Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
750,00 - 899,00
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
1 sajt isključen
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-9 od 9 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
1-9 od 9
1-9 od 9 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

Aktivni filteri

  • Izbačen Sajt

    www.djaksport.com
  • Cena

    750 din - 899 din

Odlično očuvano! Autor - osoba Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Naslov Mit, književnost i otuđenje / Zoran Gluščević Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Vuk Karadžić`, 1970 (Beograd : Savremena administracija) Fizički opis 262 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević, Raško, 1898-1988 = Dimitrijević, Raško, 1898-1988 Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Zbirka ǂBiblioteka ǂZodijak ; ǂknj. ǂ26 ISBN (Broš.) Napomene Beleška o piscu: str. 261. Predmetne odrednice Man, Tomas, 1875-1955 Hese, Herman, 1877-1962 Književnost -- Motivi -- Mitologija SADRŽAJ TOMAS MAN: JEDNO PUTOVANJE U SREDIŠTE MITA 1) Kraljevsko visočanstvo ili dekorativna ličnost kao izraz otuđenja 7 2) Spoljašnje dočaravanje egzistencije 13 3) Hese i Tomas Man: odnos prema mitu 18 4) Tomas Man i Karl Kerenji: prepiska 27 5) Mit i savremeno zbivanje 35 6) Mitsko i individualno 39 7) Mitska inspiracija i proza 43 8) Mitsko-tipsko kruženje 48 9) Mit i otuđenje 55 10) Gete i Tomas Man (Skica za jednu nemačku demonologiju) 59 11) Anamneza i stvaranje 74 a) Strepnja i strah 76 b) Izmirenje života i smrti u stvaranju 78 v) Moire i predosećanje smrti 81 g) Ambivalenca između bolesti i stvaranja 83 12) Otuđenje psihopatologija umetničkog stvaranja i stvaralačka sudbina pisca 89 a) Stvaralac kao „ukleto“ biće 89 b) Raspolućenost na građanina i stvaraoca 92 v) Umetničko delo kao sistem „obmana“ i stvaraočev doživljaj krivice 94 g) Umetnost kao estetska igra otuđivanja od života i njene mentalne posledice 101 d) Evolucija u shvatanju umetnosti kao privida 105 đ) „Razotuđenje“ umetnosti 106 e) Kratko upoređenje: Tomas Man, Hese i Kafka 112 13) Umetnost kao jemstvo života 114 14) Manova „teorija odraza“ 117 15) Vanestetsko poreklo estetičkih shvatanja 121 16) Čemu umetnost? 123 HERMAN HESE ILI RAĐANJE MITA IZ SNA I NEUROZE 1) Put do monističkog i panteističkog jedinstva sveta 137 2) Između dve romantike 141 3) Valter Kempf i druge priče 149 4) Mala fantazija na minijature o Knulpu 153 5) Gertruda i magičan doživljaj muzike 157 6) Rat i mir ili između Gertrude i Stepskog vuka (1910–1927) 172 a) Rat i patriotizam 172 b) Težnja za bekstvom 181 v) Kako prekinuti krvoproliće? 188 g) Sa lica rata zderati sve maske 195 d) Najdublji korenovi rata ili rat i teorija otuđenja 201 7) Aktivno i kontemplativno 206 8) Rađanje mita iz sna i neuroze 212 9) Stepski vuk 214 10) Problem otuđenja i put do razotuđenja u Stepskom vuku 219 11) Narcis i Zlatousti ili polarno jedinstvo ličnosti 273 12) Magija i mitska simbolika vodenog ogledala 245 13) Kriza evropskog duha i Heseova koncepcija kulture 250 a) Valerijeva koncepcija kulture 251 b) Heseov kulturni koncept 253 v) Sindrom „braća Karamazovi“ 254 g) Heseova kulturna sinteza 258 Zoran Gluščević (Užička Požega, 23. maj 1924 – Beograd, 11. maj 2006) bio je srpski književnik, prevodilac, književni i likovni kritičar i esejista. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Rođen je 23. maja 1924. godine u Užičkoj Požegi. U Požarevcu i Beogradu pohađao je gimnaziju, nakon čega je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za germanistiku. Bio je oženjen za Milku Lučić Gluščević, novinarku i dugogodišnju urednicu Kulturnog dodatka lista „Politika`. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bavio se nemačkom književnošću, prevođenjem, pisanjem eseja, drama za radio i televiziju, studija i kritika. Za sobom je ostavio oko tridesetak književnih dela. Priredio je i prvi objavio sabrana dela nemačkog nobelovca Hermana Hesea, a važio je za jednog od najboljih poznavalaca Heseovog opusa, kao i stvaralaštva Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem, priredio je i sabrana dela Isidore Sekulić. Bio je urednik lista „Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća „Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda „Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik „Književnih novina`. U „Književnim novinama” je 1969. godine objavio tekst u kojem je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. Bio je politički angažovan intelektualac, što pokazuju i njegova dela „Kosovo i nikad kraja” (1989), „Ratne igre oko Kosova” (1999) i „F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` (1999), u kojima kritikuje međunarodnu politiku prema Kosovu i SCG. Zoran je bio predsednik Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik žirija za dodelu NIN-ove nagrade. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, od kojih su neke Oktobarska nagrada grada Beograda 1966. godine, za delo „Putevima humaniteta`. Dela Kako se posmatra književno delo (1953) Putevi humaniteta I i II (1964, 1965) Perom u raboš (1966) Epoha romantizma (1966) Romantizam (1967) Mit, književnost i otuđenje (1970) Studija o Kafki (1971) Kafka: Ključevi za Zamak (1972) Alfa i omega (1975) Kafka: krivica i kazna (1980) Poezija i magija, eseji o pesnicima (1980) Kosovo i nikad kraja (1989) F-117, ili, Sunovrat NATO strategije (1999) Ratne igre oko Kosova (1999) Sava Rakočević, monografija o savremenom srpskom slikaru (2001) Okultna moć (2001) Mefisto i on, roman (2005) Gete (2011) Legat Zorana i Milke Gluščević Juna 2018. godine Milka Lučić, Zoranova udovica, formirala je legat „Zorana i Milke Gluščević“ u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat`. Tom prilikom Udruženju je poklonjena njihova cela biblioteka strane literature, kao i mnoštvo nagrada i drugih predmeta iz zajedničkog stana Milke i Zorana. Legat se nalazi u Muzeju srpske književnosti na Banjici. MG62 (L)

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Crowley, Aleister, 1875-1947 = Krouli, Alister, 1875-1947 Naslov Astrologija : (sa studijama o Neptunu i Uranu) / Alister Krouli ; prevod Jelena Stipčević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Esotheria, 1990 (Zemun : Zemunska štamparija) Fizički opis 206 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Stipčević, Jelena Mandić Marković, Maja, 1963- = Mandić Marković, Maja, 1963- Napomene Prevod dela: Astrology/ Aleister Crowley Predgovor/ Maja Mandić: str. 7-14. Predmetne odrednice Astrologija Kroulijeva lucidnost je u astrologiji pronašla moćno oružje prodora u više sfere svesti. Knjiga sadrži obimne studije Urana i Neptuna. SADRŽAJ PREDGOVOR (M. Mandić) UVOD (Aleister Crowley) PRVI DEO – OSNOVNA NAČELA ASTROLOGIJE 19 1. Osnovna načela astrologije 21 2. Astrološki ključ 31 3. Formalni elementi astrologije 35 a) Dvanaest kuća 36 b) Planetarni aspekti 37 4. Kako tačno postaviti dijagram Neba 39 5. Osnovni principi tumačenja dijagrama 45 6. Osnovno značenje planeta, znakova i kuća 47 a) Planete 47 b) Znakovi 52 c) Kuće DRUGI DEO – UČENJE O NEPTUNU 69 1. Neptun 71 2. Neptun u znacima Zodijaka 3. Neptun sa aspektima prema ostalim planetarna 79 4. Uticaj Neptuna u Dvanaest kuća TREĆI DEO-UČENJE О URANU ILI HERŠELU 125 1. Uran 2. Uran u znacima Zodijaka 133 3. Uticaj Urana u Dvanaest kuća DODATAK 1. Dodatne beleške о izradi dijagrama Neba 201 2. Horoskop Aleistera Crowleya 204 3. Bodeov zakon 205 Pluton 206 Alister Krouli (engl. Aleister Crowley), pravo ime Edvard Aleksandar Krouli (engl. Edward Alexander Crowley,* 12. oktobar 1875, Lemington Spa, Engleska – 1. decembar 1947, Hejstings, Engleska) bio je engleski okultista, mistik, pesnik, planinar, šahista i astrolog. Edvard Krouli (engl. Edward Crowley) bio je otac dečaka koji se rodio 12. oktobra 1875. u Leamingtonnu, Worwickshire. On je uvaženi sveštenik, vlasnik pivare i član hrišćanske sekte „Plimutska braća“ što je dečakovu mladost u velikoj meri obeležilo verskim fanatizmom. Ova tvrdnja nije do kraja ispitana i smatra se da je svesno stvorena i preuveličana od samog Alistera Kroulija. Majka, Emili Bišop, poticala je iz siromašne porodice. Uglavnom je provodila vreme u kući, baveći se domaćinskim poslovima. U 11. godini ostao je bez oca. Kako su bili dobrostojeća porodica Alister 1885. upisuje Triniti Koledž u Kembridžu. Na Koledžu se ispoljavaju njegova razna interesovanja i on počinje da putuje, planinari i piše stihove, takođe u to vreme javljaju se i prvi kontakti sa misticizmom. 1898. čita „Oblak nad svetilištem“ od Karla fon Ekerthauzena, u knjizi se govori o bratstvu koje nadgleda napredak čovečanstva. Odlučuje da stupi u kontakt sa tim redom i to mu uspeva na proleće iste godine. U novembru 1898. biva inicaran u Zlatnu zoru. Njegovo prvo magijsko ime bilo je (šp. Perdurado) što u prevodu znači da je preživeo, izdržao do kraja.[1] Već 1900. u Parizu biva iniciran u najviši rang reda od strane tadašnjeg vođe Mek Gregora Metersa. Zlatna zora je u to vreme bila u dubokoj krizi i pogođen rasulom reda Krauli napušta Englesku i naredne dve godine provodi putujući. Tokom ove dve godine objavljena su mu dela „Duša Ozirisa“, „Tanhojzer“, „Ambrosi Magi Hortus Rosarum“, boravi na glečeru Baltoro, osvaja vrh K-2 na Himalajima, boravi u Meksiku i sve vreme praktikuje rituale Zlatne zore. Proleća 1903. vraća se u Englesku gde upoznaje Rouz Keli(engl. Rose Kelly) i nakon nekoliko nedelja veze par stupa u brak. Alister ponovo kreće na put i narednih deset meseci proveo je krećući se po Indiji i Egiptu gde je u Kairu od 8. do 10. aprila primio „Knjigu Zakona“, svetu knjigu Teleme. Svete knjige Teleme i pustinjska avantura Rouz je 1904. rodila devojčicu kojoj su dali ime Nuit. Početkom naredne godine porodica boravi u Švajcarskoj , Krouli zatim sam ponovo kreće u Kairo, potom u Indiju, Himalaje i na kraju u Kinu. U tom periodu piše poemu Orfej i sprema izdavanje sabranih dela. Preko Šangaja i Njujorka 1906. se vraća u Englesku gde saznaje da je Nuit umrla od bakterijske infekcije. Te godine postavlja osnove za stvaranje Astrum Argentum-a, odnosno svog reda „Srebrna Zvezda“, jednostavno AA. Kao rezultat iskustva iz prethodnih godina 1907. pojavljuju se prve knjige Teleme, LiberLXV i Liber VII. Ponovo putuje i odlazi u Maroko i Španiju, tu je napisao „Psihologiju Hašiša“. Neumorni avanturista 1909. sa svojim pomoćnikom Viktorom Nojburgom stiže u Alžir. Tu u pustinjama Afrike nastaje tzv. „Pustinjska avantura“, naime Krouli i Nojberg su nedeljama pešačili pustinjom i vršili rituale. Oni su navodno „prizvali demona Horonzona“ koji im se javio u vidljivoj formi, Nojberg je zapisivao sve što se dešavalo dok se demon ispoljavao kroz svest njegovog učitelja. Ovim događajem Alister je primio u sebe svo zlo ovog demona i na taj način doživeo „prosvetljenje“ jer je prešao preko Pakla do Svetlosti koju je simbolizovalo Horuso oko. Sledbenici Alistera Kroulija ovaj „događaj“ koriste kako bi ga uporedili sa kušanjem Isusa Hrista u pustinji jer to Krouliju daje božansku crtu, odnosno „anihilaiaciju ega“. Po završetku ove avanture Krouli se vraća u London. Suđenje i Ordo Templi Orientis U Londonu ga je u martu 1910. čekalo suđenje sa Mek Gregor Metersom zbog publikovanja tajni Zlatne zore. Iako ih je Krouli zaista objavio u delu „Tajni rituali i ceremonije rozenkrojcerskog reda“. dobio je suđenje i štampao novo izdanje ovog naslova. Ubrzo se razvodi od Keli i odlazi u Moskvu gde piše „Himnu Panu“, „Grad Bogova“ i dobija inspiraciju da kreira Gnostičku misu. U ovom periodu dolazi u dodir sa Ordo Templi Orientisom. Teodora Rojsa upoznaje 1912. i od njega dobija punomoćje za vođenje engleskog ogranka OTO-a. Početkom 1914. sa Nojburgom objavljuje niz operacija koje će postati poznate pod imenom „Pariski rad“. Juna iste godine odlazi u SAD u Njujork gde ostaje narednih pet godina i tu piše „Liber Aleph“, „Liber 97“, „Liber 194/729“. Pored izdavanja knjiga on u Njujorsku upoznaje Leu Hirsing (engl. Lea Hirsinh), ona mu postaje žena i decembra 1919. se sa njom vraća u London gde je odlučio da osnuje „Opatiju Teleme“. Posle nekoliko meseci izbor je pao na Siciliju i mesto Čelaf, već 1920. odlazi iz Londona, sa njim odlazi Lea,koja se porodila pre samog polaska, i ćerka Ninet Šamvej. Opatija je bila aktivna sve do 1923. a rezultat njenog rada bili su „Liber Amrita“, „Jedna zvezda na vidiku“, „Liber Samekh“, „Dnevnik uživaoca droge“, „Komentari na knjigu zakona“, Krouli je u tom vremenu nekoliko puta putovao do Francuske gde piše „Liber Nike“. U maju 1923. Musolini je proterao Alistera i on najpre odlazi u Tunis a zatim ponovo u Francusku. Nakon smrti Teodora Rojsa postaje poglavar OTO-a koji se deli jer neki od članova ne prihvataju Knjigu zakona i Telemu. Drugu polovinu dvadesetih godina živi u SAD-u gde mu se 1928. priključuje Izrael Regardi koji sa njim provodi naredne 4 godine, taj period obeležilo je izdavanje „Magike u teoriji i praksi“ Ispovesti, starost i povratak u Englesku Početkom tridesetih godina izdao je prva dva toma „Ispovesti“ ,finansijsku pomoć pružio mu je Karl Germer, član OTO-a, a značajnu ulogu u tehničkoj pripremi imao je Izrael Regardi. Germer je u narednim godinama finansijski pomagao Kroulija koji je često bio pred bankrotom. Do 1934. dosta vremena je provodio krećući se između Nemačke i Portugalije gde objavljuje „Ravnodnevnicu bogova“, „Osam lekcija o jogi“ i četvrto izdanje Knjige Zakona. Početkom Drugog svetskog rata vraća se u Englesku i tu izdaje „Magiku bez suza“, „Knjigu Tota“ sa novodizajniranim špilom Tarota. Poslednje delo objavio je 1947, iste godine kada je i umro, bila je to antologija poezije „Ola“,umro je 1.decembra i kremiran je u Brajtonu uz svečanost kojoj je prisustvovala mala grupa prijatelja. Kontroverze Jedan od velikih skandala desio se 1934. kada je sa devetnaestogodišnjom Patriom Mek Elpajn dobio sina Alistera Ataturka. Optuživan je za stvaranje modernog satanizma kao i da je bio narkoman. Istoričar Mark Bejnon ga u knjizi „Londonska kletva“ optužuje za smrt sedam osoba koje su učestvovale u otvaranju grobnice Tutankamona. U Srbiji je jedan mladić pre samoubistva uzviknuo policiji „da je Alister Krouli“. Alister Krouli je ušao u BBC-jevu listu sto najvećih Britanaca i nalazi se na 77 mestu. Njegov lik nalazi se i na omotu albuma „Seargent Pepers Lonely Hearts Club Band“ grupe Bitlsi… MG81 (N)

