AUTOR: Slobodan Jovanović NASLOV: Moji savremenici V Milovan Milovanović IZDAVAC: U Vindzor, Kanada GODINA: 1962. POVEZ: mek (KB:194)

VOĐI FRANCUSKE REVOLUCIJE Mirabo - Dimurije Danton - Robespjer Autor: Slobodan Jovanović Izdavač: Izdavačka knjižarnica Gece Kona Godina izdanja 1920. Broj strana: 350. Povez: mek Knjiga u odličnom stanju, nije čitana. G/11

PORTRETI PREMA ŽIVIM MODELIMA MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ MATICA SRPSKA Novi Sad 1 9 9 8 MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ (1888-1966) Ataše za štampu pri poslanstvu JugoSlavije u Berlinu (1929). U Skoplju izDavao list `Vardar` (1932-1935). Radio u Centralnom presBirou (1935-1937). Načelnik političkog odeljenja Ministarskog saveta JugoSlavije (1940). DiRektor državnog arhiva u BeoGradu (1941-1944) i glavni uRednik `Obnove` (1941). Posle rata o/Suđen na 15 godina robije, pušten posle polovine izDržane kazne... DOKUMENT I Ksenija Atanasijević Nikolaj Velimirović Branislav Petronijević Ljubomir Stojanović Aleksandar Belić Miloš Đurić Slobodan Jovanović Jovan Cvijić II Rista J. Odavić Jovan Dučuć Milan Rakić Radovan Tunguz Perović Nevesinjski Gligorije Božović Sima Pandurović Veljko Petrović Sibe Miličić Ivo Andrić Miloš Crnjanski Rastko Petrović Rade Drainac III Bogdan i Pavle Popović Milan Bogdanović Brana Cvetković Geca Kon Na klapni slika i biografija autora, Broš, Ćirilica, 280 str, NEKORIŠĆENO Izvrsno za POKLON !!!!!!!!

LONDONSKA EMIGRACIJA I BORBA NAŠIH NARODA Autor: Mihailo S. Petrović Izdavač: JNOF-a `Politike`, Beograd Godina izdanja: 1945. Broj strana: 39 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli od starosti, ima potpis na prvom listu, izuzev toga u dobrom stanju. SLOBODAN JOVANOVIĆ KOD VRAČARE KRIZA EMIGRANTSKE VLADE PROROK MILAN GAVRILOVIĆ NAOPAKA POLITIKA EMIGRANTSKE YU VLADE JUGOSLOVENI U INOSTRANSTVU I NOP PETAR ŽIVKOVIĆ - VOJSKOVOĐA BEZ NARODA LONDONSKA OPOZICIJA VLADI BOŠKO JEVTIĆ - ČUVAJTE MI JUGOSLAVIJU (izmišljennj reči kralja Aleksandra!) LONDONSKA VLADA RADI PROTIV JUGOSLAVIJE RASKRINKAVANjE DRAŽE MIHAILOVIĆA DOLAZAK PARTIZANA U LONDON PRVI PARTIZANSKI ZBOR U LONDONU ISTINA PRODIRE U SVETSKU JAVNOST POPULARNOST MARŠALA TITA

