gde su održavani festivali u slavu bogova, posebno Dionisa, boga veselja. Aristotelovi traktati su definisali pozorište i postavili teoriju o jedinstvu radnje, vremena i mesta u dramama. Atinska dionizijska pozorišta postala su uzor za pozorišta u grčkim kolonijama širom Mediterana. Pored auditorijuma, sadržavali su scenu na kojoj su visile slike. Tragedija, prva forma drame, pojavila se pre 534. p. n. e. Komedija je nastala oko 480. p. n. e. U početku su drame izvođene samo jednom, i to u okviru takmičenja. Dve muze u grčkoj mitologiji se povezuju sa pozorištem. Talija je muza komedije, dok je Melpomena muza tragedije. Rimljani su prihvatili grčko pozorište u vreme Punskih ratova. Kasnije su najpopularniji oblici pozorišta postale farse i pantomime. U srednjem veku pozorište je postojalo u obliku predstava koje su prepričavale biblijske priče i priče iz života svetaca. Krajem ovog perioda pojavili su se karnevali i komadi o moralu. Renesansno pozorište je spojilo hrišćanske teme i klasične tragedije i komedije. Na dvorovima severne Italije su se pojavile takozvane „učene komedije“ (ital. commedia erudita). U pozorišnim tragedijama dominirale su Aristotelove ideje. Pozorište zapadnog sveta nastavilo je da se razvija u Novom dobu u Španiji, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i drugde. Opšti trend je bio u udaljavanju od idealizovanih poetskih antičkih uzora i težnji ka realizmu u pozorištu. Pozorište u azijskim kulturama Pozorište u Aziji pojavilo se oko 1000. godine p. n. e, o čemu nam svedoče sanskritske drame u Indiji. U isto vreme pozorišna umetnost se začela u Kini. Pozorište u Japanu (kabuki, no) nastalo je u 17. veku. U islamskom svetu najpopularnije izvorne pozorišne forme su pozorište lutaka i pozorište senki.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica na pocetku se odvojilo od tabaka, to je cest slucaj kod ovih izdanja, znaci nije pocepano vec se samo odvojilo, sve ostalo uredno! Prvo izdanje!!! Retko !!! Izdavači: Slobodan Mašić, Petar Volk. Nezavisno izdanje: knj. 8. Numerisan primerak 227 od 500 Dr Petar Volk (Bosanski Petrovac, 9. novembar 1931 — Beograd, 4. decembar 2021) bio je srpski pozorišni i filmski kritičar, istoričar i teoretičar slovenačkog porekla. Biografija Rođen je 1931. godine u Bosanskom Petrovcu, završio je 1949. godine Gimnaziju u Banjoj Luci.[1]Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a filmsku i pozorišnu estetiku doktorirao 1971. godine je u Pragu. Univerzitet umetnosti u Beogradu dodelio mu je 1986. godine doktorat nauka iz oblasti istorije filma. Bio je, pored ostalog, direktor Festivala jugoslovenskog filma, Muzeja pozorišne umetnosti Srbije i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta (1977-1981). Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bio je redovni profesor i šef Katedre za teoriju i istoriju, predsednik upravnog odbora Instituta za film. Bio je u braku sa glumicom Mirjanom Kodžić. Otac je Maje Volk. Preminuo je 4. decembra 2021. godine.[2] Dela (izbor) Autor je preko 60 značajnih knjiga o pozorišnoj i filmskoj umjetnosti. Balada o trubama i maglama, Epoha Zagreb, 1965. Estetika moderne animacije, Slavija Beograd, 1970. Sloboda filma, Slavija Beograd, 1970. Opasne slike, Nezavisna izdanja Beograd, 1971. Moć krize, Institut za film beograd, 1972. Svedočenje I, Nezavisna izdanja Beograd, 1973. Svedočenje II, Književne novine Beograd, 1975. Savremeni jugoslovenski film, Institut za film i Univerzitet umetnosti Beograd, 1982.[3] Pozorišni život u Srbiji 1944/1986, Beograd, 1990. Pozorišni život u Srbiji 1835-1944, Fakultet dramskih umetnosti i Pozorišni muzej Srbije Beograd, 1992.[4] Pisci nacionalnog teatra, Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 1995. Srpski film, Institut za film Beograd, 1997. Pozorište i tradicija (studije i eseji), Muzej pozorišne umetnosti, Beograd, 2000. 20. vek srpskog filma, Institut za film i Jugoslovenska kinoteka Beograd, 2001. Žanka Stokić, Narodno pozorište, Beograd, 2004, 2. dopunjeno izdanje, 203 strane. ISBN 978-86-84897-03-1.[5] Dobrica Milutinović, Beograd : Narodno pozorište, 2005, (2. dopunjeno izdanje). ISBN 978-86-84897-09-3.. Milivoje Živanović, Narodno pozorište, Beograd, 2006, 365 strana. ISBN 978-86-84897-13-0.. Između kraja i početka (Pozorišni život u Srbiji od 1986. do 2005. godine), Muzej pozorišne umetnosti Srbije Beograd, 2006. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 — Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Biografija Plakat za FEST 1972. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Plakat za 6. BITEF Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966—1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručioc – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću - u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. LEK OD BRESKVINOG LISCA, Zorica Kuburović Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije “Nova” (1984), “Ogledalo” (2003), “Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Plakat za 11. BITEF Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave “Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata “Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Fotografija Mašića u svojoj kancelariji Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice “Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma “Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma “Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave “Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Плакат за позоришну представу Троил и Кресида у Југословенском драмском позоришту у Београду из 1994. године. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata “Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album “Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. “Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Omot knjige `Opasne slike` Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Omot knjige ,,Glasovi` Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnh izdanja“ (1966-2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnh izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine...