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije

format: LP, Yugoslav licence, 5. pressing artist: V/A - razni izvođači title: Metalmania release date: 1981 label, Cat.No.: Jugoton, LSHAR 70939 style: heavy metal Ploča: NM (5-), omot: VG+ (4+). Odličan primerak. 5. pressing (redak, nema ga zabeleženog na Discogsu), sa ovim matriksom Matrix / Runout (Runout Side A): LSHAR 70939 A 9 12 81 SB Matrix / Runout (Runout Side B): LSHAR 70939-2 24 3 81 SB (za razliku od prva 3 pressinga, poslednja dva, 4- i 5. pressing, nose ovaj matriks) Postoji 5 pressinga ovog albuma, a ovo je poslednji, 5. po redu. Ima isti matriks kao i 4. pressing, a razlikuju se po elementima na etiketi. Ovde su elementi razmešteni kao kod 1. presinga, tj. ovde imamo sa leve strane etikete, u donjoj polovini (ispod nivoa centralne rupice), ovim redom, u 3 reda sledeće podatke: Strana 1 SOKOJ JUS N. N4 201 dok je kod 4. pressinga razmeštaj kao kod 2. pressinga, tj. ovakav: SOKOJ JUS N. N4 201 Strana 1 Ovo je definitivno najznačajnija ploča za nastanak i razvoj metal pokreta u Jugoslaviji. Iako je nas 50-ak slušalo Maidene i pre izlaska ove ploče, većina ih je prvi put čula baš na `Metalmaniji` i - odlepila! Inače, sa današnje distance gledano - ovo i nije neka spec kompilacija. Pomešani su stari bendovi (Purple, Atomic Rooster), sa bendovima srednje generacije (Scorpions, Whitesnake) i sa mladim snagama. No, u to vreme bolje nismo imali, pa smo ovu ploču vrteli dan i noć. Ja sam svoj primerak pažljivo slušao i štedeo, pa je i danas u odličnom stanju, uostalom kao i njegov vlasnik. A1: SAMMY HAGAR - Love Or Money; A2: WHITESNAKE - Fool For Your Loving; A3: IRON MAIDEN – Transylvania; A4: APRIL WINE - I Like To Rock; A5: WILD HORSES - Criminal Tendencies; A6: DEEP PURPLE - Speed King (Live Version) B1: IRON MAIDEN – Sanctuary; B2: SCORPIONS - Make It Real; B3: SAMMY HAGAR - Trans Am (Highway Wonderland); B4: ATOMIC ROOSTER - Do You Know Who`s Looking For You?; B5: RIOT - Road Racin`; B6: WHITESNAKE - Medicine Man ==================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam nekoliko primeraka ovog albuma, pogledajte ih: LP V/A - `Metalmania` (1981) https://www.kupindo.com/Ploce/76114449_LP-V-A-Metalmania-1981-IRON-MAIDEN-1-pressing-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/69841405_LP-V-A-Metalmania-1981-IRON-MAIDEN-3-press-G-G https://www.kupindo.com/Ploce/67793833_LP-V-A-Metalmania-1981-MAIDEN-5-press-odlicna

Prikaži sve...
899RSD
forward
forward
Detaljnije

format: LP, Yugoslav licence, 2. pressing artist: UFO (UK) title: Forse It release date: 1976 label, Cat. No.: Jugoton, LSCHR-70817 style: hard`n`heavy Ploča: VG+ (4+), omot: VG (4) bio bi i bolje ocenjen, ali mu je selotejp po obodu snizio ocenu. Veoma dobar primerak. 2. pressing (od 3), od kojih prva dva imaju isti matriks, a treći različit na B strani. Prvi od drugog razlikujemo po sitnom detalju na etiketi. Kod 2. pressinga sa desne strane etikete je ispod oznake strana data i oznaka JUS-a (JUS N. N4 201), čega nema kod 1. pressinga. Treći pressing, pored različitog matriksa, razlikujemo i po par detalja na etiketi, do kojih se najlakše vide oznake strana (STRANA 1, 2) koje su u prvom redu na desnoj strani, dok je kod 1. i 2. pressinga u prvom redu kataloški broj ploče (LSCHR-70817). Evo i matriks koda za 1. i 2. pressing: Matrix / Runout (side A): LCHRS 70817-1 29976 ZP Matrix / Runout (side B): LCHRS 70817-2 29976 ZP Engleski bend UFO, iako se nikad po popularnosti i tiražima ne može meriti sa svojim vršnjacima iz DEEP PURPLE i URIAH HEEP, sigurno se svrstava u sam vrh britanskog i evropskog hard rocka. Osnovani su 1969, i kompaktna ekipa predvođena pevačem Phil Mogg-om i basistom Pete Way-em je već 1970. snimila dobar debi HR album i krenula da svira po glavnim uporištima čvrstog zvuka - Japanu i Nemačkoj. Prva faza benda traje do 1973. kada im se pridružuje tada mladi gitarista Michael Schenker, koji je odlučio da napusti bend njegovog starijeg brata - SCORPIONS. Dugokosi Nemac je u to doba bio možda i najinovativniji heavy gitaristra i njegov uticaj na razvoj čvrstog zvuka nije još uvek dobio adekvatno priznanje. Od 4. albuma `Phenomenon` (1974), koji sadrži i primese space rocka kao i neki raniji, počinje `dodavanje gasa` i zvuk se na narednim albumima približava onome što će za koju godinu postati `heavy metal`. To se najbolje vidi na 5. albumu `Force It` koji je objavljen i kod nas, i koji su kupili svi tadašnji hard rokeri, pa je od tad UFO (kao i Šenker) postao cenjeno ime. 8. album `Obsession` je još tvrđi (i on je objavljen kod nas) i sa današnje vremenske pozicije ga žanrovski možemo okarakterisati kao heavy metal, iako taj žanr tada nije zvanično postojao. Šenker u jednom trenutku 1979. odlučuje da osnuje sopstveni bend MICHAEL SCHENKER GROUP (MSG), napušta UFO, koji nastavljaju dalje i prvi album bez Šenkera `No Place To Run` (1980) prolazi veoma dobro, kao i Šenkerov self-titled prvenac, tako da se čini da su obe strane dobile razlazom. No, drugarske veze između članova su bile jake, i Šenker će se kasnije i vratiti u bend (a posle ga ponov napustiti). UFO je i bez Šenkera konstantno na turneji, ali ne zapostavlja ni studijska snimanja, tako da izbacuje albume, uglavnom osrednjeg kvaliteta, no to im ne smeta da dobro prođu kod verne publike. Tako je i treći LP koji je objavljen kod nas, album `Misdemeanor` (1985) prošao dosta dobro, pa ni danas nije redak, uostalom kao i prethodna licencna izdanja. Na kraju... treba reći da ne znam nikoga kome je UFO bio omiljeni bend, pa ih danas, hladne glave, ipak možemo svrstati u `drugu ligu` HR/HM muzike, što ne umanjuje njihov doprinos i značaj za popularisanje tvrdog zvuka. A1 Let It Roll 3:57 A2 Shoot Shoot 3:41 A3 High Flyer 4:09 A4 Love Lost Love 3:22 A5 Out In The Street 5:17 B1 Mother Mary 3:50 B2 Too Much Of Nothing 4:03 B3 Dance Your Life Away 3:36 B4 This Kids (Including Between The Walls) 6:14 ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče grupe UFO: 1) SP UFO - `Galactic Love / Loving Cup` (1972) https://www.kupindo.com/Ploce/76114941_SP-UFO-Galactic-Love-Loving-Cup-1972-Germany-VG- 2) LP UFO - `Force It` (1975) https://www.kupindo.com/Ploce/76131545_LP-UFO-Force-It-1976-1-pressing-VG-vrlo-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/76131569_LP-UFO-Force-It-1976-YUG-1-pressing-F-G- https://www.kupindo.com/Ploce/76131521_LP-UFO-Force-It-1976-2-press-VG-VG-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/76131553_LP-UFO-Force-It-1976-YUG-2-press-G-solidna https://www.kupindo.com/Ploce/76131593_LP-UFO-Force-It-1976-3-press-NESLUSAN-PRIMERAK- 3) LP UFO - `Obsession` (1978) https://www.kupindo.com/Ploce/76129317_LP-UFO-Obsession-1979-NESLUSAN-PRIMERAK- https://www.kupindo.com/Ploce/76129321_LP-UFO-Obsession-1979-PERFEKTAN-primerak https://www.kupindo.com/Ploce/76129325_LP-UFO-Obsession-1979-ODLICAN-PRIMERAK https://www.kupindo.com/Ploce/76129329_LP-UFO-Obsession-1979-NM-VG-ODLICNA https://www.kupindo.com/Ploce/76129333_LP-UFO-Obsession-1979-YUG-ODLICNA-NM-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/76129337_LP-UFO-Obsession-1979-VG-vrlo-dobar-primerak https://www.kupindo.com/Ploce/76129341_LP-UFO-Obsession-1979-VG-vrlo-dobra 4) LP UFO - `Profile` (1979) https://www.kupindo.com/Ploce/76132273_LP-UFO-Profile-1979-Germany-VG-vrlo-dobar-primerak 5) LP UFO - `No Place To Run` (1980) https://www.kupindo.com/Ploce/76132169_LP-UFO-No-Place-To-Run-1980-USA-ploca-VG- 6) LP UFO - `The Wild, The Willing And The Innocent` (1981) https://www.kupindo.com/Ploce/76132085_LP-UFO-The-Wild-The-Willing-And-The-Innocen-81-CAN 7) LP UFO - `Misdemeanor` (1985) https://www.kupindo.com/Ploce/76131977_LP-UFO-Misdemeanor-1985-NESLUSAN-PRIMERAK- https://www.kupindo.com/Ploce/76132009_LP-UFO-Misdemeanor-1985-VG-veoma-dobar-primerak

Prikaži sve...
899RSD
forward
forward
Detaljnije

Mitropolit Mitrofan Ban tvrd povez, 330 str. Kada sam, u još mladim godinama, kao nov sveštenik, došao u priliku da ispovedam, odmah sam uvidio da za pravilno obaljvanje svete i spasonosne tajne ispovijedi nema dovoljno spreme. Ovo zadosta uznemiravalo me je, jer sam znao kakvu odgovornost na sebi nosi sveštenik koji nema potrebnog znanja da pri ispovijedi, pokajnika ispita o svijema grijehovima koji potiječu od njegovijeh duševnijeh i telesnijeh slabostih, i da ga pouči, ukoliko mu je potrebno, da se o daljega griješenja popravi i hrišćanski život nastavi. Poznajući ja ovako sebe da mi ovakva svojstva za ispovijed potrebna oskudjevaju, pa u težnji, da bih sebe u ovome nedostatku bar u nekoliki popravio, ja sam, u mojim mlađim godinama, o ovome često puta u razgovor stupao sa nekijema svojiema po činu drugovima, i iz toga manje ili više uverio sam se, da mnogi od njih, na žalost samnom zajdeno takvi nedostatak dijele. Što je naše vrlo revnosno sveštenstvo u ovijema stranama u duhovno spremi tako izostalo, nije ni baš ni čudo, pošto je ono, silimo okolnosti, često puta bivalo prinuđeno da se više bavi oružijem negoli knjigom. … Pri pisanju ovoga, poslužio sam se najboljijema, koje sam pri ruci mogao imati, srpskijema i ruskijema autorima. SADRŽAJ Predgovor, 5 PRVI DIO OPĆI POGLED NA SV.TAJNU POKAJANjA – ISPOVIJEDI DRUGI DIO O SVEŠTENIČKIM DUŽNOSTIMA PRI ISPOVIJEDI TREĆI DIO 1. U koje smo vrijeme dužni pristupiti na ispovijed? 133 2. Kako se hrišćanin ima priugotoviti za ispovijed? 139 3. Red za pristupanje na ispovijed valja mirno očekivati bez svake smetnje onoga koji se tada na ispovijed pred duhovnikom nalazi, 149 4. Ni jedan grijeh na ispovijedi ne valja utajiti ni zaboraviti, 152 5. Ne valja se stiđeti ispovjedati svoje grijehove, 156 6. Na ispovijedi ne valja se izvinjavati za svoje grijehove, 161 7. Pokajnik pri ispovijedi dužan je sam kazivati svoje grijehove, a ne očekivati da ga svešetnik za svaki grijeh pita, 164 8. Pokajnik, očitujući svoje grijehove, samoga sebe osuđuje, i tako, svojevoljno priznajući ih, dobija oproštaj i pomilovanje od Boga, 165 9. Šta se zahtijeva od pokajnika pri ispovijedi? 168 10. Ne valja očajavati, jer i najveće grehove Bog oprašta, samo kad se za njih grešnik iskreno pokaje, 171 11. Pomisao na potonji čas i zagrobni život pobuđuje grješnika na pokajanje, 173 12. Bog grešnika čeka na pokajanje i potonji čas može pomoći ako se grešnik iskreno pokaje, 176 13. Nije dozvoljeno da pokajnik mimo svojega nadležnoga sveštenika drugog duhovnika bira sebi za ispovijed, 177 ČETVRTI DIO 1. Prethodna sprema pred samu ispovijed, 181 2. Čin ispovijedi, 182 3. O ispovijedi djece, 183 4. Pitanje za sedmogodišnju djecu koja prvi put dođu na ispovijed, 185 5. Pitanja za decu mušku i žensku od 7 do 14 godina od prilike mogla bi biti ova, 201 6. Pitanja za ispovijed odraslih hrišćana po rukovođenju 10 Božijih zapovijedi, 221 7. Zaključna pitanja pri svršetku ispovijedi, 228 8. Što se tiče ispovijedi za same sveštenike, to, osim više izloženijeh općijeh pitanja za svijetovnjake, duhovnik koji ispoveda svoga brata sveštenika, može ga pitati otprilike još i ovako, 288 9. Sveštenik poučava pokajnike, 292 10. Ispovijed bolesnijeh koji se pri kraju života nalazi, 293 PETI DIO 1. O epitimiji, 311 2. Molitva za one koji su sebe kletvom svezali, 323

