DOSTUPNOST: Nema na stanju PLAĆANJE: Plaćanje pouzećem DOSTAVA: Dostava na adresu kupca u roku 1-7 radnih dana CENA DOSTAVE: Besplatna dostava za porudžbine preko 3000 RSD! Cena dostave za manje iznose je 200 RSD.

Култура бр. 143 / 2014 Књижевност и истина Редакција: др Милош Немањић, др Веселин Кљајић, др Владислава Гордић Петковић, др Ангелина Милосављевић Аулт, др Мариела Цветић, мр Драгана Мартиновић, мр Слободан Мрђа Извршни уредник: Пеђа Пивљанин Главни уредник: др Александар Прњат Лепотом часописа бавио се: Божидар Боле Милорадовић Лектура и коректура: Завод за културу Превод на енглески и лектура превода: Tатјана Медић Припрема за штампу и коректура: Пеђа Пивљанин Аутор скулптура: Ђорђе Аралица Ауторка фотографија скулптура: Марина Михаљевић Издавач: Завод за проучавање културног развитка Одговорни уредник: Марина Лукић Цветић Редакција часописа Култура, Београд Садржај Књижевност и истина Iris Vidmar ISTINE I TRIVIJALNOSTI KNJIŽEVNIH DJELA Жељко Миловановић КЊИЖЕВНОСТ, ИСТИНА И ЦЕНЗУРА Peter Swirski A SADA NEŠTO POTPUNO DRUGAČIJE: AMERIČKA UMJETNOST I AMERIČKA POLITIKA Александра Вукотић ДОН ДЕЛИЛО: НА ТАЛАСУ РАЗУМЕВАЊА Kosana Jovanović ARS AMATORIA, PITANJE LJUBAVI U LA MORT LE ROI ARTUS Предраг Крстић СВЕТ И ИСТИНА КЊИЖЕВНОСТИ: КАМИЈЕВ НАГОВОР НА ПОМИРЕЊЕ Татјана Милосављевић ИРОНИЧНИ ПРИПОВЕДАЧ ЗЕЈДИ СМИТ: ВИШЕ ЛИЦА ИСТИНЕ У МУЛТИКУЛТУРАЛИЗМУ Тијана Парезановић ИСТОРИЈА И МИТ У АУСТРАЛИЈСКОЈ МОРЕПЛОВАЧКОЈ ПОЕЗИЈИ Јелена Н. Тодоровић КРИВОКЛЕТСТВО КАО ПРОКЛЕТСТВО ИСПОВИЈЕСТИ Светлана Е. Томић НОРМА, КЊИЖЕВНИЦЕ И ИСТИНА Маја Ћук ФО И СЛУШКИЊИНА ПРИЧА: СТАРЕ И НОВЕ ИСТИНЕ У ПРОЗИ Џ. М. КУЦИЈА И М. ЕТВУД Истраживања Љубомир Маширевић ПОТРОШАЧКО ДРУШТВО И МОДА Катарина Митровић КУЛТ СВЕТОГ АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА МЕЂУ БЕНЕДИКТИНЦИМА НА ПОДРУЧЈУ БАРСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ И КОТОРСКЕ ЕПИСКОПИЈЕ КАО ОДРАЗ ДРУШТВЕНИХ И КУЛТУРНИХ ПРИЛИКА (9–13. ВЕК) Гордана В. Стојић КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ У ДИГИТАЛНОМ СВЕТУ Сузана Марковић Крстић ОБРАЗОВНЕ АСПИРАЦИЈЕ СТУДЕНТСКЕ ОМЛАДИНЕ У СРБИЈИ Немања Крстић СИМБОЛИЧКЕ ГРАНИЦЕ – ЗНАЧАЈ КУЛТУРНИХ ФАКТОРА У ФОРМИРАЊУ, ОДРЖАВАЊУ И МЕЊАЊУ СОЦИЈАЛНИХ РАЗЛИКА И СУКОБА Маја Станковић ПАРТИЦИПАТИВНЕ ПРАКСЕ У СРПСКОЈ САВРЕМЕНОЈ УМЕТНОСТИ Александра Терзић, Жељко Бјељац и Радмила Јовановић ЗАШТИТА, РЕВИТАЛИЗАЦИЈА И УПОТРЕБА НАСЛЕЂА КРОЗ СИСТЕМ ФОРМИРАЊА КУЛТУРНИХ РУТА Хасиба Хрустић УТИЦАЈ КУЛТУРЕ И СВЕТСКА ЕКОНОМСКА КРИЗА Маша Вукановић СТРУЧНОСТ – ТЕМА ПРОФЕСИЈСКОГ ФОЛКЛОРА У УСТАНОВАМА КУЛТУРЕ У СРБИЈИ Осврти Витомир Теофиловић КУЛТУРОЛОШКО-ПОЛИТИЧКИ МИМОХОДИ: ХРОНИЧАР И САТИРИЧАР ИВАН ИВАНОВИЋ Број 143 / 2014 Књижевност и истина

Kvadrati trouglovi Ova knjiga sastavljena je od tri prozna dela poznatog novosadskog pisca Slobodana Tišme, dobitnika Ninove nagrade. Urvidek, Quattro stagioni i Bernardijeva soba predstavljaju trilogiju o Novom Sadu, njegovim stanovnicima i fantazmagorijama, snovima koje autor budan doživljava. Već od svoje prve knjige, autor nas uvodi u poetiku koja prožima sva njegova prozna dela. Urvidek je knjiga priča koje se čitaju kao roman. To su epizode iz života glavnog junaka. Ono što prvo pada u oči jeste to da pisca zanimaju samo ljudi sa margine, nevidljivi. Takođe, dominira fascinacija Gradom, koji predstavlja kulisu i glavnog junaka. Rastapanje tkiva priče, da bi je od delića ponovo sastavio, treća je opsesija Slobodana Tišme, pisca-pankera. U romanu Quattro stagioni Tišma počinje da razvija ideju samonametnute izolacije kao polazne stanice za posetu drugim prostorima. Njegov junak, beskrajna kukavica i stalni tragalac za novim svetovima unutar postojećih, ulazi u podrum svoje kuće bežeći od policije. Tamo se susreće sa univerzumom podzemnih tajni svoje porodice i svog grada. Roman Bernardijeva soba predstavlja krunu dosadašnjeg spisateljskog dostignuća Slobodana Tišme, ne samo zato što je ovenčan Ninovom nagradom već i stoga što je to njegovo najzrelije delo. Bolno i dirljivo, on dotiče najdublje slojeve izgnanstva i samoće. Glavni junak, suočen sa besciljem života, razdeljuje pokućstvo i seli se u napušteni mercedes ispred svoje zgrade, progonjen jednim davnim događajem i komedijantom Slučajem. Slobodan Tišma (rođen 1946. u Staroj Pazovi) je pisac i muzičar. Objavio je knjige poezije Marinizmi (Ruža lutanja, 1995) i Vrt kao to (Ruža lutanja, 1997), te knjigu priča Urvidek (2005), za koju je dobio Nagradu „Stevan Sremac“. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom Blues Diary. Godine 2009. objavljuje roman Quattro stagioni, za koji 2010. dobija Nagradu „Biljana Jovanović“. Godine 2011. objavljuje roman Bernardijeva soba, za koji dobija Ninovu nagradu 2012. Prikaži više

ČASOPIS GRADINA 3 - RAZGOVOR O INDIJI / AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA Mart 1984 276 strana 22 cm ISSN - 0436-2616 Uređivački odbor - Saša Hadži Tančić, Miroslav Anđelković, Bojan Jovanović, Radoje Kostić, Dimitrije Milenković SADRŽAJ: RAZGOVOR O INDIJI MARGERIT JURSENAR - Fedon ili zanos KOSTAS ASIMAKOPULOS - Generacija zatočenika RADMILA GIKIĆ - Razgovor o Indiji SVETOZAR PETROVIĆ - Dva indijska pesnika MIODRAG PAVLOVIĆ - Indija i poezija VESNA KRMPOTIĆ - Indija, mati najduhovnije ljudske tradicije GROZDANA OLUJIĆ - Krilati točak vremena TVRTKO KULENOVIĆ - Duh Azije i njeno pozorište DUŠAN PAJIN - Ushit postignutog identiteta RADA IVEKOVIĆ - Na izvoru ČEDOMIL VELJAČIĆ - Živeti osamljenički AUSTRIJSKA KRATKA PRIČA DRAGAN J. RISTIĆ - Austrijska kratka priča - povodom panoramskog izbora ELIJAS KANETI - Svedok koji je čuo HANS KARL ARTMAN - Avantura jednog skretničara ILZE AJHINGER - Beseda pod vešalima HERBERT AJZENRAJH - Na cilju INGEBORG BAHMAN - Undina odlazi JAKOV LIND - Noćno putovanje TOMAS BERNHARD - Da li je komedija? Da li je tragedija? BARBARA FRIŠMUT - Parastos PETER HANDKE - Pozdrav nadzornom odboru Pogled sa strane - Razgovor sa Barbarom Frišmut Bio-bibliografske beleške O zastupljenim autorima SAVA PENČIĆ - Modeli reči u Bahtinovoj teoriji romana MIODRAG PETROVIĆ - Roman difuzne strukture - O prozi Vidosava Stevanovića RADMILO PEJIĆ - Obične zelene poljane - Radio-drama VICE PETROVIĆ - Nova godina BLAGOJE GLOZIĆ - Reka, most i nokturno ŽIVORAD VIDOJKOVIĆ - Šta sam sve radio da bih pisao bolje pesme ŽIVOJIN ĆELIĆ - Dovršavanje prošlosti SLOBODAN PETROVIĆ - Ahejski napevi RATKO PEKOVIĆ - Svedok i saučesnik SLOBODAN KOSTIĆ - Ironičan postupak s jezikom MIHAILO IGNJATOVIĆ - Ka poetici proze RADOSLAV RADENKOVIĆ - Svet kao snovibenje DUŠKO NOVAKOVIĆ - Feniks se još uvek rađa iz pepela NIKOLAJ TIMČENKO - Pitanje poezije DIMITRIJE STEFANOVIĆ - Ivo Andrić u Sokobanji U dobrom stanju, tekst podvlačen markerom na 10ak stranica

SV10 61288) POLITIČKI MARKETING I PRVI POSLERATNI VIŠESTRANAČKI IZBORI U JUGOSLAVIJI , grupa autora , Institut za novinarstvo Beograd 1992 , zbornik radova sa naučnog skupa `Politički marketing i izbori u Jugoslaviji 1990 , sadržaj : Predgovor IZBORI U JUGOSLAVIJI 1990. Vladimir Goati - Slobodni izbori u Jugoslaviji 1990. DRUŠTVO DEMOKRATIJE MASA I POLITIČKI MARKETING Ognjen Pribićević - Socijalne, kulturne i političke pretpostavke političkog marketinga Toma Đordjević - Društvo demokratije masa i marketinški odziv na izbore 1990. Besim Spahić - Strategija marketinga i logika jezika DOMETI POLITIČKOG MARKETINGA U IZBORIMA 1990. Zoran Đ. Slavujević - Dometi političkog marketinga u izborima u Srbiji 1990. Slobodan Antonić - Marketing opozicije u decembarskim izborima u Srbiji Jovanka Matić - Državni marketing u funkciji izbornog marketinga SPS Mirjana Blagojević - Politički marketing SPS Božidar Novak - Modeli i tehnike izbornih kampanja u izborima 90. Branko Žnuderl - Aplikacija istraživanja javnog mnenja u izbornoj kampanji SRSJ Mikloš Biro, Veljko Djurić, Ljiljana Španović - Politički marketing u uslovima političke nekulture MARKETING IMIDŽA LIDERA Slobodanka Glišić - Liderstvo i imidž lidera Ferid Mubić - Jugoslovenski politički lideri u izborima 1990. u svetlu političke antropologije MEDIJI, JAVNO MNENJE I IZBORNA KAMPANJA Borisav Džuverović - Masovni mediji i borba za vlast Srbobran Branković - Politički marketing i javno mnenje Raško V. Jovanović - Predizborna kampanja u Srbiji na radiju i televiziji Živko Nedelkovski - Marketing mimo mas medija Živorad Stoković - Jugoslovenski izbori 1990. u stranim javnim glasilima IZVODI IZ RASPRAVE Predrag Vujović: Tri nivoa političkog marketinga; Zlatko Šćepanović: Globalni pristup političkom marketingu; Aleksandar Mandić: Svi paradoksi izbora su logični; Zoran Dj. Slavujević: Potreba potpunijeg poznavanja i kritičke valorizacije političkog marketinga; Borisav Džuverović: Poznata lica u TV promociji SPS - izraz inercije; Mirjana Blagojević: Nema jedinstvenog objašnjenja...; Ferid Mubić: Alternativni pogled na marketing SK Makedonije, Živko Nedelkovski: Imidž stranke se ne izvodi samo iz programskih opredeljenja; Mihailo Bjelica: Zapostavljene tradicije izborne agitacije; Raško V. Jovanović: Prožimanje medija kao imperativ duha vremena mek povez, format 16,5 x 24 cm , latinica, 208 strana

