AUTOR: Slobodan Jovanović NASLOV: Moji savremenici V Milovan Milovanović IZDAVAC: U Vindzor, Kanada GODINA: 1962. POVEZ: mek (KB:194)

VOĐI FRANCUSKE REVOLUCIJE Mirabo - Dimurije Danton - Robespjer Autor: Slobodan Jovanović Izdavač: Izdavačka knjižarnica Gece Kona Godina izdanja 1920. Broj strana: 350. Povez: mek Knjiga u odličnom stanju, nije čitana. G/11

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1932 - 1933. godina Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Profesor Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931., i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[traži se izvor]Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[2] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942.) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[3] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[4], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[5] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[6] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[7][8] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[9][5] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[9] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[10][7][11][8], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [12][7] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[7][8] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[13], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[11] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[11]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[8] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup....

Udžbenik za studente medicine na trećoj godini fakulteta OFTALMOLOGIJA udžbenik za studente medicine Golubović Jovanović Autori: Profesor dr Slobodan Golubović Miloš Jovanović Izdanje: fototipsko Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu Beograd 2016 Kao NOVO , nekorišćeno ODLIČNO pogledajte priložene fotografije Kožni tvrdi povez sa zlatotiskom 298 strana Izdavač Medicinski fakultet Beograd Broj stranica 298 Format i dimenzije 210 x 300mm, tvrdi povez U redovnoj prodaji knjiga košta 2.900 din. Knjiga je namenjena studentima Medicinskog fakulteta na predmetu iz Oftalmologije. Udžbenik sadrži sva neophodna znanja iz bazične oftalmologije i informacije o terapiji i dijagnostici oftalmoloških oboljenja. Materija udžbenika podeljena je u 22 poglavlja koja su povezana u jedinstvenu edukativnu celinu. Posebna vrednost knjige je veliki broj slika i ilustracija kojima se omogućava bolje razumevanje teksta. STRUČNEKNJIGE Može zamena za druge knjige iz oblasti medicina

Autor: Mladen Đuričić Naslov: Laza Kostić i srpska književna kritika 20. veka Izdavač: Naučno udruženje za razvoj srpskih studija Mesto: Novi Sad Ključne reči: Laza Kostić Jovan Skerlić Bogdan Popović Ljubomir Nedić Slobodan Jovanović Svetislav Stefanović Veljko Petrović Miloš Crnjanski Isidora Sekulić Todor Manojlović Milan Savić Anica Savić Rebac Milan Kašanin Stanislav Vinaver Zoran Mišić Mladen Leskovac Dragiša Živković Santa Maria della Salute Spomen na Ruvarca

Slobodan Vujić, Igor Miljanović, Želimir Jovanović, Borislav Zajić, Toma Tanasković, Siniša Borović, Žarko Krstić, Aleksandar Petrovski, Aleksandar Milutinović Rudarsko-geološki fakultet Univerziteta, Katedra za primenjeno računarstvo i sistemsko inženjerstvo, 2008. Tvrd povez, udžbenički format, 157 strana. Lepo očuvana knjiga. Posveta (verovatno autora) na predlistu.

PORTRETI PREMA ŽIVIM MODELIMA MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ MATICA SRPSKA Novi Sad 1 9 9 8 MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ (1888-1966) Ataše za štampu pri poslanstvu JugoSlavije u Berlinu (1929). U Skoplju izDavao list `Vardar` (1932-1935). Radio u Centralnom presBirou (1935-1937). Načelnik političkog odeljenja Ministarskog saveta JugoSlavije (1940). DiRektor državnog arhiva u BeoGradu (1941-1944) i glavni uRednik `Obnove` (1941). Posle rata o/Suđen na 15 godina robije, pušten posle polovine izDržane kazne... DOKUMENT I Ksenija Atanasijević Nikolaj Velimirović Branislav Petronijević Ljubomir Stojanović Aleksandar Belić Miloš Đurić Slobodan Jovanović Jovan Cvijić II Rista J. Odavić Jovan Dučuć Milan Rakić Radovan Tunguz Perović Nevesinjski Gligorije Božović Sima Pandurović Veljko Petrović Sibe Miličić Ivo Andrić Miloš Crnjanski Rastko Petrović Rade Drainac III Bogdan i Pavle Popović Milan Bogdanović Brana Cvetković Geca Kon Na klapni slika i biografija autora, Broš, Ćirilica, 280 str, NEKORIŠĆENO Izvrsno za POKLON !!!!!!!!