Prikaži sve...
880RSD
forward
forward
Detaljnije

Mitropolit Mitrofan Ban Strana: 324 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 20 cm Iz Predgovora Kada sam, u još mladim godinama, kao nov sveštenik, došao u priliku da ispovedam, odmah sam uvidio da za pravilno obaljvanje svete i spasonosne tajne ispovijedi nema dovoljno spreme. Ovo zadosta uznemiravalo me je, jer sam znao kakvu odgovornost na sebi nosi sveštenik koji nema potrebnog znanja da pri ispovijedi, pokajnika ispita o svijema grijehovima koji potiječu od njegovijeh duševnijeh i telesnijeh slabostih, i da ga pouči, ukoliko mu je potrebno, da se o daljega griješenja popravi i hrišćanski život nastavi. Poznajući ja ovako sebe da mi ovakva svojstva za ispovijed potrebna oskudjevaju, pa u težnji, da bih sebe u ovome nedostatku bar u nekoliki popravio, ja sam, u mojim mlađim godinama, o ovome često puta u razgovor stupao sa nekijema svojiema po činu drugovima, i iz toga manje ili više uverio sam se, da mnogi od njih, na žalost samnom zajdeno takvi nedostatak dijele. Što je naše vrlo revnosno sveštenstvo u ovijema stranama u duhovno spremi tako izostalo, nije ni baš ni čudo, pošto je ono, silimo okolnosti, često puta bivalo prinuđeno da se više bavi oružijem negoli knjigom. … Pri pisanju ovoga, poslužio sam se najboljijema, koje sam pri ruci mogao imati, srpskijema i ruskijema autorima. SADRŽAJ Predgovor, 5 PRVI DIO OPĆI POGLED NA SV.TAJNU POKAJANjA – ISPOVIJEDI DRUGI DIO O SVEŠTENIČKIM DUŽNOSTIMA PRI ISPOVIJEDI TREĆI DIO 1. U koje smo vrijeme dužni pristupiti na ispovijed? 133 2. Kako se hrišćanin ima priugotoviti za ispovijed? 139 3. Red za pristupanje na ispovijed valja mirno očekivati bez svake smetnje onoga koji se tada na ispovijed pred duhovnikom nalazi, 149 4. Ni jedan grijeh na ispovijedi ne valja utajiti ni zaboraviti, 152 5. Ne valja se stiđeti ispovjedati svoje grijehove, 156 6. Na ispovijedi ne valja se izvinjavati za svoje grijehove, 161 7. Pokajnik pri ispovijedi dužan je sam kazivati svoje grijehove, a ne očekivati da ga svešetnik za svaki grijeh pita, 164 8. Pokajnik, očitujući svoje grijehove, samoga sebe osuđuje, i tako, svojevoljno priznajući ih, dobija oproštaj i pomilovanje od Boga, 165 9. Šta se zahtijeva od pokajnika pri ispovijedi? 168 10. Ne valja očajavati, jer i najveće grehove Bog oprašta, samo kad se za njih grešnik iskreno pokaje, 171 11. Pomisao na potonji čas i zagrobni život pobuđuje grješnika na pokajanje, 173 12. Bog grešnika čeka na pokajanje i potonji čas može pomoći ako se grešnik iskreno pokaje, 176 13. Nije dozvoljeno da pokajnik mimo svojega nadležnoga sveštenika drugog duhovnika bira sebi za ispovijed, 177 ČETVRTI DIO 1. Prethodna sprema pred samu ispovijed, 181 2. Čin ispovijedi, 182 3. O ispovijedi djece, 183 4. Pitanje za sedmogodišnju djecu koja prvi put dođu na ispovijed, 185 5. Pitanja za decu mušku i žensku od 7 do 14 godina od prilike mogla bi biti ova, 201 6. Pitanja za ispovijed odraslih hrišćana po rukovođenju 10 Božijih zapovijedi, 221 7. Zaključna pitanja pri svršetku ispovijedi, 228 8. Što se tiče ispovijedi za same sveštenike, to, osim više izloženijeh općijeh pitanja za svijetovnjake, duhovnik koji ispoveda svoga brata sveštenika, može ga pitati otprilike još i ovako, 288 9. Sveštenik poučava pokajnike, 292 10. Ispovijed bolesnijeh koji se pri kraju života nalazi, 293 PETI DIO 1. O epitimiji, 311 2. Molitva za one koji su sebe kletvom svezali, 323

