Snimak koji vidite je iz jedne beogradske galerije u centru grada. Branko Krstic Zenski kat tus na papiru potpisan dole levo oko 50 x 60 cm poznati srpski arhitekta koji je sa bratom Petrom konstruisao crkvu sv. Marka na Tasmajdanu Braća Krstić (Petar, Beograd, 24. decembar 1899 — Beograd, 1991; Branko, Beograd, 15. decembar 1902 — Beograd, 1978), bili su srpski arhitekti. Pripadali su tzv. „srpskom nacionalnom stilu“. Braća Krstić su bili i profesori na Arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Sadržaj 1 Biografije 2 Važnija dela 3 Vidi još 4 Literatura 5 Spoljašnje veze Biografije Udžbenik „Arhitektonske konstrukcije“ Petra Krstića Petar Krstić je diplomirao na Tehničkom fakultetu u Beogradu 1924. Bio je redovni profesor na predmetu Arhitektonske konstrukcije, a Branko, diplomirao 1927. na istom fakultetu, docent na predmetu Arhitektonsko crtanje u periodu od 1949—1959. godine. Petar Krstić je napisao jedan od najvažnijih udžbenika na tom fakultetu: „Arhitektonske konstrukcije“ (u dva toma), a Branko Krstić udžbenik „Arhitektonsko crtanje“. Agrarna banka Važnija dela Paviljon kraljevine Jugoslavije na svetskoj izložbi u Filadelfiji (1924-1925); Vila Stevke Milićević u Beogradu u Užičkoj 54 (1929-1930); Stambena zgrada gospođe Jelinić u Kumanovskoj 13 (1930-1931) u Beogradu; Palata Agrarne banke (1932-1934) u Beogradu; Hram Svetog Marka u Beogradu (1930-1939). Igumanova palata (1938) u Beogradu. Vila Lazića i Mitrovića u Beogradu (1931) Vidi još Dom braće Krstić Literatura Alfirević, Đorđe. Ekspresionizam u srpskoj arhitekturi. Beograd: Orionart, 2016. Marina Đurđević, Petar i Branko Krstić, Beograd, Muzej nauke i tehnike, Muzej arhitekture, 1997.

Mihajlo Paunovic Paun Portret Branka Copica, 1975 Rad je originalan, potpisan je i datiran, videti sliku materijal: bronza, precnik ~ 16 cm Branko Ćopić Biografske informacije Rođenje 1. januar 1915. Hašani, Bosna i Hercegovina (tada Austro-Ugarska) Smrt 26. mart 1984. (dob: 69) Beograd, Srbija (tada SFR Jugoslavija) Obrazovanje Zanimanje pisac, učitelj Opus Književne vrste proza, poezija Jezik srpskohrvatski jezik Znamenita djela Ježeva kućica Orlovi rano lete Branko Ćopić (Hašani kraj Bosanske Krupe, 1. januara 1915. – Beograd, 26. marta 1984.), jugoslovenski književnik. Učiteljsku školu je završio u Banja Luci, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student Ćopić se afirmiše kao pisac od dara, skreće na sebe pažnju književne kritike i dobija zasluženo priznanje dodeljivanjem nagrade Milana Rakića. Wikiquote „Nadahnut i spontan u svom književnom radu, dobar opservator i poznavalac živog narodnog govora, a uz to vedra duha i sa istančanim smislom za humor, Ćopić je lako i brzo osvojio najšire slojeve naše čitalačke publike. On je pisao pripovijetke i romane i njegovao pjesničko stvaralaštvo za djecu. Bio je dobar pisac humorističkih priča, a u toku Drugog svetskog rata i patriotskih pjesama.“ 1 Biografija 2 Bibliografija 2.1 Pripovijetke 2.2 Romani 2.3 Pjesme 2.4 Djela za djecu 3 Pripovedač 4 Romansijer 5 Humorista 6 Pjesnik 7 Dječiji pisac Biografija Uoči Drugog sv. rata nalazio se đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cijele narodnooslobodilačke borbe. Sve vrijeme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe veoma poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem. Djela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, njemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Cijeli radni i životni vijek nakon Drugog svijetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je vrlo često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Mnogi su za njega govorili da je najveći dječiji pisac svih vremena rođen na prostorima bivše Jugoslavije. Iako je pripadao narodnooslobodilačkom pokretu Branko Ćopić je, kao čovjek velikog obrazovanja, bistrog uma, osjećaja za pravdu i pravednost i kritičkog posmatranja stvarnosti koja ga je okruživala veoma rano počeo da iznosi sopstvena mišljenja o nekim pojavama. Radio je to ili otvoreno ili u literaturi kao pisac. Dana 26. marta 1984. je izvršio samoubistvo skočivši sa mosta. Bibliografija Ćopićevo književno djelo je obimno i raznovrsno. Najpoznatija su mu djela: Pripovijetke Pod Grmečom (1938), Bojovnici i bjegunci (1939), Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1947), Surova škola (1948), Odabrane ratne pripovjetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Dragi likovi (1953), Dožvljaji Nikoletine Bursaća (1955 ), Bašta sljezove boje (1969); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1962); Orlovi rano lete(1959) Pjesme Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945) i Patnikovo proljeće (1947); Djela za djecu Priče partizanke (1944), Pjesme pionirke (1945), Vratolomne priče (1947), Sunčana republika (1948), Armija, odbrana tvoja (1949), Priče ispod zmajevih krila (1950), Pijetao i mačka (1952) i romani Orlovi rano lete (1959), Slavno vojevanje (1960) Magareće godine (1962) Bitka u zlatnoj dolini – poznate kao „Pionirska trilogija“. Ježeva Kućica - pjesma za najmađe, koja je veliku popularnost doživjela nakon ploče koju je izdao Jugoton 1975[1] Pripovedač Teren sa koga je Ćopić pretežno crpeo građu za svoje pripovjedačko stvaralaštvo bio je njegov zavičaj, vučaran podgrmečki kraj. Ćopića su doratnim pripovjetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, djeca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao miloštom i brižnim, zaštitničkim razumevanjem. Ti njegovi junaci su svijet zaboravljenih, usamljenih i odbačenih ljudi koji bezglasno tuguju zbog zla kome ne mogu i ne umiu da se suprostave. U toku rata Jovanče je sa tim svojim junacima učestvovao u oružanom ustanku i pratio ih u napornim marševima i ljutim okršajima. Posmatrao je kako se njegovi mrgodni ljudi kale u vatri ustanka i preobražavaju u revolucionare. Iskreno oduševljen tim junaštvom i pregalaštvom, on je postao pjesnik i tumač njihovih srdaca. U takvom nadahnuću je nastala njegova ratna proza, njegova poema o malom čoveku koji je srcem krenuo u boj protiv nepravde i nasilja. U tim lirskim intoniranim pripovjetkama Ćopić je prikazivao herojske podvige i junačka pregaranja, primere mučeništva, samopregora i svesnog žrtvovanja za ideale slobode i jednakosti. Romansijer Branko Ćopić se sa uspjehom ogledao i na romanu, iako su prirodi njegovog talenta više odgovarale pripovjetke i novele. Romani Prolom i Gluvi barut slikaju učešće seljaka Bosanske krajine u ustanku, a roman Ne tuguj, bronzana stražo prilagođavanje kolonista novim uslovima života u Vojvodini. Humorista Dobar dio svog stvaralaštva u prozi Ćopić je humoristično intonirao. Humor se nalazi u prirodu i mentalitetu njegovih junaka, koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmiju čak i vlastitoj nevolji. Osim toga, Ćopić je od onih pisaca čija se opservacija naročito manifestovala u otkrivanju sitnih ljudskih mana i nedostataka. Tako se i desilo da je ovaj naš vrsni pripovjedač o mirnim vremenima pripovjedao s tugom, a o ratnim – vedro i nasmijano. Pjesnik Branko Ćopić je pretežno epski pisac, i to pisac sa urođenim darom pripovedača, vještog pejzažiste i duhovitog humoriste. Ali u njegovoj prirodi je isto tako vidna i jedna lirska žica, koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. U burnom vremenu narodnog ustanka iz te lirske niti Ćopićevog talenta potekla je njegova borbena lirska poezija. Sudbonosni događaju narodne revolucija nužno su odredili izraz i sadržaj ove lirike, koja zato i nosi naziv Ognjeno rađanje domovine. NotCommons-emblem-copyrighted.svg Postoji sumnja da ovaj članak ili njegov dio krše autorska prava, a time i politiku Wikipedije o radovima u javnom vlasništvu i GFDL licencu. Prilikom postavljanja ovog šablona obavezno treba navesti dokaze temeljem kojih se dokazuje kršenje aurotskih prava. Za više informacija pogledajte stranicu za razgovor članka. Dječiji pisac On se sa uspjehom ogledao i u stvaralaštvu za djecu. Sa živom maštom i darom za spretno uobličavanje svojih inspiracija, a uz to i odličan humorista, on je našoj dječjoj književnosti dao više dragocijenih priloga. Preko petnaest knjiga za djecu, među kojima su i dva romana, živi su dokaz njegove aktivnosti u ovoj književnoj oblasti. Jedna od najpoznatijih njegovih djela za djecu su svakako Magareće godine i Ježeva kućica.

