SAMOUBISTVO JUGOSLAVIJE - Danilo Gregorić (1942. god.) POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Autor: Danilo Gregorić Izdavač: Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK Godina izdanja: 1942. Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Očuvana dobro za ovu starost. Korice iskrzane i požutele, listovi požuteli od starosti, povez popustio, ima potpis, izuzev toga u dobrom stanju. Broj strana: 296 strana + 24 fotografije među kojima su najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Dr Danilo Gregoric - Samoubistvo Jugoslavije Poslednji cin jugoslovenske tragedije Drugo, nepromenjeno izdanje Jugoistok, Beograd, 1942. Mek povez, 295 strana, ilustrovano. RETKO! Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Prvo izdanje, retko u ponudi! Veoma dobro antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma „Veče na školju“. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog `mrtav`. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG12 (N)