Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Dosije Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 24 cm Povez: Tvrdi Najpotpuniji tematski zbornik na temu Britansko-srpskih odnosa, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Кnjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji. Кnjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Кraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Кarađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Кatedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ΧΧΙ veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Zepter Book World Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Knjiga British-Serbian Relations from the 18th to the 21stCenturies (Britansko-srpski odnosi od XVIII do XXI veka) predstavlja do sada najpotpuniji tematski zbornik na ovu temu, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Knjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji, kao što su Univezitet u Beogradu, Balkanološki institut SANU, Londonska škola ekonomije i političkih nauka i Univerzitetski koledž u Londonu. Pored naučnika priloge su napisali i sadašnje i bivše diplomate Srbije i Velike Britanije. Autori su: Čedomir Antić, Saša Knežević, Dejvid Noris, Bojan Aleksov, Zorica Bečanović Nikolić, Slobodan G. Marković, Dragan Bakić, Dušan Babac, Erik Beket Viver, Radmila Radić, Zoran Milutinović, Milan Ristović, Vojislav Pavlović, Ranko Bugarski, Nenad Šebek, Vukašin Pavlović, Boris Hlebec, Vesna Goldsvorti, Katarina Rasulić, Lord Rendal od Aksbridža, amb. Denis Kif, amb. Aleksandra Joksimović, Dejvid Gauen, amb. Branimir Filipović, Kristofer Koker, Spiros Ikonomidis i DŽejms Ker-Lindzi. Knjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Kraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Karađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Katedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ??? veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Andrija Maurović – časopis Gradac 185-186-187 - Zdravko Zupan Izdavač: Umetničko društvo Gradac Godina izdanja: 2013 Broj strana: 250 Format: 24 cm Povez: Broširani Priređivač ovog trobroja je Zdravko Zupan što garantuje značajan i interesantan materijal sakupljen i obrađen sa posebnom ljubavlju, znanjem i odgovornošću prema čitaocima. Na 250 stranica bogato ilustrovanog teksta (preko 200 ilustracija) među kojima je poseban tabak od 16 stranica samo sa ilustracijama nalaze se uglavnom najvažniji eseji koji se bave Maurovićevim stvaralaštvom, ali i neki koji se ovde javljaju po prvi put i koji će kasnije ulaziti u druge zbornike, zatim intervjui, sećanja, analize… Autori kao što su: Rudi Aljinović, Slavko Draginčić, Frano Dulibić, Franjo M. Fuis, Darko Glavan, Vera Horvat Pintarić, Ranko Munitić, Veselko Tenžera, Bogdan Tirnanić, Mata Bošnjaković, Bojan M. Đukić, Veljko Krulčić, Ješa Denegri, Slobodan Šijan, Dragoslav Jovanović, Saša Rakezić, Vasa Pavković, Zorica Jevremović, Marko Stojanović, Živojin Tamburić, Pavle Zelić i dr. svako na svoj način odgonetaju tajnu zvanu Maurović koja, kako vreme odmiče, dobija uvek po novi veo tajnovitosti. Saša Rakezić, Junak svoje priče

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Duh i dah Beograda - Mirko Magarašević Godina izdanja: 2022 Broj strana: 338 Povez: Tvrd Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. Duh i dah Beograda je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa.Knjiga Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Kašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao.Predrag Protić

Priče o piscima i gradu koji su voleli. "Ko je jednom ugledao jasne obrise grada, iznad srebrnastih traka Save i Dunava, nikada ih neće zaboraviti..." - Miloš Crnjanski Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Kao obiman izvor biobibliografskih detalja, Književni vodič kroz Beograd dragocen je svim izučavaocima srpske književnosti i istorije, kako učenicima i studentima tako i stručnjacima. Budući da sadrži i precizne mape i nekoliko stotina fotografija i topografskih odrednica, predstavlja izvanredan vodič za kretanje kroz savremeni Beograd i upoznavanje s njegovom književnom i kulturnom istorijom. Posebnu vrednost Vodiča čine tačke ukrštanja, odnosno mesta susreta pisaca u beogradskom vremenu i prostoru koja su istaknuta u posebnoj mapi (institucije, kafane, parkovi, šetališta, obale...) Izdvaja se i jedinstven poduhvat mapiranja Novog groblja na kojem su se završile životne staze pisaca, čime je poštovaocima beogradskih književnika omogućeno da posete njihova utočišta. Reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Dositej Obradović • Đura Jakšić • Jovan Jovanović Zmaj • Stevan Sremac • Janko Veselinović • Branislav Nušić • Borisav Stanković • Isidora Sekulić • Milica Jakovljević Mirjam • Stanislav Vinaver • Ivo Andrić • Miloš Crnjanski • Rastko Petrović • Branko Ćopić • Dobrica Ćosić • Dušan Radović • Slobodan Marković • Milorad Pavić • Aleksandar Popović • Borislav Pekić • Svetlana Velmar-Janković • Branko Miljković • Danilo Kiš • Momo Kapor Naslov: Književni vodič kroz Beograd Izdavač: Laguna Strana: 340 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 16.5x23 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-521-1859-5

Izdanje na ruskom jeziku. Iz recenzije: ’’Prvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi. Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku. Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi. Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama”, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu. U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu. Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno. Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija. Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo. I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba. Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije. Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.’’ Milan Vitezović

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. A Book About Belgrade - Goran Vesić Godina izdanja: 2020 Broj strana: 300 Povez: Tvrd Knjiga o Beogradu Gorana VesićaPrvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi.Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku.Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi.Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama“, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu.U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu.Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno.Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija.Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo.I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba.Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije.Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.– Milan Vitezović

Englesko izdanje dela ’’Knjiga o Beogradu’’. Iz recenzije: ’’Prvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi. Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku. Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi. Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama“, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu. U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu. Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno. Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija. Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo. I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba. Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije. Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.’’ Milan Vitezović

Први српски запис о славном Београду исписао је 1432. године Констанин Филозоф у славу деспота Стефана Лазаревића, витеза европског Реда Змаја, обновитељ запустелог и разореног Београда за нову престоницу којом се Србија сасвим примакла Европи. После Константина Филозофа нових сачуваних записа о Београду било је у 16. и 17. веку, ређе, а нарочито у 18, 19. и 20. веку. Књига о Београду ће од почетка свог књижног живота имати посебну пажњу укупне интелектуалне јавности. По садржају, по обиму, по сликама сликара Небојше Ђурановића, а нарочито по аутору Горану Весићу, који никоме много шта не може да прећути, па ни себи. Пошто је већина записа ове књиге у сажетијем виду објављивана сваког петка у Политици, на њеним „Београдским странама”, онда ће се често, по новинској номенклатури, називати књигом Весићевих колумни о Београду. У садашњем књижевном облику ове записе је најтачније означавати, по ауторовим намерама и сложеном поступку, књижевно-историјским есејима о Београду. Ови есеји углавном садрже бирани преглед историје Београда, неодвојив од српске историје и преглед историје српске културе, писане најчешће са данашње тачке гледишта у ауторовој визури, са историјским копчама и савременим коментарима, весићевским, наравно. Дакле, есеји јесу историја, али су дати недовојиви од данашњих прилика и појава. Тако су чак и полемичка жива историја. Они су есеји о граду у коме живимо, али о онима који су пре нас живели, па нам се животи прожимају. Као да се срећемо, препознајемо и поздрављамо. И са тим осећајима теба прочитавати и пролиставати ову књигу којој је Горан Весић, као писац, и историчар и хроничар свога доба. Као историчар сасвим је веран и познатим и мање познатим изворима. Као хроничар, ништа му не промиче и заснива се на својим чињеницама. Међутим, он је склон полемици. То му је у карактеру. Зато ће, у нашем острашћеном времену, ова књига изазвати и разна спорења, па и чињеница и историје. Ова Весићева књига спада у ред сродних књига о Београду које су исписали Бранислав Нушић, Коста Христић, Милан Стојимировић Јовановић, Слободан Јовановић, Александар Дероко, Станислав Краков, Предраг Милојевић, Коста Димитријевић, Богдан Тирнанић и други. Милан Витезовић Naslov: A book about Belgrade Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 300 (cb) Strana u boji: 300 Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 20 × 31 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-515-1654-5

Први српски запис о славном Београду исписао је 1432. године Констанин Филозоф у славу деспота Стефана Лазаревића, витеза европског Реда Змаја, обновитељ запустелог и разореног Београда за нову престоницу којом се Србија сасвим примакла Европи. После Константина Филозофа нових сачуваних записа о Београду било је у 16. и 17. веку, ређе, а нарочито у 18, 19. и 20. веку. Књига о Београду ће од почетка свог књижног живота имати посебну пажњу укупне интелектуалне јавности. По садржају, по обиму, по сликама сликара Небојше Ђурановића, а нарочито по аутору Горану Весићу, који никоме много шта не може да прећути, па ни себи. Пошто је већина записа ове књиге у сажетијем виду објављивана сваког петка у Политици, на њеним „Београдским странама”, онда ће се често, по новинској номенклатури, називати књигом Весићевих колумни о Београду. У садашњем књижевном облику ове записе је најтачније означавати, по ауторовим намерама и сложеном поступку, књижевно-историјским есејима о Београду. Ови есеји углавном садрже бирани преглед историје Београда, неодвојив од српске историје и преглед историје српске културе, писане најчешће са данашње тачке гледишта у ауторовој визури, са историјским копчама и савременим коментарима, весићевским, наравно. Дакле, есеји јесу историја, али су дати недовојиви од данашњих прилика и појава. Тако су чак и полемичка жива историја. Они су есеји о граду у коме живимо, али о онима који су пре нас живели, па нам се животи прожимају. Као да се срећемо, препознајемо и поздрављамо. И са тим осећајима теба прочитавати и пролиставати ову књигу којој је Горан Весић, као писац, и историчар и хроничар свога доба. Као историчар сасвим је веран и познатим и мање познатим изворима. Као хроничар, ништа му не промиче и заснива се на својим чињеницама. Међутим, он је склон полемици. То му је у карактеру. Зато ће, у нашем острашћеном времену, ова књига изазвати и разна спорења, па и чињеница и историје. Ова Весићева књига спада у ред сродних књига о Београду које су исписали Бранислав Нушић, Коста Христић, Милан Стојимировић Јовановић, Слободан Јовановић, Александар Дероко, Станислав Краков, Предраг Милојевић, Коста Димитријевић, Богдан Тирнанић и други. Милан Витезовић Наслов: Книга о Белграде, књига на руском Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 323 (cb) Страна у боји: 323 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 31 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-515-1723-8

Novo, nečitano, nema posvete. Dani Miloša Crnjanskog: Stogodišnjica Lirike Itake - 2019. godina - Više Autora Godina izdanja: 2020 Broj strana: 343 Povez: Mek U izdanju Matice srpske i Udruženja građana Sumatra objavljen je zbornik radova Dani Miloša Crnjanskog (Stogodišnjica Lirike Itake). Zbornik radova proistekao je iz manifestacije „Dani Miloša Crnjanskog“, koja je održana od 29. novembra do 1. decembra 2019. godine u Novom Sadu i Novom Miloševu. Zbornik se sastoji iz tri dela. U prvom delu objavljena su predavanja Zorana Avramovića i Zorana Đerića, dok su u drugom delu objavljene priče Nikole Malovića, Marka Krstića, Vesne Kapor i Dejana Stojiljkovića. Treći deo Zbornika čine saopštenja sa okruglog stola „Sto godina Lirike Itake“ održanog u Matici srpskoj. Tom prilikom saopšteni su radovi Dragana Boškovića, Lidije Tomić, Bojana Jovanovića, Jelene Đ. Marićević Balać, Časlava V. Nikolića, Dragana Hamovića, Gorane Raičević i Aleksandra Jerkova.Urednik zbornika je prof. dr Slobodan Vladušić. Štampanje ove publikacije omogućio je Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama i Gradska uprava za kulturu grada Novog Sada.