Retko u ponudi. Omot i ilustracije u knjizi Aleksandar Hecl, jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa. Dobro očuvano. Tvrd povez. Autor - osoba Najt, Erik Naslov Lesi se vraća kući / Erik Najt ; [prevela Danica Živanović ; ilustracije Aleksandar Hecl] Vrsta građe roman ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Omladina) Fizički opis 246 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Danica Hecl, Aleksandar Zbirka Moja knjiga ; 16 Napomene Prevod dela: Lassie come-home / Eric Knight Aleksandar Hecl (Beograd, 29. mart 1926 — Beograd, 15. maj 1991) je bio srpski slikar, ilustrator i stripar. Studirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu od 1947. do 1951. godine. U bogatoj karijeri, Hecl je ilustrovao oko 300 knjiga, uradio dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i slika na platnu. Umetnik Askanio Popović priredio je 1996, za sada jedinu, priredio je 1996, za sada jedinu, Heclovu monografiju, 250 crteža Aleksandra Hecla (izbor ilustracija iz perioda 1950-1960. god.). Kritička recepcija Po mišljenju kritičara i istoričara (Zdravko Zupan, Slobodan Ivkov, Ljubomir Kljakić, Zoran Đukanović, Momčilo Rajin, Dragan Stošić, Bojan M. Đukić, Zoran Stefanović), Aleksandar Hecl je bio jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa, ali i „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ (A. Popović, u predgovoru monografije). Stripografija „Zemljo do viđenja“ (1956), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Emil i detektivi“ (1957), scenario: Dušan Lončarević prema romanu Eriha Kestnera, Pioniri, Beograd „Letimo na Mesec“ (1957-1958), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Stevan Nemanja“ (1958) scenario: M. Ilijin, Pioniri(?), Beograd „Uskočki osvetnici“ (1958-1959), scenario: S. B. Radovanović, Pioniri, Beograd „Luka gneva“ (1959), scenario: B. Radovanović i D. Lončarević, Rad, Beograd „Otmica u vasioni“ (1960), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Petlovo pero“ (1959-1960), scenario: adaptacija „Seljačke bune“ D. Lončarevića, Pioniri, Beograd „Špijun na Radnagu“ (1960-1961), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Kumeuaua — sin prašume“ (1960-1961), scenario: Tibor Sekelj i J. Aleksić, Pioniri, Beograd „Put u središte zemlje“ (1961) scenario: Heclova adaptacija istoimenog romana Žila Verna, Naš svet, Beograd „Vinetu“ (1961-1962), scenario: roman Karla Maja adaptirali D. Lončarević i Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu, 1978) „U zemlji Indijanaca“ (1962), scenario: Tibor Sekelj, Plavi vjesnik, Zagreb „Baf, vođa karavana“ (1962-1963), scenario: roman Zejna Greja adaptirao Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu 1978) „Begunac iz večernjeg voza“ (1963-1964), Lončarević i Hecl, ali pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Pioniri — Kekec „Divljan osvetnik“ (1964), pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Male novine „Dugom stazom“ (1981), po sopstvenom scenariju, YU strip, Gornji Milanovac „Faet — maštanje o mogućem“ (1984), po sopstvenom scenariju, YU strip magazin, Gornji Milanovac Nagrade i priznanja Nagrada za životno delo Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije, 1991. (posthumno) MG46 (N)

