Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! MUZIKA 1-2 ljudi, instrumenti, dela - Norber Difurk Izdavač: VUK KARADZIĆ Beograd Godina izdanja: 1982. Povez: tvrd povez Broj strana: 398 + 423 Pismo: latinica Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike. Prvi oblici muzike Prvi oblici muzike nastaju u starijem kamenom dobu - paleolitu. Prva istraživanja vrši Čarls Darvin u 19. veku. Naučnici koji su se tada bavili istraživanjem muzike nisu bili obrazovani muzikolozi. Postoji više teorija o nastanku muzike.[8] Čovek je počeo da ispušta nizove glasova pokušavajući da privuče suprotan pol. Čovek peva iz potrebe da komunicira sa drugim ljudima iz zajednice. Čovek pokušava da imitira zvukove iz prirode. Tokom rada čovek udara grančicama koje koristi kao alat i shvata da se taj zvuk može ponoviti. Te teorije nisu prihvaćene zato što nije postojalo materijalnih dokaza. Žil Kombarje je tvrdio da muzika zahteva intelekt (razvijene mentalne sposobnosti). Tokom vršenja raznih ekspedicija i istraživanja Afričkih i Amazonskih prašuma otkrivene su zajednice (plemena) na niskom stepenu razvoja. Žil Kombarje prisustvuje obredima i ritualima raznih plemena i dolazi do zaključka da muzika nastaje i razvija se kao deo magijskog obreda. Ljudi prvobitne zajednice pevaju jednostavne pesme (samo nekoliko tonskih visina koje se stalno ponavljaju). Pevanje je imalo ulogu da dovede vrača u stanje transa kako bi on mogao da komunicira sa bogovima (sile prirode). Muzika bila je strogo funkcionalna. Nije se smela pevati van obreda jer se smatralo da to može razbesneti bogove. Muzika je najčešće bila ritmička. Kao instrumenti koriste se ljudski glas i telo. Sve vreme učestvuje u obredu. Ljudi su pljeskali dlanovima ili su se udarali po telu (mirovanje nije bilo dozvoljeno). Muzika je bila vrlo izražajna i glasna jer se smatralo da će tako lakše dopreti do bogova. Ova muzika najpre podrazumeva tekst i melodiju. Ovi rituali se smatraju za poreklo umetnosti uopšte jer objedinjuju sve vrste umetnosti. Takva pojava naziva se sinkretizam. Tokom obreda koji je služio kao priprema za lov ljudi su crtali likove životinja koje idu da love. Isto tako ritual je vremenom dobio i oblik scenske igre zato što su ljudi po povratku prikazivali celom plemenu scene iz lova (takođe u okviru obreda). Godine 1877. američki istraživač i pronalazač Tomas Alva Edison izumeo je fonograf (prvi uređaj koji je mogao da snimi i ponovo reprodukuje zvuk). Ovaj uređaj se koristio za snimanje pesama Američkih Indijanaca koji žive u rezervatima. Koristeći ove snimke i upoređujući ih sa drugim obrednim pesmama naučnici su potvrdili teoriju Žila Kombarjea. Muzika starih robovlasničkih civilizacija Od IV milenijuma p. n. e. do 476. godine, na području Sredozemlja, Srednjeg i Dalekog istoka razvijale su se moćne robovlasničke civilizacije: Egipat, Indija, Kina, Mesopotamija, Izrael, Grčka i Rim. Klasnim društvenim raslojavanjem, javila se i podela na muziku vladajuće klase - robovlasnika i muziku obespravljenog naroda - robova. Muzika naroda Starog veka Vrsta egipatske harfe O muzici starog Egipta zna se ponajpre zbog raznih nalaza na području Grčke, s kojom su bili u dodiru, a i značenje muzičke kulture Egipta je baš u tome što grčke teorije vuku koren iz Egipta. Egipćanima je muzika služila prvenstveno za verske obrede, a poznavali su harfe, koje su umetnički izrađivali, flaute i sistrume (vrsta metalnih udaraljki). U Kini, koja je imala veoma dugu muzičku tradiciju, muzika je povezivana s filozofijom. Njihov najveći filozof Konfucije je učio da „muzika oplođuje klice vrlina koje čovek nosi u srcu“. Dobra je muzika značila red, a loša nered u državi. Pet tonova njihove lestvice predstavljalo je pet elemenata, a kasnija lestvica od 12 tonova mesece u godini. Muziku su izvodili na velikim ceremonijama, a poznavali su dosta instrumenata. Božica Sarasvati drži vinu u rukama Indija je takođe davala važno mesto muzici. Smatrali su je božjim darom, koji treba vraćati bogovima pesmom i svirkom. Čini se da je indijska lestvica bila veoma slična kineskoj - bila je pentatonska (od pet tonova). Jednim od najstarijih njihovim instrumenata smatramo vinu (sa sedam žica i rezonatorom), a cenili su i zvona. Većinu ovih podataka istoričari crpe iz religiozno-filozofskih knjiga, veda. Muzika je u Palestini doživela procvat u vreme Davida i Salomona. Jevrejima je muzika služila u bogoslužju, ali su posebni jer im nije predstavljala magijsko sredstvo. Nisu se muzikom opijali, već su njome izazivali svečano raspoloženje. Imali su veoma bogatu selekciju instrumenata: triangle, rogove, bubnjeve, svirale, harfe, lutnje. Njihovo pevanje psalama i zborsko pevanje preuzela je srednjovekovna katolička muzika. Antička Grčka i Rim Boetius i Pitagora, a u sredini je Aritmetika. U Grčkoj je muzika smatrana naukom kao i matematika, a ovde se vidi njihova povezanost s brojevima U antičkoj Grčkoj država se brinula o razvoju umetnosti, a u središtu njihove umetnosti bila je muzika. Takvo zanimanje za umetnost nastaje iz činjenice da su u Grčkoj tekovine kulture bile dobro celog naroda. Iako je od grčke muzike sačuvano samo dvanaestak zapisa, o njoj se saznaje iz literature, pa se zna da je muzika imala važnu ulogu u državi i društvu, odgoju omladine i, naravno, mitologiji. Na primjer, Apolon, bog (među ostalim) sunca, dakle sklada i sreće, bio je zaštitnik i bog muzike. Primjena muzike kod njih je bila svestrana: pevali su u zboru lirske pesme, slavili bogove himnama, a i u drami je muzika imala važnu ulogu. Bilo je doba kad su svi muškarci do tridesete morali primati muzičku obuku iz državnih muzičkih škola. Postojale su Pitijske igre, muzičko-umetnički pandan olimpijskima. Razvili su teoriju muzike, i imali su lestvice (silazne), koje su nazive dobijale po pokrajinama: dorska, frigijska i lidijska. Kitari, liri i drugim žičanim instrumentima pripisivali su svojstvo produbljivanja ljudskih osjećaja i unošenja sklada, a duvačkim moć uzbuđivanja i dovođenja u ekstazu. Kad su Rimljani pokorili Grčku, preuzeli su i njihovu muziku, instrumente i notno pismo, od ostalih naroda trube, ali tu muziku nisu dalje unapređivali, pa joj je vrednost pala. Onoliko muzičkog smisla nisu imali, pa im je muzika služila za ulepšavanje gozbi, priredaba i igara. Tu je muziku sačuvao filozof Boetius u delu De institutione musica, na kojoj počiva razviće celokupne današnje muzike. Srednji vek Starija sakralna muzika nadovezuje se na židovsku i grčko-rimsku, a preuzela je mnogo i od nehrišćanskih naroda, prvenstveno istočnjačkih, što je vešto primenjivala u svom liturgijskom pevanju. Važan deo liturgijske muzike do danas čini gregorijansko pevanje, jednoglasno i nepromenjivo crkveno pevanje. Zbirku takvih misnih napeva sastavio je i pročistio u suradnji sa svojim benediktincima u knjigu Antifonarij papa Grgur I, te ga možemo nazvati reformatorom liturgijske muzike[9] Iz Rima se takvo pevanje proširilo po celom hrišćanskom svetu, čemu je pomogao i Karlo Veliki. Svetovna muzika je u 12. veku dobila novu vrstu pesama koju su gajili trubaduri. U njima je najčešće reč o viteškim vojnim i ljubavnim poduhvatima, njihova odanost, poštenje, milosrđe itd. U Nemačkoj su takvi pevači nazivani Minesengerima, a imali su pravilnike (tabulaturu) po kojem se učila umetnost. Sve su to bili putujući muzičari, koje su vlasti i crkva progonili, ali ih je narod voleo, jer su bili veseli, šaljivi i lakoumni, a objedinjavali su mnogo zanimanja u jednom. Znali su da sviraju devet instrumenata, izmišljati rime, žonglirati, oponašati glasove životinja, ...

1. POPIS slikarskih i vajarskih dela u muzejima i galerijama slika Vojvodine / 1965 2. POPIS slikarskih i vajarskih dela u muzejima i galerijama slika Vojvodine / II - ilustrativni deo / 1971. 3. POPIS slikarskih i vajarskih dela u drustvenoj i privatnoj svojini na podrucju Srema / 1977. Imaju posvetu, vrlo dobro ocuvane

Knjiga 1: Klavirska muzika Knjiga 2: Pesme za glas i klavir, muški i mešoviti hor Izdavači: Muzikološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti (Beograd); Zavod za kulturu Vojvodine (Novi Sad) Pismo: ćirilica Broj strana: 134 + 228 Povez: mek Visina: 34 cm --------- Kornelije Stanković (Budim, 23. avgust 1831 — Budim, 16. april 1865) je bio prvi srpski školovani kompozitor, melograf, dirigent, pijanista i muzički pisac. Rođen je u srpskoj građanskoj porodici u Tabanu, srpskoj četvrti Budima. Ostavši rano bez roditelja, jedno vreme je živeo kod starije sestre u Aradu, gde je pohađao osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Potom je prešao u Segedin, te kod brata Josifa u Taban, da bi pohađao i završio gimnaziju u Pešti (1849). Zahvaljujući moralnoj i materijalnoj pomoći porodičnih prijatelja, bračnog para Jelene i Pavla Riđičkog od Skribešća, 1850. godine otišao je na studije muzike u Beč. Kod uglednog dvorskog orguljaša, profesora Konzervatorijuma Simona Sehtera, među čijim je učenicima bio i Anton Brukner, izučavao je harmoniju i kontrapunkt i savladao osnove pijanističke tehnike. Interesovao se i za vino. Raskošan muzički život i poduke bečkog profesora obeležili su najznačajniji deo, ali i završetak Stankovićevog školovanja. Neizlečiva bolest, tuberkuloza, mladom umetniku je onemogućila željeno muzičko usavršavanje u Rusiji. Preminuo je u trideset četvrtoj godini, uoči Uskrsa, 4/16. aprila 1865. godine. Sahranjen je na srpskom groblju u Tabanu. Kada je ovo groblje iseljeno, njegovi posmrtni ostaci su preneseni na Budimsko groblje, odakle su na inicijativu Muzičkog društva „Stanković“ 1940. godine preneti u Beograd i sahranjeni na Novom groblju, u Aleji velikana.