Poznavanje jednog naroda i njegove kulture i države počinje od pojedinaca, ljudi čiji duh stremi ka nepoznatom, odnosno pobuda za ispunjenjem nekog cilja. Iz pojedinačnih poseta stranim zemljama obično se rađa, i s vremenom sve više jača, i interesovanje za odnose među njihovim narodima, pa tako, na kraju, dolazi i do uspostavljanja prvih susreta dveju država. Istorijski odnosi između srpskog i švajcarskog naroda bili su oduvek prijateljski. Švajcarska je u XIX veku bila moderna parlamentarna demokratija i liberalna zemlja, sa razvijenim društvenim odnosima i visokom stopom razvoja. Posebno je bilo napredno više i visoko školstvo. U njenim najvećim gradovima postojali su univerziteti na kojima su studirali mnogi poznati ljudi iz sveta. Svoje istraživanje o odnosima Srba i Švajcaraca u prošlosti usmerio sam na vremenski period između 1850. i 1918. godine. Kao istoričar književnosti, znao sam da su u Švajcarskoj studirali Jovan Dučić, Jovan Skerlić, Slobodan Jovanović i mnogi drugi srpski intelektualci, pa sam prvo želeo da istražim koliko se srpskih mladića školovalo u Švajcarskoj. Pregledao sam sve polugodišnje i godišnje službene izveštaje, biltene obima do stotinak strana, sa šest najvećih univerziteta. Trebalo je brižljivo prelistati više od osamsto spomenutih knjižica. Na Univerzitetu u Cirihu pregledao sam i upisnice za oko dvesta pedeset studenata. Naposletku sam utvrdio da je do kraja 1918. godine na univerzitetima u Švajcarskoj studiralo više od osam stotina srpskih mladića i devojaka. Pre mojih istraživanja, o srpskim akademcima znalo se samo da je u ovoj zemlji studiralo najviše tristotinak visokoškolaca. To me je ohrabrilo, pa sam pregledao gotovo sve brojeve dnevnih listova "Lozanska gazeta" (Gazette de Lausanne) i "Ženevske novine", koje su izlazile od 1850. do 1918. godine. Ovaj posao sam obavljao kontinuirano više godina. Oba lista izlazila su svakodnevno, izuzev nedeljom. Usput sam pregledao i manji broj raznih periodičnih izdanja - časopisa, revija i sl. Sve što sam našao, zabeležio sam, manji broj tekstova kopirao, a sasvim kratke vesti prepisao. Tako sam sakupio istorijsku građu o ratovima Srbije protiv Turaka, Bugara, Austrougara i Nemaca iz spomenuta dva dnevna lista koji su izlazili u romanskoj Švajcarskoj Autor

06941) IST 6 RESAVA Gornja i Donja u istoriji nauci književnosti i umetnosti , grupa autora , Despotovac 2004 naučni skup, Despotovac, 20. avgust 2004 ; sadržaj : Sava Vešnić (Ćuprija): Basen Velike Morave u praistoriji (s posebnim osvrtom na dolinu Resave) Aleksandar Mladenović (Beograd): O jedno povelji kneza Lazara pisanoj u Resavi Radmila Marinković (Beograd): Istok i Zapad Konstantina Filozofa Gordana Jovanović (Beograd): Кonstantin Filozof i patrijarh Jeftimije Trnovski Rade Mihaljčić (Beograd): Pravni položaj baštinskih crkava Branka Knežević (Beograd): Manastiri i crkve u Resavi Milica Grković (Novi Sad): Toponimi u Resavi u petnaestom veku Aleksandar Loma (Beograd): Četiri toponomastičke opaske uz povelje kneza Lazara Zoran Konstantinović (Beograd): Udaja lepe Mare, legenda u istoriji Despotovine Jelka Ređep (Novi Sad): Resava u Hronikama grofa Đorđa Brankovića Slobodan Remešić (Beograd): Resava u srpskoj dijalektologiji Bogumira Pejčić (Beograd): Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića - pomirljivost koja nije bez dostojanstva Staniša Vojinović (Beograd): Život i poezija Janićija Kostića Zlata Bojović (Beograd): Književni i naučni portret Andre Gavrilovića Miroslav Pantić (Beograd): Zaslužna porodica Draškoci u Svilajncu Mile Stanić (Beograd): Prilozi biografiji i bibliografiji Stojana Boškovića Đorđe Perić (Beograd): Neobjavljeni zapisi i sećanja Božidara Joksimovića o muzičkom folkloru Resave (sa dopunom redaktora o pesmi ‚‚Maro Resavkinjo`) Velibor Lazarević (Beograd): Stanoje M. Mijatović kao proučavalac prošlosti Resave Tomica Simić (Despotovac): Resava u Prvom srpskom ustanku Miodrag Marjanović (Svilajnac): Prvi i drugi život ,,Resavskog poštonoše` Branka Bulatović (Beograd): O periodici Svilajnca Ružica Sibinović-Rajković (Svilajnac): Značaj zavičajnih zbirki za proučavanje tradicionalne kulture Resave Dejan Nikolić (Svilajnac): Despotovac i Gornja Resava U dokumentima dr Branka Peruničića tvrd povez, format 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, 308 strana, posveta na predlistu

Naziv: Vrata kikindski arhitektonski dragulj Autor: Biserka Ilijašev Godina izdanja: 2004 Izdavač: Istorijski arhiv, Kikinda Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Sa zaštitnim omotom. Pun kolor, ilustrovano. Opis: Tekstom, slikom i crtežom, Biserka Ilijašev usmerava pažnju budućeg čitaoca knjige na vrata, dveri, kapije, ulaze u kuće koje Kikindu čine gradom i krase je od vremena nastanka do savremenog doba. Okom stručnjaka, istraživača, znalca, a istovremeno zaljubljenika u urbanističko-arhitektonske teme i problematiku, Biserka Ilijašev je fokusirala pažnju na onaj, srećom još sačuvan fond bogate graditeljske baštine različitih stilskih karakteristika i epoha koje čine osobenost i identitet lokalnog prostora građanske Kikinde i njenih veza sa sredoevropskim okruženjem. Knjiga Biserke Ilijašev koju srdačno preporučujem za publikovanje i očekujem u izlozima knjižara, na policama biblioteka, na stolovima arhitekata i u kućama ne samo Kikinđana, nije samo građa, nije samo inventar kikindskih „ dragulja“. To je dokument o celinu i celovitosti umetničkog i kultu-rološkog značenja i veze građene sredine sa detaljima i fragmentima koji tu celinu i celovitost čine. To je daleko više od građe o tradiciji zanatstva, arhitekture i bogatstva Kikinde i njenih građana u prošlom dobu. To je osnovi i oslonac, obrazloženje i motiv poziva za pažnju prema baštini za njeno čuvanje kao vrednosti po sebi velike, stalne i moguće inspiracije, pouke za savremene graditelje. Knjigu, naravno, prate svi elementi potrebnog stručnog aparata, sa rezimeom na engleskom jeziku. recenzent knjige SLOBODAN JOVANOVIĆ, dipl, inž arhitekture, Novi Sad Autor nesvakidašnje knjige, dipl. inž. Biserka Ilijašev, četiri decenije emocionalno i profesionalno u damarima gradogradnje piše: „ svakodnevno še-tam ulicama KIKINDE. Svaki put kada njima prođem otkrivam nešto novo. Često zastajem pred ulazima kuća, kapijama i ajnfortima… “U mnoštvu znakova određenih značenja, ulazna vrata su primarna pouka i svedoče o domaćinu. Znači i „kikindski arhitektonski dragulji“ kazuju o gradu i građanima, ukusu investitora, obaveštenosti graditelja, znalaštvu i veštini majstora – rukotvorca, ugledanju na „Evropu“ ili prestonicu. Autor poseduje bitnu osobinu uljuđenog čoveka. Ima „naviku gledanja“. Knjiga „kikindskih dragulja“, koju iskreno preporučujem za štampanje, sazdana je tako da obnavlja „kulturu gledanja“. Zaista su zanimljivi primeri fotografisani, nacrtani i pažnji preporučeni. Nedvojbeno jesu svedočanstva svoga vremena, znalački odabrana. Meni lično, posebno su impresivne „radne skice sa terena“. One su slikovit način ukazivanja na to da se eksponati jedinstvene galerije moraju znati pažljivo i predano gledati odnosno spoznati. Zaista, koleginica Ilijašev, svesrdno, znalački složila je jedinstven „vremeplov“ kroz istoriju lica grada. Usmerava pažnju na dragulje poput dekorativnih fragmenata oblikovanih u drvetu, staklu, gvožđu i mesingu. Načinila je dragocen „nezaborav“ , maltene u zadnji čas. recenzent knjige BELA DURANCI, istoričar umetnosti, Subotica Biserkini biseri, slike odsjaja duše grada ravnice. Kapije skrivaju avlije, jorgovane, muškatle, mir, čamotinju, propadanje. Ajnforti mirišu na dunje, hladovinu i odjeke večernjeg zvona. Crtežima su izvezene impresije, ambijenti, atmosfera, melanholija, sećanja, vraćanja, trajanja... od kapija do avlija, od fajronta do ajnforta u svitanja rana i sećanja u suton dana. Grad u nama i mi u gradu. KOSTA KOSTIĆ arhitekta urbanista, Beograd

Novo! Izdavač: Istorijski arhiv - Kikinda, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 25 cm. 176 str. Ilustrovano, kunstdruk Tekstom, slikom i crtežom, Biserka Ilijašev usmerava pažnju budućeg čitaoca knjige na vrata, dveri, kapije, ulaze u kuće koje Kikindu čine gradom i krase je od vremena nastanka do savremenog doba. Okom stručnjaka, istraživača, znalca, a istovremeno zaljubljenika u urbanističko-arhitektonske teme i problematiku, Biserka Ilijašev je fokusirala pažnju na onaj, srećom još sačuvan fond bogate graditeljske baštine različitih stilskih karakteristika i epoha koje čine osobenost i identitet lokalnog prostora građanske Kikinde i njenih veza sa sredoevropskim okruženjem. Knjiga Biserke Ilijašev koju srdačno preporučujem za publikovanje i očekujem u izlozima knjižara, na policama biblioteka, na stolovima arhitekata i u kućama ne samo Kikinđana, nije samo građa, nije samo inventar kikindskih „ dragulja“. To je dokument o celinu i celovitosti umetničkog i kultu-rološkog značenja i veze građene sredine sa detaljima i fragmentima koji tu celinu i celovitost čine. To je daleko više od građe o tradiciji zanatstva, arhitekture i bogatstva Kikinde i njenih građana u prošlom dobu. To je osnovi i oslonac, obrazloženje i motiv poziva za pažnju prema baštini za njeno čuvanje kao vrednosti po sebi velike, stalne i moguće inspiracije, pouke za savremene graditelje. Knjigu, naravno, prate svi elementi potrebnog stručnog aparata, sa rezimeom na engleskom jeziku. recenzent knjige SLOBODAN JOVANOVIĆ, dipl, inž arhitekture, Novi Sad Autor nesvakidašnje knjige, dipl. inž. Biserka Ilijašev, četiri decenije emocionalno i profesionalno u damarima gradogradnje piše: „ svakodnevno še-tam ulicama KIKINDE. Svaki put kada njima prođem otkrivam nešto novo. Često zastajem pred ulazima kuća, kapijama i ajnfortima… “U mnoštvu znakova određenih značenja, ulazna vrata su primarna pouka i svedoče o domaćinu. Znači i „kikindski arhitektonski dragulji“ kazuju o gradu i građanima, ukusu investitora, obaveštenosti graditelja, znalaštvu i veštini majstora – rukotvorca, ugledanju na „Evropu“ ili prestonicu. Autor poseduje bitnu osobinu uljuđenog čoveka. Ima „naviku gledanja“. Knjiga „kikindskih dragulja“, koju iskreno preporučujem za štampanje, sazdana je tako da obnavlja „kulturu gledanja“. Zaista su zanimljivi primeri fotografisani, nacrtani i pažnji preporučeni. Nedvojbeno jesu svedočanstva svoga vremena, znalački odabrana. Meni lično, posebno su impresivne „radne skice sa terena“. One su slikovit način ukazivanja na to da se eksponati jedinstvene galerije moraju znati pažljivo i predano gledati odnosno spoznati. Zaista, koleginica Ilijašev, svesrdno, znalački složila je jedinstven „vremeplov“ kroz istoriju lica grada. Usmerava pažnju na dragulje poput dekorativnih fragmenata oblikovanih u drvetu, staklu, gvožđu i mesingu. Načinila je dragocen „nezaborav“ , maltene u zadnji čas. recenzent knjige BELA DURANCI, istoričar umetnosti, Subotica Biserkini biseri, slike odsjaja duše grada ravnice. Kapije skrivaju avlije, jorgovane, muškatle, mir, čamotinju, propadanje. Ajnforti mirišu na dunje, hladovinu i odjeke večernjeg zvona. Crtežima su izvezene impresije, ambijenti, atmosfera, melanholija, sećanja, vraćanja, trajanja... od kapija do avlija, od fajronta do ajnforta u svitanja rana i sećanja u suton dana. Grad u nama i mi u gradu. KOSTA KOSTIĆ arhitekta urbanista, Beograd

