AUTOR: Slobodan Jovanović NASLOV: Moji savremenici V Milovan Milovanović IZDAVAC: U Vindzor, Kanada GODINA: 1962. POVEZ: mek (KB:194)

VOĐI FRANCUSKE REVOLUCIJE Mirabo - Dimurije Danton - Robespjer Autor: Slobodan Jovanović Izdavač: Izdavačka knjižarnica Gece Kona Godina izdanja 1920. Broj strana: 350. Povez: mek Knjiga u odličnom stanju, nije čitana. G/11

Izdavači: Službeni list SRJ / Dosije, Beograd, 1993. Autori: Slobodan Jovanović, Kosta St. Pavlović Povez: tvrd sa srebrotiskom Broj strana: 231 S A D R Ž A J: Kosta St. Pavlović: RAZGOVORI SA SLOBODANOM JOVANOVIĆEM 1941-1958 - Uvod - Razgovori sa slobodanom Jovanovićem 1941-1945 - Razgovori sa slobodanom Jovanovićem 1946-1958 - Pogovor Slobodan Jovanović: ZAPISI O PROBLEMIMA I LJUDIMA - Predgovor - Pregovori s Italijom - Pregovori s Mačekom - Konferencija od 5. aprila - Sednica na Palama - Simovićev pad - Kairska afera - Pitanje generala Mihailovića - Kraljeva ženidba - Jugoslovensko pitanje - Hrvati - Srbi - Ninčićeva spoljašnja politika - Imenik ličnosti - Pogovor BIBLIOGRAFIJA RADOVA SLOBODANA JOVANOVIĆA OBJAVLJENIH U IZGNANSTVU 1941-1958 - Zasebna izdanja - Rasprave i članci - Predgovori i prikazi - Govori i izjave .

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1932 - 1933. godina Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Profesor Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931., i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[traži se izvor]Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[2] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942.) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[3] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[4], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[5] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[6] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[7][8] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[9][5] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[9] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[10][7][11][8], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [12][7] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[7][8] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[13], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[11] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[11]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[8] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup....

Udžbenik za studente medicine na trećoj godini fakulteta OFTALMOLOGIJA udžbenik za studente medicine Golubović Jovanović Autori: Profesor dr Slobodan Golubović Miloš Jovanović Izdanje: fototipsko Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu Beograd 2016 Kao NOVO , nekorišćeno ODLIČNO pogledajte priložene fotografije Kožni tvrdi povez sa zlatotiskom 298 strana Izdavač Medicinski fakultet Beograd Broj stranica 298 Format i dimenzije 210 x 300mm, tvrdi povez U redovnoj prodaji knjiga košta 2.900 din. Knjiga je namenjena studentima Medicinskog fakulteta na predmetu iz Oftalmologije. Udžbenik sadrži sva neophodna znanja iz bazične oftalmologije i informacije o terapiji i dijagnostici oftalmoloških oboljenja. Materija udžbenika podeljena je u 22 poglavlja koja su povezana u jedinstvenu edukativnu celinu. Posebna vrednost knjige je veliki broj slika i ilustracija kojima se omogućava bolje razumevanje teksta. STRUČNEKNJIGE Može zamena za druge knjige iz oblasti medicina

Slobodan Vujić, Igor Miljanović, Želimir Jovanović, Borislav Zajić, Toma Tanasković, Siniša Borović, Žarko Krstić, Aleksandar Petrovski, Aleksandar Milutinović Rudarsko-geološki fakultet Univerziteta, Katedra za primenjeno računarstvo i sistemsko inženjerstvo, 2008. Tvrd povez, udžbenički format, 157 strana. Lepo očuvana knjiga. Posveta (verovatno autora) na predlistu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Autora! Slobodan Tišma (Stara Pazova, 14. maj 1946) je pisac i muzičar, osnivač kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada. Slobodan Tišma je počeo da se bavi muzikom ranih 1960-ih osnovavši par bendova koji nisu imali većeg uspeha. Povukao se iz muzike i posvetio pisanju i objavljivanju poezije u literarnim časopisima i studentskim novinama. Pošto je na njega uticala poezija Artura Remboa, često je koristio pseudonim Artur. Sa pojavom panka i novog talasa 1979. godine je osnovao sastav La strada, u kome su bili i basista Borislav Oslovčan, bubnjar Ivan Fece Firči i gitaristi Dragan Nastasić i Siniša Ilić. Studentski snimci „On“ i „Sat“ objavljeni su na kaseti „Hokej klub Virginitas“ (Ding Dong, 1980). 1980. godine La strada je prerasla u Lunu koju su sem Tišme činili i Zoran Bulatović Bale, Ivan Fece Firči, Jasmina Mitrušić i Marko Vukomanović Mare. Grupa Luna je izdala jedan album, i to pošto se već raspala 1984. godine, pod imenom „Nestvarne stvari“. Tekstove pesama na ovom albumu pisao je Tišma. Iste godine taj album u Zagrebu je dobio priznanje 7 sekretara SKOJ-a. Posle raspada Lune Tišma je sa Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Njihov jedini album „La strada“ snimljena za jedan dan, a objavio ga je 1987. godine M produkcija Radija Novi Sad. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao se iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije „Marinizmi“ (Ruža lutanja, 1995) i „Vrt kao to“ (Ruža lutanja, 1997) i „Urvidek“ (2005), za koju je dobio nagradu Stevan Sremac[1]. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom „Bluz dajari“ (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman `Quattro stagioni`[2] za koju 2010. dobija nagradu `Biljana Jovanović`[3]. Godine 2011, objavljuje roman `Bernardijeva soba` (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija NIN-ovu nagradu.

PORTRETI PREMA ŽIVIM MODELIMA MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ MATICA SRPSKA Novi Sad 1 9 9 8 MILAN JOVANOVIĆ STOIMIROVIĆ (1888-1966) Ataše za štampu pri poslanstvu JugoSlavije u Berlinu (1929). U Skoplju izDavao list `Vardar` (1932-1935). Radio u Centralnom presBirou (1935-1937). Načelnik političkog odeljenja Ministarskog saveta JugoSlavije (1940). DiRektor državnog arhiva u BeoGradu (1941-1944) i glavni uRednik `Obnove` (1941). Posle rata o/Suđen na 15 godina robije, pušten posle polovine izDržane kazne... DOKUMENT I Ksenija Atanasijević Nikolaj Velimirović Branislav Petronijević Ljubomir Stojanović Aleksandar Belić Miloš Đurić Slobodan Jovanović Jovan Cvijić II Rista J. Odavić Jovan Dučuć Milan Rakić Radovan Tunguz Perović Nevesinjski Gligorije Božović Sima Pandurović Veljko Petrović Sibe Miličić Ivo Andrić Miloš Crnjanski Rastko Petrović Rade Drainac III Bogdan i Pavle Popović Milan Bogdanović Brana Cvetković Geca Kon Na klapni slika i biografija autora, Broš, Ćirilica, 280 str, NEKORIŠĆENO Izvrsno za POKLON !!!!!!!!