Kontrast izdavaštvo u saradnji sa inicijativom Ne da(vi)mo Beograd pruža u okviru ove zbirke po jednu pesmu ili prozni fragment autora i autorki koji na taj način pružaju podršku ovoj književnoj peticiji. Celokupan prihod od prodaje ove knjige biće doniran inicijativi, sa ciljem rasta organizacije i organizovanja novih protestnih šetnji.Poezija je peticija.Peticija je poezija.Pisci i spisateljice učestvovanjem u ovoj peticiji pridružuju se zahtevima za grad ljudi, a ne uskih interesa. Istovremeno, na ovaj način se pruža podrška protestima jedne inicijative, na kojima sve više ljudi beskompromisno diže svoj glas.1. Jelena Anđelovska 17. Jelena Lengold 33. Marko Stojkić2. Ivan Antić 18. Bojan Marković 34. Vladimir Stojnić3. Vladimir Arsenijević 19. Milena Marković 35. Aleksandar Šurbatović4. Dragoslava Barzut 20. Anja Marković 36. Srđan V. Tešin5. Alen Bešić 21. Petar Matović 37. Dejan Tiago Stanković6. Gojko Božović 22. Dragana Mladenović 38. Marko Tomaš7. Stevan Bradić 23. Vladimir Pištalo 39. Jasmina Topić8. Marjan Čakarević 24. Marko Pogačar 40. Siniša Tucić9. Dejan Čančarević 25. Čarna Popović 41. Srđan Valjarević10. Nika Dušanov 26. Sara Radojković 42. Branislav Živanović11. Ana Marija Grbić 27. Ana Ristović12. Slobodan Ivanović 28. Bojan Samson13. Dragan Jovanović Danilov 29. Bojan Savić Ostojić14. Zvonko Karanović 30. Ana Seferović15. Goran Korunović 31. Maša Seničić16. Daniel Kovač 32. Slavoljub Stanković

Tema: Akademik Antonije Isaković Izdavač: Centar za mitološke studije, Rača Grupa autora. Priredio: Živojin Andrejić Urednik: Miodrag Stojanović Povez: broširan Broj strana: 256 Pečatirana, odlično očuvana. S A D R Ž A J: 1. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Bibliografija akademika Antonija Isakovića 2. DOBRICA ĆOSIĆ - Antonije Isaković, životni drug 3. MIROSLAV PANTIĆ - Govor na sahrani akademika Antonija Isakovića 4. KOČA JONČIĆ - Posmrtni govor Antoniju Isakoviću 5. LEPOSAVA ISAKOVIĆ MILANIN - Leposava Isaković Milanin o Antoniju Isakoviću starijem 6. SVETOZAR KOLJEVIĆ - „Granične situacije” u pripovedanju Antonija Isakovića 7. ZORAN ŽIVKOVIĆ HRISTIĆ - Antonije Isaković u srpskoj akademiji nauka i umetnosti 8. MIODRAG STOJANOVIĆ - Kako se kalio pisac na porivima zavičaja 9. ŽIVOJIN ANDREJIĆ - Susreti sa akademikom Antonijem Isakovićem i poimanje njegove političke i književne ličnosti 10. MILORAD RADUSINOVIĆ - Slojevi istorijske svijesti u književnom djelu Antonija Isakovića 11. ĐORĐE PETKOVIĆ - Znameniti Račani na kongresu kulturne akcije u Kragujevcu 1971. godine 12. PREDRAG JAŠOVIĆ - Trajanje Isakovićevog dela 13. VIOLETA JOVANOVIĆ, ILIJANA ČUTURA - O trenu Antonija Isakovića 14. TIODOR ROSIĆ - Strah i strepnja u Isakovićevim ranim pripovetkama 15. BRANKO NADOVEZA - Mitološko u romanu „Tren 2“ Antonija Isakovića 16. DUŠAN ŽIVKOVIĆ - Eliptičnost u pripoveci `Berlin kaputt` Antonija Isakovića 17. ZLATA BOJOVIĆ - Dubrovnik XVI veka u viđenju Aleksandra Vidakovića u romanu „Marin Sorgo“ 18. SLOBODAN LAZAREVIĆ - Apsurd i tragična krivica u Andrićevoj noveli „Knjiga“ (K-144)

NIKAD ROBOM 92 - Senjanin Tadija Izdanje Dečijih Novina od 14.4. 1967. godine na 32 strane, autor N. Mitrović-Kokan. U odličnom stanju, kompletan, kompaktan (vidi slike). U maju 1963. počinje da izlazi legendarna edicija Nikad robom. Izdanje je štampano u novosadskom Forumu na 32 stranice, formata 145x205 mm od kojih je 16 stranica bilo u boji. Prodavano je po ceni od 60 dinara (tkzv starih). Na početku je revija izlazila jednom mesečno, a kasnije dvonedeljno. Objavljen je čitav niz priča sa temama iz nacionalnih istorija ex-yu republika iz različitih razdoblja, a za čiju realizaciju si bili angažovani autori iz različitih krajeva Jugoslavije. Uz junake Mirka i Slavka Desimira Žižović Buina najviše se ističu kratki serijali Akant Radivoja Bogičevića, Tajanstveni vitez Petra Radičevića, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića, Dabiša Božidara Veselinovića i Hajduk Veljko Živorada Atanackovića. Ivica Bednjanec, jedan od najkvalitetnijih autora objavio je trinaest priča sa tematikom iz hrvatske istorije i 12 priča sa temama iz NOB-a. Živorad Atanacković nacrtao je osamnaest priča iz srpske istorije. Zdravko Sulić u saradnji sa Aleksandrom Bizetićem napravio je trinaest izdanja fotostripa sa tematikom iz NOB-a. Manji broj izdanja nacrtali su i Miodrag Đurđić, Nikola Mitrović Kokan, Brana Jovanović, Mile Topuz, Ljubomir Filipovski, Leo Korelc, Mladen Trnski, Stanislav Spalajković, Slobodan Popović, Hrvoje Radovanović i Ivica Koljanin. Ipak, ostali junaci čiji je prodani tiraž bio od 2.000 do 20.000 primeraka, nisu se mogli meriti sa Mirkom i Slavkom, koji je premašivao prodaju od 35.000 do 50.000 primeraka, i godine 1969. u ediciji dolazi do promjene koncepcije. Počinje se štampati u Skoplju u štampariji „Nova Makedonija, a izdanje se zbog velike popularnosti malih partizanskih kurira Mirka i Slavka transformiše u ediciju Nikad robom Mirko i Slavko, i izlazi 4. aprila 1969. od broja 195 na malom formatu 125x170mm na 64 stranice, plus korice. Komunikacija isključivo preko Kupindo poruka. Kontaktirajte me putem Kupinda ukoliko želite dodatne fotografije ili informacije o stripu. Prodajem isključivo duplikate stripova iz sopstvenih kolekcija. Pogledajte i ostale moje stripove, sigurno ima nešto i za Vas: https://www.kupindo.com/Clan/moshy

NIKAD ROBOM 17 - Nikola Šubić Zrinski Izdanje Dečijih Novina, drugo numerisano u ovoj ediciji, iz januara 1965. godine na 32 strane, autor I. Bednjanec. U vrlo dobrom stanju, kompletan, kompaktan, skraćivane ivice radi koričenja (vidi slike). U maju 1963. počinje da izlazi legendarna edicija Nikad robom. Izdanje je štampano u novosadskom Forumu na 32 stranice, formata 145x205 mm od kojih je 16 stranica bilo u boji. Prodavano je po ceni od 60 dinara (tkzv starih). Na početku je revija izlazila jednom mesečno, potom dvonedeljno i n akraju jednom nedeljno. Objavljen je čitav niz priča sa temama iz nacionalnih istorija ex-yu republika iz različitih razdoblja, a za čiju realizaciju si bili angažovani autori iz različitih krajeva Jugoslavije. Uz junake Mirka i Slavka Desimira Žižović Buina najviše se ističu kratki serijali Akant Radivoja Bogičevića, Tajanstveni vitez Petra Radičevića, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića, Dabiša Božidara Veselinovića i Hajduk Veljko Živorada Atanackovića. Ivica Bednjanec, jedan od najkvalitetnijih autora objavio je trinaest priča sa tematikom iz hrvatske istorije i 12 priča sa temama iz NOB-a. Živorad Atanacković nacrtao je osamnaest priča iz srpske istorije. Zdravko Sulić u saradnji sa Aleksandrom Bizetićem napravio je trinaest izdanja fotostripa sa tematikom iz NOB-a. Manji broj izdanja nacrtali su i Miodrag Đurđić, Nikola Mitrović Kokan, Brana Jovanović, Mile Topuz, Ljubomir Filipovski, Leo Korelc, Mladen Trnski, Stanislav Spalajković, Slobodan Popović, Hrvoje Radovanović i Ivica Koljanin. Ipak, ostali junaci čiji je prodani tiraž bio od 2.000 do 20.000 primeraka, nisu se mogli meriti sa Mirkom i Slavkom, koji je premašivao prodaju od 35.000 do 50.000 primeraka, i godine 1969. u ediciji dolazi do promjene koncepcije. Počinje se štampati u Skoplju u štampariji „Nova Makedonija, a izdanje se zbog velike popularnosti malih partizanskih kurira Mirka i Slavka transformiše u ediciju Nikad robom Mirko i Slavko, i izlazi 4. aprila 1969. od broja 195 na malom formatu 125x170mm na 64 stranice, plus korice. Komunikacija isključivo preko Kupindo poruka. Kontaktirajte me putem Kupinda ukoliko želite dodatne fotografije ili informacije o stripu. Prodajem isključivo duplikate stripova iz sopstvenih kolekcija. Pogledajte i ostale moje stripove, sigurno ima nešto i za Vas: https://www.kupindo.com/Clan/moshy

На трагу културног обрасца српског народа, изгубљеног негде на путу кроз XX век „У модерним друштвима – пише Милосав Јанићијевић – готово свако важније подручје друштвене делатности има своју елиту, тако да је плурализам елита једно од најважнијих обележја савремених друштава”. Ко је чинио прву српску елиту? Чинили су је образовани, млади људи жељни знања које су стицали испрва ван Србије а касније и у њој. Били су то појединци који су се знањем и упорношћу издвајали из својих генерација и користили све, често врло ограничене, могућности да би достигли свој племенити циљ – образовање. Топографски и социографски приступ омогућава нам да замислимо како су мапом “мале Србије корачали велики људи”, Крагујевац, Пирот, Крушевац, Нови Сад, Београд. Дужну пажњу аутор је посветио женама као малобројном, али изузетно светлом и вредном слоју српске интелигенције тог времена. До сада ретко истраживан, слој српске интелигенције представља и српско свештенство, њихово школовање од оснивања богословске академије. “Кад је реч о култури једног народа морају се узети у обзир све гране његовог духовног живота: не само његова наука, него исто тако његова вера и морал, његова књижевност и уметност, његова политика и право, његова војска и привреда, његови обичаји и забаве… Тек на основу свега тога може се рећи какав културни образац тај народ има, и колико је тај образац продубљен и префињен…” Слободан Јовановић, Један прилог за проучавање српског националног карактера “…У једној претежно сељачкој средини, где је малобројна интелигенција била у почетку развоја, реч “наука” имала је мистичан, чак магичан призвук. Научно је само собом морало бити и истинито, а научник је уживао углед апостола истине. Први слој домаће интелигенције упила је државна управа јер су јој недостајали стручњаци који су се брзо пели лествицама државне хијерархије. Школа је постала одскочна даска за продор у јавни живот.” Наслов: На трагу Српске интелигенције XIX века Издавач: Draslar Partner Страна: 352 (cb) Писмо: ћирилица Формат: 120x210 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-7614-110-4