Autor: Grupa autora Povez: tvrd Br. strana: 96+96+96+96+96+95 Format: 16,5 x 21,5 Kolor fotografije, štampano na kunstdruku! Najbogatije zbirke najznačajniji umetnici i njihova dela iz kolekcija najpoznatijih svetskih muzeja. Svaka knjiga sadrži priču o pojedinačnom muzeju, njegovom značaju i bogatstvu, koju su pisali poznavaoci upravo te riznice. Zatim sledi pregled najvažnijih dela. Uz vernu reprodukciju, postignutu zahvaljujući vrhunskoj štampi, nalaze se podaci o slici i umetniku, koji nas na najbolji način uvode u svet slika i skulptura iz bogatih muzejskih zbirki. Radi lakšeg snalaženja, na kraju svake knjige štampan je registar umetnika i dela. Reč je o knjigama za gledanje i uživanje, ali i upoznavanje svetske kulturne baštine. Komplet sadrži sledeće naslove: 1. Ermitaž - Sankt Peterburg 2. Luvr - Pariz 3. Galerija akademije - Venecija 4. Stara pinakoteka - Minhen 5. Rejksmuzeum - Amsterdam 6. Britanski muzej - London

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Muzika (grč. μουσική - umetnost muza,[1] lat. musica) je umetnost stvaranja uređenih odnosa između tonova. Muzika ima tri osnovna elementa:[2][3] melodiju, ritam i harmoniju. Stvaranje, izvođenje, važnost, a nekad i definicija muzike veoma su zavisne od kulture i socijalnih aspekata. Muzika se deli u žanrove i podžanrove, ali njihove granice i veze ponekad zavise od lične interpretacije. Jedno zaokruženo i celovito ostvarenje muzičke umetnosti se zove muzičko delo ili kompozicija. Međutim, muzika je reproduktivna umetnost, slično kao i drama ili ples, što znači da se ona ne svodi samo na komponovanje, nego da je komponovano delo potrebno i izvesti (reprodukovati, interpretirati) da bi se moglo pružiti publici kao gotov proizvod umetnosti. Muziku izvode interpretatori, a može se reprodukovati na dva načina: živim izvođenjem na licu mesta, odnosno konkretnim izvođenjem dela pred publikom na koncertu ili nekoj prigodnoj svečanosti; puštanjem pre snimljenog sadržaja s nosača zvuka (CD, DVD i sl.) preko savremene elektronske opreme, kao što su radio, Hi-Fi, i sl. Pojam i definicija Filipino Lipi: Alegorija muzike Sama reč muzika potiče od grčkog μουσική τέχνη (mousikē téchnē) - umetnost muza, od čega se zadržala samo prva reč μουσική, što je derivat od reči μούσα (mousa), što znači muza.[4] Dalje se svetom proširio latinski oblik musica, koji je uglavnom opisivao ugodne zvukove. Upravo je takav oblik najčešći u svetskim jezicima. Definisati muziku već je malo teže, a to su pokušavali mnogi, od muzikologa do interpretatora. Uglavnom, za muziku se može reći da je umetnost koja se izražava pevanim i/ili sviranim tonovima, raznim zvukovima, šumovima i tišinom između njih. Zvukovima i šumovima se koriste ponajviše moderni kompozitori kad žele pobliže muzički da opišu neki sadržaj. Tišinu pak između tonova čine predasi (pauze). Uz to što je reproduktivna (izvođačka) umetnost, muzika spada u fine (lepe) umetnosti jer joj je cilj estetika. Kao što se film naziva sedmom umetnošću, tako je muzika po tradicionalnoj estetici prva umetnost (odnosno prva na popisu umetnosti). Muzika ima i dodirnih tačaka s pozorištem, ne samo zato što se praktikuje u njemu, već postoji i žanr koje je posuđuje i od jednog i od drugog - mjuzikl. Usko vezan sa svo troje (ali posebno s muzikom) je i ples. Muzika je uobličeno vreme, budući da se može doživeti samo u toku nekog vremena (za razliku od slikarstva koje uobličuje prostor). Zbog toga muzika mora imati ritmičko uređenje svog sirovog materijala - tonova i drugih zvukova. Osim toga, muzika se uređuje i pomoću melodije (niza tonova raznih visina) i harmonije (istovremenosti raznih visina tonova). Tako ritam, melodija i harmonija postaju osnovni elementi muzike.[5][6] Muzika kao fizička nauka Muzička nastava Muzičku građu čine zvukovi, a oni nastaju oscilovanjem nekog tela, koje tako postaje izvor zvuka. Zvučni talasi se prenose vazduhom u obliku krugova od izvora zvuka do našeg uva. Kad su oscilacije u zraku redovne, ono što se čuje je ton - dakle pravilan, jasan zvuk. Kad su pak oscilacije neredovne, čuje se samo šum ili buka - zvukovi uglavnom više-manje neugodne ljudskom uvu (iako se i oni koriste u muzici).[7] Jedan izvor oscilacija može izazvati iste oscilacije i u drugim predmetima, ali njihove oscilacije moraju biti u skladu s oscilacijama izvora. To se zove rezonancija. Tako zvuk ljudskog glasa ne proizvode samo glasne žice nego i rezonantna oscilovanja u šupljini lubanje. Slično i zvučna kutija nekog muzičkog instrumenta osciluje rezonantno s početnim kretanjem koje je izvođač dao instrumentu. Na primer, violinska kutija rezonuje na oscilacije žice violine i pojačava ton. Frekvencija oscilovanja (broj oscilacija u sekundi) određuje visinu zvuka. Što je više oscilacija u sekundi, viši je i ton. Ljudsko uvo je izvanredno osetljivo na razlike u visini i ima opseg od oko 20 do čak 20.000 oscilacija u sekundi. Jedan mešoviti zbor proizvodi frekvencije između otprilike 64 i 1500, a koncertni klavir između 20 i 4176. Kad grupa muzičara svira zajedno, oni usklađuju svoje instrumente pri čemu je ton A definisan sa 440 Hz-a.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1.Gotika 2.Grčka umetnost 3.Barok 4.Islamska umetnost 5.Rokoko 6.Romanika 7.Mesopotamska umetnost 8.Renesansa 9.Kineska umetnost 10.Etrurska umetnost 11.Rimska umetnost 12.Egipatska umetnost Vuk Karadžić, Beograd 1980, tvrd povez, Ilustrovano u boji , svaka knjiga ima po 64 strane , što je u kompletu sveukupno 768 strana Biblioteka KAKO PREPOZNATI UMETNOST je široka panorama glavnih epoha i stilova umetnosti sveta, od najstarijih dana do savremenog doba. Daje kratka,sažeta,pristupačna i potpuna obaveštenja koja mogu podjednako da zadovolje interesovanja i stručnjaka i ljubitelja umetnosti. Tekst je ilustrovan višebojnim reprodukcijama umetničkih remek dela.

Kako prepoznati umetnost 1-12, komplet 1.Gotika 2.Grčka umetnost 3.Barok 4.Islamska umetnost 5.Rokoko 6.Romanika 7.Mesopotamska umetnost 8.Renesansa 9.Kineska umetnost 10.Etrurska umetnost 11.Rimska umetnost 12.Egipatska umetnost Vuk Karadžić, Beograd 1980, tvrd povez, Ilustrovano u boji , svaka knjiga ima po 64 strane , što je u kompletu sveukupno 768 strana Stanje: Veoma dobro, Biblioteka KAKO PREPOZNATI UMETNOST je široka panorama glavnih epoha i stilova umetnosti sveta, od najstarijih dana do savremenog doba. Daje kratka,sažeta,pristupačna i potpuna obaveštenja koja mogu podjednako da zadovolje interesovanja i stručnjaka i ljubitelja umetnosti. Tekst je ilustrovan višebojnim reprodukcijama umetničkih remek dela. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 ME

Odlično stanje Katalog izložbe Sjajan dizajn 1976 Gordana Stojanović Glid (Bihać, 1936). tekstilni dizajner i tapiseeristkinja, koja intenzivno radi i svoja umetnička dela izlaže od 1968. godine. Ka član ULUPUDS-a izlagala je na dvadesetak samostalnik i više od 90 kolektivnih izližbe. Dobitnica je brojnih nagrada, od kojih je najznačajnija Nagrada ULUPUDS-a za životno delo.[1] Gordana Glid Datum rođenja 1936. Mesto rođenja Bihać Kraljevina Jugoslavija Polje dizajn tekstila, izrada tapiserija Život i karijera Uredi Rođena je u Bihaću, 1936. godine. Srednju školu završila je u Banjoj Luci. Dizajner je tekstila, a bavi se i tkanjem tekstila i izradom tapiserija od 1968. godine. Bila je angažovana u dizajniranju tekstila za nekoliko predstava beogradskih pozorišta i na beogradskoj televiziji. Izradila je brojne tapiserije u saradnji sa arhitektama, u okviru organizacije javnih prostora.[2] Neprestano sarađuje sa mnogim modnim kućama u Srbiji i inostranstvu.[1] Na stručnom usavršavanju u Edinburgu i Londonu, boravila je 1974. godine, kao stipendista Fonda Moša Pijade, Učesnica je i više studijskih putovanja u: Jugoslaviji, Italiji, Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj, Španiji, Izraelu, Engleskoj, Škotskoj, Libiji i Francuskoj. Član je ULUPUDS-a od 1972. godine. Živi i radi u Beogradu kao slobodni umetnik. Likovno stvaralaštvo Uredi Svoja umetnička dela izlagala je na 17 samostalnih i na više od 90 grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.[3] Nagrade Uredi Gordana Stojanović Glid, je dobitnik brojnih nagrada, uključujući: Nagradu Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu, Nagrade za tapiserijsku minijaturu na četvrtom bijenalu minijature u Gornjem Milanovcu, Nagrada Oktobarskog salona u Beogradu, Nagrada ULUPUDS-a za životno delo (1997). Izvori Jagoda buic tapiserija avangarda

Srpska akademija nauka i umetnosti, Jugoslavija, Beograd 1977 veliki format/tvrde korice-omotnica/neznatno taknuta/ ilustrovana knjiga odlično očuvana Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dobili smo uzornu i aktuelnu knjigu koja na jasan, pregledan i informativan način uvodi čitaoca u široko područje istorije umetnosti od praistorije do postmoderne. Posebne interpretativne izmene urađene su u posručju religioznih, mitskih, teoloških, filozofskih, estetičkih i teorijskih tumačenja umetnosti i arhitekture kroz istoriju. Antologijski izbor tekstova iz teorije umetnosti, kao i uporedne hronologije, opšta biografija, pojmovnik stručnih termina, internetska bibliografija s područja umetnosti i arhitekture, index originalnih zapisa i transkripcija imena i spisak reprodukovanih dela, dragoceni su prilozi osnovnom tekstu. Dugi niz godina ova knjiga je bila osnovni udžbenik za opštu istoriju umetnosti na različitim fakultetima na kojima se uči opšta istorija umetnosti: na Istoriji umetnosti i Arheologiji na Filozofskom fakultetu, Arhitektonskom fakultetu, Fakultetu likovnih umetnosti, Fakultetu dramskih umetnosti, Filološkom fakultetu, kao i brojnim višim i srednjim umetničkim i dizajnerskim školama. Takođe, ova knjiga je odlična i pristupačna literatura za profesionalne poznavaoce kao i za amatere, odnosno ljubitelje umetnosti. Horst Valdemar Janson (nem. Horst Waldemar Janson; 4. oktobar 1913 - 30. septembar 1982) koji je objavljivao pod pseudonimom H. V. Janson (nem. H. W. Janson) bio je profesor istorije umetnosti nemačko-ruskog porekla, poznat po svojoj knjizi `Istorija umetnosti` (History of Art) objavljenoj 1962, koja je od tada prodata u više od četiri miliona kopija na petnaest jezika. Biografija Janson je rođen u Sankt Peterburgu 1913. kao dete Fridriha Jansona (nem. Friedrich Janson, 1875–1927) i Helene Porš (nem. Helene Porsch, 1879–1974), koji su bili luteranci baltičko nemačkog porekla.[1][2] Nakon Oktobarske revolucije, porodica se preselila u Finsku, a zatim u Hamburg, gde je Janson pohađao Vilhelm gimnaziju (nem. Wilhelm-Gymnasium). Završava gimnaziju 1932. i upisuje Univerzitet u Minhenu, a zatim i istoriju umetnosti na Univerzitetu u Hamburgu, gde je bio student Ervina Panovskog. 1935, na predlog Panovskog, Janson se seli u SAD. 1941. se ženi Dorom Džejn Hajnberg, studentkinjom istorije umetnosti, koja je kasnije bila koautor mnogih njegovih dela. Završava svoj doktorat na Harvardu 1942. i piše disertaciju na temu Mikelocove (ital. Michelozzo) umetnosti. Predavao je u Muzeju umetnosti u Vusteru (Worcester Art Museum) (1936-1938) i na Univerzitetu u Ajovi (University of Iowa School of Art and Art History) (1938-1941). Bio je profesor na Univerzitetu Vašington od 1941. do 1949, kada prelazi na Univerzitet u Njujorku (New York University), gde razvija odeljenje za umetnost i predaje na Institutu lepih umetnosti (Institute of Fine Arts). Janson je preminuo 1982. u vozu između Ciriha i Milana. Akademska postignuća Napisao je mnoga dela o renesansnoj umetnosti i skulpturi 19. veka, od kojih su Apes and Ape Lore in the Middle Ages and the Renaissance (1952) i Sculpture of Donatello (1957) osvojili nagrade. U kasnijim godinama života bavio se dijalogom između istoka i zapada u umetnosti. Tokom svoje karijere, Janson je između ostalog bio konsultant za set knjiga Time Life Library of Art, predsednik udruženja College Art Association, urednik seta knjiga Art Bulletin i jedan od osnivača i predsednik Renesansnog udruženja Amerike (Renaissance Society of America). Takođe je pisao knjige o umetnosti za mlade ljude, neretko u saradnji sa svojom suprugom. Jansonov najznačajniji doprinos istoriji umetnosti predstavlja njegovo delo `Istorija umetnosti`, objavljeno 1962. Ovo delo je od tada postalo standard i uzor na koji se ugledaju današnji udžbenici iz ove oblasti.[3] Kritike feminista Uprkos popularnosti i uticaju Istorije umetnosti, ovo delo je pretrpelo oštre kritike. Feministkinje i istoričarke umetnosti Norma Broud (eng. Norma Broude) i Meri Garar (eng. Mary Garrard) kažu: `Umetnice u pedesetim i šezdesetim godinama su trpele profesionalnu izolaciju ne samo jedne od drugih, već i od sopstvene istorije. U vremenu kada su slikarke iz prošlosti faktički bile izbrisane iz istorije, Jansonova uticajna knjiga Istorija umetnosti nije sadržala ime ili delo ni jedne jedine umetnice, tako isključujući žene iz istorije umetnosti (...) .`[4] Jansonovo isključivanje žena iz umetnosti je poljuljalo njegovu reputaciju istoričara umetnosti, zato što njegova dela prikazuju samo deo istorije, izbegavajući bilo koje delo koje nije naslikao muškarac. Jednom prilikom, Sem Hanter, tadašnji kustos u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku upoznao je poznatu umetnicu Idel Veber sa Jansonom. On je bio veliki obožavalac njenih dela ali je rekao da ne uključuje umetnice u svoja dela.