Prikaži sve...
880RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frankenstein - Mary Wollstonecraft Shelley Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein, or The Modern Prometeus) roman je engleske književnice Meri Šeli (1797–1851) koji je nastao 1818 i koji govori o Viktoru Frankenštajnu, mladom naučniku koji stvara grusno, pametno stvorenje putem jednog neobičnog naučnog eksperimenta. Šeli je počela da piše ovu priču u svojoj osamnaestoj godini u epistolarnoj formi, a prvo izdanje romana je anonimno objavljeno u Londonu 1. januara 1818, kad je ona imala dvadeset godina.[2] Predgovor za knjigu joj je napisao Persi Biš Šeli i sa posvetom filozofu Vilijamu Godvinu, njenom ocu. Delo je objavljeno u tri toma, standardnom formatu za prva izdanja iz 19. veka u tiražu od samo 500 primeraka. Iako je delo prožeto gotikom i romantizmom Frankenštajn se smatra prvim romanom naučne fantastike.[3] Smatra se da je inspiracija za lik Frankenštajna bio hemičar Hamfri Dejvi. Meri Vulstonkraft Šeli (rođ. Godvin; engl. Mary Wollstonecraft Shelley; London, 30. avgust 1797 — 1. februar 1851) bila je britanski romanopisac, dramski pisac, esejist, biograf, putopisac i filozof. Najpoznatija je po svom gotičkom romanu Frankenštajn (engl. Frankenstein: or, The Modern Prometheus, 1818) koji govori o kapetanu koji je stvorio zombi-čudovište.[2] Meri se takođe bavila izdavanjem i promovisanjem dela svog supruga, romantičarskog pesnika i filozofa Persija Biša Šelija. Otac joj je bio politički filozof Vilijam Godvin, a majka filozof i feministkinja Meri Vulstonkraft. Meri Šeli je rođena 30. avgusta 1797. godine u Londonu, a mesec dana nakon njenog rođenja umrla joj je majka od porodiljske groznice. Godvin je odgajao i vaspitao Meri i omogućio joj bogato, neformalno obrazovanje, podstičući je da se pridržava njegovih liberalnih političkih teorija. Kada je Meri imala četiri godine, Godvin se oženio komšinicom, sa kojom je Meri imala problematične odnose.[3][4] Godine 1814. Meri je započela vezu sa jednim od političkih sledbenika njenog oca, Persijem Šelijem, pa se na kraju udala za njega. Zajedno sa svojom polusestrom Kler Klermont, Meri i Persi su otišli u Francusku, a potom putovali Evropom. Po povratku u Englesku, Meri je bila trudna i nosila Persijevo dete. Tokom sledeće dve godine, ona i Persi su se suočili sa ostrakizmom, konstantnim dugovima i smrću njihove prevremeno rođene ćerke. Venčali su se krajem 1816. godine, nakon samoubistva Persijeve prethodne žene, Harijet Vestbruk. Tokom 1816. godine, par je proveo leto sa Lordom Bajronom, Džonom Vilijamom Polidorijem i Kler Klermont u blizini Ženeve, Švajcarska, gde je Meri dobila ideju za svoj najpoznatiji roman Frankenštajn. Šelijevi su 1818. godine napustili Englesku i otputovali u Italiju, gde su njihovo drugo i treće dete umrli, a nakon toga Meri je rodila svoje poslednje i jedino preživelo dete, Persija Florensa. Godine 1822. njen suprug se utopio kada je njegova jedrilica potonula tokom oluje u blizini Vijaređa. Godinu dana kasnije, Meri se vratila u Englesku i od tada posvetila odgajanju svog sina i karijeri profesionalnog pisca. Poslednju deceniju svog života provela je boreći se sa bolešću, verovatno moždanim tumorom, i umrla u dobi od 53 godine. Sve do 1970-ih, Meri je uglavnom bila poznata po svojim naporima da objavi radove svog supruga i po romanu Frankenštajn, koji je nastavio da bude čitan i inspirisao mnoge pozorišne i filmske adaptacije. Savremeni naučnici dali su sveobuhvatniji pogled na Merina dostignuća. Ukazali su na povećano interesovanje za njen književni rad, posebno njene romane, među kojima su istorijski romani Valperga (engl. Valperga, 1823) i Perkin Vorbek (engl. Perkin Warbeck, 1830), apokaliptični roman Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826), i njena poslednja dva romana Lodor (engl. Lodore, 1835) i Fokner (engl. Falkner, 1837). Studije njenih manje poznatih dela, poput Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843 (engl. Rambles in Germany and Italy, in 1840, 1842, and 1843, 1844) i biografskih članaka za Lardnerovu enciklopediju, podržavaju gledište da je Meri Šeli ostala politički radikal tokom čitavog svog života. Merina dela često tvrde su saradnja i saosećajnost, naročito praktikovane od strane žene u porodici, način da se reformiše građansko društvo. Ovakav stav bio je direktno suprotstavljanje individualističkom romantičarskom etosu, promovisanom od strane Persija, i prosvetiteljskim političkim teorijama, artikulisanim od strane njenog oca, Vilijama Godvina. Biografija Mladost Stranica iz Godvinovog dnevnika koja beleži „Merino rođenje, 20 minuta nakon 11 sati uveče” Meri Šeli je rođena kao Meri Vulstonkraft Godvin u Samers Taunu, London, dana 30. avgusta 1797. godine. Bila je drugo dete feminističkog filozofa, prosvetitelja i pisca Meri Vulstonkraft i prvo dete filozofa, romanopisca i novinara Vilijama Godvina. Njena majka umrla je od porodiljske groznice ubrzo nakon što je Meri rođena, tako da je Godvin ostao sam da se brine o Meri i njenoj starijoj polusestri Feni Imlaj, koja je bila ćerka Meri Vulstonkraft i američkog špekulanta Gilberta Imlaja.[5][6] Godinu dana nakon smrti svoje supruge, Godvin je objavio Memoare autora Odbrane prava žena (engl. Memoirs of the Author of A Vindication of the Rights of Woman, 1798), koje je smatrao iskrenim i saosećajnim izrazom poštovanja. Međutim, kako su memoari otkrili aferu Vulstonkraftove i njeno vanbračno dete, delo je viđeno kao šokantno. Meri Godvin čitala je ove memoare i majčine knjige i negovala je uspomenu na svoju majku.[7][8][9] Meri je svoje najranije godine provodila srećno, ako je sudeći prema pismima Godvinove kućepaziteljke Luize Džons.[10][11] Ali, Godvin je često bio u velikim dugovima; osećajući da ne može odgajati decu sam, on je odlučio da se ponovo oženi.[12] Decembra 1801. godine, on se oženio Meri Džejn Klermont, dobro obrazovanom ženom koja je iz prethodnog braka već imala dvoje dece — Čarlsa i Kler.[b] Većini Godvinovih prijatelja se nije svidela njegova nova žena, opisujući je kao temperamentnu i svadljivu;[14][15][v] ali Godvin joj je bio predan, pa je brak bio veoma uspešan.[16][17] Meri je, s druge strane, mrzela svoju maćehu.[3][18][4] Godvinov biograf Kigan Pol kasnije je naveo da je gospođa Godvin više pažnje posvećivala svojoj deci, a zapostavljala decu Vulstonkraftove.[4] Godvinovi su zajedno osnovali izdavačku firmu pod nazivom M. Dž. Godvin koja je prodavala knjige za decu, kao i kancelarijski materijal, mape i igre. Ipak, biznis nije bio baš profitabilan, pa je Godvin bio primoran da pozajmi znatne sume kako bi firmu održao u životu.[19] On je nastavljao da uzima nove pozajmice kako bi vratio one stare, što je samo dovodilo do novih problema. Do 1809. godine, biznis Godvinovih bio je na ivici neuspeha i bio „skoro očajan”.[20] Godvin je bio spašen dužničkog zatvora zahvaljujući svojim filozofskim sledbenicima, među kojima je bio i Frensis Plejs, koji je nastavio da mu pozajmljuje novac.[21] Poligon (sa leve strane) u Samers Taunu, gde je Meri rođena i gde je provela najranije detinjstvo Iako je Meri stekla veoma malo formalnog obrazovanja, njen otac ju je podučavao u širokom spektru tema. On je često odvodio decu na obrazovne izlete, a oni su imali pristup kućnoj biblioteci, kao i bibliotekama mnogih intelektualaca koji su posećivali Godvinove, među kojima su bili romantičarski pesnik Semjuel Tejlor Kolridž i bivši potpredsednik SAD Aron Ber.[22] Godvin je priznao da decu nije edukovao prema filozofiji Meri Vulstonkraft navedenoj u delima poput Odbrane prava žena (engl. A Vindication of the Rights of Woman, 1792), ali je Meri Godvin ipak stekla neobično i napredno znanje za devojku tog vremena. Ona je imala guvernantu, svakodnevnog tutora i čitala je mnoge očeve knjige za decu na temu rimske i grčke istorije, dok su još bile u rukopisima.[23][24][25] Za šest meseci tokom 1811. godine, ona je takođe pohađala školu u Ramstejdžu.[18] Njen otac ju je sa 15 godina opisao kao devojku „jedinstveno smelog, donekle naređivačkog, i živahnog duha. Njena strast prema znanju je velika, a njena istrajnost u svemu što preduzima je gotovo nepobediva”.[26][27] Jula 1812. godine, Godvin je poslao Meri na boravak kod porodice radikala Vilijama Bakstera, blizu Dandija, Škotska.[28] On je pisao Baksteru da se „bojao da je ona možda vaspitana ... kao filozof, možda čak i kao cinik”.[29] Naučnici su spekulisali da je ona možda poslata u Škotsku zbog zdravlja, kako bi je otac udaljio od loše strane njegovog poslovanja, ili kako bi je upoznao sa radikalnom politikom.[30] Meri je uživala u prostranom imanju Baksterovih i u društvu Baksterove četiri ćerke, a na sever se ponovo vratila u leto 1813. godine i ostala tamo punih deset meseci.[31][32] U njenom uvodu u Frankenštajnu iz 1831. godine, ona se prisetila: „već sam tada počinjala da pišem, ali u sasvim banalnom stilu. Ispod drveća na imanju koje je pripadalo ocu, kao i na zasenjenim padinama ogoljenih planina u blizini, rođeni su moji prvi sastavi, vazdušasti letovi moje mašte.”[33] Persi Biš Šeli Dana 26. juna 1814. godine, Meri je priznala Šeliju da je zaljubljena u njega na grobu svoje majke, gde su se oni tajno viđali.[34] Meri se verovatno prvi put srela sa radikalnim pesnikom i filozofom Persijem Bišem Šelijem između dva svoja boravka u Škotskoj.[35][36][37] Kada se po drugi put vratila kući 30. marta 1814. godine, Šeli je već bio napustio svoju suprugu i redovno je posećivao Godvina, kom je obećao da će mu pomoći da otplati dugove.[38][39][40] Šelijev radikalizam, posebno njegovi ekonomski stavovi, koje je upijao iz Godvinove Političke pravde (engl. Political Justice, 1793), otuđio ga je od njegove aristokratske porodice: porodica je od njega tražila da sledi tradicionalne uzore zemljišne aristokratije, a on je, nasuprot tome, želeo da donira veliku sumu porodičnog novca koji bi namenio planovima za pomoć hendikepiranima. Šeli je zbog toga imao problema, jer nije mogao da pristupi novcu sve dok nije nasledio imanje, pošto njegova porodica nije želela da on troši novac na projekte „političke pravde”. Nakon nekoliko meseci obećavanja, Šeli je rekao Godvinu da on neće moći da otplati sve njegove dugove. Godvin je tada bio ljut i osećao se izdanim.[41] Meri i Persi su počeli da se viđaju tajno na grobu njene majke, pa su se na kraju zaljubili jedno u drugo — ona je imala skoro 17 godina, dok je on bio gotovo 22-godišnjak.[42][34] Na Merino zaprepašćenje, njen otac nije odobravao, pa je čak pokušao da osujeti njihov odnos i spase „neumrljanu slavu” svoje ćerke. Otprilike u isto vreme Godvin je saznao za Šelijevu nemogućnost da plati njegove dugove.[43][44][41] Meri je, koja je kasnije pisala o njenoj „preteranoj i romantičnoj privrženosti ocu”,[45] bila zbunjena. Ona je Persija videla kao otelovljenje liberalnih i reformističkih ideja njenih roditelja iz 1790-ih godina, posebno Godvinovog viđenja braka kao represivnog monopola, koji se time bavio u izdanju Političke pravde iz 1793. godine, ali je nakon toga to porekao.[46][47][48] Dana 28. jula 1814. godine, par je tajno pobegao u Francusku i poveo sa sobom Merinu polusestru Kler Klermont,[49][50] pritom ostavljajući Šelijevu trudnu ženu za sobom. Nakon vremena provedenog u Kaleu, Meri ih je ubedila da otputuju u Pariz, pa je trio odatle, koristeći se magarcem, mulom, fijakerom, a i pešice, nastavio put kroz ratom opustošenu Francusku do Švajcarske. „Ličilo je na događaj iz nekog romana i predstavljalo je ovaploćenje romanse”, prisećala se Meri Šeli tokom 1826. godine.[51] Dok su putovali, Meri i Persi su čitali dela njene majke i drugih pisaca, vodili zajednički dnevnik i nastavili svako svoje stvaralaštvo.[52] Dok su bili u Lucernu, nedostatak novca primorao ih je na povratak. Oni su putovali nizvodno Rajnom i kopnom do holandske luke Marslajs, pa su konačno stigli u Grejvsend, Kent, 13. septembra 1814. godine.[53][54] Persi Biš Šeli bio je inspirisan radikalizmom Godvinove Političke pravde (1793). Kada je pesnik Robert Sauti upoznao Šelija, osećao se kao da vidi sebe iz 1790-ih.[55] (portret izradila Amelija Kuran, 1819.) Situacija sa kojom se Meri suočila nakon povratka u Englesku bila je puna komplikacija, od kojih su neke bile potpuno nepredviđene. Da li pre ili tokom puta, ona je ostala u drugom stanju. Ona i Persi su sada bili bez novca, a na Merino istinsko iznenađenje, njen otac odbio je da ima bilo kakve veze s njom.[56][46][57][58] Par je sa Kler iznajmio stan u Samers Taunu, a kasnije na Nelson Skveru. Oni su nastavili da intenzivno čitaju i pišu i zabavljali su se sa Šelijevim prijateljima, među kojima su tu bili Tomas Džeferson Hog i Tomas Lav Pikok.[59] Šeli je ponekad napuštao kuću na kratko kako bi izbegao susrete sa zajmodavcima.[60][61] Uzrujana pisma otkrila su patnju koju su oni proživljavali tokom ovih razdvajanja.[62][63] Trudna i često bolešljiva, Meri je morala da se nosi sa Šelijevom radošću povodom rođenja njegovog sina sa Harijet krajem 1814. godine i njegovim stalnim izlascima sa Kler Klermont.[g] Delimično su je tešile Hogove posete, koji joj se u početku uopšte nije dopadao, ali ga je ubrzo smatrala bliskim prijateljem.[65] Činilo se da je Šeli želeo da Meri i Hog budu ljubavnici; Meri nije odbacila ovu ideju, pošto je i ona, kao i Šeli, verovala u ideju slobodne ljubavi.[66][67] U praksi, ona je volela samo Šelija i činilo se da se nije usudila da preduzme veće korake od flertovanja sa Hogom.[68][69][70][d] Dana 22. februara 1815. godine, ona je, dva meseca pre termina, na svet donela devojčicu, koja nije imala velike šanse da preživi.[71] Iste godine, 6. marta, ona je napisala Hogu: Najdraži, moja beba je mrtva — dođi što pre možeš da me vidiš. Želim da te vidim — bila je savršeno dobro kada sam otišla na spavanje — probudila sam se tokom noći da je podojim, ali se činila da spava toliko čvrsto da nisam htela da je budim. Bila je mrtva već tada, ali nismo znali pre jutra — po njenog izgledu verovatno je umrla od grčeva — Da li ćeš doći — ti si tako mirno stvorenje i Šeli se boji groznice zbog mleka — pošto nisam više majka sada.[72] Gubitak deteta izazvao je akutnu depresiju kod Meri, koju su progonile vizije njene bebe; ali, ona je opet zatrudnela i oporavila se do leta.[73][74] Sa oživljavanjem Šelijevih finansija nakon smrti njegovog dede, Biša Šelija, par je otišao na odmor u Torki, a nakon toga iznajmio kuću na dva sprata u Bišopsgejtu.[75][76] Malo toga je poznato o Merinom životu iz tog doba, s obzirom da je njen dnevnik iz perioda od maja 1815. do jula 1816. izgubljen. U Bišopsgejtu je Šeli napisao svoju poemu Alastor, a Meri se porodila 24. januara 1816. godine. Dečak je dobio ime Vilijam, po njenom ocu, a uskoro je dobio i nadimak „Vilmaus”. U svom romanu Poslednji čovek (lat. The Last Man) Meri je zamišljala i prisećala se Bišopsgejta kao rajskog vrta.[77] Ženevsko jezero i Frankenštajn Deo rukopisa Frankenštajna Maja 1816. godine, Meri, Persi i njihov sin otputovali su u Ženevu zajedno sa Kler Klermont. Oni su planirali da leto provedu sa Lordom Bajronom, sa kojim je Kler, nakon nedavne afere, ostala trudna.[78] Oni su u Ženevu stigli 14. maja 1816. godine, gde je Meri sebe oslovljavala sa gospođa Šeli. Bajron im se pridružio 25. maja, a njegova pratnja bio je mladi fizičar Džon Vilijam Polidori,[79] koji su iznajmili vilu Dionati blizu Ženevskog jezera, dok je Persi Šeli iznajmio manju zgradu pod nazivom Mezon Šapui na doku.[80][81][82] Oni su vreme provodili pišući, vozeći se čamcem po jezeru i pričajući do kasno u noć.[83] Meri se sećala da je to bilo „vlažno, nimalo blago leto i neprestana kiše nas je često danima zatvarala u kućama”.