Jedna zlata vredna REC & DVA harizmaticna imena Nadezdino pismo - dopisnica iz 1907. godine - bratu Rastku Petrovicu (nadrealisti, nadrealizam) za sta je moguce dobiti i fotosertifikat. Nadežda Petrović Izvor: Wikipedia Nadežda Petrović Autoportret Rođenje 1873 Čačak, Kneževina Srbija Smrt 1915 Valjevo, Kraljevina Srbija Nacionalnost srpska Polje slikarica Nadežda Petrović (Čačak, 1873. – Valjevo, 1915.), najznačajnija srpska slikarica s kraja 19. i početka 20. vijeka. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Umjetnički rad 2.1 Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) 2.2 Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) 2.3 Pariško razdoblje (1910. - 1912.) 2.4 Ratno razdoblje (1912. - 1915.) 3 Bibliografija 4 Vanjske veze Biografija S obitelji se 1884. godine preseljava u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sljedeće 1892. godine polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama te postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Kirila Kutlika. Od 1898. godine počinje školovanje u Münchenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea. Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Juliusa Extera u Münchenu. Od 1904. godine angažira se u domovini oko Prve jugoslavenske umjetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslavenske umjetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905. godine). Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslavenske kolonije 1907; Izložba srpskog umjetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenskom salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; sljedeće 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenskom salonu u Parizu. U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i sudjeluje na četvrtoj jugoslavenskoj izložbi. U Prvom balkanskom ratu sudjeluje kao dobrovoljna bolničarka na bojišnici. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je od tifusa u Valjevu gdje je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Umjetnički rad Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnije srpske umjetnice s početka 20. vijeka uvodi srpsku umjetnost u tokove suvremene europske umjetnosti. Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svijetu, ali i sretnim okolnostima da se početkom 20. vijeka školovala u likovnim središtima Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim dijelom, u korak s evropskim ekspresionizmom, a ponekad se i približava tada još neafirmiranoj apstrakciji. Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gdje se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi kista i široki i gusti, pastozni namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Voljela je slikati portrete i pejzaže, a njeno domoljublje ogledalo se i u čestom izboru tema iz nacionalne povijesti i slikanju ljudi i predjela Srbije. Djelo Nadežde Petrović, u cjelini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene slikarice s Balkana. Školovanje u Münchenu, posjete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, te se njen opus može podijeliti na nekoliko razdoblja. Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) Prvi dio - učenje u školi Antona Ažbea, slovenskog slikara (Bavarac, kopije starih majstora). Drugi dio - rad u ateljeu Juliusa Extera, jednog od osnivača münchenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova šuma, Jelova šuma, Akt s leđa) Bavarac sa šeširom, 1900. Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Vodenica, 1901, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) Prvi dio - poslije 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više studija, Staro groblje, Žetva, Domaćin, Djevojče iz Sićeva, Sićevo - više studija, Guslar, Redovnik) Drugi dio - poslije Italije 1907. (Dereglije na Savi, Žena sa suncobranom, Anđa, Staro beogradsko groblje) Resnik, 1904, Narodni muzej Beograd Pariško razdoblje (1910. - 1912.) (Most na Seni, Kej na Seni, Kraljević Marko i Miloš Obilić, Bulonjska šuma, More, Plaža u Bretanji, Bogorodičina crkva u Parizu) Ratno razdoblje (1912. - 1915.) (Čaršija, Stari šedrvan u Prizrenu, Prizren, Gračanica - nekoliko studija, Kosovski božuri - nekoliko studija, Dušanov most, Vezirov most, Ruševine, Valjevska bolnica) Stari šadrvan u Prizrenu, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Gračanica, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Turski most Stari Prizren Bibliografija Stanislav Živković, Nadežda Petrović (1873-1915), ZLUMS, Novi Sad 1966. Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo XX veka, knjiga I, Nolit, Beograd 1970. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Beograd 1973. Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978. K. Ambrozic, Nadežda Petrović (1873-1915), Bayerische Staatsgemuldesammlungen/Neue Pinakothek, München 1985. Katalog stalne postavke sa vodičem kroz zbirke, Umetnička galerija `Nadežda Petrović`, Čačak 1995. Nadežda Petrović 1873-1915, PUT ČASTI I SLAVE, katalog, Beograd 1998. Vanjske veze Commons-logo.svg Nadežda Petrović na Wikimedijinoj ostavi Umetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Надежда Петровић Из Википедије, слободне енциклопедије Надежда Петровић Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Информације Датум рођења 12. октобар 1873. Место рођења Чачак (Кнежевина Србија) Датум смрти 3. април 1915. Место смрти Ваљево (Краљевина Србија) Дела Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века. Садржај 1 Живот 2 Уметнички рад 2.1 I Минхенски период (1898 — 1903) 2.2 II Српски период (1903 — 1910) 2.3 III Париски период (1910 — 1912) 2.4 IV Ратни период (1912 — 1915) 3 Види још 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Живот Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве, сестричине Светозара Милетића.[1] Њен млађи брат је књижевник Растко Петровић. Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа. Споменик Надежди Петровић у Пионирском парку, Београд, поклон града Аранђеловца поводом IX скупа Несврстаних земаља 1989. године Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.[2] Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у, како се тада сматрало Старој Србији, након Илинденског устанка. Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком. До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године отварила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби. Сликарка Надежда Петровић као ратна болничарка Отац јој је умро априла 1911, а мајка 1912. године. Њихову смрт је тешко поднела.[3] У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима. У чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић. Уметнички рад Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији. На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије. Место сахране 1915. године, сликарке Надежде Петровић у Ваљеву умрле од тифуса. гроб на Новом гробљу у Београду Дело Надежде Петровић, у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу

Bosko Karanovic, Gitarista, 1960, akvatinta, 143 od 200, 20,3 x 15 cm potpisana i datirana sa posvetom autora iz 1960 GrafiŁki opus Boka Karanoviªa PoŁetak umetniŁkog rada Boka Karanoviªa vezan je za kraj Łetrdesetih i poŁetak pedesetih godina kada ªe zahvaljujuªi njemu i nekolicini generacijskih drugova, grafika u Beogradu, pre rata praktiŁno nepostojeªa, dobiti neobiŁan polet, otkrivajuªi mladim zaljubljenicima u nju Łitave pregrti iznenaujuªih moguªnosti. Za njih je ona postala strast kojoj se potpuno predaje i disciplina koja se pomno prouŁava. Sve novine u njoj bivaju prihvatane i koriªene. Ranih pedesetih godina, i tako jednostavna tehnika kao to je drvorez u boji, a ne kamoli litografija ili razni vidovi duboke tampe, jo uvek predstavljaju Łednu i malo poznatu zemlju, koju tek treba ispitati i obraivati. Trebalo je u kratkom roku savladati veliku i sloenu umetnost grafike, Łiji se kontinuirani razvoj drugde merio decenijama i stoleªima. I kako ustreptala mladost ne zna za prepreke i oklevanja, a neobiŁne okolnosti koje su pratile poŁetke nae poratne umetnosti uslovljavale uzavrelu duhovnu klimu i ponovno buenje svesti o umetnosti kao individualnom stvaralaŁkom i etiŁkom Łinu, to se povoljno odvijala jedna zanosna avantura Łiji je jedan od protagonista bio i Boko Karanoviª. Jo u to daleko i herojsko doba od pre neto vie od tri decenije, ponet neistraenoªu grafiŁkog terena, Karanoviª je ispoljio jednu osobinu koja ªe kasnije prerasti u Łvrst princip zrelog umetnika. ReŁ je o nekoj vrsti skromnosti, skoro poniznosti pred onim to se tako Łesto naziva zanat i njegova magiŁna moª. To je neka Łedna, reklo bi se detinjski otvorena zaljubljenost u materiju koja se obrauje i u fenomene koji se iz nje raaju. Kod njega je to bilo u toj meri prirodno i elementarno ispoljeno, nesputano bilo kakvim tezama i domiljatostima koje vode stilu po svaku cenu, da je, kako sam kae, iz skrupuloznosti prema zanatu zapostavio formu, a to se oseªa kao kakvo breme celokupnog svog opusa. On tu pod formom nesumnjivo podrazumeva stvaralaŁku umetniŁku formu odnosno ono to kritiŁari nazivaju stvaralaŁkim izrazom ili liŁnim stilom. U razgovoru sa njim namerno nisam komentarisao tu misao o zapostavljanju forme uime privrenosti zanatu, ostavljajuªi to za ovu priliku, kada, imajuªi pred oŁima celinu njegovog grafiŁkog opusa, mogu argumentovanije da razmotrim to njegovo, iskreno izreŁeno, skromno miljenje koje ima o formi svojih grafika. Ono sigurno reŁito govori o njemu kao Łoveku i kao umetniku, ali o id1309453 pdfMachine by Broadgun Software - a great PDF writer! - a great PDF creator! - http://www.pdfmachine.com http://www.broadgun.com Graficki kolektiv http://www.grafickikolektiv.org/html/monografijaBKa.php 2 of 5 1/25/2008 11:24 PM ostvarenosti i stvarnosti opusa nekog umetnika, smislu njegove umetnosti, znaŁenju i dometu, arbitraa na svu sreªu ne pripada njemu. Dakle, poneto iz te navedene opaske moe se uzeti kao delimiŁno taŁno. Naime u vreme izmeu 1948. i 1958. u njegovom radu postoje izvesna plodonosna lutanja, opipavanje prostranog manevarskog polja, i u tehniŁko-zanatskom i u duhovnom smislu. On je spreman da svoj izraz prilagoava trenutnim potrebama, moda lepoti efekata materije sa kojom radi, to je manje-vie normalno, jer ne usredsreen na samo jednu, odabranu grafiŁku disciplinu, prelazi sa drvoreza na litografiju u boji, sa ove na drvorez u boji, akvatintu i bakropis, eksperimentie sa gipsorezom, pa Łak ni linoleum ne prezire. Kao moguªe sagledljive veªe celine, tada se izdvajaju dve grupe njegovih radova. U prvoj grupi grafika, koja obuhvata litografije u boji, akvatinte i drvoreze u boji, sa primetnim slikarskim oseªanjem, moe da se prepozna, naroŁito kada su u pitanju figure, jedan tip oblika koji je u raznim varijantama prisutan u beogradskom slikarstvu pedesetih godina, kako kod nekih slikara tadanje srednje generacije, tako i kod izvesnih Gvozdenoviªevih uŁenika mlae generacije. Tom tipu oblika figura ili predmeta ponajvie bi odgovarao termin plastiŁna silueta, koji pomalo besmisleno zvuŁi zbog unutranje suprotnosti i nelogiŁnosti koje sugerira to podrazumeva da je oblik kao celina sagledan u smislu siluete, dvodimenzionalne forme, dosta pojednostavljene i sintetizovane, unutar koje se, mestimiŁnim obrazovanjem Łvorita plasticiteta izdvaja po koji voluminozniji deo, ali bez insistiranja na celovito sprovedenoj modelaciji, na dosledno i kontinuirano izvajanoj masi. On je veoma efektan i iroko upotrebljiv, buduªi da se lako prilagoava razliŁitim potrebama predstavljanja: lako se povezuje sa prostorom nudeªi prostorne oznake svojim parcijalnim voluminoznostima; a lako je sagledljiv zbog ekonomiŁnosti svog spolja jedinstvenog linearnog kontura.Uz to podjednako moe da izraava lirski i poetiŁni senzibilitet prefinjenoªu i melodioznoªu obrisa i blagoªu modelacije, kao i da vodi nagovetaju ekspresivnih zahvata potenciranjem lomljenja unutranjih voluminoznih delova. Jo uvek su neispitani njegova pojava, poreklo i funkcija u beogradskom slikarstvu toga doba, ali mi se kao verovatna pretpostavka Łini da on ima veze sa jednom moguªom etapom u formiranju odnosa prema prirodi, kao specifiŁan pokuaj ekstrapolacije nekog opteg poretka formi na osnovu nje. Takav tip oblika, uz vrlo uzdranu modelaciju, lepo prooseªan kolorit, Łiji preteno lokalni tonovi u prostorima oko figura od opasnosti banalnosti spasava senzitivno odabiranje tonova i majstorstvo u odmeravanju njihove gustine pri otiskivanju, prepoznajemo u sledeªim delima: Branje ljiva (akvatinta, 1951), Pastiri (litografija u boji, 1955), Porodica (litografija u boji 1957). A moda je za celu tu grupu i za problem ove koncepcije oblika najkarakteristiŁnija litografija u boji iz 1955.- Igra u ljiviku, sa melodiozno razlistanim oblicima ena, mestimiŁno istanjenog volumena koji dobija vid skoro pauŁinastog tkanja na vrlo elegantan i blag naŁin. Nije iskljuŁeno da Karanoviª kroz ta dela u boji, koja karakterie nenametljivi romantiŁni prizvuk u izrazu i motivu, ustvari odboljeva slikarstvo od koga se odvojio kada je preao na postdiplomske studije grafike. Druga grupa radova iz ovog perioda, takoe orjentisanih na boju, pokazuje, kako zbog tehnike, tako i zbog drugaŁijeg odnosa prema prirodi, vie ispoljene tradicionalne grafiŁke karakteristike. Od Stabla (drvorez u boji, 1954), preko Kronje (gipsorez, 1955) i Banovog Brda (drvorez u boji, 1956), do litografije u boji TopŁider iz 1957. i drvoreza u boji Topole iz iste godine, odvija se njegovo istraivanje moguªnosti razliŁitih profilacija krupnih sintetiŁnih masa oblika, pre svega drveªa, gde, uz dodirivanja i preklapanja, slobodnije shvaªene povrine ravnih boja prelaze konturna ograniŁavanja, zadiru u prostor pozaa i tim putem, kao i kvalitetima tonskih dimenzija, izbegavaju ograniŁenja deskriptivne uloge boje, ukazujuªi na prelaz ka njenoj simboliŁkoj i ekspresivnoj funkciji. To se uklapa u umetnikov, sada jasnije ispoljen dalji stupanj odnosa prema prirodi, gde se ona javlja kao kakav predloak na osnovu koga se vri funkcionalno izdvajanje onoga to moe da u delu ubedljivo postoji kao prevashodno plastiŁki znak u matisovskom smislu. To je najoŁitije u delu Banovo Brdo, sa ivo razraenim grafiŁkim ritmom granja, plasiranim u apstraktne polihromne prostore. U svakom sluŁaju, ovaj desetogodinji period traenja, opipavanja i variranja skale sopstvenih senzibiliteta, i stalnog potvrivanja svoje umetniŁke etike vezane za zanat, koji nije doveo do koherentnog stila, obilovao je zrelim i za razvoj beogradske grafike znaŁajnim ostvarenjem. A vremenski gledano, u njemu su se veª javile grafike koje ªe, jasnije nego one pre njih i oko njih, ukazati na drugaŁije i nove aspekte njegovog odnosa prema umetnosti-temi i sadraju, na izvesno zgunjavanje njegovih interesovanja, uvodeªi elemente koji ªe uŁestvovati u formiranju jedne posebne celine dela iz 1959, od kojih ªe drugi biti utkani u same osnove jednog celovitog stila razvijenog tokom Łitave sedme decenije. Tu imamo u vidu dve njegove grafike u tehnici akvatinte sa bakropisom: Porodica, iz 1956. i Pastirski friz, iz 1957. godine. Ali, pre nego to se razmotri njihov znaŁaj i ono to iz toga sledi, nuan je jo jedan osvrt na napred pomenutu umetnikovu misao da je, zadubljen u zanat, propustio da vie insistira na formi, izrazu. Nije nam dovoljna konstatacija kako iroki spektar njegovih disciplinarnih istraivanja u rasponu izmeu 1948. i 1958. godine i oscilacije izmeu slikarskog i grafiŁkog senzibiliteta i pojava jednog uoptenog tipa oblika nisu ni mogli dovesti do formiranja jako usredsreenog, kondenzovanog izraza ili stila, kao ni uvek moguªa opaska da umetnik modernog doba i ne mora da se obavezno oseªa osuenim na tako neto. Sutina problema, kako mi se Łini, zaista lei u potpunijem razmatranju pitanja ta za tip umetnika kome i Karanoviª pripada znaŁi i ta sve podrazumeva, a ta iskljuŁije pojam zanat. Za razliku recimo od onog tipa stvaralaca koji se oseªaju dosta dobro u sopstvenom vremenu i udno upijaju manifestacije duha vremena o kome govori Edgar Moren, pri Łemu se Łesto ostaje na samoj njegovoj povrini, postoji jo uvek i onaj tip kod koga je, bez obzira na sve pomodnosti i na sva zasnovana ili fiktivna raskidanja sa tradicijom aktuelna tokom ovog veka, ostala saŁuvana privrenost bitnostima, paradigmama odreene umetnosti, njenim veŁitim principima koje kao jednu od mistiŁnih nunosti prepoznaje Kandinski, ili pak, drukŁije reŁeno, onim bitnim fenomenima na osnovu kojih su brojni estetiŁari izvrili klasifikaciju umetnosti po rodovima. I kako, kao to to jednostavno kae Etjen Surio, nema nevidljivog slikarstva niti neopipljive skulpture, takav umetnik, osuen na pravljenje, proizvoenje fenomena, u stalnom sukobu i saradnji sa materijom, podrazumevajuªi pod tim svoj zanat, a ne u gotovim recepturama likovnih formi ili umetniŁkih ponaanja, ima pravo na uvernje koje i sam Karanoviª izraava, da je sve ono to ima da se desi u dosezanju umetnosti koncentrisano u tom Łinu. Graficki kolektiv http://www.grafickikolektiv.org/html/monografijaBKa.php 3 of 5 1/25/2008 11:24 PM Kako bismo mogli da taj Łin pravljenja, tu svest o nunosti da se zanatu prui ansa, zamislimo i mentalno rekonstruiemo u njegovom sluŁaju? Verovatno kao proces rada pun zrelosti uzbudljivim dijalogom sa materijom i sluªenim a skrivenim moguªnostima koje se postupno ukazuju pod iglom, noem ili kredom, pri presecanju ili dubljenju godova drveta ili neprirodne glatkoªe cinka; gde alatke odravaju stalni naelektrisani dodir sa materijom, a zadubljenost u crtanje, grebanje, struganje, rovaenje, dubljenje i glaŁanje podrazumeva uvek i po jednu nesvesno zauzetu poziciju, stanje ili akciju tela i udova i pri Łemu, takoe nesvesno zauzetu poziciju, stanje ili akciju tela i udova pri Łemu, takoe nesvesno, izranjaju i smenjuju se rzliŁita stanja duha kao kakvo plamsanje nesvesnog stanja koncentracije. Meutim, pri tom predavanju zanata postoji granica koja ne dozvoljava da se taj rad pretvori u puku igru sa materijom i njenim efektima, sa neobaveznoªu pri kojoj se Łesto iznedre sjajni, sluŁajem voeni efekti, ali iza kojih ne stoji jedan dublji, neumitni unutranji imperativ. Tu granicu kod njega postavlja s jedne strane potpuno asimilovano klasiŁno majstorstvo, a s druge strane napeto oseªanje odgovornosti prema umetnosti kao zanatu, s tim to je to oseªanje istovremeno dovoljno fleksibilno da doputa irenje opsega tradicionalno Łisto shvaªenog zanata i rad sa novim materijalima i stalno eksperimentisanje. Jedini je uslov da to uvek nosi onu teinu usredsreenosti, odgovornosti i angamana koji su karakteristiŁni za velike klasiŁare grafike, od Direra, preko Goje do Pikasa. Takvo poimanje zanata kao umetnosti i obratno, isto onako kao to odbacuje moguªnost da se zbog radoznalosti naseda na zamku brzo dosegnutih i lakih efekata, mora da odbaci i moguªnost da poslui direktnom, manje vie mehaniŁkom ilustrovanju nekog unapred odabranog i razraenog siea. Naravno, s pravom primeªujemo da u Karanoviªevim listovima postoje teme. Meutim, u stvaralaŁkom procesu one pri poŁetku imaju vrednost samo jedne moguªe i dosta iroke pretpostavke (nije iskljuŁeno polaenje od neke beleke, skice) ali se do kraja uŁvrªuje i slobodno se moe reªi, raa tek u procesu rada, kada se obrazuju polja njihovih opredmeªivanja. Tada se verovatno izvesno kondenzovano oseªanje, jedan u liŁnost, ivotom, iskustvom i vaspitanjem, duboko i Łvrsto uvreen ideal pretaŁe u materiju. Taj ideal moe da bude duboka realnost, a da istovremeno nema praktiŁno, racionalno uspostavljeno obliŁje, a utaŁe se u nastajuªe delo sa svakim stvaralaŁkim impulsom i zanatskom akcijom. U postojanje dva takva moªna ideala mogli smo se uveriti u Karanoviªevom opusu 1948-1958. Prvi od njih je u tom periodu do kraja formiran, a kulminiraªe i biªe iscrpljen 1959. jednom mapom grafika o kojoj ªe jo biti reŁi-to je ideal prirode. Bliskost sa njom znaŁi bliskost sa jednim stamenim predmetom spoznaje sveta i samoprepoznavanja. Ona moda potiŁe jo iz detinjstva i moda je Łak uslovila njegovu orjentaciju na likovne umetnosti koje su valjda jedan od najmoªnijih naŁina da se priroda neposredno saznaje, da se otkrivena iskustva sa njom potvruju, reŁju da se sa njom direktno komunicira. Drugi ideal-bliskost sa antikom, koji ªe pri kraju ovog perioda snano izbiti u prvi plan u dva pomenuta dela, sporije ªe se kristalizovati i najpre ªe, kako izgleda, u umetniku dugo (moda jo od prvih saznanja na planu kulture) opstojati kao neka maglovita i nedefinisana predstava o unutranjoj potrebi za jednim filozofskim stavom o poretku stvari i ureenosti sveta, kao tenja ka neŁem stabilnom, uzornom, kako bi to rekao Stojan ˆeliª. Njegov oseªaj antike u tom filozofskom smislu sigurno postavljnog i sagledanog kosmiŁkog poretka stvari, prethodiªe pojavi antiŁkih tema. Zato u njegovom delu nikada neªemo otkriti trag onog inertnog koketiranja sa praznom ljuturom formalnih skulptura antiŁkih dela, niti ilustrovanje antiŁkih tema, to je obeleje svakog klasicizma lienog stvarne motivacije. ¨ak i kada bude Łitljiv sa siea on ªe sve vie postajati polje na kome se utvruje i prepoznaje sopstveno vienje sveta. Ali da taj ideal postane potpun i slojevit, uslovljavajuªi i Łvrsto sazdan stil, moralo je da proe nekoliko godina. Dve pomenute grafike Porodica i Pastirski friz, neosporno zasluuju da se paljivije analiziraju, ne samo zbog toga to se u njima prvi put materijalno prepoznaje vezanost za antiku, veª i zato to imaju ozbiljnu autonomnu umetniŁku vrednost, a istovremeno pokazuju u kojoj je meri Łak i pribliavanje formalnim strukturama odreenih antiŁkih dela proeto neospornim liŁnim vienjem. Dakle, u njima su raspoznatljive reminiscencije na antiŁku plastiku, na rimske stele, to ªe, kao to ªemo videti, imati odreen znaŁaj. One se oseªaju kroz pojavu izokefalije, koja je u ovim grafikama postignuta postavljanjem dece na postament u Porodici, odnosno postavljanjem jednog deteta na ramena drugog u litografiji Porodica, zatim u hijeratoniŁnosti koja je proistekla iz uzdranih i sveŁano komponovanih gestova u okviru frontaliteta kojim su sve figure obeleene kao principom definisanja prostornog poloaja i direktnog odnosa prema gledaocu. Najzad, to se oŁituje i kroz zgusnutost svake figure, smenjivanjem broja glava u telu, Łemu odgovara deformacijski princip po kome se odvija artikulacija tela i udova, sa ovde karakteristiŁnim karavaovskim pasaima koji povezuju volumene tela i pozae tmina u kojima, prividno iŁezavajuªi, delovi formi ostaju latentno prisutni kao pretpostavka diskurzivnosti predmetnog plana. Te priliŁno kontrolisane i nimalo razuzdane deformacije funkcionalizovane su jednom skrivenom geometrijskom strukturacijom. InaŁe, vrlo senzibilan i paljivo voen odnos izmeu ureza-linija bakropisa i svetlih valerskih planova smetenih izmeu polja obraenih akvatintom, a unutar Łvrsto profiliranih oblika figura, nameªe jak oseªaj ivotnosti zahvaljujuªi i tome to je zaobiena formalna logika rasporeda svetlosti po njima. Koliko su forme transponovane (kontrolisano deformisane) u proporciji i anatomiji, toliko je svetlost simboliŁka. Sve je u toj meri odreeno i definitivno da se nameªe snaan utisak stila, gde je izrazu svojstveno specifiŁno zraŁenje koje oseªamo kao Łudno razmee izmeu sveŁanog mira (sa primesom intime-pokreti dece) i uzdrane patetike. I osetivi to zraŁenje koje se zaista moe smatrati umetnikovim intimnim oseªanjem sveta, njegovim doivljajem univerzuma, postaje nam jasnije zato je ideal antike morao da se pojavi ba kroz bliskost sa kasnorimskom, taŁnije reŁeno paleohriªanskom reljefnom plastikom. Ova koja njega inspirie, krijuªi neku priguenu strast i nagovetavajuªi zametke buduªih predmetnih apstrakcija vizantijske freske na istoku i romanske plastike na zapadu, jeste i objektivno duhovno blia optem, kako je to jednom Lazar Trifunoviª formulisao neoklasiŁnom duhu moderne umetnosti. Moglo bi se reªi da u ta dva dela, jedna Łestitoªu zanata usmeravana i kontrolisana ekspresivnost najavljuje svoje prisustvo ispod aure sveŁanog mira. A ona se da opaziti i u onom delu tadanjeg Karanoviªevog opusa koji i kalendarski zakljuŁuje ovaj period predstavljajuªi njegovo opratanje sa idealom prirode. Radi se o pomenutoj mapi od osam akvatinti, kombinovanih takoe sa bakropisom koju je naŁinio za zagrebaŁku izdavaŁku kuªu Naprijed 1959. ¨vrsto konstruisanim oblicima, koji kao ni figure u prethodna dva dela, nemaju vie nikakve veze sa siluetnoªu oblika u hromatskim delima ranih pedesetih godina, ali ni Graficki kolektiv http://www.grafickikolektiv.org/html/monografijaBKa.php 4 of 5 1/25/2008 11:24 PM sa grafiŁkim, iz prirode izvuŁenim ritmovima, one druge grupe dela, koje sada sreªemo u ObaliI, Krki, Bulevaru u noªi, umetnik kao da tei tome da prirodu oseti i izrazi kao neto stameno i predodreeno za veŁnost, zaustavljenih ivotnih tokova. To je postignuto svetloªu koja ne nameªe odveª svoju prirodu i nastaje kao plod razvijanja neobiŁnog registra u kome su krajnje taŁke visokih i niskih valera odstranjene, a da pri tom, opet, zahvaljujuªi preciznom oseªanju tehnicistike, onaj deo blii sredini valerske skale sa kojim se operie, ne zapada u svetlosnu uniformnost. Svojevrstan znaŁaj ima i to to Karanoviª vrlo retko koristi svetao valerski stepen same hartije kao jedan od moguªih valerskih kljuŁeva: ne Łisti boju sa ploŁe do njene pune sjajnosti, to mu daje osnovu za jedan opti srednji ton, kao to koriªenjem jako mrkog tona umesto crne nikada ne dosee tmine najdubljih valera. I Łudo se upravo sastoji u tome da se iz tog svedenog i bliskog raspona valera gradi, neobiŁnom preciznoªu, nestvaran aspekt stvarnog sveta. Rastajuªi se sa ovim grafikama od prirode kao ideala, Karanoviª tu svetlost oseªa kao univerzalni princip nuno spojen sa predmetnoªu kuªa, obale reke, drveªa na kojima se konkretizuje njena pojava, dobijajuªi onoliko od stvarne egzistencije koliko je to njemu potrebno da je doivi kao poetsko-plastiŁki, a ne mistiŁni fenomen. Jedan list iz ove grafiŁke mape-Odmor, stub superponiranih enskih figura, vezuje se formama za antiŁki ideal Porodice i Pastirskog friza. Tu volumeni unutar oblika bivaju zamenjeni ritmiŁkim, finim i kratkim linijama bakropisa koje idealno korespondiraju sa mekom svetloªu kojom figure zraŁe, a njegov ideal antike se pribliava onom koji se sreªe kod Henri Mura. Dalji razvoj Karanoviªeve grafike tokom ezdesetih godina uslovljen je pomeranjima teita u trojstvu: zanat, priroda, antika. to se tiŁe zanata u tehnolokom smislu, umetnik je u delu Skela, akvatinti u boji iz 1958, Łiji je hromatski registar sveden u odnosu na ranije grafike u boji na sivkastu, ciglasto-crvenu gamu, otkrio zametke neŁeg novog. To su duboki i grubi urezi-linije, rustiŁnog karaktera, koje grade jak i sugestivan crte, zasnivajuªi se na potenciranom horizontalno-vertikalnom geometrijskom ritmu. Ljudska figura, utkana u takve ritmove skele, svedena je na kratak kondenzovan zapis, na grafiŁki znak. Otkriªe takvih posebnih efekata: odluŁno dubljenuh, nimalo odnegovanih i rafiniranih useka u ploŁu koji, ispunjeni tamparskom bojom, ostavljaju jak i pomalo iskrzan trag na hartiji, moguªnosti da se njihova mrea iri prostorom ploŁe nezavisno od motiva, pruili su mu izgleda slutnju da se negde u tajnovitim, imaginarnim predelima jedne drugaŁije tehnologije moe u tom smislu otiªi mnogo dalje. To ga je verovatno odvelo ka eksperimentisanju sa linogravurom na samom poŁetku sedme decenije. S druge strane, vezanost za prirodu je odigrala svoju ulogu do kraja i sada potpuno iŁezavaju motivi u vezi sa njom. Centralna tema, koja ªe bez izuzetka obeleiti sve njegove listove ove decenije, postaje Łovek i kroz nju se na sasvim drugŁiji naŁin nego u prelomnim grafikama s kraja pedesetih godina manifestuje antika kao ideal. Njegova figura Łoveka najŁeªe usamljena (ree se nae par) javlja se kao sintetiŁan otisak jednog unutranjeg napetog doivljavanja Łovekove egzistencije-u onom sublimnom i najoptijem smislu Łovek se ukazuje kao sugestivan pojmovni i plastiŁni iskaz. Izranjajuªi iz autorove zadubljenosti u prosede linogravure, figura je najŁeªe plasirana sred kompozicije gde dva ili vie horizontalnih polja Łine kontrapunkt njenoj pojavi, uspostavljajuªi sistem uzajamne dinamiŁne ravnotee. Ta polja obeleena snanim usecima i grubim i odluŁnim rafurama, koje se prepliªu, lome jedne o druge, katkada zatamnjena a nekada izrovaena pseudo-znacima, kao kakva mukla pratnja centralnoj poemi o smrti i ivljenju, smislu i besmislu postojanja, koja se uzdie sa obrisa figure i iz dubina njenih apstrahovanih oblika, predstavljaju neku vrstu Łudne zamke za primaoca dela, zamke koja je plod umetnikove prirode koja neªe i ne moe da nameªe svoju unutranju dramu ispred i mimo paradigme o umetnosti kao zanatu i zanatu kao umenosti, te tako, kopajuªi po fenomenima materije, on izbegava da nam trenutno prui ogoljenu formulu svoje vizije tragike Łovekove, gradeªi oko njegovog otiska, oko njegove praslike, jedan likovno Łvrst, a idejno profinjen dramski zaplet, prividno i privremeno maskirajuªi tim apstraktnim kontrapunktom dramatiŁan kredo vezan za Łoveka. Dramatsku snagu i ekspresivnost samog fenomena Łoveka dosegao je pak sloenim i nesvakidanjim putem. Polazeªi od predstave ljudskih figura sa grŁkih vaza, od njihove specifiŁne strukture telesnosti, koja inaŁe stalno oscilira izmeu stilizacije i deformacije krijuªi u sebi tajnu spajanja dva potpuno opreŁna principa predstavljanja, sa njihovim karakteristiŁnim kretnjama, gde se svaka radnja ali i svaki poloaj tela pretvara u Łisti ritam, on to dovodi u vezu sa sistemom bliskim anatomskim apstrakcijama karakteristiŁnim za vizantijsku strukturu likovnih optika, gde ove slue moªnoj spiritualizaciji , pruajuªi istovremeno kljuŁ za sistem odstupanja, kljuŁ za Łitanje nivoa dosegnute transcedentnosti. Meutim, ovde se radi o neŁem mnogo dubljem no to je jednostavna elektriŁarska operacija. Kod njega se ove problemske plastiŁke bliskosti javljaju na osnovu sliŁnosti duhovnih polazita, to vodi i opravdanoj srodnosti sa onim redom plastiŁkih struktura kroz koje se jedino i mogu emanirati. Bitan je njegov stav odmerenog patosa pred tajnama egzistencije, suŁeljene sa tragiŁnim prisustvom tanatosa. Stoga njegove leeªe figure iz lista na Rubuume (gravira u linoleumu, 1963), njegov Mrtvi satir (gravira u linoleumu, 1963), Faun iz lista Faun popodne (gravira u linoleumu, 1964), Dva efeba (gravira u linoleumu, 1965), Figura u kolau (gravira u linoleumu u boji, 1965), Mrtvi Grk (gravira u linoleumu, 1965), otisnute duboko mrkom bojom, koja je uopte karakteristiŁna za njegov grafiŁki rad, gledajuªi Łak i sasvim suvo, formalistiŁki, ipak prevazilaze momente tematskih i formalnih srodnosti sa plastiŁkim strukturama daleke prolosti, jednom modernom i vrlo pregnantnom ekspresivnoªu. DrugaŁije nije ni moglo da bude, poto u njemu odabrani trenuci velike riznice prolosti, odjeci negdanjih formi, stavovi davno iŁezlih rituala, netraeni vaskrsavaju kao znaci slutnji o moguªnostima postavljanja sopstvenog lica pred lice univerzuma i veŁitih tajni. Podobno da se ostvari jedino zanatom to opstoji verovatno na nivou neracionalizovanih sila koje su uvek dovoljno ambigvitetne da nikada ne doseu vid koncipovanih teza, pri Łemu uvek ja to moram, odnosi prevagu nad ja to hoªu. U celini gledano, taj deo umetnikovog rada, uslovno reŁeno nagoveten jo 1958, a sigurno omeen i razvijen izmeu 1961. i 1967, ima sve odlike Łvrsto uobliŁenog samostalnog opusa, sa jasnim odrednicama do kraja razvijenog liŁnog stila, gde su bez kolebanja iz lista u list ispoljene osobine usredsreenosti na patos bez suvine retorike, na sugestiju grŁa bez drastike koja dehumanizuje. Ako je povodom prethodne faze pedesetih godina, Karanoviª jo i mogao nekako da ali to moda nije uradio vie na formi (pri tome je samo utoliko u pravu to je zaista na osnovu onoga sa Łim je raspolagao mogao da na pojedinim iskustvima insistira i zadri se znatno due; ali moda je besmisleno uopte suditi o tome kada jedan umetnik treba da naputa neto u ime dosezanja novog, a pogotovo kada je reŁ o umetniku koga vie vodi preputanje nagonu, nego planirana akcija), za ovaj deo Graficki kolektiv http://www.grafickikolektiv.org/html/monografijaBKa.php 5 of 5 1/25/2008 11:24 PM njegovog kompletnog opusa nema nikakvih stvarnih razloga za nostalgiju ove vrste, osim ako to nije neto krajnje subjektivno, jedno privatno oseªanje na koje umetnik ima pravo, ali koje ni po Łemu ne odgovara stvarnosti njegove umetnosti. ReŁju ovo je faza u kojoj je Karanoviª dosegao punu stvaralaŁku zrelost sa svim onim to taj pojam implicira. Ipak, Łak i u tako Łvrsto zaokruenoj stilskoj fazi mogu se naªi izvesna odstupanja. 1969. izveo je, u tada ustaljenoj tehnici linogravure, Srebrnu granu delo gde se jedna Łvornovata u grŁu izvijena grana profilira na uobiŁajenom mrkom rafiranom pozau, sred koga se prateªi donekle tok i poloaj same grane izdvaja nepravilno polje dubokog plavo-ljubiŁastog tona, Łiju otrinu, koja se kao kakav krik uzdie sa prostora, jedva uspeva da prigui potmulost dubine tona. Taj list se otre od postojane atmosfere njegovih ekspresivnih, ali ne i gromkih tema posveªenih grŁkoj inspiraciji. I ako prihvatimo izjavu samog umetnika da su dogaaji iz 1968. kada je tadanja omladina za trenutak postala savest Łitavog drutva, ostavili na njega duboki trag, jer, kako sam primeªuje, od te godine poŁinje i njegovo sve manje stvaralaŁko angaovanje na polju grafike, onda bi ovaj list, doveden do ruba krika, svojom direktnom ekspresivnoªu mogao da se uzme kao dramatiŁno reagovanje na dramatiŁnu opomenu dogaaja koji su se tada odvijali. Dakle, posle 1968. on radi smanjenim tempom. Na osnovu bogatog majstorskog iskustva jo uvek ume da uz veª ostvarena otkriªa specijalnog tipa reljefnih otisaka i razliŁitih nivoa tampe, to mu omoguªuje linogravura uz opor i muevan izraz, da izvlaŁi i nove efekta, dodajuªi sada tome eksperimentisanje sa parcijalnim modulima koji su izvedeni u plastiŁnoj masi i inkorporirani u ploŁu uz reputaciju detalja, nejŁeªe glava, gde se igrom osmiljenog sluŁaja i sposobnoªu poetizacije materije ostvaruju simboliŁke celine. Na tim principima poŁivaju njegova sve rea dela, ukazujuªi na jednu drugaŁiju senzibilnu liniju od one koja se javila i odmah bila iscrpena sa Srebrnom granom i njenom dramatiŁnom ekspresivnoªu. Prevagu je odnela linija oseªanja zaŁeta jo 1967. Hercegovim panoom- linija poetskih seªanja na minula vremena, mladost moda, na u ratu nestale drugove, na ratom opustoene predele zaviŁaja. Ona je ispoljena u Seªanju na Bosansku Krajinu iz 1970. i Pijetalnom panou iz 1975. godine. Njegov grafiŁki opus tako zakljuŁuju dela nostalgiŁnog i elegiŁnog oseªanja koja su izraena simboliŁko- poetskim i plastiŁkim strukturama i setno sveŁanom aurom koja izbija iz njih. Tokom sedamdesetih godina Karanoviª postepeno definitivno naputa grafiku i posveªuje se svojoj prvobitnoj sklonosti-slikarstvu. Meutim, to je tema koja prevazilazi pitanje njegovog iskljuŁivo grafiŁkog rada i moraªe da bude razmatrana u drugaŁijem kontekstu, kroz osvrt na sve ono to je uopte kao likovni stvaralac uradio, podrazumevajuªi pod tim i bavljenje mozaikom kao i tapiserijom. to se tiŁe njegovog grafiŁkog opusa, on je bogat, moda ne toliko brojem izvedenih listova koliko sadrajem, lepezom raznovrsnih usmerenja i vrednoªu umetniŁkih dometa kako pojedinaŁnih dela tako i uobliŁenih celina. To je delo koje je zasnovano na sigurnim liŁnim stvaralaŁkim principima, Łije znaŁajno mesto u okvirima jugoslovenske grafike teko da moe da bude dovedeno u pitanje prilikom ozbiljnih i temeljnih kritiŁko istorijskih preispitivanja jugoslovenske i srpske likovne umetnosti koja su neizbena u decenijama koja su pred nama. Neodvojivo od njegovog liŁnog grafiŁkog rada je njegovo pedagoko delovanje, koje se uvek odvijalo bez suvoparne didaktiŁnosti i sa bitnim ciljem da se prenosi ne sopstvena vizija i parametri liŁnog izraza, sopstveni formalni problemi, veª sposobnost sigurnog vladanja materijom i poverenje u smisao umetniŁke i etiŁke odgovornosti prema radu. Ali njegova umetnost u neposredan razvoj, u sam ivot beogradske grafike ni time nije do kraja iscrpljena. Kao jedan od sigurno najveªih entuzijasta grafike koga smo imali i imamo, direktan je uŁesnik osnivanja danas veª legendarnog GrafiŁkog kolektiva i jo uvek onaj koji se trudi da Łistotu prvobitne ideje o bratstvu grafiŁara i radnom, a ne galerijskom i paradnom, karakteru Kolektiva, odri i razvija Łak i u ovo vreme koje je malo sklono zajedniŁkim naporima i kolektivnoj volji, stremljenju i misiji u umetnosti.On je takoe i jedan od osnivaŁa beogradske Arte Łije nestajanje moemo samo aliti, a Łije obnavljanje samo sa blagonaklonoªu oŁekivati. On je zatim obavljao i jo uvek obavlja jedan veliki zadatak koji je samom sebi postavio i do koga mu nije nita manje stalo nego do sopstvenog umetniŁkog rada. Od 1951. on sistematski prikuplja studentske grafiŁke radove. Seªam se da su mnogi od nas, koji su njegovom pomoªi zavoleli i rado upranjavali rad na grafici, smatrali da je odvajanje dva otiska za kolu jednostavno neka vrsta obaveze uime kompenzacije za materijal koji je kola stavljala na raspolaganje. Karanoviª, koji nije proputao priliku da zapleni ta dva obavezna otiska, da ih uredno sloi u fasciklu sa podacima o autoru, obavljao je to sa upornoªu i metodiŁnoªu Łoveka koji je svestan da vri jednu veliku i odgovornu misiju, noen jednom vizijom za koju nije smatrao kao neophodno da je posebno istiŁe i objanjava. Izloba te impozantne grafiŁke zbirke odrana 1978. u beogradskom UmetniŁkom paviljonu Cvijeta Zuzoriª nakon neto vie od Łetvrt veka prikupljanja, pokazala je koliko je znaŁajna i dalekosena ta vizija bila. Zoran Pavloviª

CINAMAGIC - Snimaj profesionalne snimke poput filmskih Xiaomi 11T Pro nudi vrhunsko bioskopsko iskustvo, od zapanjujuće fotografije, živopisnih slika do studijskih video snimaka - savršeno za deljenje priča koje su vam važne. Uz pomoć HDR10+ dinamičkog prikaza vreme je da premijerno predstavite svoje remek delo. Uz vodeću računarsku videografiju i profesionalne kamere, profesionalni specijalni efekti i kreativne opcije su vam na dohvat ruke. Više od glavne kamere, svaka kamera Xiaomi 11T Pro je profesionalna 120° FOV ultra širokougaona kamera - Snimite najveće životne prilike Minijaturni svet pod telemakro kamerom od 5 MP je spektakularan. Telemakro objektiv otkriva minijaturni svet koji možete snimiti sa zadivljujućim detaljima. Selfie kamera od 16 MP za selfi koji odražava vašu najbolju stranu. 120W Xiaomi HyperCharge Uvek napunjen i spreman za inspiraciju. Vreme je da se oprostite od punjenja preko noći. Sada možete potpuno napuniti pametni telefon dok se ujutru spremate za posao. Za mnogo sati upotrebe uz samo 10 minuta punjenja. Podržava punjenje do -10 ℃. Uz Xiaomi 11T Pro bezbedno, brzo i sigurno do pune baterije. Izuzetne performanse u smislu osvetljenosti, odnosa kontrasta, kalibracije boje i rezolucije. Ovaj ekran je dobio ocenu A+ od DisplayMate -a, jedne od najpouzdanijih agencija za procenu ekrana na svetu. Podržano od strane Dolby Vision® i Dolby Atmos® Uz Dolby Vision®, ekran Xiaomi 11T Pro nudi zapanjujuću osvetljenost, kontrast i boje, blistavu živost i duboke tamne detalje kakve do sada niste videli. Takođe dolazi sa Dolby Atmos®, koji vam pruža izvanredno audio iskustvo. Nezaboravno audio iskustvo Udruženi sa SOUND BY Harman Kardon kako bi pružili prefinjenije akustično iskustvo. Namenski dvostruki zvučnici proizvode kvalitetan surround zvuk od 360°. Savršeno snimite sve zanimljive zvukove Audio Zoom sa trostrukim nizom mikrofona omogućava vam da se zvučno približite subjektu dok zumirate video zapis. Model Status 15. septembar 2021. najavljen 30. septembar 2021. u prodaji Globalno Naziv Xiaomi 11T Pro Paleta Meteorite Gray, Moonlight White, Celestial Blue Boje Siva Bela Plava Kućište Forma Monoblok, 204 grama, 164.1x76.9x8.8 mm Izrada Corning Gorilla Glass Victus (napred), Staklo (nazad), Metal (detalji) Emiteri 1x infracrveni projektor, 2x zvučnik Zaštita IP53 (otporan na prašinu i prskanje vodom) Baterija 5000mAh Li-Po neizmenjiva 120W kabl punjenje kabl punjenje: 70% za 10 min, kabl punjenje: 100% za 17 min Ekran Tip AMOLED (OLED), okvir Hole Dimenzije 6.67 inča, 85.1% veličina ekrana, 20:9 odnos strana Rezolucija 2400x1080px, 395 ppi gustina Kvalitet 1000nits osvetljenje, 120Hz osvežavanje Podržava HDR10+, Dolby Vision Memorija RAM 8GB LPDDR5 0.5V 6Gbps Interna 256GB UFS 3.1 2.1/1.2Gbps Eksterna nema slot za memorijsku karticu Kamere Sumarno 4 kamere, foto 108Mpx, video foto 33Mpx glavni senzor 58mm² (9.3x6.2mm) selfi kamera rupa u ekranu (Hole) Optika max otvor blende F/1.8 zum 0.4-1.9x (raspon: 4.8x) ugao gledanja 48.5-127.9° žižna daljina 11-50mm Glavna 108Mpx PDAF f/1.8, 26mm, 1/1.52", 0.70µm piksel, 8K UHD 7680x4320px @ 30fps 4K UHD 3840x2160px @ 60fps 1080p FullHD 1920x1080px @ 960fps Široko 8Mpx f/2.2, 11mm, 1/4", 1.1µm piksel, Telefoto 5Mpx f/2.4, 50mm, 1/5.0", 1.1µm piksel, Selfi 16Mpx f/2.5, 1/3.06", 1.0µm piksel, 1080p FullHD 1920x1080px @ 30fps Podržava foto: Panorama, HDR Blic nazad: 2x LED, 2x Nijansi Platforma Brzina 91% performansi najbržeg procesora Čipset Qualcomm Snapdragon 888 5G (5nm izrada) Procesor 8 total cores, MAX 2.8GHz 3 bala. core @ 2.42GHz, ARM Cortex A78 1 perf. core @ 2.84GHz, ARM Cortex X1 4 effi. core @ 1.8GHz, ARM Cortex A55 Grafička Qualcomm Adreno 660 ISP Qualcomm Spectra 580 DSP Qualcomm Hexagon 780 Senzori Kompas, Senzor blizine, Žiroskop, Akcelerometar, Čitač otiska prsta(bočno) Operativni Android 11 (izašao 8/2020) Mreže Celularno NSA 5G+4G mmWave 5G 10000Mbps SA 5G mmWave 5G 10000Mbps, ping 1ms NSA 5G+4G sub6 5G 5000Mbps 4.5G LTE-A, Cat 20 LTE-A 2000/316Mbps, ping 5ms 3.75G HSPA+ r8 HSPA+ 42.2/5.76Mbps, ping 50ms podržava: LTE FDD, LTE TDD WiFi Wi-Fi 6 AX 9600MBps Wi-Fi 5 AC 1300MBps Wi-Fi 4 N 450MBps Wi-Fi 3 G 54MBps Wi-Fi 2 A 54MBps Wi-Fi 1 B 11MBps Bežično NFC (0.4MBps) Bluetooth 5.2 Sateliti Glonass, Beidou, Galileo, GPS Kabl USB-C, nema 3.5mm audio transfer: USB 2 (480Mbps, 3w)

. MUNZE KONZA slika koju mozete samo da gledate na kupindu i ako posijedujete neko intuitivno znanje ili seljacku proraacunatost osrednje udavace pa zeznete topspin-a mozda je kupite dok nije povucena iz prodaje. pa cete naknadnoznanci tada moci samo da je sanjate, ostace lepa uspomena.. auuuuuu, al ce tada ceo svet da vi zavidi na uticaju na ve posijedu. ali pazite, ovo je slika koja se ne mere kupiti i niko nikada ne meže postati vlasnik ove slike, jer ona pripada ovom narodu kao iznimno, izvorno kulturno blago, i nju jedino primat zasluzuje za staranje, pa kaze mozda najbolji slikar koga je Zemun ikad imao....ljudina bre, ljudeskara, a ne tamo neki sav se usro shonja, skepsuozni seronja il` pun tashtine blam, munze-konza-raised kram*bam*buli punch... Djordje Cutukovic (1888 - 1976) i paz` sad majku mu, Zemunac, nije sala - tako se slikar stvarno potpisivo sas `Zemunac`, Dj. Ch. Z., pre Prleta i pre Tihog, videti snimke, i kada je bilo to - pa kada je bilo dosta nepismenih i polupismenih elemenata u okruzenju sto se vrijedi zamijetiti.... TAJNA VECERA (nastala cca. izmedju 1919. i 1935. godine) tempera (za neuke neznajshe, naravno bile su to boje sa kojima su slikali Leonardo Da Vinci, Sava Sumanovic i Nadezda Petrovic a ne ove tempere koje danas imate po knjizarama; dakle tehnoloski nije to tehnika o kojoj mislite da nesto znate; nigde nista nije ispucalo, a izgleda kao da je uljana boja; isti tehnoloski kvalitet vidi se na mnogim delima u Luvru za kog smo svi sto se kaze kolektivno culi, e, a zna se kao da je to najpostojanija stara tehnika, traje hiljadama godina dok ulje utuche iliti zaj.... par stotina vekova pa mora da se navodno lakuje stoga nema potrebe za histerijom) dimenzije, samo rad: 22 x 40,6 cm kasiran na podlozi velicine 26,4 x 44,8 cm potpisan fotocertifikat kod `Trilateralne komisije`: Nikola Kusovac, Ljubica Miljkovic, Galerija ARTMEDIA koja tože ima svoj say. Napomena: Vidite ovako, prodavac smatra da je ovo Cutukoviceva likovno na-superioran-nacin-originalna (gotovo Teslijanski) i poetski slobodna verzija - vizija Tajne vecere (jerboli pitanje. sto bas Hrist i apostoli moraju da sede negde za stolom kao gospoda, i da li je normalnije da su pozicionirani negde u prirodi; tu su hleb, vino i Juda, osoba ukupno zbirno ispada 1+6+6 ili analizirano prema poziciji 6+1+6), jer upravo to je i naziv pod kojim se delo nekad u porodici vodilo o cemu svedoci snimak dat u prilogu kada je isto po prvi put pusteno u prodaju na aukciji slika kod aukcijske kuce Binom art (najstarshi dokument o postojanju slike) u periodu kada je ovaj slikar bio gotovo nepoznat siroj javnosti, ali g. Nikola Kusovac (da bude sve po kanonu) misli da je motivu prikladniji naziv Hristova molitva. Apropo ovog, naravoucenie - imajte i vi kupci malo m… jerbo kad K.Milos salje ambasadora sultanu na Portu i savetuje ga kako da se tamo ponasa, kaze: Kad dodjes tamo, malo se kurci da Turci vide da Srbija nije maciji kasalj, ali ako se sultan bude kurcio ti odkurci .... dakle nije, nije sve ni u kanonu, bitan je dozivljaj, ovaj rad ipak nije freska! Drugim recima, ako imate nesto protiv, ako Vam se ne svidja cena, ne dozivljavate naziv i slicno, jednostavno nemojte kupiti ovu sliku i gotovo, nemojte vise razmisljati o njoj, i ajd` zdravo Djaci, odnosno mirna Backa; slika Cutukovica ima puno i cene su vrlo povoljne tako da ribe u moru ima za sve, pa iste pronadjite i tamo ih posteno kupite. Samo da Vi kazem, dok ne krene paranoja, za ovu bonnbonnu cena je DZ. stoga ponude ne siljite - macku ih okacite. Napomena 2: Slika poseduje originalan ram koji je u koliko toliko zadovoljavajucem stanju, ne ocekujte previse ;-)