PETAR UBAVKIĆ Петар Убавкић (Београд, 19. септембар 1850[1]. или 12. април 1852[2] — Београд, 27. јун[1] или 28. јун[2] 1910) је био српски вајар и сликар, родоначелник српског вајарства. GRAĐA ZA ISTORIJU MODERNE SRPSKE UMETNOSTI Filozofski fakultete u Beogradu, 1973.god,veliki format,ilustrovana REPRODUKCIJE 240.strana Сматра се зачетником академске скулпторске уметности у новијој српској историји.[3] Урадио је велики број јавних споменика. Међу његовим делима најпознатији су попрсје Вука Караџића, кнеза Милоша и Ђуре Даничића. Један је од оснивача Друштва српских уметника „Лада“. Друштво је основано 4. септембра 1904. уочи Прве југословенске уметничке изложбе у Београду, то је најстарије друштво уметника у Србији, а према неким проценама и у Европи.[4] Оснивачи друштва, које је названо по словенској богињи пролећа, јесу Петар Убавкић, Урош Предић, Ђока Јовановић, Марко Мурат, Бета Вукановић, Риста Вукановић, Симеон Роксандић, а као оснивач се помиње и Надежда Петровић која је две године након оснивања иступила из овог удружења. Izložbe Samostalne Beograd 1882, 1885 Grupne Umetnička izložba, Rim 1885 Svetska izložba, Pariz 1889, 1900 Jugoslovenska umetnička izložba, Beograd 1904, Sofija 1906, Zagreb 1908 Balkanska izložba, London 1907 Izložbe „Lade“, Beograd 1909, 1924 Knjiga u BESPREKORNOM,PERFEKTNOM stanju Stanje```10``` -----------------⭐️ Vajarstvo M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Anatomija za umetnike sa preko 200 crteža Bogato ilustrovano! Jeno Barcsai (14. januar 1900, Katona, Austrougarska (danas Catina, Rumunija) — 2. april 1988, Budimpešta, Mađarska) je bio mađarski slikar jermenskog porekla.[1] Rođen u Katoni u Mađarskoj 1900. godine, Barcsai je bio potomak aristokratske porodice iz Transilvanije. Godine 1919. otišao je u Budimpeštu da bi započeo studije u Školi likovnih umetnosti i diplomirao 1924. Leto 1926. je proveo u Makou i Hodmezovasarheli-u, gde je radio na konstruktivnim strukturnim moćima pejzaža. Te godine odlazi u Pariz na godinu dana gde otkriva dela Sezana. Njegove slike su u velikoj meri uticale na mladog umetnika. Dok je bio u Italiji 1927, Barcsai je saznao za Kuattrocento pokret rane renesanse, posebno za anatomske studije tog perioda. Postao je stanovnik Sentandreje nakon mnogih poseta i krenuo je u još jednu stipendiju u Pariz 1929. da bi razumeo pravila kubizma. Od 1931. do 1945. godine postao je nastavnik u opštinskoj šegrtskoj školi, a kasnije je postao nastavnik u školi likovnih umetnosti u Budimpešti od 1945. do penzionisanja, gde je predavao skiciranje i anatomiju. Knjiga Anatomija za umetnika Uključuje detaljne crteže ljudskog tela za likovnog umetnika na 142 tablice preko cele stranice. Ovi crteži uključuju kosti, mišiće i zglobove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Paintings Watercolours Drawings Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Павлович Брюллов) (Sankt Peterburg, 23. decembra 1799. – Manziana, 23. juna 1852.), ruski slikar. Poznat kao jedan od najistaknutijih predstavnika ruskog akademizma, kao i prvi ruski likovni umjetnik koji je stekao slavu izvan ruskih granica. Njegovo najpoznatije djelo je historijska slika Posljednji dan Pompeja koje je dalo inspiraciju za roman Posljednji dani Pompeja. Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Па́влович Брюлло́в; Petrograd, 12. decembar 1799 — Mancijana, 11. jun 1852), oslovljavan od strane prijatelja kao Karlo Veliki,[1] bio je ruski slikar. Smatra se za ključnog umetnika u prelazu iz neoklasicizma u romantizam. Biografija Rođen je u porodici akademika, drvorezbara i gravera Pavla Ivanoviča Brijulova (1760—1833) koji je bio hugenotskog porekla.[2] Od ranih godina Brjulov je osećao privlačnost ka Italiji. Uprkos obrazovanju na Imperijalnoj akademiji umetnosti (1809–1821), Brjulov nikada nije u potpunosti prihvatio neoklasični stil koji su predavali njegovi mentori, a koji je takođe promovisao njegov brat Aleksandar Brjulov.[3] Nakon što se istakao kao perspektivan i maštovit student i završio školovanje, otišao je iz Rusije u Rim gde je radio do 1835. godine kao portretista i žanrovski slikar, mada je umetničku popularnost stekao kada je počeo da se bavi istorijskim slikarstvom. Njegovo najpoznatije delo Poslednji dan Pompeje (1830–1833), je monumentalna kompozicija koju su Puškin i Gogolj upoređivali sa najboljim delima Rubensa i van Dajka. Slika je stvorila senzaciju u Italiji i postavilo Brjulova kao jednog od najboljih evropskih slikara svog vremena.[2] Po završetku ovog posla, trijumfalno se vratio u rusku prestonicu, gde je stekao mnogo prijatelja među plemstvom elitom ruskog društva i stekao visok položaj na Imperijalnoj akademiji umetnosti. On se spominje kroz jednu anegdotu u eseju Lava Tolstoja Zašto se muškarci zaglupljuju? a kasnije i u knjizi istog autora Šta je umetnost?. Dok je predavao na akademiji (1836–1848) razvio je stil portreta koji je kombinovao neoklasičnu jednostavnost sa romantičarskim tendencijama. Dok je radio na plafonu Katedrale Svetog Isaka, njegovo zdravlje se naglo pogoršalo. Po savetu svojih lekara, Brjulov je 1849. napustio Rusiju i poslednje tri godine života proveo u Italiji.[4] Umro je u selu Mancijana blizu Rima i sahranjen je u tamošnjem groblju. Karakterstike Brjulov opus je vrhunac poznog ruskog romantizma, perioda kada je osećaj harmonične celovitosti i lepote sveta zamenjen osećanjem tragedije i konflikta ljudskog života. U prvom planu njegovih istorijskih slika nije borba individualnog heroja, kao u klasicizmu, već sudbina širih ljudskih masa. U svom ključnom delu Poslednji dan Pompeje Brjulov je kreirao kombinaciju dramske akcije, romantičarske svetlosne efekte i skulpturalnu plastičnost figura. Slika je donela umetniku veliku slavu u Rusiji i Evropi.[5][4] Izvanredan majstor ceremonijalnih i kamernih portreta, Brjulov je u svojoj umetnosti evoluirao od radosnih prikaza života u svojim ranim delima do zamršenog psihologizma svojih kasnijih dela, anticipirajući tako dostignuća umetnika poput Ilje Rjepina u drugoj polovini 19. stoleća. Brjulov je imao veliki uticaj na ruske umetnike, među kojima je imao mnogo sledbenika i imitatora.

★★ STARA ELEKTRONIKA, OPREMA I DODACI ★★ - Ceo Komplet za 2.500 dinara - Medju uredjajima ima Funkcionalnih i Neistestiranih (par njih su mozda neispravni). Zbog hardverskih nemogucnosti ili adekvatnog znanja nisam uspeo Sve Uredjaji Testirati, pa se prodaju u takvom stanju. - Dole su navedene sve stvari, koje dolaze u Kompletu, a pored Svake ce stajati da li je Testirana ili Ne. ★ KOMPLET SADRZI: 1. IMAGE Rucni Sat - Testiran i Funkcionalan - Digitalni - Stariji Polovan Model! 2. Kelida B-100 Konzola sa Djosticima - Stara/Neispravna/Neistestirana! 3. Nokia Bluetooth SLusalica u Kutiji - Starija, Neistestirana (bez punjaca i dela oko usiju) 4. 3 Daljinska Upravljaca - Modeli i Testovi na slikama 5. AbGumnic Silikonska Podloga - Za Mrsavljenje (na baterije) - Starija, Neistestirana, Dugo Nekoriscena! 6. Arcor-DSL Speed-Modem 200 - Funkcioanalan - Sa LAN i DSL Kablom u Kompletu 7. Uticnica Lampa - U Obliku Srca (Led Lampa) - Funkcionalna! 8. Lampa na Kanap - Testirana/Funkcionalna (slabiji kontakt, na baterije) 9. Puridea 10 PowerBank - Bez Baterije/Samo Elektronika - Neistestiran 10. Masinica za Sisanje - Testirana/Poluispravna 11. Flash 26 - Starija Lampa sa Kablom - Neistestirana/Neispravna 12. Hard Disk za Laptop - Stariji Standard - Neistestiran. 13. Stoni Plasticni Sat - Poluispravan 14. Slava Metalni Sat na Navijanje - Neistestiran/Neispravan. ★ NAPOMENE: - Uredjaji se prodaju SAMO U KOMPLETU, u Stanju kakvom su prikazani i opisani! - Ukoliko imate pitanja ili zelite vise slika slobodno potrazite! - Da biste bili sigurniji oko kupovine, slobodno pitajte sta Vas interesuje ili Potrazite slike i slicno, jer kasnije Reklamacije NE PRIMAM! - Svi uredjaji dolaze upakovani u Kutiju i mogu se poslati PostExpressom! ★ MOGUCE JE SLANJE, ALI JE NAJBOLJE LICNO PREZIMANJE, ZBOG RIZIKA U TRANSPORTU.