LONDONSKA EMIGRACIJA I BORBA NAŠIH NARODA Autor: Mihailo S. Petrović Izdavač: JNOF-a `Politike`, Beograd Godina izdanja: 1945. Broj strana: 39 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli od starosti, ima potpis na prvom listu, izuzev toga u dobrom stanju. SLOBODAN JOVANOVIĆ KOD VRAČARE KRIZA EMIGRANTSKE VLADE PROROK MILAN GAVRILOVIĆ NAOPAKA POLITIKA EMIGRANTSKE YU VLADE JUGOSLOVENI U INOSTRANSTVU I NOP PETAR ŽIVKOVIĆ - VOJSKOVOĐA BEZ NARODA LONDONSKA OPOZICIJA VLADI BOŠKO JEVTIĆ - ČUVAJTE MI JUGOSLAVIJU (izmišljennj reči kralja Aleksandra!) LONDONSKA VLADA RADI PROTIV JUGOSLAVIJE RASKRINKAVANjE DRAŽE MIHAILOVIĆA DOLAZAK PARTIZANA U LONDON PRVI PARTIZANSKI ZBOR U LONDONU ISTINA PRODIRE U SVETSKU JAVNOST POPULARNOST MARŠALA TITA

35. SALON ARHITEKTURE Beograd, 27. mart - 30. april 2013. JOŠ UVEK IMAMO ARHITEKTURU Urednik kataloga - Ljiljana Miletić Abramović Autori tekstova - Ljiljana Miletić Abramović, Slobodan Danko Selinković, Maša Bratuša Prevod - Biljana Velašević, Vladimir Abramović Izdavač - Muzej primenjene umetnosti, Beograd Godina - 2013 228 strana 26 cm ISBN - 978-86-7415-161-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja AUTORI ZASTUPLJENI U KATALOGU: Zoran Abadić, Dušan Milovanović, Jelena Bogosavljević, Jelena Zagorac, Milan Karaklić, Nikola Žikić, Dijana Adžemović Anđelković Borislav Petrović, Ivan Rašković, Nikola Stojković, Đorđe Alfirević, Nikola Andonov, Vladimir Anđelković, Milica Apostolović, Marijana Kaštelan, Ivana Ilić, Jelena Vučić, Lidija Kljaković, Damjan Jovanović, Miloš Grbić, Tatjana Babić, Dejan Babović, Ljiljana Bakić, Nikola Baković, Milica Baludžić, Aladin Baljinac, Lazar Belić, Ivan Benussi, Danlo Beronja, David Bilobrk, Aleksandar Bobić, Đorđe Bobić, Divna Bogdanović, Veliborka Bogdanović, Aleksandar Bogojević, Milica Bogojević-Bobić, Jelena Bogosavljević, Petar Bojović, Milan Božić, Jelena Brajković, Marko Brkić, Andreja Buđevac, Saša Buđevac, Ksenija Bulatović, Morten Bulow, Nikola Cakić, Miljan Cvijetić, Žarko Ćajić, Nataša Ćuković Ignjatović, Milica Dejanović, Bojana Dončevski, Milan Dragić, Maja Dragišić, Jasna Drakulović, Vladan Drndarević, Saša Đak, Vladan Đokić, Ljiljana Đukanović, Miloš Đurasinović, Milan Đurić, Vanja Enbulajev, Davor Ereš, Đorđe Gec, Nevena Pivić, Vanja Otašević, Zorana Vasić, Ljubiša Folić, Srđan Gavrilović, Nebojša Glišić, Milka Gnjato, Milica Golić, Miloš Grbić, Sanjin Grbić, Jovan Grbović, Bojan Čoti, Danilo Kordulup, Jasmina Hadžiahmetović, Cvjetković Miroslav, Danica Đorđević, Jelena Milojković, Igor Pantelić, Radoslav Ilić, Mirela Čoban, Nikola Šćekić, Dušan Ignjatović, Ivana Ilić, Relja Ivanić, Jelena Ivanović Vojvodić, Nataša Janković, Jovana Jelisavac, Aleksandar Joksimović, Damjan Jovanović, Goran Jovanović, Natalija Jovanović, Milica Jovanović Popović, Slobodan Jović, Anđela Karabašević, Milan Karakli, Marijana Kaštelan, Miroslav Kaštelan, Milena Katić, Jasna Kavran, Aleksandar Keković, Željko Kerleta, Lidija Kljaković, Aleksandar Knežević, Nemanja Kocić, Ana Raković, Mladen Pešić, Milorad Pejanović, Miloš Komlenić, Slaviša Kondić, Dragana Konstantinović, Ivan Kostić, Bojana Kovač Đurasinović, Ana Kovencz-Vujić, Jelena Krstović Nikolić, Spasoje Krunić, Vladimir Kulić, Tamara Kuljanin, Lazar Kuzmanov, Olga Lazarević, Selma Lazović, Zoran Lazović, Jana Lipkovski, Peter Lohr, Darija Ljubić Vojinović, Ivan Ljubić, Vanja Enbulajev, Vladimir Radulović, Nikola Stevanović, Vojislav Stevanović, Predrag Maksić, Slobodan Maldini, Anđelka Mandić-Milutinović, Čarna Marević, Goran Ivo Marinović, Dragan Marković, Iva Marković, Srđan Marlović, Marko Marović, Marija Martinović, Nikola Martinović, Marija Miković, Dejan Milanović, Duška Milanović, Branislav Milenković, Jelisaveta Milenković, Vladimir Milenković, Dejan Miletić, Jovana Miletić, Katarina Miletić, Nemanja Miličić, Miloš Milojević, Slađana Milivojević Milica Milojević, Aleksandar Milojković, Ivan Milošević, Dušan Milovanović, Vasilije Milunović, Predrag Milutinović, Dejan Miljković, Milutin Miljuš, Petar Mitković, Jelena Mitrović, Jovan Mitrović, Vladimir Mitrović, Maroje Mrduljaš, Duška Mrvoš, Vesna Nadaždin Ljubičić, Danilo Nedeljković, Saša Nedeljković, Dušan Nenadović, Milica Nešovanović, Aleksandra Nikitin, Goran Nikolić, Jelena Nikolić, Marko Nikolić, Vojislav Nikolić, Dijana Novaković Nikola Novaković, Ivan Obradović, Milena Obradović, Milorad Obradović, Siniša Obradović, Anđelina Ošap, Jelena Pančevac, Ana Panić, Vanja Panić, Ksenija Pantović, Vladimir Paripović, Miloš Paunović, Ranko Pavlović, Milorad Pejanović, Malden Pešić, Miroslava Petrović Balubdžić, Borislav Petrović, Marjan Petrović, Marko Petrovi, Milica Pihler, Tamara Popović, Jelena Pucarević, Marko Radenković, Dejana Radišić Pešić, Dušan Radišić, Ana Radivojević, Radovan Radoman, Renata Radovanović, Vladimir Radulović, Nemanja Radusinović, Aleksandar Rajčić, Mirko Rakojević, Tatjana Rakojević, Ana Raković, Ivan Rašković, Grozdana Šišović, Dejan Milanović, Zorica Međo, Aleksandra Praštalo, Nikola Milanović, Aleksandar Ristić, Katarina Ristić, Aleksandar Ristović, Arber Sadiku, Gezim Sadiku, Ana Savić, Dubravka Sekulić, Slobodan Danko Selinkić, Sanja Simonović, Miloš