Borivoje Stevanovic Sa Dusanovca, oko 1922 (rad potice iz skicen bloka sa drugim motivima i zapisima ovog impresioniste) olovka 13,5 x 19,2 cm Fotosertifikat Nikola Kusovac Боривоје Стевановић (Ниш, 14. октобар 1879 — Београд, 19. мај 1976) је био српски сликар, академик САНУ. Први је уметник пореклом са југа Србије и први од уметника рођених у Нишу који је стекао академско ликовно образовање. Овај уметник чији је значај националног карактера, аутохтони је ликовни стваралац и припадник генерације уметника са којима почиње српскa Модерна. Заједно са Костом Миличевићем, Миланом Миловановићем и Надеждом Петровић, био је главни прoтагониста колористичког сликарства у Србији, а по формално-стилским елементима сликарства представља једног од утемељивача београдске варијанте импресионизма. Био је члан и оснивач Удружења ликовних уметника Србије и члан уметничке групе Лада.[1] Садржај 1 Живот и каријера 2 Ликовно стваралаштво 3 Самосталне изложбе 4 Награде и признања 5 Види још 6 Извори 7 Литература 8 Спољашње везе Живот и каријера Рођен је у Нишу 14. октобра по старом односно 27. октобра по новом календару 1879. године, десетак месеци након ослобођена Ниша од Османлија, у варошици која када је ушла у сасатав Кнежевини Србијие имала око двадесетак хиљада становника.[2][3] Породица, нишког адвоката Стевановића и његове супруге Љубице, пореклом из угледне породице, која је живела у махали поред Саборне цркеве, изродила је поред Боривоја још три сина и две кћери. Због потреба очеве службе 1884. године, када је Боривоје имао шест година, прво се са породицом преселило у Пирот, а потом седам година касније трајно у Београд.[4] Школовање Основно ликовно образовање стекао је у Београду од 1895. до 1899. у Првој цртачкој и сликарској школи Кирила Кутлика, заједно са Костом Миличевићем са којим ће се дружити и сликати и касније. У време овог школовања, као двадесетогодишњи младић Боривоје Стевановић је у лето 1898. године одлучио да поново дође у родни град Ниш, овог пута са својим сликама, као млади уметник након прве три године школовања код Кирила Кутлика у Београду, и жељом да организује прву самосталну изложбу икада одржану у Нишу. Изложба је одржана у кафани хотела „Европа” јер организатор Ђорђе Стаменковић није могао пронаћи у Нишу никакву погодну просторију за изложбу слика.[5] Након што је добио стипендију Министарства привреде у Београду, наставио је школовање код Антона Ажбеа у Минхену (1898−1899), након чега је уписао ликовну Академију коју је завршио 1904. године у класи Карл Мара. У Минхену је проширио своје опште и уметничко образовање, овладао одличном техником и стекао наклоност ка природном осветљењу. Наставничка делатност После повратка у земљу годину дана је провео у Скопљу, радећи као наставник цртања у гимназији и Учитељској школи. Када се 1905. године вратио у Београд, радио је најпре као наставник цртања у вечерњој Занатској школи, а 1912. године је постављен за наставника у Трећој мушкој гимназији, све до пензионисања 1932. године. Ратне године Током Првог светског рата због слабог здравља додељен му је рад у војној пошти, а 1916. године заробиле су га окупационе власти у Рашкој. Други светски рат снажно је утицао на Боривоја. Тада се и онако повучен сликар потпуно изолује од било какве друге активности осим сликања. Чланство у ликовним организацијама и САНУ Био је члан и један од оснивача Удружења ликовних уметника Србије (1907), а од 1908. године члан „Ладе“. Први пут је самостално излагао 1898. године у Нишу. Најзначајнија Стевановићева ретроспектива одржана је у Галерији Српске академије наука и уметности 1970. године. Године 1965. Боривоје Стевановић је, у деветој деценији живота, изабран за дописног, а 1968. за редовног члана Српске академије наука и уметности, уврстивши се тако и формално међу великане српске културе. Након ослобођења живео је у Београду усамљеничким животом, све до своје смрти у Београду 19. маја 1976. године. Ликовно стваралаштво Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана стваралаштво Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је пејзаже, најчешће периферију Београда, мртву природу, фигуре у планеру и портрете. Да је интерес за чист пејзаж, једна од карактеристика Стевановићевог сликарства, говори чињеница, да је почевши од раног пролећа па до у дубоку јесен, на отвореном простору тражио инспирацију за своја ликовна дела, какву су пружали Карабурма, Чубура или Душановац. Тиме је он постао највернији сликар београдске периферије, прве половине 20. века. Импресионистичко стваралаштво Боривоја Стевановића Још за време студија у Минхену усмерава се ка импресионизму. У том смислу серија слика Стари грм са Дунава (1920), заједно са сликама Девојка са књигом (1906) и Савиначка црква (1911) представљају уметника као радозналог и храброг новатора. Из читавог опуса Боривоја Стевановића највише импресионистичка дела јесу студије Старог грма крај Дунава, од којих је сачувано укупно четири. Једно од њих се чува у Галерији Матице српске и изложено је у сталној поставци 20. века. „ Четири различите слике малог формата представљају четири различита доживљаја истог мотива, везана за тренутак дневног осветљења. Сликана брзо, у сеансама од по сат-два, оне носе у себи свежину и карактеристике импресионистичког сликања: разлагање на комплементарне боје сунчевог спектра, ваздушну перспективу, дезинтегрисану форму. Ова серија слободних пејзажа је сликана са јасном тенденцијом да се у њима достигне брзи поступак и звук француских импресиониста, тачније, Клода Монеа. Стевановић бира мотив који ради више пута, у различито доба дана, настојећи да фиксира један одређен тренутак осветљења, да на платно пренесе „импресију“. При том је његова претходна, нешто уздржана палета заснована на контрасту зелених и ружичастих тонова, замењена потпуно расветљеном палетом заснованом на комплементарним сазвучјима у којој се јављају слободне црвене и плаве боје. Сликајући овај једноставни мотив, Стевановићев циљ је сличан као код Монеа када слика своје пластове сена у серијама, тражи посредника између онога што видимо и онога што осећамо.[6] ” Након Четврте југословенске уметничке изложбе 1912. године Стевановић се ослобађа сваког академског утицаја и дефинитивно прихвата импресионизам као уметнички израз. Конструктивизам и посткубизам у стваралаштву Боривоја Стевановића У трећој деценији 20. века, у времену богатом различитим тенденцијама и инспирацијама, његово сликарство попримило је елементе конструктивизма и посткубизма. Цењен међу самим уметницима и популаран код широког круга грађана Стевановић је стекао позицију београдског сликара у пуном значењу те речи. Сликао је периферију Београда, али и портрете и нарочито мртве природе. Постреализам и поетски реализам у стваралаштву Боривоја Стевановића Окрећући се проблемима форме приклонио се токовима новог реализма. Тако нпр. његов аутопортрет припада поетском реализму са постимпресионистичким тенденцијама. Према Љ. Миљковићу: „ до краја свог стваралаштва, неговао је традиционални приступ, враћао се импресионистичком проступку ... поетском реализму који је прилагођавао себи.[7] ” За каснији његов рад карактеристично је затварање у специфичну тамну палету и повратак чврстој форми. У том периоду се определио за интимистичко, традиционалистичко сликарство. Самосталне изложбе Хотел Европа у Нишу у коме је уметник одржао прву самосталну изложбу 1898. године 1898. — Ниш, Хотел „Европа” Прва самостална изложба слика Боривоја Стевановића. Десет пута је излагао у Београду — Шабац, Изложба слика 1956. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, заједно са вајарем Илијом Коларевићем.[8] 1960. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1966. — Београд, Ретроспективна изложба слика. 1965. — Ниш, Изложбени павиљон у Тврђави. Ретроспективна изложба слика. [9] 2008. — Београд, Галерија РТС, Боривоје - Бора Стевановић, из приватних колекција.[10] 2018. — Ниш, Уметничка галерија Синагога, Изложба слика: Боривоје Стевановић, сликар и академик Награде и признања 1961. — Награда за животно дело (Седмојулска награда). 1965. — дописни члан Српске академије наука и уметности. 1968. — редовни члан Српске академије наука и уметности

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.