Retko u ponudi. Omot i ilustracije u knjizi Aleksandar Hecl, jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Tvrd povez. Autor - osoba Najt, Erik Naslov Lesi se vraća kući / Erik Najt ; [prevela Danica Živanović ; ilustracije Aleksandar Hecl] Vrsta građe roman ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Omladina) Fizički opis 246 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Danica Hecl, Aleksandar Zbirka Moja knjiga ; 16 Napomene Prevod dela: Lassie come-home / Eric Knight Aleksandar Hecl (Beograd, 29. mart 1926 – Beograd, 15. maj 1991) je bio srpski slikar, ilustrator i stripar. Studirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu od 1947. do 1951. godine. U bogatoj karijeri, Hecl je ilustrovao oko 300 knjiga, uradio dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i slika na platnu. Umetnik Askanio Popović priredio je 1996, za sada jedinu, priredio je 1996, za sada jedinu, Heclovu monografiju, 250 crteža Aleksandra Hecla (izbor ilustracija iz perioda 1950–1960. god.). Kritička recepcija Po mišljenju kritičara i istoričara (Zdravko Zupan, Slobodan Ivkov, Ljubomir Kljakić, Zoran Đukanović, Momčilo Rajin, Dragan Stošić, Bojan M. Đukić, Zoran Stefanović), Aleksandar Hecl je bio jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa, ali i „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ (A. Popović, u predgovoru monografije). Stripografija „Zemljo do viđenja“ (1956), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Emil i detektivi“ (1957), scenario: Dušan Lončarević prema romanu Eriha Kestnera, Pioniri, Beograd „Letimo na Mesec“ (1957–1958), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Stevan Nemanja“ (1958) scenario: M. Ilijin, Pioniri(?), Beograd „Uskočki osvetnici“ (1958–1959), scenario: S. B. Radovanović, Pioniri, Beograd „Luka gneva“ (1959), scenario: B. Radovanović i D. Lončarević, Rad, Beograd „Otmica u vasioni“ (1960), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Petlovo pero“ (1959–1960), scenario: adaptacija „Seljačke bune“ D. Lončarevića, Pioniri, Beograd „Špijun na Radnagu“ (1960–1961), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Kumeuaua — sin prašume“ (1960–1961), scenario: Tibor Sekelj i J. Aleksić, Pioniri, Beograd „Put u središte zemlje“ (1961) scenario: Heclova adaptacija istoimenog romana Žila Verna, Naš svet, Beograd „Vinetu“ (1961–1962), scenario: roman Karla Maja adaptirali D. Lončarević i Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu, 1978) „U zemlji Indijanaca“ (1962), scenario: Tibor Sekelj, Plavi vjesnik, Zagreb „Baf, vođa karavana“ (1962–1963), scenario: roman Zejna Greja adaptirao Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu 1978) „Begunac iz večernjeg voza“ (1963–1964), Lončarević i Hecl, ali pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Pioniri – Kekec „Divljan osvetnik“ (1964), pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Male novine „Dugom stazom“ (1981), po sopstvenom scenariju, YU strip, Gornji Milanovac „Faet – maštanje o mogućem“ (1984), po sopstvenom scenariju, YU strip magazin, Gornji Milanovac Nagrade i priznanja Nagrada za životno delo Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije, 1991. (posthumno) MG47 (N)

LETOPIS BORSKE PAROHIJE I CRKVE, Andreja Đorđević kritičko izdanje, sa faksimilom originalnog rukopisa i posebnim prilogom sa foto dokumentacionim materijalom. Predgovor i napomene Slobodan Lj Jovanović izdavači: Skupština opštine Bor i Narodna biblioteka Bor Sa blagoslovom njegovog preosveštenstva episkopa timočkog Justina 143 strane, tvrde korice, ćirilica, sa crno belim ilustracijama, u odličnom stanju, kao nova. Tiraž 500 primeraka. Letopis Borske parohije i crkve pisani je istorijski izvor i spada u podgrupu narativnih izvora. Dakle, to je pripovedajuće hronološko predstavljanje toka događaja ili registrovanje događaja koji su sledili jedan za drugim. Ono je, naravno, prelomljeno kroz prizmu hrišćanskog gledišta, ali je, ipak nasuprot tome, iznenađujuća objektivnost i samokritičnost autora, koja samom tekstu daje snagu dokumenta. Prota Andreja u Letopisu na prvih 14 stranica detaljno opisuje istoriju do 1925. sve važnije događaje u Boru, društveni život, ali i duhovno stanje naroda, običaje, žitelje, viđenije ljude, kao i rad Francuskog društva Borskih rudnika i ostalih mesnih svetovnih i religijskih institucija. Troškovi transporta uračunati su u cenu. Pogledajte i ostale moje knjige i časopise na `Kupindu`: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=prodavac-kupac&Grupa=1 Istorija, teologija, Bor