Spasić, Branislav Spasojević, Maja Dragišić, Milan Božić, Marko Stojković, Milica Milosavljević, Dunja Ratković, Saša Lukić, Pavle Stamenović, Danica Stanković, Oliver Stanković, Branko Stanojević, Maja Stanojević, Dragan Stevanović, Nebojša Stevanović, Nikola Stevanović, Vladimir Stevanović, Vojislav Stevanović, Vladan Stevović, Stjepanović Nenad, Dušan Stojanović, Stefan Stojanović, Nikola Stojković, Marija Strajnić, Dijana Novaković, Maja Trbović, Aleksandra Nikitin, Dušan Nenadović, Oliver Stanković, Dragana Stevanović, Aleksandar Šavikin, Grozdana Šišović, Janko Tadić, Milan Tanić, Milica Tasić, Ana Savić, Alen Spahić, Dubravka Sekuli, Nataša Janković, Adrijan Karavdi, Ognjen Stanisavljević, Mihailo Timotijević, Dejan Todorović, Maja Trbović, Žarko Uzelac, Pavle Vasev, Ljiljana Vasilevska, Milica Vasiljević, Dragana Vasiljević Tomić, Miomir Vasov,Dejan Vasović, Vojislava Vasović, Milorad Vidojević, Bojana Vitorović, Goran Vojvodić, Mirosanda Vranić, Jelan Vučić, Aleksandru Vuja, Milan Vujović, Marko Vuković, Zlata Vuksanović Macura, Jelena Zagorac, Miona Zdravković, Snežana Zlatković, Nikola Žikić, Katarina Živković, Milan Živković, Miloš Živković, Stevan Žutić, Maroje Mrduljaš, Vladimir Kulić, Dejan Jović, Nika Grabar, Petra Čeferin, Robert Burghardt, Gal Kirn, Irena Šentevska, Dubravka Sekulić, Lana Lovrenčić, Ivan Kucina, Milica Topalović, Marko Sančanin, Divna Penčić, Biljana Spirikoska, Jasna Stefanovska, Ines Tolić, Nina Ugljen Ademović, Elša Turkušić, Matevž Čelik, Alenka Di Battistta, Ana Džokić I Marc Neelen, Nebojša Milikić, Tanja Damjanović Conley, Jelica Jovanović, Višnja Kukoč, Vesna Perković-Jović, Martina Malešič, Luciano Basauri, Dafne Berc, Dinko Peračić, Miranda Veljačić, Bogo Zupančić, Tamara Bjažić Klarin, Jelena Grbić, Dragana Petrović, Luka Skansi, Dražen Arbutina, Hela Vukadin, Ana Šilović, Simona Vidmar, Matevž Čelik Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Retko u ponudi. Omot i ilustracije u knjizi Aleksandar Hecl, jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa. Dobro očuvano. Tvrd povez. Autor - osoba Najt, Erik Naslov Lesi se vraća kući / Erik Najt ; [prevela Danica Živanović ; ilustracije Aleksandar Hecl] Vrsta građe roman ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Omladina) Fizički opis 246 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Danica Hecl, Aleksandar Zbirka Moja knjiga ; 16 Napomene Prevod dela: Lassie come-home / Eric Knight Aleksandar Hecl (Beograd, 29. mart 1926 — Beograd, 15. maj 1991) je bio srpski slikar, ilustrator i stripar. Studirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu od 1947. do 1951. godine. U bogatoj karijeri, Hecl je ilustrovao oko 300 knjiga, uradio dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i slika na platnu. Umetnik Askanio Popović priredio je 1996, za sada jedinu, priredio je 1996, za sada jedinu, Heclovu monografiju, 250 crteža Aleksandra Hecla (izbor ilustracija iz perioda 1950-1960. god.). Kritička recepcija Po mišljenju kritičara i istoričara (Zdravko Zupan, Slobodan Ivkov, Ljubomir Kljakić, Zoran Đukanović, Momčilo Rajin, Dragan Stošić, Bojan M. Đukić, Zoran Stefanović), Aleksandar Hecl je bio jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa, ali i „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ (A. Popović, u predgovoru monografije). Stripografija „Zemljo do viđenja“ (1956), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Emil i detektivi“ (1957), scenario: Dušan Lončarević prema romanu Eriha Kestnera, Pioniri, Beograd „Letimo na Mesec“ (1957-1958), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Stevan Nemanja“ (1958) scenario: M. Ilijin, Pioniri(?), Beograd „Uskočki osvetnici“ (1958-1959), scenario: S. B. Radovanović, Pioniri, Beograd „Luka gneva“ (1959), scenario: B. Radovanović i D. Lončarević, Rad, Beograd „Otmica u vasioni“ (1960), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Petlovo pero“ (1959-1960), scenario: adaptacija „Seljačke bune“ D. Lončarevića, Pioniri, Beograd „Špijun na Radnagu“ (1960-1961), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Kumeuaua — sin prašume“ (1960-1961), scenario: Tibor Sekelj i J. Aleksić, Pioniri, Beograd „Put u središte zemlje“ (1961) scenario: Heclova adaptacija istoimenog romana Žila Verna, Naš svet, Beograd „Vinetu“ (1961-1962), scenario: roman Karla Maja adaptirali D. Lončarević i Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu, 1978) „U zemlji Indijanaca“ (1962), scenario: Tibor Sekelj, Plavi vjesnik, Zagreb „Baf, vođa karavana“ (1962-1963), scenario: roman Zejna Greja adaptirao Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu 1978) „Begunac iz večernjeg voza“ (1963-1964), Lončarević i Hecl, ali pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Pioniri — Kekec „Divljan osvetnik“ (1964), pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Male novine „Dugom stazom“ (1981), po sopstvenom scenariju, YU strip, Gornji Milanovac „Faet — maštanje o mogućem“ (1984), po sopstvenom scenariju, YU strip magazin, Gornji Milanovac Nagrade i priznanja Nagrada za životno delo Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije, 1991. (posthumno) MG46 (N)

Retko u ponudi. Omot i ilustracije u knjizi Aleksandar Hecl, jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Tvrd povez. Autor - osoba Najt, Erik Naslov Lesi se vraća kući / Erik Najt ; [prevela Danica Živanović ; ilustracije Aleksandar Hecl] Vrsta građe roman ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Omladina) Fizički opis 246 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Danica Hecl, Aleksandar Zbirka Moja knjiga ; 16 Napomene Prevod dela: Lassie come-home / Eric Knight Aleksandar Hecl (Beograd, 29. mart 1926 – Beograd, 15. maj 1991) je bio srpski slikar, ilustrator i stripar. Studirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu od 1947. do 1951. godine. U bogatoj karijeri, Hecl je ilustrovao oko 300 knjiga, uradio dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i slika na platnu. Umetnik Askanio Popović priredio je 1996, za sada jedinu, priredio je 1996, za sada jedinu, Heclovu monografiju, 250 crteža Aleksandra Hecla (izbor ilustracija iz perioda 1950–1960. god.). Kritička recepcija Po mišljenju kritičara i istoričara (Zdravko Zupan, Slobodan Ivkov, Ljubomir Kljakić, Zoran Đukanović, Momčilo Rajin, Dragan Stošić, Bojan M. Đukić, Zoran Stefanović), Aleksandar Hecl je bio jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa, ali i „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ (A. Popović, u predgovoru monografije). Stripografija „Zemljo do viđenja“ (1956), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Emil i detektivi“ (1957), scenario: Dušan Lončarević prema romanu Eriha Kestnera, Pioniri, Beograd „Letimo na Mesec“ (1957–1958), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Stevan Nemanja“ (1958) scenario: M. Ilijin, Pioniri(?), Beograd „Uskočki osvetnici“ (1958–1959), scenario: S. B. Radovanović, Pioniri, Beograd „Luka gneva“ (1959), scenario: B. Radovanović i D. Lončarević, Rad, Beograd „Otmica u vasioni“ (1960), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Petlovo pero“ (1959–1960), scenario: adaptacija „Seljačke bune“ D. Lončarevića, Pioniri, Beograd „Špijun na Radnagu“ (1960–1961), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Kumeuaua — sin prašume“ (1960–1961), scenario: Tibor Sekelj i J. Aleksić, Pioniri, Beograd „Put u središte zemlje“ (1961) scenario: Heclova adaptacija istoimenog romana Žila Verna, Naš svet, Beograd „Vinetu“ (1961–1962), scenario: roman Karla Maja adaptirali D. Lončarević i Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu, 1978) „U zemlji Indijanaca“ (1962), scenario: Tibor Sekelj, Plavi vjesnik, Zagreb „Baf, vođa karavana“ (1962–1963), scenario: roman Zejna Greja adaptirao Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu 1978) „Begunac iz večernjeg voza“ (1963–1964), Lončarević i Hecl, ali pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Pioniri – Kekec „Divljan osvetnik“ (1964), pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Male novine „Dugom stazom“ (1981), po sopstvenom scenariju, YU strip, Gornji Milanovac „Faet – maštanje o mogućem“ (1984), po sopstvenom scenariju, YU strip magazin, Gornji Milanovac Nagrade i priznanja Nagrada za životno delo Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije, 1991. (posthumno) MG47 (N)

