Слободан Јовановић: ДРЖАВА I-II (Из Сабраних дела, књиге XIII и XIV) Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1936.год. Тврди повез, 446+536 страна, ћирилица књига прва: ПОЈАМ ДРЖАВЕ / ДРЖАВНЕ ФУНКЦИЈЕ књига друга: ДРЖАВНА ОРГАНИЗАЦИЈА / ПОРАТНА ДРЖАВА РЕЂЕ У ПОНУДИ Слободан Јовановић Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 — Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) био је српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937—1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је званично рехабилитован 2007. године. Биографија Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београду. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је студије наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892., враћа се у Србију где добија прву државну службу, у суду, а потом у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан Јовановић је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. У МИП-у је у Просветном одељењу које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним питањима) у Македонији. Слободан Јовановић објављује 1895. године студију „О друштвеном уговору“, критику Русоове теорије друштвеног уговора. Налази се у групи окупљеној око 1894. конзервативног (у смислу Дизраелијевог конзервативног парламентаризма) листа „Ред“, која је наредне године (1895) наставила да сарађује у „Српском прегледу“ Љубомира Недића, професора филозофије на Великој школи. Објављује своје радове у бројним часописима, укључујући и 1896. у мостарску „Зору“. Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује своје приступно предавање „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“ у којем се залаже за дводомни систем као неодвојиви део парламентарног система присутан у свим земљама у којима је уведен парламентаризам осим у појединим земљама Латинске Америке и Балкана. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске. Професор Године 1900. на Правном факултету је изабран за редовног професора. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Професор Јовановић је био један од оснивача „Српског књижевног гласника“ 1901. године. У овом књижевном часопису налазио се у уређивачком одбору и важио је за једног од најредовнијих сарадника. Слободан наредни истраживачки рад објављује 1902. под називом „Енглески парламентаризам“. Професор Јовановић је 4. фебруара 1905. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1908. је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Професор Јовановић је објавио велику синтетичку студију под називом „Наше уставно питање у XIX веку“ 1905. године, а потом је други пут штампао 1908. и трећи 1932. Године 1907. издао је књигу „Уставно право“, коју ће поново штампати 1924. Године 1908. објавио је студију под називом „Утемељење грађанског законодавства и уставности у Србији“, које ће касније проширити и објавити 1931., и 1932. године. Професор Јовановић објављивањем књиге 1912. године „Уставобранитељи и њихова влада“ започиње рад на великом пројекту писањем „Историје Србије 1838—1903“ које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишње место у свеукупном његовом делу. Шеф Пресбироа при Врховној команди Током Првог и Другог балканског рата Слободан је био шеф Пресбироа при Врховној команди[тражи се извор] Српске војске. После победе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбироом и Врховном командом у Скопље, где борави неколико месеци. После Другог балканског рата, 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први светски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. У јесен 1915. аустроугарске и немачке оружане снаге предузеле су велику офанзиву на Србију, истовремено и бугарске снаге прекидају саобраћајну комуникацију долином Јужне Мораве и Вардара. Српска војска са избеглим народом налазила се у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Тада Врховна команда одлучује да се крене у повлачење преко Албаније и Црне Горе на јадранску обалу у сусрет савезничким снагама. После албанске голготе професор Јовановић се нашао на острву Крф, где су биле смештене српска војска, избеглице, народна скупштина, влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад, који му је представљао духовни мир у времену тешком по српски народ. На Крфу је 1917. написао биографске огледе о Стојану Новаковићу и Љубомиру Недићу. После Првог светског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Међуратни период Слободан Јовановић заједно с Богданом Поповићем обнавља излажење „Српског књижевног гласника“. Професор Јовановић је 1920. године издао чувену књигу „Вођи Француске револуције“, састављену од портрета Мирабоа, Димурјеа, Дантона и Робеспјера. Други пут је ова књига штампана у оквиру Јовановићевих Сабраних дела 1932. код издавача Геце Кона. У оквиру рада о националном праву и историји професор Јовановић 1923. штампа другу књигу под називом „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића. Такође, 1926. је објавио књигу „Влада Милана Обреновића (I-II)“ коју је доштампао 1927. А 1929. године издаје књигу под називом „Влада Александра Обреновића“ (I-II). Професор Јовановић је 1927. године изабран за дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године. Професор Јовановић је објавио књигу 1934. под називом „О држави“, коју чине теоријске формулације састављене од елемената, функција и установа савремене људске заједнице. Ову књигу је проширио студијом „Поратна држава“ 1936, којом обрађује Италију, Енглеску, Француску, Русију и Немачку и у њој типолошки класификује однос између правне државе и државе фашизма и комунизма, односно настанак нових држава маса као новог облика тоталитаризма. Слободан Јовановић је био оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. до 1941. Слободан је 1938. године објавио монографију „О Гледстону“, вођи енглеских либерала у парламенту и на челу британске владе; пратећи његово политичко ангажовање, професор Јовановић је у ствари пратио пут реформисања Британске империје. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“. Године 1939. објавио је велико дело „Примери из политичке социологије“ - Енглеска, Француска, Немачка 1815 — 1914. Исте године објавио је студију „О америчком федерализму“. Јула 1940. Слободан одлази у пензију са места редовног професора, одликован је Орденом Југословенске круне првог реда. Јовановић је био противник споразума Цветковић-Мачек, којим је образована Бановина Хрватска. Залагао се за федерацију са јаком централном влашћу у виду југословенског парламента, бираног општим правом гласа, који би се бринуо за заједничке послове. Други светски рат После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе у пучистичкој влади генерала Душана Симовића. Избеглиштво је почело у Јерусалиму, а настављено у Лондону (од јула 1941). До Симовићеве смене дошло је почетком јануара 1942. када су сви министри Симовићеве владе у Лондону предали су колективну оставку, изјављујући да генерал Симовић није способан за руковођење. Након тога је краљ Петар II је именовао Јовановића за председника владе. Јовановић је преузео дужност 11. јануара 1942. Иако је по својој интелигенцији и образовању био водећи члан емиграције, Јовановић није имао никаквог искуства у практичној политици, а с обзиром на своју старост није се очекивало да од прилагоди своје ставове новим околностима или да постане енергичан вођа. Српски политичари у емиграцији признавали су Слободана Јовановића за неоспоран ауторитет., али није био дорастао великим политичким искушењима. Седиште Југословенске владе у Лондону налазило се у великој згради на Најтсбриџу, где је био смештен кабинет Слободана Јовановића. У Јовановићевој влади су биле приступљене све политичке странке које су биле и у Симовићевој влади. Међутим, Јовановићева влада је увела две новине у односу на Симовићеву владу. Прво је било именовање четничког вође Драгољуба Михаиловића за министра војске, ваздухопловства и морнарице. До краја Јовановићевог боравка на месту председника избегличке владе Михаиловић ће бити прво унапређен у дивизијског, па у армијског генерала и начелника Врховне команде. Именовање за министра и унапређивања су требало да ојачају Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Друга новина је било образовање Војног кабинета председника владе на чије чело је постављен мајор Живан Кнежевић. Мајор Кнежевић и његов рођени брат министар двора Радоје Кнежевић, иначе Михаиловићеве присталице и вође Лиге мајора, су чинили сиву еминенцију која је стајала иза Јовановића. Браћа Кнежевићи, су такође имали јак утицај на краља Петра, поставили су свог брата Николу за шефа владиног Одсека за шифрирање и тако имали увид над порукама које су одлазиле и долазиле у владу и користили су Јовановићеву несклоност да се меша у спорове министара своје владе. Нова влада је за министра војске уместо генерала Богољуба Илића именовала генерала Драгољуба Михаиловића, који је водио ројалистички покрет у Југославији, да би се избегла мешање војске у рад владе и да се истовремено искористи Михаиловићев углед при изношењу захтева Савезницима. После Каирске афере и Симовићеве смене, владе Слободана Јовановића заправо су преко браће Радоја и Живана Кнежевића биле у служби генерала Драгољуба Михаиловића. Именовање је требало да ојача Михаиловићеву позицију у Југославији и убрза савезничку помоћ. Избегличка влада је подржала Михаиловићев суштински пасиван став, пошто је радије желео да сачека слабљења окупатора пре вођења активног отпора, делом да би се избегле одмазде над цивилним становништвом. Међутим, ово је повећавало ризик да покрет отпора окупљен око комуниста преузме од Михаиловића вођство у покрету отпора против сила Осовине. Британци су о Михаиловићу ширили пропаганду као великом вођи, иако је ситуација у Југославији потпуно другачија од писања британске штампе; када је именован за министра Михаиловић није имао војску под својом директном командом након гушења устанка у Србији од стране Немаца у јесењој офанзиви. Михаиловић је већ тада ступио у контакте са квислиншким и немачким властима и део своје војске утопио у квислиншку Српску државну стражу. Са друге стране, Јовановић и његови министри нису успели да убеде Савезнике да својим ограниченим средствима пруже значајну материјалну помоћ Михаиловићу. Од 26. јуна до 10. августа 1943. налазио се на дужности потпредседника владе у кабинету Милоша Трифуновића. Када је краљ Петар II под притиском британског премијера Винстона Черчила донео одлуку да смени председника владе Божидара Пурића и да на његово место доведе Ивана Шубашића, професор Јовановић се супротставио овој одлуци. Нови председник владе Иван Шубашић је убрзо склопио споразум с Титом током лета 1944. После Другог светског рата, Слободан Јовановић остао је да живи у Лондону. У Лондону је становао од 1945. до 1958. недалеко од Кенсингтона Гарденса у ондашњем скромном и малом хотелу Тјудор Корт (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Године 1946. на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица у Београду Слободан Јовановић је осуђен од стране Војног већа „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. На основу ове пресуде у Југославији је практично уведена забрана на његова дела. Емиграција После рата, некадашњи чланови југословенске владе у Лондону нису били квалификовани за британску државну социјалну помоћ. Већина значајних југословенских односно српских емиграната нашла се на рубу егзистенцијалног опстанка. Међутим, српски бродовласник Ване Ивановић основао је „Добротворно удружење слободних грађана Југославије“, чијим је донацијама спасао беде велики број угледних интелектуалаца емиграната. Слободан Јовановић је био иницијатор оснивања 1951. године Удружења српских писаца у изгнанству и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, Милош Црњански за председника, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана Управе Коста Павловић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања, Јовановић је говорио из области српске историје и књижевности. Рехабилитација Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону. Опело над земним остацима Слободана Јовановића извршено је 20. децембра 1958. пре подне, у српској православној цркви Св. Сава у Лондону. Опелу је присуствовала краљица Марија Карађорђевић. Као изасланик краља Петра II био је Богољуб Јевтић. Као изасланик краљевића Томислава и принцезе Маргарите био је мајор Ђорђе Димитријевић. Од породице опелу су присуствовали Коста Ст. Павловић са супругом и сином. Опелу су присуствовали сви чланови Југословенског народног одбора, коме је Јовановић био оснивач и председник од његовог оснивања, представници Удружења српских писаца у изгнанству, коме је Јовановић био почасни председник, представници ветерана ЈВУО из Организације српских четника и Организације српских четника Равна Гора. Ковчег је био прекривен заставом Краљевине Југославије. Слободан Јовановић је после опела сахрањен на гробљу Кенсал грин, у северозападном делу Лондона. Сахрањен је у православном делу гробља, на коме се углавном налазе гробови Срба који су у емиграцију отишли 1945. Године 1965. је Удружење српских писаца у изгнанству подигло спомен-плочу Слободану Јовановићу у хотелу Корт у Лондону, где је живео од 1945. па све до своје смрти 1958. Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренети у храм Светог Саве у Лондону, где је 5. децембра одржан парастос. Дана 8. децембра су пренети у Србију, где су 10. децембра сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Уређивачки одбор библиотеке „Српска књижевност у сто књига“ уврстио је његову књигу „Портрети из историје и књижевности“ као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије. Године 2007. Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном. Српска академија наука и уметности је у новембру 2019. поводом 150 година од рођења Слободана Јовановића организовала изложбу и научни скуп. Дела После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића. Међу значајнија његова дела спадају: О суверености, Основи правне теорије о држави, Српско-бугарски рат (1901), Енглески парламентаризам (1902), Светозар Марковић (1903), Макијавели, Вођи француске револуције, Политичке и правне расправе, Уставно право Краљевине Србије, Уставобранитељи. Уставно право Краљевине СХС, Јовановић, Слободан (1933). Уставобранитељи и њихова влада (1838—1858) (3. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1933). Друга влада Милоша и Михаила (2. испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1934). Влада Александра Обреновића. Књ. 1 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1935). Влада Александра Обреновића. Књ. 2 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Јовановић, Слободан (1936). Влада Александра Обреновића. Књ. 3 (друго, испр. и доп. изд.). Београд: Геца Кон. Занимљивости Владимир Јовановић (1833—1922), апостол либерализма, боравећи у Новом Саду као политички изгнаник из Србије, дао је име свом сину првенцу Слободан, а ћерки Правда. По многима је Слободан Јовановић први међу Србима носио ово име.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

ZAPISI O PROBLEMIMA I LJUDIMA 1941-1944 Autor: Slobodan Jovanović Izdavač: Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, London Godina izdanja: 1976. Broj strana: 84 Povez: mek Format: 24cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana.