Treće izdanje najvažnije knjige Biljane Jovanović, prvo u „Nezavisnim izdanjima“ Slobodana Mašića. Inicijali i datum na predlistu (v. sliku), inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Jovanović, Biljana, 1953-1996 = Jovanović, Biljana, 1953-1996 Naslov Pada Avala / Biljana Jovanović Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : B. Jovanović : S. Mašić, 1981 (Beograd : Kosmos) Fizički opis 131 str. ; 16 cm Zbirka Nezavisna izdanja ; 30 ISBN (Broš. sa omotom) Napomene Tiraž 3.000. „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine. MG26 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Nezavisna izdanja“ su prva privatna izdavačka kuća u bivšoj Jugoslaviji. Osnovana je 1966. godine u Beogradu od strane Slobodana Mašića, Savete Mašič, Leonida Šejke i Marije Čudine. Godine 2016. su prestala da postoji, nakon 50 godina rada. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu u izdavaštvu u Jugoslaviji. Počela su da izlaze iz nekog unutrašnjeg inata danas već daleke 1966. godine. Te godine Marija Čudina, Leonid Šejka zajedno sa Slobodanom Mašićem objavili su knjigu pesama Marije Čudine `Pustinja`, sa velikom grafikom Leonida Šejke u grafičkom dizajnu Slobodana Mašića. „Pada Avala“ je prekretnička knjiga o pobunjeničkom duhu mladog Beograda i predstavlja jedan od najboljih romana prvenaca u srpskoj književnosti. Romanom o intimnom životu jedne mlade muzičarke i njenim egzistencijalnim i duhovnim pustolovinama Biljana Jovanović je srušila mnoge stereotipe tadašnjeg doba. Danas se posebno prepoznaje činjenica da je pojava ovog romana 1978. godine bio primer novog žanra, proze koju pišu žene, uzimajući za sadržinu tipično ženska iskustva, suprotstavljajući ih stereotipima i konvencionalnoj ulozi žene u tadašnjem društvu. U prozi Biljane Jovanović su otvorena i pitanja ženske seksualnosti kao neraskidivog dela ženske ličnosti, temi o kojoj spisateljice tadašnjeg doba, kod nas nisu otvoreno govorile. Ono što čini da roman Pada Avala bude i danas aktuelan jeste pobunjenički duh mladih junaka, koji je kroz proteklih trideset godina prešao put od problema generacijskog jaza do sve više kritičkog odnosa mladih prema vremenu u kome žive, zemlji u kojoj su rođeni, kao i njihovom kritičkom odnosu prema odgovornosti i svrsi sopstvenih života. Detaljnu analizu romana i stvaralaštva Biljane Jovanović uradila je Jasmina Lukić u pogovoru pod nazivom Svemu nasuprot.... Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. Slobodan Mašić (Beograd, 3. septembar 1939 – Beograd, 25. maj 2016) bio je velikan grafičkog dizajna, arhitekta i nezavisni izdavač. Diplomirao je na arhitektonskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1964. godine. Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Marijom Čudinom, Leonidom Šejkom, Borom Ćosićem i Dragošem Kalajićem, osniva Nezavisna izdanja 1966. godine, a zatim, iste godine stvara i svoj prvi plakat, povodom izložbe Radomira Damjanovića Damjana u Domu omladine Beograda, a 1968. godine osnivaju Studio Structure. Već od studentskih dana, Slobodan Mašić bio aktivni član beogradske kulturne scene. Najpre kao novinar likovne rubrike u studentskom časopisu Vidici, zatim kao urednik istog časopisa. Ni politika nije strana Mašiću, pa se već u studentskim danima pronalazi u ulozi predstavnika tehničkih fakulteta, da bi kasnije učestvovao i na javnim panelima u beogradskom Domu omladine. U ulozi grafičkog dizajnera, krajem šezdesetih godina, sarađivao je sa Borom Ćosićem na neoavangardnom časopisu Rok – časopis za estetičko ispitivanje stvarnosti. Grafički će oblikovati i časopis Umetnost, kao i prvi broj zagrebačke publikacije Enciclopedia moderna. Tvorac vizuelnog identiteta Bitefa Slobodan Mašić je zajedno sa suprugom Savetom je kreirao čuveni logo beogradskog pozorišnog festivala Bitef, koji je godinama dobijao novu vizuelnu interpretaciju. Igra zvezda na loptastoj osnovi je bio osnovni motiv, duhovito ponavljan godinama, ali uvek na novi način. Plakati za pozorište i film Njegova plakatska produkcija, obuhvata plakate iz perioda 1966–1996 nije bila velika. Tek nekih osamdesetak radova nastalih u pedeset godina rada. Oni su međutim, rađeni za neke od ključnih kulturnih manifestacija tadašnje srpske kulturne industrije – poput festivala Bitef i Fest, zatim za pozorište Atelje 212, Dom omladine, Muzej afričke umetnosti, Muzej savremene umetnosti i beogradski Studentski kulturni centar. Grafički će oblikovati i filmove crnog talasa poput Ranih radova Želimira Žilnika i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva. Kao dizajner Slobodan Mašić bio je veoma jakog karaktera i uvek je insistirao na autorstvu. Nije izvršavao zadatke, već obrtao uloge naručilac – dizajner i nije dopuštao nikakvo uslovljavanje. Izdavaštvo Godine 1966. pokrenuo je ediciju Nezavisna izdanja sa Leonidom Šejkom i Marijom Čudinom. Izdavačka kuća Nezavisna izdanja Slobodana Mašića ostaće zabeležena kao uporan vid borbe slobodnog umetnika i nezavisnog intelektualca na književnom i umetničkom tržištu. U okviru izdavačke kuće Nezavisna izdanja, objavio je oko 500 naslova. Nezavisna izdanja su zapravo predstavljala prvu privatnu inicijativu – privatnu izdavačku kuću – u bivšoj Jugoslaviji. Neke od objavljenih knjiga su imale velike tiraže. Muka sa rečima (Milovan Danojlić) je imala pet izdanja i ukupan tiraž od oko 10 000 primeraka, što je za jednu esejističku knjigu kod nas nezapamćen tiraž. Veliki broj izdanja je takođe imao i Lek od breskvinog lišća, Zorice Kuburović – čak pet izdanja; svako izdanje po 3000 primeraka. Nezavisna izdanja su imala fantastičnu podršku knjižarske mreže. Najznačajnije knjižare u zemlji su držale knjige i davale poseban kutak u knjižari. Dešavalo se da najznačajnija i najveća knjižara Mladost u Ilici (Zagreb), povadi sve knjige iz izloga i nedelju dana drži samo knjige Nezavisnih izdanja u izlogu. Osim Nezavisnih izdanja, kao prvi nezavisni izdavač u bivšoj Jugoslaviji, pokrenuo je edicije „Nova” (1984), „Ogledalo” (2003), „Crvene sveske” (2003). Tokom četiri decenije rada u oblasti slobodnog izdavaštva, iskusivši da neke od njegovih knjiga budu i sudski gonjene, objavio je nekoliko stotina izdanja u više stotina hiljada primeraka. Dizajn Na originalnim plakatima za Bitef, Fest i ostale manifestacije i institucije, mogu se videti fotografije mnogih poznatih umetnika. Usta Jovana Ćirilova, uho Ljube Stojića, glumci koji su zapravo u tim pozorišnim predstavama... Na Bitefovom plakatu sa osicama, u vidu raznih znakova na licu, pozirao je Lukijan, slikar. Tu je i Peđa Nešković, koji stoji na dva plakata. Autor je velikog broja pozorišnih plakata, za predstave Troil i Kresida, Lažni car Šćepan Mali, Bure baruta… Izlagao je na Bijenalu u Veneciji i na izložbama u Evropi, SAD i Japanu. Istorijski posmatran, Slobodan Mašić, kao predstavnik autorskog dizajna i svih izdavačkih poduhvata kojima se bavio, apsolutno je prva, specifična i jedinstvena ličnost. I pored brojnih doprinosa koje je dao u svojoj dugoj delatnosti, Slobodan Mašić je, u osnovi, bio čovek duboke posvećenosti i duhovne predanosti, pasioniran istraživač i sledbenik jedne ideje koja je učinila principe života i rada smislenim i trajnim u tekućoj memoriji vremena. Sa suprugom Savetom Mašić bio je tvorac vizuelnog identiteta Bitefa, a radio je, između ostalog, i grafička rešena Festa od 1971. do 1976. godine, dizajn filmova „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) i Nevinosti bez zaštite Dušana Makavejeva (1968), scenografiju pozorišne predstave „Karamazovi” (Predrag Bajčetić) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968), seriju plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu, seriju plakata „Slika sveta”, Manifest za ujedinjenje Evrope (s Dragošem Kalajićem, 1972), postavku Muzeja afričke umetnosti (1975). Izložbe Izlagao je na samostalnim izložbama u Beogradu (Muzej primenjene umetnosti i Salon Muzeja savremene umetnosti, 1973), Bijenalu u Veneciji (1972) i na grupnim izložbama u Varšavi, Tojami (Japan), Kolorado Springsu, Kilu, Brnu, Štutgartu, Parizu, Ljubljani (BIO), Zagrebu (ZGRAF) i dr. Priznanja Dobitnik je nagrade Bijenala u Brnu (1975), nagrade Oktobarskog salona (1971), dve Zlatne medalje BIO u Ljubljani, nagrade Sterijinog pozorja, dve Velike nagrade Majskog salona u Beogradu, posebne nagrade prvog Bijenala scenskog dizajna (1997). Od 1966. godine bio je u statusu samostalnog umetnika pri ULUPUDS-u. Osnivač je Kontakta, smotre grafičkog dizajna u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu. Bio je predsednik beogradskog Art Director Club-a. Bio je potpredsednik Akademije arhitekture Srbije, te član njenog Saveta od osnivanja 1995. godine. Ostvarenja Plakat za 10. BITEF Grafički dizajn lista nove levice „Susret” (1968) Projekat kuće budućnosti (sa M. Perovićem, Lj. Perović i S. Mašić, 1969) Grafička rešenja BITEF-a (od 1970) Grafička rešenja [[FEST]]-a od 1971. do 1975. Dizajn filma „Rani radovi” Želimira Žilnika (1968) Dizajn filma „Nevinost bez zaštite” D. Makavejeva (1968) Scenografija pozorišne predstave „Karamazovi” (P. Bajčetića) u Ateljeu 212 u Beogradu (1968) Plakat za pozorišnu predstavu Troil i Kresida u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu iz 1994. godine. Serija plakata u radionici serigrafije Studentskog centra u Zagrebu Serija plakata „Slika sveta” Manifest za ujedinjenje Evrope (sa D. Kalajićem, 1972) Postavka Muzeja afričke umetnosti (1975) Digitalni album 2003URB (sa D. Miletićem, 2003) Digitalni album „Crvene sveske” (sa G. Babićem, 2003) i dr. Tirnanić o Slobodanu Mašiću Mašićev dizajn, kako je još početkom 70-ih istakao Bogdan Tirnanić, jeste aktivnost čije vrednosti nadaleko prevazilaze okvire samo jedne likovne discipline. „Mašić je danas jedan od naših retkih dizajnera koje je nemoguće ‘najmiti’ za određeni posao ukoliko oni u njemu, osim uobičajenih profesionalnih zadataka, ne pronalaze i neke druge razloge. U slučaju Mašića ti drugi razlozi su prilično brojni. Celokupna njegova delatnost, počevši od studentskih dana i revije ‘Vidici’ do ‘nezavisnih autorskih izdanja’, jeste akcija u kojoj je profesionalca zamenio čitav čovek. Čovek koji u svemu što radi ne vidi mogućnost realizacije samo svojih kreativnih sposobnosti, već šansu da se potvrdi kao kompletna ličnost, i to u životu koji je slobodno izabrao za svoj”, naveo je Tirnanić. Zaostavština Muzej primenjene umetnosti u Beogradu Zaostavština Slobodana i Savete Mašić , koja se odnosi na vizuelne komunikacije – arhitekturu, dizajn plakata, knjiga, časopisa, publikacija, špica za filmove, TV emisije i dr. – nalaze se u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Na izložbi „Mašić“ održanoj 2018. godine u Muzeju primenjene umetnosti, prikazan je veći deo radova Slobodana i Savete Mašić, a izložba je osvojila „Nagradu Lazar Trifunović“, priznanje DIUS (Društva istoričara umetnosti Srbije) za najbolju autorsku izložbu savremene likovne umetnosti u 2018. godini. Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ Na inicijativu osnivača „Adligata“ Srbe Ignjatovića, udovica i dugogodišnja saradnica Saveta, odlučila je da „Adligatu“ pokloni deo Slobodanove i njene zaostavštine. Poklonila je ostatak njihove izdavačke delatnosti „Nezavisnih izdanja“ (1966–2016), deo njihove lične biblioteke, arhivu izdavačke kuće i rukopise neštampanih knjiga. Ukupno više od 27.000 komada publikacija slavnih Mašićevih „Nezavisnih izdanja“, između ostalog više stotina knjiga sa posvetama, kao i više stotina izuzetnih stranih arhitektonskih časopisa. Među knjigama i časopisima iz srpske i jugoslovenske literature, filozofije, sociologije i likovnih umetnosti našlo se i nekoliko desetina izuzetno važnih posveta autora. Posebnu zbirku čine časopisi iz oblasti arhitekture, umetnosti i dizajna sakupljani iz celog sveta od 1970. do 1980. godine.