[84][83][đ] Sedeći oko logorske vatre u Bajronovoj vili, društvo se zabavljalo nemačkim pričama o duhovima, što je Bajronu dalo ideju da „svako napiše strašnu priču”.[85][86] Ne mogavši da smisli bilo kakvu priču, Meri je postala zabrinuta. „Svakog jutra su me pitali jesam li smislila priču i svakog jutra sam davala ponižavajući negativan odgovor”.[87] Jedne junske večeri, razgovor se prebacio na temu prirodnih principa života. Meri je napomenula da se „leš možda može reanimirati; galvanizam je ukazao na mogućnost takvih stvari”.[88] To je bilo nakon ponoći pre nego da svi odu na spavanje. Meri, ne mogavši da zaspi, postala je opsednuta svojom maštom dok je posmatrala razjareni užas njenog „budnog sna”, njene strašne priče:[89] Videla sam bledog studenta poročnih veština kako kleči pokraj stvari koju je sastavio. Videla sam groznu opsenu ispruženog čoveka, i onda, pomoću rada nekog snažnog motora, on je pokazao znake života i pokrenuo se mučnim, poluvitalnim znacima života. Zastrašujuće, nego kako; krajnje zastrašujuća bila bi posledica nastojanja bilo kog čoveka da se ruga čudesnom mehanizmu Stvoritelja sveta.[90][e] Ona je počela da piše, s namerom da stvori kratku priču. Uz ohrabrenje svog supruga, ona je proširila priču u roman pod nazivom Frankenštajn ili moderni Prometej (engl. Frankenstein: or, The Modern Prometheus) koji je objavljen 1818. godine.[91][92] Ona je kasnije opisala to leto u Švajcarskoj kao momenat „kada je prvi put prešla iz detinjstva u život”.[79] Priča njenog romana korišćena je kao osnova za brojne kasnije priče i filmove. Septembra 2011. godine, astronom Donald Oslon je, posetivši vilu na Ženevskom jezeru godinu dana ranije i razmotrivši podatke o pokretima meseca i zvezda, zaključio da se njen „san na javi” odigrao između „dva i tri sata posle ponoći” dana 16. juna 1816. godine, nekoliko dana nakon što je Bajron predložio da svako od njih napiše strašnu priču.[93] Autorstvo nad Frankenštajnom Otkad je Frankenštajn anonimno objavljen 1818. godine, brojni čitaoci i kritičari raspravljali su o njegovom poreklu i pojedinačnom doprinosu Šelijevih.[94] Postoje razlike između izdanja iz 1818, 1823. i 1831. godine, za šta je Meri napisala da „suprugu sigurno ne duguje slučajan predlog, niti bilo kakav nalet osećanja, i sem njegovih podsticaja, on nije imao nikakvog doprinosa onom obliku dela kakvo je izašlo u javnost”. Ona je napisala da je, koliko se ona seća, predgovor romana bio Šelijevo delo. Džejms Riger zaključio je da je Persijeva „pomoć u svakom delu izrade knjige bila toliko obimna da se teško može doći do zaključka da li njega posmatrati kao urednika ili manje značajnog saradnika”, dok je Ana Melor kasnije tvrdila da je Persi „samo odradio brojne tehničke korekcije i nekoliko puta pojasnio narativni i tematski kontinuitet teksta”.[95] Čarls Robinson, urednik fototipskog izdanja Frankenštajnovih, zaključio je da su Persijevi doprinosi romanu bili „ništa više nego što većina izdavačkih urednika obezbeđuje novim (ili starim) autorima ili, zapravo, šta kolege čine jedni drugima nakon što pročitaju delo koje ovaj drugi piše”.[96] Bat i Marlou Nakon njihovog povratka u Englesku, Meri i Persi su se — zajedno sa Kler Klermont, koja je iznajmila stan u blizini — preselili u Bat, gde su se nadali da će Klerinu trudnoću držati u tajnosti.[97][98] Tamo je Meri primila dva pisma od svoje polusestre Feni Imlaj, koja se žalila kako nesrećno živi; dana 9. oktobra Feni je napisala „uznemirujuće pismo” iz Bristola koje je navelo Persija da užurbano ode u potragu za njom, ali bezuspešno. Sutradan, 10. oktobra ujutru, Feni Imlaj je pronađena mrtva u sobi jedne krčme zajedno sa oproštajnom porukom i bocom laudanuma. Dana 10. decembra, Persijeva prva žena, Harijet Vestbruk, pronađena je udavljena u jezeru u Hajd parku, London.[99][100] Oba samoubistva bila su zataškana. Harijetina porodica omela je Šelijeve pokušaje — koje je Meri u potpunosti podržavala — da preuzme starateljstvo nad Harijetinom decom. Njegovi advokati savetovali su ga da će se slučaj znatno olakšati ukoliko se on bude venčao, pa su se Meri, koja je opet bila trudna, i on venčali 30. decembra 1816. godine u Londonu.[101][102][103] Merini roditelji bili su prisutni na svadbi i njihovo venčanje označilo je kraj loših odnosa.[104][105] Kler Klermont se porodila 13. januara naredne godine, a beba se u početku zvala Alba, kasnije Alegra.[106][107][ž] Marta iste godine, sud je presudio da je Persi moralno nepodoban da preuzme starateljstvo nad decom, koju je sud kasnije dodelio hraniteljskoj porodici.[108][109] Šelijevi su se, zajedno sa Kler i Albom, takođe marta, preselili u Marlou, u veliku, vlažnu kuću na obali Temze. Tu je Meri na svet donela još jedno dete, ćerku Klaru, 2. septembra. U Marlouu su se zabavljali sa svojim novim prijateljima Merijen i Lijem Hantom, radili na novim delima i često raspravljali o politici.[94] Početkom leta 1817. godine, Meri je završila Frankenštajna, koji je anonimno objavljen januara naredne godine. Čitaoci i kritičari pretpostavili su da je to bilo Persijevo delo, s obzirom da je knjiga objavljena sa njegovim predgovorom i bila je posvećena njegovom političkom heroju Vilijamu Godvinu.[110][111] U Marlouu je Meri redigovala zajednički dnevnik pisan tokom njihovog zajedničkog putovanja iz 1814. godine, dodajući materijal napisan u Švajcarskoj 1816. godine i Persijevu poemu Mon Blan (engl. Mont Blanc). Rezultat svega toga bila je Istorija šestonedeljne ture (engl. History of a Six Weeks` Tour), objavljena novembra 1817. godine. Te jeseni, Persi je često odlazio od kuće u London kako bi izbegao zajmodavce. Pretnja dužničkim zatvorom, u kombinaciji sa lošim zdravljem i pretnjom da izgube starateljstvo nad decom, doprineli su odluci da par napusti Englesku i otputuje u Italiju 12. marta 1818. godine i povede Kler i Albu sa sobom.[112][113][114][115] Nisu imali nameru da se vraćaju nazad.[116] Italija Vilijam Vilmaus Šeli, naslikan neposredno pre svoje smrti od malarije 1819. godine (autor Amelija Kuran, 1819) Jedan od prvih zadataka prilikom dolaska u Italiju bio im je da Bajronu, koji je živeo u Veneciji, predaju Albu. On se složio da je odgaja dokle god ne bude imao bilo šta sa Kler.[117][118][119] Šelijevi su potom započeli svoju lutajuću egzistenciju, nikada se ne nastanivši ni u jednom mestu na duži period.[120][z] Usput su sticali brojne prijatelje od kojih su im se neki i pridruživali na putu. Par je svoje vreme posvetio čitanju, pisanju, učenju, razgledanju gradova i druženju. Italijanska avantura bila je, nažalost, prekinuta kada su oba Merina deteta umrla — prvo Klara, septembra 1818. godine u Veneciji, a potom i Vilijam, juna 1819. godine u Rimu.[121][122][i] Ovi gubici bacili su je u duboku depresiju koja ju je izolovala od Persija,[124] koji je napisao u svom dnevniku: Najdraža Meri, zašto si nestala, i ostavila me samog u ovom sumornom svetu? Tvoj oblik ovde je zaista divan ali tvoja umetnost je pobegla, sišla niz sumoran put što Sorou čini mračnim boravištem. Za tvoje dobro ja ne mogu da te pratim ali ti se zbog mene vrati.[125] Neko vreme, Meri je utehu nalazila samo u pisanju.[126] Rođenje njenog četvrtog deteta, sina Persija Florensa Šelija 12. novembra 1819. godine, konačno je popravilo njeno raspoloženje,[127] iako je negovala sećanje na svoju izgubljenu decu do kraja života.[128] Italija je Šelijevima, Bajronu i drugim izgnanicima obezbedila političku slobodu nedostižnu kod kuće. Uprkos suočavanju sa gubicima, Italija je za Meri Šeli postala „zemlja čija su sećanja poput rajske slike”.[129] Godine provedene u Italiji bile su period intenzivne intelektualne i kreativne aktivnosti Šelijevih. Dok je Persi napisao niz velikih pesama, Meri je napisala autobiografski roman Matildu (engl. Matilda),[130] istorijski roman Valpergu (engl. Valperga) i drame Prozerpina (engl. Proserpine) i Midas (engl. Midas). Meri je Valpergu napisala kako bi pomogla ublažavanju finansijskih poteškoća njenog oca, pošto je Persi odbio da mu dalje pomaže.[131] Ona je često bila fizički bolesna, ali i sklona depresijama. Morala je da se nosi sa Persijevim interesovanjem za druge žene, među kojima su bile i Sofija Stejsi, Emilija Vivijani i Džejn Vilijams.[132][133][134] Otkad se Meri složila sa njegovim verovanjem u neekskluzivnost braka, počela je da stvara emocionalne veze sa muškarcima i ženama iz njihovog kruga prijatelja. Posebno su joj postali dragi grčki revolucionar Princ Aleksandar Mavrokordato i Džejn i Edvard Vilijams.[135][136][137][j] Kler Klermont, Merina polusestra i Bajronova ljubavnica (autor Amelija Kuran, 1819) Decembra 1818. godine Šelijevi su otputovali na jug zajedno sa Kler Klermont i svojom poslugom, smestivši se u Napulj, gde su ostali tri meseca. Za vreme provedeno u Napulju imali su samo jednu posetu, izvesnog fizičara.[138][139] Dve godine kasnije, oni su se našli na meti optužbi i pretnji od strane Paola i Elize Fogi, bivše posluge koje je Persi otpustio u Napulju ubrzo nakon što su se Fogijevi venčali.[140] Fogijevi su objavili da je 27. februara 1819. godine u Napulju Šeli registrovao kao svoje i Merino dvomesečno dete pod imenom Elena Adelejd Šeli.[140][141] Fogijevi su takođe tvrdili da je dete bilo Klerino.[142][143][144] Biografi su kasnije nudili različite interpretacije ovog događaja: da je Persi odlučio da usvoji lokalno dete kako bi umirio Meri nakon smrti dvoje dece, da je dete bilo njegovo i Klerino, Elizino, ili neke druge nepoznate žene, ili da je dete bilo Elizino i Bajronovo.[145][146][147][148][k] Meri je na to odgovorila da bi ona svakako znala da je Kler bila trudna, ali i dalje nije jasno koliko je ona zaista znala.[146][149][150] Događaji u Napulju, gradu kog je kasnije Meri nazvala „rajem nastanjenim đavolima”,[146] ostali su obavijeni velom misterije.[l] Jedino što je sigurno je to da sama Meri nije bila majka tog deteta. Elena Adelejd Šeli umrla je u Napulju 9. juna 1820. godine.[151][152] Tokom leta 1822. godine, trudna Meri se zajedno sa Persijem, Kler i Edvardom i Džejn Vilijams preselila u izolovanu Vila Magni, na obali mora blizu zaseoka San Terenco u zalivu Leriči. Kada su se nastanili, Persi je Kler saopštio loše vesti da je njena ćerka Alegra preminula od tifusa u manastiru Banjakavalo.[153][154] Meri je bila rastrojena i nesrećna u skučenoj i zabačenoj Vila Magni, koju je čak smatrala tamnicom.[155][156][157] Ona je 16. juna pobacila, izgubivši pritom toliko krvi da je umalo preminula. Umesto da čekaju doktora, Persi ju je potopio u kadu sa ledom kako bi zaustavio krvarenje — postupak za koji mu je doktor kasnije rekao da je spasao Merin život.[158] Stvari se tog leta nisu baš najbolje odvijale između Meri i Persija. Naime, on je sve više vremena provodio sa Džejn Vilijams umesto sa svojom depresivnom i iscrpljenom ženom.[159][160][161] Veći deo kratkih pesama koje je Persi napisao u San Terencu bile su posvećene Džejn, a ne Meri. Obala je Persiju Šeliju i Edvardu Vilijamsu pružila priliku da uživaju u njihovoj „savršenoj letnjoj igrački”, novoj jedrilici.[158][162] Brod su bili dizajnirali Denijel Roberts i Edvard Triloni, Bajronov obožavalac koji se ovom društvu pridružio januara 1822. godine.[163] Dana 1. jula iste godine, Persi Šeli, Edvard Elerker Vilijams i kapetan Denijel Roberts isplovili su južnom obalom ka Livornu. Tamo je Persi razgovarao sa Bajronom i Lijem Hantom o pokretanju radikalnog časopisa koji bi se zvao Liberal.[164] Šeli i Vilijams su 8. jula krenuli na povratak do Leričija zajedno sa njihovim, osamnaestogodišnjim, čamdžijom Čarlsom Vivijanom.[165] Oni nikada nisu stigli na cilj. Pismo koje je stiglo od Hanta upućeno Šeliju, a poslato u Vila Magni, datirano na 8. jul, sadržalo je sledeće reči: „molim te piši nam i reci nam kako si stigao kući, pošto su nam rekli da je bila oluja nakon što ste vi isplovili u ponedeljak, veoma smo zabrinuti”.[166] Meri je kasnije prokomentarisala trenutak kada je pročitala pismo: „Papir mi je ispao iz ruku; zadrhtala sam”.[166] Ona i Džejn Vilijams očajnički su požurile do Livorna, a potom do Pize, kako bi se uverile da su im muževi još uvek živi. Deset dana nakon oluje, tri tela isplovila su na obalu blizu Vijaređa, na pola puta između Livorna i Leričija. Triloni, Bajron i Hant kremirali su Persijev leš na plaži u Vijaređu.[167] Povratak u Englesku i književna karijera `[Frankenštajn] je najlepše delo za koje sam ja čuo da je neko napisao sa 20 godina. Sada imaš 25 godina. I, na svu sreću, nastavila si u smeru čitanja i kultivisala svoj um na najdivniji način, što te je učinilo velikim i uspešnim piscem. Ako ti ne možeš da budeš nezavisna, ko onda može?` — Reči Vilijama Godvina upućene Meri Šeli[168] Nakon smrti njenog muža, Meri je godinu dana živela sa Lijem Hantom i njegovom porodicom u Đenovi, gde je često viđala Bajrona i prepisivala njegove poeme. Rešila je da živi od pisanja i za svog sina, ali njena finansijska situacija bila je neizvesna. Dana 23. jula 1823. godine ona je napustila Đenovu i otputovala u Englesku, smestivši se u Strendu, London, sa svojim ocem i maćehom, sve dok nije dobila malu pozajmicu od svog svekra koja joj je omogućila da se samostalno smesti u kući u blizini.[169] Timoti Šeli se u početku složio da podrži svog unuka, Persija Florensa, samo ukoliko on dobije starateljstvo nad njim. Meri je tu ideju momentalno odbacila.[170][171] Umesto toga, ona je od Timotija uspela da izvuče minimalnu godišnju isplatu (koju je morala da vrati kada je Persi Florens nasledio imanje), ali je Timoti do kraja svog života odbijao da je vidi uživo i bavio se njom isključivo preko advokata. Meri se jedno vreme, pored drugih književnih napora, bavila i redigovanjem suprugovih pesama, ali se brinula zbog ograničenih opcija oko svog sina. Timoti je pretio da će joj ukinuti isplatu ukoliko bilo kakva biografija njegovog sina bude objavljena.[172][173][174] Godine 1826. Persi Florens je postao zakonski naslednik imanja Šelijevih, pošto je Šelijev i Harijetih sin, Čarls Šeli, preminuo. Timoti je povećao Merinu isplatu sa 100 na 250 dolara, ali je situacija još uvek bila teška kao i ranije.[175] Meri je uživala u stimulativnom društvu kruga prijatelja oko Vilijama Godvina, ali ju je siromaštvo sprečavalo da se druži na način na koji je želela. Ona se takođe osećala odbačeno od strane onih koji, poput Timotija, i dalje nisu odobravali njen brak sa Persijem.[176] Leta 1824. godine Meri se preselila u Kentiš Taun u severnom Londonu kako bi bila blizu Džejn Vilijams. Ona je možda, kako navodi njen biograf Mjurijel Spark, pomalo bila zaljubljena u Džejn. Džejn ju je kasnije razočarala tračarenjem da je Persi više voleo nju nego Meri, navodno zbog Merine nepodesnosti u ulozi supruge.[177] Otprilike u to vreme, Meri je radila na svom romanu Poslednji čovek (engl. The Last Man, 1826), a pomagala je i nizu prijatelja koji su pisali memoare o Bajronu i Persiju — što su bili počeci njenih pokušaja da svog supruga učini besmrtnim, odnosno sačuva od zaborava.[178] Ona je takođe upoznala američkog glumca Džona Hauarda Pejna i američkog pisca Vašingtona Irvinga, koji su je zaintrigirali. Pejn se zaljubio u nju i 1826. godine ju je zaprosio. Ona je odbila, rekavši da posle braka sa jednim genijem, ona se može udati samo za još jednog genija.[179] Pejn je prihvatio odbijanje i bezuspešno probao da razgovara sa svojim prijateljem Irvingom da je i on zaprosi. Meri je bila svesna tog plana, ali je nejasno koliko ozbiljno ga je uzela u obzir.[180][181] Minijatura Meri Šeli autora Redžinalda Istona, navodno naslikana po uzoru na njenu smrtnu masku (c. 1857)[182] Godine 1827. Meri je bila deo plana koji je omogućio njenoj prijateljici Izabelom Robinson i Izabelinoj ljubavnici, Meri Dijani Dods (koja je stvarala pod imenom Dejvid Linsdej), da odu u Francusku i žive tamo kao muž i žena.