Medaljon Sveti Jovan Krstitelj Pravoslavni sveci Krsna slava Narodna banka Srbije Zavod za izradu novcanica i kovanog novca Topcider Medaljon Sastav Cu70Zn18Ni12 Masa 18,00g Precnik 38mm Kljucne reci za pretragu : polovna polovni drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu tehnicka radnicke radnicka lajkovacke novine u lajkovcu o lajkovcu škola os oš mile dubljević školski školska časopis časopisi casopis casopisi novina novine list listovi cira ćira школски дани основна школа миле дубљевић лајковац prva iskra prve iskre listovi valjevo valjevski valjevske osnovne skole sfrj nostalgija drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer dedijer dedijera vlado vlada vladimira novi prilog broy broya yivot yivot zivot I II III IV V VI dela delo kljucne reci za pretragu Новац новци кованца кованице пара паре новчић новчићи нумизматика нумизматички примерак примерци предмет предмети колекционарски колекционарство сакупљање новца кованица динар динари марка марке јубиларни годишњица годишњице јубилеј јубилеји јубиларна јубиларно издање издања издавање издавање награда награде колекција колекције антиквитет антиквитети антикварни антикварна антикварно роба робе нумизматичар нумизматичари метал метални од метала бакар говожђе никл никал стар стари стара старо рим римски србија немачка шпанија долар долари аустрија град градови јубиларно Novac novci kovanca kovanice para pare novčić novčići numizmatika numizmatički primerak primerci predmet predmeti kolekcionarski kolekcionarstvo sakupljanje novca kovanica dinar dinari marka marke jubilarni godišnjica godišnjice jubilej jubileji jubilarna jubilarno izdanje izdanja izdavanje izdavanje nagrada nagrade kolekcija kolekcije antikvitet antikviteti antikvarni antikvarna antikvarno roba robe numizmatičar numizmatičari metal metalni od metala bakar govožđe nikl nikal star stari stara staro rim rimski srbija nemačka španija dolar dolari austrija grad gradovi jubilarno Coin coins coins coins steam money coin coins numismatics numismatic specimen specimens item items collectibles collectibles collecting money coins coin dinar dinars stamp stamps jubilee anniversary anniversaries jubilee anniversaries jubilee jubilee edition editions issuing awards prizes collection antiques antiques collection antiques collection antiques antiques metal copper iron nickel nickel old old old old rome roman serbia germany spain dollar dollars austria city cities jubilee Münze Münzen Münzen Münzen Dampfgeldmünzen Münzen Numismatik Numismatik Exemplare Exemplare Artikel Artikel Sammlerstücke Sammlerstücke Geldmünzen sammeln Münze Dinar Dinar Stempel Briefmarken Jubiläum Jubiläum Jubiläen Jubiläum Jubiläen Jubiläum Jubiläumsausgabe Editionen Ausgabe Auszeichnungen Preise Sammlung Antiquitäten Antiquitätensammlung Antiquitätensammlung Antiquitäten Antiquitäten Antiquitäten Metall Kupfer Eisen Nickel Nickel alt alt alt alt rom römisch serbien deutschland spanien dollar dollar österreich stadt städte jubiläum Moneda monedas monedas monedas monedas vapor dinero moneda monedas numismática numismática espécimen especímenes artículo artículos coleccionables coleccionables coleccionar dinero monedas moneda dinar dinares sello sellos jubileo aniversario aniversarios jubileo aniversarios jubileo jubileo edición ediciones emisión premios premios colección antigüedades colección de antigüedades colección de antigüedades antigüedades metal cobre hierro níquel viejo viejo viejo viejo roma romano serbia alemania españa dólar dólares austria ciudad ciudades jubileo монеты монеты монеты монеты пара деньги монеты монеты нумизматика нумизматика образцы образцы предмет предметы коллекционирования предметы коллекционирования коллекционирование монеты монеты динары динары марки штампы юбилейные юбилеи юбилеи юбилейные юбилеи юбилейные юбилейные издания выпуски выпуск награды призы коллекция антиквариат коллекция антиквариата коллекция антиквариата антиквариат металл медь железо никель никель старый старый старый старый рим римский сербия германия испания доллар доллары австрия город города юбилей monety monety monety monety para den`gi monety monety numizmatika numizmatika