Kao na slikama, ima površinske blede fleke na prednjoj korici, ne ometa korišćenje, unutra lepo očuvano Sadržaj Specula, speculi; Jurgis Baltrusaitis- Pitagorino ogledalo; Geza Rohajm- Ogledala i vladari; Jelena Galović- Astečko ogledalo; Tihomiir R.Đorđević- Smrt i zao pogled; Gustav F.Hartlau- Magično očge+ledalo u slikarstvu; Gustav Rene Hoke- Magija ogledala/Manirizam; Radmila Mihailović- Srpski ikonostas XVIIIveka i ogledalo; Žilber Lasko- Poduke ogledala; Marko Nedeljković- Viđenje i zagonetka; Bruno Ernst- Ešerovo čarobno ogledalo; Žan Ruse- Odblesci u vodi; Beata Thomka- Stupanje u ogledalo; Saša Hadžitančić `S ove i s one strane iskustvenog `; Radoman Kordić- Ko me vidi; Milan Popović- Transfer ikontratansfer u terapiji narcističnih pacijenata; Kolja MIćević-Taj nemi savetnik; Petar Brečić- Jedan okvir za zrcalo; Luj Maren- on, ja; Dževad Karahasap- Smrt, jezik i ogledalo; Horhe Luis Borhes- Ogledala; Mioddrag Pavlović- Carigrad u zori; Fernando Arabal- Ogledala; Ante Armanini- Ogledalo u šumi; Vlada Urošević- Vlada u ogledalu; Vladan Radovanović- Vežbe; Judita Šalgo- Po/dela; Žarko Rošulj- Metamorfoze; Žak Sternberg- Ogledalo; Anais Nin- Devojačko ogledalo; Milenko Pajić- Svet ogledalasamo pet novčića; Sveta Lukić- Didroov dijalog; Dušan Milovanović- Od tardicionalizma do odsustva kriterijuma; Žarko Trebješanin-Nemoćno osporavanje; Svetozar Koljević- Hodočašće Atanasija Svilara; Milan Damljanović- Umetnik o umetnosti; DSimon Simonović- O umetnosti Ernesta Bloha; Simon Jovanoić- Kultura Renesanse Euđenija Garena; Miodrag Lazarov- Pashu; Radovi,tekstovi Džona kejdža; Siman Simonović- Estetika dimenzija Herberta Markuzea; Simon Jovanović- Eseji Pavla Stefanovića; Milosav Mirković- Moji savremenici Josipa Vidmara; Dobrivoje Stanojević- Vreme našeg zemnog života Stanoja Makragića; Sirene bez posla Božidara Milidragovića; Nigde nikog Aleksandra Ristovića; Miodrag Jauković- Orden Stepana Ćuića; Nada Popović/Perišić- Bel tempo Bore Ćosića; Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Predraga Vranesevica! Prisutan je i CD na kraju knjige. Ulaz Slobodan Zivko Popovic Ira Prodanov Krajisnik Knjiga Ulaz slobodan posvećena muzici koju je Peđa Vranešević uradio za preko stotinu pozorišnih predstava važan je iskorak u borbi protiv zaborava, koji inače hronično podriva temelje našeg samopoštovanja Saša Rakezić Čak i u nekim razvijenijim zemljama dešava se da daroviti pojedinci svojim delom utiču na širu kulturnu scenu, da `ozrače` prostor u kojem deluju. Na taj način, upečatljivost individualne pojave ponekad liči na čitavu malu instituciju, koja često prevazilazi birokratsku skučenost onih `istinskih` institucija. Jedan od takvih slučajeva je Peđa Vranešević, čovek-scena, koji je – samostalno ili u saradnji sa bratom Mladenom – stvorio ogroman opus filmske, televizijske i pozorišne muzike, jednako kao i muzike za bend Laboratorija zvuka braće Vranešević, koji je osamdesetih godina nastupao na velikim koncertnim podijumima u Jugoslaviji (iako su zahvaljujući svom kolažno-vodviljskom pristupu definitivno bili nešto drukčije od tadašnjeg mejnstrima). Teatralnost njihovog scenskog nastupa imala je elemente cirkusa, sa koloritnim ličnostima kao što su Vilmoš Kauboj ili (bodi-bilder) Petar Čelik, koji su zajedno sa muzičarima nastupali na bini tokom koncerta. Kao svestrana ličnost, Peđa Vranešević se bavio još mnogim drugim aktivnostima – arhitekta po obrazovanju, bio je čak neko vreme zaposlen u Urbanističkom zavodu Novog Sada, ali je upamćen i kao multimedijalni umetnik, aktivan u grupi KOD (1971–1972), koja je bila važna za ranu novosadsku (i jugoslovensku) scenu konceptualne umetnosti. Neko vreme tokom sedamdesetih bio je i filmski kritičar u listu `Indeks`, kao i urednik filmskog programa na Tribini mladih, a počev od ranih devedesetih bio je muzički urednik na TV Novi Sad. Zahvaljujući prepoznatljivom stilu, a reklo bi se i humoru, generacije su odrastale uz, recimo, muziku špice za TV seriju `Poletarac` (koja se nekako organski uklapala uz animacije Dušana Petričića), a numere Laboratorije bile su pop sočinjenija koja su se prilično frekventno vrtela po medijima, što je često zamagljivalo `ezoteričnu` prirodu čoveka koji je u velikoj meri sve to pokrenuo. Predrag i Bata Vranešević ostavili su velikog traga u našoj filmskoj muzici – kritika je reagovala (a festivalski žiriji nagrađivali) na ovu vrstu njihove delatnosti. Njihov impresivan opus obuhvata čak 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija itd. Međutim, obimna produkcija muzike Peđe Vraneševića nastala za pozorište (preko stotinu predstava!) potpuno je drugačiji slučaj – iako je publika često bila u stanju da prepozna kompozitora muzičkih numera (iako nisu pročitali afišu ili plakat na kojem je pisalo ime autora muzike), ta muzika je živela koliko i postavka jedne pozorišne predstave. Razume se da, u nekim predstavama, muzika nije ni trebalo da bude nešto drugo nego zvučna kulisa, pa publika nije ni bila naročito ponukana da u muzici koja potcrtava dramaturgiju predstave prepoznaje nekakav individualni izraz. Važnost kompozitorovog rada je iz ovih razloga ponekad bila nepravedno relativizovana. Zato je hvale vredan pokušaj da se ova vrsta aktivnosti Peđe Vraneševića dokumentuje u knjizi, čiji su autori Živko Popović i Ira Prodanov Krajišnik, a izdavač Akademija umetnosti u Novom Sadu. Pored toga što je sarađivao sa značajnim jugoslovenskim rediteljima i pozorišnim kućama, što je već po sebi dovoljno da upiše njegovo ime u anale ovdašnjeg teatra, Vranešević je takođe i sam autor nekoliko projekata koji žanrovski lebde između toliko raznolikih autorovih interesovanja. Da podsetimo, Vranešević je, zajedno sa Želimirom Žilnikom, autor prve naše rok opere, pod nazivom Fabrike radnicima, nastale 1971. godine, a koja je pretpremijeru doživela tek osamdesetih, i to u Fabrici vagona Goša u Smederevskoj Palanci. Žilnik i Vranešević su zajednički potpisali i Gastarbajtersku operu, koja je najpre pripremljena za izvedbu a zatim odbijena od strane prestižnog minhenskog Kamerspil teatra, da bi 1977. bila postavljena u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Od značaja je i muzičko-scenski performans Peđe Vraneševića Uzjahati konje Svetog Marka, koji je 1984. godine bio čak pet puta uzastopce izveden u ICA (Institut za savremenu umetnost) u Londonu. Konačno, godine 2011. je Vranešević u Beogradu i Novom Sadu izveo svoju Slet operu Nema zemlja, koja je referisala na autorovu prethodnu saradnju sa Želimirom Žilnikom, ali je osvežena novim dizajnom i muzičkom obradom. Svi ovi projekti su po prvi put dokumentovani na jednom mestu upravo u knjizi Ulaz slobodan, koja je time obogatila istoriografiju našeg teatra ali i popularne muzike (uz sva moguća hibridna prožimanja koja karakterišu neuhvatljiv Vraneševićev opus). Knjiga beleži i brojne aspekte saradnje ovog autora sa pozorišnim rediteljima (Dejan Mijač, Branislav Mićunović, Dušan Jovanović, Vida Ognjenović i ko sve ne…), a posebnu zanimljivost čine anegdote sa rada na predstavama, često zabeležene kroz britke i duhovite Vraneševićeve reminiscencije. Pored svega, tu je i DVD sa muzikom i vizuelnim materijalima iz predstava, što ovaj poduhvat čini važnim iskorakom u borbi protiv zaborava, koji – valjda ćemo se složiti? – hronično podriva temelje našeg samopoštovanja. Predrag Peđa Vranešević (Novi Sad, 27. maj 1946 — Novi Sad, 6. februar 2022)[1][2] bio je srpski muzičar, konceptualni umetnik i arhitekta. Zajedno sa bratom Mladenom 1978. godine pokrenuo je sastav Laboratorija zvuka koji je funkcionisao do 1996. godine.[3] Preminuo je 6. februara 2022. godine posle duge i teške bolesti. Živeo je u Novom Sadu.[4] Muzička karijera Muzikom je počeo da se bavi kao student. U Beogradu je oformio grupu The Best Nothing, ali njihova muzika nije zabeležena. Bend je nastupio na prvoj Gitarijadi u Beogradu 1966. godine i privukao pažnju medija. Po povratku u Novi Sad 1970. i 1971. bio je aktivan kao konceptualni umetnik u okviru kolektiva nazvanog KOD, kojem je pripadao i drug iz detinjstva, Slobodan Tišma. KOD su se zalagali za kritički odnos prema tadašnjoj društvenoj stvarnosti i umetnosti, zbog čega su imali problema sa lokalnim moćnicima iz sfere kulture. Dva člana grupe KOD (Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović) osuđena su na 9, odnosno 8 meseci zatvora zbog svojih tekstova.[5] Zajedno sa bratom Mladenom je između 1969. i 1973. delovao u bendu Med, koji je predstavljao začetak ideje koja je vodila ka Laboratoriji zvuka.[5] Prvi singl Laboratorije zvuka `(Ljubite bez razlike supruge i svastike) Dok vam je još vreme` bio je lansiran na Opatijskom festivalu 1978.[5] Laboratorija zvuka je osamdesetih godina objavila tri albuma i jedan u devedesetim. Pod imenom Laboratorija XXI pojavio se i materijal nazvan `Slet opera Nema zemlja`, kao rimejk rok opere na kojoj su sedamdesetih radili Peđa Vranešević i Želimir Žilnik.[5] 1990. godine zaposlio se kao muzički urednik u Radio televiziji Novi Sad.[6] Braća Vranešević su napisali i u svom studiju snimili muziku i songove za 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija, niz kratkih televizijskih formi i nekoliko autorskih filmskih i video radova.[5] Napisao je muziku i za više pozorišnih predstava.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Duh i dah Beograda : Eseji i zapisi - Mirko Magarašević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 336 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. Duh i dah Beograda je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa. * Кnjiga Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Кašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao. Predrag Protić Mirko Magarašević, pesnik, esejista, književni kritičar, putopisac, pokretač književnih inicijativa i prevodilac, do sada je objavio 14 knjiga pesama i 7 knjiga eseja (Znaci duha podneblja, 1979; Hadrijan Margerite Jursenar, 1988; Svetlosti književnosti, 1991; Pesnik Dositej, 1992; Pesničko pamćenje, 1993; Evropski pesnici, 2010. i biografsku studiju u formi portretnih eseja o Jovanu Hristiću Jovan Hristić, izbliza, 2010). Pokrenuo je 1995. Udruženje „Isidora Sekulić“ i u skladu s tom delatnošću uređuje književni časopis Isidorijana. Stalnu rubriku društveno-moralističkih eseja pod naslovom „Vruće teme“ piše po pozivu za beogradski Književni list. Do sada izabrao i priredio: Pesme T. S. Eliota, 1977; Tajne feniksa (eseje) D. H. Lorensa, 1977; Priče i novele A. P. Čehova u više izdanja 1977–1986; Izabrane pesme Desanke Maksimović, 1987; Vizije Beograda, 2007 (sa B. Strugarom), kao i izbor putopisa Jovana Dučića Sa Mediterana, 2009. Prevodio i/ili tumačio poeziju Homera, Dantea, Šekspira, Bodlera, Laforga, V. B. Jejtsa, T. S. Eliota, Ezre Paunda, D. H. Lorensa, Konstantina Kavafija, Sen-Džon Persa, A. Rouzenberga, V. H. Odna, S. Spendera, B. Pasternaka, R. S. Tomasa, Oktavija Paza, Zbignjeva Herberta, Česlava Miloša, Robera Martoa, Teda Hjuza i B. Patena. Baveći se srpskom poezijom, do sada je detaljnije pisao o Dositeju Obradoviću, Steriji, Branku Radičeviću, Lazi Kostiću, Momčilu Nastasijeviću, Tinu Ujeviću, Stanislavu Vinaveru, Desanki Maksimović, M. Pavloviću, J. Hristiću, LJ. Simoviću, M. Danojliću… i priprema Antologiju srpske urbane poezije. Vodi decenijsku Anketu o srpskoj poeziji i kritici poezije od 1970. do danas.