[183][lj] Uz pomoć Pejna, kome nije ispričala sve detalje, Meri je uspela da dobije lažne pasoše za ovaj par.[184] Godine 1828. ona se razbolela od malih boginja dok je bila u poseti paru u Parizu. Nedeljama kasnije ona se oporavila bez ožiljaka, ali je izgubila svoju mladalačku lepotu.[185] U periodu 1827—1840. godine, Meri je bila zauzeta kao urednik i pisac. Napisala je romane Sudbina Perkina Vorbeka (engl. The Fortunes of Perkin Warbeck, 1830), Lodor (engl. Lodore, 1835) i Fokner (engl. Falkner, 1837). Napisala je pet tomova pod nazivom Životi italijanskih, španskih, portugalskih i francuskih pisaca (engl. Lives of Italian, Spanish, Portuguese, and French authors), što je bio deo Lardnerove enciklopedije u 133 toma pod nazivom Cabinet Cyclopædia. Pisala je i priče za ženske magazine. Još uvek je pomagala svom ocu, pa su oni međusobno nalazili izdavače jedno za drugog.[186] Godine 1830. ona je za 60 dolara prodala autorsko pravo nad novom edicijom Frankenštajna Henriju Kolbernu i Ričardu Bentliju za njihovu novu seriju romana.[187] Nakon smrti njenog oca 1836. godine u dobi od 80 godina, Meri je počela da skuplja njegova pisma i memoare za objavljivanje, kao što je on zatražio u svom testamentu; međutim, nakon dve godine rada, ona je napustila projekat.[188] Tokom ovog perioda, ona se takođe borila i za Šelijevu poeziju, promovišući izdanja iste i citirajući je u svojim delima. Do 1837. godine Persijevi radovi su postali dobro poznati i svi su im se divili.[189] Tokom leta 1838. godine, Edvard Mokson, izdavač i zet Čarlsa Lamba, predložio je objavljivanje sabranih dela Persija Šelija. Meri je bila plaćena 500 dolara kako bi redigovala Pesnička dela (engl. Poetical Works, 1838), za koja je Timoti Šeli insistirao da ne sadrže bilo kakvu Persijevu biografiju. Meri je ipak pronašla način da ispriča priču o Šelijevom životu — ubacila je opširne biografske beleške o pesmama.[190] Meri je nastavila da postupa sa potencijalnim romantičnim partnerima sa oprezom. Godine 1828. ona je upoznala i flertovala sa francuskim piscem Prosperom Merimeom, ali jedno preživelo pismo upućeno njemu naizgled predstavlja skretanje njegove izjave ljubavi.[191] Bila je oduševljena kada se njen stari prijatelj, Edvard Triloni, vratio u Englesku, a oni su se u pismima šalili o braku.[192] Međutim, njihovo prijateljstvo bilo je izmenjeno, što je izazvalo njeno odbijanje da učestvuje u predloženoj biografiji Persija Šelija; on je kasnije ljutito reagovao na njeno izostavljanje ateističkog odeljka Kraljice Mab iz Šelijevih pesama.[193] Zaobilazne napomene u njenom dnevniku iz perioda od početka 1830-ih do ranih 1840-ih ukazuju na to da je Meri gajila osećanja prema radikalnom političaru Obriju Boklerku, koji ju je možda razočarao dva puta, oženivši se drugim ženama.[194][195][196][m] Merina prva briga tokom ovih godina bila je blagostanje Persija Florensa. Ona je ispoštovala jednu od poslednjih želja njenog pokojnog muža da njegov sin pohađa javnu školu, i, uz nevoljnu pomoć Timotija Šelija, Persi Florens je pohađao školu u Herou. Kako bi izbegla dodatne troškove, ona se preselila u Herou, pa je Persi Florens mogao da svakog dana prisustvuje predavanjima.[197][198] Iako je Persi Florens pohađao Triniti koledž, Kembridž, i površno se bavio politikom i pravom, on nije pokazivao znake obdarenosti svojih roditelja.[199][200] Bio je posvećen svojoj majci, i, nakon što je napustio univerzitet 1841. godine, on je prešao da živi sa majkom. Poslednje godine i smrt Želeći da ispune Merine želje, Persi Florens i njegova žena Džejn ekshumirali su posmrtne ostatke njenih roditelja i sahranili ih zajedno sa njom u Burnmutu[201] Godine 1840. i 1842. Meri i Persi Florens putovali su zajedno po kontinentu, a ova putovanja Meri je zabeležila u svojim Lutanjima po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. (engl. Rambles in Germany and Italy in 1840, 1842 and 1843, 1844).[202] Iste godine kad je delo objavljeno umro je i Timoti Šeli, u dobi od 90 godina, „padajući sa stabla kao precvetao cvet”, kako je Meri navela.[203] Po prvi put, ona i njen sin bili su finansijski nezavisni, iako se pokazalo da je nasleđe bilo manje vredno nego što su se oni nadali.[204] Sredinom 1840-ih, Meri se našla na meti tri zasebna ucenjivača. Godine 1845, italijanski politički izgnanik zvani Gateši, kog je upoznala u Parizu, pretio je da će objaviti pisma koja mu je ona slala. Prijatelj njenog sina podmitio je šefa policije da oduzme Gatešiju papire, uključujući i pisma, koja su kasnije uništena.[205][206] Ubrzo nakon toga, Meri je kupila neka pisma koje su ona i Šeli pisali od čoveka koji je sebe zvao G. Bajron i predstavljao se kao vanbračni sin pokojnog Lorda Bajrona.[207][208] Iste godine, Persijev rođak Tomas Medvin prišao je Meri tvrdeći da je napisao biografiju Persija Šelija u kojoj ga nije prikazao u najboljem svetlu i da će to zataškati u zamenu za 250 dolara, ali je Meri odbila da pristane na tu nagodbu.[209][210][n] Persi Florens se 1848. godine oženio Džejn Gibson Sent Džon. Brak se pokazao kao srećan, a Meri i Džejn su se volele.[211][212] Meri je živela sa svojim sinom i snajom u Fild Plejsu, Saseks, u nasleđenoj kući Šelijevih, i na Čester skveru, London, a pratila ih je i na njihovim putovanjima u inostranstvo. Poslednjih godina svog života Meri je bila razorena bolešću. Od 1839. godine ona je patila od glavobolje i napada paralize u pojedinim delovima tela, koje su joj ponekad onemogućavale da čita i piše.[213][214] Dana 1. februara 1851, na Čester skveru, ona je umrla u dobi od 53 godine od onoga što je njen lekar sumnjao da je moždani tumor. Prema Džejn Šeli, Meri Šeli je tražila da bude sahranjena pored oca i majke; međutim, Persi Florens i njegova supruga, procenivši da je groblje u Sent Pankrasu, gde su sahranjeni Merini roditelji, „užasno”, odlučili su da je umesto toga sahrane u crkvi Svetog Petra u Bornmutu, blizu njihove nove kuće u Boskombu.[215] Prilikom prve godišnjice smrti Meri Šeli, oni su otvorili njen radni sto. Unutra su pronašli pramenove kose njene mrtve dece, dnevnik koji je delila sa Persijem Šelijem i kopiju njegove poeme Adonis sa jednom stranicom smotanom u krug i svilenim delom koji je sadržao deo njegovog pepela i ostatke njegovog srca.[128] Književne teme i stil Meri Šeli je živela književnim životom. Njen otac ohrabrivao ju je da nauči da piše tako što bi sastavljala pisma,[216] a njeno omiljeno zanimanje u detinjstvu bilo je pisanje priča.[217] Nažalost, sva Merina mladalačka dela su izgubljena kada je pobegla sa Persijem 1814. godine, i nijedan od njenih preživelih rukopisa ne može se definitivno datirati od pre te godine.[218] Veruje se da je njeno prvo objavljeno delo bilo Mounseer Nongtongpaw,[219][220][221] komični stihovi koje je napisala za Godvinovu Dečju biblioteku kada je imala deset i po godina; ipak, autorstvo nad pesmom se danas pripisuje drugom piscu u najnovijoj merodavnoj kolekciji njenih radova.[222][223][224] Persi Šeli je sa oduševljenjem ohrabrivao Meri da se bavi pisanjem: „moj suprug je, od samog početka, veoma želeo da ja dokažem da sam vredna svog porekla i upišem se na stranicu slavnih. Oduvek me je podsticao da dobijem književnu reputaciju”.[225] Romani Autobiografski elementi Pojedini delovi Merinih romana često se tumače kao prikrivene prerade njenog života. Kritičari su ukazivali na ponavljanje motiva otac-ćerka kao na specifičan dokaz tog autobiografskog stila.[226] Na primer, komentatori su veoma često Matildu (1820) čitali autobiografski, identifikujući tri centralna lika romana kao verzije Meri Šeli, Vilijama Godvina i Persija Šelija.[227][228] Meri se poverila da je modelovala centralne likove u svom romanu Poslednji čovek po uzoru na prijatelje iz italijanskih krugova. Lord Rejmond, koji je napustio Englesku kako bi se uz Grke borio i umro u Konstantinopolju, baziran je na Lordu Bajronu; a utopista Adrijan, Grof od Vindzora, koji vodi svoje sledbenike u potragu za prirodnim rajem i umire kada njegov brod potone u oluji, fiktivan je portret Persija Šelija.[229][230] Ipak, kako je napisala u recenziji Godvinovog romana Cloudesley (1830), ona nije verovala da pisci „samo kopiraju sadržaje iz svojih srca”.[231] Vilijam Godvin je smatrao karaktere njene ćekre pre kao tipove, a ne kao portrete osoba iz stvarnog života.[232] Neki moderni kritičari, poput Patriše Klemit i Džejn Blamberg, zauzeli su isti stav, suprotstavljajući se autobiografskom posmatranju Merinih dela.[233][234][235] Romaneskni žanrovi Meri se koristila tehnikama brojnih novelističkih žanrova, najčešće godvinijanskim romanom, novim istorijskim romanom Valtera Skota i gotičkim romanom. Godvinijanski roman, koji je postao popularan tokom 1790-ih delima poput Godvinovog Kejleba Vilijamsa (engl. Caleb Williams, 1794), „koristio se Rusoovom ispovedaoničkom formom kako bi istražio kontradiktorne odnose između pojedinca i društva”,[236][237] a Frankenštajn prikazuje mnoge od teme i književne izume kao i pomenuti Godvinov roman.[238][239] Ipak, Šeli je kritikovao ove prosvetiteljske ideale koje je Godvin promovisao u svojim delima.[240] U Poslednjem čoveku Meri je iskoristila godvinijansku filozofsku formu kako bi demonstrirala krajnju besmislenost sveta.[241] Dok su raniji godvinijanski romani pokazivali kako racionalni pojedinac može postepeno poboljšati društvo, Poslednji čovek i Frankenštajn pokazuju pojedinčev nedostatak kontrole nad istorijom.[242] Šelijeva je takođe koristila njene istorijske romane kako bi govorila o odnosima između polova; na primer, Valperga predstavlja feminiziranu verziju Skotovog maskulinizma.[243][244] Uvodeći ženu koja nije bila deo istorijske pozadine, Šeli koristi njihove priče kako bi dovela u pitanje etablirane teološke i političke institucije.[245][246] Ona pohlepu muškog junaka za osvajanjem stavlja kontrastno sa ženskom alternativom: razumom i osećajnošću.[247] U Sudbini Perkina Vorbeka, još jednom njenom istorijskom romanu, Lejdi Gordon označava vrednosti prijateljstva, porodičnog života i jednakosti. Kroz nju Šelijeva nudi feminističku alternativu muškoj političkoj moći koja na kraju uništava muški lik. Roman daje inkluzivniju istorijsku priču kako bi izazvala one koje se obično odnose na isključivo muške događaje.[248][249] Pol S porastom feminističke književne kritike tokom 1970-ih, Merina dela, posebno Frankenštajn, počela su da privlače mnogo veću pažnju naučnika. Feministički i psihoanalitički kritičari bili su uglavnom zaslužni za ponovnu popularnost Merinih dela.[250] Elen Moers bila je jedan od prvih koja je tvrdila da je Merin gubitak deteta bio presudan uticaj za pisanje Frankenštajna.[251] Ona je navela da je roman „mit o rođenju” u kom Šelijeva želi da se pomiri sa krivicom izazvanom majčinskim gubitkom, kao i zbog toga što nije uspela kao roditelj.[252][253] En Melor, naučnica koja je proučavala Merino stvaralaštvo, ukazuje da je roman, sa feminističke tačke gledišta, priča „o tome šta se desi kada muškarac pokuša da ima bebu bez žene ... [Frankenštajn] je duboko zabrinut prirodnim, za razliku od neprirodnih, načina produkcije i reprodukcije”.[254] Neuspeh Viktora Frankenštajna u ulozi „roditelja” u romanu može se shvatiti kao izraz zabrinutosti koji prati trudnoću, porođaj, a posebno materinstvo.[255] Sandra Gilbert i Suzan Gubar tvrdile su u njihovoj zajedničkoj knjizi Luda žena u potkrovlju (1979) da je u Frankenštajnu Šelijeva posebno odgovorila na mušku književnu tradiciju koju je zastupao Džon Miltonov Izgubljeni raj. Prema njihovoj interpretaciji, Šelijeva je reafirmisala ovu mušku tradiciju, uključujući mizoginiju nerazdvojivu sa njom, ali u isto vreme i „sakrivene fantazije jednakosti koje povremeno izbijaju u monstruoznim slikama besa”.[256] Meri Puvi tumačila je prvo izdanje Frankenštajna kao deo većeg šablona u Merinom pisanju, koji počinje književnim samopotvrđivanjem i završava se kontroverznim feminizmom.[257] Povi je ukazala na to da je Frankenštajnova višestruka narativnost omogućila Šelijevoj da podeli svoju umetničku ličnost, pa je tako mogla da „izrazi i izbriše sebe u isto vreme”.[258][259] Merin strah od samozalaganja ogleda se u sudbini Frankenštajna, koji je bio kažnjen zbog egoizma izgubivši sve svoje domaće veze.[260] Feministički kritičari fokusirali su se na to kako je autorstvo, posebno žensko autorstvo, prikazano u i kroz Merine romane.[261] Kako Melorova objašnjava, Šelijeva je koristila gotički stil ne samo da istraži potisnutu žensku seksualnu želju,[262] već i način kako da „cenzuriše svoj govor u Frankenštajnu”.[263] Prema Povijevoj i Melorovoj, Meri nije želela da promoviše svoju autorsku ličnost i duboko u sebi osećala se neadekvatno u ulozi pisca, pa je „ova sramota doprinela je generaciji njenih fiktivnih slika abnormalnosti, perverzije i destruktivnosti”.[264] Merina dela stavljaju fokus na ulogu porodice u društvu i ulogu žene u toj porodici. Ona slavi „ženska osećanja i saosećanje” u vezi sa porodicom i ukazuje na to da društvo ne bi moglo da preživi bez njih.[265] Meri je bila „duboko posvećena etici saradnje, uzajamnoj zavisnosti i samopožrtvovanju”.[266] U romanu Lodor, na primer, centralna priča prati sudbinu žene i ćerke glavnog junaka, Lorda Lodora, koji je ubijen u dvoboju na kraju prvog toma romana, ostavljajući za sobom niz pravnih, finansijskih i porodičnih prepreka sa kojima ove dve heroine treba da se suprotstavljaju. Roman se bavi političkim i ideološkim pitanjima, posebno obrazovanjem i društvenom ulogom žena.[267] On analizira patrijarhalnu kulturu koja razdvaja polove i postavlja ženu u položaj zavisnosti od muškarca. Prema viđenju Beti Benet, „roman predlaže ravnopravne obrazovne paradigme za muškarce i žene, što bi dovelo do društvene pravde, kao i do duhovnog i intelektualnog razumevanja prilikom susretanja sa izazovima koje život donosi”.[268] Ipak, Fokner je jedini Merin roman u kome heroina izlazi kao pobednik.[269] Roman navodi da kada ženske vrednosti trijumfuju nad nasilnom i destruktivnom muškošću, ljudi će biti slobodni da iskažu „saosećanje, simpatiju i velikodušnost”, ili njihovu bolju prirodu.[270] Prosvetiteljstvo i romantizam Frankenštajn, kao i brojna gotička fikcija iz tog perioda, predstavlja mešavinu visceralnog i otuđenog predmeta subjekta sa spekulativnim i provokativnim temama.[271] Umesto da se fokusira na obrte i preokrete radnje, u prvi plan romana su mentalne i moralne borbe protagoniste, Viktora Frankenštajna, a Šelijeva je prožela tekst njenim ličnim vidom politiziranog romantizma, romantizam koji je kritikovao individualizam i egoizam tradicionalnog romantizma.[272][273] Viktor Frankenštajn je poput Satane u Izgubljenom raju, i Prometej: on se buni protiv tradicije, on stvara život i oblikuje svoju sudbinu. Ove osobine nisu prikazane pozitivno: kako Blamerg piše, „njegova neumorna ambicije je samoobmana, naslikana kao traganje za istinom”.[274][275] On mora da napusti svoju porodicu kako bi ispunio svoje ambicije.[274][276][277] Naslovna strana izdanja Frankenštajna iz 1831. godine, autora Teodora fon Holsta, jedna od prve dve ilustracije romana[278] Meri je verovala u prosvetiteljsku ideju da ljudi mogu na poboljšaju društvo odgovornim vršenjem političkih dužnosti, ali je strahovala da bi neodgovorno vršenje vlasti moglo da dovede do haosa.[279] U praksi, njena dela su uglavnom kritikovala mislioce 18. veka poput njenih roditelja, koji su verovali da se takva promena može dogoditi. Stvorenje u Frankenštajnu, na primer, čita knjige povezane sa radikalnim idejama, ali obrazovanje koje stiče iz njih je na kraju beskorisno.[280] Merina dela otkrivaju njen manji optimizam u odnosu na Godvina i Vulstonkraftovu; ona ne veruje u Godvinovu teoriju da bi čovečanstvo u nekom trenutku moglo postati savršeno.