NIKAD ROBOM 91 - Mirko i Slavko: Na osmatračnici Izdanje Dečijih Novina od 7.4. 1967. godine na 32 strane, autori M. Todorović - D. Žižović-Buin. U odličnom stanju, kompletan, kompaktan,skraćene ivice zbog koričenja koje se nije desilo (vidi slike). U maju 1963. počinje da izlazi legendarna edicija Nikad robom. Izdanje je štampano u novosadskom Forumu na 32 stranice, formata 145x205 mm od kojih je 16 stranica bilo u boji. Prodavano je po ceni od 60 dinara (tkzv starih). Na početku je revija izlazila jednom mesečno, potom dvonedeljno i n akraju jednom nedeljno. Objavljen je čitav niz priča sa temama iz nacionalnih istorija ex-yu republika iz različitih razdoblja, a za čiju realizaciju si bili angažovani autori iz različitih krajeva Jugoslavije. Uz junake Mirka i Slavka Desimira Žižović Buina najviše se ističu kratki serijali Akant Radivoja Bogičevića, Tajanstveni vitez Petra Radičevića, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića, Dabiša Božidara Veselinovića i Hajduk Veljko Živorada Atanackovića. Ivica Bednjanec, jedan od najkvalitetnijih autora objavio je trinaest priča sa tematikom iz hrvatske istorije i 12 priča sa temama iz NOB-a. Živorad Atanacković nacrtao je osamnaest priča iz srpske istorije. Zdravko Sulić u saradnji sa Aleksandrom Bizetićem napravio je trinaest izdanja fotostripa sa tematikom iz NOB-a. Manji broj izdanja nacrtali su i Miodrag Đurđić, Nikola Mitrović Kokan, Brana Jovanović, Mile Topuz, Ljubomir Filipovski, Leo Korelc, Mladen Trnski, Stanislav Spalajković, Slobodan Popović, Hrvoje Radovanović i Ivica Koljanin. Ipak, ostali junaci čiji je prodani tiraž bio od 2.000 do 20.000 primeraka, nisu se mogli meriti sa Mirkom i Slavkom, koji je premašivao prodaju od 35.000 do 50.000 primeraka, i godine 1969. u ediciji dolazi do promjene koncepcije. Počinje se štampati u Skoplju u štampariji „Nova Makedonija, a izdanje se zbog velike popularnosti malih partizanskih kurira Mirka i Slavka transformiše u ediciju Nikad robom Mirko i Slavko, i izlazi 4. aprila 1969. od broja 195 na malom formatu 125x170mm na 64 stranice, plus korice. Komunikacija isključivo preko Kupindo poruka. Kontaktirajte me putem Kupinda ukoliko želite dodatne fotografije ili informacije o stripu. Prodajem isključivo duplikate stripova iz sopstvenih kolekcija. Pogledajte i ostale moje stripove, sigurno ima nešto i za Vas: https://www.kupindo.com/Clan/moshy

NIKAD ROBOM 16 - Blažo i Jelica: Otmica u šumi Izdanje Dečijih Novina, prvo numerisano u ovoj ediciji, iz decembra 1964. godine na 32 strane, autori D. Erić – R. Bogićević. U vrlo dobrom stanju, kompletan, kompaktan (vidi slike). U maju 1963. počinje da izlazi legendarna edicija Nikad robom. Izdanje je štampano u novosadskom Forumu na 32 stranice, formata 145x205 mm od kojih je 16 stranica bilo u boji. Prodavano je po ceni od 60 dinara (tkzv starih). Na početku je revija izlazila jednom mesečno, potom dvonedeljno i n akraju jednom nedeljno. Objavljen je čitav niz priča sa temama iz nacionalnih istorija ex-yu republika iz različitih razdoblja, a za čiju realizaciju si bili angažovani autori iz različitih krajeva Jugoslavije. Uz junake Mirka i Slavka Desimira Žižović Buina najviše se ističu kratki serijali Akant Radivoja Bogičevića, Tajanstveni vitez Petra Radičevića, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića, Dabiša Božidara Veselinovića i Hajduk Veljko Živorada Atanackovića. Ivica Bednjanec, jedan od najkvalitetnijih autora objavio je trinaest priča sa tematikom iz hrvatske istorije i 12 priča sa temama iz NOB-a. Živorad Atanacković nacrtao je osamnaest priča iz srpske istorije. Zdravko Sulić u saradnji sa Aleksandrom Bizetićem napravio je trinaest izdanja fotostripa sa tematikom iz NOB-a. Manji broj izdanja nacrtali su i Miodrag Đurđić, Nikola Mitrović Kokan, Brana Jovanović, Mile Topuz, Ljubomir Filipovski, Leo Korelc, Mladen Trnski, Stanislav Spalajković, Slobodan Popović, Hrvoje Radovanović i Ivica Koljanin. Ipak, ostali junaci čiji je prodani tiraž bio od 2.000 do 20.000 primeraka, nisu se mogli meriti sa Mirkom i Slavkom, koji je premašivao prodaju od 35.000 do 50.000 primeraka, i godine 1969. u ediciji dolazi do promjene koncepcije. Počinje se štampati u Skoplju u štampariji „Nova Makedonija, a izdanje se zbog velike popularnosti malih partizanskih kurira Mirka i Slavka transformiše u ediciju Nikad robom Mirko i Slavko, i izlazi 4. aprila 1969. od broja 195 na malom formatu 125x170mm na 64 stranice, plus korice. Komunikacija isključivo preko Kupindo poruka. Kontaktirajte me putem Kupinda ukoliko želite dodatne fotografije ili informacije o stripu. Prodajem isključivo duplikate stripova iz sopstvenih kolekcija. Pogledajte i ostale moje stripove, sigurno ima nešto i za Vas: https://www.kupindo.com/Clan/moshy

NIKAD ROBOM 127 - Mirko i Slavko: Izgubljeni dečak Izdanje Dečijih Novina od 15.12. 1967. godine na 32 strane, autori M. Todorović – D. Žižović-Buin. U odličnom stanju, kompletan, kompaktan, ivice skraćene zbog koričenja, sam strip, tj tabačni deo bez skraćivanja (vidi slike). U maju 1963. počinje da izlazi legendarna edicija Nikad robom. Izdanje je štampano u novosadskom Forumu na 32 stranice, formata 145x205 mm od kojih je 16 stranica bilo u boji. Prodavano je po ceni od 60 dinara (tkzv starih), ili 60 novih para. Na početku je revija izlazila jednom mesečno, a kasnije dvonedeljno i na posletku jednom sedmično. Objavljen je čitav niz priča sa temama iz nacionalnih istorija ex-yu republika iz različitih razdoblja, a za čiju realizaciju si bili angažovani autori iz različitih krajeva Jugoslavije. Uz junake Mirka i Slavka Desimira Žižović Buina najviše se ističu kratki serijali Akant Radivoja Bogičevića, Tajanstveni vitez Petra Radičevića, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića, Dabiša Božidara Veselinovića i Hajduk Veljko Živorada Atanackovića. Ivica Bednjanec, jedan od najkvalitetnijih autora objavio je trinaest priča sa tematikom iz hrvatske istorije i 12 priča sa temama iz NOB-a. Živorad Atanacković nacrtao je osamnaest priča iz srpske istorije. Zdravko Sulić u saradnji sa Aleksandrom Bizetićem napravio je trinaest izdanja fotostripa sa tematikom iz NOB-a. Manji broj izdanja nacrtali su i Miodrag Đurđić, Nikola Mitrović Kokan, Brana Jovanović, Mile Topuz, Ljubomir Filipovski, Leo Korelc, Mladen Trnski, Stanislav Spalajković, Slobodan Popović, Hrvoje Radovanović i Ivica Koljanin. Ipak, ostali junaci čiji je prodani tiraž bio od 2.000 do 20.000 primeraka, nisu se mogli meriti sa Mirkom i Slavkom, koji je premašivao prodaju od 35.000 do 50.000 primeraka, i godine 1969. u ediciji dolazi do promjene koncepcije. Počinje se štampati u Skoplju u štampariji „Nova Makedonija, a izdanje se zbog velike popularnosti malih partizanskih kurira Mirka i Slavka transformiše u ediciju Nikad robom Mirko i Slavko, i izlazi 4. aprila 1969. od broja 195 na malom formatu 125x170mm na 64 stranice, plus korice. Komunikacija isključivo preko Kupindo poruka. Kontaktirajte me putem Kupinda ukoliko želite dodatne fotografije ili informacije o stripu. Prodajem isključivo duplikate stripova iz sopstvenih kolekcija. Pogledajte i ostale moje stripove, sigurno ima nešto i za Vas: https://www.kupindo.com/Clan/moshy

NIKAD ROBOM 138 - Mirko i Slavko: Hrabri mitraljezci Izdanje Dečijih Novina od 1.3. 1968. godine na 32 strane, autori M. Todorović – D. Žižović-Buin. U odličnom stanju, kompletan, kompaktan, ivice skraćene zbog koričenja, sam strip, tj tabačni deo bez skraćivanja (vidi slike). U maju 1963. počinje da izlazi legendarna edicija Nikad robom. Izdanje je štampano u novosadskom Forumu na 32 stranice, formata 145x205 mm od kojih je 16 stranica bilo u boji. Prodavano je po ceni od 60 dinara (tkzv starih), ili 60 novih para. Na početku je revija izlazila jednom mesečno, a kasnije dvonedeljno i na posletku jednom sedmično. Objavljen je čitav niz priča sa temama iz nacionalnih istorija ex-yu republika iz različitih razdoblja, a za čiju realizaciju si bili angažovani autori iz različitih krajeva Jugoslavije. Uz junake Mirka i Slavka Desimira Žižović Buina najviše se ističu kratki serijali Akant Radivoja Bogičevića, Tajanstveni vitez Petra Radičevića, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića, Dabiša Božidara Veselinovića i Hajduk Veljko Živorada Atanackovića. Ivica Bednjanec, jedan od najkvalitetnijih autora objavio je trinaest priča sa tematikom iz hrvatske istorije i 12 priča sa temama iz NOB-a. Živorad Atanacković nacrtao je osamnaest priča iz srpske istorije. Zdravko Sulić u saradnji sa Aleksandrom Bizetićem napravio je trinaest izdanja fotostripa sa tematikom iz NOB-a. Manji broj izdanja nacrtali su i Miodrag Đurđić, Nikola Mitrović Kokan, Brana Jovanović, Mile Topuz, Ljubomir Filipovski, Leo Korelc, Mladen Trnski, Stanislav Spalajković, Slobodan Popović, Hrvoje Radovanović i Ivica Koljanin. Ipak, ostali junaci čiji je prodani tiraž bio od 2.000 do 20.000 primeraka, nisu se mogli meriti sa Mirkom i Slavkom, koji je premašivao prodaju od 35.000 do 50.000 primeraka, i godine 1969. u ediciji dolazi do promjene koncepcije. Počinje se štampati u Skoplju u štampariji „Nova Makedonija, a izdanje se zbog velike popularnosti malih partizanskih kurira Mirka i Slavka transformiše u ediciju Nikad robom Mirko i Slavko, i izlazi 4. aprila 1969. od broja 195 na malom formatu 125x170mm na 64 stranice, plus korice. Komunikacija isključivo preko Kupindo poruka. Kontaktirajte me putem Kupinda ukoliko želite dodatne fotografije ili informacije o stripu. Prodajem isključivo duplikate stripova iz sopstvenih kolekcija. Pogledajte i ostale moje stripove, sigurno ima nešto i za Vas: https://www.kupindo.com/Clan/moshy

Autor - osoba Ludoški, Natalija, 1966- = Ludoški, Natalija, 1966- Naslov Književna ogledanja Mladena Leskovca : nad piscima savremenicima / Natalija Ludoški Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Sremska Kamenica ; Novi Sad : Orion spirit, 2015 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 140 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStudije / Orion spirit Sadržaj S a d r ž a j: Posredan govor o sebi (5-9); Učitelj i uzor : Vasa Stajić (10-26); Neodredljiva : Isidora Sekulić (27-40); Mera vrednosti : Veljko Petrović (41-56); Tihi pesnik : Mileta Jakšić (57-68); Pesnik Novog Sada i Vojvodine : Žarko Vasiljević (69-79); Lirik ratnog naraštaja i pometenog doba : Dušan Vasiljev (80-85); Intelektualni sagovornik : Boško Petrović (86-100); Stara, nepromenjena simpatija : Todor Manojlović (101-117); Mag i sanjar : Miloš Crnjanski (118-137). (broš.) Napomene Slika M. Leskovca na koricama Tiraž 300 Na koricama beleška o autorki i delu s autorkinom slikom. Napomene i bibliografske reference uz tekst Predmetne odrednice Leskovac, Mladen, 1904-1990 -- Eseji Stajić, Vasa, 1878-1947 Sekulić, Isidora, 1877-1958 Petrović, Veljko, 1884-1967 Jakšić, Mileta, 1869-1935 Vasiljević, Žarko, 1892-1946 Vasiljev, Dušan, 1900-1924 Petrović, Boško, 1915-2001 Manojlović, Todor, 1883-1968 Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Srpska književnost Novi Sad Vojvodina Prepoznavanje u drugom, srodnom, temeljno je svojstvo rukopisa Mladena Leskovca. Iako pouzdan istraživač, svoje uvide Leskovac ne saopštava u formi bezličnih naučnih studija. Njegovoj misli odgovara esejistički prosede koji računa na erudiciju ali i snažnu autorsku personalnost. Već sama njegova tvrdnja da se bavio isključivo temama koje su ga zaista interesovale potkrepljuje tezu o Leskovcu istraživaču koji se na svojevrsni način učitava u dela „svojih` pisaca, odnosno, govoreći o drugima posredno govori o sebi. Vredna su to svedočanstva koliko za biografe, toliko i istraživače dela Mladena Leskovca. Njegovi eseji o piscima savremenicima – često srodnicima, katkad uzorima - najneposrednije i nepatvoreno kazuju o njegovom literarnom ukusu i čitalačkom senzibilitetu. U tim tekstovima otkrivaju se bitne poetičke konstante i pouzdani vrednosni aršini Mladena Leskovca. Natalija Ludoški (1966, Perlez), književnost je završila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je magistrirala („Književna kritika u delu Slobodana Jovanovića“) i doktorirala („Književnokritičko i naučno delo Mladena Leskovca“). Objavila je knjige Slobodan Jovanović kao književni kritičar (2008), O Mladenu Leskovcu: ogledi, članci, prepiska (2011), Književna ogledanja Mladena Leskovca nad piscima savremenicima (2015), Skica za književni lik Slobodana Jovanovića (2019), Nije mi svejedno s kim razgovaram (intervjui s piscima, 2020), Put smisla – odabrane književne kritike (2021) i priredila knjigu Mladena Leskovca Izbor iz dela (2017). Metodičke radove, književnokritičke i književnoistorijske oglede objavljuje u periodici. Zaposlena je u Zrenjaninskoj gimnaziji. Živi u Novom Sadu. MG1