GLAS / GODINA 1942-1944. / REPRINT RATNIH BROJEVA list `GLAS` JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE Godina 1942-1944. Reprint ratnih brojeva Izdanje: Beograd, 1975. Povez: tvrd Veliki format. Stanje kao na slici. Veoma dobro očuvana. Korice požutele, unutrašnjost u odličnom stanju. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE broj 1 / 30. avgust 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina I broj 2-3 / novembar 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 1-2 / januar-februar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 3-4 / mart-april 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 5 / maj 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 6 / septembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 7 / decembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 1-2 / januar-februar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 3 / mart 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 5 / semptembar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 6 / oktobar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 7 / nobembar 1944. Polazeći od potrebe za podizanjem borbenog raspoloženja naroda, u uslovima kada je NOP u Srbiji preživljavao teške trenutke, kao i od potrebe za ponovnom što širom mobilizacijom naroda na platformi narodnooslobodilačkog pokreta, PK KPJ za Srbiju odlučio je da pokrene jedan list za Srbiju. V početku se smatralo da to treba da bude „Komunist`, ali se ubrzo, početkom jula 1942, došlo do zaključka da taj list treba da izgleda „nešto kao vesnik zagrebački`. Od ideje o pokretanju lista „Glas`, do njegovog izlaska nije proteklo mnogo vremena. Već sredinom avgusta PK KPJ za Srbiju najavio je okružnim komitetima KPJ izlazak lista: „.. . U najskorije vreme počeće da izlazi list koji će celom narodu javno otkriti ulogu Draže Mihailovića i koji će kao organ jedinstvenog fronta Srbije dati mogućnost da se učvrsti, proširi i dobije organizacionu formu kroz narodnooslobodilačke odbore široko jedinstvo srpskog naroda.` Ova najava govorila je jasno da će list biti organ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije i da će biti „ideološka i organizaciona osnovina` na kojoj će se narodnooslobodilački front izgraćivati. Kao informativno-politički organ, list je imao zadatak da služi stvaranju i razvoju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Istovremeno sa pripremama koje su obavljane za pokretanje lista, PK KPJ za Srbiju pokušao je da stvori ilegalni odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije. U tom cilju voćeni ou razgovori sa nekim istaknutim ličnostima koje su ranije pripadale graćanskim strankama, a nisu se kompromigovale saradnjom sa okupatorom. Mećutim, ti razgovori, kao i mnogi drugi koje su do tada voćeni sa tim snagama o raznim nitanjima vezanim za razvoj oslobodilačke borbe, nisu doveli do željenih rezultata, jer još nisu bili sazreli uslovi da se osnuje JNOF u Srbiji. Na pripremanju prvog broja novog lista „Glas` učestvovali su svi članovi Pokrajinskog komiteta koji su se nalazili u Beogradu: Blagoje Nešković, Mirko Tomić i Vasilije Buha. Oni su bili prvi urednici i pisci tekstova. Prvi broj „Glasa` izašao je u Beogradu 30. avgusta 1942. godine u 400 primeraka, štampanih na geštetneru V tehnici Pokrajinskog komiteta u skloništu u kući Slobodanke-Danke Savić, u Cvetkovoj ulici br. 15. U uvodniku prvog broja Blagoje Nešković je obrazložio cilj njegovog pokretanja rečima da će „Glas` predstavljati tribnnu sa koje će . . . „pošteni i pravi rodoljubi, bez obzira na politička ubećenja, iznositi svoja mišljenja kojima će pomagati da se naš narod oslobodi okupatora i njegovih najamnika`. Osim toga, „Glas` je trebalo da omogući organizaciono povezivanje „svih snaga srpskog naroda koji se sada sgapaju u jedinstvenu želju — osloboćenje našeg naroda ispred ropstva okupatora i njegovih najamnika, i da štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače bratoubilačkog graćanskog rata`. Pored uvodnika, Nešković je napisao i članak „Kako hitlerovci zamišljaju novi poredak i koje su mesto u njemu odredili Srbiji`. Komentarišući nacionalsocijalističke koncepcije o tzv. novom poretku u Evropi, koje su bile objavljene u listu „Časopis za politiku`, istakao je da Srbiju, ako ostane pod nemačkom okupacijom, očekuje „robovski kolonijalni režim`. U članku „Nedić i srpstvo` Vasilije Buha je pokazao u čemu je suština kvislinške uloge Milana Nedića. Treći članak u ovom broju „Ko vodi borbu protpv okupatora i njegovih plaćenika u Srbiji` napisao je Mirko Tomić, razotkrivajući izdajničku ulogu čegničkog pokreta i njegovog voće Draže Mihailovića u Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj prvi broj, kao i druge brojeve „Glasa`, u toku narodnooslobodilačkog rata i revolucije, distribuirala je tehnika Pokrajinskog komiteta, kojom je rukovodio Svetislav Kanački, španski borac. Tehnika PK bila je organizaciono odvojena od Pokrajinskog komiteta. Pored Kanačkog u tehnici PK je radila Slavka Morić i Slobodanka Savić, kao i kurirke, koje su držale vezu sa kuririma okružnih komiteta i predavale odgovore i materijal Pokrajinskog komiteta. Centralna ekspedicija tehnike PK nalazila se u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici br. Pakovanje materijala i lista „Glas` za distribuciju obavljao je Kanački, koji je imao tačnu evidenciju dolaska i odlaska kurira. Materijal i „Glas` prenošeni su u raznovrsnoj ambalaži, koja je bila najpogodnija u odrećeno vreme, a koju je po zadatku Pokrajinskog komitega izraćivao Vučko Ivković. U cilju obezbećenja maksimalne sigurnosti, prijem i isporuka pošte vršili su se na različitim mestima, a bio je zabranjen i svaki kontakt među kuririma, osim po zadacima Partije. Funkcionisanje tehnike Pokrajinskog komiteta i distribucija materijala bili su uveliko uhodani u vreme šgampanja ,,Glasa`, što je omogućilo njegovo rasturanje. Pojava prvog broja „Glasa` imala je višestruki društveno-politički i agitaciono-propagandni značaj. Pokrenut u teškim uslovima u kojima se nalazio oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu, list ,,Gllas` pokazao je prijateljima i neprnjateljima narodnooslobodilačke borbe da oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu deluje, da je neuništiv. Pisana reč u „Glasu`, već od njegovog prvog broja, bila je ubojita kao vatreno oružje na frontu, s kojim su se NOP odredi pod rukovodstvom KPJ borili protiv okupatora i domaćih izdajnika za osloboćenje zemlje. Pisana reč u „Glasu` podizala je borbeni moral naroda i bila dokaz, uprkos neprijateljskoj propagandi o unišgenju komunista u Srbiji, da Komunistička partija postoji i deluje i da je neuništiva. Ubrzo posle izlaska iz štampe prvog broja „Glasa`, pala je u ruke specijalne policije SloG odanka Savić. Zahvaljujući njenom hrabrom držanju pred polgcijom, nije otkrivena tehnika Pokrajinskog komiteta. Nasgojeći da list i tehnički bude lepo urećen, Pokrajinski komitet je odlučio da se br. 2 i 3 za 1942. štampaju u štampgriji Centralnog komiteta KPJ, koja je raspolagala boljim tehničkim sredstvima za štampanje. Tehničku opremu lista uradio je Borće Andrejević-Kun, koji je u to vreme stanovao u štampariji CK KPJ. Slaganje i štampanje ovog dvobroja obavili su Slobodan Jović, slovoslagač, i Branko Bonović, mašinista, koji su od 1941. godine radili u štampariji CK KPJ, a rasturanje su vršili svi stanari te kuće: Milo Bošković, Zaga