Marko Nedeljković Sa posvetom AUTORA Veoma obimna,RETKA knjiga,stanje PERFEKTNO. NEDOGLED IKARIJE ANTOLOGIJA METODOLOŠKE GRADJE Knjiga 1.PROPEDEVTIKA Knjiga 2.APORETIKA NOVA KNJIGA meke povez, IZDAVAC NIKOLA NIKOLIĆ 2000.g. str 771 Marko Nedeljković je član sekcije Istoričara umetnosti od 1983. godine. Zvanje istaknutog umetnika je dobio 1996. godine. Kod Prosvete je 1994. godine. objavio knjigu Viđenje i zagonetka (Prilozi za jednu moguću humanistiku 1973-1993 ). Sa hrestomatijom Nedogled Ikarije objavljenom 2000. godine započela je realizacija trodelnog projekta formiranja polja recepcije za oblast metodologije Istorije umetnosti. Drugi deo je posvećen teorijama prostora a treći teorijama moderne umetnosti. Od 2002.-2009. godine bio je urednik u Dokumentarnoj redakciji TV Beograd. Član je Međunarodnog udruženja umetničkih kritičara ( AICA ). Nagrade i priznanja: 1990 godina Godišnja nagrada ULUPUDS-a, 1993 godine Godišnja nagrada RTS-a za scenarističko stvaralaštvo za scenario - Virtuozi duh vremena – Umetničko veče posvećeno slikaru Igoru Vasiljevu. 1996 godine Zlatna značka Kulturno prosvetne zajednice Srbije. 2011. Nagrada za životno delo ULUPUDS-a M

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Momčilo Moma Antonović (Kruševac, 29. oktobar 1938 — Beograd, 23. januar 2019) bio je srpski slikar i univerzitetski profesor. Antonović je bio dugogodišnji dekan i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Imao je više od sto samostalnih izložba uz učešće na mnogobrojnim kolektivnim izložbama širom sveta. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada i priznanja za svoj rad. Biografija i karijera Rođen je 29. oktobra 1938. godine u porodici Radmile i Jovana Antonovića. U rodnom Kruševcu završio je osnovnu školu. Od ranog detinjstva bio je zainteresovan za umetnost i književnost, a kao devetogodišnjak napisao je prvu pesmu. Od 1948. godine pohađao je gimnaziju u Kraljevu, kada je objavio svoju prvu pripovetku Moj stric Mladen, a nakon toga i pesmu Zelena sivina. Godine 1957. Antonović je postao ilustrator Ibarskih novina i glavni urednik podliska Osvit. Pored književnosti i posla ilustratora, igrao je fudbal u Slogi Kraljevo i trenirao atletiku u klubu Mladost. Kao gimnazijalac, 1958. godine u Kraljevu je otvorio prvu samostalnu izložbu pod nazivom Krovovi Kraljeva, za koju je dobio pozitivne kritike u štampi i nakon toga odlučio da upiše Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Profesori na akademiji bili su mu Stojan Ćelić, Mirjana Mihać, Mladen Srbinović i Zoran Petrović.[1] Godine 1963. završio je Akademiju likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, kod kojeg je završio i postdiplomske studije.[2] Član Udruženja likovnih umetnika Srbije postao je 1964. godine, a do 1973. stvarao je kao slobodan umetnik priredivši izložbe u Kraljevu 1958, 1982. i 1966. godine i u Beogradu 1968. godine.[1] Za asistenta na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu izabran je 1973. godine, a predavao je predmete slikanja i crtanja. Bio je takođe šef slikarskog odseka i prodekan za nastavu, a redovni profesor postao je 1988. godine. U tri mandata bio je dekan Fakulteta likovnih umetnosti; 1988-1990, 1990-1992 i 1998-2000.[3] Usavršavao se u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Grčkoj, Sjedinjenim Državama, Engleskoj, Škotskoj, Belgiji, Holandiji, Španiji i Mađarskoj.[1] Predavao je i u Školi lepih umetnosti u Budimpešti, na Umetničkom koledžu u Edinburgu i mnogim drugim školama.[1] Tokom karijere imao je više od sto samostalnih izložbi, a za svoja dela dobio je veliki broj nagrada i priznanja. Preminuo je 23. januara 2019. godine u Beogradu, gde je živeo i stvarao.[4] Komemoracija povodom smrti održana je u Atrijumu Narodnog muzeja. Sahranjen je 28. januara u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

U dobrom stanju! Nasamo s Milanom Konjovićem : Razgovori, likovi, osvrti Miro Vuksanović Knjiga sadrži : Predgovor, biografiju slikara Milana konjovića, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Knjiga sadrži i dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Autor: Miro Vuksanović Žanrovi: Antologije i monografije, Domaći pisci, Publicistika, Umetnost Izdavač: Pravoslavna reč NS Godina izdanja: 2018. Broj strana: 272 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 22 cm Knjiga ima predgovor, biografiju slikara, njegovu akademsku besedu i 26 kazivanja o slikarstvu, čoveku, životu, patnji i radosti, Somboru, pozorištu i drugim temama. Sva kazivanja je stilski uobličio akademik Vuksanović, a za štampu ih svojevremeno odobrio Milan Konjović. Posebno poglavlje je posvećeno likovima s Konjovićevih portreta i pričama o njima. Doslovno je zabeležen razgovor o monografiji Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića Lazara Trifunovića iz 1979. godine. U knjizi su dvadeset dva Vuksanovićeva esejistička i pripovedačka teksta o Konjoviću. Tekstovi su nastajali između 1978. i 2018. godine. Stotinak kolor reprodukcija, crteža i portreta knjigu čine izuzetnom i dostojnom obeležavanja godišnjice rođenja Milana Konjovića. Miro Vuksanović (Krnja Jela, 4. maj 1944) je poznati srpski književnik, akademik Srpske akademije nauke i umetnosti. Objavio je brojne romane, pripovetke, zapise i poeme. Miro Vuksanović je rođen u Krnjoj Jeli, u Crnoj Gori, u seoskoj porodici. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Boanu. U Nikšiću je završio Višu realnu gimnaziju.[2] Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1969. godine, na Grupi za jugoslovensku i opštu književnost.[3] Radio je kao profesor srpskog jezika i književnosti u Somboru. Bio je zamenik a potom deset godina glavni urednik časopisa „Dometi”. Od 1975. bio je upravnik Gradske biblioteke u Somboru. Taj posao je obavljao do 1988. Bio je potpredsednik Matice srpske od 2004. do 2008. godine i upravnik Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu od 1988. do 2014. godine.[4] Direktor je Biblioteke SANU od 2011. godine. Učestvovao je sa saopštenjima na dvadesetak naučnih skupova u zemlji i na konferencijama IFLE u Briselu, Moskvi, Štokholmu, Pekingu i Kopenhagenu. Članstvo Miro Vuksanović je član Srpskog književnog društva (2003 -), Društva književnika Vojvodine (1979-), zatim predsednik Društva književnika Vojvodine (1985-86), član Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije (1985-87), član Predsedništva Zajednice nacionalnih biblioteka Jugoslavije (1988-1992), član Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (2004-),član Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika (2003-), potpredsednik Matice srpske (2004-2008, na dužnosti predsednika Matice srpske 2006-2008) , potpredsednik Skupštine i Saveta Vukove zadužbine (2003-2008), član Upravnog odbora Zadužbine Miloša Crnjanskog (2007-2012), član Upravnog odbora Matice srpske (1988-2008), predsednik Upravnog odbora Zadužbine Ive Andrića (2016-, član od 2010), predsednik Upravnog odbora Instituta za srpski jezik SANU (2010-2016), predsednik Nacionalnog saveta za kulturu 2015-2016, član 2011-2016), član Saveta Univerziteta u Beogradu (2020 -). član Uređivačkog odbora Srpske bibliografije; glavni urednik (3 serije, 29 tomova) kataloga starih srpskih knjiga i legata, Godišnjaka i drugih izdanja Biblioteke Matice srpske (1988 - 2014). Inicijator je osnivanja i glavni urednik i direktor Izdavačkog centra Matice srpske (2007); pokretač i glavni urednik Antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti (2008 - do 2020. objavljeno 110 knjiga) i Edicije Matica (2008). Pokretač i predsednik Uređivačkog odbora Kritičkog izdanja dela Ive Andrića (2016 - do 2020. izašlo 15 tomova). Na predlog Odeljenja jezika i književnosti izabran je za dopisnog člana SANU 5. novembra 2009. godine.[4] Za redovnog člana SANU izabran 5. novembra 2015. godine. U SANU od 2011. uređuje Tribinu za prikazivanje novih izdanja. Pokretač je i urednik izdanja SANU : Akademske besede (2016-), Prustupna predavanja dopisnih članova (2019-), Pristupne besede srpskih akademika od 1886. do 2012. godine (2020-), Bibliografije akademika i dipisnih članova (2019-) i Godišnjak Tribine BSANU (2013-).Predsednik je dva Akademijska odbora SANU. Uredio je nekoliko naučnih zbornika u SANU (Srpska književnost danas, Skerlić, Andrić, Crnjanski). Službeno je boravio u Mađarskoj, Rumuniji, Austriji, Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Sovjetskom Savezu, Švedskoj, Kubi, Kini, Danskoj, Grčkoj i drugim zemljama.[2] Nagrade Dobitnik je sledećih nagrada[2]: Nagrada Politike za kratku priču (1975) Nagrada Miroslavljevo jevanđelje za najbolju proznu knjigu u Jugoslaviji za period 1997-2000 Nagrada za umetnost Vukove zadužbine 2000 Prosvetina nagrada za prozu 2000 Borbina nagrada za knjigu godine 2001 Nagrada za knjigu godine Društva književnika Vojvodine 2002 Nagrada Svetozar Ćorović za prozu 2002 Vukova nagrada 2004 Nagrada Laza Kostić za pripovednu prozu 2005 NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 2005 Nagrada Meša Selimović za najbolju knjigu na srpskom jeziku u 2005 Zlatni hit liber 2006 Počasni građanin Bileće 2006 Nagrada Brankovog kola 2010 Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije 2012 Nagrada Veljkova golubica 2015 Pečat Hercega Šćepana Trga od ćirilice 2017. Republičke nagrade za doprinos kulturi: Milorad Panić Surep (1996), Zapis (2007), Đura Daničić (2009), Stojan Novaković (2012), Janko Šafarik (2014), kao i Oktobarska nagrada Sombora (1986). Nagrada Mihajlo Pupin za ukupno stvaralaštvo (2019)[5] Nagrada Marko Miljanov (2020) Bibliografija Bibliografija Vuksanovića je tokom leta 2020. sadržala 2.811 jedinica (radovi i literatura o delu). Romani Kletva Peka Perkova, 1977, 1978 Gradišta, 1989 Daleko bilo, 1995, 2018 Semolj gora, 2000, 2001, 2011, 2017 Točilo, 2001,2018 Kućni krug, 2003 Semolj zemlja, 2005, 2006 (4 izdanja), 2011, 2017 Semolj ljudi 2008, 2011, 2017 Bihpolje 2013 Pripovetke i zapisi Gorske oči, 1982 Nemušti jezik, 1984, 2013 Vučji tragovi, 1987,2013 Povratak u Ravangrad 2007, 2016 Otvsjudu 2008 Čitanje tavanice 2010 Danonoćnik 1, 2014 Silazak u reč 2015 Danonoćnik 2, 2019 Poeme Moračnik, 1994 Tamooni, 1992 Razgovori i priče Likovi Milana Konjovića, 1992. Dušanova knjiga, 2001. Nasamo s Milanom Konjovićem, 2018. Izabrana dela I−V, 2017 i 2018. Priređivač Laza Kostić u Somboru, 1980 Ravangrad Veljka Petrovića, 1984 Letopis Stevana Raičkovića, 2007 Antologijsko naučno izdanje Petar II Petrović Njegoš, 2010 Srpski rječnik ili azbučni roman Vuka Karadžića 2012 Milovan Đilas 2013 Njegoš, dva veka 2013 Njegoš dovijek 2016 Miodrag Bulatović 2016 Večiti kalendar maternjeg jezika Ive Andrića 2018 Gorska luča (antologija Njegoševih stihova) 2018 Naučni i stručni projekti Edicija Deset vekova srpske književnosti (pokretač i glavni urednik) Kritičko izdanje dela Ive Andrića (pokretač i predsednik Uređivačkog odbora)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kdobro uradjena istorija umetnosti John Edward McKenzie Lucie-Smith (rođen 27. veljače 1933.), [1] poznat kao Edward Lucie-Smith, engleski je pisac, pjesnik, umjetnički kritičar, kustos i televizijski voditelj rođen na Jamajki. Bio je vrlo plodan u tim poljima, napisao je ili uredio više od stotinu knjiga, a njegove teme su se krajem 1960-ih postupno mijenjale s uglavnom književnosti na uglavnom umjetnost. Biografija Lucie-Smith je rođen u Kingstonu na Jamajci, kao sin Mary Frances (rođene Lushington) i Johna Dudleya Lucie-Smitha.[1] U Ujedinjeno Kraljevstvo preselio se 1946. [2] Školovao se u The King`s School u Canterburyju, a potom je boravio u Parizu. Godine 1954. diplomirao je umjetnost na koledžu Merton u Oxfordu.[1][3] Nakon što je služila u Kraljevskim zračnim snagama kao časnica za obrazovanje i radila kao tekstopisac,[3] Lucie-Smith je postala pisac s punim radnim vremenom (kao i antologičar i fotograf). Naslijedio je Philipa Hobsbauma u organiziranju The Group, grupe pjesnika sa sjedištem u Londonu.[4] Početkom 1980-ih vodio je nekoliko serija intervjua, Conversations with Artists, za BBC Radio 3. Bio je suradnik The London Magazinea, u kojem je pisao kritike o umjetnosti, a redovito je pisao za nezavisni časopis ArtReview od 1960-ih do 2000-ih. Kao plodan pisac, napisao je ukupno više od stotinu knjiga o različitim temama, uglavnom povijesti umjetnosti, kao i biografijama i poeziji.[2] Uz to je bio kustos niza umjetničkih izložbi, uključujući tri projekta Petera Mooresa u Walker Art Gallery u Liverpoolu, The New British Painting (1988. – 1990.) i dvije retrospektive u Muzeju umjetnosti New Orleansa. On je kustos Bermondsey Project Space-a.[5] Posljednjih godina Lucie-Smith promovira crteže pripisane Francisu Baconu u vlasništvu talijanskog novinara Cristiana Lovatellija Ravarina. Međutim, Christie`s, Sotheby`s i Francis Bacon Estate nisu potvrdili autentičnost ovih djela poznatih kao `talijanski crteži Francisa Bacona`. Martin Harrison, urednik Francis Bacon: Catalogue Raisonné, ne uključuje `Talijanske crteže Francisa Bacona` i ne vidi Baconovu ruku na ovim crtežima.[6] Njegov ujak Euan Lucie-Smith bio je jedan od prvih pješačkih časnika mješovitog podrijetla u regularnoj britanskoj vojnoj pukovniji i prvi poginuo u Prvom svjetskom ratu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rugmaking: A Complete Introduction to the Craft of Rugmaking Nell Znamierowski Nell Znamierowski (13. kolovoza 1931. - 29. travnja 2021.) bila je američka tekstilna umjetnica. Znamierowski je rođen u Amsterdamu, New York.[1] Rođena je kao Aniela Znamierowska, jedino dijete Waclaw i Helene Wojnar Znamierowski i završila je srednju školu Wilbur H. Lynch u Amsterdamu 1949. [2] Diplomirala je likovnu umjetnost tekstilnog dizajna na Rhode Island School of Design 1953. [3], a uz Fulbrightovu stipendiju otputovala je u Finsku kako bi radila u Školi za industrijski dizajn, gdje se zainteresirala za Rya prostirke. Tijekom svoje karijere radila je na različite načine kao dizajnerica tiska, savjetnica za boje i dizajnerica tkanih tkanina uz poučavanje u školi Brooklynskog muzeja umjetnosti – gdje je također koordinirala program vlakana – i Fashion Institute of Technology.[ 4] Djela koja je izradila ili dizajnirala Znamierowski mogu se pronaći u zbirkama Muzeja američke umjetnosti Smithsonian [1], Muzeja Cooper-Hewitt [5] i Instituta za umjetnost u Chicagu [6], a ona je predstavljena u mnogim solo i skupne izložbe diljem Sjedinjenih Država.[3] Autorica je brojnih vodiča za tkanje, uključujući Korak po korak tkanje: potpuni uvod u zanat tkanja, uključujući fotografije u punoj boji (1967.) i Korak po korak tkanje: potpuni uvod u ćilimarski obrt (1972.).[7] Također je pisala za brojne publikacije o tekstilu, uključujući Craft Horizons, Piecework, American Craft, Handwoven i Fiberarts, te je držala predavanja i radionice tijekom svoje karijere.[4] Znamierowski je preminuo u New Yorku u dobi od 89 godina 29. travnja 2021. Misa zadušnica održana je 11. rujna 2021. u crkvi svetog Stanislava u Amsterdamu, NY, nakon čega je odmah uslijedio pogreb na groblju svetog Kazimira.