[281][282] Kako književnik Kari Loke navodi, Poslednji čovek, više nego Frankenštajn, „u svom odbijanju da postavi čovečanstvo u centar svemira, njegovo ispitivanje našeg privilegovanog položaja u odnosu na prirodu ... predstavlja dubok i proročki izazov zapadnjačkom humanizmu”.[283][284] Naime, Merine aluzije na ono što su radikali smatrali propalom revolucijom u Francuskoj i na Godvinov, Vulstonkraftovin i Berkov odgovor na nju, sukobljavaju se sa „prosvetiteljskom verom u neminovni napredak zajedničkim naporima”.[285][286] Kao i u Frankenštajnu, Šelijeva „nudi duboko razočaravajući komentar na doba revolucije, koji se završava totalnim odbacivanjem progresivnih ideala njene generacije”.[287] Ne samo da odbacuje te prosvetiteljske političke ideale, već odbacuje i romantičarsku predstavu da poetska ili književna imaginacija može da ponudi alternativu, beg od stvarnosti.[288][289] Politika Kritičari su do skoro navodili Lodora i Foknera kao dokaz rastućeg konzervativizma u Merinim kasnijim delima. Godine 1984, Meri Puvi je uticajno identifikovala oskudicu Merine reformističke politike u poznim delima.[290] Puvijeva je sugerisala da je Meri Šeli napisala Foknera kao svoj konfliktni odgovor na očevu kombinaciju libertarijanskog radikalizma i strogog insistiranja na društvenu pristojnost.[291] Melorova se složila, tvrdeći da je „Meri Šeli utemeljila svoju alternativnu političku ideologiju na metafori mirne, nežne, buržoaske porodice. Ona je time implicitno podržala konzervativnu viziju postepene evolucione reforme”.[292] Ova vizija dozvolila bi ženama da učestvuju u društvenoj sferi, ali je ona nasledila nejednakosti svojstvene buržoaskoj porodici.[293] Ipak, u poslednjoj deceniji (20. veka) ovo gledište dovedeno je u pitanje. Na primer, Benetova tvrdi da Merina dela otkrivaju doslednu posvećenost romantičarskom idealizmu i političkoj reformi,[294] a studija Merinih ranih dela autorke Džejn Blamberg tvrdi da se njena karijera ne može lako podeliti na radikalni i konzervativni period. Ona tvrdi da „Šelijeva nije nikada bila strastveni radikal poput njenog supruga i da njen kasniji način života nije bio naglo lažan, niti je bio izdaja. Ona je zapravo izazivala političke i književne uticaje njenih krugova prijatelja u svom prvom delu”.[295] Prema ovom tumačenju, Merina rana dela tumače se kao izazov Godvinov i Šelijev radikalizam. „Nepromišljeno odbacivanje porodice” Viktora Frankenštajna je, na primer, viđeno kao dokaz Merine konstantne brige za ljude oko sebe.[272] Kratke priče Šelijeva je često pisala priče kako bi ispratila već pripremljene ilustracije za zbirke, kao što je ova, koja prati Transformaciju iz 1830. godine u godišnjaku Keepsake.[296] Tokom 1820-ih i 1830-ih, Meri je stalno pisala kratke priče za zbirke priča i godišnjake, uključujući 16 priča za The Keepsake, čija su ciljna grupa bile sredovečne žene.[219][297] Merina dela iz ovog žanra bila su opisana kao dela „plaćenog pisca” i „razvučena i dosadna”.[219] Ipak, kritičarka Šarlot Susman ističe da su drugi pisci tog doba, poput romantičarskih pesnika Vilijama Vordsvorta i Semjuela Tejlora Kolridža, davali prednost ovom profitabilnom tržištu. Ona objašnjava da su „godišnjaci bili glavni vid književnog stvaralaštva tokom 1820-ih i 1830-ih”, a The Keepsake najuspešniji među njima.[298] Mnoge Merine priče smeštene su u doba daleko pre devetnaestovekovne Britanije, kao što je Grčka i vladavina Anrija IV francuskog. Šelijeva je posebno bila zainteresovana za „krhkost individualnog identiteta” i često prikazivala „da put osobe u svetu može biti kataklizmički izmenjen unutrašnjim emocionalnim prevratom, ili nekom natprirodnom pojavom koja se ogleda u unutrašnjoj šizmi”.[299] U njenim pričama, ženski identitet vezan je za ženske kratkotrajne vrednosti u braku, dok muški identitet može da se održi i transformiše korišćenjem novca.[300][301] Iako je Meri napisala 21 kratku priču za godišnjake između 1823. i 1839. godine, ona je uvek sebe, pre svega, smatrala romanopiscem. Pisala je Liju Hantu: „pišem loše članke koji mi pomažu da se osećam jadnom — ali ću uroniti u roman i nadam se da će njegova čista voda oprati blato ovih časopisa”.[302] Putopisi Kada su leta 1814. godine pobegli u Francusku, Meri i Persi počeli su da pišu zajednički dnevnik,[303] koji su oni objavili 1817. pod nazivom Istorija šestonedeljne ture, dodavši tome četiri pisma, po dva od svakog, bazirana na njihovoj poseti Ženevi 1816. godine, zajedno sa Šelijevom pesmom Mon Blan. Knjiga slavi mladalačku ljubav i politički idealizam i svesno sledi primer Meri Vulstonkraft i drugih koji su kombinovali putovanje sa pisanjem.[304] Perspektiva knjige je filozofski i reformistički, pre nego konvencionalni putopis; putopis naročito apostrofira efekte politike i rata na Francusku.[305] Pisma koja je par napisao tokom drugog putovanja suočavaju se sa „velikim i izvanrednim događajima” konačne pobede Napoleona kod Vaterloa nakon njegovog „stodnevnog” povratka 1815. godine. Ona takođe istražuju uzvišenost Ženevskog jezera i Mon Blana, kao i revolucionarno nasleđe filozofa i romanopisca Žana Žaka Rusoa.[306] Merina poslednja knjiga, napisana u formi pisama i objavljena 1844. godine, nosi naziv Lutanja po Nemačkoj i Italiji 1840, 1842. i 1843. i beleži njena putovanja sa Persijem Florensom i njegovim univerzitetskim prijateljima. U Lutanjima, Šelijeva prati tradiciju Pisama napisanih u Švedskoj, Norveškoj i Danskoj — delo njene majke — i svoju Istoriju šestonedeljne ture kako bi mapirala svoj lični i politički pejzaž kroz govor senzibiliteta i simpatije.[307][308] Za Šelijevu, izgradnja saosećajne veze među ljudima je put do stvaranja civilnog društva i povećanja znanja: „znanje, da prosvetli i oslobodi um od prijemčivih otupelih predrasuda — širi krug simpatije sa svojim srodnim dušama — to su koristi putovanja”.[309] Između zapažanja o pejzažima, kulturi i „ljudima, posebno sa političke tačke gledišta”,[310] ona je koristila formu putopisa kako bi istražila svoje uloge udovice i majke i razmišljala o revolucionarnom naturalizmu u Italiji.[311][nj] Ona je takođe beležila svoje „hodočašće” na scenama vezanim za Šelija.[312][129] Prema kritičarki Klarisi Or, Merino usvajanje ličnosti filozofskog materizma daje Lutanjima jedinstvo prozne pesme, sa „smrću i sećanjem kao centralnim temama”.[313] U isto vreme, Šelijeva stvara egalitaran slučaj protiv monarhije, klasnih razlika, ropstva i rata.[314] Biografije Između 1832. i 1839. godine, Meri je napisala brojne biografije značajnih italijanskih, španskih, portugalskih i francuskih muškaraca i i nekoliko žena za knjigu Životi najznačajnijih književnika i naučnika autora Dionizija Lardnera. Biografije su bile deo Lardnerove enciklopedije, jedne od boljih među brojnim takvim proizvedenim tokom 1820-ih i 1830-ih kao odgovor na rastuću želju za samoobrazovanjem srednje klase.[315] Sve do ponovnog izdavanja ovih eseja 2002. godine, njihov značaj u okviru njenog korpusa nije bio cenjen.[316][o] Prema mišljenju književnog naučnika Grega Kučića, oni otkrivaju Merino „čudesno istraživanje kroz nekoliko vekova i više jezika”, njen poklon biografskoj pripovesti i njeno interesovanje za „nove oblike feminističke istoriografije”.[317] Šeli je pisala u biografskom stilu popularizovanom od strane 18ovekovnog kritičara Semjuela Džonsona u njegovom delu Životi pesnika (engl. Lives of the Poets, 1779—81), kombinujući sekundarne izvore, memoare i anegdote, kao i autorsku evaluaciju.[318] Ona je beležila detalje iz života i karaktera svakog pisca, citirala njihova dela, kako u originalu tako i u prevodu, i završavala sa kritičkim razmatranjem njihovog stvaralaštva.[319] Za Šelijevu je biografsko pisanje, prema njenim rečima, trebalo da se „stvara kao da je to škola u kojoj se uči filozofija istorije”[320] i predaju lekcije. Najčešće i najvažnije, ove lekcije sastavljene su od kriticizma muško-dominantnih institucija kao što je primogenitura.[321] Šelijeva stavlja akcenat na porodični život, romantiku, porodicu, simpatiju i saosećajnost u životima njenih subjekata. Njeno uverenje da takve snage mogu poboljšati društvo povezuje njen biografski pristup sa ostalim ranim feminističkim istoričarima poput Meri Hejs i Ane Džejmson.[322] Za razliku od njenih romana, od kojih je većina imala originalan tiraž od svega nekoliko stotina primeraka, Životi su štampani u oko 4.000 primeraka po svakom tomu: time, prema Kučiću, Merina „upotreba biografije kako bi progurala socijalni program ženske istoriografije postala je jedna od najuticajnijih političkih intervencija”.[323] Urednički rad Ubrzo nakon Persijeve smrti, Meri je odlučila da napiše njegovu biografiju. U pismu iz 17. novembra 1822. godine, ona je najavila: „pisaću o njegovom životu i time okupirati samu sebe na jedini način iz kog mogu da izvučem utehu”.[324] Ipak, njen svekar, Timoti Šeli, efektno joj je zabranio da to učini.[325][p] Meri je započela gajenje Persijeve pesničke reputacije 1824. godine objavljivanjem njegovih Posthumnih pesama. Godine 1839, dok je radila na Životima, ona je pripremila novo izdanje njegove poezije, koje je postalo, prema rečima Suzan Volfson, „kanonizovani događaj” u istoriji ugleda njenog supruga.[326][327] Sledeće godine, Meri je izdala tom Persijevih eseja, pisama, prevoda i fragmenta, a tokom 1830-ih, ona je njegovu poeziju predstavila široj javnosti objavljujući njegove odabrane radove u godišnjaku The Keepsake.[328] Izbegavajući Timotijevu zabranu biografije, Meri je često u ovim izdanjima ubacivala svoje napomene i razmišljanja o životu i stvaralaštvu svog supruga.[329] „Ja sam tu da opravdam njegove puteve i da ga načinim voljenim svim budućim generacijama”, napisala je ona 1824. godine.[330] Bio je to cilj, kako navodi Blamberg, koji je doveo do predstavljanja Šelijevog rada javnosti na „najpopularniji mogući način”.[331] Kako bi prilagodila njegove radove viktorijanskoj javnosti, ona je Šelija predstavljala više kao lirskog nego kao političkog pesnika.[332][333] Ipak, kako Meri Favret navodi, „bestelesni Persi sam legitimiše duh svoje poezije”.[334] Meri je pominjala Persijev politički radikalizam kao oblik sentimentalizma, tvrdeći da je njegov republikanizam nastao iz saosećanja prema onima koji su patili.[335] Ubacivala je i romantične anegdote njegovog čovekoljublja, ljubavi prema domu i ljubavi prema prirodi.[336] Predstavljajući sebe kao Persijevu „praktičnu muzu”, ona je takođe napomenula da je revizije vršila onako kako je on napisao.[337] Uprkos emocijama koje je ovaj rad uzburkao, Meri se neosporno pokazala kao profesionalni i naučni urednik.[338] Radeći sa Persijevim neurednim, ponekad nejasnim, sveskama, ona je pokušala da formira hronologiju njegovih radova, pa je uključila i pesme, poput Epipsychidion — posvećenu Emiliji Vivijani, koje bi najradije izostavila.[333][339] Bila je, ipak, primorana da načini izvesne kompromise i, kako navodi Blamberg, „moderni kritičari su pronašli grešku sa izdanjem i različito tvrde da je ona pogrešno prepisala, pogrešno protumačila, namerno načinila nejasnim neke stvari i pokušala da pesnika pretvori u nešto što on nije bio”.[340] Prema Donaldu Demijanu, savremenom uredniku Šelijevih dela, Merin stil uređivanja pripada „periodu uređivanja kada cilj nije bio da se ustanove tačni tekstovi i naučni aparat već da se predstavi celokupan zapis piščeve karijere za prosečnog čitaoca”.[341] U principu, Meri je verovala u objavljivanje svake reči rada njenog supruga;[342][343] međutim, našla se u obavezi da izostavi neke delove, bilo pod pritiskom izdavača Edvarda Moksona, bilo iz poštovanja prema javnosti.[327][344] Na primer, ona je izostavila ateističke delove prvog izdanja Kraljice Mab. Nakon što ih je vratila u drugom izdanju, Mokson je bio krivično progonjen i osuđen za bogohulnu klevetu, iako je izbegao kaznu.[345][346] Merini propusti i izostavljanja izazvali su kritike, često veoma loše, od strane pripadnika Persijevih krugova prijatelja,[347][345] a recenzenti su je, između ostalog, optuživali za neselektivno uključivanje.[348] Njene beleške su ipak ostale osnovni izvor za proučavanje Persijevog rada. Kako Benet objašnjava, „biografi i kritičari se slažu da je Merina predanost da učini supruga zapaženim i njegova dela značajnim bio jedina, glavna sila koja je uspostavila Šelijevu reputaciju tokom perioda kada bi on gotovo sigurno izbledeo u očima javnosti”.[349][350] Reputacija Gravura Džordža Stodarta prema spomeniku Meri i Persija Šelija autora Henrija Viksa (1853) Tokom svog života, Meri je ozbiljno bila shvaćena kao pisac, iako su kritičari često previđali političku stranu njenih radova. Ipak, nakon njene smrti, ona se uglavnom pamti kao supruga Persija Biša Šelija i kao autor Frankenštajna.[351] Zapravo, u uvodu njenih pisama objavljenih 1945. godine, urednik Frederik Džouns je napisao: „zbirka ove veličine ne može se opravdati opštim kvalitetom pisama niti Merinom važnošću u ulozi pisca. To je zato što ona kao žena [Persija Biša Šelija] zadivljuje naše interesovanje”.[352] Ovaj stav nije se promenio do 1980. godine kada je Beti Benet objavila prvi tom sabranih radova Meri Šeli. Kako je ona objasnila, „činjenica je da su do ovih godina naučnici gledali na Meri kao na ćerku Vilijama Godvina i Meri Vulstonkraft koja je postala žena Persija Šelija”.[353] To je bilo tako dok Emili Sastejn nije 1989. godine objavila celokupnu naučnu biografiju Meri Šeli pod nazivom Meri Šeli: Romantika i stvarnost (engl. Mary Shelley: Romance and Reality).[354] Pokušaji Merinog sina i snaje da „viktorijanizuju” uspomenu na nju cenzurišući biografske dokumente doprineli su viđenju Meri kao konvencionalnije, manje reformističke figure nego što njena dela ukazuju na to. Njena bojažljiva izostavljanja delova iz Persijevih dela i njeno tiho izbegavanje javne kontroverze tokom njenih poznih godina doprineli su ovom utisku. Tumačenja Hoga, Trilonija i drugih poštovalaca Šelija takođe su se postarala da umanje Merin radikalizam. Trilonijevi Zapisi o Šeliju, Bajronu i autoru (engl. Records of Shelley, Byron, and the Author, 1878) veličali su Persija Šelija na Merin račun, dovodeći u pitanje njenu inteligenciju, pa čak i njeno autorstvo nad Frankenštajnom.[355] Lejdi Šeli, supruga Persija Florensa, doprinela je delom ovome, objavivši veoma izmenjenu kolekciju pisama koju je nasledila pod nazivom Šeli i Meri (engl. Shelley and Mary, 1882).[356][357][358] Od Frankenštajnove prve pozorišne adaptacije iz 1923. godine do filmskih adaptacija tokom čitavog 20. veka, uključujući i prvu bioskopsku verziju iz 1910. godine i danas poznate adaptacije, među kojima su Vejlov Frankenštajn iz 1931. godine, Bruksov Mladi Frankenštajn iz 1974. godine i Branin Frankenštajn iz 1994. godine, veliki deo javnosti susreo se prvi put sa Merinim stvaralaštvom putem adaptacija.[359] Tokom 19. veka, Meri je, u najboljem slučaju, bila viđena kao autor jednog romana, a ne kao profesionalni pisac, što i jeste bila; mnoga njena dela bila su van štampe sve do pre tridesetak godina, zaklonivši tako veći pogled na njen doprinos.[360] Poslednjih nekoliko decenija, ponovno izdavanje gotovo svih njenih dela stimulisalo je novo priznanje njenih vrednosti. Njena navika intenzivnog čitanja i studiranja, otkrivena u njenim dnevnicima i pismima i ogledana u njenim delima, sada je bolje cenjena.[361] Merina koncepcija sebe kao autora takođe je bila priznata; nakon Persijeve smrti, ona je pisala o svojim autorskim ambicijama: „mislim da mogu da se održim, a tu je i nešto inspirišuće u ideji”. Naučnici sada smatraju Meri jednom od glavnih romantičarskih ličnosti, značajnu zbog njenog književnog doprinosa i njenog političkog glasa kao žene i liberala.

