Kao na slikama Ogledi 1. Bit glazbenog dijela 2. Procesualnost glazbe 3. Vremenska struktura i doživljaj vremena u glazbenom djelu 4. O povijesnoj promenljivosti glazbenog primalaštva 5. Komično u glazbi 6. Estetske funkcije glazbenog citata 7. Tišina i stanka u glazbi, 8. Vrijednosni problemi glazbe 19. stoljeća 9. Pogledi Lunačarskog na glazbu 10. O nacionalnom stilu u glazbi 11. Glazba i revolucija tags: Lunačarski moderna teorija muzike muzička avangarda klasika

JAZU 350 primeraka Zagreb Odlično stanje Retko Urednik Vlado Buzančić Katalog Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Edo Murtić Datum rođenja 4. maj 1921. Mesto rođenja Velika Pisanica Datum smrti 2. januar 2005. (83 god.) Mesto smrti Zagreb Delo Ede Murtića Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

Kalendar za 1980.godinu,sa delima iz Narodnog muzeja Beograda.1.Januar/Rubens-Dijana se vraca iz lova 2.Februar/Glava svetitelja-Studenica 3.Mart/Raspece 4.April/Paja Jovanovic-portret umetnikove supruge muni 5.Maj/Kapitel-Stobi 6.Jun/Ogist Renoar-Kupacica 7.Jul/Zlatna maska-Trebeniste kod Ohrida 8.Avgust/Miroslavljevo jevandjenje 9.Septembar/Sava Sumanovic-Jesenji put 10.Oktobar/Katarina Ivanovic-Autoportret 11.Novembar/Votivna kolica-Dupljaja-Bela Crkva 12.Decembar/Lorenco di Kredi-Poklonjenje

Kokan Mladenovic - Na Drini cuprija Po motivima romana Ive Andrica Albion Books, Beograd, 2017. Edicija `Jugosfera` Tvrd povez, 124 strane, posveta autora. RETKO! Кокан Младеновић (Ниш, 30. април 1970) српски је позоришни редитељ и универзитетски професор. Биографија Завршио је средњу глумачку школу у Нишу и дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду у класи професора Мирослава Беловића и Николе Јевтића.[1] Обављао је функцију уметничког директора позоришта ДАДОВ, уметничког директора и сталног редитеља Народног позоришта у Сомбору, директора драме Народног позоришта у Београду и управника позоришта Атеље 212 у Београду.[1] Запослен је као ванредни професор на предмету позоришна режија на ФДУ у Београду.[1] Представе које је режирао игране су у позориштима Србије, Словеније, Мађарске, Црне Горе, Хрватске, Румуније, Босне и Херцеговине и Северне Македоније.[1] Награде Награда „Бојан Ступица”[1] Пет Стеријиних награда[1] Награда „Бора Михајловић“[1] Награда Ардалион фестивала у Ужицу[1] Гранд приx за режију на Међународном позоришном фестивалу у Будимпешти[1] Четири награде Златни ћуран на Данима комедије у Јагодини[1] Четири награде Јоаким Вујић[1] Четири награде на Војвођанским сусретима позоришта[1] Пет награда на Фестивалу класике у Вршцу[1] Награда на Сусретима позоришта у Брчком[1] Две награде на Фестивалу позоришних праизведби у Параћину[1] Три награде на Фестивалу праизведби у Алексинцу[1] Награда за режију Мостарска лиска[1] Награда за режију фестивала у Котору[1] Златна плакета „Мокрањчевих дана“ у Неготину[1] Златна плакета „Дана Зорана Радмиловића“ у Зајечару[1] Театрографија Ждралово перје, 13.10.1991, Београд, Позориште „Бошко Буха” Београд[2] Повратак дон Жуана, 06.12.1992, Београд, Београдско драмско позориште[2] Маратонци трче почасни круг, 26.02.1993, Сомбор, Народно позориште[2] Фигарова женидба, 18.02.1994, Сомбор, Народно позориште[2] Буба у уху, 15.09.1994, Вршац, Народно позориште `Стерија` (Вршац)[2] Луди од љубави, 18.10.1994, Ниш, Народно позориште у Нишу[2] Алан Форд, 11.11.1994, Београд, Позориште на Теразијама[2] Развојни пут Боре Шнајдера, 31.01.1995, Београд, Народно позориште у Београду[2] ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ РИКОТИ, 07.05.1995, Београд, Атеље 212[2] Мир, 29.02.1996, Београд, Позориште на Теразијама[2] Ревизор, 26.06.1996, Београд, Народно позориште[2] Мрешћење шарана, 03.12.1996, Шабац, Шабачко позориште[2] Буздован, 26.06.1997, Шабац, Шабачко позориште[2] Бетмен и луткар, 11.11.1997, Ниш, Позориште лутака[2] Афера недужне Анабеле, 17.12.1997, Сомбор, Народно позориште[2] Како засмејати господара, 23.04.1998, Ужице, Народно позориште Ужице[2] Дуго путовање у Јевропу, 11.09.1998, Шабац, Шабачко позориште[2] ВЕЛИКА СВЕСКА, 14.02.1999, Београд, Атеље 212[2] Ружење народа у два дела, 26.09.1999, Сомбор, Народно позориште[2] Пер Гинт, 23.05.2000, Ужице, Народно позориште[2] Богојављенска ноћ, 01.12.2000, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Путујуће позориште Шопаловић, 06.03.2001, Београд, Народно позориште[2] Цуба либре, 30.04.2001, Нови Сад, [[Српско народно позориште[2] Слуга двају господара, 06.10.2001, Суботица, Народно позориште[2] Сестре по метли, 23.10.2001, Београд, Мало позориште Душко Радовић[2] Опсада цркве Светог Спаса, 23.02.2002, Сомбор, Народно позориште[2] Како засмејати господара, 20.04.2002, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Баханалије, 18.10.2002, Суботица, Народно позориште[2] Мајстор и Маргарита, 22.03.2003, Сомбор, Народно позориште[2] Хобит, 11.05.2003, Београд, Позориште `Бошко Буха`[2] СТРАХ И ЊЕГОВ СЛУГА, 06.08.2003, Београд, Атеље 212[2] Сан летње ноћи, 10.12.2003, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Је ли било кнежеве вечере?, 04.04.2004, Ниш, Народно позориште[2] Сабрана дела Вилијема Шекспира (мушка верзија), 13.09.2004, Суботица, Народно позориште[2] Сабрана дела Вилијема Шекспира (женска верзија), 14.09.2004, Суботица, Народно позориште[2] Балкански шпијун, 29.01.2005, Сомбор, Народно позориште[2] Петар Пан, 25.03.2005, Београд, Мало позориште `Душко Радовић`[2] Укроћена горопад, 05.06.2005, Зрењанин, Народно позориште „Тоша Јовановић”[2] Сабирни центар, 17.02.2006, Шабац, Шабачко позориште[2] Баш челик, 29.03.2006, Бања Лука, Дјечије позориште Републике Српске[2] Је ли било кнежеве вечере, 25.06.2006, Бања Лука, Народно позориште Републике Српске[2] Дисцо пигс, 27.07.2006, Београд, Београдско драмско позориште[2] Чикаго, 19.10.2006, Београд, Позориште на Теразијама[2] Последња смрт Френкија Сузице, 25.11.2006, Сомбор, Народно позориште[2] Аудиција, 12.01.2007, Зрењанин, Народно позориште `Тоша Јовановић`[2] Ја или неко други, 23.03.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Ја, 23.03.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Амселфелд, 20.09.2007, Београд, Битеф театар[2] Скочиђевојка, 04.11.2007, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Виа Балкан, 25.11.2007, Сомбор, Народно позориште[2] Одабрани и уништени, 14.02.2008, Ниш, Народно позориште[2] Маратонци трче почасни круг, 25.05.2008, Београд, Позориште на Теразијама[2] Нова страдија, 12.03.2009, Београд, Народно позориште[2] Наранцсöр, 17.04.2009, Нови Сад, Новосадско позориште - Úјвидéки сзíнхáз[2] Дундо Мароје, 26.06.2009, Крушевац, Крушевачко позориште[2] Коса, 03.02.2010, Београд, Атеље 212[2] Иза решетака, 14.10.2011, Крушевац, Крушевачко позориште[2] Збогом СФРЈ, 29.11.2011, Београд, Атеље 212[2] Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња, 07.09.2012, Сомбор, Народно позориште[2] JELENTKEZZENEK A LEGJOBBAK, 21.09.2012, Novi Sad, Novosadsko pozorište - Újvidéki színház[2] Зона Замфирова, 09.11.2012, Београд, Позориште на Теразијама[2] Опера ултима, 2013, Нови Сад, Новосадско позориште - Újvidéki színház[2] Др Нушић, 25.04.2014, Сомбор, Народно позориште[2] Каубоји, 25.10.2014, Кикинда, Народно позориште[2] Јулије Цезар, 15.07.2015, Будва, Град театар - Тheatre citu[2] Јулије Цезар, 24.11.2015, Сомбор, Народно позориште[2] На Дрини ћуприја, 17.03.2016, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Коштана, 05.08.2016, Нови Сад, Српско народно позориште[2] Јами дистрикт, 24.03.2017, Београд, Битеф театар[2] Рубиште, 23.05.2017, Шабац, Шабачко позориште[2] Felhő a nadrágban, 25.11.2017, Суботица, Позориште `Kosztolányi Dezsö`[2] Кад би Сомбор био Холивуд, 17.02.2018, Сомбор, Народно позориште[2] Клошмерл, 23.04.2018, Београд, Београдско драмско позориште[2] Сан летње ноћи, 08.10.2019, Београд, Народно позориште[2] Густав је крив за све, 21.12.2019, Суботица, Pozorište `Kosztolányi Dezsö`[2]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Josip Kulundžić (Zemun, 1. avgust 1899 — Beograd, 1. decembar 1970)[1] bio je dramski pisac, prevodilac dela za pozorište, reditelj drama i opera, teoretičar drame i pozorišta, profesor dramaturgije, urednik pozorišnih listova i časopisa. Bio je glavni urednik časopisa Scena (1965–1969)[2]. U pozorišnoj kulturi Jugoslavije bio prisutan pet decenija (1921–1970).[3] Biografija Josip Kulundžić potiče iz trgovačke porodice. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu 1918. Završio Filozofski fakultet u Beogradu 1926. godine, studije nastavio u Drezdenu, Beču, Parizu i Pragu i završio specijalne studije dramaturgije i operske režije u Parizu i Berlinu.[2] Od 1921. godine bio je pomoćnik dramaturga HNK-a u Zagrebu, a upravnik Drame (1926), urednik pozorišnog časopisa Comoedia i Hrvatska pozornica kao i predavač na Glumačkoj školi. Godine 1928. odlazi u Novosadsko-osječko pozorište[4] Nakon toga dolazi u Beograd gde je bio dramski režiser u Beogradskon narodnom pozorištu od 1930. godine[1] Mijenjao je poslove i boravišta u užoj Srbiji i Vojvodini, a najduže je bio profesor na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (1949–68).[4] Bio je veliki poznavalac evropskog pozorišta, kao i dramske književnosti i teorije, je i autor niza stručnih tekstova.