NIKAD ROBOM 49 - Mirko i Slavko: Četvrti obruč Izdanje Dečijih Novina od 17. juna 1966. godine na 32 strane. U odličnom stanju, na žalost skraćivan obrez verovatno za potrebe koričenja koje se nije dogodilo, tabačni deo odličan. U maju 1963. počinje da izlazi legendarna edicija Nikad robom. Izdanje je štampano u novosadskom Forumu na 32 stranice, formata 145x205 mm od kojih je 16 stranica bilo u boji. Prodavano je po ceni od 60 dinara (tkzv starih). Na početku je revija izlazila jednom mesečno, a kasnije dvomesečno. Objavljen je čitav niz priča sa temama iz nacionalnih istorija ex-yu republika iz različitih razdoblja, a za čiju realizaciju si bili angažovani autori iz različitih krajeva Jugoslavije. Uz junake Mirka i Slavka Desimira Žižović Buina najviše se ističu kratki serijali Akant Radivoja Bogičevića, Tajanstveni vitez Petra Radičevića, Blažo i Jelica Dobrice Erića i Radivoja Bogičevića, Dabiša Božidara Veselinovića i Hajduk Veljko Živorada Atanackovića. Ivica Bednjanec, jedan od najkvalitetnijih autora objavio je trinaest priča sa tematikom iz hrvatske istorije i 12 priča sa temama iz NOB-a. Živorad Atanacković nacrtao je osamnaest priča iz srpske istorije. Zdravko Sulić u saradnji sa Aleksandrom Bizetićem napravio je trinaest izdanja fotostripa sa tematikom iz NOB-a. Manji broj izdanja nacrtali su i Miodrag Đurđić, Nikola Mitrović Kokan, Brana Jovanović, Mile Topuz, Ljubomir Filipovski, Leo Korelc, Mladen Trnski, Stanislav Spalajković, Slobodan Popović, Hrvoje Radovanović i Ivica Koljanin. Ipak, ostali junaci čiji je prodani tiraž bio od 2.000 do 20.000 primeraka, nisu se mogli meriti sa Mirkom i Slavkom, koji je premašivao prodaju od 35.000 do 50.000 primeraka, i godine 1969. u ediciji dolazi do promjene koncepcije. Počinje se štampati u Skoplju u štampariji „Nova Makedonija, a izdanje se zbog velike popularnosti malih partizanskih kurira Mirka i Slavka transformiše u ediciju Nikad robom Mirko i Slavko, i izlazi 4. aprila 1969. od broja 195 na malom formatu 125x170mm na 64 stranice, plus korice. Komunikacija isključivo preko Kupindo poruka. Kontaktirajte me putem Kupinda ukoliko želite dodatne fotografije ili informacije o stripu. Prodajem isključivo duplikate stripova iz sopstvenih kolekcija. Pogledajte i ostale moje stripove, sigurno ima nešto i za Vas: https://www.kupindo.com/Clan/moshy/SpisakPredmeta

Časopis za različite vidove umetničkog izražavanja Izdavač: Savez studenata Univerziteta u Novom Sadu, Novi Sad, 2005. Zaštitni omot, mek povez, ćirilica i latinica, ilustrovano, 18 cm., 450 strana. Zaštitni omot je malo zacepljen kod gornjeg dela hrbata OLIČENJE Šta će biti sa nama - Milan Antunović: U ogledalu - Slobodan Vladušić: Pripitomljeni monster - Zoran Grbić: Laži - Saša Gajić: Jedan mit da vlada svima - O slučaju Tolkin U odajama umetnosti - Dragana Beleslijin: www.pesnickistanujecovek.com - O zbirci pesama Siniše Tucića Nove domovine - Desanka Ostojić - U krvavom srpskom kolu - Razgovor sa Desankom Ostojić povodom romana Glamočko gluvo polje i Džizlija - Kristina Stevanović: Između pera i mača - O romanu Nemanje Rotara Poslednja noć na Levantu - Mirjana Jakšić: Narandža ili Rumenka - Pitanje je sad - O knjizi Nebojše Vasovića Lažni car Šćepan Kiš SLOVESNOST Proza - Milorad Bojović: Snoviđenje - Alen Bešić: Veliki povodanj; Povratak - Maja Solar: Priče - Duško Domanović: Prozor - Bojan Vulin: Komora - Snežana Milosavljević: Oblomov; Beg Poezija - Milan Antunović: Uvela jebozovina - Aleksandra Mirimanov: Hipohondrija je sebično oboljenje - Milijana Milanović: Pesmice Prepev - Ljubica Nestorov: Pesme duše - Pravoslavna poezija ruskih pesnikinja 20. veka IGROSLOV Dramski tekst - Marica Puškaš: Začarani trougao CORONA - Saša Gajić: Muzički festivali - Nosioci kulture ili simulacije kulta SLIKOVIZIJA Filmski scenario - Čarli Kaufman: Večni sjaj čistog uma Priredio i preveo: Milan Antunović Filmski portret - Rober Breson (1907-1999) - Kolin Vesterbek: Jednostavnost i strogost Bresonove umetničke vizije - Živko Popović: Stvarnost kao materijal filma - Rober Breson: O filmu: Beleške o kinematografu - Živko Popović: Biografija i filmografija Robera Bresona Filmski ogled - Marica Puškaš: Antijunaci pod kišom metaka - O stvaralaštvu Frensisa Forda Kopole PEŠČANIK Autoreferencijalnost i metatekstualnost - Pavle Botić: Proljeća Ivana Galeba ili metatekstualnost romanesknog - Nebojša Jovanović: Autoreferencijalnost u poeziji Pindara i Kvinta Horacija Flaka SLOVO - Sava Damjanov: Tradicija; i iskustvo genetske infantilnosti - Razgovor sa Savom Damjanovim - Dragana Beleslijin: O istoriji književnosti i drugim demonima - Pokušaj sagledavanja književno-istorijskog i kritičkog diskursa Save Damjanova - Dragana Bošković: Poezija, seks i haos - o zbirci priča Save Damjanova Povesti različne: lirske, epske, no najviše neizrecive - Sava Damjanov: Remek-Delca - Umesto pogovora, tj. pre jebancije LIKOVNI PRILOZI - Srđan Miljković; Vladan Spiridonov: Ovo i ono STANJE STVARI - Beleške o autorima

(konačna verzija) knjiga poezije br. 5 Srđan Simeunović Sendan je objavio deset knjiga poezije, proze, satire, u izdavačkim kućama: „Gutenbergova galaksija“, „Partenon“, „ANP Empirej“, „Dosije“ na Pravnom fakultetu, „Prosveta“, „Prometej“. Pesme i umetnički prilozi su mu objavljivani u dnevnim novinama „Večernjim novostima“, „Borbi“, „Politici“, „Glasu javnosti“, kao i u književnim časopisima: „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Književnosti“, „Stremljenjima“, „Pesničkim novinama“, „Heretikusu“, „Libero Arsu“, „Umnu“, „Prolomu“, „Sceni Crnjanski“… Sa poezijom i satirom je gostovao na RTS-u, TV Studio B, „Hepi“ televiziji, „Sky Plus-u“, „Kopernikusu“, Televiziji „Pink“, kao i na nekokliko drugih televizija i radio stanica. Poezija u kraćoj ili dužoj formi objavljivana mu je u međunarodnim časopisima:“Poets international“ u Indiji u tri različita broja, u časopisu “Ko“ u Japanu u dva broja, zatim u tri broja “Giny – Poets international“ u Japanu, SAD – “Head Lines“, kao i u “Носорогу“ – Бања Лука, у “Albumu“ – Sarajevo, „Српскoј вили“ – Бијељина,“Karolini Riječkoj“ u Hrvatskoj. Bavi se kantautorskim radom i snimio je dva muzička spota sa svojim pesmama, koja su emitovana na TV „Avali“, TV „Kopernikusu“, „Svet plusu“, „Skaj Plusu“. Autor je pesme solidarnosti „Rodjeni smo jednaki“ koju izvode Leontina, Aleksandra Radović, Jelena Tomašević, Saša Kovačević, Sergej Ćetković. Spot za ovu pesmu je snimila Radio Televizija Srbije, DVD je objavio PGP – RTS. Na You Tube-u ovaj spot ima oko 150.000 ulaza. Takođe je kompozitor i tekstopisac pesme „Nežni cvet bez latice“ koju izvode Bora Đorđević, Ivan – Legende, Jadranka Jovanović, Tanja Bošković, Gorica Popović, Rastko Janković, hor „Kolibri“… Bio je predsednik Književnog salona „Slobodan Marković – Libero Markoni“, kao i urednik njegovog književnog glasila „Libero Ars“. Uređivao je međunarodni časopis za književnost „Album“ – Sarajevo, kao i časopis za izjednačavanje svih u svim sferama života „Pre0KRET“. Uređivao je i vodio radio emisiju „Skriveni meridijan“ i TV emisiju „Rođeni smo jednaki. Sa svojom muzikom, poezijom i satirom gostovao je u mnogim gradovima u Srbiji, Republici Srpskoj, Sloveniji, Crnoj gori. Objavljuje aforizme, misli, kratke priče, eseje u književnim i drugim časopisima: „Nosorog“ – Banja Luka, „Locutio“ – Maribor, „Aforizam“ – Beograd, časopisu Vasila Tolevskog – Skopje, „Umnu“, „Libero Arsu“, „Sceni Crnjanski“, kao i na mnogobrojnim sajtovima. Napisao je i svoj prvi roman. Član je Udruženja književnika Srbije i izvršni direktor Društva Književnika Beograda. Živi i stvara u Beogradu. ✰Izdavač: Prometej, 2013. ✰Povez: broširan, 79 strana, tiraž 500 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 130 grama