LETOPIS BORSKE PAROHIJE I CRKVE, Andreja Đorđević kritičko izdanje, sa faksimilom originalnog rukopisa i posebnim prilogom sa foto dokumentacionim materijalom. Predgovor i napomene Slobodan Lj Jovanović izdavači: Skupština opštine Bor i Narodna biblioteka Bor Sa blagoslovom njegovog preosveštenstva episkopa timočkog Justina 143 strane, tvrde korice, ćirilica, sa crno belim ilustracijama, u odličnom stanju, kao nova. Tiraž 500 primeraka. Letopis Borske parohije i crkve pisani je istorijski izvor i spada u podgrupu narativnih izvora. Dakle, to je pripovedajuće hronološko predstavljanje toka događaja ili registrovanje događaja koji su sledili jedan za drugim. Ono je, naravno, prelomljeno kroz prizmu hrišćanskog gledišta, ali je, ipak nasuprot tome, iznenađujuća objektivnost i samokritičnost autora, koja samom tekstu daje snagu dokumenta. Prota Andreja u Letopisu na prvih 14 stranica detaljno opisuje istoriju do 1925. sve važnije događaje u Boru, društveni život, ali i duhovno stanje naroda, običaje, žitelje, viđenije ljude, kao i rad Francuskog društva Borskih rudnika i ostalih mesnih svetovnih i religijskih institucija. Troškovi transporta uračunati su u cenu. Pogledajte i ostale moje knjige i časopise na `Kupindu`: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=prodavac-kupac&Grupa=1 Istorija, teologija, Bor