USTAVNO PRAVO KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA SLOBODAN JOVANOVIĆ SLUŽBENI LIST SRJ B e o g r a d 1 9 9 5 SLOBODAN JOVANOVIĆ: Prof. Pravnog fakulteta u BeoGradu, Predsednik Srpskog kulturnog kluba, Predsednik izbegličke vlade u Londonu 1941. Učestvovao u oba balkanska rata, U Prvom svetskom ratu šef Pres-biroa Vrhovne komande, Prešao Albaniju... KLASICI JUGOSLOVENSKOG PRAVA/ a) Ustavno pravo - Jugoslavija ........................................................... PredGovor: prof. dr STEVAN K. VRAČAR Vračar, Slika autora, Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez, Obeleživač stranica, 554 str NEKORIŠĆENO Perfektan primerak, кorice, stranice! NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NOVO Ekstra !!!!!!!!!!! Kup1

Podvlačena u većoj meri, meki orig. povez i naknadni polukožni, potpis pravnika Save M. Šapčanina. Аутор - особа Јовановић, Слободан, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Наслов Основи јавног права Краљевине Србије. Књ. 1, Уставно право / од Слободана Јовановића Врста грађе књига Језик српски Година 1907 Издавање и производња Београд : Г. Кон, 1907 (Београд : `Доситије Обрадовић`) Физички опис VII, 320 стр. ; 25 cm ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PORTRET UMETNIKA DUŠANA SAVIĆA crtež DUŠKO JOVANOVIĆ PORTRETI KNJIŽEVNIKA, PESNIKA, SLIKARA, GLUMACA, UMETNIKA I MNOGIH POZNATIH LIČNOSTI IZ JAVNOG ŽIVOTA: DUŠAN RADOVIĆ LJUBICA-CUCA SOKIĆ MARKO ČELEBONOVIĆ PJER KRIŽANIĆ SLOBODAN MARKOVIĆ - LIBERO MARKONI VELJKO PETROVIĆ DRAGUTIN DOBRIČANIN JANEZ VRHOVEC OLIVERA KATARINA MILIVOJE ŽIVANOVIĆ PAVLE VUJISIĆ RAŠA PLAOVIĆ LJUBINKA BOBIĆ IVO ANDRIĆ VLADISLAV PETKOVIĆ DIS VIKTOR STARČIĆ MILAN AJVAZ LJUBIŠA JOVANOVIĆ LJILJANA KRSTIĆ TANASIJE MLADENOVIĆ ANA KRASOJEVIĆ LJUBA POPOVIĆ DRAGOLJUB BOJANIĆ GIDRA STEVAN BODNAROV PEĐA MILOSAVLJEVIĆ ZORAN RADMILOVIĆ BRANKO V. RADIČEVIĆ VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆ BRANKA MITIĆ SLOBODAN CICA PEROVIĆ BRANKO ĆOPIĆ STEVO ŽIGON SOJA JOVANOVIĆ DRAGOMIR FELBA KARLO BULIĆ STOLE ARANĐELOVIĆ DUŠAN KOSTIĆ JOVAN MILIĆEVIĆ STOJAN DEČERMIĆ SLAVKO SIMIĆ MILAN SRDOČ NEVENKA URBANOVA ALEKSANDAR POPOVIĆ MOJA BABA SAVKA DARINKA MARKO DEL MONAKO DŽERALDINA ČAPLIN VASJA SMISLOV VAN HEFLIN LUJ ARMSTRONG KING SAČMO SEČUO TAKIA SAMURAJ SA PEROM ČU EN LAJ VITORIO DE SIKA ŽAN POL SARTR ALFRED HIČKOK ŠARL AZNAVUR ANDRE SEGOVIJA ARETA FRENKLIN ARTUR RUBINŠTAJN SIMON SINJORE IV MONTAN MIKIS TEODORAKIS ŽAN LUJ BARO `Idejni tvorac uglednog konkursa novinske karikature `Pjer`, jedan od začetnika stripa u Beogradu i pokretača listova `Ošišani jež` i `Mika miš`, karikaturista čije su radove prenosili `Njujork tajms` i mnogi drugi svetski listovi, autor beogradskog simbola - vrapca od milošte prozvanog Dživdžan, kojeg je branio i na sudu u sporu sa `novokomponovanim` vrapcem... - po svemu tome ostaće upamćen taj `čovek od trostrukog pera`. Knjiga je u formi monografije, izdanje Triptiha i Borbe, Beograd 1998. godine, tvrd povez, ilustrovano, 224 strane, veliki format.

Autor: Pavle Ugrinov"A zatim sam sprijateljio i sa pravim Beograđanima, Sojom Jovanović, Radetom i Oliverom Marković, Mićom Tomićem, Zoranom Mišićem, Mijom Pavlovićem, Sašom Petrovićem, Acom Pantelićem, i onim starijima koji su mi po svemu bili bliski: Dušanom Matićem, Oskarom Davičom, Tomislavom Tanhoferom, Hugom Klajnom, Mićom Popovićem i Mihizom, i celim društvom oko upravo osnovanog NIN-a, koje sam već odranije poznavao sa Zlatibora (Stevanom Majstorovićem, okom Radenkovićem, Zirom Adamovićem i svim ostalim), a zatim svim tim mladim slikarima i vajarima na Starom sajmištu, Kosančićevom vencu i drugim beogradskim ateljeima, pa glumcima Beogradskog dramskog pozorišta i mladim filmadžijama iz Kino kluba, i mnogim, mnogim drugim – pa sam tako ponovo našao i sebe. Osećam se slobodan među njima, isto onoliko koliko sam se osećao slobodan u mladosti."Nulta egzistencija je dnevnički zapis književnika, dramaturga, režisera i akademika Pavla Ugrinova tokom šezdesetogodišnjeg umetničkog stvaralaštva – od dolaska u Beograd 1946, izvođenja kultne predstave „Čekajući Godoa” i osnivanja Ateljea 212, rada na Radio Televiziji Beograd tokom zlatnog perioda radio i TV drame – ovo delo je prožeto važnim kulturno-političkim događajima i na svojevrstan način dokumentuje razvoj društva i umetnosti posleratnog doba sve do početka XXI veka, kroz prizmu ovog autentičnog stvaraoca i svedoka našeg podneblja i vremena.Stojan Ćelić, Vasko Popa, Josip Broz Tito, Dragoljub Draža Mihailović, Dobrica Ćosić, Radomir Konstantinović, Dr Hugo Klajn, Oskar Davičo, Ivo Andrić, Borislav Mihajlović Mihiz, Marko Nikezić, Latinka Perović, Mića Popović, Mira Trailović, Ljuba Tadić, Rade Marković, Laza Vozarević, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač, Miro Glavurtić, Filip David i Slobodan Stojanović su samo neki od protagonista ovih dnevnika koji sadrže zapise o bitnim ambijentima, kao i gradovima u kojima je Ugrinov boravio: Monte Karlu, Nici, Parizu, Firenci, Sijeni, Dubrovniku, Ulcinju...Prva knjiga dokumentuje period posleratnog razvoja i uspona, do 1972. godine. U nastavku slede još dve knjige dnevnika, u kojima Ugrinov prati godine sloma i raspada Jugoslavije.

Knjiga o Draži – grupa autora Knjiga o Draži – grupa autora predstavlja novo luksuzno izdanje knjige koja je prvi put izašla 1956. godine u Kanadi, Vindzor. Naša migracija je tu u izdanju Srpske narodne odbrane objavila knjigu povodom desetogodišnjice ubistva generala Dragoljuba Mihailovića. Pored originalnih tekstova iz prvog izdanja knjiga je dopunjena predgovorom Dušana T. Batakovića i sadrži 256 autentičnih fotografija. U knjizi su pohranjene i sačuvane od zaborava sećanja i svedočenja Dražinih bliskih saradnika, saboraca kao i savezničkih oficira. Samo neki od autora tekstova u ovoj knjizi su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, vladika Nikolaj Velimirović. Od savezničkih boraca knjigu su obogatili sećanjima i Alber B. Sajc, Džasper Rutem, Valter R. Mansfild, Robert H. Magdauel. Dragoljub Mihailović, Čiča Draža, rođen je u Ivanjici 1893. godine. Učestvovao je u borbama u Prvom svetskom ratu. 1941. kada je započet takozvani Aprilski rat – nemačke, italijanske, bugarske i mađarske snage napadaju Kraljevinu Jugoslaviju bez objave rata. Draža Mihailović odbija da prizna kapitulaciju i zajedno sa svojim odredom nastavlja borbe protiv fašista. Deo oficira i ostalih vojnika vojske Kraljevine Jugoslavije zajedno sa Dražom osniva četničke odrede koji su delali kao organizovani pokret otpora. Posle Drugog svetskog rata, na vlast stupa Komunistička partija koja je Mihailoviću sudila zbog organizovanja i vođenja paravojnih jedinica. Ubijen je 17. jula 1946. godine na nepoznatom mestu. Draža je tek 2015. godine rehabilitovan. Tek tada je zvanično ukazano na loše vođen postupak i ne-fer suđenje – baš zato su ukinute sve optužbe koje su iznete na ovom sudu. Sve knjige iz vojne i istorijske literature pogledajte ovde. Pratite i naše video prezentacije proizvoda na zvaničnom You Tube kanalu!

Raška baština 1grupa autoraIzdavac: Zavod za zaštitu spomenika kulture, Kraljevo 1975, ćirilica, ilustrovano, veliki format (29 cm), strana 336. Sadržaj: KNJIGA IPredgovorČLANCI I RASPRAVEĐurđe Bošković: Osvrt na neke karakteristike regionalnog prostornog planiranja spomenika na teritoriji srednjovekovne RaškeVojislav J. Đurić: Mileševa i drinski tip crkveSvetozar Radojčić: Odjek Pesme nad pesmama u srpskoj umetnosti XIII vekaVojislav Korać: Mesto Pridvorice u raškoj arhitekturiGordana Babić: Ciklus Hristovog detinjstva u predelu s humkama na fresci u GracuVladislav Ristić: O živopisu crkve sv. Stefana u KruševcuMilorad Mihailović: Zidna dekoracija novopavličke crkveMilka Čanak-Medić: Manastir Trojica pod OvčaromRadomir Stanić: Zidno slikarstvo crkve manastira Crne RekeZdravko Kajmaković: Georgije Mitrofanović i kir GeorgijeSlobodan Đorđević: Hamam u Novom PazaruObrenija Vukadin: Arheološka istraživanja u Staroj PavliciJovan Nešković: Đurđevi Stupovi u RasuAntica Pavlović: Javni spomenici posvećeni narodnooslobodilačkoj borbiPRILOZI, GRABA I IZVEŠTAJIRadoslav Prokić: Rimske terme u ČačkuMihailo Zotović: Antički spomenici i predmeti sa lokaliteta Kolovrata kod PrijepoljaDušica Minić, Obrenija Vukadin i Slobodan Đorđević: Srednjovekovni grad StalaćDobroslav Pavlović: Prilog proučavanju slikanih dekoracija fasada srpskih srednjovekovnih crkava sa područja Zapadne MoraveBranka Pavić-Basta: Crkva sv. Nikole u PaležuSlobodan Nenadović: Seoska arhitektura koja nestaje. Zabeleške iz sela GracaMirjana Šakota: Hadži Ruvim u StudeniciDobrila Gaj-Popović: Ostava novca u KumaniciMiodrag Jovanović: Crteži srpskih romantičaraNadežda Pešić-Maksimović: Pojedinci, pokretači stvaranja središta u selima Užičke Crne GoreBranko Vujović: Carske dveri Vojvode MoleraMirko Kovačević: Konzervatorsko-restauratorski radovi na crkvi manastira Lepenca u RasiniMarija Domazet: Čardak kneza Miloša u Gornjoj DobrinjiRadmila Pavićević-Popović: Natpisi na seoskim kućama u okolini Čačka i Gornjeg MilanovcaBranislav Živković: Konzervatorski radovi na živopisu manastira ŽičeVladimir Brguljan: Prvi opšti pravni akti iz oblasti zaštite spomenika kulture u socijalističkoj JugoslavijiIvan Zdravković: Prvi pokušaji stvaranja konzervatorske službe u SrbijiRadomir Stanić: Delatnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu od 1965. do 1975. godineStanje Vrlo dobro, potpis na predlistu. Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

Preko šezdeset godina prošlo je od kad je Knjiga o Draži objavljena 1956. godine u Vindzoru (Kanada), u izdanju Srpske narodne odbrane, povodom desetogodišnjice ubistva generala Dragoljuba Mihailovića. Knjiga o Draži je najvažnija knjiga o generalu Mihailoviću! U njoj su sabrane uspomene i svedočenja najbližih saradnika, saboraca, legitimnih predstavnika naroda, savezničkih oficira i drugih neposrednih učesnika zbivanja koja su odredila sudbinu Kraljevine Jugoslavije, generala Mihailovića i srpskog naroda u celini. Među autorima čiji su tekstovi objavljeni u knjizi su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, Sveti vladika Nikolaj Velimirović. Takođe, knjigu su svojim sećanjima obogatili i najpoznatiji članovi savezničkih misija pri štabu generala Mihailovića i JVuO: Albert B. Sajc, DŽasper Rutem, Valter R. Mansfild i Robert H. Magdauel. Knjiga o Draži je prvi jasan, nedvosmislen i sistematičan odgovor komunističkoj propagandi koja je na montiranom procesu generalu Mihailoviću zapravo osudila istinu, pravni poredak, demokratiju i pravdu! Knjigu o Draži napisali su i objavili čestiti i slobodni ljudi, koji nisu dozvolili da se zbog nečiste savesti mnogih važnih aktera pobede nad fašizmom zaboravi junak koji je prvi podigao barjak slobode u porobljenoj Evropi! Čitaj dalje