Naracija u igranom filmu / Dejvid Bordvel Beograd : Filmski centar Srbije, 2013 (Beograd : Colorgrafx) Fizički opis 422 str. : ilustr. ; 24 h 24 cm VELIKI FORMAT Tiraž 500 NOVO Monumentalno delo Dejvida Bordvela, verovatno najvećeg živog teoretičara filma, pojavilo se sada na srpskom jeziku. Delo koje od svojeg objavljivanja 1985. godine u domenu filmske naratologije gotovo nikada nije prevaziđeno, postalo je neophodni udžbenik ne samo za studije filma, već, jednako tako, i književnosti. Vizuelno prebogata (nekoliko stotina frejmova i fotografija), ova knjiga pokazuje Dejvida Bordvela ne samo kao vrsnog erudite, već i interdisciplinarnog mislioca koji se s lakoćom kreće i drugim oblicima stvaralaštva, i inkrporira ih u svoju filmsku teoriju na uzbudljiv, gotovo virtuozan, a ipak čitak način. Objavljivanje knjige Dejvida Bordvela je pravi izdavački filmski dogadjaj, i mišljenja smo, neophodna lektira ne samo teoretičare, kritičare i publiciste, već i za sve one koji su u filmskoj praksi. UVOD Prvi deo Neke teorije naracije 1. Mimetičke teorije naracije Perspektiva kao naracija Perspektiva i tačka gledanja u književnosti Nevidljivi posmatrač Ejzenštejn: naracija kao scenografija 2. Dijegetičke teorije naracije Filmska naracija kao metajezik Filmska naracija kao iskazivanje Drugi deo Naracija i filmska forma 3. Aktivnost gledaoca Skica za jednu psihologiju filmske percepcije i kognicije Sposobnost razumevanja narativa Verovanje i viđenje 4. Principi naracije Fabula, siže i stil Taktike konstruisanja sižea Znanje, samosvest i komunikativnost Narator, autor 5. Greh, ubistvo i naracija Detektivski film Melodrama 6. Naracija i vreme Osobine vremenske konstrukcije Vremenske varke i neočekivane dobiti 7. Naracija i prostor Konstruisanje prostora Perspektiva i gledalac Idealna pozicionalnost: plan – kontraplan Naznake, svojstva i funkcije Prostor u Svežim vetrovima Treći deo Istorijski modusi naracije 8. Modusi i norme 9. Klasična naracija. Holivudski primer Kanonska naracija Klasični stil Klasični gledalac Sedam filmova, osam segmenata 10. Naracija umetničkog filma Objektivnost, subjektivnost, autorstvo Igra forme Umetnički film u istoriji 11. Istorijsko - materijalistička naracija. Sovjetski primer Naracija kao retorika . Predvidljiva fabula, nepredvidljiva naracija Novi Vavilon Ka upitnom filmu 12. Parametarska naracija Nova uloga stila Oblici i strategije Parametri Džeparoša Problem modernizma 13. Godar i naracija Sukobljene sheme Oprostorenje naracije Narator i palimpsest Godina 1968. i dalje

Unutra odlično očuvano samo je dopisano na naslovnoj strani ispod stoleće - vek Omot kao na slici, korice odlične Rubens i njegovo stoleće. Frans Boduen. Izdavač: Vuk Karadžić, Jugoslovenska revija, Beograd 1977 veliki format Петер Паул Рубенс (хол. Peter Paul Rubens; Зиген, Вестфалија, 28. јун 1577 — Антверпен, 30. мај 1640) био је дипломата и фламански уметник барока. Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући члановима његове радионице.[1] Његови ученици су Јакоб Јорданс и Антонис ван Дајк.[2] Рубенс је владао са доста језика, био је велики хуманиста и добар дипломата.[1] Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства. Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији. Изузетно богато Рубенсово дело заступљено је у богатству мотива, актови и митолошке теме, теме из лова као и мртве природе у којима се очитује традиција фламанске уметности у време барока и својим патосом и покретом представља најаутентичније изразе свога времена. Његова палета се карактерише топлим бојама и тоновима који блијеште са његових платна са до тада невиђеном жестином као да се утицаји које је направио могу сагледавати не само у сликарству фламанског барока већ у сликарству уопште и могу се пратити све до појаве Евген Делакроа а упоређујући га са сликарем свих времена назван је “сликарем тела” насупрот Рембранту који је назван “сликарем душе”. Мало је уметника у историји уметности било тако чувено и утицајно у своје време попут Рубенса. Историјски контекст[уреди | уреди извор] У 16. веку, Антверпен, престоница Фландрије, био је велики и богат пословни центар због своје важне луке, одакле је стизала роба из свих земаља. Зарађени новац трошио се брзо са лакоћом и великом радошћу, не само на забаву, већ и на културу, уметност и штампање радова који су углавном били намењени за увоз. Сликарство у Антверпену редовно прати трендове ренесансе захваљујући доприносима из Италије, који се шире по целој Холандији. Дирер, на путу до земље 1520. године, је срео сликаре Метсиса, Патинира и Холанђанина Лејдена. Фламанска уметност је утицала, допуштајући маниризму и реализму да живе њихове традиције. Са појавом Питера Бројгела, уметник је био у могућности да покаже више фламенка у својим делима од којих Рубенс гради потпуно иновативан ликовни израз, који је довео до генијалности у бароку.[3] Холандија је била под шпанску владавину, од времена кад су у браку Филип I од Кастиље и Хуана I од Кастиље, а касније и за време њихових наследника Карла V и након абдикације Филипа II 1555. Ни обичан народ ни аристократија, на челу са Вилемом Ћуталицом, није подржао диктатуру Филипа II, који је донео 15. априла 1566. Ни људи ни властеле, са Вилемом Ћуталицом на челу, уз подршку диктатуру Филип II, који је донео 15. априла 1566. представља Гов Маргарет, назван по Филипу II, петицију познату као `компромис од племића`, чији је циљ био елиминисање инквизиције и обнова слободе. То је промовисано од стране калвиниста, који користи конфликт који је довео овај захтев, цркава уништених, оскрнављена слике и запалили села. Овај устанак је био гувернер тражи помоћ за Филипа II, који је послао војвода од Албе. То, 1567. након неколико жестоких борби и освете, да ли се поново успостави мир и калвинисти су побегли у Немачку.[4] Површина је остала под шпанском влашћу до Споразума у Утрехту 1713, када се поново враћа у аустријски део Хабзбург. Уметници су радили и нашли своје мецене међу шпанском монархијом и племством, што је утицало на то шта је приказано радовима, нарочито у верским темама и темама битака, као и портрета. Фламанска школа сликања је утврђена у јужној Холандији, где је Католичка црква повећала највећи приказ тријумфа као религије. Ова победа је имала највећег интерпретатора Рубенса, који је био римокатолички дубоко религиозан.[5] Биографија[уреди | уреди извор] Портрет дечака (1619). Рубенс је често користио своју децу као моделе. Сматра се да је то био његов син Николас. Рубенс је био поносан на лепоту своје деце. Рубенс је насликао себе и Изабел Брант убрзо након њиховог венчања. Када је Изабел умрла, Рубенс је изјавио да `она је била оличење доброте и поштења`. Рани дани[уреди | уреди извор] Рубенс је рођен у Зигену, Немачка, од родитеља Јана Рубенса и Марије Пyпелинцкс. Петар Паул Рубенс добио је то име јер се родио 28. јуна, што је било уочи дана Св. Петра и Павла. Родио се као шесто од седморо деце. Његов отац и мајка су калвинисти који су побегли из Антверпена у Келн 1568. године након појачаних верских превирања и прогона протестаната за време Шпанске владавине Холандијом Фернанда Алвареза од Толеда, трећег војводе од Албе. Јан Рубенс је постао правним саветником (и љубавником) Ане Саске, друге жене Вилијама I те се доселио у њен двор у Зигену 1570. Уследило је притварање због прељуба. Породица се вратила у Келн следеће године. Године 1589, две године након очеве смрти, Рубенс се с мајком вратио у Антверпен где је примљен у католичку школу. Религија је одиграла важну улогу у његовом каснијем раду и Рубенс је касније постао водећи глас католичког противреформаторског сликарства.[6] У Антверпену, Рубенс је завршио хуманистичко образовање, учио латински и класичну литературу. С четрнаест година започео је уметничко образоваwе код понајбољих градских сликара тог доба.[7] Већина његовог образовања састојала се у копирању ранијих дела, као што су дрворези Ханса Холбеина млађег и графике Маркантонија Рајмондија према Рафаелу. Рубенс је завршио своје школовање 1598. у време када је примљен у “Цех св. Луке” као независан мајстор.[8] Коњанички портрет војводе од Лерма, Прадо, Мадрид. Рубенс је насликао ову слику приликом свог првог путовања у Шпанију 1603. Обожавање Девице, 1608. уље на легури и бакру, Санта Марија у Валичели, Рим. Ово је средишња плоча високог олтара. Године 1600. Рубенс је путовао у Италију, најприје у Венецију, где је видео дела Тицијана, Веронезе и Тинторета пре него што се сместио у Мантови на двору војводе Винченза I Гонзаге. Начин бојења и композиције Веронезеа и Тинторета имале су директан учинак на Рубенсово сликарство, а на његов каснији, зрели стил утицао је више Тицијан.[9] С војводином финансијском подршком Рубенс је отпутовао до Рима и Фиренце 1601. Тамо је студирао дела класичне грчке и римске уметности и копирао дела италијанских мајстора. Хеленистичка скулптура Лаоконт са синовима је имала посебан утицај на њега, као и уметност Микеланђела, Рафаела и Леонарда.[10] На њега су такође утицале и изразито натуралистичке слике Каравађа. Касније је чак направио копију његовог Полагања у гроб, те предложио је свом мецени, војводи од Мантове, да купи од Каравађа његову Смрт девице (Лувре).[11] Рубенс је путовао у Шпанију у дипломатској мисији 1603. носећи поклоне породице Гонзага на двор Филипа III. Док је био тамо видео је богату колекцију Рафаелових и Тицијанових дела које је скупио краљ Филип II.[12] Ово је било прво његово путовање, од многих у каријери, на којима је комбиновао уметност и дипломатију. Од 1604. провео је четири године у Мантови, Ђенови и Риму гдје је насликао бројне портрете на особит начин који ће касније утицати на рад сликара као што су: Антонис ван Дајк, Џошуа Рејнолдс и Томас Гејнсборо.[13] У то време започиње да слика градске палате и црквене олтаре као што је троделни олтар `Санта Марија у Валичелл`.[14] Утицај Италије на Рубенса био је изузетан. Поред уметничких утицаја, Рубенс се наставио да се дописује с италијанским пријатељима током цилог свој живота; чак се и потписивао као „Пиетро Паоло Рубенс“ и често говорио о повратку на полуострво – жеља која му се није остварила.[15] Принцеза Изабела Клара Еуђенија (1566–1633), 1615. Музеј историје уметности у Бечу. Зреле године у Антверпену (1609–1621)[уреди | уреди извор] Podizanje крста, 1610–11, средишња плоча олтара Госпине катедрале у Антверпену. Чувши за мајчину болест 1608, Рубенс се упутио у Антверпен, али мајка му је умрла пре његовог доласка. Његов повратак у Антверпен се подударао с годинама новог просперитета захваљујући „Антверпенском споразуму“ из 1609. којим је наступило „дванестогодишње примирје“. У октобру исте године Рубенс је постављен за дворског сликара аустријског војводе Алберта и Изабеле Шпанске, управитеља холандских покрајина. Дозвољено му је да свој студио из двора у Бриселу пресели у Антверпен. С надвојвоткињом Изабелом остао је у добрим односима све до њене смрти 1633, не само као њен сликар него и велепосланик. Још је више учврстио везе с градом 1609, оженивши Изабелу Брандт, кћерку водећег Антверпенског грађанина и хуманисте Јана Брандта. Године 1610, Рубенс се преселио у нову кућу с атељеом који је сам дизајнирао у маниру италијанских вила. Данас позната као Rubenshuis музеј у центру Антверпена, њему је служила као радионица, али и као школа за његове ученике и галерија за његову личну колекцију уметничких дела и књига која је била највећа у Антверпену. Његов најпознатији ученик био је Антонис ван Дајк, који ће постати водећим фламанским портретистом који је често сарађивао с Рубенсом. Такође је сарађивао с другим уметницима у граду, попут сликара животиња Франса Снајдерса, који је заслужан за орла на његовој слици Оковани Прометеј, као и сликаром цвећа и његовим добрим пријатељем Јаном Бројгелом Старијим. Петер Паул Рубенс и Франс Снајдерс, Оковани Прометеј, 1611-12, Музеј уметности, Филаделфија. Олтарске слике за Госпину катедралу у Антверпену су утврдиле његово место као водећег сликара Фландрије. „Подизање крста“, централна слика олтара, на пример, показује његову способност да уклопи Тинторетово Распело из Венеције, Микеланђелове динамичне фигуре и свој лични стил. Ова слика постала је репрезентативним примером барокног религијског сликарства.[16] Рубенс је искористио штампане илустрације у књигама како би још више проширио своју славу широм Еуропе. Изузев неколико сјајних бакрописа, он је само цртао скице по којима су стручњаци као Лукас Ворстерман правили графике.[17] Ипак је сам урадио неколико дрвореза. Рад за Марију де Медичи и дипломатске мисије (1621–1630)[уреди | уреди извор] Искрцавање Марије де Медичи у Марсељу, 1622—25., уље на платну, 394 × 295 cm, Лувр. Године 1621, краљица Француске, Марија Медичи наручила је од Рубенса две велике алегоријске слике које је требало да славе њен живот и њеног покојног мужа Анрија IV за „Луксембуршку палату“ у Паризу. Циклус Марије Медичи (сад у Лувру) је постављен 1625. Мада је он почео рад на другој серији то никада није било довршено.[18] Марију је протерао из Француске њен син Луј XIII, а умрла је у Келну 1642. године, у истој кући у којој је Рубенс живео као дечак.[19] По истеку Дванаестогодишњег примирја 1621. године, Шпански Хабсбурговци су поверили Рубенсу више дипломатских мисија и он је био веома активан до 1630. Кретао се од Енглеског до Шпанског двора у покушају да постигне мир између Шпанске Холандије и Холандских уједињених покрајина. Такође је путовао у северну Холандију као уметник, али и као дипломата. У том раздобљу двапут је примио витешки наслов, најприје од краља Филипа IV Шпанског 1624, а потом и од краља Карла I Енглеског 1630. Примио је и почасну титулу мајстора уметности универзитета у Кембриџу 1629.[20] Рубенс је провео неколико месеци у Мадриду од 1628.–1629. где је поред своје дипломатске мисије насликао и неколико важних дела за краља Филипа IV. Ту се спријатељио са сликаром Веласкезом, те су њих двојица планирали да заједно отпутују у Италију, али Рубенс се морао вратити у Антверпен и Веласкез је путовао без њега.[21] Рубенс је убрзо морао да отпутује у Лондон где је остао до 1630. и насликао једну од најважнијих слика овог периода – Алегорија Мира и Рата (1629; Национална галерија у Лондону.[22] Она осликава уметниково снажно залагање за мир, а поклоњена је краљу Карлу I. Портрет Хелене Фурман (Хет Пелскен), око 1630-их, Музеј историје уметности у Бечу. Посљедње године (1630–1640)[уреди | уреди извор] Рубенс је посљедњу деценију провео у АнтВерпену и околини. Иако је био заокупљен сликањем за свод Дворане за банкете архитекте Иниго Џоунса у Палати Вајтхол у Лондону, нашао је времена за лична уметничка истраживања. Године 1630, четири године након смрти његове супруге, 53-годишњи сликар оженио је 16-годишњу Јелену Фурман. Јелена је инспирисала позамашне фигуре на много његових слика из 1630-их, укључујући: Венерина гозба (Музеј историје уметности у Бечу), Три Грације (Прадо, Мадрид) и Парисов суд (Прадо, Мадрид). У каснијим сликама које је радио за шпански двор, уметникову младу жену су препознали на сликама. Фармери се враћају с поља, око 1635-8, Галерија Пити, Фиренца. Године 1635, Рубенс је купио имање изван АнтВерпена, дворац де Стен (Хет Стен) где је провео много свог времена сликајући пејзаже који одражавају његов касни стил који се ослања на холандску традицију Питера Бројгела. Рубенс је преминуо од гихта 30. маја, 1640. Сахрањен је у цркви св. Јакова у Антверпену. Оставио је за собом осморо деце, три с Исабелом и петоро с Јеленом; његово најмлађе дете је рођено осам месеци након његове смрти. Дела[уреди | уреди извор] Отмица Леукипових кћери, 1615, уље на платну, 224 x 211 cm, Стара пинакотека, Минхен. Рубенс је био плодан аутор који је стварао углавном религијске теме, историјске мотиве и ловачке сцене у које је укључивао митолошке ликове. Насликао је неколико портрета, углавном пријатеља и аутопортрете, као и неколико пејзажа пред крај свог живота. Дизајнирао је таписерије и графике, али и своју кућу. Његови цртежи су изузетно снажни али без детаља; такође је често користио скице с уљаним бојама. Посљедњи је уметник који је поред сликања на платну још сликао и на дрвеним плочама, те олтарне слике на камену шкриљевцу како би избегао рефлексије. Како је било уобичајено у то време, Рубенс је имао велику радионицу у којој је сликао, али понекад допуштајући другим сликарима да сликају поједине делове слике, а понекад само надгледајући стварање слике. Парисов суд, 1630, уље на платну, Национална галерија, Лондон. Његова страст за сликањем пунашних жена постала је појмом за Рубенсизам или Рубенсовски, док се користи и израз „Рубенсовске“ за пунашне жене, нарочито у Холандији. На аукцији куће Сотбис 10. јуна 2002, Рубенсова новопронађена слика “Масакр невиних” продана је за £49,5 милиона, или 76,2 милиона УСА $ лорду Томпсону. Хронолошки попис познатијих Рубенсових дела[уреди | уреди извор] Скидање с крста, 1602, -уље на дасци, 420.5 × 320 cm, олтар Госпине катедрале у Антверпену. Врт љубави, 1633—1634, -уље на платну, 286 × 198 cm, Прадо, Мадрид. Маркиза Бригида Спинола-Дориа, 1606, -уље на платну, Национална галерија, Вашингтон. Самсон и Далила, 1609-1610, -уље на платну, 185 × 205 cm, Национална галерија, Лондон. Битка с Амазонкама, 1619, -уље на платну, 121 × 165 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Аутопортрет са Изабелом Брант, 1609-1610, -уље на платну, 178 × 136.5 cm, Стара пинакотека, Минхен. Подизање крижа, 1610-1611, -уље на дасци, 462 × 341 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Масакр невиних, око 1611, -уље на платну, колекција Лихтенштајн, Беч. Оковани Прометеј, 1611-1612, -уље на платну, 243,5 × 209,5 cm, Музеј уметности, Филаделфија. Свети Јурај са змајем, око 1620, -уље на платну, 427 × 312 cm, Прадо, Мадрид. Циклус слика за Марију де Медичи, 1621–1630. Узнесење Девице, 1625-1626, -уље на дасци, 490 × 325 cm, Госпина катедрала у Антверпену. Пад човека, 1629, -уље на платну, 288 × 255 cm, Стара пинакотека, у Минхену. Венерина свечаност, око 1635, -уље на платну, 217 × 358 cm, Уметничко-историјски музеј, Беч. Три грације, 1636-1638, -уље на платну, 221 × 181 cm, Прадо, Мадрид. Парисов суд, око 1638-1639, -уље на платну, 144,8 × 193,7 cm, Национална галерија, Лондон.

Odlično Retko Mensur Memo Dervišević (1. januar 1928. Brčko - 17. april 1982. Tuzla) bio je bosanskohercegovački i jugoslavenski slikar. Rane godine[uredi | uredi izvor] Osnovnu školu završio je u Bijeljini, Nižu gimnaziju u Rogatici, Učiteljsku školu u Sarajevu. Godine 1949. odlazi u Beograd gdje je upisao Filološki fakultet, odsjek jugoslavenske književnosti, ali je njegova ljubav prema slikarstvu bila odlučujući momenat u njegovom daljem formiranju. Naredne godine upisuje Akademiju likovnih umjetnosti u Beogradu, te nastavlja oba studija. Tokom studiranja radi na restauraciji srbijanskih manastira. Akademiju likovnih umjetnosti završio je 1954. godine u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića. Potom završava specijalizaciju iz fresko slikarstva i mozaika. Nakon diplomiranja odlazi u Sarajevo gdje živi do 1958. godine. U tom periodu primljen je u Udruženje likovnih umjetnika Bosne i Hercegovine gdje je stekao status slobodnog umjetnika. [1] Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Izlagao je u zemlji i inostranstvu, a imao je preko 20 samostalnih izložbi. [1] Najznačajniji dio svog stvaralačkog opusa ostvario je u Tuzli. Značajan bosanskohercegovački slikar, kolorista, u ovom gradu je ostavio niz zapaženih djela od kojih su neka i danas u vlasništvu Međunarodne galerije portreta u Tuzli. Zapaženo je i njegovo učešće u estetskom oblikovanju enterijera tuzlanskog hotela `Bristol`, kina `Mladost` i `Ekspres restorana`, gdje je radio na mozaicima i zidnim slikama: `Donju Tuzlu opasala guja`, `Kamena s ramena` i `Teferič`. Niz njegovih djela ostao je u vlasništvu tadašnjih jugoslavenskih ambasada u zemljama Afrike, Bliskog Istoka i drugdje. U svom stvaralaštvu je bio na tragu bosanske tradicije, nekad, poput Maka Dizdara u poeziji, spajajući bosansko srednjovjekovlje sa savremenošću, a često na tragu bosanske sevdalinke i lirsko-baladne tradicije, vizuelno, kao npr. na slici `Svadili se orli i sokoli`. Njegova porodična kuća je napuštena i razrušena, a atelje uništen zajedno sa historijskim vrijednostima. Načelnik Općine Tuzla Jasmin Imamović izjavio je kako je riječ o privatnom vlasništvu, te da se zbog toga ne može ulagati u obnovu i očuvanje objekta. [1] Kritike[uredi | uredi izvor] Prije deset godina imao sam sreću da otvorim prvu samostalnu izložbu Mensura Derviševića – Poslije deset godina otvaram, evo, desetu njegovu izložbu, tako da večeras prisustvujemo malom jubileju. (…) Slučaj Meme Derviševića pokazuje još jednu pozitivnu novinu. Snažan razvoj našeg duhovnog života, našeg stvaralaštva uopšte, nije više ograničen na uže centre, već je omogućen svugdje gdje postoji dobra volja i gdje je talentovanim ljudima pružen makar i minimum uslova. Meša Selimović, 1968. Možda bi Memo, čovjek s dva zvanična i hiljadu životnih fakulteta, svjetski putnik bez kofera i nonkonformist svjetskog ranga, dosegnuo ove svoje današnje umjetničke visine i da se posvetio književnosti i muzici. Ne znam. Ali, dovoljno je velik kao slikar svakoj našoj enciklopediji i historiji umjetnosti. Derviš Sušić, 1981. Skromno, gotovo stidljivo, ali sa zamjetnim uzbuđenjem kojeg čine događaji natopljeni izvjesnom dozom dugo potiskivanog građanskog kulturnog ekskluziviteta, obilježena je nedavno u foajeu tuzlanskog Narodnog pozorišta dvadeseta godišnjica od smrti slikara Mensura Meme Derviševića. Bilo je to veče, za kulturnu historiju Tuzle… Šta je tog svjetskog putnika, poliglotu i putopisca navelo da se nastani u ovom gradu, teško je sa sigurnošću reći, ali je u svakom slučaju izvjesno da je upravo u ovom gradu, takvom kakav jeste, odnosno kakav je tada bio, umjetnik našao utočište za svoj kosmopolitski duh i raskošan slikarski dar. Aleksandar Adamović, 2002. Tokom 1980. i 1981., u fazi pune ljudske i stvaralačke zrelosti, Dervišević je slikao punim žarom, kao nikada ranije. U to vrijeme uslijedilo je najznačajnije i najkompleksnije retrospektivno predstavljanje likovnog stvaralaštva ovog umjetnika, pa se i priređivanje ove izložbe i štampanje uzornog kataloga dogodilo u znaku skoro bukvalnog otimanja od smrti – Dervišević je iznenada umro ravno pet mjeseci od dana otvaranja izložbe. (U Međunarodnoj galeriji portreta prije dvije godine je priređena izložba „Oteto od zaborava”, s ciljem podsjećanja na likovno stvaralaštvo Meme Derviševića.) Nijaz Alispahić, 1990. [2]

Kao na slikama Lepo očuvano Tvrd povez sa papirnom omotom Kapitalno delo Lazara Trifunovića, profesora Univerziteta u Beogradu, dragoceni prilog istoriji srpske umetnosti, pogotovo razdoblja, kada je, u prvoj polovini 20. veka, dostigla umetničke vrhove na evropskom nivou. Lazar Trifunović je srpsko slikarstvo posmatrao sintetički i hronološki, prema vodećim likovnim elementima u pojedinim periodima: svetlost, forma, boja, tema. Nezaobilazan udžbenik tumačenja slikarstva... Izdavač: NOLIT, Beograd 1973; tvrd povez sa omotom, strana 534, ilustracije, 28cm Lazar Trifunović (Beograd, 14. januar 1929 — Pariz, 23. jul 1983) je bio srpski istoričar umetnosti, likovni kritičar i profesor Univerziteta u Beogradu. Lazar Trifunović Petar Omčikus, Portret Lazara Trifunovića, 1973.jpg Petar Omčikus, Portret Lazara Trifunovića, 1973 Rođenje 14. januar 1929. Beograd, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca Smrt 23. jul 1984. (55 god.) Pariz, Francuska Biografija Uredi Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu, diplomirao istoriju umetnosti 1955. na Filozofskom fakultetu, na kome je 1960. doktorirao sa temom „Srpsko slikarstvo u prvoj polovini XX veka“. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je asistent od 1957. godine a 1976. izabran je za redovnog profesora Istorije moderne umetnosti. U vremenu 1962 – 1968. godine bio je direktor Narodnog muzeja u Beogradu. Osnivač je i jedno vreme direktor Savremene galerije u Nišu. Bio je likovni kritičar skoro tri decenije. Još kao student počeo je da objavljuje tekstove u „Vidicima“ i „Narodnom studentu“. objavljujući tekstove u NIN-u, Politici, Umetnosti (gde je bio glavni i odgovorni urednik) i drugim časopisima i listovima. Bio je član i predsednik Jugoslovenske sekcije AICA (Međunarodno udruženje umeničkih kritičara). Delatnost Uredi Lazar Trifunović je stručno delovao u dve osnovne oblasti: kao istoričar (moderne) umetnosti i likovni kritičar, uz to i kao profesor Moderne umetnosti na beogradskom Univerzitetu i muzeolog kao direktor Narodnog muzeja i osnivač i direktor Galerije savremene umetnosti u Nišu. Trifunović je bio osnivač katedre za Modernu umetnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je predavao istoriju modernizma do kraja života. Uveo je metodologiju proučavanja srpske moderne umetnosti na osnovama francuske istojsko-umetničke nauke koju je izneo u kapitalnom, sintetičkom delu „Srpsko slikarstvo 1900-1950“ objavljenom 1973. a koje je nastalo iz njegove doktorske disertacije 1960. godine. Drugo, veoma važno delo Lazara Trifunovića je antologija „Srpska likovna kritika“ objavljena 1967. u kojoj je prvi put dat sistematizovan pregled istorije naše umetničke kritike od njenih početaka do kraja šeste decenije. Ovim dvema knjigama Trifunović je postavio temelje naučnog izučavanja moderne srpske umetnosti i likovne kritike. Kao likovni kritičar redovno je pisao za brojne dnevne i nedeljne novine, stručne časipise i druge publikacije u kojima je pratio tekući likovni život. Započeo je kao pozorišni kritičar da bi ubrzo, tokom šeste decenije postao najuticajniji umetnički kritičar u vremenu tokom koga se bavio tumačenjem novih pojava na našoj umetničkoj sceni. Kao kritičar NIN-a od 1959. do 1963. godine posebno se istakla njegova angažovanost u ovoj oblasti kada je jasno razdvajao umetničke od neumetničkih pojava. Upravo u tom periodu zabeležena je i njegova zenitna kritičarska aktivnost jer je kao kritičar i istoričar beogradskog enformela napisao neke od najvrednijih stranica srpske umetničke kritike i teorije uopšte, na primer, izložba „Beogradski enformel (mladi slikaria)“ 1962. i izložba i studija „Enformel u Beogradu“ 1982. Značajan doprinos dao je i kao muzeolog budući da je brojne inovacije uneo u delatost Narodnog muzeja u Beogradu i Galeriji savremene umetnosti u Nišu u kojima je bio direktor. Iako najmlađi direktor ove najstarije muzejske ustanove u Srbiji Trifunović se nije ustručavao da unese novine koje su često nailazile na oštre otpore akademske i umetničke javnosti. Držeći se ideje da se i muzeologija, kao i druge društvene nauke, razvija, on je u delatnost Narodnog muzeja unosio specifilnosti koje su prethodile potonjim promenama u mnogim muzejskim institucijama kod nas. Izmenio je način rada i organizaciju ove kuće, na nov način periodizovao je istoriju srpske umetnosti, promenio je postavku primerenu tom vremenu, podsdsticao je kustose sa se mnogo angažovanije postave prema izložbenoj delatnosti itd. Na nove osnove postavio je samu zaštitu kulturnih dobara i njihovo publikovanje itd. Uspeo je čak za svog mandata i da adaptira ovu zgradu (1964-1966) na koji način joj je omogućio življu aktivnost i veću prisutnost u javnosti. Bibliografija Uredi Knjige Uredi 1962 Pol Gogen, Jugoslavija, Beograd 1963 Galerija evropskih majstora, Jugoslavija, Beograd 1963 Moša Pijade o umetnosti, Srpska književna zadruga, Beograd 1964 Petar Lubarda, Slikari i vajari III, Prosveta, Beograd 1964 Leonardo da Vinči, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd 1966 Vinsent Van Gog, Narodni muzej, Beograd 1967 Srpska likovna kritika, (antologija) Srpska književna zadruga, Beograd 1968 Milan Kašanin, Sabrana dela, Matica srpska, Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd 1969 Risto Stijović, Galerija SANU, Beograd 1973 Srpsko slikarstvo 1900 – 1950, Nolit, Beograd 1973 Petar Ubavkić, Institut za istoriju umetnosti, Beograd 1973 Sreten Stojanović: O skulpturi, Galerija SANU, Beograd 1978 Stvarnost i mit u slikarstvu Milana Konjovića, Galerija Milana Konjovića, Sombor 1978 Srpska crtačko-slikarska i umetničko-zanatska škola u Beogradu (1895 – 1914), Univerzitet umetnosti, Beograd 1978 Đura Jakšić, pesnik i slikar, Glasnik, Beograd 1980 Grafički antidizajn Boleta Miloradovića, Narodni muzej, Kragujevac 1982 Od impresionizma do enformela, Nolit Beograd 1982 Slikarski pravci XX veka, Jedinstvo, Priština 1983 Slikarstvo Miće Popovića, Galerija SANU, Beograd 1988 Jugoslavija - umetnički spomenici od praistorije do danas, Turistička štampa, Beograd Predgovori kataloga (izbor) Uredi 1962 Beogradski enformel (mladi slikari), Kulturni centar, Beograd 1965 Sava Šumanović, Narodni muzej, Jajce 1967 Asocijativno slikarstvo, lirska apstrakcija, enformel, III trijenale likovne umetnosti, Muzej savremen umetnosti, Beograd 1969 Angažovana umetnost Srbiji, u Angažovana umetnost u Jugoslaviji 1919-1969, Slovenj Gradec 1970 Vidovi savremene apstrakcije, IV trijenale likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1974 Između anime i logosa, Mladen Srbinović, Galerija Kulturnog centra Beograd, Beograd 1976 Od nostalgije za zavičajem do poetskog doživljaja, Bogić Risimović, Galerija Kulurnog centra, Beograd 1978 Kosa Bokšan, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd 1982 Enformel u Beogradu, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd Savremena umetnost u Jugoslaviji, Beograd Studije i kritike (izbor) Uredi 1954 Lubardina slika „Kosovski boj“, Oslobođenje, br. 1, avgust, Sarajevo 1957 Sreten Stojanović, Umjetnost br. 3, oktobar, Zagreb 1957 Levo krilo ruskog modernog slikarstva, Izraz, br. 5, Sarajevo 1957 Neki problemi geneze socijalističkog realizma u ruskom slikarstvu, Izraz, br. 11, Sarajevo 1957 Čovek pred slikom, Delo, br. 3, Beograd 1958 Vasilij Kandinski, Izraz br. 7, 8, 9, Sarajevo 1958 Neke pojave u posleratnom srpskom slikarstvu, Delo, br. 3, pp. 548-563, Beograd 1958 Umetnost Zorana Petrovića, Umjetnost, br. 2, Zagreb 1959 Moderne igre smrti, NIN, 5. juli, Beograd 1959 Umetnost naivnih, NIN, 16. avgust, Beograd 1959 Putovanje u slikarstvo, Železničke novine, god. 1, br. 8, 30. decembar, Beograd 1960 Zagonetni svet Lazara Vujaklije, NIN, 17. april, Beograd 1960 Devetorica u Dubrovniku, NIN, juli, Beograd 1960 Moderni naturalizam, NIN, 9. septembar, Beograd 1961 Srpsko slikartvo HH veka, Savremenik, br. 10, pp. 286-296, Beograd 1961 Od revolucionarne do građanske umetnosti, NIN, 11. jun, Beograd 1961 Mit o Meštroviću, Danas, 30. avgust, Beograd 1961 Oktobarski salon - u znaku mladih generacija, NIN, 5. septembar, Beograd 1961 Američko slikarstvo, NIN, 23. septembar, Beograd 1962 Beli prostori Gabrijela Stupice, NIN, 25. februar, Beograd 1962 Reduktivni metod Stojana Ćelića, NIN, 8. april, Beograd 1962 Sinteza - šta je to?, Danas, 4. juli, Beograd 1962 Čovekovo pravo na umetnost, Politika, 21. oktobar, Beograd 1962 Između sna i strukture, NIN, 28. oktobar, Beograd 1963 Problemi slike, Danas, br. 47, 27. februar, Beograd 1963 Samoubistvo slike, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963 Bijelićeva životna poezija, Politika, 31. decembar, Beograd 1964 Industrijsko oblikovanje, Politika, 12. april, Beograd 1964 U susret teoriji umetnosti, Politika, 9. avgust, Beograd 1965 Magija predmeta i stvari, Politika, 1. januar, Beograd 1965 Nadežda Petrović, Slikar srpskog predela, Politika, 25. april, Beograd 1965 Milena Pavlović Barili, Braničevo, br. 3, Požarevac 1965 Prva Jugoslovenska umetička izložba, Komunist, 23. septembar, Beograd 1968 Srpsko slikarstvo između dva svetska rata, NIN, 24. novembar, Beograd 1968 Umetnost Oktobra, Umetnost, br. 13, Beograd 1969 Blistavi rep Medialine komete, Politika, 19. januar, Beograd 1969 Stara i nova umetnot, Zograf, br. 3, Galerija fresaka, Beograd 1969 Savremena američka umetnost, Umetnost br. 17, januar-mart, Beograd 1969 Likovne osnove i osobenosti fotografije, Novinarstvo, br. 3-4, Beograd 1970 Nedeljko Gvozdenović, Izraz, br. 10, pp. 285-293, Sarajevo 1970 Nadrealizam i `socijalna umetnost`, Umetnost, br. 21, Beograd 1970 Putevi i raskršća srpske skulpture, Umetnost, br. 22, Beograd 1970 Stvaralačka sposobnost nove umetnosti, Politika, 18. juli, Beograd 1971 Vera Božičković Popović, Umetnost, br. 21, januar-mart, Beograd 1971 Jugoslovenska izložba u Parizu, Umetnost, br. 25-26, Beograd 1971 Likovni izraz Kosovskog predanja, Književne novine, br. 385, 27. februar, Beograd 1972 Fotografija između slikarstva i filma, Foto-kino revija, br. 4, Beograd 1979 Skulptura kao biografija, Matija Vuković, Borba, 3. februar, Beograd 1982 O Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, 3+4, br. d, Katedra za Istriju umetnosti, Filozofski fakultet, Beograd 1982 Devojka s lautom, Književne novine, 11. novembar, Beograd 1982 Od racionalnog ka metafizici, Danas, 16. novembar, Beograd 1982 Marko Čelebonović, Danas, 21. decembar, Beograd Tags: Avangarda nadrealizam u slikarstvu ekspresionizam kubizam sava sumanovic jovan bijelic ... Istorija srpskog slikarstva xx vek veka 20.

DEJVID BORDVEL NARACIJA U IGRANOM FILMU Prevod - Slavica Miletić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2013 422 strana 24 cm Edicija - Biblioteka Umetnost ekrana ISBN - 978-86-7227-081-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod NEKE TEORIJE NARACIJE 1. Mimetičke teorije naracije Perspektiva kao naracija Perspektiva i tačka gledanja u književnosti Nevidljivi posmatrač Ejzenštejn: naracija kao scenografija 2. Dijegetičke teorije naracije Filmska naracija kao metajezik Filmska naracija kao iskazivanje NARACIJA I FILMSKA FORMA 3. Aktivnost gledaoca Skica za jednu psihologiju filmske percepcije i kognicije Sposobnost razumevanja narativa Verovanje i viđenje 4. Principi naracije Fabula, siže i stil Taktike konstruisanja sižea Znanje, samosvest i komunikativnost Narator, autor 5. Greh, ubistvo i naracija Detektivski film Melodrama 6. Naracija i vreme Osobine vremenske konstrukcije Vremenske varke i neočekivane dobiti 7. Naracija i prostor Konstruisanje prostora Perspektiva i gledalac Idealna pozicionalnost: plan - kontraplan Naznake, svojstva i funkcije Prostor u Svežim vetrovima ISTORIJSKI MODUSI NARACIJE 8. Modusi i norme 9. Klasična naracija. Holivudski primer Kanonska naracija Klasični stil Klasični gledalac Sedam filmova, osam segmenata 10. Naracija umetničkog filma Objektivnost, subjektivnost, autorstvo Igra forme Umetnički film u istoriji 11. Istorijsko - materijalistička naracija. Sovjetski primer Naracija kao retorika Predvidljiva fabula, nepredvidljiva naracija Novi Vavilon Ka upitnom filmu 12. Parametarska naracija Nova uloga stila Oblici i strategije Parametri Džeparoša Problem modernizma 13. Godar i naracija Sukobljene sheme Oprostorenje naracije Narator i palimpsest Godina 1968. i dalje Zaključak Fusnote Izvori fotografija Izabrana literature Indeks imena Indeks filmova `Monumentalno delo Dejvida Bordvela, verovatno najvećeg živog teoretičara filma, pojavilo se sada na srpskom jeziku. Delo koje od svojeg objavljivanja 1985. godine u domenu filmske naratologije gotovo nikada nije prevazidjeno, postalo je neophodni udžbenik ne samo za studije filma, već, jednako tako, i književnosti. Vizuelno prebogata (nekoliko stotina frejmova i fotografija), ova knjiga pokazuje Dejvida Bordvela ne samo kao vrsnog erudite, već i interdisciplinarnog mislioca koji se s lakoćom kreće i drugim oblicima stvaralaštva, i inkrporira ih u svoju filmsku teoriju na uzbudljiv, gotovo virtuozan, a ipak čitak način. Objavljivanje knjige Dejvida Bordvela je pravi izdavački filmski dogadjaj, i mišljenja smo, neophodna lektira ne samo teoretičare, kritičare i publiciste, već i za sve one koji su u filmskoj praksi.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. David Bordwell Narration In The Fiction Film Leon Batista Alberti Battista Mikelanđelo Antonioni Michelangelo Aristotel Mihal Bahtin Rolan Bart Roland Barthes Andre Bazen Bazin Remon Belur Raymond Bellour Emil Benvenist Emile Benveniste Ingmar Bergman Bernardno Bertoluči Bertolucci Ludvig van Betoven Ludwig Beethoven Mišel Bitor Michel Butor Bertolt Breht Brecht Rober Breson Robert Bresson Pjer Bulez Pierre Boulez Luis Bunjuel Bunuel Oleksandar Dovženko Karl Teodor Drajer Carl Theodor Dreyer Henri Džejms Henry James Džejms Džojs James Joyce Sergej Mihailovič Ejzenštajn Rajner Verner Fasbinder Federiko Felini Federico Fellini Sigmund Frojd Freud Žan Lik Godar Jean Luc Godard Gombrič Alfred hičkok Hitchcock Stiven Hit Stephen Heath Džulijan Hohberg Julian Hochbergm Hauard Hoks Howard Hawks Roman Jakobson Mikloš Jančo Jancso Aleksandar Kerenski Lev Kulješov Grigorij Kozincev Fric Lang Fritz Vladimir Iljič Lenjin Ernst Lubič Lubitsch Persi Lubok Kolin Makejb Colin McCabe Karl Marks MarxLeonard Mejer Meyer Jan Mukaržovski Mukarvosky Jasudžiro Ozu Yasujiro Bris Paren Brice Parain Perkins Vsevolod Pudovkin Alan Rene Alain Resnais Žan Renoar Jean Renooir Alen Rob Grije Alain Robbe Grillet Mari Kler Ropars Vijemje Marie Claire Ropars Wuilleumier Mejr Sternberg Meir Suzan SUlejman Susan Suleiman Viktor Šklovski Jurij Tinjanov Fransoa Trifo Francois Truffaut Orson Vels Welles Dziga Vertov Žerar Ženet Gerard Genette