Jovanović, Ljubica Bonović, zatim Milada Rajter, Brana Perović i drugi. Sadržaj broja 2 i 3 za 1942. bio je znatno bogatiji u odnosu na prvi broj, jer je u njemu bilo više saradnika. U ovom dvobroju objavljen je članak Josipa Broza Tita „Mećunarodni značaj narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i zamaskirani izdajnici`, zatim nekoliko članaka Neškovića, meću kojima i članak posvećen 25-godišnjici velike oktobarske socijalističke revolucije, kao uvodnik, i članci: „Ustavotvorna skupština Antifašističkog veća narodnog osloboćenja Jugoslavije`, „Osloboćena teritorpja`, „Za zimsku pomoć partizanima` i dr. U njemu su objavljena i dva članka Mirka Tomića, od kojih je od posebnog značaja: „Saradnja Mihailovića sa Nedićem i nemačkim okupatorom posle gubljenja slobodne teritorije u Srbiji`, u kome je dokumentovano prikazao izdajnički rad Draže Mihailovića i njegovih saradnika. U tom članku Tomić je predlagao da se ujedini ceo srpski narod u Jedinstveni narodnooslobodilački front za borbu protiv okupatora, kao što je to učinio slovenački narod u Osvobodilnoj fronti, Jedan od novih saradnika „Glasa` bio je i Borće Jovanović-Jarac, koji je za broj 2 i 3 napisao članak „Dva lica izdaje`. Brojevi 1—2 i 3—4 i broj 5 za 1943. štampani su u kući na Banjičkom vencu i u njima je saraćivao veći broj saradnika, a obezbećeni su dopisi iz raznih krajeva Srbije. Većinu članaka za prvi dvobroj za 1943. i dalje su pisali uglavnom članovp Pokrajiskog komigeta MeškoviN, Moma Marković i Vasilije Buha, dok je Mirko Tomić, kad je ovaj dvobroj pripreman za štampu, poginuo u borbi sa policijom januara 1943. U objavljenim člancima pisano je o aktuelnim pitanjima narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije. Nešković je za ovaj dvobroj napisao članke: ,,Na putu pobede, „Jedna pegina je naša`, „Svetli grobovi` i dr.; Moma Marković: „Drumovi će poželeti Turaka`, „Mi nismo sami`, „Mi smo ponosni`, nekrolog o Mirku Tomiću i dr.; Vasilije Buha: „Ko stoji iza Milana Nedića`, Borće Jovanović: „Štuka — kultura` i drugi. Ovaj dvobroj „Glasa` imao je 12 stranica teksta. U dvobroju 3—4 za 1943. koji je bio obima 8 stranica, osim tekstova Neškovića: „27. mart`, „Ofanziva i protivofanziva`, „Janko JTisjak-Puška` i drugih, štampani su i prilozi novih saradnika: Radivoja Jovanovića-Bradonje „Dražinovci kolju po Šumadiji`, Jovana Šerganovića „Kaznena ekspedicija u okrugu požarevačkom i smrt fašističkog zlikovca Henzela`, Vere Miletić „8. mart` i drugi. U broju 5 za 1943. ponovo je povećan broj stranica na 12, kao i broj saradnika. Tako su u ovom broju svoje članke objavili Petar Stambolić „Peta fašistička ofanziva — Peta velika pobeda narodnooslobodilačke vojske`, „Zadušnica krvopilaca`; Dragoslav Marković „Odjek sa Drine`, „Dražinovci po Kosmaju`; Marko Vranješević objavio je pesmu „U verigama`; Božidarka Dahmjanović-Kika „Kosmajski partizani se svete`; Milovan Milosavljević „Napad na Aranćelovac` i Dušan Petrović-Šane „Dražinovci i dalje kolju i pale po Šumadiji` i nekrolog Stanislavu Sremčeviću. Kao što se vidi, ovaj broj „Glasa` bio je raznovrsniji od svih prethodnih. Izdavanje „Glasa` u šgampariji CK KPJ moralo je krajem avgusta 1943. da bude obustavljeno, jer su Nemci kuću u kojoj se ona nalazila uzeli za smeštaj svojih vojnika. Svi stanari te kuće morali su biti iseljeni. Prilikom iseljavanja, Branko Bonović i Slobodan Jović noneli su sa sobom malu štamparsku mašinu marke „boston` i preneli je u sklonište koje se nalazilo u kući Milutina i Ratke Blagojević u Krajinskoj ulici broj 24, gde je pre toga bilo sklonište materijala za tehniku Pokrajinskog komiteta. U no vom skloništu je ubrzo montirapa štamparija, a mali „tigl` za njene potrebe izradio je Vučko Ivković prema nacrtu inženjera Jovana Jankovića. Na tom tiglu Jović i Bonović štampali su ostale brojeve „Glasa`, koji su izdavani u Beogradu krajem 1943. i tokom 1944. godine. Ovi brojevi su bili formata 24 X 30 cm. Iako se oskudevalo u hartiji, a bile su znatno smanjene i tehničke mogućnosti, broj 6 za 1943. izašao je na 6 strana u tiražu od 2.000 primeraka. I u ovom broju najviše priloga napisali su članovi Pokrajinskog komiteta: Petar Stambolić, Nešković i Buha. Stambolić je napisao članke: „Veliki uspesi naše narodnooslobodilačke vojske` i „Pobedonosni put Crvene armije na zapad`, Nešković „Davljenici` i „Akcije partnzanskih odreda u Srbiji`, a Buha „Omladinska tamniia u Smederevskoj Palanci`. To je bio i poslednji članak Buhe objavljen u „Glasu`, jer je početkom oktobra 1943. uhapšen od specijalne policije. U broju 6 objavljena je i jedna pesma Miloša Savkovića i njegov članak o Nediću, zatim nekrolog o Milošu Savkoviću, koji je napnsao Dušan Petrović-Šane, kratak osvrt Mome Markovića na poginule istaknute borce narodnooslobodilačke vojske i borce partpzanskih odreda u Srbnji i dva priloga Vere Miletić. Poslednji broj „Glasa`, 7 za 1943, izašao je na 4 strane. Ovaj broj i sledeće za 1944. uredio je Petar Stambolić, jer je Nešković otišao na teren u južnu Srbiju. Osim urećiva- 441 nja, Stambolić je broj 7 uglavnom popunio svojim člancima. Izmeću ostalog, pripremio je opširan komentar o Drugom zasedanju AVNOJ-a i stvaranju Nacionalnog komiteta narodnog osloboćenja Jugoslavije. Vesti o Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je emitovala radio-stanica „Slobodna Jugoslavija` slušao je i zapisivao Marko Ristić, književnik, a prenosila ih je do Stambolića Krista Borćević. Samo dva priloga u ovom broju napisali su drugi autori. To je članak „Nacionalizam u okviru današnjice` Dušana Bogdanovića, potpredsednika Narodne seljačke stranke, koji je od 1941. saraćivao sa KPJ. U tom članku Bogdanović je razobličavao srpski nacionalizam i njegove predstavnike Nedića, Dimitrija Ljotića, Kostu Milovanovića-Pećanca i Dražu Mihailovića, koji su se stavili u službu okupatora, i nasuprot njima isticao borce narodnooslobodilačkog pokreta kao istinske borce za narodnu slobodu. Drugi članak je napisao Predrag Marković-Alimpije, pod naslovom „Jablanica i Toplica se dižu na oružje`. U toku 1944. izašla su u okupiranom Beogradu četiri broja „Glasa`. Dvobroj 1—2 za 1944. godinu štampan je na 8 strana, treći je izašao u martu, a četvrti u maju. Sve brojeve „Glasa` izdate u Beogradu, osim broja 1, složili su, prelomili i štampali Slobodan Jović i Branko Bonović, koji su 29. jula 1944. posle žestokog otpora izvršili samoubčstvo da ne bi pali policiji V ruke, kada je otkrila sklonište u Krajinskoj ulici. Sledeći brojevi „Glasa`, 5. i 6. za 1944, štampani su na slobodnoj teritoriji u južnoj Srbiji. Redakcija ovih brojeva imala je novi sasgav, a sačinjavali su je: Bogdan Pešić, Slobodan Ivanović-Lale, Tanasije Mladenović, Marko Vranješević, Sava Vučković i Milivoje Stefanović. Redakcija je bila smeštena u selu Gornji Statovci, u kome se nalazio Glavni štab narodiooslobodilačke vojske za Srbiju. Štampanje ova dva broja obavljeno je u štampariji Okružnog komiteta KPJ za Leskovac u selu Ivanju pod Radan-planinom, a svi člancn bili su potipisani punim imenima i prezimenima, za razliku od brojeva izdatih u Beogradu, koji su izlazili nepotpisani ili sa inicijalima ili pseudonimima. Osloboćenjem Beograda, „Glas` je ponovo štampan u glavnom gradu 7. novembra 1944. n nosio je broj 7. U izdanju „Glasa` pojavio se 24. oktobra list „20. oktobar`, u čast osloboćenja Beograda, u kome je stanovništvo šire obavešteno o borbama za osloboćenje Srbije i Jugoslavije.