Vladimir Rozic - Dusan Jankovic 1894-1950 Zivot i delo MPU, Beograd, 1987. Mek povez, 160 strana, posveta Vladimira Rozica. Dušan Janković (1894-1950) was a Serbian avant-garde artist.[1][2] Dušan Janković was born in Niš in 1894. After joining the Serbian army in late 1914, he participated in the Great Retreat during the winter of 1915 across the Albanian mountains to the port of Skadar, where an awaiting Italian passenger ship evacuated him with the rest of the military personnel to Bari, Italy, and eventually to Rouen in France,[3] where he would spend a significant part of his early youth. From 1916 he lived in Paris, where he studied at the École nationale supérieure des arts décoratifs from 1918 to 1921. The greatest number of his drawings, graphics and paintings was developed in Paris and in 1923 in Belgrade, he continued to devote himself to applied graphics and prints. Later, he returned to France where he continued painting. Upon his return to Belgrade in 1935, he again devoted himself to applied graphics and ceramics and porcelain[4] which was the vogue during the all-media encompassing Art Deco period.[5] In 1948 he became a part-time professor of applied graphics and decorative script at the Academy of Applied Arts in Belgrade. He died in Belgrade in 1950. hiljadu i druga noc, dizajn, nadrealizam, nadrealisti...

Skz, 1977. 277 strana, tvrd povez. Korice kao na slici. Posveta autora. Požutela na bočnim stranama sa žutim flekama. Nema podvlačenja, zapisa... 1.ČOVEK I DELO Umetnost u nedostatku dokaza, Humanistička nesanica, Aragonova mačka, Mesečina, a meseca nema, Čista duša na plafonu 2.TRAGOM SINTEZE Estetika ekologije, Činjenica i sistem, Nauka kao umetnost, Promocija nekvalifikovanih, Razmena instrumenata, Muzika pred jezikom semiologije 3.MUZIKA S DRUGE STRANE Istorijski škripac srpske muzike, Slika i zvuk, Šulek, Brams, Roždestvenski, Rihter, Karajan 4.PISMA BEZ ADRESE Jovan Cvijić 5.BELEŠKE S PUTA

Japanska umetnost po periodima Izdavač: Liber, Beograd Edicija Kokoro - Duh Istoka Prevod: Sonja Zidverc-Lekić, Sonja Višnjić Žižović Povez: broširan Broj strana: 408 Ilustrovano. Manje oštećenje na prednjoj korici i prva dva lista, inače knjiga je veoma dobro očuvana. Ernest Francisko Fenoloza (1853-1908) je bio američki profesor filosofije i političke ekonomije na Tokijskom Carskom Univerzitetu. Bio je značajan predavač u periodu Meiđi, kada je Japan prolazio kroz modernizaciju. Tokom svog boravka u Japanu, Fenoloza je sastavio prvi inventar japanskog nacionalnog blaga što je dovelo do otkrivanja kineskih svitaka koje su u Japan doneli japanski monasi vekovima ranije, i spasavanja mnogih budističkih dela koja bi inače bila uništena pod pokretom Haibucu kišaku. Za ova dostignuća, japanski car Meiđi dodelio mu je Orden Izlazećeg sunca i Orden svetog blaga. Pred čitaocem je kapitalno delo u kojem autor stručno i detaljno obrađuje japansku umetnost (skulpturu, slike, panele, svitke, grafike...) po periodima – od 6. veka i budističke umetnosti do 19. veka i građanske umetnosti. Pored umetničkih stilova i dela, autor opisuje i društvene prilike u okviru kojih su ovi stilovi nastajali, razvijali se, menjali i nestajali, što ovo delo čini privlačnim na samo ljubiteljima umetnosti, već Japana uopšte. S A D R Ž A J: 1. Rana korejska i japanska budistička umetnost. Kineski uticaj, bronzane skulpture 2. Grčko-budistička umetnost u Japanu (kulminacija skulpture perioda Nara) 3. Mistična budistička umetnost perioda Fuđivara 4. Feudalna umetnost Japana (period Kamakura - škola Tosa) 5. Idealistička umetnost u Japanu ( Ašikaga) 6. Idealistička umetnost u Japanu (rani Kano) 7. Moderna aristokratska umetnost u Japanu (kasni Kano i škola Korin) 8. Moderna plebejska umetnost u Kjotu (škola Šiđo) 9. Moderna plebejska umetnost u Edu (Ukijo-e, grafike - ilustracije - žanrovske slike) (K-93)

Marko Celebonovic Tekst Ivana Jankovic Rima, Kragujevac, 2009. Mek povez, 20 strana. REDAK KATALOG! Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 371. strana ilustrovano Mozaik je odavna poznata slikarska tehnika, koja se izvodi slaganjem raznobojnih, manje ili više pravilnih kockica kamena, obojenog stakla, glazirane keramike. Poznate su talijanske mozaičke kockice (teserae) proizvedene u muranskim staklarnicama u više dimenzija i velikom broju različitih boja i tonova. Kamene kockice dobivaju se usitnjavanjem (čekićem, kliještima, itd.) različitih vrsta obojenog kamena. Tako usitnjene, kockice se koriste ovisno o svom obliku i boji. Kockice se utiskuju u svježu žbuku, cement, masu na bazi disperzije umjetne smole, razna ljepila, poliesterske smole (od koje se mogu praviti i kockice) i slično. Mozaikom se oslikavaju zidne, podne ili svodne površine. Podni mozaici su uglavnom od kamenčića, a zidni mogu biti i od drugih materijala. Zlatno razdoblje mozaik je doživio u Bizantu (prije toga je široku upotrebu imao u Grčkoj i Rimu), pa iako se kasnije koristio, manje je bivao zastupljen nego neke druge, jednostavnije slikarske tehnike. Još od drevnih (antičkih) vremena poznata su nam dva načina izvedbe mozaika: opus tesselatum - sastavljen od kamenih kockica (nisu uvijek istih dimenzija) a između kockica vidljiv je vezivni materijal (tzv. fuge) opus vermiculatum - sastavljen od sitnijih kockica, međusobno tijesno povezanih, tako da se jedva vide ivice i međuprostori između njih. Kockice su uglavnom iste veličine, a izrađene su od kamena, stakla ili glaziranih odlomaka keramike. Osim „običnog“ mozaika, postoji i tehnika mikromozaika, mnogo složenija, iste osnove, no puno dojmljivijih rezultata, rezervirana samo za iznimno uporne i strpljive, koji ne žale izgubiti vrijeme kako bi postigli što dojmljiviji rezultat. Мозаик је шара или слика направљена од малих правилних или неправилних комада обојеног камена, стакла или керамике, који се држе на месту гипсом/малтером и покривају површину. Мозаици се често користе као подна и зидна декорација, а били су посебно популарни у античком римском свету. Tehnologija izrade Postupak slaganja mozaika. Počinje kad je skica u boji prenesena na karton. Slika na kartonu je bez suvišnih i sitnih detalja jer se oni u mozaiku vrlo teško mogu izvesti. Kockice se tada biraju po načelu najpogodnije boje i oblika i svojom najpovoljnije obrađenom (uglavnom najravnijom stranom) lijepe na određeno mjesto slike ljepilom topivim u vodi (metilceluloza - ljepilo za zidne tapete, tutkalo...). Između kockica se ostavljaju razmaci do 1 mm u koje će kasnije ući vezivo. Kad se slaganje završi, pripremi se okvir dimenzija mozaika, s letvicama višim od debljine kockica za jedan centimetar, na čijoj je unutarnjoj strani razapeta žičana mreža, koja ima ulogu armature za žbuku (ili bilo koje vezivo koje kasnije ispunjava taj prostor). Pripremljeni mozaik treba prethodno navlažiti da ne bi naglo povukao vlagu iz veziva i time ga oslabio, što bi dovelo do pucanja. Kao vezivo mozaičkih kockica obično se koristi cementna pasta miješana u omjeru 2:1 (2 dijela opranog suhog pijeska i 1 dijela cementa). Voda se dodaje dok se ne dobije masa koja je toliko mokra da se na površini izlučuje tanak sloj vode ako je tučemo zidarskom žlicom. Kad se radi s tanjim kockicama, kao vezivo se može koristiti i keramičko ljepilo. Vezivom se mozaik prelije do visine okvira. Kad se vezivo stvrdne mozaik se okrene, očisti od papira i ljepila toplom vodom i četkom. Kod ugrađivanja mozaika na zid potrebno je zidnu površinu učiniti hrapavom, ako ona takva već sama po sebi nije. Zatim je potrebno nanijeti cementno vezivo pripremljeno od cementa i suhog pijeska u omjeru 1:3, u debljini većoj od debljine mozaičkih kamenčića. Složeni mozaik ili dijelove mozaika premažemo cementnom pastom pripremljenom od cementa i vode u omjeru 1:1. Mozaik se potom utiskuje u svježu cementnu žbuku. Kad je cijeli mozaik postavljen na zid, papir se navlaži vodom i skine, a tek drugi dan ispire se četkama i vrše se korekture. Suhi mozaik se moguće je i polirati, a to se izvodi voštanom pastom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Theodor Pallady (rumunjski izgovor: [teˈodor paˈladi]; 11. travnja 1871. – 16. kolovoza 1956.) bio je rumunjski slikar. Biografija Theodor Pallady bio je sin Ioana Palladyja i Marije Cantacuzino, starije sestre rumunjskog diplomata Neculaija B. Cantacuzina. Rođen je u Iașiju, u Rumunjskoj, 14. travnja 1878., a djetinjstvo je proveo u Perieniju iu Iașiju.[1] U mladosti ga je obitelj poslala u Dresden, gdje je studirao inženjerstvo na Tehničkom sveučilištu u Dresdenu između 1887. i 1889. U isto vrijeme studirao je umjetnost kod Erwina Oehmea, koji mu je, prepoznavši njegovu umjetničku intuiciju, predložio da ode u Pariz.[2] U Parizu je Pallady radio u studiju Edmonda Aman-Jeana i upisao Akademiju likovnih umjetnosti (Académie des Beaux-Arts). Godine 1892. pridružio se studiju Gustavea Moreaua gdje je radio zajedno sa slikarima kao što su Henri Matisse, s kojim je razvio blisko prijateljstvo, Georges Rouault i Albert Marquet.[3] Godine 1900. predstavio je svoje djelo `The Prodigal Son` na Exposition Universelle, koje mu je priskrbilo visoke pohvale.[2] Godine 1906. oženio je Jeanne Ghika-Brigadier.[4] Otvorio je studio u Parizu na Place Dauphine, gdje je radio do 1940., često putujući između Francuske i Rumunjske.[2] Godine 1904. Pallady se vratio u Rumunjsku, gdje je održao izložbu u Rumunjskom Athenaeumu. Međutim, održavao je bliske veze s Parizom, gdje je nastavio održavati mnoge osobne izložbe, sve do Drugog svjetskog rata.[5] Pallady nikada nije izgubio kontakt s Rumunjskom i imao je prijatelje iz zajednice rumunjskih umjetnika i intelektualaca koji su živjeli u Parizu, uključujući Benjamina Fondanea, Georgea Enescua, Constantina Brâncușija, Camila Ressua, Nicolaea Dărăscua, Panaita Istratija, Traiana Vuia, Eugènea Ionesca, Emila Ciorana, i Paul Celan. Theodor Pallady kupio je Brâncușijevu skulpturu Prvi poljubac, ovo djelo je mali poljubac (7,8` × 1,18` × 1,57`) od ružičastog mramora i prvo djelo moderne umjetnosti. Ova skulptura datira iz 1905. i donijela ju je sa sobom u Rumunjsku. Izlagao je i na Venecijanskom bijenalu 1924., 1940. i 1942. godine. Grob Theodora Palladyja na groblju Bellu (desno) Godine 1940. preselio se u Bukurešt.[1] Umro je u Bukureštu 16. kolovoza 1956., a pokopan je na groblju Bellu.

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

Izdavač: A-Š Delo, Beograd Biblioteka Likovne monografije Uvodna studija: Srba Ignjatović Povez: tvrd Broj strana: XV + 120 Bogato ilustrovano. Format: 24 x 35 cm Potpisana, cepnut deo najavnog lista, inicijali na bočnoj strani knjižnog bloka, sve ostalo veoma dobro. Likovni sadržaj: 1. Sveti ratnici 2. Pejzaž i mrtva priroda 3. Portret i akt 4. Skice i studije Dragan Savić, čuveni reporter `Borbe`, ali pre i više od svega sjajan slikar, strasni, veliki karikaturista i ilustrator. Idejni je tvorac uglednog konkursa novinske karikature `Pjer`, jedan od začetnika stripa u Beogradu i pokretača listova `Ošišani jež` i `Mika miš`, karikaturista čije su radove prenosili `Njujork tajms` i mnogi drugi svetski listovi, autor beogradskog simbola - vrapca od milošte prozvanog Dživdžan, kojeg je pre nekoliko godina branio i na sudu u sporu sa `novokomponovanim` vrapcem... - po svemu tome ostaće upamćen taj `čovek od trostrukog pera`. (K-115)

Branislav Dešković Monografija Grafički zavod Hrvatske Tekst i izbor reprodukcija: Duško Kečkemet Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 147 Ilustrovano. Format: 24 x 30 cm Manja ostecenja rubova omotnice,knjiga odlicno ocuvana. - Zavičaj, djetinjstvo i mladost (1883-1903) - Školovanje u Veneciji (1903-1905) - Bečka avantura (1906-1907) - Godine stvaranja u Parizu i u domovini (1907-1914) - Prekretnica i ratne godine u Crnoj Gori (1914-1915) - Doba heroja i tragedija u Parizu (1916-1921) - Bivši umjetnik u Splitu i smrt (1922-1939) - Posmrtna priznanja Delo: 1) Intimna skulptura - Hrvatska skulptura u Deškovićevo doba - Talijanska skulptura na prijelazu stoljeća - Realizam ranih Deškovićevih radova - Talijanska i francuska skulptura impresionizma - Impresionizam Deškovićevih portreta - Izvori intimne skulpture i animalistike - Intimna skulptura zrelog razdoblja Deškovićeva stvaranja 2) Herojska skulptura - Izvori Deškovićeva herojskog nadahnuća - Bečka secesija, minhenski teoretičari i herojska skulptura Ivana Meštrovića - Antoine Bourdelie i težnja monumentalnosti - Deškovićeva secesijska herojska skulptura 3) Posljednji radovi 4) Skulptura Branislava Deškovića u okviru hrvatske umjetnosti vr71

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1] Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

Oto Reisinger- Visoko drustvo Vecernje novosti, Beograd, 1974. Tvrd povez, oko 100 strana, uvodni tekst Branimir Donat. Dizajn Saveta i Slobodan Masic ODLICAN PRIMERAK! Oto (Oton) Rajzinger (Reisinger, Oto (Oton)),[1] Rankovci kod Murske Sobote, 4. oktobar 1927 — Zagreb, 6. april 2016) bio je hrvatski arhitekta i karikaturista. Iako po struci diplomirani arhitekta za više od 60 godina rada objavio je preko 70.000 najvećim delom karikatura i karikaturalnih vinjeta, ali i ilustracija, stripova i crteža. Radove je objavio u mnogim novinama u tadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu (Nemačkoj, Švajcarskoj, Holandiji i Velikoj Britaniji). Karikature u kojima je najčešće ilustrovao dnevno-politička i druga društvena zbivanja (pretežno u liku popularnog Pere) odlikuju se britkim humorom sa elementima gega.[2] Objavio je i više knjiga, plakata, reklama, ilustracija za knjige i crtanih filmova. Bio je član Hrvatskog udruženja karikaturista.[3]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Umetničko stvaranje u urbanoj sredini, u situaciji, intervencija, učestvovanje govori o poznom modernizmu i savremenim umetničkim praksama koje se bave graničnim područjima i praksama istraživanja odnosa subjekta i sveta, uže: konteksta, umetnika, i gledaoca. Nije reč o novom umetničkom pravcu ili pokretu, već o specifičnoj promeni ponašanja umetnika prema delu i delovanju u prostoru i vremenu konkretnog života. Pod terminom „kontekstualna umetnost“ se podrazumeva skup oblika umetničkog izražavanja koji se razlikuju od umetničkog dela u tradicionalnom smislu: umetnost intervencije i angažovana umetnost aktivističkog karaktera (hepeninzi na javnim mestima, „manevri“), umetnost koja osvaja gradski prostor ili pejzaž (ulični performansi, pejzažna umetnost u određenoj situaciji...), estetike zvane participativne ili aktivne u oblasti ekonomije, medija ili spektakla. Kontekstualni umetnik se, pre svega, bavi stvarnošću, a ne simuliranjem, figurativnim opisom ili igrom privida u medijskim prostorima umetničkog prikazivanja i izražavanja.` Pol Arden (rođen 4. oktobra 1956.) je profesor istorije na Univerzitetu u Amijenu, a takođe je i likovni kritičar i kustos u oblasti savremene umetnosti.[1][2]. Odrastao je u porodici farmera iz Šaranta (neko vreme se i on bavio poljoprivredom), studirao je književnost, istoriju i filozofiju na Univerzitetu u Poatjeu i Univerzitetu u Tuluzu, pre nego što je doktorirao istoriju umetnosti kod Lorensa. Bertrand Dorleac na Univerzitetu Pariz I (Savremena likovna umetnost – forme i ograničenja). U Parizu se susreo sa budućim kustosom savremene umetnosti, Amijem Barakom, kao i sa Ketrin Milet, osnivačem/direktorkom Art Pressa i Hozeom Alvarezom, direktorom izdavačke kuće Regard, sa tri ličnosti čije su stavove o estetici uticale na njegove stavove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! JOVAN BIJELIĆ 1884-1964. Jovan Bijelić (Revenik, 30. juni 1884.[1][2] — Beograd, 12. mart 1964) bio je srpski i jugoslovenski slikar.[3] Bijelić je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih likovnih stvaralaca između dva svetska rata i jedan od najznačajnijih srpskih predstavnika kolorističkog ekspresionizma. Biografija Motiv iz primorja 1932. god. Apstraktni predeo, ulje na platnu, 1920. (Muzej savremene umetnosti) Jovan Bijelić je pošao u osnovnu školu u Bosanskom Petrovcu sa napunjenih osam godina, što je bilo prirodno jer mu je škola bila 8 do 10 km udaljena od kuće. Po završenoj osnovnoj školi upisuje se u Veliku gimnaziju u Sarajevu. Nakon završena dva razreda gimnazije prelazi u Zanatlijsku školu koja mu omogućava razvoj njegovih sklonosti. Kada je 1906. godine u Sarajevo došao češki slikar Jan Karel Janovski i otvorio slikarsku školu, Jovan Bijelić se upisao u tu školu u kojoj je tokom školovanja dobio solidne zanatske temelje za svoj dalji rad i usavršavanje. Dalje slikarsko obrazovanje Bijelić je stekao od 1909. do 1913. studirajući slikarstvo u Umetničkoj akademiji u Krakovu. kod T. Aksentovića, L. Vičulovskog i J. Pankijevića. Boravio je u Parizu 1913/14, a od 1915. kod Vlahe Bukovca u Pragu.[3] Po završetku školovanja dobija posao nastavnika crtanja u gimnaziji u Bihaću. Ovaj posao mu je omogućavao da izbegne vojnu obavezu a imao je dosta slobodnog vremena da se posveti slikarstvu. U Bihaću je proveo od 1915. do 1919. godine. Tu se oženio Sofijom, zasnovao porodicu dobio dvoje dece kćer Dubravku i sina Severina. Prvu izložbu priredio je 1919. u Zagrebu i tada je pozvan u Beograd, da bude scenograf a potom i šef slikarske radionice Narodnog pozorišta.[3] Najviše je slikao portrete, pejzaže, mrtvu prirodu i kompozicije. [3]Prošao je kroz nekoliko faza u kojima je izražen uticaj kubizma u skulpturskoj koncepciji čvrsto modelovane forme i škrtosti palete, a potom je pod uticajem fovizma stvarao koloritna dela izuzetne sočnosti i čulne ekspresije. U poslednjoj fazi, rastvarao je predmete uznemirenim potezima boje. Prvu samostalnu izložbu imao je 1917. u Sarajevu, a drugu 1919. u Zagrebu. Učestvovao je na mnogim kolektivnim izložbama. Samostalne izložbe imao je i u Beogradu (1929, 1932, 1957, 1968), Ljubljani (1959) i Bihaću (1960). Njegova dela nalaze se u više muzeja i galerija: Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej u Beogradu (38 dela), u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu itd. Dobitnik je velikog broja slikarskih nagrada. Neka od njegovih najpoznatijih dela su: „Portret devojke“, „Kupačica“ (1929), „Jajce“ (1924), „Kći umetnikova“ (1927/28), „Dvorište“ (1928), „Ženski akt“ (1929), „Sarajevo“ (1932), „Portret starice“ (1941), „Devojčica s lutkom“ (1928), „Dečak jaše lava“ (1929), „Apstraktni predeo“ (1920). Jedan je od osnivača i pripadnik slikarskih grupa „Oblik“, „Samostalni“ i „Nezavisni“. Redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti bio je od 1963.[4] Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju. U beogradskoj opštini Voždovac postoji ulica, koja nosi naziv Jovana Bijelića. Bjelićevi đaci Pedagoškim radom Jovan Bijelić je počeo da se bavi dok je službovao kao nastavnik crtanja gimnazije u Bihaću od 1915. do 1919. godine. Podučavanje u slikarskim veštinama je počeo 1917. godine dajući privatne časove 16-godišnjem Muhamedu Kulenoviću. Kada je prešao u Beograd, nastavio da se bavi pedagoškim radom, imao je privatnu školu iz koje je izašao čitav niz slikara koji su kasnije popularno zvani Bjelićevi đaci. Iz ove škole koja se nalazila u ateljeu Jovana Bijelića na tavanu II muške gimnazije, su izašli sledeći slikari, u prvoj grupi: Pavle Vasić, Đorđe Popović i Predrag Milosavljević, a kasnije u drugom krugu: Nikola Graovac, Ljubica Sokić, Danica Antić, Miomir Denić, Aleksa Čelebonović, Ristić, Čedomir Vasić, Stojan Trumić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Bora Grujić, Bora Baruh, Milivoj Nikolajević, Dušan Vlajić, Olga Radosavljević. Ova škola je bila popularna među mladima koji su želeli da se bave likovnom umetnošću. Desetoro đaka „Bijelićeve slikarske škole“ je kasnije formirala slikarsku grupu poznatu pod nazivom „Desetoro/Desetorica“ i predstavljala je mlade jugoslovenske slikarske snage toga doba. Slikarska grupa „Desetoro“ je zajednički izlagala 1940. godine u Beogradu i Zagrebu. Grupu su sačinjavali: Danica Antić, Borivoj Grujić, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Milivoj Nikolajević, Jurica Ribar, Ljubica Sokić, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović i Bogdan Šuput.[5] Iako po svom sastavu heterogena, grupa se sastojala od 2 žene i 8 muškaraca, bilo je tu akademskih slikara, sa drugim fakultetskim obrazovanjem, ali i slikara po vokaciji, pripadali su raznim društvenim slojevima od radništva, inteligencije do buržoazije. Zajedničko ovoj grupi je bilo to, što su svi bili slikari i đaci Jovana Bijelića. Neki od ovih umetnika su stradali u Drugom svetskom ratu, a oni koji su preživeli bili su značajni likovni stvaraoci u posleratnom periodu.

59080) INFINITUM ROCKNROLL STORIES , Živko Ivković , Kulturni centar Šabac 2019 , U pitanju je druga knjiga iz Rokenrol opusa koju rokenroler, rok broničar i kritičar Živko Ivković objavljuje. Ova knjiga predstavlja Živkovo stvaralaštvo koje je on napisao i objavio na portalu Prozaonline u periodu od 2015-2019. godine. Deo tekstova objavljen je i u fanzinu Infinitum i portalu experiment. Na preko 160 strana Živko je pred čitaoce predstavio više od 60 recenzija, u najvećoj meri knjiga koje je pročitao u tom vremenskom periodu, a koje se odnose na rokenrol, bilo da su u pitanju autobiografska i biografska dela, knjige koje je napisao neko od muzičara, bilo da su R`n`R enciklopedije, prikazi raznih muzičkih dešavanja ili stvaralaštvo autora za koje je rokenrol veoma bitan i značajan deo u životu. Ima tu svega i svačega, Živko je pročitao i napisao recenzije knjiga koje su bave životima i muzikom najvećih muzičkih svetskih imena kao što su Bob Dylan, The Beatles, Led Zeppelin, Neil Young, Peti Smit, Billi Idol, Pink Floyd, Bruce Springsteen, Eric Clapton, Leonard Kohen, AC/DC, Guns N` Roses, Johnny Cash... Takođe, I scena sa ex-Yu prostora nije zapostavljena tako da u ovom Rokelnrolu možete pročitati tekstove o Vojislavu Simiću, Branku Marušiću Čuturi, Dusanu Preleviću i njegovoj knjizi „Poslednji krug u Monci`, Azri, Van Goghu, Lačni Frantzu, zatim tu je prikaz knjige rok novinara Aleksandra Žikića, Enciklopedije „Rokenrol u kandžama interneta 1 |2`, Skrobonjina,,Rubber Soul project`... mek povez, format 17 x 24 cm , ilustrovano, latinica, 173 strane

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Odlično Konstantin Sergejevič Stanislavski (rus. Константин Сергеевич Станиславский; Moskva, 5. januar 1863 — Moskva, 7. avgust 1938) je bio ruski pozorišni glumac, teatrolog i režiser.[1] On je osnivač Hudožestvenog teatra u Moskvi 1898. i umetnički rukovodilac i ideolog tog pozorišta do kraja života 1938. Kao veliki pozorišni inovator imao je značajan uticaj na savremenike. Bio je široko prepoznat kao izvanredan karakterni glumac i brojne produkcije koje je režirao stekle su mu reputaciju jednog od vodećih pozorišnih reditelja svoje generacije.[2] Njegov glavni izvor slave i uticaja počiva na njegovom `sistemu` glumačke obuke, pripreme i tehnike probe.[3] Stanislavski (njegovo umetničko ime) nastupao je i režirao kao amater sve do svoje 33. godine, kada je sa Vladimirom Nemirovičem-Dančenkom, nakon legendarne 18-satne diskusije, osnovao svetski poznatu kompaniju Moskovskog umetničkog pozorišta (MAT).[4] Njegove uticajne turneje po Evropi (1906) i SAD (1923–24) i prekretničke produkcije Galeba (1898) i Hamleta (1911–12) uspostavile su njegovu reputaciju i otvorile nove mogućnosti za pozorišnu umetnost.[5] Pomoću MAT-a Stanislavski je imao ključnu ulogu u promociji nove ruske drame svog doba - uglavnom dela Antona Čehova, Maksima Gorkog i Mihaila Bulgakova - publici u Moskvi i širom sveta; postavio je i hvaljene produkcije širokog spektra klasičnih ruskih i evropskih drama.[6] Sarađivao je sa rediteljem i dizajnerom Edvardom Gordonom Krejgom i imao je formativnu ulogu u razvoju nekoliko drugih vodećih praktičara, uključujući Vsevoloda Mejerholda (koga je Stanislavski smatrao svojim „jedinim naslednikom u pozorištu“), Jevgenija Vahtangova i Mihaela Čekova.[7] Na proslavi 30-godišnjice MAT-a 1928. godine, masovni srčani udar na sceni okončao je njegovu glumačku karijeru (mada je sačekao dok zavesa nije pala pre nego što je zatražio medicinsku pomoć).[8] On je nastavio je da režira, podučava i piše o glumi do svoje smrti nekoliko nedelja pre objavljivanja prvog toma svog velikog životnog dela, glumačkog priručnika Glumački Rad (1938).[9] On je odlikovan Ordenom crvenog barjaka i Ordenom Lenjina, i prvi je dobio titulu Narodnog umetnika SSSR-a.[10] Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u Moskvi kao Konstantin Sergejevič Aleksejev, u jednoj od bogatijih porodica u Rusiji. Prvi put glumi u pozorištu sa sedam godina. Izabrao je umetničko ime Stanislavski na početku karijere (verovatno da bi sačuvao reputaciju svoje porodice). Godine 1888, Stanislavski je osnovao Društvo umetnosti i književnosti pri Malom Teatru, gde je stekao iskustvo o estetici i scenskom nastupu. Godine 1897, je bio jedan od suosnivača Moskovskog teatra umetnosti (MTU) zajedno sa Vladimirom Nemirovičem-Dačenkom. Jedna od prvih produkcija bila je Čehovljev Galeb. U MTU je Stanislavski počeo da razvija, zasnovan na tradiciji realizma Aleksandra Puškina, svoj čuveni „Sistem” (koji se ponekad pogrešno naziva i metod). Sistem Stanislavski se fokusira na razvoj realnih karaktera na sceni. Glumci se savetuju da koriste „emocionalnu memoriju” da bi na prirodan način prikazali emocije lika koga glume. Da bi ovo postigli, glumci treba da se sete momenta iz sopstvenog života kada su osećali traženu emociju, i da je ponovo prožive u svojoj ulozi da bi gluma izgledala realnije. Veliki broj današnjih glumaca kako u pozorištu, tako i na televiziji i filmu, duguju mnogo sistemu Stanislavskog. Korišćenjem Sistema, glumac duboko analizira motivacije uloge koju igra. Glumac mora da pronađe „cilj” za svaku pojedinačnu scenu, kao i „super cilj”, za celu predstavu. Jedan način da bi ovo postiglo je korišćenje Stanislavskovljevog „magičnog ako”.[11] Glumci moraju stalno da sebi postavljaju pitanja. Na primer, jedno od prvih pitanja koje moraju sebi da postave je „Šta bi bilo kada bih se ja našao u istoj situaciji kao i osoba koju glumim?” Stanislavski je takođe imao značajan uticaj na modernu operu i pojačao je rad pisaca kao što su Maksim Gorki i Anton Čehov. Stanislavski je preživeo i Rusku revoluciju 1905 i rusku revoluciju 1917. Navodno je Lenjin intervenisao da bi ga zaštitio. 1918. Stanislavski osniva prvi studio kao školu za mlade glumce i piše nekoliko važnijih dela.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svakako jedna od najtežih, često zanemarenih oblasti izučavanja umetnosti je pravilno prikazivanje glava, crta i lica. Ovaj tom, koji je pripremio stručnjak u toj oblasti, posvećen je isključivo tome. Sa svojim jasnim, konciznim tekstom, sa skoro 200 odličnih ilustracija i sveukupnim pristupom crtanju života, knjiga pruža vredne smernice o tome kako najbolje prikazati lica, crte lica i glave. Verovatno nema boljeg instruktora kome bi se mogli obratiti od Džordža B. Bridžmana. On na ovu temu donosi i svoju stručnost kao umetnika i svoje pedesetogodišnje iskustvo kao predavač i nastavnik u Ligi studenata umetnosti u Njujorku. U celoj knjizi on stavlja naglasak na perspektivu i ravni koliko i na anatomiju. Na ovaj način ćete razviti preciznije razumevanje svake osobine, glave i lica uopšte, odnosa između crta i odnosa između određene osobine i lica ili glave. Razmatranje glave gospodina Bridžmana uključuje teme kao što su glava u visini očiju i ispod nivoa očiju; ravni glave; i okrugle i kvadratne forme. Četiri karakteristike — oko, nos, usta, uho — detaljno su obrađene. Odeljci o svetlu i senci, uporednim merenjima i principima kocke i ovalne konstrukcije dodatno povećavaju obim knjige. Fino izvedeni crteži dopunjuju tekstualni materijal, ilustrujući sve važne koncepte. Posebnu vrednost predstavlja autorsko uključivanje dela poznatih portretista. Vermer, Hals, Rembrant, Rejnolds, Luiz Elizabet Lebrun — to su ljudi koji su portret pretvorili u majstorsku umetnost; i moći ćete da proučavate, izbliza i u slobodno vreme, kvalitete koji omogućavaju njihovom radu da postigne status koji je postigao. George Brant Bridgman RCA (5. studenog 1864. - 16. prosinca 1943.) [1] bio je kanadsko-američki slikar, pisac i učitelj na polju anatomije i crtanja figura. Bridgman je nekih 45 godina predavao anatomiju za umjetnike u Ligi studenata umjetnosti u New Yorku. Život i djelo Bridgman je rođen 1864. u Ujedinjenoj provinciji Kanade.[2][3] U mladosti je Bridgman studirao umjetnost kod slikara i kipara Jean-Léona Gérômea na École des Beaux-Arts u Parizu, a kasnije kod Gustavea Boulangera.[1] Veći dio svog života Bridgman je živio u Sjedinjenim Državama gdje je predavao anatomiju i crtanje figura u Ligi studenata umjetnosti u New Yorku (od 1898. do 1900., a zatim 1903. do listopada 1943.).[4][5] Njegov nasljednik u Ligi studenata umjetnosti bio je Robert Beverly Hale. Bridgman je također držao nastavu na Grand Central School of Art iu American Bank Note Company.[6] Bridgman je koristio kutijaste oblike za predstavljanje glavnih masa figure (glava, prsni koš i zdjelica) koje bi povezivao pokretnim linijama i proizvodio kako bi stvorio `klinove` ili pojednostavljene oblike međusobnog povezivanja tijela.[7] Bio je član Kraljevske kanadske akademije umjetnosti.

Lepo očuvano 1989 Beograd / Dubrovnik Metka Krašovec, slovenska slikarka in grafičarka, * 7. oktober 1941, Ljubljana, † 24. april 2018. Metka Krašovec Rojstvo 7. oktober 1941[1] Ljubljana Smrt 24. april 2018[2] (76 let) Narodnost Slovenija Slovenka Državljanstvo SFRJ Slovenija Poklic slikarka Nagrade Jakopičeva nagrada nagrada Prešernovega sklada Prešernova nagrada Življenje in delo Uredi Slikarka Metka Krašovec je bila svetovna popotnica po prostranstvih zemeljske oble in globinah človeške psihe. Povsod tujka, povsod doma. Najbližji ji je bil Mediteran, vendar je živela v Ljubljani in ustvarjala večinoma na Bledu. Že v rosnih otroških letih je s starši veliko potovala, saj je njen oče Stane Krašovec služboval v New Yorku, San Franciscu in Beogradu. V času Metkinega gimnazijskega šolanja se je družina ustalila v Ljubljani. Tu je dobila prvi vpogled v umetniški atelje - atelje Mihe Maleša, očeta sošolke Travice Maleš. Pri osemnajstih letih jo je potovanje po Toskani in Siciliji za vedno navdušilo za slikarstvo. Leta 1960 je maturirala na Klasični gimnaziji v Ljubljani. Na Akademiji za likovno umetnost in oblikovanje (ALUO) v Ljubljani je študirala slikarstvo. Diplomirala je leta 1964. Študij je nadaljevala na specialki za slikarstvo pri profesorju Gabrijelu Stupici in ga zaključila leta 1966 ter na specialki za grafiko pri profesorju Riku Debenjaku in ga zaključila leta 1970. Študijsko se je izpopolnjevala v Londonu na Royal College of Art v Londonu, Anglija (1974–75) in v Athens na Ohio University, ZDA ter na številnih popotovanjih širom sveta, večkrat skupaj s prijateljico slikarko Alenko Gerlovič. Po končanem šolanju je svoje celotno življenje posvetila upodabljanju skrivnosti življenja in hrepenenja po harmoniji sveta. Formalni slikarski jezik jo je zanimal samo toliko, kolikor ga je potrebovala, da je najbolje izrazila eksistencialno izkušnjo. Slikala je velike formate, akril na platno. Grafike je ustvarjala predvsem v sitotisku in litografiji. Ves čas se je posvečala risbi. Ilustrirala je številne pesniške zbirke. Od leta 1968 je redno razstavlala na številnih razstavah doma in širom sveta. Nova dela je običajno predstavila v Galeriji Equrna. Skupaj s takratno generacijo mladih slikarjev in kiparjev ter Tajo Brejc je bila njena ustanovna članica. Samostojno je začela razstavljati leta 1968 in je imela 105 samostojnih razstav. Sodelovala je na več kot 340 skupinskih razstavah doma in po svetu. Leta 1977 se je zaposlila na ALUO v Ljubljani kot docentka za risanje in slikarstvo, 1986 je dobila naziv izredne in leta 1991 redne profesorice za risanje in slikanje ter tam poučevala vse do upokojitve leta 2008. Na umetniško pot je stopila konec šestdesetih let, v času popart in novega realizma. V zgodnjih delih: Tišine, Pričakovanja - velikih monokromnih slikah upodablja poslopja (priljubljen motiv je Frančiškanska cerkev), dele poslopij in pohištva ter oblačil (nema prisotnost ljudi) v nenavadnih perspektivah in sencah. Barve so močne. Več let slika v rdečih tonih s temnimi sencami. Dela so dramatična, prežeta z močnimi čustvi. Čutimo ljubezen, bolečino odsotnosti, strah, hrepenenje in močan metafizični naboj. Pomemben prelom nastopi s potovanjem v Mehiko, kjer spozna pesnika Tomaža Šalamuna (pesem: »Balada za Metko Krašovec«) in se z njim leta 1979 poroči. Naredi serijo grafik z upodobljeno stilizirano dvojico razpotegnjenih figur lebdečo v rastlinsem svetu. Barve so žive. Sledijo grafike s simboli moškega in ženskega principa ter različnih verovanj. V osnovi prevladuje živo rdeča barva. V iskanju duhovnega sveta sistematično raziskuje govorico simbolov. Potuje v Indijo in Južno Ameriko. Navduši nas z žarečimi barvami bujne narave pod sijočim soncem. Slika kozmične simbole v velikih formatih, akril na platnu. V letih 1981-1986 ustvarja slike in risbe na papirju (čas nove podobe). Klasično izobražena se zazre v staro Evropo v postmoderni dobi razpadajočih vrednot in iskanju novega smisla. Narisana kontura figure nas spomni na arhaično grško umetnost. V slike vpeljuje posamezne živalske figure. Izbruh risb s svinčnikom in tušem na beli ploskvi papirja. Pojavijo se številne upodobitve človeške figure v paru z živasko. Figure združuje erotika ne glede na spol ali naravo. Pojavljajo se ljudje z živalskimi atributi. Kot pravi umetnica sama, risbe ustvarja njena roka, ne da bi vnaprej vedela, kaj bo narisala. V obdobju 1986-1994 sebe in nas preseneti s ciklom Prisotnosti naslikanem v neoklasičnem stilu. To so slike izjemno povečanih ženskih glav in oprsij na nevtralnem ozadju. Dvojice obrazov odslikavajo svetu skrito duševnost. Posebej zanimiv je avtoportret Trojno ogledalo iz leta 1992. Vzporedno nadaljuje z risbo in jo razvije v miniaturni akvarel (1986). Na risbah se začno pojavljati drobci krajine in angelska bitja v stiku s človekom. Pogost motiv so ciprese in gaji iz umetnici ljube Toskane. Pozimi 1999/2000 se predstavi s pregledno razstavo grafik in risb v Galeriji Tivoli, MGLC Ljubljana in z najnovejšimi Zvitki v Mali galeriji Ljubljana. Slednji po svoji temi in barvni skali posebej izstopajo. V akvarelni tehniki upodabljene sivo-rjave silhuete ljudi se druga za drugo vrstijo v neskončnost. Zvitki so nastali sočasno s slikami golih drevesnih vej in debel (razstava v Galeriji Equrna) ob takratnem bivanju umetnice v New Yorku. Dela nas pretresejo. Leta 2012 je imela obsežno retrospektivno razstavo v ljubljanski Moderni galeriji. Nadaljuje predvsem z ustvarjanjem novih serij risb/miniaturnih slik in likovno opremo pesniških zbirk. Nova dela redno razstavlja. O svojem življenju in ustvarjalnem procesu je spregovorila v avtoportretnem besedilu Ogledalo in čas, 1994 (objavljeno v monografiji Metka Krašovec, zbirka Arkade). Leta 2015 je bila izvoljena za izredno članico Slovenske akademije znanosti in umetnosti v razredu za umetnost, Metka Krašovec je za svoja dela prejela številne nagrade in priznanja, med drugimi nagrado Prešernovega sklada (1973), Jakopičevo nagrado (1983), februarja 2017 pa je prejela tudi Prešernovo nagrado za življenjski opus. Marca 2018, na 15. slovesni akademiji Univerze na Primorskem so ji podelili naziv častne doktorice.[3] 20. aprila 2018 so v KIBLI PORTAL v Mariboru odprli razstavo z naslovom `Metka Krašovec in umetniki - skupinska razstava`, na kateri se je predstavljala skupaj z umetniki, ki so študirali pod njenim mentorstvom na Akademiji za likovno umetnost in oblikovanje v Ljubljani.[4] 24. aprila 2018, štiri dni po otvoritvi razstave je Metka Krašovec umrla.[5] Bila je ena najbolj ustvarjalnih in cenjenih slovenskih slikark. Nagrade in priznanja Uredi 1971 Zagreb, 3. zagrebačka izložba jugoslovenskog crteža, Odkupna nagrada za risbo Reka, 6. Bijenale mladih, Nagrada za slikarstvo Castelnuovo - monti, Premio internazionale di pittura, Premio Emilia Milano, premio Le Arti 1972 Slovenj Gradec, Jugoslovanska razstava del likovnih umetnic, Nagrada za grafiko Zagreb, 7. zagrebačka izložba jugoslavenske grafike, odkupna nagrada za grafiko 1973 Ljubljana, nagrada Prešernovega sklada za slikarstvo, za razstavo v Mali galeriji, Ljubljana 1972 1974 Ljubljana, Kajuhova nagrada za likovno opremo 1976 Ljubljana, Kajuhova nagrada za likovno opremo 197? Čačak, 9. Memorial Nadežde Petrović, nagrada za slikarstvo 1982 Zagreb, 12. zagrebačka izložba jugoslavenske grafike, odkupna nagrada za grafiko 1983 Ljubljana, Jakopičeva nagrada 1996 nagrada bienala ARTES 1996 posebna nagrada risbe Alpe Jadran 2015 izredna članica SAZU v razredu za umetnosti 2017 Prešernova nagrada za življenjski opus 2018 častni doktorat Univerze na Primorskem

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj veliki klasik je još uvek bez premca po svom jasnom, detaljnom prikazu hiljada osnovnih karakteristika ljudske figure. Svaki element tela (kao što je previs gornje usne; nabiranje u uglovima usta; karakteristične proporcije glave, trupa, udova, itd.; napetost između povezanih delova tela, itd.) je pažljivo i sažeto istaknuto u tekstu. Još korisnije su 430 crteža olovkom i ugljenom koji ilustruju svaku osobinu tako da vam majstorski učitelj, u stvari, pokaže šta treba da tražite. Rezultat je jedina knjiga sa uputstvima za umetnost koja ne samo da ilustruje detalje o telu, već usmerava vašu pažnju u svakoj fazi na mnoštvo suptilnih tačaka senčenja, zakrivljenosti, proporcija, precrtavanja, napetosti mišića, varijacija usled ekstremnih godina ili mladosti, i kako veće tako i manje razlike u strukturi i zastupljenosti muške i ženske figure. Sveobuhvatne rasprave i crteži pokrivaju oči; nos, usta i brada; uho; glava, trup, leđa i kukovi; vrat, grlo i rame; rame i ruka; šaka i zglob; noga; stopalo; kompletna figura; i druge međuzavisne grupe struktura. Ovo je ljudska figura koju umetnik, student umetnosti i nastavnik umetnosti moraju da znaju kako bi izbegli mnoge obmanjujuće greške koje su nažalost uobičajene u mnogim modernim portretima, slikarstvu i ilustrativnoj umetnosti. John Henry Vanderpoel (15. studenog 1857. - 2. svibnja 1911.), rođen kao Johannes (Jan) van der Poel, [1] bio je nizozemsko-američki umjetnik i učitelj, najpoznatiji kao instruktor crtanja figura. Njegova knjiga The Human Figure, standardni resurs umjetničke škole koji sadrži brojne crteže temeljene na njegovom podučavanju na School of the Art Institute of Chicago, objavljena je 1907. godine.[2] Život i djelo Vanderpoel je rođen u Haarlemmermeeru u Nizozemskoj [3] kao sedmo od desetero djece. Majka mu je umrla 1867., a 1869. je s ocem i braćom i sestrama emigrirao u Sjedinjene Države.[1] Studirao je na Chicago Academy of Design, koja je kasnije postala School of the Art Institute of Chicago. Godine 1886. otišao je u Europu, studirajući dvije godine na Académie Julian u Parizu s Gustaveom Boulangerom i Julesom Lefebvreom.[4] Zbunjujući problem Johna Vanderpoela Vanderpoel je izložio pet slika na Svjetskoj kolumbijskoj izložbi u Chicagu 1893. [5], bio je član nekoliko umjetničkih društava i izabran je za predsjednika Chicago Society of Artists [4]. Dobio je brončanu medalju na Louisiana Purchase Exposition 1904. u St. Louisu. Radio je s Lucille Wilcox Joullin tijekom svog boravka u Chicagu. Vanderpoel je također izradio murale, uključujući onaj na stropu kazališta na Sveučilištu DePaul i sliku od 20 metara u hotelu u Los Angelesu. Unatoč njegovim uspjesima kao muralist i slikar na štafelaju, Vanderpoel je bio poznatiji kao instruktor na Umjetničkom institutu, [4] gdje je predavao od 1880. do 1910. Bio je utjecajan učitelj koji se držao tradicije beaux-arts dok je osuđivao modernizam.[2] Među brojnim Vanderpoelovim učenicima bili su umjetnici J. C. Leyendecker, [7] Frederick Carl Frieseke [8] i Georgia O`Keeffe, koja je u svojoj autobiografiji napisala da je Vanderpoel bio `jedan od rijetkih pravih učitelja koje sam poznavao.` [5] [6] ][9] Vanderpoelova mlađa sestra Matilda, umjetnica koja je, poput njega, pohađala i potom predavala na Umjetničkom institutu, također je imala O`Keeffea kao učenika.[10] Vanderpoel je stekao reputaciju jednog od najvećih američkih autoriteta za crtanje figura. Njegova knjiga Ljudska figura, objavljena 1907., sadržavala je mnoge njegove crteže olovkom i ugljenom i postala standardni udžbenik za učenike umjetničkih škola.[2] George Bridgman napisao je u predgovoru uključenom u neka izdanja knjige: `[Vanderpoelov] uvid u prirodu bio je rezultat životnog ozbiljnog, strpljivog i ustrajnog proučavanja. Analizirao je i zabilježio ljudsku figuru i u masi i u detaljima; u dobrom ukusa i pronicljivog prosuđivanja, s bliskošću prirodi koja nikad nije bila jednaka. Karakteristike ... će uvijek ostati remek-djelo u umjetnosti. ... Gospodin Vanderpoel ostavio je iza sebe veliki i snažan utjecaj.` [11] Godine 1910. Vanderpoel se preselio u St. Louis, prihvativši ponudu Edwarda Gardnera Lewisa da se pridruži fakultetu Narodnog sveučilišta kao voditelj Odsjeka za crtanje i slikanje Umjetničke akademije. Umro je u St. Louisu 2. svibnja 1911. od bolesti srca, [4] a nadživjeli su ga njegova udovica i dvoje djece.[13] Dvije godine nakon njegove smrti, Vanderpoel Memorial Art Galleries osnovane su u četvrti Beverly Hills u Chicagu. Zbirka sadrži djela Vanderpoela, uključujući crteže koji su objavljeni u The Human Figure, kao i one drugih umjetnika povezanih s Chicagom. Zbirka sada broji preko petsto komada.[5] Jedna ulica i osnovna škola u Chicagu također su nazvane u njegovu čast.