Možemo li, vek posle stvaranja ove utopijske države, trezveno sagledavati jugoslovenski projekat? Imamo li za to snage s obzirom na to da smo najveće žrtve njegovog raspada? Mi verujemo da srpski narod ima snage i zato Vam nudimo kapitalni izdavački projekat – Istorija jedne utopije: 100 godina od osnivanja Jugoslavije. Nudimo Vam svedočenja tvoraca i graditelja međuratne države: Aleksandra Belić, Jovana Cvijića, Slobodana Jovanovića i njihovog uticajnog prethodnika, Jovana Skerlića. U ovoj knjizi zastupljeni su i antologijski tekstovi najuticajnijih intelektualaca druge polovine 20. veka: Mihaila Đurića, Milorada Ekmečića, Dragoljuba Živojinovića, Dušana T. Batakovića. Tu su i: Ljubodrag Dimić, Kosta Čavoški, Milo Lompar, Nenad Kecmanović, Srđa Trifković i Miloš Kovačević. Konačno, zastupljeni su i autori koji svojim radom obeležavaju prve dve decenije srpskog 21. veka: Miloš Ković, Čedomir Antić, Aleksandar Raković, Slobodan Antonić, Časlav Koprivica i mnogi drugi… Čitaj dalje

Autor: Zdravko Šotra„Glumci, glumci... Čitavog života sam se, i mimo rada, družio sa glumcima, što nije baš uobičajeno za reditelja. Prosto osećam da smo od istog soja… Između dva kadra ima mesta i za šalu, pa tako provedeno vreme ostane svima u lepoj uspomeni.“„Dobri moji glumci... Za vama ostaju i priče o vašim osobenostima, te puno šaljivih zgoda i neumrlih duhovitosti. Ova knjiga želi da otrgne od zaborava što više tih Tespidovih sledbenika. I da iznađem kako sam se ja našao među njima…“Uz detaljan popis ostvarenih dela, podeljenih uloga i dobijenih nagrada, obilje anegdota nastalih tokom snimanja, putovanja i gostovanja, ova knjiga svedoči o nezaboravnim veličinama jednog vremena i u životu i na pozornici i na platnu…U knjizi „Mojih 500 glumaca” naveo je, pored ostalog, imena koja pamti, zatim ona koja je prepisao sa špica svojih emisija i filmova, i iz arhiva pozorišta u kojima je radio. Tu su imena najvećeg broja glumaca, sa kojima je radio: Velimir Subotić, Maša Perenčević, Dušanka Rajčić, Neda Brgić, Jelena Trajković, Marko Tasić, Zorica Stefanović, Gordana Đorđević, Danica Stojković, Milojko Topalović, Bogdanka Savić, Vladimir Amidžić, Bora Stojanović, David Tasić Daf, Smilja Matić, Ankica Stanojević, Jovanka Aleksić, Mirjana Čerškov, Žiža Mažar, Franjo Majetić, Ema Majetić, Smiljka Bencet, Mirko Švec, Ljubica Golubović, Dejan Dubajić, Nikola Milić, Stanko Buhanac, Radmilo Ćurčić, Joviša Vojinović, Saša Gruden, Gojko Šantić, Bata Stojković, Paja Bogatinčević Karlo Bulić, Radmila Andrić, Mija Aleksić, Viktor Starčić, Tomo Kuruzović, Branka Mitić, Vlasta Velisavljević, Tanja Beljakova, Sonja Hlebš, Predrag Tasovac, Aleksandar Hrnjaković, Tamara Miletić, Ljiljana Sedlar, Tomanija Đuričko, Đorđe Nenadović, Olivera (Katarina) Petrović, Miša Volić, Dragica Novaković, Mira Dinulović, Dragutin Dobričanin, Slobodan Aligrudić, Milutin Butković, Gula Milosavljević, Vlada Popović, Ružica Sokić, Predrag Laković, Ljuba Tadić, Irena Kolesar, Olga Stanisavljević, Ljubiša Jovanović, Zoran Radmilović (debi), Mihailo Bata Paskaljević, Perica Slovenski...

Opis Istorija jedne utopije: 100 godina od stvaranja Jugoslavije – Jugoslavije više nema, a kao njeno jedino nasleđe nameću nam se aveti titoizma. One i dalje pokušavaju da formiraju naše želje, projekcije i razumevanje položaja Srbije i srpskog naroda. Možemo li, vek posle stvaranja ove utopijske države, trezveno sagledavati jugoslovenski projekat? Imamo li za to snage s obzirom na to da smo najveće žrtve njegovog raspada? Mi verujemo da srpski narod ima snage i zato Vam nudimo kapitalni izdavački projekat: Istorija jedne utopije: 100 godina od osnivanja Jugoslavije Nudimo Vam svedočenja tvoraca i graditelja međuratne države: Aleksandra Belić, Jovana Cvijića, Slobodana Jovanovića i njihovog uticajnog prethodnika, Jovana Skerlića. U ovoj knjizi zastupljeni su i antologijski tekstovi najuticajnijih intelektualaca druge polovine 20. veka: Mihaila Đurića, Milorada Ekmečića, Dragoljuba Živojinovića, Dušana T. Batakovića. Tu su i: Ljubodrag Dimić, Kosta Čavoški, Milo Lompar, Nenad Kecmanović, Srđa Trifković i Miloš Kovačević. Konačno, zastupljeni su i autori koji svojim radom obeležavaju prve dve decenije srpskog 21. veka: Miloš Ković, Čedomir Antić, Aleksandar Raković, Slobodan Antonić, Časlav Koprivica i mnogi drugi… Tekstovi sabrani među koricama knjige Istorija jedne utopije: 100 godina od stvaranja Jugoslavije obrađuju čitav niz bitnih tema: Kako je nastala jugoslovenska ideja? Programski tekstovi tvoraca Jugoslavije. Kako su velike sile uticale na stvaranje i raspad Jugoslavije? Geopolitički smisao Jugoslavije. Nikola Pašić i srpski političari o stvaranju Kraljevine SHS. Pitanje jugoslovenskog identiteta. Politika Vatikana prema Jugoslaviji. Da li Jugoslavija bila moguća posle Jasenovca? Poreklo i posledice avnojevskih granica. Da li je titoizam sprovodio hrvatsku nacionalnu politiku? Brionski plenum, Rankovićev pad i Ustav iz 1974. Srpska pop-kultura u SFRJ. Jugonostalgija kao osećanje i kao instrument propagande. Komadanje srpskog jezika kao lingvističko nasleđe jugoslovenstva.

Blago Srbije - Bogato ilustrovana enciklopedija kulturno istoriskog nasleđa Srbije Istaknuta istoričarka umetnosti Tamara Ognjević, uz pomoć izuzetnog fotografa Dragana Bosnića, svojim stručnim esejima prošla je celu Srbiju, od Subotice do manastira Ovčarsko-kablarske klisure, od Lepenskog vira, Vinče i Singidunuma do današnjeg Beograda, od ikona i fresaka, preko slikarke Katarine Ivanović do Mediale, od pravoslavne i islamske do jevrejske kulture..., i opisala bogatu istoriju i Kulturno nasleđe u enciklopediji Blago Srbije. Važna i velika knjiga. Rekao bih da ovakvu Srbija do sad nije imala! Ovde verovatno nije sve, a i ne može da bude, ali sve što je u njoj – tu je s dobrim razlozima.” SLOBODAN IVKOV, Blic Knjiga. O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) Pogledajte brošuru: ovde Autor teksta: Tamara Ognjević Autor fotografija: Dragan Bosnić Prelom i grafički dizajn: Maja Keser-Mladinska knjiga Beograd Idejno rešenje i koncept: Mladinska knjiga Dimenzije: 24 x 32 cm Broj stranica: 528 Godina izdavanja: 2023 Kupovina na rate: Pogledajte uputstvo za kupovinu na rate.

Blago Srbije - Bogato ilustrovana enciklopedija kulturno istoriskog nasleđa Srbije Istaknuta istoričarka umetnosti Tamara Ognjević, uz pomoć izuzetnog fotografa Dragana Bosnića, svojim stručnim esejima prošla je celu Srbiju, od Subotice do manastira Ovčarsko-kablarske klisure, od Lepenskog vira, Vinče i Singidunuma do današnjeg Beograda, od ikona i fresaka, preko slikarke Katarine Ivanović do Mediale, od pravoslavne i islamske do jevrejske kulture..., i opisala bogatu istoriju i Kulturno nasleđe u enciklopediji Blago Srbije. Važna i velika knjiga. Rekao bih da ovakvu Srbija do sad nije imala! Ovde verovatno nije sve, a i ne može da bude, ali sve što je u njoj – tu je s dobrim razlozima.” SLOBODAN IVKOV, Blic Knjiga. O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” • o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) • o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) • o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) • o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) • o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) • o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) • o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) • o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) • o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) • o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) • o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) • o naivnoj umetnosti • o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) • o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) • o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) Pogledajte brošuru: ovde Autor teksta: Tamara Ognjević Autor fotografija: Dragan Bosnić Prelom i grafički dizajn: Maja Keser-Mladinska knjiga Beograd Idejno rešenje i koncept: Mladinska knjiga Dimenzije: 24 x 32 cm Broj stranica: 528 Godina izdavanja: 2023 Kupovina na rate: Pogledajte uputstvo za kupovinu na rate.