LONDONSKA EMIGRACIJA I BORBA NAŠIH NARODA Autor: Mihailo S. Petrović Izdavač: JNOF-a `Politike`, Beograd Godina izdanja: 1945. Broj strana: 39 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli od starosti, ima potpis na prvom listu, izuzev toga u dobrom stanju. SLOBODAN JOVANOVIĆ KOD VRAČARE KRIZA EMIGRANTSKE VLADE PROROK MILAN GAVRILOVIĆ NAOPAKA POLITIKA EMIGRANTSKE YU VLADE JUGOSLOVENI U INOSTRANSTVU I NOP PETAR ŽIVKOVIĆ - VOJSKOVOĐA BEZ NARODA LONDONSKA OPOZICIJA VLADI BOŠKO JEVTIĆ - ČUVAJTE MI JUGOSLAVIJU (izmišljennj reči kralja Aleksandra!) LONDONSKA VLADA RADI PROTIV JUGOSLAVIJE RASKRINKAVANjE DRAŽE MIHAILOVIĆA DOLAZAK PARTIZANA U LONDON PRVI PARTIZANSKI ZBOR U LONDONU ISTINA PRODIRE U SVETSKU JAVNOST POPULARNOST MARŠALA TITA

Književni vodič kroz Beograd je reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Pisci čije ćete sudbine pronaći u knjizi: Dositej Obradović, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Branislav Nušić, Borisav Stanković, Isidora Sekulić, Milica Jakovljević Mirjam, Stanislav Vinaver, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Branko Ćopić, Dobrica Ćosić, Dušan Radović, Slobodan Marković, Milorad Pavić, Aleksandar Popović, Borislav Pekić, Svetlana Velmar-Janković, Branko Miljković, Danilo Kiš i Momo Kapor.