obraztsy obraztsy predmet predmety kollektsionirovaniya predmety kollektsionirovaniya kollektsionirovaniye monety monety dinary dinary marki shtampy yubileynyye yubilei yubilei yubileynyye yubilei yubileynyye yubileynyye izdaniya vypuski vypusk nagrady prizy kollektsiya antikvariat kollektsiya antikvariata kollektsiya antikvariata antikvariat metall med` zhelezo nikel` nikel` staryy staryy staryy staryy rim rimskiy serbiya germaniya ispaniya dollar dollary avstriya gorod goroda yubiley Moneta monete monete monete vapore moneta monete monete numismatica numismatica esemplari campioni oggetto oggetti da collezione da collezione monete monete moneta dinaro dinari francobolli francobolli giubileo anniversario anniversari giubileo anniversari giubileo edizione giubileo edizioni emissione premi collezione antiquariato antiquariato collezione antiquariato antiquariato antiquariato metallo rame ferro nichel nichel vecchio vecchio vecchio roma romano serbia germania spagna dollaro dollari austria città città giubileo Érmék érmék érmék érmék gőzpénz érmék érmék numizmatika numizmatikai minták példányok tételek gyűjtők gyűjtők gyűjtemények pénzérmék gyűjtése érme dinár dinár bélyeg bélyeg jubileumi évforduló évforduló jubileumi évfordulók jubileumi kopperek jubileumi kiadások régiségek gyűjtemény antik gyűjtemény antik gyűjtemény antik gyűjtemény díjak régi régi régi római római szerbia németország spanyol dollár dollár osztrák város városok jubileumi Moedas moedas moedas moedas vapor dinheiro moedas moedas numismática espécimes numismáticos espécimes itens colecionáveis colecionáveis colecionando dinheiro moedas moedas dinar dinares selos selos aniversário jubileu aniversários jubileu aniversários jubileu edições da edição do jubileu emissão de prêmios coleção de prêmios coleção de antiguidades coleção de antiguidades coleção de antiguidades antiguidades metal cobre ferro níquel níquel velho velho velho velho roma romano sérvia alemanha espanha dólar dólares áustria cidade cidades jubileu Pièces de monnaie pièces de monnaie pièces pièces de monnaie pièce de monnaie pièce de monnaie pièces de monnaie numismatique spécimens numismatiques spécimens d`objets de collection objets de collection pièces de monnaie pièces de monnaie dinar dinars timbre timbres jubilé anniversaire anniversaires jubilé jubilé édition éditions délivrant des récompenses prix collection antiquités antiquités collection antiquités collection antiquités antiquités métal cuivre fer nickel vieux vieux vieux vieux rome romain serbie allemagne espagne dollar dollars autriche ville villes jubilé mynt mynt mynt mynt ånga pengar mynt mynt numismatik numismatisk exemplar exemplar föremål föremål samlarobjekt samlarföremål samla in pengar mynt mynt dinarer dinarer frimärken frimärken jubileum jubileum jubileum jubileum jubileum jubileum samling antika nickel antika samling antika nickel antika antikvitet nickel antika antikviteter antika antikviteter antikvitet gamla gamla gamla rom romerska serbien tyskland spanien dollar dollar österrike stadsstäder jubileum drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeri vergoldet pozlaceni deutsche mark 1 apoen apoeni apojen apojeni banka banke banca bance bank banks posebno posebna 5 petak godina 20 XX Deutsche Demokratische Republik pozalacena pozlaceno nemacka demokratska republika lajpcig sport fest spartakijada u lajpcigu igre mladih mladi olimpijada scm medalja medalje nagrada nagrade DVCVM saxonl grossus novus 1299 Iohannes D Fridericus Alberius johanes frederikus frederik frederic johan gros grose alberijus saksonija saksonski nemacki grad nemacki gradovi medelja medalje sport i tehnika drustvo drustva plaketa plakete zeton zetoni Vrnjacka banja Vrnjacke banje predmet predmeti iz iy suvenir suveniri leciliste lecilista nbj narodna banka jugoslavije zavod za izradu novcanica i kovanog novca megaplast mega plast posta jugoslavije srbije ptt a i b yugoslavia serbia sfrj nostalgija pas psa za ya grad kraljevo grada kraljeva kljucne reci za pretragu knjiga knjige brosura brosure turisticki vodic turisticki vodici published in the ussr yakay zakaz sssr rusija rusije rusku grad