Glas jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije Reprint ratnih brojeva 1942-1944 Urednik: Radojko Mrlješ Izdavač: Glas, Beograd 1975 Veliki format. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE broj 1 / 30. avgust 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina I broj 2-3 / novembar 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 1-2 / januar-februar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 3-4 / mart-april 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 5 / maj 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 6 / septembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 7 / decembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 1-2 / januar-februar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 3 / mart 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 5 / semptembar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 6 / oktobar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 7 / nobembar 1944. Polazeći od potrebe za podizanjem borbenog raspoloženja naroda, u uslovima kada je NOP u Srbiji preživljavao teške trenutke, kao i od potrebe za ponovnom što širom mobilizacijom naroda na platformi narodnooslobodilačkog pokreta, PK KPJ za Srbiju odlučio je da pokrene jedan list za Srbiju. V početku se smatralo da to treba da bude „Komunist`, ali se ubrzo, početkom jula 1942, došlo do zaključka da taj list treba da izgleda „nešto kao vesnik zagrebački`. Od ideje o pokretanju lista „Glas`, do njegovog izlaska nije proteklo mnogo vremena. Već sredinom avgusta PK KPJ za Srbiju najavio je okružnim komitetima KPJ izlazak lista: „.. . U najskorije vreme počeće da izlazi list koji će celom narodu javno otkriti ulogu Draže Mihailovića i koji će kao organ jedinstvenog fronta Srbije dati mogućnost da se učvrsti, proširi i dobije organizacionu formu kroz narodnooslobodilačke odbore široko jedinstvo srpskog naroda.` Ova najava govorila je jasno da će list biti organ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije i da će biti „ideološka i organizaciona osnovina` na kojoj će se narodnooslobodilački front izgraćivati. Kao informativno-politički organ, list je imao zadatak da služi stvaranju i razvoju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Istovremeno sa pripremama koje su obavljane za pokretanje lista, PK KPJ za Srbiju pokušao je da stvori ilegalni odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije. U tom cilju voćeni ou razgovori sa nekim istaknutim ličnostima koje su ranije pripadale graćanskim strankama, a nisu se kompromigovale saradnjom sa okupatorom. Mećutim, ti razgovori, kao i mnogi drugi koje su do tada voćeni sa tim snagama o raznim nitanjima vezanim za razvoj oslobodilačke borbe, nisu doveli do željenih rezultata, jer još nisu bili sazreli uslovi da se osnuje JNOF u Srbiji. Na pripremanju prvog broja novog lista „Glas` učestvovali su svi članovi Pokrajinskog komiteta koji su se nalazili u Beogradu: Blagoje Nešković, Mirko Tomić i Vasilije Buha. Oni su bili prvi urednici i pisci tekstova. Prvi broj „Glasa` izašao je u Beogradu 30. avgusta 1942. godine u 400 primeraka, štampanih na geštetneru V tehnici Pokrajinskog komiteta u skloništu u kući Slobodanke-Danke Savić, u Cvetkovoj ulici br. 15. U uvodniku prvog broja Blagoje Nešković je obrazložio cilj njegovog pokretanja rečima da će „Glas` predstavljati tribnnu sa koje će . . . „pošteni i pravi rodoljubi, bez obzira na politička ubećenja, iznositi svoja mišljenja kojima će pomagati da se naš narod oslobodi okupatora i njegovih najamnika`. Osim toga, „Glas` je trebalo da omogući organizaciono povezivanje „svih snaga srpskog naroda koji se sada sgapaju u jedinstvenu želju — osloboćenje našeg naroda ispred ropstva okupatora i njegovih najamnika, i da štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače bratoubilačkog graćanskog rata`. Pored uvodnika, Nešković je napisao i članak „Kako hitlerovci zamišljaju novi poredak i koje su mesto u njemu odredili Srbiji`. Komentarišući nacionalsocijalističke koncepcije o tzv. novom poretku u Evropi, koje su bile objavljene u listu „Časopis za politiku`, istakao je da Srbiju, ako ostane pod nemačkom okupacijom, očekuje „robovski kolonijalni režim`. U članku „Nedić i srpstvo` Vasilije Buha je pokazao u čemu je suština kvislinške uloge Milana Nedića. Treći članak u ovom broju „Ko vodi borbu protpv okupatora i njegovih plaćenika u Srbiji` napisao je Mirko Tomić, razotkrivajući izdajničku ulogu čegničkog pokreta i njegovog voće Draže Mihailovića u Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj prvi broj, kao i druge brojeve „Glasa`, u toku narodnooslobodilačkog rata i revolucije, distribuirala je tehnika Pokrajinskog komiteta, kojom je rukovodio Svetislav Kanački, španski borac. Tehnika PK bila je organizaciono odvojena od Pokrajinskog komiteta. Pored Kanačkog u tehnici PK je radila Slavka Morić i Slobodanka Savić, kao i kurirke, koje su držale vezu sa kuririma okružnih komiteta i predavale odgovore i materijal Pokrajinskog komiteta. Centralna ekspedicija tehnike PK nalazila se u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici br. Pakovanje materijala i lista „Glas` za distribuciju obavljao je Kanački, koji je imao tačnu evidenciju dolaska i odlaska kurira. Materijal i „Glas` prenošeni su u raznovrsnoj ambalaži, koja je bila najpogodnija u odrećeno vreme, a koju je po zadatku Pokrajinskog komitega izraćivao Vučko Ivković. U cilju obezbećenja maksimalne sigurnosti, prijem i isporuka pošte vršili su se na različitim mestima, a bio je zabranjen i svaki kontakt među kuririma, osim po zadacima Partije. Funkcionisanje tehnike Pokrajinskog komiteta i distribucija materijala bili su uveliko uhodani u vreme šgampanja ,,Glasa`, što je omogućilo njegovo rasturanje. Pojava prvog broja „Glasa` imala je višestruki društveno-politički i agitaciono-propagandni značaj. Pokrenut u teškim uslovima u kojima se nalazio oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu, list ,,Gllas` pokazao je prijateljima i neprnjateljima narodnooslobodilačke borbe da oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu deluje, da je neuništiv. Pisana reč u „Glasu`, već od njegovog prvog broja, bila je ubojita kao vatreno oružje na frontu, s kojim su se NOP odredi pod rukovodstvom KPJ borili protiv okupatora i domaćih izdajnika za osloboćenje zemlje. Pisana reč u „Glasu` podizala je borbeni moral naroda i bila dokaz, uprkos neprijateljskoj propagandi o unišgenju komunista u Srbiji, da Komunistička partija postoji i deluje i da je neuništiva. Ubrzo posle izlaska iz štampe prvog broja „Glasa`, pala je u ruke specijalne policije SloG odanka Savić. Zahvaljujući njenom hrabrom držanju pred polgcijom, nije otkrivena tehnika Pokrajinskog komiteta. Nasgojeći da list i tehnički bude lepo urećen, Pokrajinski komitet je odlučio da se br. 2 i 3 za 1942. štampaju u štampgriji Centralnog komiteta KPJ, koja je raspolagala boljim tehničkim sredstvima za štampanje. Tehničku opremu lista uradio je Borće Andrejević-Kun, koji je u to vreme stanovao u štampariji CK KPJ. Slaganje i štampanje ovog dvobroja obavili su Slobodan Jović, slovoslagač, i Branko Bonović, mašinista, koji su od 1941. godine radili u štampariji CK KPJ, a rasturanje su vršili svi stanari te kuće: Milo Bošković, Zaga Jovanović, Ljubica Bonović, zatim Milada Rajter, Brana Perović i drugi. Sadržaj broja 2 i 3 za 1942. bio je znatno bogatiji u odnosu na prvi broj, jer je u njemu bilo više saradnika. U ovom dvobroju objavljen je članak Josipa Broza Tita „Mećunarodni značaj narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i zamaskirani izdajnici`, zatim nekoliko članaka Neškovića, meću kojima i članak posvećen 25-godišnjici velike oktobarske socijalističke revolucije, kao uvodnik, i članci: „Ustavotvorna skupština Antifašističkog veća narodnog osloboćenja Jugoslavije`, „Osloboćena teritorpja`, „Za zimsku pomoć partizanima` i dr. U njemu su objavljena i dva članka Mirka Tomića, od kojih je od posebnog značaja: „Saradnja Mihailovića sa Nedićem i nemačkim okupatorom posle gubljenja slobodne teritorije u Srbiji`, u kome je dokumentovano prikazao izdajnički rad Draže Mihailovića i njegovih saradnika. U tom članku Tomić je predlagao da se ujedini ceo srpski narod u Jedinstveni narodnooslobodilački front za borbu protiv okupatora, kao što je to učinio slovenački narod u Osvobodilnoj fronti, Jedan od novih saradnika „Glasa` bio je i Borće Jovanović-Jarac, koji je za broj 2 i 3 napisao članak „Dva lica izdaje`. Brojevi 1—2 i 3—4 i broj 5 za 1943. štampani su u kući na Banjičkom vencu i u njima je saraćivao veći broj saradnika, a obezbećeni su dopisi iz raznih krajeva Srbije. Većinu članaka za prvi dvobroj za 1943. i dalje su pisali uglavnom članovp Pokrajiskog komigeta MeškoviN, Moma Marković i Vasilije Buha, dok je Mirko Tomić, kad je ovaj dvobroj pripreman za štampu, poginuo u borbi sa policijom januara 1943. U objavljenim člancima pisano je o aktuelnim pitanjima narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije. Nešković je za ovaj dvobroj napisao članke: ,,Na putu pobede, „Jedna pegina je naša`, „Svetli grobovi` i dr.; Moma Marković: „Drumovi će poželeti Turaka`, „Mi nismo sami`, „Mi smo ponosni`, nekrolog o Mirku Tomiću i dr.; Vasilije Buha: „Ko stoji iza Milana Nedića`, Borće Jovanović: „Štuka — kultura` i drugi. Ovaj dvobroj „Glasa` imao je 12 stranica teksta. U dvobroju 3—4 za 1943. koji je bio obima 8 stranica, osim tekstova Neškovića: „27. mart`, „Ofanziva i protivofanziva`, „Janko JTisjak-Puška` i drugih, štampani su i prilozi novih saradnika: Radivoja Jovanovića-Bradonje „Dražinovci kolju po Šumadiji`, Jovana Šerganovića „Kaznena ekspedicija u okrugu požarevačkom i smrt fašističkog zlikovca Henzela`, Vere Miletić „8. mart` i drugi. U broju 5 za 1943. ponovo je povećan broj stranica na 12, kao i broj saradnika. Tako su u ovom broju svoje članke objavili Petar Stambolić „Peta fašistička ofanziva — Peta velika pobeda narodnooslobodilačke vojske`, „Zadušnica krvopilaca`; Dragoslav Marković „Odjek sa Drine`, „Dražinovci po Kosmaju`; Marko Vranješević objavio je pesmu „U verigama`; Božidarka Dahmjanović-Kika „Kosmajski partizani se svete`; Milovan Milosavljević „Napad na Aranćelovac` i Dušan Petrović-Šane „Dražinovci i dalje kolju i pale po Šumadiji` i nekrolog Stanislavu Sremčeviću. Kao što se vidi, ovaj broj „Glasa` bio je raznovrsniji od svih prethodnih. Izdavanje „Glasa` u šgampariji CK KPJ moralo je krajem avgusta 1943. da bude obustavljeno, jer su Nemci kuću u kojoj se ona nalazila uzeli za smeštaj svojih vojnika. Svi stanari te kuće morali su biti iseljeni. Prilikom iseljavanja, Branko Bonović i Slobodan Jović noneli su sa sobom malu štamparsku mašinu marke „boston` i preneli je u sklonište koje se nalazilo u kući Milutina i Ratke Blagojević u Krajinskoj ulici broj 24, gde je pre toga bilo sklonište materijala za tehniku Pokrajinskog komiteta. U no vom skloništu je ubrzo montirapa štamparija, a mali „tigl` za njene potrebe izradio je Vučko Ivković prema nacrtu inženjera Jovana Jankovića. Na tom tiglu Jović i Bonović štampali su ostale brojeve „Glasa`, koji su izdavani u Beogradu krajem 1943. i tokom 1944. godine. Ovi brojevi su bili formata 24 X 30 cm. Iako se oskudevalo u hartiji, a bile su znatno smanjene i tehničke mogućnosti, broj 6 za 1943. izašao je na 6 strana u tiražu od 2.000 primeraka. I u ovom broju najviše priloga napisali su članovi Pokrajinskog komiteta: Petar Stambolić, Nešković i Buha. Stambolić je napisao članke: „Veliki uspesi naše narodnooslobodilačke vojske` i „Pobedonosni put Crvene armije na zapad`, Nešković „Davljenici` i „Akcije partnzanskih odreda u Srbiji`, a Buha „Omladinska tamniia u Smederevskoj Palanci`. To je bio i poslednji članak Buhe objavljen u „Glasu`, jer je početkom oktobra 1943. uhapšen od specijalne policije. U broju 6 objavljena je i jedna pesma Miloša Savkovića i njegov članak o Nediću, zatim nekrolog o Milošu Savkoviću, koji je napnsao Dušan Petrović-Šane, kratak osvrt Mome Markovića na poginule istaknute borce narodnooslobodilačke vojske i borce partpzanskih odreda u Srbnji i dva priloga Vere Miletić. Poslednji broj „Glasa`, 7 za 1943, izašao je na 4 strane. Ovaj broj i sledeće za 1944. uredio je Petar Stambolić, jer je Nešković otišao na teren u južnu Srbiju. Osim urećiva- 441 nja, Stambolić je broj 7 uglavnom popunio svojim člancima. Izmeću ostalog, pripremio je opširan komentar o Drugom zasedanju AVNOJ-a i stvaranju Nacionalnog komiteta narodnog osloboćenja Jugoslavije. Vesti o Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je emitovala radio-stanica „Slobodna Jugoslavija` slušao je i zapisivao Marko Ristić, književnik, a prenosila ih je do Stambolića Krista Borćević. Samo dva priloga u ovom broju napisali su drugi autori. To je članak „Nacionalizam u okviru današnjice` Dušana Bogdanovića, potpredsednika Narodne seljačke stranke, koji je od 1941. saraćivao sa KPJ. U tom članku Bogdanović je razobličavao srpski nacionalizam i njegove predstavnike Nedića, Dimitrija Ljotića, Kostu Milovanovića-Pećanca i Dražu Mihailovića, koji su se stavili u službu okupatora, i nasuprot njima isticao borce narodnooslobodilačkog pokreta kao istinske borce za narodnu slobodu. Drugi članak je napisao Predrag Marković-Alimpije, pod naslovom „Jablanica i Toplica se dižu na oružje`. U toku 1944. izašla su u okupiranom Beogradu četiri broja „Glasa`. Dvobroj 1—2 za 1944. godinu štampan je na 8 strana, treći je izašao u martu, a četvrti u maju. Sve brojeve „Glasa` izdate u Beogradu, osim broja 1, složili su, prelomili i štampali Slobodan Jović i Branko Bonović, koji su 29. jula 1944. posle žestokog otpora izvršili samoubčstvo da ne bi pali policiji V ruke, kada je otkrila sklonište u Krajinskoj ulici. Sledeći brojevi „Glasa`, 5. i 6. za 1944, štampani su na slobodnoj teritoriji u južnoj Srbiji. Redakcija ovih brojeva imala je novi sasgav, a sačinjavali su je: Bogdan Pešić, Slobodan Ivanović-Lale, Tanasije Mladenović, Marko Vranješević, Sava Vučković i Milivoje Stefanović. Redakcija je bila smeštena u selu Gornji Statovci, u kome se nalazio Glavni štab narodiooslobodilačke vojske za Srbiju. Štampanje ova dva broja obavljeno je u štampariji Okružnog komiteta KPJ za Leskovac u selu Ivanju pod Radan-planinom, a svi člancn bili su potipisani punim imenima i prezimenima, za razliku od brojeva izdatih u Beogradu, koji su izlazili nepotpisani ili sa inicijalima ili pseudonimima. Osloboćenjem Beograda, „Glas` je ponovo štampan u glavnom gradu 7. novembra 1944. n nosio je broj 7. U izdanju „Glasa` pojavio se 24. oktobra list „20. oktobar`, u čast osloboćenja Beograda, u kome je stanovništvo šire obavešteno o borbama za osloboćenje Srbije i Jugoslavije.