35. SALON ARHITEKTURE Beograd, 27. mart - 30. april 2013. JOŠ UVEK IMAMO ARHITEKTURU Urednik kataloga - Ljiljana Miletić Abramović Autori tekstova - Ljiljana Miletić Abramović, Slobodan Danko Selinković, Maša Bratuša Prevod - Biljana Velašević, Vladimir Abramović Izdavač - Muzej primenjene umetnosti, Beograd Godina - 2013 228 strana 26 cm ISBN - 978-86-7415-161-7 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja AUTORI ZASTUPLJENI U KATALOGU: Zoran Abadić, Dušan Milovanović, Jelena Bogosavljević, Jelena Zagorac, Milan Karaklić, Nikola Žikić, Dijana Adžemović Anđelković Borislav Petrović, Ivan Rašković, Nikola Stojković, Đorđe Alfirević, Nikola Andonov, Vladimir Anđelković, Milica Apostolović, Marijana Kaštelan, Ivana Ilić, Jelena Vučić, Lidija Kljaković, Damjan Jovanović, Miloš Grbić, Tatjana Babić, Dejan Babović, Ljiljana Bakić, Nikola Baković, Milica Baludžić, Aladin Baljinac, Lazar Belić, Ivan Benussi, Danlo Beronja, David Bilobrk, Aleksandar Bobić, Đorđe Bobić, Divna Bogdanović, Veliborka Bogdanović, Aleksandar Bogojević, Milica Bogojević-Bobić, Jelena Bogosavljević, Petar Bojović, Milan Božić, Jelena Brajković, Marko Brkić, Andreja Buđevac, Saša Buđevac, Ksenija Bulatović, Morten Bulow, Nikola Cakić, Miljan Cvijetić, Žarko Ćajić, Nataša Ćuković Ignjatović, Milica Dejanović, Bojana Dončevski, Milan Dragić, Maja Dragišić, Jasna Drakulović, Vladan Drndarević, Saša Đak, Vladan Đokić, Ljiljana Đukanović, Miloš Đurasinović, Milan Đurić, Vanja Enbulajev, Davor Ereš, Đorđe Gec, Nevena Pivić, Vanja Otašević, Zorana Vasić, Ljubiša Folić, Srđan Gavrilović, Nebojša Glišić, Milka Gnjato, Milica Golić, Miloš Grbić, Sanjin Grbić, Jovan Grbović, Bojan Čoti, Danilo Kordulup, Jasmina Hadžiahmetović, Cvjetković Miroslav, Danica Đorđević, Jelena Milojković, Igor Pantelić, Radoslav Ilić, Mirela Čoban, Nikola Šćekić, Dušan Ignjatović, Ivana Ilić, Relja Ivanić, Jelena Ivanović Vojvodić, Nataša Janković, Jovana Jelisavac, Aleksandar Joksimović, Damjan Jovanović, Goran Jovanović, Natalija Jovanović, Milica Jovanović Popović, Slobodan Jović, Anđela Karabašević, Milan Karakli, Marijana Kaštelan, Miroslav Kaštelan, Milena Katić, Jasna Kavran, Aleksandar Keković, Željko Kerleta, Lidija Kljaković, Aleksandar Knežević, Nemanja Kocić, Ana Raković, Mladen Pešić, Milorad Pejanović, Miloš Komlenić, Slaviša Kondić, Dragana Konstantinović, Ivan Kostić, Bojana Kovač Đurasinović, Ana Kovencz-Vujić, Jelena Krstović Nikolić, Spasoje Krunić, Vladimir Kulić, Tamara Kuljanin, Lazar Kuzmanov, Olga Lazarević, Selma Lazović, Zoran Lazović, Jana Lipkovski, Peter Lohr, Darija Ljubić Vojinović, Ivan Ljubić, Vanja Enbulajev, Vladimir Radulović, Nikola Stevanović, Vojislav Stevanović, Predrag Maksić, Slobodan Maldini, Anđelka Mandić-Milutinović, Čarna Marević, Goran Ivo Marinović, Dragan Marković, Iva Marković, Srđan Marlović, Marko Marović, Marija Martinović, Nikola Martinović, Marija Miković, Dejan Milanović, Duška Milanović, Branislav Milenković, Jelisaveta Milenković, Vladimir Milenković, Dejan Miletić, Jovana Miletić, Katarina Miletić, Nemanja Miličić, Miloš Milojević, Slađana Milivojević Milica Milojević, Aleksandar Milojković, Ivan Milošević, Dušan Milovanović, Vasilije Milunović, Predrag Milutinović, Dejan Miljković, Milutin Miljuš, Petar Mitković, Jelena Mitrović, Jovan Mitrović, Vladimir Mitrović, Maroje Mrduljaš, Duška Mrvoš, Vesna Nadaždin Ljubičić, Danilo Nedeljković, Saša Nedeljković, Dušan Nenadović, Milica Nešovanović, Aleksandra Nikitin, Goran Nikolić, Jelena Nikolić, Marko Nikolić, Vojislav Nikolić, Dijana Novaković Nikola Novaković, Ivan Obradović, Milena Obradović, Milorad Obradović, Siniša Obradović, Anđelina Ošap, Jelena Pančevac, Ana Panić, Vanja Panić, Ksenija Pantović, Vladimir Paripović, Miloš Paunović, Ranko Pavlović, Milorad Pejanović, Malden Pešić, Miroslava Petrović Balubdžić, Borislav Petrović, Marjan Petrović, Marko Petrovi, Milica Pihler, Tamara Popović, Jelena Pucarević, Marko Radenković, Dejana Radišić Pešić, Dušan Radišić, Ana Radivojević, Radovan Radoman, Renata Radovanović, Vladimir Radulović, Nemanja Radusinović, Aleksandar Rajčić, Mirko Rakojević, Tatjana Rakojević, Ana Raković, Ivan Rašković, Grozdana Šišović, Dejan Milanović, Zorica Međo, Aleksandra Praštalo, Nikola Milanović, Aleksandar Ristić, Katarina Ristić, Aleksandar Ristović, Arber Sadiku, Gezim Sadiku, Ana Savić, Dubravka Sekulić, Slobodan Danko Selinkić, Sanja Simonović, Miloš Spasić, Branislav Spasojević, Maja Dragišić, Milan Božić, Marko Stojković, Milica Milosavljević, Dunja Ratković, Saša Lukić, Pavle Stamenović, Danica Stanković, Oliver Stanković, Branko Stanojević, Maja Stanojević, Dragan Stevanović, Nebojša Stevanović, Nikola Stevanović, Vladimir Stevanović, Vojislav Stevanović, Vladan Stevović, Stjepanović Nenad, Dušan Stojanović, Stefan Stojanović, Nikola Stojković, Marija Strajnić, Dijana Novaković, Maja Trbović, Aleksandra Nikitin, Dušan Nenadović, Oliver Stanković, Dragana Stevanović, Aleksandar Šavikin, Grozdana Šišović, Janko Tadić, Milan Tanić, Milica Tasić, Ana Savić, Alen Spahić, Dubravka Sekuli, Nataša Janković, Adrijan Karavdi, Ognjen Stanisavljević, Mihailo Timotijević, Dejan Todorović, Maja Trbović, Žarko Uzelac, Pavle Vasev, Ljiljana Vasilevska, Milica Vasiljević, Dragana Vasiljević Tomić, Miomir Vasov,Dejan Vasović, Vojislava Vasović, Milorad Vidojević, Bojana Vitorović, Goran Vojvodić, Mirosanda Vranić, Jelan Vučić, Aleksandru Vuja, Milan Vujović, Marko Vuković, Zlata Vuksanović Macura, Jelena Zagorac, Miona Zdravković, Snežana Zlatković, Nikola Žikić, Katarina Živković, Milan Živković, Miloš Živković, Stevan Žutić, Maroje Mrduljaš, Vladimir Kulić, Dejan Jović, Nika Grabar, Petra Čeferin, Robert Burghardt, Gal Kirn, Irena Šentevska, Dubravka Sekulić, Lana Lovrenčić, Ivan Kucina, Milica Topalović, Marko Sančanin, Divna Penčić, Biljana Spirikoska, Jasna Stefanovska, Ines Tolić, Nina Ugljen Ademović, Elša Turkušić, Matevž Čelik, Alenka Di Battistta, Ana Džokić I Marc Neelen, Nebojša Milikić, Tanja Damjanović Conley, Jelica Jovanović, Višnja Kukoč, Vesna Perković-Jović, Martina Malešič, Luciano Basauri, Dafne Berc, Dinko Peračić, Miranda Veljačić, Bogo Zupančić, Tamara Bjažić Klarin, Jelena Grbić, Dragana Petrović, Luka Skansi, Dražen Arbutina, Hela Vukadin, Ana Šilović, Simona Vidmar, Matevž Čelik Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Retko u ponudi. Omot i ilustracije u knjizi Aleksandar Hecl, jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa. Dobro očuvano. Tvrd povez. Autor - osoba Najt, Erik Naslov Lesi se vraća kući / Erik Najt ; [prevela Danica Živanović ; ilustracije Aleksandar Hecl] Vrsta građe roman ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Omladina) Fizički opis 246 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Danica Hecl, Aleksandar Zbirka Moja knjiga ; 16 Napomene Prevod dela: Lassie come-home / Eric Knight Aleksandar Hecl (Beograd, 29. mart 1926 — Beograd, 15. maj 1991) je bio srpski slikar, ilustrator i stripar. Studirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu od 1947. do 1951. godine. U bogatoj karijeri, Hecl je ilustrovao oko 300 knjiga, uradio dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i slika na platnu. Umetnik Askanio Popović priredio je 1996, za sada jedinu, priredio je 1996, za sada jedinu, Heclovu monografiju, 250 crteža Aleksandra Hecla (izbor ilustracija iz perioda 1950-1960. god.). Kritička recepcija Po mišljenju kritičara i istoričara (Zdravko Zupan, Slobodan Ivkov, Ljubomir Kljakić, Zoran Đukanović, Momčilo Rajin, Dragan Stošić, Bojan M. Đukić, Zoran Stefanović), Aleksandar Hecl je bio jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa, ali i „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ (A. Popović, u predgovoru monografije). Stripografija „Zemljo do viđenja“ (1956), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Emil i detektivi“ (1957), scenario: Dušan Lončarević prema romanu Eriha Kestnera, Pioniri, Beograd „Letimo na Mesec“ (1957-1958), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Stevan Nemanja“ (1958) scenario: M. Ilijin, Pioniri(?), Beograd „Uskočki osvetnici“ (1958-1959), scenario: S. B. Radovanović, Pioniri, Beograd „Luka gneva“ (1959), scenario: B. Radovanović i D. Lončarević, Rad, Beograd „Otmica u vasioni“ (1960), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Petlovo pero“ (1959-1960), scenario: adaptacija „Seljačke bune“ D. Lončarevića, Pioniri, Beograd „Špijun na Radnagu“ (1960-1961), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Kumeuaua — sin prašume“ (1960-1961), scenario: Tibor Sekelj i J. Aleksić, Pioniri, Beograd „Put u središte zemlje“ (1961) scenario: Heclova adaptacija istoimenog romana Žila Verna, Naš svet, Beograd „Vinetu“ (1961-1962), scenario: roman Karla Maja adaptirali D. Lončarević i Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu, 1978) „U zemlji Indijanaca“ (1962), scenario: Tibor Sekelj, Plavi vjesnik, Zagreb „Baf, vođa karavana“ (1962-1963), scenario: roman Zejna Greja adaptirao Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu 1978) „Begunac iz večernjeg voza“ (1963-1964), Lončarević i Hecl, ali pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Pioniri — Kekec „Divljan osvetnik“ (1964), pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Male novine „Dugom stazom“ (1981), po sopstvenom scenariju, YU strip, Gornji Milanovac „Faet — maštanje o mogućem“ (1984), po sopstvenom scenariju, YU strip magazin, Gornji Milanovac Nagrade i priznanja Nagrada za životno delo Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije, 1991. (posthumno) MG46 (N)

Retko u ponudi. Omot i ilustracije u knjizi Aleksandar Hecl, jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Tvrd povez. Autor - osoba Najt, Erik Naslov Lesi se vraća kući / Erik Najt ; [prevela Danica Živanović ; ilustracije Aleksandar Hecl] Vrsta građe roman ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Omladina) Fizički opis 246 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Danica Hecl, Aleksandar Zbirka Moja knjiga ; 16 Napomene Prevod dela: Lassie come-home / Eric Knight Aleksandar Hecl (Beograd, 29. mart 1926 – Beograd, 15. maj 1991) je bio srpski slikar, ilustrator i stripar. Studirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu od 1947. do 1951. godine. U bogatoj karijeri, Hecl je ilustrovao oko 300 knjiga, uradio dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i slika na platnu. Umetnik Askanio Popović priredio je 1996, za sada jedinu, priredio je 1996, za sada jedinu, Heclovu monografiju, 250 crteža Aleksandra Hecla (izbor ilustracija iz perioda 1950–1960. god.). Kritička recepcija Po mišljenju kritičara i istoričara (Zdravko Zupan, Slobodan Ivkov, Ljubomir Kljakić, Zoran Đukanović, Momčilo Rajin, Dragan Stošić, Bojan M. Đukić, Zoran Stefanović), Aleksandar Hecl je bio jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa, ali i „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ (A. Popović, u predgovoru monografije). Stripografija „Zemljo do viđenja“ (1956), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Emil i detektivi“ (1957), scenario: Dušan Lončarević prema romanu Eriha Kestnera, Pioniri, Beograd „Letimo na Mesec“ (1957–1958), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Stevan Nemanja“ (1958) scenario: M. Ilijin, Pioniri(?), Beograd „Uskočki osvetnici“ (1958–1959), scenario: S. B. Radovanović, Pioniri, Beograd „Luka gneva“ (1959), scenario: B. Radovanović i D. Lončarević, Rad, Beograd „Otmica u vasioni“ (1960), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Petlovo pero“ (1959–1960), scenario: adaptacija „Seljačke bune“ D. Lončarevića, Pioniri, Beograd „Špijun na Radnagu“ (1960–1961), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Kumeuaua — sin prašume“ (1960–1961), scenario: Tibor Sekelj i J. Aleksić, Pioniri, Beograd „Put u središte zemlje“ (1961) scenario: Heclova adaptacija istoimenog romana Žila Verna, Naš svet, Beograd „Vinetu“ (1961–1962), scenario: roman Karla Maja adaptirali D. Lončarević i Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu, 1978) „U zemlji Indijanaca“ (1962), scenario: Tibor Sekelj, Plavi vjesnik, Zagreb „Baf, vođa karavana“ (1962–1963), scenario: roman Zejna Greja adaptirao Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu 1978) „Begunac iz večernjeg voza“ (1963–1964), Lončarević i Hecl, ali pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Pioniri – Kekec „Divljan osvetnik“ (1964), pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Male novine „Dugom stazom“ (1981), po sopstvenom scenariju, YU strip, Gornji Milanovac „Faet – maštanje o mogućem“ (1984), po sopstvenom scenariju, YU strip magazin, Gornji Milanovac Nagrade i priznanja Nagrada za životno delo Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije, 1991. (posthumno) MG47 (N)

Retko u ponudi. Omot i ilustracije u knjizi Aleksandar Hecl, jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Tvrd povez. Autor - osoba Najt, Erik Naslov Lesi se vraća kući / Erik Najt ; [prevela Danica Živanović ; ilustracije Aleksandar Hecl] Vrsta građe roman ; dečje, opšte Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Omladina) Fizički opis 246 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živanović, Danica Hecl, Aleksandar Zbirka Moja knjiga ; 16 Napomene Prevod dela: Lassie come-home / Eric Knight Aleksandar Hecl (Beograd, 29. mart 1926 – Beograd, 15. maj 1991) je bio srpski slikar, ilustrator i stripar. Studirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu od 1947. do 1951. godine. U bogatoj karijeri, Hecl je ilustrovao oko 300 knjiga, uradio dvadesetak važnijih stripova, veliki broj novinskih ilustracija i slika na platnu. Umetnik Askanio Popović priredio je 1996, za sada jedinu, priredio je 1996, za sada jedinu, Heclovu monografiju, 250 crteža Aleksandra Hecla (izbor ilustracija iz perioda 1950–1960. god.). Kritička recepcija Po mišljenju kritičara i istoričara (Zdravko Zupan, Slobodan Ivkov, Ljubomir Kljakić, Zoran Đukanović, Momčilo Rajin, Dragan Stošić, Bojan M. Đukić, Zoran Stefanović), Aleksandar Hecl je bio jedan od najznačajnijih autora srpskog i jugoslovenskog stripa, ali i „nesumnjivo, najbolji i najplodniji posleratni ilustrator realističkog izraza“ (A. Popović, u predgovoru monografije). Stripografija „Zemljo do viđenja“ (1956), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Emil i detektivi“ (1957), scenario: Dušan Lončarević prema romanu Eriha Kestnera, Pioniri, Beograd „Letimo na Mesec“ (1957–1958), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Stevan Nemanja“ (1958) scenario: M. Ilijin, Pioniri(?), Beograd „Uskočki osvetnici“ (1958–1959), scenario: S. B. Radovanović, Pioniri, Beograd „Luka gneva“ (1959), scenario: B. Radovanović i D. Lončarević, Rad, Beograd „Otmica u vasioni“ (1960), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Petlovo pero“ (1959–1960), scenario: adaptacija „Seljačke bune“ D. Lončarevića, Pioniri, Beograd „Špijun na Radnagu“ (1960–1961), scenario: Dragoljub Jovanović, Pioniri, Beograd „Kumeuaua — sin prašume“ (1960–1961), scenario: Tibor Sekelj i J. Aleksić, Pioniri, Beograd „Put u središte zemlje“ (1961) scenario: Heclova adaptacija istoimenog romana Žila Verna, Naš svet, Beograd „Vinetu“ (1961–1962), scenario: roman Karla Maja adaptirali D. Lončarević i Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu, 1978) „U zemlji Indijanaca“ (1962), scenario: Tibor Sekelj, Plavi vjesnik, Zagreb „Baf, vođa karavana“ (1962–1963), scenario: roman Zejna Greja adaptirao Radmilo Anđelković, Pioniri, Beograd (preštampano sa izmenama YU stripu 1978) „Begunac iz večernjeg voza“ (1963–1964), Lončarević i Hecl, ali pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Pioniri – Kekec „Divljan osvetnik“ (1964), pod pseudonimima: Danibor i Đ. Crnčić, Male novine „Dugom stazom“ (1981), po sopstvenom scenariju, YU strip, Gornji Milanovac „Faet – maštanje o mogućem“ (1984), po sopstvenom scenariju, YU strip magazin, Gornji Milanovac Nagrade i priznanja Nagrada za životno delo Udruženja likovnih i primenjenih umetnika Srbije, 1991. (posthumno) MG47 (N)

LETOPIS BORSKE PAROHIJE I CRKVE, Andreja Đorđević kritičko izdanje, sa faksimilom originalnog rukopisa i posebnim prilogom sa foto dokumentacionim materijalom. Predgovor i napomene Slobodan Lj Jovanović izdavači: Skupština opštine Bor i Narodna biblioteka Bor Sa blagoslovom njegovog preosveštenstva episkopa timočkog Justina 143 strane, tvrde korice, ćirilica, sa crno belim ilustracijama, u odličnom stanju, kao nova. Tiraž 500 primeraka. Letopis Borske parohije i crkve pisani je istorijski izvor i spada u podgrupu narativnih izvora. Dakle, to je pripovedajuće hronološko predstavljanje toka događaja ili registrovanje događaja koji su sledili jedan za drugim. Ono je, naravno, prelomljeno kroz prizmu hrišćanskog gledišta, ali je, ipak nasuprot tome, iznenađujuća objektivnost i samokritičnost autora, koja samom tekstu daje snagu dokumenta. Prota Andreja u Letopisu na prvih 14 stranica detaljno opisuje istoriju do 1925. sve važnije događaje u Boru, društveni život, ali i duhovno stanje naroda, običaje, žitelje, viđenije ljude, kao i rad Francuskog društva Borskih rudnika i ostalih mesnih svetovnih i religijskih institucija. Troškovi transporta uračunati su u cenu. Pogledajte i ostale moje knjige i časopise na `Kupindu`: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=prodavac-kupac&Grupa=1 Istorija, teologija, Bor

Slikarstvo 19. i 20. veka u Istorijskom muzeju Srbije: katalog zbirke / Tijana Jovanović Češka Beograd 2021. Mek povez sa klapnama, ćirilica, bogato ilustrovano, veliki format (27 cm), 328 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). S obzirom na to da je Likovna zbirka Istorijskog muzeja Srbije jedna vrlo kompleksna, raznorodna zbirka koja broji oko 4.000 umetničkih dela: skulptura, slika u tehnici ulja, akrila, tempere, gvaša, akvarela, crteža, ali i grafičkih radova, parcijalno prikazivanje i publikovanje Zbirke nameće se kao jedino moguće. Umetnički radovi u Zbirci odvojeni su po vrstama i tehnikama, kao celine koje se zasebno obrađuju, naučno i stručno istražuju i katalogiziraju, pošto različiti muzejski predmeti zahtevaju specifičan tretman kako u pogledu obrade, tako i u pogledu čuvanja i prezentacije. Kataloška obrada muzejske zbirke, ili u ovom slučaju samo dela Likovne zbirke, predstavlja trenutni presek stanja i uvid u bezbroj informacija koje se odnose pre svega na broj, izgled, opis i stanje predmeta u zbirci. Njima su obuhvaćene sve osnovne karakteristike muzejskog predmeta, koje su propisane načinom obrade i inventarisanjem muzejske građe, a koje su do tog trenutka istražene i dostupne javnosti. Realizacijom Kataloga srpskog slikarstva 19. i 20. veka u Istorijskom muzeju Srbije u isto vreme želimo da istaknemo i sve posebnosti prikupljanja, obrade i prezentacije umetničkih dela u Istorijskom muzeju Srbije u odnosu na druge umetničke muzeje i njihove politike akvizicija. Da ukažemo na izuzetnu širinu interesovanja i za manje poznate umetnike, ličnosti i teme koje su ređe obrađivane, a koje su deo naše istorije, ne samo slikarstva već i kulture, nauke, tehnike, privatnog života i svakodnevice. Sadržaj: Povodom kataloga Istorijat Zbirke Likovna zbirka Istorijskog muzeja Srbije Hronologija razvoja srpske umetnosti u 19. i 20. veku sa osvrtom na plansko popunjavanje Likovne zbirke Istorijskog muzeja Srbije Serbian Paintings of the 19th and 20th centuries in the Historical Museum of Serbia KATALOG Aleksić Nikola Aleksić Stevan Baruh Bora Beković Vatroslav Beložanski Stanislav Staša Bes Johan (Boss Johann) Besarabić Milan Bijelić Jovan Bodnarov Stevan Bradić Kosta Vagner Ferdinand (Wagner Ferdinand) Vajland Fridrih (WaiIand Friedrich) Vasić Milan Vaske Vasmut Hajnrih (Wasmuth Heinrich) Veličković Vladimir Vidak Milovan Volčanecki Vsevolod Vujković Ilija Vukanović Beta Vuković Siniša Vučetić Paskoje Paško Gašić Radoman Gvozdenović Miloš Glavurtić Miro Golubović Miloš Grandauer Jozef (Grandauer Josef) Guljevič Vsevolod Konstantinovič Dimitrijević Vojislav Vojo Drenovac Radovan Duvnjak Ljubomir Ljubo Đurić Miodrag Dado Eškićević Vasilije Vasa Zokić Lazar Ivanjicki Olga Olja Ilić Boža Ilić Đorđe Isailović (Isajlović) Jovan, Mlađi Jakšić Arsenije Jovanović Aleksandar Birilj Jovanović Danica Jovanović Dragoslav (Dušan) Jorgovan Jovanović Mara Jovanović Milan Jovanović (Todor) Miloš Jovanović Pavle Paja Josić Mladen Kajtez Slobodan Kikerec Ferdinand Ferdo (Quiquerez Ferdinand) Klemenčič Dore Maj Kljaković Jozo Knežević Uroš Kovačević Božidar Boža Kovačević Branko Kormon Fernand (Cormon Fernand Anne-Piestre) Krajinović Branko Kreković Kristijan Krivokapić Kosta Krstić Đorđe Krstić Čedomir Kukić Jovan Kumar Stane Kurnik Majda Lađević Milan Lakić Aleksandar Mali František Franta Mandić Svetislav Marković Milija Miklavc Ivan Milinković J. Miloš Milinov Žarko Miličević Kosta Milovanović Milan Milovanović Mihailo Milojević Nikola Miljan Niko Mirković Branislav Brana Mišković Dušan Momčilović Rafailo (Georgije) Mujadžić Omer Murat Marko Nastasijević Živorad Pavlović Diar Ljiljana (Pavlović Dear Lilya) Parać Dalibor Petrović Arsenije Petrović Dragan Pavle Pomorišac Vasa Popović Jovan Popović Ljubomir Ljuba Popović Miodrag Mića Predić Uroš Prodanović Božidar Boža Radenković Borivoje K. Radonić Novak Radumilo Milan Meca Ranosović Petar Ranos Rauh Jozef (Rauch Johann Joseph) Samojlov Grigorije Ivanovič Samurović Svetozar Skot Žorž (Scott Georges Bertin) Sosnovski Arsenije Petrovič Stanković Milić — Milić od Mačve Stanojević Veljko Stevanović Borivoje Bora Stevanović Živojin S. Stevanović Predrag Stefanović Zdravković Jelena Stojčević Stojan Strala Svetislav Teodorović Đurđe Timčišin Petar Pero Todorović Stevan Tošković Uroš Truhelka Ćiro Ćirić Milorad Milan Hakman Konstantin Kosta Cvijetinović Aleksandar Cmelić Milan Čortanović Pavle Švrakić Todor Šejka Leonid Trofimovič Šeloumov Afanasij Ivanovič Nepoznati autori Skraćenice Ličnosti i teme prikazane na slikama Literatura Registar ličnih imena

Knjiga British-Serbian Relations from the 18th to the 21stCenturies (Britansko-srpski odnosi od XVIII do XXI veka) predstavlja do sada najpotpuniji tematski zbornik na ovu temu, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Knjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji, kao što su Univezitet u Beogradu, Balkanološki institut SANU, Londonska škola ekonomije i političkih nauka i Univerzitetski koledž u Londonu. Pored naučnika priloge su napisali i sadašnje i bivše diplomate Srbije i Velike Britanije. Autori su: Čedomir Antić, Saša Knežević, Dejvid Noris, Bojan Aleksov, Zorica Bečanović Nikolić, Slobodan G. Marković, Dragan Bakić, Dušan Babac, Erik Beket Viver, Radmila Radić, Zoran Milutinović, Milan Ristović, Vojislav Pavlović, Ranko Bugarski, Nenad Šebek, Vukašin Pavlović, Boris Hlebec, Vesna Goldsvorti, Katarina Rasulić, Lord Rendal od Aksbridža, amb. Denis Kif, amb. Aleksandra Joksimović, Dejvid Gauen, amb. Branimir Filipović, Kristofer Koker, Spiros Ikonomidis i DŽejms Ker-Lindzi. Knjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Kraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Karađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Katedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ??? veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Zbirka od šezdeset kolumni koje je autor pisao u poslednje dve godine za dnevni list Politika. Iz recenzije: ’’Prvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi. Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku. Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi. Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama”, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu. U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu. Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno. Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija. Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo. I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba. Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije. Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.’’ Milan Vitezović

Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. "Duh i dah Beograda" je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa. Knjiga Mirka Magaraševića "Duh i dah Beograda" predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Kašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao. Predrag Protić

Књига о Београду, тврд повез Аутор: Горан Весић Књига има посвету, некоришћена. Едицијe: Историја, Монографије Број страна / Повез / Писмо: 306 / Тврд / Ћирилица Димензије: 23 × 31 cm Година издавања: 2020. Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј Књига о Београду Горана Весића Први српски запис о славном Београду исписао је 1432. године Констанин Филозоф у славу деспота Стефана Лазаревића, витеза европског Реда Змаја, обновитељ запустелог и разореног Београда за нову престоницу којом се Србија сасвим примакла Европи. После Константина Филозофа нових сачуваних записа о Београду било је у 16. и 17. веку, ређе, а нарочито у 18, 19. и 20. веку. Књига о Београду ће од почетка свог књижног живота имати посебну пажњу укупне интелектуалне јавности. По садржају, по обиму, по сликама сликара Небојше Ђурановића, а нарочито по аутору Горану Весићу, који никоме много шта не може да прећути, па ни себи. Пошто је већина записа ове књиге у сажетијем виду објављивана сваког петка у Политици, на њеним „Београдским странама”, онда ће се често, по новинској номенклатури, називати књигом Весићевих колумни о Београду. У садашњем књижевном облику ове записе је најтачније означавати, по ауторовим намерама и сложеном поступку, књижевно-историјским есејима о Београду. Ови есеји углавном садрже бирани преглед историје Београда, неодвојив од српске историје и преглед историје српске културе, писане најчешће са данашње тачке гледишта у ауторовој визури, са историјским копчама и савременим коментарима, весићевским, наравно. Дакле, есеји јесу историја, али су дати недовојиви од данашњих прилика и појава. Тако су чак и полемичка жива историја. Они су есеји о граду у коме живимо, али о онима који су пре нас живели, па нам се животи прожимају. Као да се срећемо, препознајемо и поздрављамо. И са тим осећајима теба прочитавати и пролиставати ову књигу којој је Горан Весић, као писац, и историчар и хроничар свога доба. Као историчар сасвим је веран и познатим и мање познатим изворима. Као хроничар, ништа му не промиче и заснива се на својим чињеницама. Међутим, он је склон полемици. То му је у карактеру. Зато ће, у нашем острашћеном времену, ова књига изазвати и разна спорења, па и чињеница и историје. Ова Весићева књига спада у ред сродних књига о Београду које су исписали Бранислав Нушић, Коста Христић, Милан Стојимировић Јовановић, Слободан Јовановић, Александар Дероко, Станислав Краков, Предраг Милојевић, Коста Димитријевић, Богдан Тирнанић и други. Милан Витезовић

O knjizi: Priče o piscima i gradu koji su voleli. Ko je jednom ugledao jasne obrise grada, iznad srebrnastih traka Save i Dunava, nikada ih neće zaboraviti... Miloš Crnjanski Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Kao obiman izvor biobibliografskih detalja, Književni vodič kroz Beograd dragocen je svim izučavaocima srpske književnosti i istorije, kako učenicima i studentima tako i stručnjacima. Budući da sadrži i precizne mape i nekoliko stotina fotografija i topografskih odrednica, predstavlja izvanredan vodič za kretanje kroz savremeni Beograd i upoznavanje s njegovom književnom i kulturnom istorijom. Posebnu vrednost Vodiča čine tačke ukrštanja, odnosno mesta susreta pisaca u beogradskom vremenu i prostoru koja su istaknuta u posebnoj mapi (institucije, kafane, parkovi, šetališta, obale...) Izdvaja se i jedinstven poduhvat mapiranja Novog groblja na kojem su se završile životne staze pisaca, čime je poštovaocima beogradskih književnika omogućeno da posete njihova utočišta. Reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Dositej Obradović • Đura Jakšić • Jovan Jovanović Zmaj • Stevan Sremac • Janko Veselinović • Branislav Nušić • Borisav Stanković • Isidora Sekulić • Milica Jakovljević Mirjam • Stanislav Vinaver • Ivo Andrić • Miloš Crnjanski • Rastko Petrović • Branko Ćopić • Dobrica Ćosić • Dušan Radović • Slobodan Marković • Milorad Pavić • Aleksandar Popović • Borislav Pekić • Svetlana Velmar-Janković • Branko Miljković • Danilo Kiš • Momo Kapor

O knjizi: Priče o piscima i gradu koji su voleli. Ko je jednom ugledao jasne obrise grada, iznad srebrnastih traka Save i Dunava, nikada ih neće zaboraviti... Miloš Crnjanski Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Kao obiman izvor biobibliografskih detalja, Književni vodič kroz Beograd dragocen je svim izučavaocima srpske književnosti i istorije, kako učenicima i studentima tako i stručnjacima. Budući da sadrži i precizne mape i nekoliko stotina fotografija i topografskih odrednica, predstavlja izvanredan vodič za kretanje kroz savremeni Beograd i upoznavanje s njegovom književnom i kulturnom istorijom. Posebnu vrednost Vodiča čine tačke ukrštanja, odnosno mesta susreta pisaca u beogradskom vremenu i prostoru koja su istaknuta u posebnoj mapi (institucije, kafane, parkovi, šetališta, obale...) Izdvaja se i jedinstven poduhvat mapiranja Novog groblja na kojem su se završile životne staze pisaca, čime je poštovaocima beogradskih književnika omogućeno da posete njihova utočišta. Reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Dositej Obradović • Đura Jakšić • Jovan Jovanović Zmaj • Stevan Sremac • Janko Veselinović • Branislav Nušić • Borisav Stanković • Isidora Sekulić • Milica Jakovljević Mirjam • Stanislav Vinaver • Ivo Andrić • Miloš Crnjanski • Rastko Petrović • Branko Ćopić • Dobrica Ćosić • Dušan Radović • Slobodan Marković • Milorad Pavić • Aleksandar Popović • Borislav Pekić • Svetlana Velmar-Janković • Branko Miljković • Danilo Kiš • Momo Kapor

Laguna, 2015. Broj strana: 340 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 23 cm Priče o piscima i gradu koji su voleli. Ko je jednom ugledao jasne obrise grada, iznad srebrnastih traka Save i Dunava, nikada ih neće zaboraviti... Miloš Crnjanski Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Kao obiman izvor biobibliografskih detalja, Književni vodič kroz Beograd dragocen je svim izučavaocima srpske književnosti i istorije, kako učenicima i studentima tako i stručnjacima. Budući da sadrži i precizne mape i nekoliko stotina fotografija i topografskih odrednica, predstavlja izvanredan vodič za kretanje kroz savremeni Beograd i upoznavanje s njegovom književnom i kulturnom istorijom. Posebnu vrednost Vodiča čine tačke ukrštanja, odnosno mesta susreta pisaca u beogradskom vremenu i prostoru koja su istaknuta u posebnoj mapi (institucije, kafane, parkovi, šetališta, obale...) Izdvaja se i jedinstven poduhvat mapiranja Novog groblja na kojem su se završile životne staze pisaca, čime je poštovaocima beogradskih književnika omogućeno da posete njihova utočišta. Reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Dositej Obradović • Đura Jakšić • Jovan Jovanović Zmaj • Stevan Sremac • Janko Veselinović • Branislav Nušić • Borisav Stanković • Isidora Sekulić • Milica Jakovljević Mirjam • Stanislav Vinaver • Ivo Andrić • Miloš Crnjanski • Rastko Petrović • Branko Ćopić • Dobrica Ćosić • Dušan Radović • Slobodan Marković • Milorad Pavić • Aleksandar Popović • Borislav Pekić • Svetlana Velmar-Janković • Branko Miljković • Danilo Kiš • Momo Kapor