gradovi iy iz rusije sovjetski savez socijalistickih republika turizam turisticki mapa mape moskve ruske putovanja o belgiji turisticki vodic ucenje ucenja brosura brosure o ruciji o moskvi prica price turizam turiyam turizam turiyam turisticki turistički turisticka turistička turisticko turističko mesto mesta grad gradovi vodic vodici vodič vodiči sfrj srj jugoslavija jugoslovenski srbija jugoslovenska ponuda ponude jugoslovensko primorje primorja more letovanje letovanja obilayak obilazak obilasci jugoslavije srbije cudo cuda izlet izleti aranzman aranzmani turizmologija turizmologije knjiga knjige iz iy geografija georgajije geografski geografsko geografska falultet fakulteti туризам туриyам туристицки туристички туристицка туристичка туристицко туристичко место места град градови водиц водици водич водичи drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old острво острва сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrvrepublika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam se vraca pruga ostaje 1862 turisticka informacja turisticke informacije boke kotorske kotor kotora herceg novi herceg novog lastva prevlaka jat general turist ylatar arandjelovac ulcinj francuska francuske nemacki jeyik jezik na nemackom jeziku nemacka pariy pariz paris francuske o francuskoj o parizy plastika plasticni plasticno deciji decji 2 50 2 dinar dinari para paresocijalisticka federativna republika jugoslavija yugoslavia sfrj nostalgija godina godine narodna banka jugoslavije srbije srbije i crne gore token tokeni tocken tockens tokcen tocens usa ussr yugoslavia serbija sfrj gulden guldeni holandija holandski holandske holand holland netherland nederland 1g 1 g julianakoningin der nederlanden cent centi centa singapur singapurski sabljarka riba ribe azija aziski 20 10 novcic novcici Singapore zmaj zmajevi dragon dragons tunis tuniske iy iz tunisa milimes millime milime afrika africa iz afrike sad usa norge norveska kruna krune konj horse on coin belgija belgium rusija rusije russia rusia kopejka kopejke kopejki kopejek sssr ussr rublja rublji rublje ruska ruski sovjetska funda pound peni kraljica elizabeta gbr great breatan uk england engleska orden ordenje ordeni josipa broza tita subnor subnora zemun zemuna yemun yemuna plakata plakat plaketa plakete zemunski zemunska zemunsko zemunski polje polja pozlacena nagrada nagrade kljucne reci za pretragu knjiga knjige brosura brosure turisticki vodic turisticki vodici published in the ussr yakay zakaz sssr rusija rusije rusku grad gradovi iy iz rusije sovjetski savez socijalistickih republika turizam turisticki mapa mape moskve ruske putovanja o belgiji turisticki vodic ucenje ucenja brosura brosure o ruciji o moskvi prica price turizam turiyam turizam turiyam turisticki turistički turisticka turistička turisticko turističko mesto mesta grad gradovi vodic vodici vodič vodiči sfrj srj jugoslavija jugoslovenski srbija jugoslovenska ponuda ponude jugoslovensko primorje primorja more letovanje letovanja obilayak obilazak obilasci jugoslavije srbije cudo cuda izlet izleti aranzman aranzmani turizmologija turizmologije knjiga knjige iz iy geografija georgajije geografski geografsko geografska falultet fakulteti туризам туриyам туристицки туристички туристицка туристичка туристицко туристичко место места град градови водиц водици водич водичи drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old острво острва сфрј носталгија социјалистицка федеративна република југославија црна гора цвјеца цвеца цвеце ostrvo ostrva sfrj nostalgija socijalisticka federativna republika jugoslavija turizam u jugoslaviji cvjece cvece cvjeca cveca cvijeca cvijece tivat tvta jugoslavije primorje primorja pkb crnogorski jib banka banke bar beograd pruga pruge zeleznica zajam zajmovi zajam sredmeti iz jugoslavije yugoslavia medalja medalje medal gold josipa broza tita istorija zemuna sv sv. jovana krstitelja krsne slave kos srba srpska slave jovan krstitelj medeljon medaljoni bakar nikl cink bakarni od bakra pravoslavni svetac krst srecna slava domacine yastitnik zastitnik sretna srecan praznik srecni praynici praznici