Knjiga je u dobrom stanju,malo zaprljana sa strana.Poslednja strana zgužvana(kao na slici).Nedostaje prva bela strana(kao na slici). ,,Едицијe: Историја Аутор: Милан Живановић Број страна / Повез / Писмо: 814 / Тврд / Ћирилица Димензије: 15 × 24 cm ИСБН: 978-86-515-1161-8 Година издавања: 2016. Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј СОЛУНСКИ ПРОЦЕС 1918. Прилог за проучавање политичке историје Србије од 1903. до 1918. После 60 година од објављивања ове књиге Милана Живановића, сестрића Драгутина Димитријевића Аписа, стављамо јавности на увид најобухватније и најтемељније проучавање историје Црне руке, Аписа и Солунског процеса. Дело засновано на прворазредним историјским изворима. Предговор: др Миле Бјелајац Додатак – Слободан Јовановић: Апис „Судски процес пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и друговима у првој половини 1917. године, познат и као Солунски процес, пример је који показује обе фазе деловања правосудног система са политичком позадином. Када је одржан и када су припадници организације Уједињење или смрт (Црна рука) били строго осуђени, од којих девет на смртну казну (три су извршене), а више њих, међу којима генерал Дамјан Поповић на дугогодишње робије, отворило се питање његове законске ваљаности. Како је већина крајем рата помилована од даљег издржавања казнe, они започињу борбу за ревизију тог процеса. Тој борби су се придружили и неки оптужени који су суђени у одсуству јер су у своје време били у Русији са добровољцима. У томе су неки истрајавали дуже, а други краће. На њиховој страни су повремено били политичари, јавни радници. За ревизију се посебно залагао часопис Нова Европа и његов уредник Милан Ћурчин. До ревизије је дошло тек 1953. године у новим политичким околностима. Сестрић пуковника Аписа, Милан Ж. Живановић, годинама је прикупљао важан материјал за обнову процеса. Многи савременици су му предавали материјале који су сами прикупљали још од 1917. године. Расправа, далеко шира од једног процеса рехабилитације, била је преточена у академску докторску тезу о једном важном политичко-правном сегменту српске историје. Теза је 1955. године штампана као књига, на 755 страна и ситним слогом. Од тада постала је незаобилазно штиво свих научника који су истраживали и писали о темама које су покренуте. После шездесет година од првог издања и сто година после избијања Првог светског рата сведочимо да је постала део светске историјске баштине, али и контроверзи које су и данас на делу.“ – Из предговора``

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin Djuretić Narodna knjiga Institut za savremenu istoriju Beograd Institut za istoriju, Sarajevo 1981. Tvrd povez Веселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске. Биографија Ђуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2] Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4] Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5] Признања Орден Немањића првог реда, Ордена Светог Саве првог реда, Сретењски орден трећег степена За књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`. Дјела Неке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967) Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981) Влада на беспућу, Београд, (1982) Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989) Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6] Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992) Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Српска беспућа XX века, Београд, (2006) Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012) Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)

Toma Zivanovic - Sistem sinteticke pravne filozofije Predavanje na pariskom i beogradskom pravnom fakultetu I - Nauka o sintetickoj pravnoj filozofiji Napredak, Beograd, 1921. Mek povez, nedostaju korice i dobar deo rikne, 99 strana. Ipak, kada se prekorici, bice ovo sasvim dobar primerak. Posveta i potpis autora. Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.[2]