Ilija Petrović : NEODGOVORNA PISMA , Izdavač autor Novi Sad 2020, str. 400. Sadržaj na slici. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Илија Петровић (Косор, код Подгорице, 6. септембар 1938) српски је историчар и публициста. Бави се српском историјом новијега времена. Животопис Основну школу је похађао на Ублима (код Подгорице) и Пашићеву (Змајеву), нижу гимназију са малом матуром у Змајеву, а велику матуру положио је у Новом Саду, у Другој вишој мешовитој гимназији `Јован Јовановић Змај` (јуна 1956). Студирајући ванредно, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за историју (јануара 1967).”[1] Његов је брат др Драгољуб Петровић, лингвист, а братанац је познати српски теолошки јавни говорник Мирољуб Петровић.[2] „Цео радни век (1956-2000, од приправника до директора и саветника) провео у ПТТ саобраћају, за чије је образовне потребе израдио два уџбеника из међународног поштанског саобраћаја. Својим саопштењима учествовао на већем броју стручних скупова у оквиру Заједнице ЈПТТ, а неколико текстова објављено му је у стручном часопису ПТТ саобраћај у Београду. Један од покретача, власника и уредника новосадске Самоуправе, првих приватних новина у Србији постброзовске ере (1986-1990). Године 1989, још увек у условима једнопартијског система, члан Иницијативног одбора за формирање Савеза радикалних демократа у Новом Саду, прве изванкомунистичке политичке странке у Србији новијег времена. Главни и одговорни уредник Српске Земље, гласила Српског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема (1991-1992). Од 1994. објавио четрдесетак књига, а за разне стручне часописе написао приближно толико дужих или краћих текстова, углавном са тематиком из српске историје с почетка и краја XX века; за Енциклопедију Новог Сада написао стотинак прилога: о личностима значајним за националну и културну историју Новог Сада, о српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918, о ПТТ саобраћају, о планинарима; сарадник у првој књизи Српског биографског речника (А-Б); открио један забрањени Зборник Матице српске за друштвене науке (из 1959); на светло дана изнео забрањену књигу `Хрвати у светлости историске истине`, Београд 1944, потписану “презименом” Псуњски, дешифровао овај псеудоним и научној и стручној јавности представио њеног аутора Велишу Раичевића (Трепча, код Андријевице, 1903 - Београд, 1972). Како је то запажено у неким рецензијама или приказима његових књига, у обради појединих тема, користећи се расположивом литературом и објављеним историјским изворима, као и консултовањем познате архивске и релевантне музеолошке грађе, он на себи својствен начин, необичном методологијом и композицијом, успева да зађе у тамну страну оних делова наше новије историје за које се сматрало да су без затамњења. Настојање да од још увек живих учесника неког догађаја сазна појединости које нису забележене а без којих би слика тих догађаја била непотпуна, представља га не само као вредног истраживача, већ и као крајње савесног историчара. Снагом аргумената, поштовањем чињеница, он увек успева да заокружи целину из које се јасно могу сагледати историјски токови на српским народносним подручјима. У његовим књигама, увек болно оштрим али и увек веома инспиративним, лако се уочавају грешке и промашаји националне политике, у којима он налази одговор на питање како је дошло до страдања и пропадања српског народа, а у нашем времену, данас, и до нестајања истог тог народа и његове државе. За будуће истраживаче и тумаче новије српске историје, његове књиге представљаће незаобилазно штиво. Своје радове он објављује у уверењу да ће то подстаћи “историчаре од каријере” да се најзад “умешају у свој посао” и пред преосталим Србима бар истакну смислена питања пре него што их стихијски одговори на српско питање не учине заувек бесмисленим. Његови радови писани су јасним језиком, тако да откривеним историјским истинама увек могу задовољити радозналост бројних читалаца, док је истовремено један део тог читалишта изненађен чињеницама које су годинама или деценијама скриване. Један од уредника његових књига написао је да му је свака реченица, “ма колико била дуга, јасна, прецизна, умивена и лишена сваке двосмислености. Ако би му неко приговорио због нечега што је написао, он се никад неће моћи `вадити` на грешку у формулацији, на недореченост или на недовољну прецизност у изразу”. Без намере да његов језички израз карактерише “оним оценама које се изричу уз дело великих српских интелектуалаца, какви су, на пример, Слободан Јовановић или Радован Самарџић” тај ће уредник написати да се “већ из онога што је речено, види да он у свом стилском исказу непогрешиво следи линију тог најфинијег српског интелектуалног соја. Многе деонице његових текстова имају релевантне карактеристике књижевног дискурса”. А један од рецензената његових књига записао је да их одликује “андрићевски књижевни израз”. На дан кад је отишао у пензију, 31. марта 2000. године, у Главној пошти у Новом Саду нашао се у продаји пригодни коверат са његовим ликом, а истога дана, у истој тој пошти био је у редовној употреби и пригодни поштански жиг са његовим ликом; тек неколиким личностима у Другој и Трећој Југославији припало је овакво признање за живота

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Bećković, Matija, 1939- = Bećković, Matija, 1939- Naslov Poeme / Matija Bećković Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1983 (Beograd : Kultura) Fizički opis XXV, 420 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Mihajlović Mihiz, Borislav, 1922-1997 = Mihajlović Mihiz, Borislav, 1922-1997 Petrović, Dragoljub, 1935- = Petrović, Dragoljub, 1935- Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ76, ǂknj. ǂ508 Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: Reče mi jedan čoek ; Međa Vuka Manitoga ; Lele i kuku. ISBN (Karton) Napomene Str. [VII]-[XXVI]: Lične zamenice Matije Bećkovića / Borislav Mihajlović Str. 353-[421]: Rečnik / Dragoljub Petrović Beleška o piscu: str. [423] Predmetne odrednice Bećković, Matija, 1939- Matija Bećković (Senta, 29. novembar 1939) srpski je pesnik, književnik i akademik. Bećković je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Potiče iz Crne Gore, iz plemena Rovaca, iz bratstva Bećković-Drašković. Pradeda po ocu Vujo Drašković, se prvi od Draškovića prozvao po svom dedi Bećku Draškoviću - Vujo Bećković. Matijin deda Nišo Vujin Bećković je bio predsednik rovačke opštine i narodni poslanik na Podgoričkoj skupštini 1918. godine. Rođen je u Senti, gde mu je otac kao kraljevski oficir službovao. Majka Zorka Taušan bila je kći solunskog dobrovoljca Miladina, naseljenog u Kanjiži. Porodica se više puta selila a kad je počeo Drugi svetski rat, sklonila se iz Novog Sada, kod svog roda u Velje Duboko. Osnovnu školu završio je u selu Velje Duboko, niže razrede gimnazije u Kolašinu i Slavonskom Brodu (kod tetke), a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu. Otac Matijin, Vuk Bećković je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, pa je ostao veran oficirskoj zakletvi, pridružio se četnicima u Rovcima. Bio tokom građanskog rata u Crnoj Gori komandant Rovačkog četničkog odreda. Pri kraju rata 1944. godine pridružuje se glavnini Jugoslovenske vojske u otadžbini i kreće sa njom ka Zapadu, gde je bila saveznička vojska. Ali tokom povlačenja gine u jednom okršaju, uz put negde u Sloveniji. U šestom razredu valjevske gimnazije je osvojio prvo mesto na Literarnom konkursu. Za prvi književni honorar dobio je novčanu nagradu od 12.000 dinara, od kojeg je kupio karirani sako; po tom sakou je i danas prepoznatljiv. Prvu pesmu „Preludium” je štampao kao gimnazijalac 1957. godine u Mladoj kulturi. Školske 1958/59, godine upisao se na Filološki fakultet u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost. Prvu knjigu, posvećenu svojoj životnoj ljubavi, koja nosi naslov sa njenim imenom je objavio 1962. godine. Poema je doživela izuzetan uspeh, a sledeće 1963. godine primljen je kao poznati stvaralac, u Udruženje književnika Srbije u Beogradu. Kasnije će biti izabran i za njegovog predsednika. Bećkovićevi prozni i poetski tekstovi priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu u Beogradu je 1978. godine izvedena „Međa Vuka Manitoga“, a potom monodrame „Reče mi jedan čoek“ i „Ne znaš ti njih“. U Zagrebačkom teatru ITD, Kazalištu mladih, Jazavcu, Teatru MM, Srpskom narodnom pozorištu, Klubu M, izvedene su pozorišne predstave po Bećkovićevim tekstovima. U Savremenom pozorištu u Beogradu izvedena je 1970/71. komedija „Beograd nekad i sad”, sa istoimenim komedijama Sterije i Nušića. Napisao je dve televizijske drame i dve jednočinke za decu koje je Televizija Beograd emitovala 1966. i 1967. godine. Adaptirao je (sa Borislavom Mihajlovićem Mihizom) „Gorski vijenac”, predstava je izvedena na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Dramska poema „Če - tragedija koja traje” (sa Dušanom Radovićem) prevedena je na njemački jezik (Che: Tragödie, die andauert, Frankfurt am Main 1969) i engleski (Che: Permanent tragedy, New York 1970). Zapisi iz knjige „O međuvremenu” prevedeni su na engleski pod nazivom „Random Targets“ 1970. godine. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine. Član je Srpskog PEN centra. Matija Bećković je 1989. godine dobio Sedmojulsku nagradu za književno stvaralaštvo. Boračke organizacije su se njegovom izboru javno protivile. Kao laureat je prilikom dodele tog visokog društvenog priznanja odgovorio: Ja pristajem da nagradu nisam zaslužio, ali ne pristajem da sam kriv što sam je dobio. Kako mu je prebacivano da je sin četnika (iz četničke porodice) u intervju časopisu „Dugi“ je „stavio tačku“, na takva ideološka promašena pitanja: Četnik je ko je bio četnik. Partizan je onaj ko je bio partizan. Podele na četnike i partizane bile su ratne podele, i trebalo bi da budu završene sa ratom. A takvu podelu nameću ljudi koji bez te podele ne bi postojali. Njegova supruga Ruskinja iz Valjeva, se zvala Vera Pavladoljska (njoj je posvetio jednu od njegovih najpoznatijih pesama, koju je kasnije izvodio Arsen Dedić), i sa njom ima ćerke Ljudmilu i Olju. Vera je bila kći Rusa izbeglice sa Kavkaza. Matija i Vera upoznali su se u Valjevu 1956. godine, a venčanje je obavljeno 1964. godine. Vera je radila u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Nakon teške bolesti Matijina supruga je preminula 1998. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Akademik Bećković je jedan od retkih akademika koji su Slobodana Miloševića kritikovali još 1991. godine (npr. „Srpska vojska je zauzela Skadar i Jedrene, a ova ne može Borovo Selo i Tenje (Vreme, 2. 12. 1991). Tokom njegovog režima učestvovao je na brojnim protestnim skupovima. Bećković je blizak prijatelj Vojislava Koštunice i prvi je potpisao peticiju protiv povezivanja Vojislava Koštunice i ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Bećković aktivno podržava Demokratsku stranku Srbije na čijim je mitinzima više puta i govorio. Od 2009. godine je Predsednik Fonda Slobodan Jovanović u Beogradu. Počasni građanin Subotice postao je 2016. godine. U Gornjem Milanovcu mu je priređena izložba u januaru 2023... MG133

Odlično očuvano! MG35 (N) Naslov Antologija srpskog pesništva / sastavio Miodrag Pavlović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 6. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1990 (Čakovec : `Zrinski`) Fizički opis XXXVI, 364 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Pavlović, Miodrag, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Zbirka Antologije Napomene Tiraž 3000 Str. V-XXXVI: Predgovor / Miodrag Pavlović. Napomene: str. 347-353. Predmetne odrednice Srpska poezija -- 13-20. v. Sadržaj: PREDGOVOR Narodne pesme Ženidba sjajnoga mjeseca Sunce i mjesec prose djevojku Vila zida grad Konstantin apostol slovenski (IX vek) Proglas Sava Nemanjić (1175-1235) Slovo o mukama Nemanjina poslednja želja Slovo o umu Stefan Nemanjić Prvovenčani (oko 1165-1227) Molitva Svetom Simeonu Domentijan (oko 1210-posle 1264) Inoplemenik zvani glad Reč o Svetlosti Teodosije (sredina XIII v. - početak XIV v.) Slovo utehe sv. Save upućeno Stefanu Nemanji Siluan (XIV vek) Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo Arhiepiskop Danilo (oko 1270-1337) Molitva pred tvrdima Sunca Molitva pred anđelima ljutim Molitva u malovremenoj krasoti Danilov učenik (kraj XIII v.- posle 1337) Plač bugarskih vojnika za Carem Mihailom Jefimija Mrnjavčević (oko 1349 - posle 1404) Molitva knezu Lazaru Patrijarh Danilo (oko 1350 - posle 1396) Slovo kosovskih boraca Ispovest mrtvog kneza Lazara Nepoznati (druga polovina XIV v.) Ispovedna molitva Monah iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1398) Oplakivanje porobljenog otačastva Plač za knezom Lazarom Nepoznati iz Ravanice (sredina XIV v. - posle 1404) Pohvala knezu Lazaru Plač za knezom Lazarom Molitva knezu Lazaru Grigorije Camblak (oko 1364 - 1419/20) Vraćanje vida Stefanu Dečanskom ili čudo Sv. Nikole Stefan Lazarević (1374/5 - 1427) Slovo ljubavi Narodne pesme Molitva djevojčina Sunčeva sestra i car Sunčeva sestra i paša tiranin Konstantin Filozof (kraj XIV v. - posle 1433) Smrt despota Stefana Lazarevića Andonije Rafail Epaktit (kraj XIV v. - posle 1419) Plač za knezom Lazarom Nikon Jerusalimac (oko 1380 - posle 1468) Povest tuđina i plenika Jelena Balšić (oko 1368 - 1443) Otpisanije bogoljubno Smederevac (XV vek) Molitva vladičici za spas od neprijatelja Smederevski besednik (sredina XV veka) Plač za despotom Đurđem Brankovićem Dimitrije Kantakuzin (druga polovina XV veka) Nedokučivost je odasvud Veliko pozorje Molitva sa žalošću Narodne pesme Marko Kraljević i soko Popijevka Radića Vukojevića Longin (druga polovina XVI veka) Ikos prvomučeniku Stefanu Arsenije Čarnojević (oko 1663 - 1706) Molitva zaspalom Gospodu Kiprijan Račanin (druga polovina XVII v. - početak XVIII v.) Reči proročkih kazivanja Gavril Stefanović Venclović (kraj XVII v. - posle 1746) Lovci adovi Arsenije Jovanović Šakabenta (1698 - 1748) Zapis u srebru čudotvorne ikone Nadgrobno slovo Beogradu Nepoznati (XVIII vek) Finiks drevo previsoko Narodne pesme Viša je gora od gore Biserna brada Zaharija Orfelin (1726 - 1785) Sjetovanje Nepoznati (kraj XVIII veka) Monaška pesma Narodna pesma Lako je poznati kneza Lazara Jovan Pačić (1771 - 1849) Snu Lukijan Mušicki (1777 - 1837) Natpis o ljudskom rodu Na sredi sinja mora Pavle Solarić (1779 - 1821) Pesna o gozbi 1807 Milovan Vidaković (1780 - 1841) Vidim nebo otvoreno Sava Mrkalj (1783 - 1833) More zala ov`je svet Filip Višnjić (oko 1767 - oko 1834) Početak bune protiv dahija (uvod) Sima Milutinović Sarajlija (1791 - 1847) Srpski junak Veljko Petroviću Jovan Sterija Popović (1806 - 1856) Čovek Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava Na smrt jednog zlikovca Vasilije Subotić (1807 - 1869) Čas smrti Severni putnik k Antiki Besmertije Nikanor Grujić (1810 - 1887) Očajanje Muza pri požaru Našoj staroj smokovnici Petar Petrović Njegoš (1813 - 1851) Luča mikrokozma Gorski vijenac Đorđe Maletić (1816 - 1888) Prirodnoj prestupnici Svetozar Vujić (1819 - 1883) Melanholija Jovan Subotić (1817 - 1886) Bog slavenski Znič Duga Embrionu Medo Pucić (1821 - 1882) More Život Branko Radičević (1824 - 1853) Tuga i opomena Bolesnikov uzdisaj Kad mlidijah umreti Milica Stojadinović Srpkinja (1830 - 1877) Kad se nebo muti Đura Jakšić (1832 - 1878) Božji dan Orao Jovan Jovanović Zmaj (1833 - 1904) Sunce s` rodi pa zaviri Probudio s` orkan ljuti Što je java tako kivna Moje nebo, jer je mutno Ljubim li te... il` me sanak vara Otkide se Đorđe Marković Koder (1806 - 1891) Mitologije Narodna pesma Izjeden ovčar Damjan Pavlović (1840 - 1866) Viši duh Laza Kostić (1841 - 1910) Među javom i med snom Na ponosnoj lađi Pevačka himna Jovanu Damaskinu Santa Maria della Salute Milan Kujundžić Aberdar (1842 - 1893) Đački jadi Jovan Grčić Milenko (1846 - 1875) Planinska slika Vojislav Ilić (1862 - 1894) Jutro na Hisaru kod Leskovca Turska Kad se ugasi sunce Himna vekova Poslednji dan Aleksa Šantić (1868 - 1924) Mraz Pretprazničko veče Mileta Jakšić (1869 - 1935) Stvari koje su prošle Jovan Dučić (1871 - 1943) Bor Bukva Mravi Suncokreti Pesma Međa Krila Senka Kob Tajna Natpis Milan Rakić (1876 - 1937) Jasika U kvrgama Velimir Rajić (1879 - 1915) Basna o životu Zavet Sima Pandurović (1883 - 1960) Veze Svetkovina Vladislav Petković Dis (1880 - 1917) Tamnica Jutarnja idila Utopljene duše Možda spava Nirvana Veljko Petrović (1884 - 1967) Vidoviti Ponor Dušan Srezojević (1886 - 1916) Poslednji samrtnik Bezimena pesma Milutin Bojić (1892 - 1917) Zemlja oluje Sejači Bez uzvika Velimir Živojinović Massuka (1886 - 1974) Leto Stanislav Vinaver (1891 - 1955) Natpis Vekovima tice nas klikuju Ostavi Trenutak suncokreta Jela Spiridonović Savić (1891 - 1974) Februar Anica Savić Rebac (1893 - 1953) Praksitelu Romeo i Julija Magia naturalis solstitium Miloš Crnjanski (1893 - 1977) Na ulici Priviđenja Dušan Vasiljev (1900 - 1924) Žice Momčilo Nastasijević (1894 - 1938) Sivi trenutak Predvečerje Roditelju Osama na trgu Trag Poruka Put Tuga u kamenu Reči iz osame Misao Aleksandar Vučo (1897) Humor zaspalo Rastko Petrović (1898 - 1949) Sa svetlim poljupcem na usnama Dignem tad oči nebesima Desanka Maksimović (1898 - 1993) Ponoć Na buri Poslanica Upozorenje Dušan Matić (1898 - 1980) Da imenuješ senke zvezda Pred buru Rade Drainac (18999 - 1943) Rodni breg Klasične strofe Risto Ratković (1903 - 1954) Bivši anđeli Milan Dedinac (1902–1966) Šlesko bdenije Noć duža od snova Trava u snu i na javi Desimir Blagojević (1905–1983) Utva zlatokrila Skender Kulenović (1910 - 1978) Stećak Radomir Prodanović (1915–1944) Glas Zvono Vasko Popa (1922–1991) Svadbe Jurke Pepela Srce belutka San belutka Smrt sunčevog oca Slepo sunce Sukob u zenitu Ponoćno sunce Krunisana jabuka Plava omča Visoki put Slobodan let Zvezdoznančeva ostavština Ništarija Zvezde izbeglice Zev nad zevovima Stevan Raičković (1928) Ruke bola O vrati se Pesma i smrt Kamena uspavanka O sjaj su samo vrata kraja Zapisi o Crnom Vladimiru (8) Miodrag Pavlović (1928) Zora u Kareji Hleb i vino Slutnja do kraja Čim se poklopac spusti To slovo (5) Divno čudo (3, 9) Ivan V. Lalić (1931–1996) Konj Glasovi mrtvih Jutro Povodom vode (3) Branko Miljković (1934–1961) Prelid Bol i sunce Jovan Hristić (1933) Fedru Vito Marković (1935) Šumara Čovek - čar razočar Ljubomir Simović (1935) Zvezda putnica Seoba Srbije MG35 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boško Tokin (Čakovo, 2. april 1894 — Beograd, decembar 1953) bio je jugoslovenski i srpski novinar, pisac, prevodilac, teoretičar, kritičar[1] i pionir filmske kritike i misli o filmu kod Srba. Pored toga bio je i propagator i popularizator filma, tada novog medija. Prvi je ovdašnji filmski autor koji je zbog svog delovanja zatvaran. Bio je krajnje osobena, živopisna i jedinstvena pojava u južnoslovenskoj i srpskoj kulturi.[2] Kao sledbenik jedinstvenog avangardnog pokreta zenitizam, bio je pokretač i jedan od urednika avangardnog jugoslovenskog časopisa Zenit, koji je izlazio u Kraljevini Jugoslaviji od 1921. do 1926. godine.[3] Pisao je teorijske, kritičke i istorijske tekstove o književnosti i filmu, bavio se filmskom i pozorišnom kritikom, objavljivao poeziju i prozu, a takođe je i autor brojnih tekstova o sportu.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Boško Tokin rođen je 1894. godine u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, u rumunskom delu Banata. Osnovnu školu započeo je u Đulvezuvama, a završio je u Vršcu. Realnu gimnaziju započeo je u Zemunu, a maturirao je u Temišvaru 1912. Prema nekim izvorima, bio je školski drug Miloša Crnjanskog.[4] Posle mature nastanio se kod strica u Zemun, gde se sprijateljio sa Slavkom Vorkapićem, Savom Šumanovićem I Nikolom Krstićem. U periodu između dva rata družio se u Beogradu i sa Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom.[2] Beogradska čaršija zvala ih je „truba, činele i veliki bubanj“, prestonički muzički trio.[1] Do januara 1914. dva puta je proputovao srednju Evropu. Tada prelazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i počinje da radi kao novinar u listu Pijemont, glasilu organizacije Crna ruka.[5] Učešće u Prvom svetskom ratu Prelazak srpske vojske preko zavejanih albanskih planina, u zimu 1915/16. U Prvom svetskom ratu u početku je učestvovao kao dobrovoljac na frontu. Kasnije je bio član Ratnog pres biroa Srpske vrhovne komande, čiji je šef bio Slobodan Jovanović. Prešao je Albaniju sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande. Godine 1916. stigao je sa prvim izbeglicama iz Srbije u Francusku.[2] Međuratni period Kalemegdan 1930. godine Terazije 1934. godine U Parizu je Tokin gledao prve filmove Čarlija Čaplina[2]. Na Sorboni je upisao studije estetike i istorije umetnosti, gde je slušao predavanja tadašnjih vodećih francuskih filozofa. Na Monparnasu se družio sa domaćim i svetskim intelektualcima, među kojima su bili Slavko Vorkapić, Tin Ujević, Lav Trocki, Marsel Sovaž i drugi. Sarađivao je sa više uglednih francuskih listova i predstavljao je jugoslovensku kulturu kroz razne aktivnosti. Godine 1917. učestvovao je u organizovanju Prve srpske izložbe u Parizu, a 1919. i Prve jugoslovenske izložbe. Pored toga preveo je i objavio Antologiju savremenih jugoslovenskih pesama (fr. Anthologie de Poémes yougoslaves contemporaine) sa delima naših modernih pesnika. U međuvremenu je dosta vremena provodio putujući u Monte Karlo, Nicu, Marsej, Barselonu, Brisel, London...[5] U Jugoslaviju se vratio 1920. i u listu Progres objavljuje prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku. Do 1925. godine aktivno je učestvovao u svim književnim i umetničkim manifestacijama u zemlji. Bio je član avangardnog pokreta zenitizam i sa Ljubomirom Micićem i Ivanom Golom 1921. objavljuje „Manifest zenitizma“, a zatim je bio i zastupnik u Beogradu čuvenog avangardnog časopisa Zenit.[6] Bio je takođe i član grupe Alfa - Beogradske književne zajednice, čiji su članovi sarađivali u različitim avangardnim časopisima tog vremena, kakvi su bili zagrebačka Kritika, Micićev Zenit i drugi.[a][1][7] Drugi svetski rat i posleratni period Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata Tokin je bio urednik kolaboracionističkog lista Kolo i sve vreme rata objavljivao je filmske kritike. Zbog saradnje u Kolu 1945. godine suđeno mu je jer je taj list `donosio članke i fotografije o uspesima i pobedama okupatora`. Osuđen je na gubitak nacionalne časti i prisilan rad. Proveo je u zatvoru tri godine.[8] Po izdržavanju kazne dobija državni posao u jednoj knjižari u Vršcu. Do 1951. godine nije objavljivao ništa,[4] ali onda brzo počinje svoj put ka punoj reafirmaciji i vraća se filmu i donekle novinarstvu.[2] Piše o filmu za mnoge specijalizovane listove, drži predavanja u Jugoslovenskoj kinoteci i Kolarčevoj zadužbini,[5] sa Vladetom Lukićem priređuje Filmski leksikon. Boško Tokin umro je u Beogradu, decembra 1953. godine, u 59. godini života. Novinarski rad Novinarsku karijeru započeo je 1914. godine u listu Pijemont. U Prvom svetskom ratu bio je angažovan u Ratnom pres birou Srpske vrhovne komande. Tokom boravka u Francuskoj postaje saradnik više pariskih časopisa u kojima objavljuje eseje. Njegov esej „Kinematografska estetika“ preveden je tada na čak šest evropskih jezika.[5] Po povratku u Jugoslaviju sarađuje u mnogim časopisima. Uoči Drugog svetskog rata, u tadašnjem časopisu Vreme u trinaest nastavaka objavio je Istoriju jugoslovenskog filma do rata.[2] Kao profesionalni novinar je 1921.[9] bio jedan od osnivača Jugoslovesnkog novinarskog udruženja.[1] Takođe je bio i začetnik jugoslovenske filmske i sportske priče. Uređivao je razne sportske listove i bio strastveni ljubitelj fudbala.[5] Svoje članke objavljivao je u časopisima Letopis matice srpske, XX vek, Vreme, Zenit, Tribuni, Film, Hipnos, Beogradske novosti, Mlada Bosna, Ilustrovani list Nedelja i drugim.... Film je serija slika koje, kad se prikažu na platnu, stvaraju iluziju pokretanja zahvaljujući phi fenomenu. Ova optička iluzija čini da publika kontinuirano opaža pokret između odvojenih objekata koji se vide brzo u nastavcima. Proces pravljenja filma je i umetnost i industrija. Film se pravi fotografisanjem pravih scena kamerom za snimanje, fotografisanjem crteža ili minijaturnih modela korišćenjem tradicionalne tehnike animacija ili kombinacijom svih tehnika i drugih vizuelnih efekata. Reč `cinema` (eng. bioskop), skraćeno od kinematografija, koristi se često da bi označila industriju filmova ili samu umetnost njihovog stvaranja.[1] Savremena definicija bioskopa bi bila da je to umetnost simuliranja iskustva do komunikativnih ideja, priča, percepcija, osećanja, lepote ili atmosfere snimljenih ili programiranih pokretnih slika sa ostalim senzornim stimulacijama. Filmovi su na početku snimani preko plastične trake kroz projektor na ogromnom platnu. Mnogi dugometražni filmovi su sada potpuno digitalni kroz ceo proces produkcije, distribucije i egzibicije. Filmovi su kulturni artefakti osmišljeni od strane specifičnih kultura. Oni prikazuju te kulture i zauzvrat utiču na njih. Film je smatran važnom umetnošću, izvorom popularne razonode i moćnim medijem za edukovanje građana. Vizuelna baza filma daje univerzalnu moć komunikacije. Neki filmovi su postali svetski poznati korišćenjem titlova za prevod dijaloga u jezik gledalaca. Neki su kritikovali filmsku industriju i glorifikaciju nasilja[1], kao i njen potencijalno negativan tretman prema ženama.[2][3] Individualne fotografije koje sačinjavaju film se nazivaju ramovi. Tokom projekcije tradicionalnih filmova, rotirajući zatvarač čini da tamni intervali budu pomereni u poziciju za projektovanje svakom ramu, ali gledalac ne primećuje te prekide zbog efekta poznatog kao upornost vida (eye persistence), gde oko zadrži vizuelnu fotografiju na delić sekunde posle pomeranja izvora. Postoje mnogi drugi izrazi za film: individualna pokretna slika, šou slika, pokretna/pomerajuća slika, `photoplay` i `flick` (eng. zvrčka). Najčešći izraz u SAD je `movie`, dok se u Evropi preferira `film`. U ranim godinama reč `sheet` (eng. platno) se ponekad koristila umesto ekrana...

Naslov Nemačka ; Ata Trol / Hajnrih Hajne ; [preveo Slobodan Glumac] Jedinstveni naslov Deutschland. Atta Troll. srpski jezik Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis XVI, 217 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Glumac, Slobodan Živojinović, Branimir Zbirka Srpska književna zadruga ; kolo 61, knj. 414 ISBN (Karton) Napomene Prevodi dela: Deutschland; Atta Troll Str. VII-XVI: Pogled na Hajnea / Branimir Živojinović Str. 211-214.: Pogovor / S. Glumac. Predmetne odrednice Hajne, Hajnrih, 1797-1856 Odlično očuvana knjiga. Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 – Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj. 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha. On navodi prevod Branimira Živojinića kao najbolji na srpskom. Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.[4] Značajnija izdanja Hajneovih dela u Srbiji i Jugoslaviji HAJNE, Hajnrih: Ideje ili Knjiga le grand God H. Hajna; s nemačkog preveo Mita Rakić. - Beograd: V. Valožić, 1877. - 147 str.; 15 cm. HAJNE, Hajnrih: O Engleskoj / H. Hajne; s nemačkog preveo Mita Rakić. - (Beograd : 6. i.), 1879 (Beograd: Državna štamparija). - 133 str.; 16 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hanriha Hajnea. Knj. 3 / (preveo) Aleksa Šantić - U Mostaru: Paher i Kisić, 1897. - 52 str.: ilustr.; 17 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hajnriha Hajnea / (preveo) Aleksa Šantić; s prikazom Marka cara - 2 popunjeno ilustrovano izd. - U Mostaru: Izdavačka knjižnica Paheri Kisića, 1898. - 67 str.: ilustr.; 18 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco / H.Heine; preveo Aleksa Šantić; predgovor Marka Cara. - (3. izmenjeno izdanje). - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Ljurđević, 1919 (Srajevo: Bosanska pošta). - 48 str.; 16 cm. - (Mala biblioteka; 199). HAJNE, Hajnrih: Florentinske noći / H (Hajnrih) Hajne; preveo Nikola Polovina - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1921 (Sarajevo: Bosanska pošta). - 110 str..; 15 cm. - (Mala biblioteka; 176-79- Predgovor / V. Živoj(i)nović: str. 4-16. HAJNE, Hajnrih: Iz Hajneove lirike (preveo) Aleksa Šantić. - Mostar: T. Dudić, 1923 (Sarajevo: „Obod“). HAJNE, Hajnrih: Devojke i žene u Šekspirovim delima | preveo s nemačkog Živ. Petrović - Beograd: Štamparija Drag. Gregorića, 1926, 122 str. HAJNE; Hajnrih:Ideje ! Hajne: prevodi sa nemačkog Nikola S. Polovina i Paulina Albala. - Beograd, 236 str. ; 20 cm. - (Savremena biblioteka) XAJHE, Hajnrih: Put po Harcu / Hajnrih Hajne; (preveli I. i D. Lisičar,tas preveo Velimir Živojinović; ilustracije Abahadin Hodžić). - Beograd. Savez novinara Jugoslavije, 1950 (Beograd: Omladina). - 133 str:: ilustr., 17 mm. -Humoristička biblioteka „Ježa HAJNE, Hajnrih: Uvod u „Don Kihota“ / Hajnrih Hajne: str. (5) -18. U: SERVANTES Saavedra, Migel de. Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1! Migel Be Servantes Saavedra; ilustracije Gistava Dorea, (preveo Đorđe Popović). - Beograd: Novo pokolenje, 17 52 (Beograd. Kultura). - 273 str. ILUSTR» 90 um. - Svetski pisci NAJNE, Hajnrih: Iz kritike 1publicistike: članci 1 fragment / Heimrich Heine; (preveo Nenad Jovanović). - Beograd: Kultura, 1957 (Beograd: Kultura). - 495 str; 20 cm. HAJNE, Hajnrih: ag i, Pjesme / Hajnrih Hayne, (priredio Miodrag Maksimović; rreveo Vjekoslav Majer... &t al.). - (t- \zd.). - Beograd: Rad, 1964 Hajnrih Hajne Nemačka: Ata Trol / Hajnirh Hajne; (preveo Slobodan Glumac). - Beograd: SKZ, 1968. - HMG 217 str.; 19 cm. - (Srpska književna zadruga; 414 Prevod dela: Deutschland ein Wintermarcuhen; Atta troll; ein Sommernachttraum - Pogled na Hajnea / Branimir ŽivoJonović: Pogovor / S. Glumac: str. 211-214 HAJNE, Hajnrih: Bio je divan mesec maj: izabrane ljubavne pesme / Hejnrih Hajne; izbor i prevod Branimir Živojinović. - Beograd: Vajat, 1989 ((Beograd): Prosveta). - 114 str.; 17 cm - (Traganje za Euridikom: ljubavna poezija svih naroda i vremena; traganje 7) Značajniji radovi o Hajneru u Srba i drugih južnoslovenskih naroda BAUER, Ernest: Heinrich Heine kod Hrvata i Srba, „Obzor, 23/1932, 291, s. 5[3] GAVRIN, Mira: Heine u Hrvatskoj lirici. Preradović ı Heltne, „Zbornik radova filosofskog fakulteta`, Knj. II Zagreb, 1954, s. 255-276. GRČIĆ, Jovan: Hajnrih Hajne, „Brankovo kolo“, 1904, 50, s. 1604-05. - GRČIĆ, Jovan: Florentinische Nachte u srpskom prevodu, „Brankovo kolo, 1904, 50, s. 1604-1605 GRČIĆ, Jovan: Hajne u nas, „Brankovo kolo , 1906, s. 254-255: 319; 348. DIMITRIJEVIĆJ. P.: Hajne u prevodima Mime Rakića, „Srpski književni glasnik“, HH/1908, 8, s. 600-616. ĐORĐEVIĆ, dr Miloš: „Pogovor” u: H Heine: Iz kritike i publicistike, Kultura, Beograd, 1957, s. 289-294. ŽIVOJINOVIĆ, Branimir: „Pogled na Hajnea“. Predgovor u: Hajnrih Hajne: Nemačka “ Ata Trol, SKZ; kolo LHI, Knj. 414. Beograd, 1968. s. VII-XVI. LAUER, Reinhard: Heine in Serbien. Die Bedeulung, Heinrich Haines fur die Entnjiklung, der serbischem Literator 1847-1918. -Inaugural-Dissertatton zur Etlangung des Doktorgrades an der Philosophischen Fakultat der Johan Njolfgang, Goethe-Universitat` zu Franfurt am Met, 1961. MAKSIMOVIĆ, Miodrag: „Pogovor` u: Hajnrih Hajne: Pesme, 1964, c. 97-102 MANOJLOVIĆ, Teodor: Hajnrih Hajne, Književnost, 1957. MEDENICA, Rad. Hajne, 1379-87: „Misao“, XVI / 1924, c. 1169-78, 1232-43; 130313; 1452-59; 1543-53. IR) N.(AZOR), V. (LADIMIR): „Pogovr u: Vladimir Nazor: Heineove pjesme, Knjižara Vasić, Zagreb, 1932, 5. 171-173. PETRIS, Hijacint: Vladimir Nazor ı Heinrich Hetne, „dana“, II/1932, 9, 5. 142-3. PETROVIĆ, Boško: O Hajneu, „Letopis Matice srpske“, 362/1948, s. 224-232. RUŽIĆ, Dobroslav: Hajnrih Hajne, Beograd, 1903. (Iz „Dela“, knj. HHVII / XXVIII) SABIĆA, L.: Da li je nebo papir bilo... „Nada“, Sarajevo, 1/1895, 6, s. 110-111 SAVIĆ- Rebac, Anica: Aleksa Šantić: „Iz Haneove lirike“, „Srpski knji.ževni glasnik“, H/1924, s. 472 SAMLAIMĆ, E.: Gottlieb kao prevodilac Hajnea, „Omanut“, Š/1939, 7/8, s. 98-119 SKERLIĆ, Jovan: „Hajne u srpskim prevodima“, Pisci i knjige, TU, s. 195-196 SLIJEPČEVIĆ, Pero: Ogledi, Beograd, 1934. TRIVUNAC; Miloš: O Hajneu, „Srpski književni glasnik, 1906, s. 358-363 i 441-446 HERGEŠIĆ, Ivo: „Heinrich Heine kao novelist“, Pogovor u: Heinrich Heine: Florentinske noći, Zora, Zagreb 1951. HERGBŠIC, Ivo: „Heinrich Heine“. Pogovor u: Heinrich Heine: Poezija, Zora, Gargeđ 1951, 5. 141-170 CAR, Marko: Moje simpatije, Heinrik Hajne, „Stražilovo“, VI/1893, N 35, s. 552-54: 572.76 CAR, Marko: Hajne u srpskom prevodu, „Brankovo kolo“, 1898, 2, s. 60, 1467 CAR, Marko: „Lirski intermeco“, Predgovor u: H. Neine: Lirski intermeco; preveo: Aleksa Šantić Izdanje: I. Đ. Burđević, Beograd, Beograd-Sarajevo. 1919, s. 3-11 CAR, Marko: „Predgovor“ u H. Hajne: Ideje; Beograd, 1930. ŠKREB, dr Zdenko: „Heinrich Heine“. Predgovor u: Heinrich Heine: Slike s putovanja, Kultura, Zagreb, 1954. s. 7-26 ŠKREB, dr Zdenko: „Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima“, Rad, sv. 290, s. 129-196 ŠKREB, dr Zdenko: „između romantizma i realizma. Heinrich Neine“. U: Povijest svjetske književnosti, Knjiga U „uredio: Viktor Žmegač, Liber-Mladost, Zagreb, 1974, s. 147-147 MG121