dim. 68 x 48 cm this is an original yugoslavian movie poster from 1963 it is in GOOD condition. folded 2x Čovek iz hrastove šume je jugoslovenski film iz 1964. godine. Režirao ga je Miodrag Mića Popović. Pripada ostvarenjima crnog talasa. Nekada sluga, usamljeni čobanin u planini, u doba okupacije siledžija i ubica - Maksim, u ime mutnih političkih koncepcija, teroriše nekoliko sela, u zabačenom planinskom kraju. Pod maskom crnoberzijanke, gradska žena održava stalnu vezu između varošice i sela u planini i organizuje pokret otpora. Zaljubivši se u nju, sticajem okolnosti, Maksim uobrazi da gradska žena želi zlato, zbog čega upetostruči posao ubice da bi došao do novca. Saučesnik Maksima-ubice Maksim-dečak otkrije ulogu gradske žene. Maksim-ubica pođe u varoš da se sveti. U unakrsnoj vatri gine usamljeni čovek Maksim. Jugoslovenska kinoteka je, u skladu sa svojim ovlašćenjima na osnovu Zakona o kulturnim dobrima, 28. decembra 2016. godine proglasila sto srpskih igranih filmova (1911-1999) za kulturno dobro od velikog značaja. Na toj listi se nalazi i film `Čovek od hrastove šume`. ---------------------------- ----------------------------- Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. jun 1923 — Beograd, 22. decembar 1996) bio je srpski i jugoslovenski slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser i akademik SANU. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji. Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980—1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (franc. informel, bez forme) u periodu 1959—1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla.[2] Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno — „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog. U Galeriji SANU je 2023. organizovana velika izložba „Mića Popović – slikarstvo permanentne pobune”. ---------------------------- ----------------------------- Miodrag `Mića` Popović (23 June 1923 – 22 December 1996) was a Yugoslavian painter, experimental filmmaker and one of the major figures of the Yugoslav Black Wave. Mića Popović was born on 12 June 1923 in Loznica. He finished grammar school in Belgrade. After the Second World War, most of which he spent in Belgrade working at odd jobs, he enrolled the Academy of Fine Arts in Belgrade in 1946, in the class taught by Ivan Tabaković. Together with Bata Mihajlović, Petar Omčikus, Mileta Andrejević, Ljubinka Jovanović, Kosara Bokšan, and Vera Božicković, he went to Zadar in 1947 and formed the famous `Zadar group`. After returning to Belgrade, they were forbidden to return to their university studies, as the authorities viewed the work of the Zadar group as subversive, but sometime later, they were all allowed to return except for Popović, who continued to study on his own, with the help of Tabaković. As a painter, Popović is best known for his informel period (1958–1968) and his `Scenes Painting` (slikarstvo prizora) (from 1968). Among the Scenes Paintings, the most famous may be `May 1, 1985,` which memorialized events surrounding an alleged attack on a farmer in Kosovo named Đorđe Martinović. He also made several films in the 1960s, two of which (`Čovek iz hrastove šume` and `Delije`) were banned by the government for their unacceptable content. Mića Popović was elected a regular member of the Serbian Academy of Sciences and Arts in 1986. Award `Mića Popović` Fund for the affirmation of creation in Belgrade, Serbia. Biographical and creative data of Mića Popović were the impetus to establish a prize that will bear his name and will identify individuals who followed his critical activity and as well an artist engaged intellectual. Founders – Živorad Stojković, Borka Božović and Jovan Despotović, soon joined HE Vida Ognjenović, ambassador, writer and theater director, Dušan Kovačević, academic and playwright, Emir Kusturica, film director, Djordje Milojević, film producer, and other, as members of the Steering Group, and then all the winners of this award. The first president of the Steering Group was elected Emir Kusturica at the inaugural session of 17 December 1997. The award is presented every two years, on 12 June, on the birthday of Mića Popović.