SAMOUBISTVO JUGOSLAVIJE - Danilo Gregorić (1942. god.) POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Autor: Danilo Gregorić Izdavač: Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK Godina izdanja: 1942. Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Očuvana dobro za ovu starost. Korice iskrzane i požutele, listovi požuteli od starosti, povez popustio, ima potpis, izuzev toga u dobrom stanju. Broj strana: 296 strana + 24 fotografije među kojima su najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Dr Danilo Gregoric - Samoubistvo Jugoslavije Poslednji cin jugoslovenske tragedije Drugo, nepromenjeno izdanje Jugoistok, Beograd, 1942. Mek povez, 295 strana, ilustrovano. RETKO! Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Odlomak: Uvod OSVAJANJE INDIJANSKE ZEMLJE Već dve stotine godinа Srbi osvаjаju zemlju koju su belci oteli od Indijаnаcа. U Ameriku su prvo odlаzili bokeljski mornаri, srpski misionаri i аvаnturisti, brdskа sirotinjа sа Bаlkаnа, seljаci i rаdnici. Prvi Srbin koji je zvаnično nаselio Ameriku bio je Vojvođаnin i zvаo se Đorđe Šаgić. Srpski do­se­lje­ni­ci su аmeričko tlo nа­se­ljа­vа­li početkom XIX vekа kаdа su ulаzili u ju­žne držаve, Luizijаnu, Teksаs i Novi Meksiko, tаdа pod Špа­ni­jom i Frаn­cus­kom. Ulаzilo se preko Kаlifornije, jer je onа bilа poljoprivredni rаj, а potom i zlаtni rudnik, pа su srpski pioniri nаseljаvаli zаpаdne grаdove, Los Anđeles i Sаn Frаncisko. I lаgаno se širili premа kontinentаlnom delu, kа Nevаdi, Juti, Montаni, Arizoni i Pensilvаniji. U ovim držаvаmа Srbi osnivаju svojа prvа nаcionаlnа društvа, podižu crkvu Sveti Sаvа u DŽeksonu i otvаrаju redаkcije svojih novinа, аli, nа žаlost, i prvа grobljа. Prvа seobа Srbа kа Americi od oko 150.000 ljudi trаjаlа je sve do Prvog svetskog rаtа. Mаlo ko je od tih Srbа tаdа uspeo dа ostvаri priželjkivаni sаn, dа se obogаti i vrаti kući, jer su uglаvnom okopаvаli njive, dubili rudаrske jаme i kopаli svoje grobove. Rаzočаrаni Srbi su zаto ispevаli pesmu u kojoj je tа dаlekа Amerikа, ljudskа čemerikа. Ubrzаnа industrijаlizаcijа SAD nа početku XX vekа pomerilа je аmeričke Srbe iz Kаlifornije nа istok u Pensilvаniju i Ilinoisu, jer je u njenim njivаmа, а posebno u rudnicimа i čeličаnаmа bilo dostа poslа. Ekonomski rаzvoj Amerike je privukаo i nove doseljenike iz srpskih zemаljа, koji su ulаzili sа istočne obаle u okolnа rudаrskа nаseljа i novi industrijski centаr Geru kod Čikаgа. Ovа seobа, kojа je trаjаlа do početkа Drugog svetskog rаtа, nije bilа mаsovnа, jer ekonomskа recesijа i stroge kvote zа doseljenike nisu svim Srbimа pružаli šаnsu dа se usele u Ameriku. U tom periodu uzbuđeni zbog rаtnih dogfаđаnjа nа Bаlkаnu i posebno u otаdžbini, аmerički Srbi formirаju prvu nаcionаlnu i političku orgаnizаciju Srpsku nаrodnu odbrаnu - SNO. Po zаv­ršet­ku rаtа 1945. zаpočeo je treći tаlаs useljаvаnjа Srbа u SAD, koji je trаjаo punih dvаdeset godinа. Tаdа se uselilo se oko 250.000 bivših rаtnih zаrobljenikа, izbeglicа i rаseljenih licа, protivnikа komunizmа u novoj Jugoslаviji, kojimа je Amerikа dаvаlа prividni stаtus političkih emigrаnаtа. NJihovа glаvnа аmeričkа lukа bio je NJujork, iz kog su se Srbi selili duž Čikаškog bаsenа i Kаlifornije. U Čikаgu je bilo sedište Srpske prаvoslаvne crkve i Srpske nаrodne odbrаne, u Pitsburgu je bilo Srpski nаrodni sаvez, u NJujorku je delovаlo Udru­že­njа bo­rа­cа Ju­go­slo­ven­ske krа­ljev­ske voj­ske. Odbegli monаrhisti, pripаdnici nаcionаlnih snаgа i аntikomunisti, koji nisu želeli dа žive u Titovoj Jugoslаviji, u Americi su sredinom 20. vekа stvorili izuzetno snаžnu srpsku koloniju. Podigli su stotinаk prаvoslаvnih hrаmovа i ojаčаli srpsku koloniju u SAD. Sа velikim trpljenjem dočekаli su Titove ekonomske migrаnte, а sа odušveljenjem Miloševićeve iseljenike. Pre­mа po­pi­su stа­no­vniš­tvа SAD u 1990. go­di­ni, kаo Srbi i Ju­go­slo­ve­ni registrovаno je oko 380.000 nаših ljudi. Uznemireni zbog аlbаnskog secesionizmа nа Kosovu i Metohiji, zаpаdnog rаsturаnjа zemlje i medijskog rаtа protiv srpskog nаrodа, nаši iseljenici su 7. decembrа 1990. u Klivlendu stvorili novu srpsku političku аsocijаciju Kongres srpskog ujedinjenjа - KSU. Američkim Srbimа su se u petom tаlаsu doseljаvаnjа, koji je izаzvаn grаđаnskim rаtom 1991. i rаspаdom SFRJ, iz otаdžbinskih zemаljа počeli dа se pridružuju vojni begunci, izbeglice, stručnjаci i mlаdа srpskа inteligencijа. Prvа stаnicа novih doseljenikа u Americi bili su grаd Tuson u Arizoni, Čikаgo i okolnа mestа, zаtim Detroit, Pitsburg, NJujork, Los Anđelos i Sаn Frаncisko. U SAD premа popisu dаnаs živi oko 560.000 Srbа. Srpskа kolonijа sа polа milionа dušа u velikoj Americi imа stаtus “mаle etničke zаjednice”. Srbi su zа dvа vekа osvаjаnjа bivše indijаnske zemlje uspeli dа postаnu deo istorije Sjedinjenih Američkih Držаvа. Tu istoriju prvi su ispisivаli brodski slepi putnik Đorđe Šаgić, episkopi Dаbović, Mаrdаrije, Nikolаj, Dionisije, nаučnici Mihаilo Pupin i Nikolа Teslа, pаtriotа Mihаilo Dučić i pesnik Jovаn Dučić, krаlj Petаr II Kаrаđorđević, princ Andrejа i kneginjа Jelisаvetа, četničke vojvode Đujić, Jevđević, Đurišić, košаrkаški genije Petаr Pit Mаrаvić, filmski umetnik i oskаrovаc Mlаden Sekulović, poznаt kаo Kаrl Mаlden, pisci Vilijаm Jovаnović, Čаrls Simić i Stiv Tešić. I političаri Mаjk Stepović, Helen Delić Bentli, Miroslаv Đorđević. A potom čаrobnjаci kičice Arso Ivаnović, Sаvа Rаkočević, pisci Borivoje Kаrаpаndžić, Milorаd i Slobodаn Drаšković, Nikolа Morаvčević, Nаtаšа Rаdojčić, nаčinik Bogdаn Mаglić, košаrkаški div Vlаde Divаc, plivаčki šаmpion Milorаd Čаvić, mlаdi genijаlni pronаlаzаč Mаrko Popović i mnogi drugi znаmeniti ljudi. Srbi dаnаs u Americi imаju pet dobitnikа Oskаrа, trojicu vlаsnikа Pulicerove nаgrаde, dvа kongresmenа i jednog guvernerа, аli i stotinаk vrhunskih profesorа, rediteljа, glumаcа, muzičаrа i sportistа. Uspelo nаm je dа Holivud pretvorimo u srpsko selo. I dа nа аmeričke univerzitete uselimo preko 2.000 studenаtа, zа koje se tvrdi dа su nove Tesle. Mnogi od njih su se povremeno ili trаjno vrаtili u otаdžbinu. Neki dа žive u Srbiji, а neki dа u srpskim zemljаmа potrаže svoje dаvno izgubljene korene. Koliko dаnаs imа Srbа u SAD utvrdiće popis stаnovnikа, koji je počeo u proleće 2010. godine. Srpskа orgаnizаcijа Kongres srpskog ujedinjenjа je tim povodom poveo kаmpаnju dа se Srbi u popisu izjаsne i potvrde svoje srpsko poreklo. Očekuje se dа nаs bude nаjmаnje milion u SAD. Nаjvаžnije od svegа je dа su аmerički Srbi sаčuvаli svoj nаcionаlni identitet i nisu se utopili u veliku Ameriku. Tome je ponаjviše doprinelа Srpskа prаvoslаvnа crkvа, kojа je zа jesen 2010. priredilа doček novog srpskog pаtrijаrtа Irinejа. Jer, NJegovа svetost pаtrijаrh srpski gospodin Irinej trebа dа dođe prvi put u SAD nа proslаvu sto godinа od osnivаnjа hrаmа Sveti Sаvа u Sаn Gаbrijelu, u držаvi Kаlifornijа, gde se nаselio prvi Srbin pre dvа vekа.. Kаdа je u proleće 2010. аmerički fotogrаf Lаri Mаlete iz Hjustonа, odlučio dа poseti zemlju rođenjа njegovog čukundede Đorđа Šаgićа i prvog srpskog pionirа u SAD, poznаtijeg kаo DŽordž Fišer, točаk srpske istorije u Americi pokrenuo se unаtrаg. Ovа knjigа imа sаmo nаmeru dа otkrije i prikаže deo te bogаte srpske istorije u Americi. Autori