Slikarstvo 19. i 20. veka u Istorijskom muzeju Srbije: katalog zbirke / Tijana Jovanović Češka Beograd 2021. Mek povez sa klapnama, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (27 cm), 328 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). S obzirom na to da je Likovna zbirka Istorijskog muzeja Srbije jedna vrlo kompleksna, raznorodna zbirka koja broji oko 4.000 umetničkih dela: skulptura, slika u tehnici ulja, akrila, tempere, gvaša, akvarela, crteža, ali i grafičkih radova, parcijalno prikazivanje i publikovanje Zbirke nameće se kao jedino moguće. Umetnički radovi u Zbirci odvojeni su po vrstama i tehnikama, kao celine koje se zasebno obrađuju, naučno i stručno istražuju i katalogiziraju, pošto različiti muzejski predmeti zahtevaju specifičan tretman kako u pogledu obrade, tako i u pogledu čuvanja i prezentacije. Kataloška obrada muzejske zbirke, ili u ovom slučaju samo dela Likovne zbirke, predstavlja trenutni presek stanja i uvid u bezbroj informacija koje se odnose pre svega na broj, izgled, opis i stanje predmeta u zbirci. Njima su obuhvaćene sve osnovne karakteristike muzejskog predmeta, koje su propisane načinom obrade i inventarisanjem muzejske građe, a koje su do tog trenutka istražene i dostupne javnosti. Realizacijom Kataloga srpskog slikarstva 19. i 20. veka u Istorijskom muzeju Srbije u isto vreme želimo da istaknemo i sve posebnosti prikupljanja, obrade i prezentacije umetničkih dela u Istorijskom muzeju Srbije u odnosu na druge umetničke muzeje i njihove politike akvizicija. Da ukažemo na izuzetnu širinu interesovanja i za manje poznate umetnike, ličnosti i teme koje su ređe obrađivane, a koje su deo naše istorije, ne samo slikarstva već i kulture, nauke, tehnike, privatnog života i svakodnevice. Sadržaj: Povodom kataloga Istorijat Zbirke Likovna zbirka Istorijskog muzeja Srbije Hronologija razvoja srpske umetnosti u 19. i 20. veku sa osvrtom na plansko popunjavanje Likovne zbirke Istorijskog muzeja Srbije Serbian Paintings of the 19th and 20th centuries in the Historical Museum of Serbia KATALOG Aleksić Nikola Aleksić Stevan Baruh Bora Beković Vatroslav Beložanski Stanislav Staša Bes Johan (Boss Johann) Besarabić Milan Bijelić Jovan Bodnarov Stevan Bradić Kosta Vagner Ferdinand (Wagner Ferdinand) Vajland Fridrih (WaiIand Friedrich) Vasić Milan Vaske Vasmut Hajnrih (Wasmuth Heinrich) Veličković Vladimir Vidak Milovan Volčanecki Vsevolod Vujković Ilija Vukanović Beta Vuković Siniša Vučetić Paskoje Paško Gašić Radoman Gvozdenović Miloš Glavurtić Miro Golubović Miloš Grandauer Jozef (Grandauer Josef) Guljevič Vsevolod Konstantinovič Dimitrijević Vojislav Vojo Drenovac Radovan Duvnjak Ljubomir Ljubo Đurić Miodrag Dado Eškićević Vasilije Vasa Zokić Lazar Ivanjicki Olga Olja Ilić Boža Ilić Đorđe Isailović (Isajlović) Jovan, Mlađi Jakšić Arsenije Jovanović Aleksandar Birilj Jovanović Danica Jovanović Dragoslav (Dušan) Jorgovan Jovanović Mara Jovanović Milan Jovanović (Todor) Miloš Jovanović Pavle Paja Josić Mladen Kajtez Slobodan Kikerec Ferdinand Ferdo (Quiquerez Ferdinand) Klemenčič Dore Maj Kljaković Jozo Knežević Uroš Kovačević Božidar Boža Kovačević Branko Kormon Fernand (Cormon Fernand Anne-Piestre) Krajinović Branko Kreković Kristijan Krivokapić Kosta Krstić Đorđe Krstić Čedomir Kukić Jovan Kumar Stane Kurnik Majda Lađević Milan Lakić Aleksandar Mali František Franta Mandić Svetislav Marković Milija Miklavc Ivan Milinković J. Miloš Milinov Žarko Miličević Kosta Milovanović Milan Milovanović Mihailo Milojević Nikola Miljan Niko Mirković Branislav Brana Mišković Dušan Momčilović Rafailo (Georgije) Mujadžić Omer Murat Marko Nastasijević Živorad Pavlović Diar Ljiljana (Pavlović Dear Lilya) Parać Dalibor Petrović Arsenije Petrović Dragan Pavle Pomorišac Vasa Popović Jovan Popović Ljubomir Ljuba Popović Miodrag Mića Predić Uroš Prodanović Božidar Boža Radenković Borivoje K. Radonić Novak Radumilo Milan Meca Ranosović Petar Ranos Rauh Jozef (Rauch Johann Joseph) Samojlov Grigorije Ivanovič Samurović Svetozar Skot Žorž (Scott Georges Bertin) Sosnovski Arsenije Petrovič Stanković Milić — Milić od Mačve Stanojević Veljko Stevanović Borivoje Bora Stevanović Živojin S. Stevanović Predrag Stefanović Zdravković Jelena Stojčević Stojan Strala Svetislav Teodorović Đurđe Timčišin Petar Pero Todorović Stevan Tošković Uroš Truhelka Ćiro Ćirić Milorad Milan Hakman Konstantin Kosta Cvijetinović Aleksandar Cmelić Milan Čortanović Pavle Švrakić Todor Šejka Leonid Trofimovič Šeloumov Afanasij Ivanovič Nepoznati autori Skraćenice Ličnosti i teme prikazane na slikama Literatura Registar ličnih imena

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin DjuretićNarodna knjigaInstitut za savremenu istoriju BeogradInstitut za istoriju, Sarajevo1981.Tvrd povezВеселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске.БиографијаЂуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2]Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу.Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4]Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5]ПризнањаОрден Немањића првог реда,Ордена Светог Саве првог реда,Сретењски орден трећег степенаЗа књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`.ДјелаНеке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967)Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981)Влада на беспућу, Београд, (1982)Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989)Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6]Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992)Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Српска беспућа XX века, Београд, (2006)Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012)Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)7/12

Knjiga je u dobrom stanju,malo zaprljana sa strana.Poslednja strana zgužvana(kao na slici).Nedostaje prva bela strana(kao na slici). ,,Едицијe: Историја Аутор: Милан Живановић Број страна / Повез / Писмо: 814 / Тврд / Ћирилица Димензије: 15 × 24 cm ИСБН: 978-86-515-1161-8 Година издавања: 2016. Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј СОЛУНСКИ ПРОЦЕС 1918. Прилог за проучавање политичке историје Србије од 1903. до 1918. После 60 година од објављивања ове књиге Милана Живановића, сестрића Драгутина Димитријевића Аписа, стављамо јавности на увид најобухватније и најтемељније проучавање историје Црне руке, Аписа и Солунског процеса. Дело засновано на прворазредним историјским изворима. Предговор: др Миле Бјелајац Додатак – Слободан Јовановић: Апис „Судски процес пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и друговима у првој половини 1917. године, познат и као Солунски процес, пример је који показује обе фазе деловања правосудног система са политичком позадином. Када је одржан и када су припадници организације Уједињење или смрт (Црна рука) били строго осуђени, од којих девет на смртну казну (три су извршене), а више њих, међу којима генерал Дамјан Поповић на дугогодишње робије, отворило се питање његове законске ваљаности. Како је већина крајем рата помилована од даљег издржавања казнe, они започињу борбу за ревизију тог процеса. Тој борби су се придружили и неки оптужени који су суђени у одсуству јер су у своје време били у Русији са добровољцима. У томе су неки истрајавали дуже, а други краће. На њиховој страни су повремено били политичари, јавни радници. За ревизију се посебно залагао часопис Нова Европа и његов уредник Милан Ћурчин. До ревизије је дошло тек 1953. године у новим политичким околностима. Сестрић пуковника Аписа, Милан Ж. Живановић, годинама је прикупљао важан материјал за обнову процеса. Многи савременици су му предавали материјале који су сами прикупљали још од 1917. године. Расправа, далеко шира од једног процеса рехабилитације, била је преточена у академску докторску тезу о једном важном политичко-правном сегменту српске историје. Теза је 1955. године штампана као књига, на 755 страна и ситним слогом. Од тада постала је незаобилазно штиво свих научника који су истраживали и писали о темама које су покренуте. После шездесет година од првог издања и сто година после избијања Првог светског рата сведочимо да је постала део светске историјске баштине, али и контроверзи које су и данас на делу.“ – Из предговора``

31979) SERBIA I KOMENTARI I - III grupa autora, Zadužbina Miloša Crnjanskog Beograd 1989 /1991 / 1993 , za 1988/89 i 1990/91 , 1993/1995 knjiga 1 i 2 , mek povez,ćirilica,475 + 430 + 535 strana, sadržaj knjige 1 za 1988/89 : Miloš Crnjanski: SERBIA I KOMENTARI, Branko Ćopić: 12 decembar 1939, Nikola Pašić: MOJA POLITIČKA ISPOVEST, Slobodan Jovanović: NIKOLA PAŠIĆ. Andrić i Crnjanski, Komentari : Istorijski karakter Srba : Radovan Samardžić Zločin i krivnja : Jovan Rašković Testament Vidosave Crnjanski sadržaj knjige 2 za 1990/91 : KNJIŽEVNI ARHIV: O kraljevima Jovan Dučić Ibich-Aga , traduit par Andre Vaillant - Steven Sremats Neka zapažanja o niškom govoru - Paul Louis Thomas Dopisi iz Londona 1953-1961 - Miloš Crnjanski Vladar kao Hristos : Filip Avgust i Lazar Hrebeljanović : Michael Aubin DOKUMENTI : Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu izveštaj Sv. Arhijerejskog Sinoda 1941-1946 Komentari : O istorijskoj sudbini Srba - Radovan Samardžić Srbi turskoga zakona ili Turci srpskoga jezika - Darko Tanasković U senci Velike Britanije : Milan St. Protić Genocid nad Srbima 1941-1945 Nikola Samardžić REČ EKONOMISTA SVEDOČANSTVA: 27 mart sećanja na očiglednosti - Miodrag Pavlović Predanje Dragoslav Mihailović Kako nije došlo do bombardovanja Zagreba 1944 - Svetozar Brkić Čišćenje Beogradskog univerziteta od fašističkih zaostataka sadržaj knjige 3 : Miloš Crnjanski : Serbia Zoran Gluščević ; SERBIA Miloša Crnjanskog Dragana Stojanović : Fuga Crnjanskog Nikola Bertolino : Pitanja o Crnjanskom Vladimir Dimitrijević : Sa Romanom o Londonu Nikola Milošević : Gnostički motivi u Drugoj knjizi Seoba Predrag Palavestra : Crnjanski , povratak u tuđinu Aleksandar Nenadović : Londonsko novinarstvo Miloša Crnjanskog Mihajlo Pantić : Dva lica istog KNJIŽEVNI ARHIV Prepiska : Mladen Leskovac - Miloš Crnjanski Pisma iz 1962 Jedan studentski rad o Crnjanskom ( Dragoslav Mihailović = 1945 - 1995 Kosta Čavoški : Ustavi bez ustavnosti Dragana Gnjatović : Zajedničko finansiranje investicija u socijalističkoj Jugoslaviji Kraj epohe - Predrag Simić Jovan Ćiriliov : Drama jugoslovenskog pozorišta 1945 - 1991 Patrijarh Srpski Pavle : Bez osuda , otvoreno, očinski Svedočenja : Dimitrije Đorđević : Sudbina Srbije posle 1944 Svetozar Koljević : Mali prilog sveopštoj istoriji beščašća Dragoslav Mihailović : Sa Crnjanskim u torbi Dušan Kovačević : Smrt žive žene Sanda Rašković : Zeleni nemir Krke DODATAK Od Berlinskog kongresa do Dejtona POLITIČKE GRANICE JUGOISTOČNE EVROPE 1878 - 1995 Ljubodrag Dimić : Istoriografski pregled 21 Istorijska karta

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin Djuretić Narodna knjiga Institut za savremenu istoriju Beograd Institut za istoriju, Sarajevo 1981. Tvrd povez Веселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске. Биографија Ђуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2] Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4] Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5] Признања Орден Немањића првог реда, Ордена Светог Саве првог реда, Сретењски орден трећег степена За књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`. Дјела Неке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967) Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981) Влада на беспућу, Београд, (1982) Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989) Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6] Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992) Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Српска беспућа XX века, Београд, (2006) Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012) Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)