U dobrom stanju Sećanja na ljude i događaje / Ljubodrag Đurić Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1989 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 507 str., [44] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Kljakić, Ljubomir, 1951- = Kljakić, Ljubomir, 1951- Zbirka ǂBiblioteka ǂSvedočanstva ISBN 86-09-00186-5 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 12.000 Recenzija Vladimira Dedijera: str. 478-479 Recenzija Mihaila Markovića: str. 480-485 Recenzija Sredoja Uroševića: str. 486-489 Str. 489-492: Umesto pogovora: Jedan čovek u vrtlogu istorije / Ljubomir Kljakić Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. SVEDOČANSTVA/ Memoari Ljubodraga Đurića, ratnog komandanta Druge proleterske brigade i prvog sekretara Titovog kabineta, Recenzije Vladimir Dedijer i Mihailo Marković, Memoari, biografije, dnevnici, pisma 1989; Tvrd povez Sadržaj 1. Predgovor 5 I 2. Prvi koraci i nacionalno pitanje 9 3. Etika i komunisti – razmah Partije 21 4. Prva saznanja o sekretaru naše Partije 31 5. Tragični događaji 1941. godine 36 II 6. U susret novim događajima 41 7. Oslobađanje Čajetine i Užica – Užička republika 48 III 8. U Novoj Varoši i oko nje 57 IV 9. Osnivanje Druge proleterske brigade i prvi zadaci 73 10. Druga proleterska u Trećoj neprijateljskoj ofanzivi i prvi put u Crnoj Gori i Hercegovini 79 V 11. Marš proleterskih brigada za Bosansku krajinu 87 12. Gladovanje 90 13. Kad se Vrhovni komandant brije 92 14. Noć na vrhu Treskavice 95 15. Napad na železničku prugu Sarajevo–Konjic 97 VI 10. Borbe oko Bugojna i novi promašaji Milovana Đilasa, delegata Vrhovnog štaba 103 17. Borbe oko Kupresa 119 VII 18. Ivan Krajačić Stevo 127 19. Nekoliko nezaboravnih događaja iz mog Ratnog dnevnika 130 VIII NERETVA 20. Bitka za ranjenike 135 21. Teške i mučne posledice i razna mišljenja 144 22. Borba na prilazima Kalinoviku 149 23. Pogibija Alekse Dejovića, političkog komesara naše brigade i smrt mog oca 153 IX SUTJESKA 24. Početak borbi 157 25. Zadaci Drinske operativne grupe brigada 139 26. U očekivanju nailaska Vrhovnog štaba 167 27. Kraj Pete neprijateljske ofanzive 171 28. Probijanje tri neprijateljska obruča 174 X 29. Protivofanziva naših jedinica 179 30. Oslobođenje Kladnja i nevolje sa našim štabom divizije 132 31. Povratak Druge proleterske divizije ka Foči 183 XI 32. Borbe Druge proleterske divizije u Sandžaku 193 33. Situacija pred upad neprijatelja u Prijepolje 195 34. Poraz na Prijepolju 198 35. Legenda o bombašima Druge proleterske brigade i pogibija Boška Buhe 204 36. Sandžak 206 XII 37. O boravku u Srbiji 209 XIII 38. Toplica–Jablanica 215 39. Započinju ozbiljne borbe 221 XIV 40. Na Vis u Vrhovni štab 225 41. Razgovor sa ministrima šubašićeve vlade 227 42. Tito – u ono vreme 229 XV 43. U istočnoj Srbiji 231 44. Susret sa Crvenom armijom 234 45. U Krajovi 237 XVI 46. Juriš ka Beogradu 241 47. Komanda grada dobro funkcioniše 245 48. Razgovor sa princom Đorđem 247 49. Titov dolazak u oslobođeni Beograd 249 50. Pored pustoši i razaranja, rat donosi mnoge tragedije narodima i pojedincima – rekao je Đilas 251 XVII 51. Velika antifašistička narodnooslobodilačka skupština Srbije 257 52. Titov diplomatski kurir 261 XVIII 53. Postao sam stanovnik Belog dvora 203 54. Ženidba Mitra Bakića otkriva tajnu kruške 265 55. Prvi dan u Belom dvoru 287 56. Davorjanka Paunović Zdenka 270 57. Titovi sinovi Žarko i Miša 273 58. Blago »Cara Radovana« 277 59. »Kud se dede Car Nemanje blago« 280 60. Drugi događaji i susreti 231 XIX 61. Oštar protest SSSR-a 285 62. Maršalovi pokloni i Antun Augustinčić 287 63. Nova porodica 289 64. Martin Broz u poseti svom bratu Josipu 292 65. Interesantni susreti i druga Kardeljeva ljutnja na Tita 294 XX 66. Nesrećni Informbiro 299 67. Posledice rezolucije Informbiroa 303 68. Andrija Hebrang 308 69. Postao sam ministar Savezne vlade 311 70. Miroslav Krleža 312 71. Nešto malo o Jovanki Broz 314 72. Udba i Partija me žene 316 73. Rad partijske komisije i njeni zaključci 321 74. Događaji koji zbunjuju kao škola 324 75. Boris Kidrič 329 76. Još jedna dužnost koju sam nevoljno morao primiti 334 77. Radoznalost i drugo 338 XXI 78. Pretkongresni dani »slavnog« VI kongresa KPJ-SKJ 341 79. Sesti kongres KPJ-SKJ 343 80. Neki delovi iz stenografskih beležaka VI kongresa 346 81. Dani provedeni u zatvoru 352 82. Posledice moje govorancije na Kongresu 356 83. Saputnica na tegobnom putu i odlazak na poljoprivredno dobro »Srem« 358 84. Posle 12 godina postao sam ponovo učitelj 361 85. U Saveznom zavodu za socijalno osiguranje i »Službenom listu SFRJ« 364 XXII 86. Neki karakteristični i burni događaji koji govore o odnosima među ljudima na vlasti 367 87. Brionski plenum i njegove posledice na moj Ratni dnevnik 371 88. Razgovor sa Titom u Užičkoj 15 na dan 24. novembra 1966. 373 89. Konstantin Koča Popović i Peko Dapčević 377 90. Mijalko Todorović Plavi i Dobrivoje Radosavljević Bobi 382 91. Izbori i planirana «-saobraćajna nezgoda« 384 92. Prepravka ili falsifikovanje stenografskih beležaka sa VI kongresa SKJ 386 93. Moja razmišljanja posle Kongresa 390 94. Razgovor sa Aleksandrom Rankovićem Markom 395 95. Pri kraju ovog svedočenja 397 PRILOZI – BORBA ZA ISTINU LJUBODRAGA ĐURIĆA Faksimil prve »Politike« od subote 23. decembra 1944. godine sa člankom Ljubodraga Đurića 401 Jedna depeša koju je Andrija Hebrang uputio Josipu Brozu Titu 11. januara 1945. godine iz Moskve 402 Faksimil stenografskih beležaka govora koji je Ljubodrag Đurić održao na VI kongresu KPJ-SKJ 1952. u Zagrebu i do kojih je došao 1983. godine 403 Titova pisma Đuriću iz 1954, 1961. i 1966. godine 407 Pismo Svetislavu Stefanoviću iz 1963. godine 410 Pismo Josipu Brozu Titu iz 1967. godine 410 Kopija depeše upućene Josipu Brozu Titu 1971. godine 411 Pismo upućeno Josipu Brozu Titu i Nikoli Ljubičicu 27. februara 1972. godine 411 Pismo Josipu Brozu Titu od 10. maja 1972. godine 412 Pismo Velimiru Dogandžiću iz 1973. godine 413 Pismo Jovanu Ostojiću i Petru Tešiću iz 1975. godine 413 Pismo Josipu Brozu Titu od 21. maja 1978. godine 415 Odgovor Kabineta predsednika republike na Đurićevo pismo od 21. maja 1978. godine 419 Pismo Bogdanu Bogdanoviću iz 1984. godine 420 Pismo upućeno Branku Mamuli, Petru Gračaninu i Peku Dapčeviću od 23. januara 1985. godine 421 Odgovor Petra Gračanina na Đurićevo pismo od 23. januara 1985. godine 423 Đurićev koncept o Josipu Brozu Titu 425 Ljubodrag Đurić o Milinku Kušiću 428 Recenzija koju je Đurić napisao za rukopis Vojina Lukića Brionski plenum – Sećanja i saznanja, 1986. godine 437 Članak kojim je Đurić 21. decembra 1987. godine u »Borbi« odgovorio na feljton Peka Dapčevića 444 Dva pisma iz aprila i marta 1988. upućena »Narodnoj knjizi« povodom recenzentskih primedbi na rukopis 445 Đurićevo učešće u raspravi »Rukovođenje NOB-om i revolucijom u Srbiji 1941–1945«, održanoj 11–12. maja 1988. godine u Beogradu, njegova polemika sa Pekom Dapčevićem i Dragim Stamenkovićem i »slučaj« Radivoja Jovanovića Bradonje, prema Zborniku sa tog savetovanja 449 Pismo Dragom Stamenkoviću od 16. maja 1988. godine 471 Poslednje što je Ljubodrag Đurić napisao uoči smrti, u nedelju 10. jula 1988. godine pre 20 sati i 45 minuta 473 Faksimil članka koji je objavio »Intervju« povodom smrti Ljubodraga Đurića 474 Pismo koje je Organizacioni odbor rasprave »Rukovođenje NOB-om i revolucijom u Srbiji 1941–1945«, uputio marta 1989. godine Hajri Durić, udovici Ljubodraga Đurića, uz primerak Zbornika radova sa tog savetovanja 477 Recenzija Vladimira Dedijera 478 Recenzija Mihaila Markovića 480 Recenzija Sredoja Uroševića 486 Umesto pogovora – Jedan čovek u vrtlogu istorije 489 Registar ličnih imena

Autor - osoba Kafka, Franz, 1883-1924 = Kafka, Franc, 1883-1924 Naslov Proces / Franc Kafka ; prevela s nemačkog Vida Županski-Pečnik Jedinstveni naslov Der Prozess. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 (Beograd : `Slobodan Jovanović`) Fizički opis 243 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Županski-Pečnik, Vida Zbirka Izabrana dela / Franc Kafka ; ǂknj. ǂ1 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Prozess / Franz Kafka. Tiraž 6.000. MG101 Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: „Posao koji donosi hleb“; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852–1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao „glomaznog, sebičnog i oholog biznismena“, a samog Kafku kao „pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.“ Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke, obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom. Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka. Kafkina majka, Julija (1856 –1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podebradi, koja je bila obrazovanija od svog supruga. Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji. Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele („Eli“) (1889–1944), Valeri („Vali“) (1890–1944) i Otili („Otla“) (1892–1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno, a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega. S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva. Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje. Obrazovanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje. Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki; potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh. Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim. Maturske ispite položio je 1901. godine. Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo. Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti. Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti. Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel. Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj. Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke. Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac; zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog. Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao „istinskom braćom po krvi“. Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost te dela Johana Volfganga Getea. Kafka je 18. jula 1906. godine stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima. Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom – od 08:00 do 18:00 – koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca. Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje. Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje. Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen. U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on. Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja. U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću. Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom. Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac. Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza mu je dijagnostikovana 1917. godine. Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno „mučila“ seksualna požuda. Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele, a zanimala ga je i pornografija. Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj. Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču „Presuda“, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki „Preobražaj“. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili. Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala. Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom. Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom „Gretom“ Bloh, Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine. Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman. Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg). Godine 1920. Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni. Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud. U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju. Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje. Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama. Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva. Brod je smatrao kako su „apsolutna istinoljubivost“ i „precizna savesnost“ dve Kafkine najznačajnije osobine. Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite. Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost, postavši dobar biciklista, plivač i ronilac. Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam. Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori te tehnički noviteti kao što su avioni i film. Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao „vrstom molitve“. Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja. Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti. Njegov stil, ne samo u „Preobražaju“ već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima. Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.: Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno. Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni. Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka, neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“ U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio „zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.“ Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine. Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata, Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije. Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su „[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni“. „Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.“ Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu. U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: „Ne zaboravi Kropotkina!“ Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: „Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.“ Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma. Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva. Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate. Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik. Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce. Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: „Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.“ Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema. Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac. Lotar Kan je jednako jasan: „Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.“ Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje „trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.“ U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: „Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.“ Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije. Livija Rotkirhen naziva Kafku „simboličnim figurom svoga vremena“. Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, „ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.“ Smrt Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag, gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča, gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu. Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov. Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti. Delo Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao, posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela. U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica. Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge („Preobražaj“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Presuda“), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer „Odustani!“, „Prometej“, „Mala basna“ ili „Istina o Sanču Panzi“). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |“Der Unredliche in seinem Herzen“. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči „Opis jedne borbe“. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908, a dva u proleće 1909., sve u Minhenu. U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču „Presuda“, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer. Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči. Kafka je kasnije rekao kako je pisao s „potpunim otkrivanjem svoje duše i tela“ tu priču koja se „razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.“ Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: „Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?“ Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu „Gospođici Felisi Bauer“, koja je u kasnijim izdanjima promenjena „za F“. Godine 1912, Franc Kafka je napisao pripovetku „Preobražaj“, izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka. Priča „U kažnjeničkoj koloniji“, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914., revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča „Umetnik u gladovanju“, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode. Njegova poslednja priča, „Pevačica Žosefina, ili puk miševa“ takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike. Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925.), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine, a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom „Ložač“. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika. Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije. Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak. Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces, svom verovatno najuticajnijem romanu. Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to „njena priča“. Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama. Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže „temeljne znakove njegove fikcije – onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.“ Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922. Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“ Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: „Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, „realistične“ detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.“ Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion. Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati „Opis jedne borbe“. Fragment priče „Avioni u Breši“, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija. Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija. U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču „Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka“ (nem. „Presuda, priča Franca Kafke“) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča „Pred zakonom“ izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse. Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa; Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913). Kafka je zbirku posvetio Brodu („Für M. B.“), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“). Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele. Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf, a posvećena je Kafkinom ocu. Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru. Maks Brod Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: „Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.“ Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939. Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvavši 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže. Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu, Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige – nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku. Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumerisanim poglavljima, a Zamak pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem. Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Zamak 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931. Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izdavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan. Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru. Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag. Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se „Kritičarska izdanja“ ili „Fišerova izdanja“. Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe. Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000. Godine 2012. živa je bila samo Eva. Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila. Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to „kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu“. NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke. Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“, dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka. Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog „Preobražaja“ pokazalo „da je moguće pisati na drugačiji način“. Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako „cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.“ Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“, je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja. Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba. Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi „Preobražaja“ i „Žarača“ koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel. Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce. Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela. Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam. Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma. Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama. Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna – čak i vesela – nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove. Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi. Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitalaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu. Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti. Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu. Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela, u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan. Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole. Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti. Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni – utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni. Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio „jako svestan pravnih debata svog doba“. U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa, Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon „nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.“ Ostavština „Kafkijanska atmosfera“ Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin „kafkijanska atmosfera“, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i „Preobražaja“. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične. Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao. Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao „humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.“ Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku. Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra. San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četvoromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva. Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao. Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela. Godine 1999, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku. Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći. Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu. Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka „ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.“ Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“. Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“. Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija. MG101