SINOVAC slika iz seoskog života Mih. Sretenović Izdanje knjižere Tome Jovanovića i Vujića, Beograd, 1922. 36 strana. manji format. Korice kao na slici. Povez se jedva drži ali drži. Nema podvlačenja, zapisa... MIHAILO SRETENOVIĆ Mihailo Sretenovć rođen je 16. februara 1866. godine u Ubu. Njegova majka se preudala u mačvansko selo Lipolist, u familiju Tušanovića i sa sobom povela malog Mihaila. Završio je osnovnu školu u Lipolistu, a zatim je nastavio školovanje u Šapcu i Beogradu. Po zanimanju je bio učitelj, službujući po Srbiji. Jedno vreme je bio i načelnik Mačvanskog sreza. Mihailo Sretenović je bio plodan i pomalo zapostavljen pisac. U Mačvi, gde je odrastao, najpopularnije mu je delo `Radetića Mara`, ljubavna priča iz sela Radenkovića, koja se odigrala u drugoj polovini devetnaestog veka. Ova knjiga nije imala mnogo izdanja, ali je zbog svoje sadržine, gde se priča o lepoj Mari, ostala u dubokom sećanju čitalaca. U Beogadu najčitanija knjiga Mihaila Sretenovića bila je pripovetka `Jelisavka`, koja je doživela trinaest izdanja. Ljubiteljima knjige u prvoj polovini dvadesetog veka dobro su poznata dela Mihaila Sretenovića `Devojački grob`, `Biserka`, `Smilja`, `Milićev grob`, `Jetrve`, `Sinovac`, `Roditeljski greh`, `Svet`, `Prvi srpski ustanak`, `Đakon Avakum`, `Krvave priče`, `Moravka`, `Čarlama` i druge, od kojih su mnoge izvođene kao pozorišni komadi širom Srbije. Mihailo Sretenović je autor osam udžbenika za osnovnu školu, ali je pisao i za najmlađe, kao što su knjige `Moje radovanje`, `Đerdan`, `Svetli dani`, `Crni dani` i druge. Iz tog vremena ne osta ni jedna Marina slika, ali po priči, kažu da je sam Bog hteo da na njoj pokaže kakvu lepotu na zemlji može da stvori. S druge strane je lepota jezika naših dedova i pradedova, koju pisac slikovito izražava. Te lepote življenja, vremena prošlih, ostale su u senci novokomponovanog života, baš kao i ova priča. Namera `Mačvanskih novina` je da `Radetića Maru` otrgnemo od zaborava. Prvo izdanje ove knjige objavljeno je 1894. godine na Svete Trojice, u vreme dok je Mihailo Sretenović bio učitelj u selu Sječa Rijeka kod Užica. Njenim novim `puštanjem u beli svet` želimo da ovo retko popularno delo, najčitanije u srpskoj književnosti do prvog svetskog rata, izvođeno na scenama mnogih pozorišta između dva svetska rata, izvučemo iz zaborava. Slavićemo takva dela kao što ih je slavila frula sa mačvanskih prela i igranki. Mihailo Sretenović je duže vreme bio načelnik sreza mačvanskog. Pisao je kako oseća, a dobro je poznavao svoje Mačvane. Njegov duh je bio slobodan i stvorio je najprostodušniju priču o ljubavi na mačvanskoj ravnici. Ostavio nam je na dar život koji moramo sačuvati, bar u knjizi i snovima, jer narod bez sačuvane prošlosti nema ni budućnost. Zato vam, poštovani čitaoci, u ime našeg i vašeg lista `Mačvanske novine`, koje žele da očuvaju bogatu kulturnu baštinu Mačvana, toplo preporučujemo `Radetića Maru`. Umro je u Beogradu 5. maja 1934. godine. Lj. Đukić

Hasanaginica : dramaticky obraz so spevom / Aleksa Šantić ; preložil Ján Čajak Језик чешки Година 1942 Издавање и производња Budapešt : Čajak János : Globus, 1942 ([s. l. : s. n.]) Остали аутори Čajak, Ján Физички опис 47 str. ; 18 cm Напомене Izv. stv. nasl.: Hasanaginica : dramska slika sa pevanjem Pomocný slovniček: str. 48 Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.[1] Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“ Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara.[2] U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošloću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri i Stepanovićevu. Dela[uredi] Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901 Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907 Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911 Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911 Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjistima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjistima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjistima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924 Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924.

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Prvo izdanje, retko u ponudi! Potpis prehodnog vlasnika na najavnoj strani (v. sliku), korektno antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma `Veče na školju`. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog ``mrtav``. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG43 (N)