u antologijskoj knjizi Srpska umetnost od XIX (19-og) do pocetka XX (20-og) veka, ciji je autor Slobodan Maldini Videti i primer procene cene rada slicnih dimenzija lista sa aukcije u prilogu. Marko MURAT Autoportret, rukopis (1933) mastilo na kartonu 9,3 x 14,2 cm signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Autor - osoba Cindori-Šinković, Mária, 1950- Denegri, Ješa, 1936- = Denegri, Ješa, 1936- Daković, Nevena, 1964- = Daković, Nevena, 1964- Dedić, Nikola, 1980- = Dedić, Nikola, 1980- Doroški, Milica, 1977- Ivkov, Slobodan, 1959- Kojić-Mladenov, Sanja, 1974- = Kojić-Mladenov, Sanja, 1974- Kovačev-Ninkov, Olga, 1964- Lukić, Kristian, 1974- = Lukić, Kristian, 1974- Matić, Jelena, 1977- Milenković, Nebojša, 1971- = Milenković, Nebojša, 1971- Mitrović, Vladimir, 1964- = Mitrović, Vladimir, 1964- Mušić, Miroslav, 1949- Németh, Ferenc, 1956- = Nemet, Ferenc, 1956- Nikolić, Gordana = Nikolić, Gordana Palkovljević, Tijana, 1975- Prišing, Lidija, 1980- Radulović, Milica, 1977- Šuvaković, Miodrag, 1954- = Šuvaković, Miodrag, 1954- Varagić, Slađana, 1975- Vilenica, Ana, 1978- Vuksanović, Suzana, 1965- Naslov Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini / [urednici Miško Šuvaković i Dragomir Ugren] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2008 (Beograd : Publikum) Fizički opis 865, [2] str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Šuvaković, Miško Ugren, Dragomir Topalov, Jagoda Cindori, Marija Vickó, Árpád Jovanović, Pavle Despotovski, Goran, 1972- = Despotovski, Goran, 1972- Hevér, Miklós Juriga, Augustin Červenka, Vladimir (plast. sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Str. 11-13: Ka novom muzeju : od Galerije savremene likovne umetnosti do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine / Dragomir Ugren Str. 753-838: Izbor tekstova umetnika / priredio Miško Šuvaković Biografije umetnika: str. 841-865 Beleške o autorima: str. [867] Napomene i bibliografske reference uz pojedine radove. Bibliografija uz pojedine radove. Predmetne odrednice Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad) Likovna umetnost – Vojvodina – 20v – Zbornici Arhitektura – Vojvodina – 20v dr Nikola Šuica Kapitalno novo ostvarenje enciklopedijskog karaktera Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini bavi se dinamičnom pretragom po temama i pobudama zabeleženim u umetničkoj i arhivskoj građi artikulisanih izražajnosti višenacionalnih stvaralaca sa prostora Vojvodine. Tekstovima brojnih autora istraživača otvorena su vrata u aktivno polje tumačenja hibridnosti svojstava vojvođanske umetnosti. U uvodnoj studiji, čiji je autor Miško Šuvaković, različiti modeli kulture, narodne tradicije i nasleđa prikazani su u svim svojim etapnim suočenjima: pružaju se od primera slikarstva Paje Jovanovića ili tendencija modernistističkih znamenja i stilova, od primenjene umetnosti i dekoracije preko sprege stvaralaštva i konteksta života umetnika, do umetničkih odlika stvaralaštva manjina. Predstavljeni su razlozi i svojstva delovanja Dimitrija Bašičevića Mangelosa ili nove umetničke prakse, otvorene pobude neokonceptualne umetnosti, digitalnih medija i izražavanja rodnih razlika. Knjiga o funkcionisanju, razvoju i etapama izražajnog likovnog jezika pripada genealogiji stvaralaštva i produktivnih metoda pronicanja u nekada oskudne istorijske podatke i slučajeve izostanka dokaza ili tragova kojim obiluju prepleti odnosa i priroda identifikovanja u minulim, ali i u najnovijim umetničkim izražajnostima ili stavovima. U svojevrsnoj rekonstrukciji sečanja ili naglašavanju očuvanih umetničkih ispoljavanja i primera, u ovoj jedinstvenoj knjizi su objedinjene osobenosti sveta umetnosti koji struji u Vojvodini kao izazovnoj topografskoj regiji stapanja između Balkana i centralne Evrope. Iz recenzije rukopisa knjige Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini dr Aleksandar Ignjatović Konzistentan i samorefleksivan teorijski fokus, koji, međutim, podrazumeva kombinovanje različitih strategija interpretacije - od semiotike i ikonografije do diskurzivne analize, jedan je od temeljnih osobenosti ovog rukopisa. U analitičkom postupku interpretacije zapanjujuće velike i raznovrsne građe o umetnosti Vojvodine XX veka, načinjen je vredan otklon od hegemonih i hegemonijskih modela tumačenja. Ukazano je na preplitanje različitih etničkih kultura, ideoloških stanovišta i političkih modela u okviru kojih je umetnost figurisala kao konstitutivan narativ. Na taj način, kroz brojne studije slučaja, iznose se kulturni obrise Vojvodine kao pluralne i hibridne, koji su do sada bili u potpunoj senci centričnih i centriranih interpretacija. Od velikog je značaja i tumačenje fenomena modernizma u Vojvodini: od višestranih prodora tokom prvih decenija XX veka, do transformacije i metamorfoze u odnosu na specifičnost kulturalnog toposa Vojvodine od tridesetih do šezdesetih godina XX veka. Pored toga, suvereno su izložena istraživanja problema tranzicije umetnosti nakon 1945. godine od socijalističkog realizma do socijalističkog estetizma i visokog modernizma. U radu se posebno istražuje problem avangarde i neoavangarde kao svojevrsna struktura „dugog trajanja` u okviru šire kulturne paradigme Srednje Evrope. Iz recenzije rukopisa knjige Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini dr Miško Šuvaković Ka novom Muzeju i ka novoj istoriji Reč je, svakako, o fascinacijama i žudnjama ka novom ili drugačijem pogledu na umetnost XX veka. Novi Muzej - Muzej savremene umetnosti Vojvodine - kao da očekuje i novu postavku ili novi projekt izvođenja, recikliranja, rekonstruisanja i ponovnog tumačenja i interpretiranja umetnosti u Vojvodini tokom XX veka. Radi se o zahtevu za znanjem i sa znanjem o umetnosti i u umetnosti u jednoj lokalnoj, maloj i dinamičnoj sredini. Istorija nije data, nju treba ponovo konstruisati i uvesti u diskurse kulture. Jedan mali muzej u jednoj maloj pokrajini/regiji u središtu Evrope zahteva akribično preispitivanje, odabire, premeštanja, upise, smeštanja i čitanja o tome kako se umetnost odigravala, pojavljivala i nestajala. Nova postavka umetnosti XX veka mora biti nekakva pobuna. Radi se, zapravo, o pobuni znanja! Ne toliko protiv ovih ili onih dela, već protiv posledica izvesnih i neizvesnih hijerarhija uverenja u to šta jeste vojvođanska umetnost tu i sada sa svim istorijskim, političkim, ideološkim i estetičkim narativima. Iz uvodnog teksta knjige Umetnost XX veka u Vojvodini: kontradikcije i hibridnosti umetnosti XX veka u Vojvodini KC

Veliki format, bogato ilustrovano, novo! Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Srpski slikari XVIII-XX veka : likovi i dela / Dejan Medaković ; [urednici Zoran Vapa, Zoran Kolundžija] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Petrovaradin : Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture ; Novi Sad : Prometej, 2021 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 417 str. : ilustr. u bojama ; 31 cm Drugi autori - osoba Vapa, Zoran = Vapa, Zoran Kolundžija, Zoran, 1952- = Kolundžija, Zoran, 1952- Radojčić, Svetozar, 1909-1978 = Radojčić, Svetozar, 1909-1978 Đurić, Vojislav J., 1925-1996 = Đurić, Vojislav J., 1925-1996 Trifunović, Lazar, 1929-1983 = Trifunović, Lazar, 1929-1983 Davidov, Dinko, 1930-2019 = Davidov, Dinko, 1930-2019 ISBN 978-86-80929-48-4 (PZZZSK)(karton) Napomene `Dejan Medaković 1922-2022 - sto godina od rođenja` → prelim. str. `Povodom 70 godina Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture` → prelim. str. Tekst štampan dvostubaćčno Tiraž 1.000 Str. 7-8: Predgovor / urednici Str. 387-388: Moderna analiza žitija i dela / Svetozar Radojčić Str. 388-389: Doživljaj i otkriće / Vojislav J. Đurić Str. 389-391: Naučno istraživanje slikarstva / Lazar Trifunović Str. 391-393: Naučna literarna esejistika / Dinko Davidov O tekstovima: str. 396 Beleška o piscu: str. 416-417 Pečat na nasl. str.: Poklon iz biblioteke Prof. dr Slobodan Tomić: SID: Z 4 75 Bibliografija: str. 402-406 Registar. Predmetne odrednice Srpski slikari -- 18-20. v. Srpsko slikarstvo -- 18-20. v. Baveći se godinama srpskim slikarima Dejan Medaković je u obliku portreta i kraćih monografija uspeo da prikaže važnije nosioce našeg umetničkog razvoja, posebno onog u XVIII i XIX veku. Njegova namera da pišući o našim slikarima XVIII i XIX veka pruži što sažetiju sliku njihovog života i rada sada je, po njegovoj koncepciji, dopunjena reprezentativnim izborom prikaza najboljih umetničkih ostvarenja. Otuda ova knjiga nije stroga antologija, ona je znatno bliža istoriji naše umetnosti, odnosno njena prefinjena interpretacija. U odnosu na davno izdanje sada donosimo dopunjeno i autorovom rukom korigovano novo izdanje sa potpuno novim reprodukcijama, u kvalitetnoj opremi. Ova monografija doprinosi sagledavanju celovitije slike o novijoj srpskoj umetnosti, dokumentuje i predstavlja vrhunska dostignuća nepokretnog nasleđa širokoj publici. Ujedno, ova knjiga, stilski izvrsno napisana, pravi je trezor znanja i doprineće edukaciji novih generacija. U monografiji su predstavljeni sledeći slikari: Hristifor Žefarović Janko Halkozović Zaharija Orfelin Teodor Kračun Jakov Orfelin Teodor Ilić Češljar Arsa Teodorović Konstantin Danil Jovan Klajić Pavle Simić Novak Radonić Đura Jakšić Steva Todorović Miloš Tenković Đorđe Krstić Stevan Aleksić Leon Kojen Ljubomir Ivanović Marko Murat Uroš Predić Paja Jovanović Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999–2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG125 (N)

str. 136 , dim. 29,5 x 21,5 cm stanje LOSE KOMPLETNO Kao prvo zajedničko izdanje srpskih nadrealista izlazi almanah Nemoguće-L′impossible, objavljen u Beogradu 1930. godine, sa manifestom koji je potpisalo trinaestoro osnivača pokreta. Kolektivni aktivitet beogradskih nadrealista započinje u inspirativnoj atmosferi koju donose dva Manifesta nadrealizma Andrea Bretona. Pripadnici beogradskog nadrealističkog pokreta objavljuju priloge ili su urednici u avangardnim časopisima, izdaju glasila pokreta, osim tekstualnih priloga i različitih oblika primera proširivanja granica tradicionalnog postupka stvaranja, u publikacije uključuju i primere vizuelnе еkspеrimеntаciје, ali takođe objavljuju i romane, zbirke pesama, esejistiku i drugo. U godinama pre zvaničnog formiranja nadrealizma, u periodu od 1922. do 1930. godine, izlazi više časopisa u kojima sarađuju ili ih uređuju budući nadrealisti, i objavljuju priloge vezane za nadrealizam. U časopisu Putevi, koji izlazi od 1922. u Beogradu, sarađuju Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Milan Dedinac i drugi. Nova serija časopisa pokrenuta je 1923. godine, a Marko Ristić i Miloš Crnjanski su urednici trobroja iz 1924. godine. Između ostalog, ovaj časopis donosi tri odeljka eseja Andre Bretona objavljenih u časopisu Littérature, u izboru i prevodu Marka Ristića. Godine 1924. Moni de Buli izdaje almanah Crno na belo. Časopis Svedočanstva izlazi u Beogradu 1924. i 1925. godine, a saradnici su Milan Dedinac, Dušan Matić, Mladen Dimitrijević, Rastko Petrović, Marko Ristić, Aleksandar Vučo i drugi. U časopisu Svedočanstva objavljen je tekst “Nadrealizam” Marka Ristića, kao prvi prilog kod nas o ovom fenomenu, a objavljen je neposredno posle pojave Nadrealističkog manifesta Andrea Bretona. Od januara do juna 1926. godine u Beogradu je izašlo pet brojeva časopisa Večnost, koji je uređivao Risto Ratković, u kome Moni de Buli objavljuje svoje nadrealističke tekstove. Đorđe Kostić, Oskar Davičo i Đorđe Jovanović osnivaju časopis Tragovi 1928. godine, a Zvezdan Vujadinović 50 u Evropi, u kome su sarađivali su Koča Popović, Dragan Aleksić, Dušan Matić, Velibor Gligorić, Ljubiša Jocić, Slobodan Kušić i drugi, a izlazio je do 1933. godine. Kao prvo zajedničko izdanje srpskih nadrealista izlazi almanah Nemoguće-L′impossible, objavljen u Beogradu 1930. godine, sa manifestom koji je potpisalo trinaestoro osnivača pokreta. Ova publikacija nadrealistima daje mogućnost kolektivnog aktiviteta, a osim priloga srpskih autora, ravnopravno donosi priloge francuskih nadrealista kao što su Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. U godinama pune nadrealističke aktivnosti, od 1930. do 1932. godine objavljeno je više značajnih publikacija, a neke od njih u ediciji Nadrealistička izdanja. Godine 1931. objavljeni su Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnogMarka Ristića i Koče Popovića i Pozicija nadrealizma Marka Ristića i Dušana Matića. Naredne godine izlazi knjiga Anti-zid Marka Ristića i Vana Bora, a Dušan Matić, Oskar Davičo i Đorđe Kostić objavljuju Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Osim almanaha, druga publikacija, značajna kao platforma za ispoljavanje nadrealističkih stavova, bio je časopis Nadrealizam danas i ovde. Časopis izlazi u Beogradu 1931. i 1932. godine, a izašlo je ukupno tri broja, sledeći idalje ideju direktne saradnje na liniji Pariz–Beograd, objavljujući priloge kako beogradskih, tako i francuskih nadrealista. Osim zajedničkih, nadrealisti su objavili veći broj izuzetno značajnih publikacija, među kojima su Javna ptica (1926) Milana Dedinca, antiroman Bez mere (1928) Marka Ristića, Koren vida (1928) Aleksandra Vuča, knjiga za decu Aleksandra Vuča i Dušana Matića Podvizi družine „Pet petlića“ (1933),Turpituda (1938) Marka Ristića, sa crtežima Krste Hegedušića, koja je zaplenjena i uništena odmah po objavljivanju, kao i mnoge druge.