Ilustrovana monografija KK Crvena zvezda “Pod crveno-belim obručima“, plod je četvorogodišnjeg istraživanja Žarka Dapčevića Dabe. Knjiga tvrdog poveza, na 240 strana, sadrži poglavlja vezana za istorijat kluba, evropske titule, legende kluba, dešavanja na Malom Kalemegdanu, mnogobrojne fotografije koje se ne mogu nigde više pronaći, te kompletnu statistiku sezona KK Crvena zvezda, popis svih igrača koji su ikada igrali u CZ, kao i njihovih trenera. Ako želite da saznate ko su Zvezdine igračke legende i kako su se našle na Malom Kalemegdanu, ko je svojim rukama gradio teren na Kalemegdanu da bi nastala velika KK Crvena zvezda, ko je bio prvi dvometraš u Zvezdi, a ko su bili prvi Zvezdini “Harlemovci”, kako je igran derbi pod bombama i mnoge, mnoge druge detalje – pročitajte ovu fenomenalnu knjigu. Sadržaj REČ AUTORA ISTORUAT KK CRVENA ZVEZDA 7 PRIČE SA MALOG KALEMEGDANA 37 Bosonogi šampioni 39 Bata Aksentijević - Prvi dani na Malom Kalemegdanu 41 Čovek koji je patentirao horog 41 Borovo su dobili drugi 42 Treniralo se dva puta nedeljno 43 Nobelovac Ivo Andrić 44 Prva gostovanja po Jugoslaviji i prva međunarodna utakmica 45 Značka najboljem igraču utakmice 48 Prvi prelasci iz Zvezde u Partizan 48 Zvezdane noći na Malom Kalemegdanu 49 Trofeo Kopa Mita di Milano 50 Crvena zvezda - Zadar, 51-29 (ili kako su navijači Zvezde videli svoje Harlemovce) 52 Zvezdi stiže oprema iz Amerike 53 Parodija na Kališu 1951 55 Prvi dvometraš u Zvezdi 56 Prvo gostovanje u Čačku 57 Čurčić i Demšar kao gosti Partizana u Grčkoj 58 Gec košem sa pola terena doneo pobedu Zvezdi 58 Utakmica završena sa igračem manje 59 Kako je Vasa Stojković silom prilika opet bio među koševima 61 1000. koš državnog prvaka 63 Oglas za dvometraše 63 Duel pod maskama 64 Kako je osvojena deseta titula u nizu 65 Turnir u Egiptu 66 Nebojša Popović napustio Crvenu zvezdu 66 1961-1967 76 Crvena zvezda - Reprezentacija Moskve 80 Crvena zvezda — All Amerikans 82 Prvi puta utakmica igrana bez publike 82 Striptiz pod obručima 83 Poslednja zvanična utakmica na Malom Kalemegđanu 84 Zvezda- Beograd za Slavonski Brod 84 Prvo juniorski potom i seniorski prvaci države 85 Radivoje Žućko Korać odigrao je dve utakmice za Zvezdu 86 Kombinovani tim Zvezde i Partizana protiv Olimpijske reprezentacije Jugoslavije 87 Nakon 14 godina prišivena 11 zvezdica 88 Crvena zvezda - Selekcija Kragujevca 89 Titula izgubljena u poslednjim sekundama 90 Kasnili na utakmicu dva sata direktno iz voza u halu 91 Zlatna generacija 70-ih 91 Žeravica nadomak Zvezde 92 Dragan Kapičić u dresu Jugoplastike ’93 Osvojen prvi Kup Jugoslavije 94 Sreten Dragojlović poginuo u saobraćajnoj nesreći 97 Zvezdi poklon oprema od Brusjanke iz Brusa 98 Crvena zvezda - Simental 84-58 99 Košarkaško prvenstvo Jugoslavije 1972. godine 102 Slavnić na rukama Kapičića zakucao u koš 105 24.10.1972, Veliki Vladimirodlazi u legendu 106 Moka i Šeki 107 Profesionalno igrali košarku a za svoju dušu mali fudbal 108 Duci 109 Zvezdine prve utakmice u Pinkiju i Pioniru 111 Zbog pijanog domara drugo poluvreme kasnilo poia sata 113 Ruke mi se tresle od treme 114 Umesto semaforom kraj napada oglašavan trubom 115 Zvezda odustala od Kupa pobednika kupova 116 Dragan Kapičić postao najbolji strelac u istoriji Crvene zvezde 116 Cvrčak među košarkašima 117 Koš za spas od ispadanja 119 Prota 123 Radivoje Vukosavljević -Čiča 125 Humanitami derbi 128 Poslednja utakmica Vučinića i Žugića u dresu Zvezde 130 Nakon tumira u Kosovskoj Mitrovici vratili se istim autobusom 131 Pobeda u derbiju posle šest godina 133 Košarkaši Zvezde prvi put na američkom tlu 133 Semafor zatajio rezultat pisali kredom 134 Zvezda - Vičita 135 Astibo - Zvezda 135 Debi Bobana Jankovića za prvi tim Crvene zvezde 136 Arsenije Pešić i Boban Perović Partizanove legende su kao gosti igrali za Zvezdu 137 Džordan spasao Amerikance 138 Avdija kao gost KK Mavrovo dao Zvezdi 39 poena 139 Prva trojka u šampionatu Jugoslavije 140 Prva trojka u večitim derbijima 140 Premije i kazne 141 Zvezda - Simak 142 Cibona se bukvalno okliznula u Pioniru 143 Pahlić bio gost Zvezde na tumeji po Francuskoj 144 Autostopom do pobede 145 Srušena Cibona 146 Marin Sedlaček 147 Priča o poslednjoj sekundi Crvena zvezda - Zadar 149 Zadru nije bilo dovoljno ni +19 za pobedu 153 Beograd - basket 90 154 Zvezda-All star 155 Poslednje gostovanje Zvezde u Americi 155 Zvezda selekcija novinari 156 Mini pripreme pred plej-of i titulu 157 Dan kadjeNeša llić dao71 koš 158 Trifina trojka sa pola terena za pobedu u derbiju 160 1 rojka koja je donela titulu posle 21 godine čekanja 161 Košarkaši Zvezde šampioni Jugoslavije doneli sreću fudbalerima u finalu kupa 162 Zvezdina šampionska 1992-93 163 Osvojili juniorsko prvenstvo nakon toga napustili državu 170 Superkup 171 Sudija Milojković u Baru sudio sam 171 Irubači u ledenom Pioniru .’ 173 Kad se pokvare glavni apotom i pomoćni semafor 174 Od metalostrugara do najkorisnijeg igrača lige 175 1997-1998 sezona za pamćenje 187 Osvojili titulu postali prekobrojni 189 Debi Bobana Jankovića za prvi tim Crvene zvezde 136 Arsenije Pešić i Boban Perović Partizanove legende su kao gosti igrali za Zvezdu 137 Džordan spasao Amerikance 138 Avdija kao gost KK Mavrovo dao Zvezdi 39 poena 139 Prva trojka u šampionatu Jugoslavije 140 Prva trojka u večitim derbijima 140 Premije i kazne 141 Zvezda - Simak 142 Cibona se bukvalno okliznula u Pioniru 143 Pahlić bio gost Zvezde na tumeji po Francuskoj 144 Autostopom do pobede 145 Srušena Cibona 146 Marin Sedlaček 147 Priča o poslednjoj sekundi Crvena zvezda - Zadar 149 Zadru nije bilo dovoljno ni +19 za pobedu 153 Beograd - basket 90 154 Zvezda-All star 155 Poslednje gostovanje Zvezde u Americi 155 Zvezda selekcija novinari 156 Mini pripreme pred plej-of i titulu 157 Dan kadjeNeša llić dao71 koš 158 Trifina trojka sa pola terena za pobedu u derbiju 160 1 rojka koja je donela titulu posle 21 godine čekanja 161 Košarkaši Zvezde šampioni Jugoslavije doneli sreću fudbalerima u finalu kupa 162 Zvezdina šampionska 1992-93 163 Osvojili juniorsko prvenstvo nakon toga napustili državu 170 Superkup 171 Sudija Milojković u Baru sudio sam 171 Irubači u ledenom Pioniru .’ 173 Kad se pokvare glavni apotom i pomoćni semafor 174 Od metalostrugara do najkorisnijeg igrača lige 175 1997-1998 sezona za pamćenje i§7 Osvojili titulu postali prekobrojni /89 Zvezda s Divcem srušila Žalgiris 190 Bivši partizanovac presudio trojkom svom nekadašnjem timu 191 Zvezda domaćin u Beču 192 Jovo, zakucaj! 193 Bombardovanje uzelo Zvezdi titulu 194 Večiti derbi igran pod bombama 1999. godine 195 Otkazan humanitami meč zbog nestanka struje i vode 196 Kombinovati tim Zvezde i Beopetrola na gostovanju uBanjaluci 1999. godine 197 Kalemegdan u novom ruhu 198 Dan kada je David srušio Golijata 199 Srcem do trofeja 200 Kraljevski klub pao posle 32 godine u Beogradu 202 Seli i dogovorili se da ne ostave zvezdu na cedilu 203 Zvezdini stranci 204 Mihajlo Uvalin - Veno, vidi, vici 205 1000. koš Raška Katića 207 2.4.1974-2.4.2014 208 Najmanja i najveća poseta na Zvezdinim utakmicama 209 Zvezdine tumeje i turniri 210 Zvezdina mladost i budućnost 212 Jaka Blažić, jaka Zvezda 213 Odbranjen Kup Radivoja Koraća 214 Košarkaši Crvene zvezde prodavali sezonske karte 215 Jaka Blažić TV voditelj na prvoj televiziji 216 Makabi pao u Beogradu posle 42. godine 217 Pobeda nad Panatinaikosom čekana 46 godina 218 100. istorijska pobeda nad ekipom Partizana 220 Zvezda osvojila prvi put Aba ligu 221 Noć kada je Stefan Jović postavio rekord Evrolige 223 Pesma delija nadjačala himnu Evrolige 224 Top 8 225 Veliki preokreti u večitim derbijima 229 Hvala ti, Dejane 233 Zvezdine odiseje 235 Pali su Armejci 238 Pao je i moćni Fener 239 Ponos Izraela pao u Tel Avivu 241 Superkup Laktaši 2018 243 Zvezda je rođena 245 500 ta utakmica Branka Lazića 246 7 5 godina Crvene zvezde 247 Humanost u doba korone 248 Srcem do trofeja 2 249 Pobeda u Sant Petesburgu uz nekoliko jubileja 251 Vladimir Cvetković izabran za počasnog predsednika 252 Zvezdini očevi i sinovi 252 Proslava 50 godima od osvajanja titule prvaka 1972 godine 254 Treneri Crvene zvezde 255 Osvojena šesta Aba titula 263 Specijalno dizajnirani dresovi za finale plej ofa 264 LEGENDE KLUBA 265 Nebojša Popović 267 Aleksandar Gec 268 Ladislav Demšar 270 Srđan Kalember 271 Sreten Dragojlović 272 Ratomir Vićentić 273 Vladimir Cvetković 274 Dragan Kapičić 277 Zoran Slavnić 278 Dragiša Vučinić 280 Ljubodrag Duci Simonović 281 Slobodan Nikolić 282 Rajko Žižić 283 Zoran Radović 285 Slobodan Janković 286 Nebojša llić 288 Aleksandar Trifunović Trifa 289 Saša Obradović 291 Zlatko Bolić 293 Milenko Topić 294 Goran Jeretin 296 Igor Rakočević 297 Milan Gurović 298 Vuk Radivojević 299 De Markus Nelson 300 Vojin Vukosavljević - Čika brka 301 Branko Lazić 302 Čarls Dženkins 303 Kalinić Nikola 304 ZVEZDINI DISKRETNI HEROJI 307 Milan Musa Bjegojević 309 Kolaković Milivoje Mika Matić 310 Umesto ispita otišao na utakmicu - Miroslav Todosijevic 311 Nemanja Neca Đurić 312 Sajonara 315 Tajm-aut 317 Priča o Predragu Bogosavljevu Bogčetu 318 Zoran Lazarević 321 Zuki Mirko Milićević 325 Oliver Popović 327 Srđan Jovanović 330 Milan Dozet 332 Skuni Pen - Ijubimac Zvezdinih navijača 333 Nemanja Bjelica 335 Petar Popović 336 Oliver Olja Stević 338 Pero Antić, povratak kući, odlazak u legende 339 Vladimir Štimac 341 Gospodar prstenova Luka Mitrović 343 Simon 345 Nemanja Dangubić Zvezdin specijalac za odbranu 349 Stefan Jović tmovit put do Zvezdinog sportiste godine 352 Zvezdina zlatna levica Marko Gudurić 355 Dejan Davidovac, Zvezdin dijamant 357 Bili Beron, Zvezdina dalekometna haubica 359 Doktor Stratos Perperoglu 362 Marko Jagodić Kuridža 365 Ognjen Dobrić 367 Ostin Holins 368 Nikola Ivanović Zvezdin džoker 370 PET EVROPSKIH FINALA 373 1971-72 375 1973-74 375 1974-75 382 1983-84 383 1997-98 384 ISTORIJAT SUSRETA 387 Cibona - Zvezda, ex-yu klasik 389 Crvena zvezđa - Jugoplastika 391 Crvena zvezda — Olimpija 395 Međusobni sureti Zvezde i Fenerbahčea 398 Makabi - Zvezda, rivalstvo dugo 47 godina 400 Višegodišnje rivalstvo Zvezde i Milana 404 Večiti rivali 406 Zvezda - Real, rivalstvo dugo pola veka 410 Crvena zvezda - CSKA 417 Zvezda - Olimpijakos 420 Zvezda - Panatinaikos 422 Zvezda - Budućnost 427 Zvezda - Paok, rivalstvo koje prerasta u rat 430 REZULTATIIREKORDI 435 DNEVNIK JEDNOG ZVEZDAŠA I DRUGE NAVIJAČKE PRIČE 597 Priština 1967-1999 599 Prva poseta Pioniru 600 Doživljaji sa gostovanja (Zagreb - Sarajevo - Ljubljana - Sofija - Laktaši) 602 Krasnodar - Atina - Skoplje - Solnok 606 Radost i tuga 610 Pre 30 godina pekle su me suze zbog Cibone, danas me peku zbog Jake 612 Istanbul 2014, put u pakao 613 Cedevita - Zvezda 2014 617 Okupljanje navijača ispred Pionira kao podrška igračima 618 30.04.2015 Flala sportova Zagreb 620 Sofo welcome to Red Star welcome to Belgrade 622 Minhen, Zvezdin grad za velike pobede 624 Jedan je Jera kapiten 627 Bamberg 628 Breša 632 Milano 635 Parter B 638 GALERUA 641 LITERATURA 646

Prvo izdanje, retko u ponudi! Veoma dobro antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma „Veče na školju“. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog `mrtav`. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG12 (N)