Toma Zivanovic - Sistem sinteticke pravne filozofije Predavanje na pariskom i beogradskom pravnom fakultetu I - Nauka o sintetickoj pravnoj filozofiji Napredak, Beograd, 1921. Mek povez, nedostaju korice i dobar deo rikne, 99 strana. Ipak, kada se prekorici, bice ovo sasvim dobar primerak. Posveta i potpis autora. Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.[2]

SINOVAC slika iz seoskog života Mih. Sretenović Izdanje knjižere Tome Jovanovića i Vujića, Beograd, 1922. 36 strana. manji format. Korice kao na slici. Povez se jedva drži ali drži. Nema podvlačenja, zapisa... MIHAILO SRETENOVIĆ Mihailo Sretenovć rođen je 16. februara 1866. godine u Ubu. Njegova majka se preudala u mačvansko selo Lipolist, u familiju Tušanovića i sa sobom povela malog Mihaila. Završio je osnovnu školu u Lipolistu, a zatim je nastavio školovanje u Šapcu i Beogradu. Po zanimanju je bio učitelj, službujući po Srbiji. Jedno vreme je bio i načelnik Mačvanskog sreza. Mihailo Sretenović je bio plodan i pomalo zapostavljen pisac. U Mačvi, gde je odrastao, najpopularnije mu je delo `Radetića Mara`, ljubavna priča iz sela Radenkovića, koja se odigrala u drugoj polovini devetnaestog veka. Ova knjiga nije imala mnogo izdanja, ali je zbog svoje sadržine, gde se priča o lepoj Mari, ostala u dubokom sećanju čitalaca. U Beogadu najčitanija knjiga Mihaila Sretenovića bila je pripovetka `Jelisavka`, koja je doživela trinaest izdanja. Ljubiteljima knjige u prvoj polovini dvadesetog veka dobro su poznata dela Mihaila Sretenovića `Devojački grob`, `Biserka`, `Smilja`, `Milićev grob`, `Jetrve`, `Sinovac`, `Roditeljski greh`, `Svet`, `Prvi srpski ustanak`, `Đakon Avakum`, `Krvave priče`, `Moravka`, `Čarlama` i druge, od kojih su mnoge izvođene kao pozorišni komadi širom Srbije. Mihailo Sretenović je autor osam udžbenika za osnovnu školu, ali je pisao i za najmlađe, kao što su knjige `Moje radovanje`, `Đerdan`, `Svetli dani`, `Crni dani` i druge. Iz tog vremena ne osta ni jedna Marina slika, ali po priči, kažu da je sam Bog hteo da na njoj pokaže kakvu lepotu na zemlji može da stvori. S druge strane je lepota jezika naših dedova i pradedova, koju pisac slikovito izražava. Te lepote življenja, vremena prošlih, ostale su u senci novokomponovanog života, baš kao i ova priča. Namera `Mačvanskih novina` je da `Radetića Maru` otrgnemo od zaborava. Prvo izdanje ove knjige objavljeno je 1894. godine na Svete Trojice, u vreme dok je Mihailo Sretenović bio učitelj u selu Sječa Rijeka kod Užica. Njenim novim `puštanjem u beli svet` želimo da ovo retko popularno delo, najčitanije u srpskoj književnosti do prvog svetskog rata, izvođeno na scenama mnogih pozorišta između dva svetska rata, izvučemo iz zaborava. Slavićemo takva dela kao što ih je slavila frula sa mačvanskih prela i igranki. Mihailo Sretenović je duže vreme bio načelnik sreza mačvanskog. Pisao je kako oseća, a dobro je poznavao svoje Mačvane. Njegov duh je bio slobodan i stvorio je najprostodušniju priču o ljubavi na mačvanskoj ravnici. Ostavio nam je na dar život koji moramo sačuvati, bar u knjizi i snovima, jer narod bez sačuvane prošlosti nema ni budućnost. Zato vam, poštovani čitaoci, u ime našeg i vašeg lista `Mačvanske novine`, koje žele da očuvaju bogatu kulturnu baštinu Mačvana, toplo preporučujemo `Radetića Maru`. Umro je u Beogradu 5. maja 1934. godine. Lj. Đukić

Hasanaginica : dramaticky obraz so spevom / Aleksa Šantić ; preložil Ján Čajak Језик чешки Година 1942 Издавање и производња Budapešt : Čajak János : Globus, 1942 ([s. l. : s. n.]) Остали аутори Čajak, Ján Физички опис 47 str. ; 18 cm Напомене Izv. stv. nasl.: Hasanaginica : dramska slika sa pevanjem Pomocný slovniček: str. 48 Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.[1] Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“ Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara.[2] U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošloću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri i Stepanovićevu. Dela[uredi] Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901 Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907 Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911 Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911 Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjistima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjistima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjistima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924 Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924.

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Prvo izdanje, retko u ponudi! Potpis prehodnog vlasnika na najavnoj strani (v. sliku), korektno antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma `Veče na školju`. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog ``mrtav``. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG43 (N)