Odlično stanje Verovatno nekorišćena Pogledajte slike Sa posvetom legendarnog knjižara Gece Kona Geca Kon (Čongrad, 2. avgust 1873 — Pančevo, 1941) bio je srpski knjižar i izdavač. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao Gejza[1] 2. avgusta 1873. godine u Čongradu, u mađarskom delu Austrougarske, od oca rabina Bernarda Kona i majke Lujze, u poznatoj aškenaskoj porodici. Nakon njegovog rođenja porodica se seli u Zemun, gde je otac bio učitelj a Geca pohađa Trgovačku školu - knjižarski smer. Zatim pohađa gimnaziju u Novom Sadu, ali 1889. godine prekida školovanje i zapošljava se u knjižari Fridriha Breslauera u Beogradu. Godine 1894, vraća se u Novi Sad gde prvo uči zanat, pa postaje pomoćnik i na kraju radi kao poslovođa u knjižari Arse Pajevića.[2] Kod Pajevića u knjižarskoj radnji na početku Dunavske ulice, proveo je daroviti Gejza punih sedam godina. Knjižara Gece Kona u Knez Mihailovoj 12. Zakletva Gece Kona 1901. Nekadašnja knjižara Gece Kona u Knez Mihailovoj 12, danas Knjižara „Geca Kon” izdavačkog preduzeća Prosveta Kuća Gece Kona u Dobračinoj 30 u Beogradu Godine 1901, postaje srpski državljanin - kao Geca, i u Beogradu otvara knjižaru za srpsku i stranu književnost u Knez Mihailovoj ulici br. 1. pored Grand hotela.[3] Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi. Od 1902. godine bio je oženjen Bečlijkom Lujzom Vajs. Imali su dve ćerke: Elviru, udatu za trgovca sanitetskim materijalom Franju Baha, i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna. Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede srpske vojske nad austrougarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene. Posle Prvog svetskog rata, Geca Kon uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara 1921. godine izabran je za potpredsednika, a 1929 i 1932.[4] godine za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu. Godine 1934, objedinjuje svoju knjižaru i radnju za prodaju laboratorijskog materijala svog zeta Franje Baha u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva „Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.“. Najveću izdavačku produkciju ostvario je u periodu između 1930. i 1940. godine, objavljujući preko 200 naslova u toku jedne godine. 1935. godine, Konova knjižara bila je na prvom mestu u Beogradu po broju izdanja, među kojima su najzastupljeniji bili udžbenici, nad kojima je imao monopol.[5] Stekao je veliko bogatstvo i sagradio vilu u Dobračinoj ulici br. 30. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vlastima Kraljevine Jugoslavije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša (1937).[5] Osim po velikoj izdavačkoj delatnosti, Geca Kon je bio poznat po velikoj novčanoj podršci književnicima i svim vrednijim kulturnim institucijama. Osnovao je Geca 5. novembra 1933. godine `Akademiju sedam umetnosti`, kao novčanu nagradu, koja se dodeljivala svake godine jednom književniku ili umetniku.[6] Veliki deo sredstava uložio je u popularisanje dela domaćih pisaca kroz biblioteke `Naša knjiga`, `Zlatna knjiga`, `Srpski narod u 19. veku`, kao i kroz one vezane za školsku lektiru. O njegovom dobročinstvu svedoči i književnik Božidar Kovačević: `Od svoje zarade on je više nego iko pomagao domaću književnost. Piscima čije knjige nisu najbolje išle davao je pristojne honorare, kao i siromašnim, da bi mogli nesmetano, oslobađajući se napornog novinarskog rada, da ostvare zamišljena književna dela (...) Pesniku Dragoljubu Filipoviću za patriotsku zbirku `Kosovski božuri`, Kon je nekoliko puta platio honorar da bi ga materijalno pomogao jer je, stvarno, živeo u velikoj oskudici`. Po nemačkoj okupaciji Srbije 1941, uprkos brojnim upozorenjima i dojavama od strane prijatelja i poznanika, Geca Kon odbija da napusti Srbiju. Šestog aprila sa porodicom beži iz Beograda u Vrnjačku banju, gde je ubrzo uhapšen; prvo biva zatočen u Beogradu, pa potom u Beču. Gecu Kona i njegovu porodicu ubio je nemački okupator 1941. godine. Mesto Gecinog stradanja nije poznato. Pretpostavlja se da je streljan u bečkom zatvoru ili pri kasnijem isleđenju u Gracu. Jedino je njegov drugi zet, Leopold Hercog izbegao streljanje; svi ostali članovi porodice: žena Lujza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, zet Franjo Bah, kao i četvoro unučadi,[7] streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena: kuće u Dobračinoj 30 i Sremskoj 4, dva stana u ulici Strahinjića Bana, knjižara i jedna radnja u Knez Mihajlovoj, kao i plac na Dedinju (gde će posle rata ministar Jovan Veselinov podići vilu, u koju će se kasnije useliti predsednik Slobodan Milošević). Najvredniji deo knjižnog fonda prenesen je u Nacionalnu biblioteku u Beču. Izdavačku kuću je 1942. godine preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta. Zahvaljujući knjižnom fondu od preko pet hiljada izdatih naslova iz svih oblasti ljudskog stvaralaštva, Geca Kon je još uvek prisutan na tržištu knjiga. Njegova sestra Blanka udata Rajs ima unuka Jovana Rajsa koji je preživeo holokaust i pisao o tome.[8] Dela[uredi | uredi izvor] Prva knjiga koju je izdao 1905. bila je Sintaksa srpskog jezika za srednje škole Janka P. Lukića. Godine 1907, objavljuje prvi prevod strane knjige, Princa Nikoloa Makijavelija (tada izdat pod naslovom Vladalac). Objavio je veliki broj knjiga, po 200 naslova godišnje, a 1925. godine izdao je 160 naslova. Među njima su bila: sabrana dela Slobodana Jovanovića, Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića i drugih. Od stranih autora izdavao je dela Zigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea i mnogih drugih. Zamislio i uobličio je seriju dečjih knjiga Zlatna knjiga i Plava ptica, seriju Školski pisci, biblioteku strane knjige Plejada i filozofsku biblioteku Karijatide. Izdavao je i pravnu literaturu, među ostalom značajno delo Osnovi javnog prava Kraljevine Srbije iz 1907. godine. Pokrenuo je `Arhiv za pravne i društvene nauke`, koji je izlazio nekoliko decenija.[9] Geca Kon pokrenuo je Ediciju romana za decu Plava ptica. Ovo je bila samo jedna od mnogih edicija iz oblasti književnosti i stručne literature za decu i odrasle koje je pokrenuo.[10] Edicija Plava ptica smatra se najboljom edicijom knjiga za decu ikada objavljenom na srpskom jeziku.[11]

"Istaknuta istoričarka umetnosti Tamara Ognjević, uz pomoć izuzetnog fotografa Dragana Bosnića [...], svojim stručnim esejima prošla je celu Srbiju, od Subotice do manastira Ovčarsko-kablarske klisure, od Lepenskog vira, Vinče i Singidunuma do današnjeg Beograda, od ikona i fresaka, preko slikarke Katarine Ivanović do Mediale, od pravoslavne i islamske do jevrejske kulture... Važna i velika knjiga. Rekao bih da ovakvu Srbija do sad nije imala! Ovde verovatno nije sve, a i ne može da bude, ali sve što je u njoj – tu je s dobrim razlozima.” - SLOBODAN IVKOV, Blic Knjiga OD ČEGA JE SAČINJENO „BLAGO SRBIJE” od 528 strana bogato ilustrovanih pitkih, zanimljivih i informativnih tekstova o spomeničkom nasleđu naše zemlje, kulturne mape Srbije, vremeplova u kom će biti prikazani najznačajniji trenucu i kulturnoj istoriji Srbije radi lakše hronološke orijentacije u knjizi i malog rečnika manje poznatih reči i stručnih termina iz istorije umetnosti i arheologije od oko hiljadu sjajnih fotografija građevina, arheoloških nalaza, umetničkih dela, upotrebnih predmeta koji se ne viđaju svakog dana od znanja, umeća i osećaja za lepo višestruko nagrađivanih domaćih autora (istoričarke umetnosti i književnika TAMARE OGNJEVIĆ i fotografa i novinara DRAGANA BOSNIĆA) od prepoznatljivog raskošnog MK dizajna od visokokvalitetnih boja i papira ukombinovanih u najboljoj štampariji u zemlji O ČEMU ĆETE ČITATI U „BLAGU SRBIJE” o preistorijskim nalazištima na tlu Srbije i nalazima koja se čuvaju u našim muzejima (Lepenski Vir, Vinča, Belovode i Belolice, Atenica, Novi Pazar...) o rimskim i vizantijskim gradovima (Gamzigrad, Caričin grad, Viminacijum, Sirmijum, Vija militaris, Medijana...) o crkvama, manastirima i palatama (Petrova crkva u Rasu, Sopoćani, Studenica, Mileševa, Dečani, Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Kalenić, Lazarica, Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Đurđevi stupovi, Žiča, Banjska, Sv. Arhangeli kod Prizrena, manastiri Ovčarsko-kablarske klisure, Prohor Pčinjski, Stara i Nova Pavlica, kuršumlijske crkve, fruškogorski manastiri, Saborna crkva u Beogradu, Ruska crkva u Beogradu, Novosadska katedrala, pančevačke crkve ...) o utvrđenjimaa, dvorovima, vladarskim letnjikovcima i konacima (Golubac, Bač, Gardoš, Koznik, Maglič, Mileševac, Ram, Smederevo, Užice, Petrovaradin, Kalemegdan, Fantast, Čelarevo, Kapetanovo, Kulpin, Ečka, Stari i Novi dvor u Beogradu, dvorovi na Dedinju, Konak kneginje Ljubice, Konak kneza Miloša, vila Obrenovića u Smederevu, Sremski Karlovci...) o srednjovekovnim freskama i ikonama (Smrt Ane Dandolo, Beli anđeo, portreti prvih Nemanjića...) • o raskošnim delima primenjene umetnosti (keramika, stakleno posuđe, pribor za jelo, nošnja, nakit, nameštaj, upotrebni predmeti, crkveni mobilijar...) o slikarstvu novog veka (romantizam, barok, secesija, modernizam...) o remek-delima arhitekture (gradske kuće u Subotici, Somboru, Zrenjaninu, Hotel Moskva, zgrada francuske ambasade u Beogradu...) o narodnom graditeljstvu (Manakova kuća, krajputaši, vinski podrumi...) • o rukopisanim, iluminiranim knjigama i opremi za knjige (Miroslavljevo jevanđelje, Beogradska Aleksandrida...) o vajarstvu od preistorije do novijeg doba (Meštrović, Rosandić, Olga Jančić, Petrić...) o islamskoj i jevrejskoj umetnosti na tlu Srbije (Bajrakli-džamija u Beogradu, Kalemegdan, Fetislam, Novi Pazar, Sjenica, Pešter, turski fermani, bogato ukrašene svete knjige, nošnja...) o zadužbinama i umetničkim legatima (Kapetan-Mišino zdanje, legati Milene Pavlović Barili, Paje Jovanovića, Nadežde Petrović...) o naivnoj umetnosti o stvaraocima i naručiocima dela (Kapetan Miša Anastasijević, Katarina Ivanović, Jelisaveta Načić, Božidar Karađorđević, Sava Šumanović...) o istorijskim okolnostima i zanimljivostima (Čegar i Ćele-kula, dinastički sukobi, bune i ustanci, ugovoreni vladarski brakovi...) o velikim otkrićima (nalazišta ili predmeti značajni u svetskim razmerama) Čitaj dalje

OCENA 1 (4+), 2 (4,4+), 3 (4,4+, ZACEPLJENE STRANE 15-20 5cm), 4 (4+), 5 (4+,5-), 6 (4+, ZACEPLJENE STRANE 63-74 3cm), 7 (4+,5-), 8 (4+,5-), 9 (4-), 10 (5-), 11 (4+), 12 (4+), 13 (5-,5), 14 (5-), 15 (5-, ISPISANO 5 BROJEVA HEMIJSKOM NA ZADNJOJ KORICI 1x3cm UKUPNA POVRŠINA), 16 (4+). SPISAK STRIPOVA PO BROJEVIMA # Strip Naslov Tekst Crtež Str. Boja Datum N. 1. Lanac meduza N/A N/A Colon, Ernie CB 1986/06 Tekst Ernie Colon i poezija neljudskog N/A N/A CB Superman Superman protiv Vandala Savagea Pasko, Marty Tuska, George CB Tekst Natčovjek među nadljudima N/A N/A CB Pita od jabuka N/A Conin Moebius CB Zaljubljeni Edouard N/A He, Dominique He, Dominique CB Čarobnjak iz Ida N/A Parker, Brent Hart, Johnny CB 2. Alan Ford Grupa TNT Bunker, Max Magnus CB 1986/07 Alan Ford Broj Jedan Bunker, Max Magnus CB Alan Ford Tako je nastala Grupa TNT Bunker, Max Magnus CB Maxmagnus Kruha i rada Bunker, Max Magnus CB Maxmagnus Savjeti Bunker, Max Magnus CB Maxmagnus Prepad Bunker, Max Magnus CB 3. Alan Ford Trojica iz Jume Bunker, Max Magnus CB 1986/12 Alan Ford Korokodilska glava Bunker, Max Magnus CB Alan Ford Tri brata Rock Bunker, Max Magnus CB 4. Čarobnjak iz Ida N/A Parker, Brent Hart, Johnny CB 1987/04 Alan Ford Dobra stara vremena Bunker, Max Magnus CB Alan Ford Ucviljeni diktator Bunker, Max Magnus CB Rip Kirby Strka u Hong Kongu Dickenson, Fred Prentice, John CB Kraljevski sag N/A Tardy, Georges Gillon, Paul CB Prokleto zlato N/A Eleuteri Ambrosio CB 5. Alan Ford Godišnji odmor Bunker, Max Magnus CB 1987/06 Alan Ford Trio Fantastikus Bunker, Max Magnus CB Alan Ford Udarac s boka Bunker, Max Magnus CB Tekst Enki Bilal - Umjetnik i džentlmen N/A N/A CB 6. Alan Ford Neprijatelj prirode broj jedan Bunker, Max Magnus CB 1987/08 Tekst Sergio Aragones - Autor svjetskog ugleda N/A N/A CB Groo Popijevka o Gru-u Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Alan Ford Ekologija Bunker, Max Magnus CB Tekst Plejada poznatih N/A N/A CB Zeusofci N/A N/A N/A CB Mate mali N/A Amstrong, Tom Amstrong, Tom CB Tekst Hoče li obješenjaci smjeniti tenteovce!? N/A N/A CB Tekst Groo, američki odgovor Evropljaninu, Asteriksu! N/A N/A CB 7. Groo Zmajokokac! Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB 1987/11 Alan Ford Zoo simfonija Bunker, Max Magnus CB Andy Gang i ubojica sa Marne N/A Montellier, Chantal Montellier, Chantal CB 8. Alan Ford Novogodišnja proslava Bunker, Max Magnus CB 1988/03 Tekst Interview sa C. Schulzom - Snoopy za sva vremena N/A N/A CB Groo Medaljon Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Tekst Hagar strašni osvaja svijet N/A N/A CB Tekst Megatonman N/A N/A CB Megatonman Doktor Software Simpson, Donald Simpson, Donald CB Sam Pezzo Džokej na konju Giardino, Vittorio Giardino, Vittorio CB Kristofor N/A Macan, Darko Macan, Darko CB Slonica Slavica N/A Đukić, Bojan M. Đukić, Bojan M. CB Tekst Umjetnosti u stripu - strip u umjetnostima N/A N/A CB 9. Alan Ford Otok mračnjaka Bunker, Max Piffarerio, Paolo CB 1988/05 Tekst Sretan ti pedeseti rođendan, Supermane! N/A N/A CB Tekst Opsjednut crtanjem (Paolo E. Serpieri) N/A N/A CB Mi-que` nape` ska` N/A Eleuteri Serpieri, Paolo Eleuteri Serpieri, Paolo CB Groo Svijet bez žena Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Tekst Suvremeni senzibilitet Ala Jaffeea N/A N/A CB U službi sotone N/A N/A Saudelli CB Tekst Chuck Jones N/A N/A CB Slonica Slavica N/A Đukić, Bojan M. Đukić, Bojan M. CB Salomon N/A Macan, Darko Macan, Darko CB Zona sumraka N/A Tkalec Kolle CB 10. Alan Ford Priče Broja 1: `Ikar` Bunker, Max Magnus CB 1988/06 Tekst Tajni agent Homer N/A N/A CB Alan Ford Priče Broja 1: `Homer` Bunker, Max Magnus CB Zeusofci N/A Trinidad, Corky Trinidad, Corky CB Tekst Strka i frka u svemoćnom Marvelu N/A N/A CB Groo Oko Kabule Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Tekst Jedan strip u sveskama ili Supermenovi dvojnici N/A N/A CB Superman Superman protiv mahnitog lakrdijaša Tuska, Pasko Colletta CB Tekst Nemamo propheta ina patria... Neznani neznanac N/A N/A CB Sjenka smrti N/A Đukić, Bojan M. Đukić, Bojan M. CB Tekst Mickey Mouse - Šezdeset veselih godina N/A N/A CB Kristofor Kolumbo N/A Macan, Darko Macan, Darko CB Idioti iz Ida N/A Parker, Brent Hart, Johnny CB 11. Alan Ford Priče Broja 1: `Odiseja` Bunker, Max Magnus CB 1988/10 Tekst Dredd - Sudac koji je i pajkan, i porota, i izvršitelj N/A N/A CB Sudac Dredd N/A N/A Ezquerra, Carlos CB Tekst Strip ili svakodnevni život N/A N/A CB Idioti iz Ida N/A Parker, Brent Hart, Johnny CB Latigo N/A Lynde, Stan Lynde, Stan CB Groo Blago grada Kantora Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Tekst Tropska senzacija! N/A N/A CB Ubojice N/A N/A N/A CB Svečano otvaranje N/A Ivkov, Slobodan Parlov, Goran CB 12. Alan Ford Priče Broja 1: `Julije Cezar` Bunker, Max Magnus CB 1988/11 Tekst Kratka poetika vesterna N/A N/A CB Latigo N/A Lynde, Stan Lynde, Stan CB Tekst Divlji zapad - baština Frederica Remingtona N/A N/A CB Slonica Slavica N/A Đukić, Bojan M. Đukić, Bojan M. CB Groo Robovlje Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Kristofor N/A Macan, Darko Macan, Darko CB Tekst Tihi odlazak tihog čarobnjaka (Zlatko Grgić) N/A N/A CB Čarobnjak iz Ida N/A Parker, Brent Hart, Johnny CB Tekst Corto Maltese ili san o slobodi (Interview s H. Prattom) N/A N/A CB Avanture Lu Rockya Krađa zlatne čizme N/A N/A CB Tekst Buck Rogers otvara vrata svemira N/A N/A CB Osveta gospodina Plumiera N/A N/A N/A CB Otpad N/A Tkalec Kolle CB Koscak N/A Trenc, Milan Trenc, Milan CB Don Kokot N/A Malenica Bašić CB 13. Alan Ford Priče Broja 1: `Custer` i `Laffite` Bunker, Max Magnus CB 1989/01 Tekst Povijet rocka u stripu N/A N/A CB Rock trip comix N/A N/A N/A CB Čarobnjak iz Ida N/A Parker, Brent Hart, Johnny CB Groo Groblje slonova Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Tekst Interview - Jacques Glenat N/A N/A CB Bivši ubojica N/A Varenne, Alex Varenne, Daniel CB Tekst Interview - Žika Bogdanović (izdavač Pegaza) N/A N/A CB Izgubljeni u Amazoni N/A N/A N/A CB Tekst Svakidašnji izlez u zadovoljstvo N/A N/A CB Teva Spasimo lagunu Gillon, Paul Gillon, Paul CB Tekst Flash Gordon, naj SF svih vremena N/A N/A CB Zing N/A Jovanović, Milan Jovanović, Milan CB Kristofor N/A Macan, Darko Macan, Darko CB Sretna Nova 2084 N/A Ivkov, Slobodan Parlov, Goran CB 14. Alan Ford Šuplji zub Bunker, Max Magnus CB 1989/04 Tekst Claire Bretecher N/A N/A CB Frustrirani N/A Bretecher, Clarie Bretecher, Clarie CB Brodolomci N/A Bretecher, Clarie Bretecher, Clarie CB Tatjana N/A Šinik, Stevan Šinik, Stevan CB Fat Freddy Futrani Freddy Shelton, Gilbert Shelton, Gilbert CB Tekst Dan Dare - Pilot budućnosti N/A N/A CB Star Slammers N/A N/A Si, Walter CB Kolumbo N/A Macan, Darko Macan, Darko CB Tekst Idioti iz Ida N/A N/A CB Moj je život detektivski roman! N/A Cestac, Florence Cestac, Florence CB Inspktor Štef Trinaest draguljarnica Bartolić, Stjepan `Štef` Bartolić, Stjepan `Štef` CB 15. Alan Ford Otrov crne ruže N/A Druško, Zlatko CB 1989/06 Groo Svinje i jabuke Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Tekst Pustolov N/A N/A CB Krastavčeki N/A Thomas, Francois Thomas, Francois CB Crime story N/A N/A N/A CB Tekst Svijet stripa u Bologni N/A N/A CB Slammersi N/A N/A N/A CB Tekst Njuškala na filmu, njuškala u stripu N/A N/A CB Priča N/A N/A N/A CB Tekst Jack Palmer N/A N/A CB 16. Alan Ford Otrov crne ruže (2 dio.) N/A Druško, Zlatko CB 1989/09 Politic party N/A Vilagoš, Igor Bojan Vilagoš, Igor Bojan CB Tekst Slučaj druga Popaja N/A N/A CB Tekst Bill Watterson N/A N/A CB Calvin & Hobbes N/A Watterson, Bill Watterson, Bill CB Groo Groo susreće Heroja Aragones, Sergio Aragones, Sergio CB Tekst Barbarella miss svemira N/A N/A CB Tekst Bio jednom Alan Ford N/A N/A CB Kolumbo N/A Macan, Darko Macan, Darko CB Tekst Denis Kuhinjić opet jaše! N/A N/A CB Rex Glamour N/A Kitchen, Dennis Kitchen, Dennis CB Tekst Život ili smrt N/A N/A CB Dick Tracy N/A Locher, Dick & Collins, Max Gould, Chester CB Tekst Ideologija jedne patke!? N/A N/A CB Tekst Smrt Starog mačka N/A N/A CB Tekst In memoriam: Dr. Osamu Tezuka N/A N/A CB Zona bezumlja N/A Bešlić, Stanko Bešlić, Stanko CB

Uvodnа reč Knjigа Svetа Gorа – fruškogorskа nаstаlа je postepeno i posle dužeg vremenа. Čine je moji rаdovi posvećeni mаnаstirimа koji su izgrаđeni tokom vekovа nа ovom području, zа koje je Zmаj Jovа još 1860. u jednoj pripoveci rekаo: „Frušku je Bog stvorio odmаrаjući se,“ misleći nа njene prirodne lepote. U velikoj meri zаostаju slojevite duhovne vrednosti ovde sаbrаne, а negovаne i čuvаne u njenim brojnim mаnаstirimа. Ipаk, ne može se reći dа se u rаznim vremenskim rаzdobljimа o ovim svetinjаmа oglušilа i nаšа mlаdа nаukа, usmerenа prvenstveno nа istoriju i njihove riznice u kojimа su sаbrаni kultni predmeti od velike vrednosti. U pionirske rаdove možemo spomenuti knjižicu аrhimаndritа Vikentijа Rаkićа: Istorijа mаnаstirа Fenekа, štаmpаnu u Budimu 1799. Postepeno, tokom 19. vekа rаste broj nаpisа o fruškogorskim mаnаstirimа, o čijim аutorimа sаm pisаo u knjizi Istrаživаči srpskih stаrinа, štаmpаne 1985. Svi ti tekstovi bez obzirа nа njihovu često ispoljenu nekritičnost, odigrаli su vаžnu ulogu posebno u 19. veku, kаdа su sа rаspoloživim istorijskim dokаzimа, uticаli nа nezаdrživi uspon srpske nаcionаlne svesti u Kneževini Srbiji. Pаdа u oči dа su fruškogorski mаnаstiri u 18. veku i decenijаmа posle Velike seobe potvrdili i zbivаnjа u nаšem stаrom duhovnom nаsleđu koje se obrelo u izmenjenim uslovimа jedne zаpаdnoevropske monаrhije nа čelu člаnovа Hаbsburške dinаstije. Tаko je nа obroncimа Fruške gore u mаnаstirimа koji su većinom poticаli iz vremenа turske vlаsti, došlo do zаnimljivih kulturnih simbiozа između još živih porukа poslevizаntijske umetnosti i duhovnosti, sа nаstupаjućim tekovinаmа pobedonosne bаrokne epohe. Bili su to rаzvojni procesi od izuzetne vаžnosti, koji svedoče o vitаlnosti kojom je brаnjenа nаšа privrženost vizаntijskoj civilizаciji. Tаko je, zаhvаljujući zаnimljivim simbiozаmа, u srpskoj sredini stvorenа i jednа posebnа vаrijаntа evropskog bаrokа, čiju su tokovi osnаženi sličnim pojаvаmа koje su u Podunаvlje stizаle iz prаvoslаvne Mаle Rosije (Ukrаjinа). Sаv znаčаj fruškogorskih mаnаstirа u srpskoj sredini odrаžаvа i njihov nаziv „Svetа Gorа“ kаo i žilаvа borbа zа njihov opstаnаk. Ovo stаnje potvrđivаli su i nаpori Kаrlovаčke mitropolije i njene predvodničke uloge u odbrаni privilegijаlnog položаjа srpskog nаrodа u 18. veku. U toj nejednаkoj borbi sа bečkom cаrskom аdministrаcijom i ugаrskim plemstvom srpski jerаrsi imаli su čvrst oslonаc u crkveno nаrodnim sаborimа i delovаnju fruškogorskih mаnаstirа koji su poput bedemа opаsаli sedište Mitropolije u Sremskim Kаrlovcimа. Otudа ne iznenаđuje ni veliki broj i tekstovа i prilogа nаstаlih nа osnovu nаučnih proučаvаnjа fruškogorskih mаnаstirа i njihove uloge u životu srpske crkve i nаrodа u 18, 19. i 20 veku. Nа osnovu sаmo užeg izborа spomenuću аutore Tihomirа Ostojićа, Ilаrionа i Dimitrijа Ruvаrcа, Mitu Kostićа, Veljkа Petrovićа i Milаnа Kаšаninа koji su svojom zаjedničkom knjigom : Srpskа umetnost u Vojvodini (Novi Sаd 1927), obeležili stogodišnjicu Mаtice srpske. Zаhvаljujući ovoj drаgocenoj knjizi, oznаčeni su i glаvni umetnički tokovi koji su se rаzvili u fruškogorskim mаnаstirimа. U ovoj knjizi аutori su pružili mnogа svedočаnstvа o velikim umetničkim promenаmа u kojimа su stvorene osnove novog grаđаnskog slikаrstvа kod Srbа, kаdа je okončаno vreme zаstupnikа trаdicionаlne umetnosti. I u ovoj pojаvi fruškogorski mаnаstiri potvrdili su svoju prilаgodljivost, prihvаtаjući slikаre potekle iz bečke аkаdemije umetnosti čije vrhunce predstаvljаju slikаri Uroš Predić i Pаjа Jovаnović. Nezаobilаznа je i sjаjnа knjigа Lаzаrа Mirkovićа: Stаrine fruškogorskih mаnаstirа (1931), snаžno upozorenje nа stаro umetničko nаsleđe sаbrаno u mаnаstirimа Fruške gore. Trаgično strаdаnje fruškogorskih mаnаstirа u I i II svetskom rаtu, dаlo je u poslerаtnom periodu, nove podsticаje zа proučаvаnje fruškogorskih mаnаstirа. O umetnosti kojа je u njimа pohrаnjenа pišu, primerа rаdi: Pаvle Vаsić, Mirjаnа Lesek, Dinko Dаvidov, Leposаvа Šelmić, Slobodаn Mileusnić, Jаnko Rаdovаnović, Miodrаg Kolаrić i Vojislаv Mаtić. Posebno spominjemo i pojаvu velikih mаnаstirskih biogrаfijа: Mаnаstir Krušedol (1991) Stefаnа Čаkićа, Mаnаstir Rаkovаc, Brаnke Kulić (1994), Mаnаstir Privinа glаvа, Dušаnа Škorićа (2006). Od vаžnosti su i znаčаjnа proučаvаnjа o аrhitekturi fruškogorskih mаnаstirа аrh. Vojislаvа Mаtićа, sаbrаnа u knjizi: Arhitekturа fruškogorskih mаnаstirа (1984). Svа tа obimnа istrаživаnjа fruškogorskih mаnаstirа i područjа istorijskog Sremа, sаzrelа su dа se konаčno u sintezi obuhvаti Srem kroz vekove, (2007) u izdаnju Vukove zаdužbine i njenog ogrаnkа u Beočinu gde su temeljno obrаđeni i umetnost celog Sremа, а posebno onа kojа je sаčuvаnа u fruškogorskim mаnstirimа. Veliki nаpredаk u proučаvаnju vаžnih ekonomskih prilikа koje su nа području Sremа ovlаdаle posle Velike Seobe, а koje su imаle zа posledicu i ugrožаvаnje posedа fruškogorskih mаnаstirа od novih zаpаdnih аristokrаtа koji su ovde kupovаli svoje posede od dvorske komore i tаko izvršili novu refeudаlizаciju ove teritorije. Iz te problemаtike vаžni su prilozi Slаvkа Gаvrilovićа u knjizi Studije iz privredne i društvene istorije Vojvodine i Slаvonije (2006) i Dinkа Dаvidovа koji je objаvio drаgocenu i čuvenu Reаmbulаciju posedа fruškogorskih mаnаstirа obаvljene 1744. godine izvršene po nаređenju cаrice Mаrije Terezije. Rаdom ove komisije, utvrđeni su konаčni mаnаstirski posedi, а postаvljeni kаmeni međаši, tzv. „humke“ (Dаvidov, Svetilа Fruške gore, 2006). Pojаvа ovаko velikog brojа novih i mlаđih аutorа koji su se oglаsili pisаnjem o fruškogorskim mаnаstirimа, sigurno je svedočаnstvo u kojoj je meri njihovа problemаtikа živа i zаnimljivа zа nаstаnаk duhovnog portretа ove znаčаjne srpske regije nа kojoj su ugаšeni i poslednji ostаci srpske srednjovekovne držаve. Bilа je mojа željа dа sа svoje strаne doprinesem njenoj rаskošnoj kulturnoj slici, uveren dа će problemаtikа Fruške gore i njenih mаnаstirа još dugo podsticаti buduće nаučne kаdrove koji će prаvedno suditi o nаšim delimа. Nа krаju, smаtrаm svojom obаvezom dа zаhvаlim svim mojim prethodnicimа čijа su vrednа delа zа mene bilа od trаjne vrednosti. Toplo zаhvаljujem mom drаgocenom izdаvаču gospodinu Zorаnu Kolundžiji, vlаsniku izdаvаčke kuće „Prometej“ u Novom Sаdu koji je i ovogа putа potvrdio svoje veliko zаnimаnje zа pitаnjа kulture srpskog nаrodа. NJegovа bezrezervnа podrškа koju sаm imаo zа celo vreme nаstаnkа ove knjige, pružilа mi je bitаn podsticаj dа je dovršim i predаm zа štаmpu. Meni ostаje nаdа dа će njenim objаvljivаnjem onа, koliko god je to moguće, hrаbro zаpočeti svoj sаmostаlni život. Dugujem posebnu hvаlu mojim recenzentimа: аkаdemiku Slаvku Gаvriloviću, dаnаs vodećem nаučniku koji se bаvi srpskom istorijom 18. vekа i аkаdemiku Dinku Dаvidovu koji je i sаm аutor drаgocenih delа iz problemаtike srpske umetnosti ovogа rаzdobljа, Nа krаju, zаhvаlаn sаm nа pomoći koju sаm dobio od mnogih kulturnih ustаnovа: Mаtice srpske, Biblioteke SANU, Gаlerije Mаtice srpske, Nаrodne biblioteke Srbije, Muzejа Srpske prаvoslаvne crkve, а posebno Arhivu SANU u Sremskim Kаrlovcimа i njenom uprаvniku g. dr Žаrku Dimiću, koji se mnogo trudio oko ilustrаtivnih prilogа u ovoj knjizi. Ne mogu dа prećutim moju zаhvаlnost kojа pripаdа člаnovimа moje porodice kojа mi je omogućilа potrebаn mir i uslove zа nаstаjаnje ove knjige. Beogrаd, 18. mаrt 2007. Pisаc Bogаto ilustrovаnа, sа 500-600 fotogrаfijа i sа kvаlitetnim reprodukcijаmа grаfikа, slikа i fresаkа, koje nа prаvi nаčin dočаrаvаju svu lepotu srpskog Atosа, ovа reprezentаtivnа monogrаfijа Dejаnа Medаkovićа objаšnjаvа zаšto se u srpskoj istoriji Fruškа Gorа kroz kontinuitet pokаzuje jedаnko svetа kаo Svetа Gorа. Ogromno znаnje o fruškogorskim mаnаstirimа, njihovoj istoriji, priče o rušenjimа i obnаvljаnjimа s jedne strаne i njihovа lepotа, viđenа okom istoričаrа umetnosti s druge strаne, čine ovu knjigu jedinstvenom i nezаobilаznom u očuvаnju duhovnih, etičkih i etničkih vrednosti. "Jedаn od znаmenitih srpskih nаučnikа, neobično orgаnizovаne erudicije, istoričаr umetnosti koji je аtribuirаo srpski bаrok, pesnik, pripovedаč i verovаtno nаjglаsovitiji nаš memoristа ("Efemeris", "Dаni sećаnjа"), Dejаn Medаković, u čitаvom jednom svom nаučnom sаzvežđu suptilno i rаdoznаlo istrаžuje fruškogorske teme. Srpski Atos, tаko, uprаvo u njegovom rukopisu, doživljаvа svoju modernu interpretаciju. NJegove rаsprаve i člаnci, obuhvаćeni ovom knjigom, rezultаt su višedecenijskog istrаživаnjа. Šišаtovаc i Rаvаnicа, Teodor Krаčun i Dimitrije Bаčević sаmo su neke od bitnih, uticаjnih nаtuknicа ovih plemenitih besedа o jedinstvenom nаšem Osаmnаestom veku. Niko kаo Dejаn Medаković nije utvrdio znаmenjа i tаjаnstvene tаčke srpskog severа. Ovа knjigа je tаkođe jedаn od njegovih odgovorа nа pitаnje koje je nаjpre postаvio Milаn Ćurčin, а potom gа аfirmisаo Miloš Crnjаnski: gde su grаnice srpskog nаcionа? U svom bogаtom opusu, Medаković je monogrаfski obrаdio niz srpskih uslovno rečeno, prestonicа duhа (Hilаndаr, Trst, Beč, Zgreb, Sent Andrejа, Budim, Temišvаr), dа bi, u logici spirаle, i skoro sаvršenog oblikа školjke, stigаo do Kаrlovаcа, i do fruškogorskog sаzvežđа Srpskog Atosа, i Novog Sаdа uostаlom. Impresionirа i ovde velikа, neomeđenа, skroz i skroz evropskа misаo Dejаnа Medаkovićа koji je i nа fruškogorskom rtu kopnа uspevаo dа prepoznа istine i zаblude, simbole i sumnje čitаvih nаših nаrаštаjа predаkа." dr Drаško Ređep

Уводна реч Књига Света Гора - фрушкогорска настала је постепено и после дужег времена. Чине је моји радови посвећени манастирима који су изграђени током векова на овом подручју, за које је Змај Јова још 1860. у једној приповеци рекао: „Фрушку је Бог створио одмарајући се,“ мислећи на њене природне лепоте. У великој мери заостају слојевите духовне вредности овде сабране, а неговане и чуване у њеним бројним манастирима. Ипак, не може се рећи да се у разним временским раздобљима о овим светињама оглушила и наша млада наука, усмерена првенствено на историју и њихове ризнице у којима су сабрани култни предмети од велике вредности. У пионирске радове можемо споменути књижицу архимандрита Викентија Ракића: Историја манастира Фенека, штампану у Будиму 1799. Постепено, током 19. века расте број написа о фрушкогорским манастирима, о чијим ауторима сам писао у књизи Истраживачи српских старина, штампане 1985. Сви ти текстови без обзира на њихову често испољену некритичност, одиграли су важну улогу посебно у 19. веку, када су са расположивим историјским доказима, утицали на незадрживи успон српске националне свести у Кнежевини Србији. Пада у очи да су фрушкогорски манастири у 18. веку и деценијама после Велике сеобе потврдили и збивања у нашем старом духовном наслеђу које се обрело у измењеним условима једне западноевропске монархије на челу чланова Хабсбуршке династије. Тако је на обронцима Фрушке горе у манастирима који су већином потицали из времена турске власти, дошло до занимљивих културних симбиоза између још живих порука послевизантијске уметности и духовности, са наступајућим тековинама победоносне барокне епохе. Били су то развојни процеси од изузетне важности, који сведоче о виталности којом је брањена наша приврженост византијској цивилизацији. Тако је, захваљујући занимљивим симбиозама, у српској средини створена и једна посебна варијанта европског барока, чију су токови оснажени сличним појавама које су у Подунавље стизале из православне Мале Росије (Украјина). Сав значај фрушкогорских манастира у српској средини одражава и њихов назив „Света Гора“ као и жилава борба за њихов опстанак. Ово стање потврђивали су и напори Карловачке митрополије и њене предводничке улоге у одбрани привилегијалног положаја српског народа у 18. веку. У тој неједнакој борби са бечком царском администрацијом и угарским племством српски јерарси имали су чврст ослонац у црквено народним саборима и деловању фрушкогорских манастира који су попут бедема опасали седиште Митрополије у Сремским Карловцима. Отуда не изненађује ни велики број и текстова и прилога насталих на основу научних проучавања фрушкогорских манастира и њихове улоге у животу српске цркве и народа у 18, 19. и 20 веку. На основу само ужег избора споменућу ауторе Тихомира Остојића, Илариона и Димитрија Руварца, Миту Костића, Вељка Петровића и Милана Кашанина који су својом заједничком књигом : Српска уметност у Војводини (Нови Сад 1927), обележили стогодишњицу Матице српске. Захваљујући овој драгоценој књизи, означени су и главни уметнички токови који су се развили у фрушкогорским манастирима. У овој књизи аутори су пружили многа сведочанства о великим уметничким променама у којима су створене основе новог грађанског сликарства код Срба, када је окончано време заступника традиционалне уметности. И у овој појави фрушкогорски манастири потврдили су своју прилагодљивост, прихватајући сликаре потекле из бечке академије уметности чије врхунце представљају сликари Урош Предић и Паја Јовановић. Незаобилазна је и сјајна књига Лазара Мирковића: Старине фрушкогорских манастира (1931), снажно упозорење на старо уметничко наслеђе сабрано у манастирима Фрушке горе. Трагично страдање фрушкогорских манастира у I и II светском рату, дало је у послератном периоду, нове подстицаје за проучавање фрушкогорских манастира. О уметности која је у њима похрањена пишу, примера ради: Павле Васић, Мирјана Лесек, Динко Давидов, Лепосава Шелмић, Слободан Милеуснић, Јанко Радовановић, Миодраг Коларић и Војислав Матић. Посебно спомињемо и појаву великих манастирских биографија: Манастир Крушедол (1991) Стефана Чакића, Манастир Раковац, Бранке Кулић (1994), Манастир Привина глава, Душана Шкорића (2006). Од важности су и значајна проучавања о архитектури фрушкогорских манастира арх. Војислава Матића, сабрана у књизи: Архитектура фрушкогорских манастира (1984). Сва та обимна истраживања фрушкогорских манастира и подручја историјског Срема, сазрела су да се коначно у синтези обухвати Срем кроз векове, (2007) у издању Вукове задужбине и њеног огранка у Беочину где су темељно обрађени и уметност целог Срема, а посебно она која је сачувана у фрушкогорским манстирима. Велики напредак у проучавању важних економских прилика које су на подручју Срема овладале после Велике Сеобе, а које су имале за последицу и угрожавање поседа фрушкогорских манастира од нових западних аристократа који су овде куповали своје поседе од дворске коморе и тако извршили нову рефеудализацију ове територије. Из те проблематике важни су прилози Славка Гавриловића у књизи Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније (2006) и Динка Давидова који је објавио драгоцену и чувену Реамбулацију поседа фрушкогорских манастира обављене 1744. године извршене по наређењу царице Марије Терезије. Радом ове комисије, утврђени су коначни манастирски поседи, а постављени камени међаши, тзв. „хумке“ (Давидов, Светила Фрушке горе, 2006). Појава овако великог броја нових и млађих аутора који су се огласили писањем о фрушкогорским манастирима, сигурно је сведочанство у којој је мери њихова проблематика жива и занимљива за настанак духовног портрета ове значајне српске регије на којој су угашени и последњи остаци српске средњовековне државе. Била је моја жеља да са своје стране допринесем њеној раскошној културној слици, уверен да ће проблематика Фрушке горе и њених манастира још дуго подстицати будуће научне кадрове који ће праведно судити о нашим делима. На крају, сматрам својом обавезом да захвалим свим мојим претходницима чија су вредна дела за мене била од трајне вредности. Топло захваљујем мом драгоценом издавачу господину Зорану Колунџији, власнику издавачке куће „Прометеј“ у Новом Саду који је и овога пута потврдио своје велико занимање за питања културе српског народа. Његова безрезервна подршка коју сам имао за цело време настанка ове књиге, пружила ми је битан подстицај да је довршим и предам за штампу. Мени остаје нада да ће њеним објављивањем она, колико год је то могуће, храбро започети свој самостални живот. Дугујем посебну хвалу мојим рецензентима: академику Славку Гавриловићу, данас водећем научнику који се бави српском историјом 18. века и академику Динку Давидову који је и сам аутор драгоцених дела из проблематике српске уметности овога раздобља, На крају, захвалан сам на помоћи коју сам добио од многих културних установа: Матице српске, Библиотеке САНУ, Галерије Матице српске, Народне библиотеке Србије, Музеја Српске православне цркве, а посебно Архиву САНУ у Сремским Карловцима и њеном управнику г. др Жарку Димићу, који се много трудио око илустративних прилога у овој књизи. Не могу да прећутим моју захвалност која припада члановима моје породице која ми је омогућила потребан мир и услове за настајање ове књиге. Београд, 18. март 2007. Писац Богато илустрована, са 500-600 фотографија и са квалитетним репродукцијама графика, слика и фресака, које на прави начин дочаравају сву лепоту српског Атоса, ова репрезентативна монографија Дејана Медаковића објашњава зашто се у српској историји Фрушка Гора кроз континуитет показује једанко света као Света Гора. Огромно знање о фрушкогорским манастирима, њиховој историји, приче о рушењима и обнављањима с једне стране и њихова лепота, виђена оком историчара уметности с друге стране, чине ову књигу јединственом и незаобилазном у очувању духовних, етичких и етничких вредности. "Један од знаменитих српских научника, необично организоване ерудиције, историчар уметности који је атрибуирао српски барок, песник, приповедач и вероватно најгласовитији наш мемориста ("Ефемерис", "Дани сећања"), Дејан Медаковић, у читавом једном свом научном сазвежђу суптилно и радознало истражује фрушкогорске теме. Српски Атос, тако, управо у његовом рукопису, доживљава своју модерну интерпретацију. Његове расправе и чланци, обухваћени овом књигом, резултат су вишедеценијског истраживања. Шишатовац и Раваница, Теодор Крачун и Димитрије Бачевић само су неке од битних, утицајних натукница ових племенитих беседа о јединственом нашем Осамнаестом веку. Нико као Дејан Медаковић није утврдио знамења и тајанствене тачке српског севера. Ова књига је такође један од његових одговора на питање које је најпре поставио Милан Ћурчин, а потом га афирмисао Милош Црњански: где су границе српског национа? У свом богатом опусу, Медаковић је монографски обрадио низ српских условно речено, престоница духа (Хиландар, Трст, Беч, Згреб, Сент Андреја, Будим, Темишвар), да би, у логици спирале, и скоро савршеног облика шкољке, стигао до Карловаца, и до фрушкогорског сазвежђа Српског Атоса, и Новог Сада уосталом. Импресионира и овде велика, неомеђена, скроз и скроз европска мисао Дејана Медаковића који је и на фрушкогорском рту копна успевао да препозна истине и заблуде, симболе и сумње читавих наших нараштаја предака." др Драшко Ређеп Наслов: Света Гора фрушкогорска, 2. допуњено издање Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 416 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 23,5 x 27,5 cm Година издања: 2010 ИСБН: 978-86-515-0524-2

Књига Света Гора – фрушкогорска настала је постепено и после дужег времена. Чине је моји радови посвећени манастирима који су изграђени током векова на овом подручју, за које је Змај Јова још 1860. у једној приповеци рекао: „Фрушку је Бог створио одмарајући се,“ мислећи на њене природне лепоте. У великој мери заостају слојевите духовне вредности овде сабране, а неговане и чуване у њеним бројним манастирима. Ипак, не може се рећи да се у разним временским раздобљима о овим светињама оглушила и наша млада наука, усмерена првенствено на историју и њихове ризнице у којима су сабрани култни предмети од велике вредности. У пионирске радове можемо споменути књижицу архимандрита Викентија Ракића: Историја манастира Фенека, штампану у Будиму 1799. Постепено, током 19. века расте број написа о фрушкогорским манастирима, о чијим ауторима сам писао у књизи Истраживачи српских старина, штампане 1985. Сви ти текстови без обзира на њихову често испољену некритичност, одиграли су важну улогу посебно у 19. веку, када су са расположивим историјским доказима, утицали на незадрживи успон српске националне свести у Кнежевини Србији. Пада у очи да су фрушкогорски манастири у 18. веку и деценијама после Велике сеобе потврдили и збивања у нашем старом духовном наслеђу које се обрело у измењеним условима једне западноевропске монархије на челу чланова Хабсбуршке династије. Тако је на обронцима Фрушке горе у манастирима који су већином потицали из времена турске власти, дошло до занимљивих културних симбиоза између још живих порука послевизантијске уметности и духовности, са наступајућим тековинама победоносне барокне епохе. Били су то развојни процеси од изузетне важности, који сведоче о виталности којом је брањена наша приврженост византијској цивилизацији. Тако је, захваљујући занимљивим симбиозама, у српској средини створена и једна посебна варијанта европског барока, чију су токови оснажени сличним појавама које су у Подунавље стизале из православне Мале Росије (Украјина). Сав значај фрушкогорских манастира у српској средини одражава и њихов назив „Света Гора“ као и жилава борба за њихов опстанак. Ово стање потврђивали су и напори Карловачке митрополије и њене предводничке улоге у одбрани привилегијалног положаја српског народа у 18. веку. У тој неједнакој борби са бечком царском администрацијом и угарским племством српски јерарси имали су чврст ослонац у црквено народним саборима и деловању фрушкогорских манастира који су попут бедема опасали седиште Митрополије у Сремским Карловцима. Отуда не изненађује ни велики број и текстова и прилога насталих на основу научних проучавања фрушкогорских манастира и њихове улоге у животу српске цркве и народа у 18, 19. и 20 веку. На основу само ужег избора споменућу ауторе Тихомира Остојића, Илариона и Димитрија Руварца, Миту Костића, Вељка Петровића и Милана Кашанина који су својом заједничком књигом : Српска уметност у Војводини (Нови Сад 1927), обележили стогодишњицу Матице српске. Захваљујући овој драгоценој књизи, означени су и главни уметнички токови који су се развили у фрушкогорским манастирима. У овој књизи аутори су пружили многа сведочанства о великим уметничким променама у којима су створене основе новог грађанског сликарства код Срба, када је окончано време заступника традиционалне уметности. И у овој појави фрушкогорски манастири потврдили су своју прилагодљивост, прихватајући сликаре потекле из бечке академије уметности чије врхунце представљају сликари Урош Предић и Паја Јовановић. Незаобилазна је и сјајна књига Лазара Мирковића: Старине фрушкогорских манастира (1931), снажно упозорење на старо уметничко наслеђе сабрано у манастирима Фрушке горе. Трагично страдање фрушкогорских манастира у И и ИИ светском рату, дало је у послератном периоду, нове подстицаје за проучавање фрушкогорских манастира. О уметности која је у њима похрањена пишу, примера ради: Павле Васић, Мирјана Лесек, Динко Давидов, Лепосава Шелмић, Слободан Милеуснић, Јанко Радовановић, Миодраг Коларић и Војислав Матић. Посебно спомињемо и појаву великих манастирских биографија: Манастир Крушедол (1991) Стефана Чакића, Манастир Раковац, Бранке Кулић (1994), Манастир Привина глава, Душана Шкорића (2006). Од важности су и значајна проучавања о архитектури фрушкогорских манастира арх. Војислава Матића, сабрана у књизи: Архитектура фрушкогорских манастира (1984). Сва та обимна истраживања фрушкогорских манастира и подручја историјског Срема, сазрела су да се коначно у синтези обухвати Срем кроз векове, (2007) у издању Вукове задужбине и њеног огранка у Беочину где су темељно обрађени и уметност целог Срема, а посебно она која је сачувана у фрушкогорским манстирима. Велики напредак у проучавању важних економских прилика које су на подручју Срема овладале после Велике Сеобе, а које су имале за последицу и угрожавање поседа фрушкогорских манастира од нових западних аристократа који су овде куповали своје поседе од дворске коморе и тако извршили нову рефеудализацију ове територије. Из те проблематике важни су прилози Славка Гавриловића у књизи Студије из привредне и друштвене историје Војводине и Славоније (2006) и Динка Давидова који је објавио драгоцену и чувену Реамбулацију поседа фрушкогорских манастира обављене 1744. године извршене по наређењу царице Марије Терезије. Радом ове комисије, утврђени су коначни манастирски поседи, а постављени камени међаши, тзв. „хумке“ (Давидов, Светила Фрушке горе, 2006). Појава овако великог броја нових и млађих аутора који су се огласили писањем о фрушкогорским манастирима, сигурно је сведочанство у којој је мери њихова проблематика жива и занимљива за настанак духовног портрета ове значајне српске регије на којој су угашени и последњи остаци српске средњовековне државе. Била је моја жеља да са своје стране допринесем њеној раскошној културној слици, уверен да ће проблематика Фрушке горе и њених манастира још дуго подстицати будуће научне кадрове који ће праведно судити о нашим делима. На крају, сматрам својом обавезом да захвалим свим мојим претходницима чија су вредна дела за мене била од трајне вредности. Топло захваљујем мом драгоценом издавачу господину Зорану Колунџији, власнику издавачке куће „Прометеј“ у Новом Саду који је и овога пута потврдио своје велико занимање за питања културе српског народа. Његова безрезервна подршка коју сам имао за цело време настанка ове књиге, пружила ми је битан подстицај да је довршим и предам за штампу. Мени остаје нада да ће њеним објављивањем она, колико год је то могуће, храбро започети свој самостални живот. Дугујем посебну хвалу мојим рецензентима: академику Славку Гавриловићу, данас водећем научнику који се бави српском историјом 18. века и академику Динку Давидову који је и сам аутор драгоцених дела из проблематике српске уметности овога раздобља, На крају, захвалан сам на помоћи коју сам добио од многих културних установа: Матице српске, Библиотеке САНУ, Галерије Матице српске, Народне библиотеке Србије, Музеја Српске православне цркве, а посебно Архиву САНУ у Сремским Карловцима и њеном управнику г. др Жарку Димићу, који се много трудио око илустративних прилога у овој књизи. Не могу да прећутим моју захвалност која припада члановима моје породице која ми је омогућила потребан мир и услове за настајање ове књиге. Београд, 18. март 2007. Писац Богато илустрована, са 500-600 фотографија и са квалитетним репродукцијама графика, слика и фресака, које на прави начин дочаравају сву лепоту српског Атоса, ова репрезентативна монографија Дејана Медаковића објашњава зашто се у српској историји Фрушка Гора кроз континуитет показује једанко света као Света Гора. Огромно знање о фрушкогорским манастирима, њиховој историји, приче о рушењима и обнављањима с једне стране и њихова лепота, виђена оком историчара уметности с друге стране, чине ову књигу јединственом и незаобилазном у очувању духовних, етичких и етничких вредности. “Један од знаменитих српских научника, необично организоване ерудиције, историчар уметности који је атрибуирао српски барок, песник, приповедач и вероватно најгласовитији наш мемориста (“Ефемерис”, “Дани сећања”), Дејан Медаковић, у читавом једном свом научном сазвежђу суптилно и радознало истражује фрушкогорске теме. Српски Атос, тако, управо у његовом рукопису, доживљава своју модерну интерпретацију. Његове расправе и чланци, обухваћени овом књигом, резултат су вишедеценијског истраживања. Шишатовац и Раваница, Теодор Крачун и Димитрије Бачевић само су неке од битних, утицајних натукница ових племенитих беседа о јединственом нашем Осамнаестом веку. Нико као Дејан Медаковић није утврдио знамења и тајанствене тачке српског севера. Ова књига је такође један од његових одговора на питање које је најпре поставио Милан Ћурчин, а потом га афирмисао Милош Црњански: где су границе српског национа? У свом богатом опусу, Медаковић је монографски обрадио низ српских условно речено, престоница духа (Хиландар, Трст, Беч, Згреб, Сент Андреја, Будим, Темишвар), да би, у логици спирале, и скоро савршеног облика шкољке, стигао до Карловаца, и до фрушкогорског сазвежђа Српског Атоса, и Новог Сада уосталом. Импресионира и овде велика, неомеђена, скроз и скроз европска мисао Дејана Медаковића који је и на фрушкогорском рту копна успевао да препозна истине и заблуде, симболе и сумње читавих наших нараштаја предака.” др Драшко Ређеп Наслов: Света гора фрушкогорска Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 415 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 30 cm Година издања: 2007 ИСБН: 9788651501640