Prikaži sve...
890RSD
forward
forward
Detaljnije

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Franc Mering: KARL MARKS - Istorija njegovog života Franz Erdmann Mehring (27. veljače 1846. - 28. siječnja 1919.) bio je njemački komunistički povjesničar, književni i umjetnički kritičar, filozof i revolucionarni socijalistički političar koji je bio stariji član Spartakove lige tijekom Njemačke revolucije 1918.-1919. Biografija Rane godine Mehring je rođen 27. veljače 1846. u Schlaweu, Pomeranija, kao sin umirovljenog vojnog časnika i višeg poreznog službenika.[1] Studirao je klasičnu filologiju na Sveučilištu u Leipzigu i doktorirao 1882. s disertacijom: `Njemačka socijaldemokracija, njihova povijest i njihovo učenje`.[2] Politička karijera Mehring je radio za razne dnevne i tjedne novine i godinama je pisao vodeće članke za tjednik Die Neue Zeit. U početku je bio pristaša buržoasko-demokratskih ideala i povezao se s nacionalno-liberalnim taborom, no nakon što se upoznao s vođama radničke klase poput Augusta Bebela i Wilhelma Liebknechta Mehringa postupno je krenuo prema socijalizmu.[3] Godine 1868. Mehring se preselio u Berlin na studij i radio u uredništvu novina Die Zukunft. Od 1871. do 1874. Mehring je radio za Dopisništvo u Oldenburgu, pišući izvješća o sjednicama Reichstaga i lokalnog parlamenta. Postao je poznati parlamentarni izvjestitelj radeći za novine Frankfurter Zeitung i Die Waage, novine koje izdaje Leopold Sonnemann. S vremena na vrijeme Mehring je govorio u prilog radničkog pokreta, njegovi su stavovi u početku bili bliski Ferdinandu Lassalleu. Godine 1880. Mehring je počeo proučavati djela Karla Marxa.[4] Mehring je napustio Die Waage nakon svađe sa Sonnemannom i 1884. postao glavni urednik novina Berliner Volks-Zeitung. Istupio je protiv antisocijalističkih zakona Otta von Bismarcka, iako je u to vrijeme i sam bio blizak buržoasko-liberalnim strankama. Godine 1891. Mehring se pridružio Socijaldemokratskoj stranci Njemačke (SPD).[3] Godine 1893. Mehring je dobio pismo od Friedricha Engelsa, u kojem je potonji prvi napisao frazu Lažna svijest.[5][potreban bolji izvor] Između 1902. i 1907. Mehring je bio glavni urednik socijaldemokratskih novina Leipziger Volkszeitung.[1] Od 1906. do 1911. Mehring je predavao u partijskoj školi SPD-a, a od 1917. do 1918. bio je član pruskog parlamenta. Tijekom Prvog svjetskog rata Mehring se počeo distancirati od SPD-a, zajedno s drugim članovima koji su vjerovali da stranka napušta svoju socijalističku agendu donošenjem zakona o slanju više trupa u rat. Godine 1916. osnovana je ljevičarska marksistička revolucionarna Spartakova liga, a Mehring je bio jedan od njenih glavnih vođa uz Karla Liebknechta i Rosu Luxemburg.[1] Mehring je bio naklonjen boljševičkoj organizaciji u Rusiji i cilju Oktobarske revolucije.[1] Mehring je napisao marksističku analizu postupaka švedskog kralja Gustava Adolpha koja je odbacila službeno objašnjenje Tridesetogodišnjeg rata kao ukorijenjenog u religiji, tvrdeći umjesto toga da su ekonomski i društveni interesi različitih klasa bili stvarni poticaji za akciju. Nakon `dugih i iritantnih odgoda zbog vojne cenzure` (prema engleskom prevoditelju Edwardu Fitzgeraldu, američko izdanje iz 1935.), Mehringov Karl Marx: Priča o njegovom životu objavljen je 1918..[6] Klasična Marxova biografija, [6] bila je posvećena kolegi spartakistici Clari Zetkin. Knjiga je kasnije prevedena na mnoge jezike, uključujući ruski (1920), švedski (1921–1922), danski (1922), mađarski (1925), japanski (1930), španjolski (1932) i engleski (1935).[7] ] Smrt i ostavština Već narušenog zdravlja, Mehring je bio duboko pogođen smrću svojih drugova Rose Luxemburg i Karla Liebknechta u siječnju 1919. [1] Umro je nešto manje od dva tjedna kasnije, 28. siječnja 1919. u Berlinu u dobi od 73 godine. Njegov grob sada čini dio Memorijala socijalistima (njemački: Gedenkstätte der Sozialisten) na središnjem groblju Friedrichsfelde u Berlinu. Mehringovi dokumenti nalaze se kao fond 201 u Ruskom centru za očuvanje i istraživanje suvremenih povijesnih dokumenata (RCChIDNI) u Moskvi.[8] Ovaj je materijal također dostupan za korištenje znanstvenicima na tri koluta mikrofilma, uz dopuštenje potrebno od strane centra prije objavljivanja opsežnih ulomaka. Mehringdamm, Mehringplatz i časnička akademija NVA zrakoplovstva koja se nalazila u Kamenzu nazvani su po njemu.

Prikaži sve...
790RSD
forward
forward
Detaljnije

Autor - osoba Winchester, Albert McCombs, 1908- = Vinčester, Albert Mekkombs, 1908- Naslov Suvremena biološka načela / A. M. Winchester ; sa engl. prev. Leonardo Spalatin Jedinstveni naslov Modern Biological Principles. engleski jezik Vrsta građe udžbenik Jezik hrvatski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1973 (Zagreb : Štamparski zavod `Ognjen Prica`) Fizički opis 469 str. : ilustr. ; 24 cm + 1 pril. Drugi autori - osoba Spalatin, Leonardo, 1923-1991 = Spalatin, Leonardo, 1923-1991 (Pl.) Napomene Naslov originala: Modern Biological Principles / A. M. Winchester Glosar: str. [447] - 455 Indeks. Stanje: U dnu stranica, kroz prvu polovinu knjige trag kao od vlage, ali se ne oseti nikakav miris i nije izvitopereno. Inače bez pisanja, podvlačenja, pečata… SADRŽAJ PREDGOVOR 1. BIOLOGIJA — ZNANOST О ŽIVOTU Karakteristična svojstva žive tvari [7] — Virusi [15] 2. MJESTO BIOLOGIJE U ZNANOSTI Vrste znanosti [20] — Znanstvena metoda [21] — Kontrole u znanstvenim eksperimentima [26] — Znanstvena metoda na djelu [27] — Znanstveni stav [29] — Izvedivost znanstvenog istraživanja [31] — Potpodjele biologije [32] 3. SUSTAVNO SVRSTAVANJE ŽIVIH BIĆA Počeci suvremene taksonomije [35] — Prednosti znanstvenih naziva [35] — — Metoda klasifikacije [37] — Razlikovanje vrsta [39] 4. BILJNO CARSTVO Jednostavne zelene biljke — alge [43] — Biljke bez klorofila — gljive [45] — Jetrenjače i mahovine [49] — Paprati i crvotočine [49] — Sjemenjače [51] 5. ŽIVOTINJSKO CARSTVO Jednostanične životinje [56] — Spužve [57] — Mješinci [57] — Plošnjaci [58] — Oblici [61] — Kolutićavci [63] — Bodljikaši (Bodljokošci) [64] — Mekušci [66] — Člankonošci (zglavkari) [67] — Svitkovci [68] 6. RAZVOJ ŽIVOTA NA ZEMLJI Stara vjerovanja о razvoju života [74] — Razvoj suvremenih shvaćanja [77] — Evolucija danas [83] — Dokazi evolucije [86] 7. ATOMSKA OSNOVICA ŽIVOTA Priroda atoma [95] — Vrste zračenja i način mjerenja [101] — Organski i anorganski spojevi [106] — Ionizacija molekula [106] — Kiseline, baze, soli [108] — Vrste smjesa [111] 8. PODRIJETLO ŽIVOTA Rano razdoblje zemlje [115] — Kemijske preteče žive tvari [115] — Stvaranje prvih organskih spojeva [118] — Pojavljivanje života [120] — Razvoj encima [123] — Razvoj stanica [123] — Rast i razmnožavanje stanica [125] — Problem ishrane [126] — Razvoj fotosinteze [126] — Važnost atmosferskog kisika [128] 9. STANICA KAO JEDINICA ŽIVE TVARI Nove tehnike proučavanja stanica [132] — Veličina i oblik stanica [133] — Anatomija životinjske stanice [134] — Anatomija biljnih stanica [137] — Stanice i tkiva [139] 10. KRETANJE TVARI U STANICU I IZ NJE 143 Difuzija [143] — Difuzija kroz membranu [144] — Osmoza [144] — Filtracija [147] — Selektivna priroda žive membrane [148] — Pinocitoza [151] — Omjer površina : obujam [151] 11. DIOBA GENA I STANICA .` 153 Građa gena [154] — Dioba gena [157] — Mitoza stanice [159] — Regulacija mitoze [162] — Kromosomski broj [164] 12. KONTROLA GENA NAD DJELATNOŠĆU STANICE 167 Vjesnici gena [167] — Sinteza proteina u ribosomima [168] — Prijenosna RNK [169] — Mutacija gena [170] — Geni i encima [171] — Kontrola djelatnosti gena [175] 13. PRETVORBA ENERGIJE U STANICI 178 Energetske potrebe živih bića [178] — Aerobno disanje [179] — Djelotvornost aerobnog metabolizma kod proizvodnje energije [183] — Bazalna stopa metabolizma [184] — Metabolički putovi drugih vrsta hrane [186] — Anaerobno disanje [186] 14. FOTOSINTEZA 191 Sunčana energija [191] — Sirovine fotosinteze [195] — Hvatanje svjetlosne energije [197] — Ograničenja fotosinteze [201] — Djelotvornost raznih boja svjetla [203] — Međuovisnost biljaka i životinja [205] 15. HOMEOSTAZA — ODRŽAVANJE NEPROMIJENJENOG STANJA 209 Termostatska regulacija [209] — Regulacija povratnom spregom [213] — Ravnoteža vode u lišću [216] — Genetska homeostaza [218] — Ekološka homeostaza [221] 16. PRIBAVLJANJE SIROVINA I IZBACIVANJE OTPADAKA 223 Apsorpcija vode i minerala pomoću korijenja [223] — Pribavljanje hrane kod životinja [225] — Izmjena plinova kod životinja [229] — Prenošenje plinova u tijelu [231] — Kontrola disanja [233] — Ekskrecija kod životinja [234] 17. DOPREMA 239 Doprema kod biljaka [239] — Doprema kod beskralješnjaka [240] — Doprema kod kralješnjaka [241] — Kucanje srca i krvni tlak [242] — Krv [246] — Tkivna tekućina i limfa [252] — Krvne grupe [254] — Rh faktor [255] 18. PODUPIRANJE I KRETANJE 258 Podupiranje kod biljaka [258] — Kretanje kod biljaka [258] — Podupi¬ranje i kretanje kod beskralješnjaka [260] — Kosturni sustavi kralješ¬njaka [262] — Kretanje kod kralješnjaka [264] — Proučavanje izoliranih preparata mišića i živaca [266] — Fiziologija mišićnog stezanja [271] 19. KOORDINACIJA AKTIVNOSTI KOD ŽIVOTINJA 276 Živčani sustav beskralješnjaka [276] — Živčani sustav kralješnjaka [278] — Živčani impulsi [286] — Osjetilni organi čovjeka [287] 20. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD ŽIVOTINJA Hormoni kod beskralješnjaka [296] — Hormoni kod kralješnjaka [297] — Hormoni štitne (tireoidne) žlijezde [298] — Paratireoidni hormon [300] — Hormoni gušterače [301] — Nadbubrežni hormoni [302] — Hormoni testisa [304] — Hormoni jajnika [305] — Hipofiza [305] — Drugi hormoni [308] 21. REGULACIJA POMOĆU HORMONA KOD BILJAKA Regulacija rasta [311] — Reagiranje na gravitaciju — geotropizam [312] — Sintetički auksini kao herbicidi [314] — Reagiranje na svjetlo — fototropizam [314] — Auksini i stvaranje korijenja [316] — Auksini i proljetni rast [316] — Auksini i stvaranje plodova [317] — Fotoperio- dizam [318] — Vernalizacija [321] — Giberelini [322] — Kinini [323] 22. ODRŽAVANJE VRSTE Bespolno razmnožavanje [327] — Spolno razmnožavanje [331] — Mejoza i stvaranje gameta [334] — Oplodnja kod životinja [338] — Izmjena generacija kod biljaka [342] 23. NAČELA NASLJEĐIVANJA Monohibridno nasljeđivanje [347] — Geni i kromosomi [350] — Genetski omjeri [352] — Srednji geni i heterozigotno izražavanje [355] — Nezavisno odjeljivanje gena [356] — Povezani geni i Crossing-over [356] — Određivanje spola [357] — Neodjeljivanje drugih kromosoma [360] — Geni vezani uz spol [361] 24. DJELOVANJE GENA Multipli alelomorfi [366] — Multipli geni [369] — Geni i encimi [370] — Jedan enzimski niz kod čovjeka [374] — Stvaranje hemoglobina kod čovjeka [375] — Modifikacija izražavanja gena zbog okoline [378] 25. RAZVOJ ORGANIZMA Ranija nagađanja о razvoju [383] — Način životinjskog embrionalnog razvoja [384] — Embrionalne (fetalne) ovojnice (membrane) [389] —- Eksperimenti s embrionalnim razvojem [391] — Regeneracija kod životinja [395] — Regeneracija kod biljaka [398] — Kontrola regeneracije [398] 26. UDRUŽIVANJE ŽIVIH BIĆA Populacija [401] — Društva [406] — Društvene hijerarhije [410] — Zajednice [410] — Simbioza [413] — Ekosustavi svijeta [415] — Planinski ekosustavi [419] — Oceanski ekosustavi [420] 27. ČOVJEK I BIOLOŠKE ZAJEDNICE BUDUĆNOSTI Problemi ljudske populacije [425] — Problem erozije tla [427] — Iscrpljenje prirodnih bogatstava [431] — Čuvanje vode [432] — Problemi industrijskih otpadaka [433] — Problemi suzbijanja insekata [433] — Narodno zdravlje i bolesti [434] — Problemi visokoenergetskih radijacija [436] Glosar Indeks MG135

Prikaži sve...
799RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj