Novo, nečitano, nema posvete. Dani Miloša Crnjanskog: Stogodišnjica Lirike Itake - 2019. godina - Više Autora Godina izdanja: 2020 Broj strana: 343 Povez: Mek U izdanju Matice srpske i Udruženja građana Sumatra objavljen je zbornik radova Dani Miloša Crnjanskog (Stogodišnjica Lirike Itake). Zbornik radova proistekao je iz manifestacije „Dani Miloša Crnjanskog“, koja je održana od 29. novembra do 1. decembra 2019. godine u Novom Sadu i Novom Miloševu. Zbornik se sastoji iz tri dela. U prvom delu objavljena su predavanja Zorana Avramovića i Zorana Đerića, dok su u drugom delu objavljene priče Nikole Malovića, Marka Krstića, Vesne Kapor i Dejana Stojiljkovića. Treći deo Zbornika čine saopštenja sa okruglog stola „Sto godina Lirike Itake“ održanog u Matici srpskoj. Tom prilikom saopšteni su radovi Dragana Boškovića, Lidije Tomić, Bojana Jovanovića, Jelene Đ. Marićević Balać, Časlava V. Nikolića, Dragana Hamovića, Gorane Raičević i Aleksandra Jerkova.Urednik zbornika je prof. dr Slobodan Vladušić. Štampanje ove publikacije omogućio je Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama i Gradska uprava za kulturu grada Novog Sada.

IZ MOGA ŽIVOTA: Svetislav Predić Naslov Iz moga života / Svetislav Predić ; priredila Gordana Đilas Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 210 str. : fotogr., faks. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đilas, Gordana, 1958- = Đilas, Gordana, 1958- Karanović, Branislav, 1969- = Karanović, Branislav, 1969- Ilijević, Pavle, 1800-1877 = Ilijević, Pavle, 1800-1877 Đukić, Trifun, 1889-1966 = Đukić, Trifun, 1889-1966 Zbirka Biblioteka Dokument / Matica srpska, Rukopisno odeljenje ISBN 978-86-7946-374-6 (broš.) Napomene Autorova slika na koricama Str. 5-16: Veliki talasi Svetislava Predića / Gordana Đilas Str. 179-180: Svetislav Predić. Nadgrobno slovo / Trifun Đukić Str. 181-191: Spisanije od porekla Ilijeviča familije od ljeta 1758. po skazaniju Evgenije Beogradske i Ardž. Kalinika, do ljeta 1867. u Crepaji / Pavle Ilijevič, paroh Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Registar imena / registar sačinio Branislav Karanović. Predmetne odrednice Predić, Svetislav, 1883-1957 -- Autobiografija Pravnik, diplomata, književnik i prevodilac Svetislav Predić (1883–1957) potiče iz ugledne banatske porodice Predić. Stric mu je čuveni slikar Uroš Predić. U prvom delu autobiografije Predić kroz opis života u porodici, na topao način predočava i život banatskih Srba, intelektualaca, kao i svoj odnos sa stricem Urošem Predićem. Selidbom porodice u Beograd, oživljena je njegova slika s kraja 19. i početka 20. veka. Počevši od profesora, preko ličnosti sa kojima je stupao u kontakt tokom Prvog svetskog rata, pa tokom profesionalne karijere, susrećemo se sa srpskim kulturnim, književnim, vojnim, političkim miljeom najvišeg ranga: Milan Đ. Milićević, Milan Rakić, Josif Svoboda, Stevan Mokranjac, Pavle Popović, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Ljubomir Jovanović, Aleksandar Belić, Nikola Pašić, Slobodan Jovanović, Živojin Perić, Rista Odavić, Jovan Žujović, Uroš Predić, Laza Lazarević… Kroz opis njegovog života dramatično se prelama i sudbina srpskog naroda i učešće u ratovima koji su obeležili početak 20. veka. Autobiografija je pisana pregledno, po ključnim životnim etapama, s mnoštvom zanimljivih opažanja. U njoj upoznajemo obrazovanu ličnost širokih interesovanja i njeno nastojanje da časno proživi život koji ju je često dovodio u brojna iskušenja, kako službena tako i privatna. Prevodilac Šopenhauerove knjige Pareneze i maksime, čitalac Dantea u originalu, prevodilac francuske brošure Upotreba aeroplana u ratu za potrebe Vrhovne komade srpske vojske, ostavio je u svojim uspomenama beleg jednog vremena i nastojanja da životu podari smisao u radu i pregalaštvu, koje, sa njegovom skromnošću i samosvešću uvek mogu poslužiti kao nauk budućim čitaocima. Odlično očuvana knjiga.

Knniga je kao nova - posveta na prvom neutralnom listu (koji mozete iscepati ukoliko zelite) - prodaje se u stanju kao na slikama O KNJIZI: Jovo Anđić : KNJIŽEVNI VODIČ KROZ BEOGRAD , Laguna 2015, drugo izdanje, tvrdi povez, str. 536. Priče o piscima i gradu koji su voleli. Pisci - Beograd Očuvanost 4. Priče o piscima i gradu koji su voleli. Ko je jednom ugledao jasne obrise grada, iznad srebrnastih traka Save i Dunava, nikada ih neće zaboraviti...Miloš Crnjanski Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu. Kao ob iman izvor biobibliografskih detalja, Književni vodič kroz Beograd dragocen je svim izučavaocima srpske književnosti i istorije, kako učenicima i studentima tako i stručnjacima. Budući da sadrži i precizne mape i nekoliko stotina fotografija i topografskih odrednica, predstavlja izvanredan vodič za kretanje kroz savremeni Beograd i upoznavanje s njegovom književnom i kulturnom istorijom. Posebnu vrednost Vodiča čine tačke ukrštanja, odnosno mesta susreta pisaca u beogradskom vremenu i prostoru koja su istaknuta u posebnoj mapi (institucije, kafane, parkovi, šetališta, obale...) Izdvaja se i jedinstven poduhvat mapiranja Novog groblja na kojem su se završile životne staze pisaca, čime je poštovaocima beogradskih književnika omogućeno da posete njihova utočišta. Reprezentativan dokument o Beogradu kao gradu velikih pisaca, izvanredan spoj književno-istorijskog pregleda i vodiča kroz Beograd koji obuhvata vreme od Dositeja Obradovića do danas. Dositej Obradović - Đura Jakšić - Jovan Jovanović Zmaj - Stevan Sremac - Janko Veselinović - Branislav Nušić - Borisav Stanković - Isidora Sekulić - Milica Jakovljević Mirjam - Stanislav Vinaver - Ivo Andrić - Miloš Crnjanski - Rastko Petrović - Branko Ćopić - Dobrica Ćosić - Dušan Radović - Slobodan Marković - Milorad Pavić - Aleksandar Popović - Borislav Pekić - Svetlana Velmar-Janković - Branko Miljković - Danilo Kiš - Momo Kapor

06941) IST 6 RESAVA Gornja i Donja u istoriji nauci književnosti i umetnosti , grupa autora , Despotovac 2004 naučni skup, Despotovac, 20. avgust 2004 ; sadržaj : Sava Vešnić (Ćuprija): Basen Velike Morave u praistoriji (s posebnim osvrtom na dolinu Resave) Aleksandar Mladenović (Beograd): O jedno povelji kneza Lazara pisanoj u Resavi Radmila Marinković (Beograd): Istok i Zapad Konstantina Filozofa Gordana Jovanović (Beograd): Кonstantin Filozof i patrijarh Jeftimije Trnovski Rade Mihaljčić (Beograd): Pravni položaj baštinskih crkava Branka Knežević (Beograd): Manastiri i crkve u Resavi Milica Grković (Novi Sad): Toponimi u Resavi u petnaestom veku Aleksandar Loma (Beograd): Četiri toponomastičke opaske uz povelje kneza Lazara Zoran Konstantinović (Beograd): Udaja lepe Mare, legenda u istoriji Despotovine Jelka Ređep (Novi Sad): Resava u Hronikama grofa Đorđa Brankovića Slobodan Remešić (Beograd): Resava u srpskoj dijalektologiji Bogumira Pejčić (Beograd): Slovo ljubve despota Stefana Lazarevića - pomirljivost koja nije bez dostojanstva Staniša Vojinović (Beograd): Život i poezija Janićija Kostića Zlata Bojović (Beograd): Književni i naučni portret Andre Gavrilovića Miroslav Pantić (Beograd): Zaslužna porodica Draškoci u Svilajncu Mile Stanić (Beograd): Prilozi biografiji i bibliografiji Stojana Boškovića Đorđe Perić (Beograd): Neobjavljeni zapisi i sećanja Božidara Joksimovića o muzičkom folkloru Resave (sa dopunom redaktora o pesmi ‚‚Maro Resavkinjo`) Velibor Lazarević (Beograd): Stanoje M. Mijatović kao proučavalac prošlosti Resave Tomica Simić (Despotovac): Resava u Prvom srpskom ustanku Miodrag Marjanović (Svilajnac): Prvi i drugi život ,,Resavskog poštonoše` Branka Bulatović (Beograd): O periodici Svilajnca Ružica Sibinović-Rajković (Svilajnac): Značaj zavičajnih zbirki za proučavanje tradicionalne kulture Resave Dejan Nikolić (Svilajnac): Despotovac i Gornja Resava U dokumentima dr Branka Peruničića tvrd povez, format 17 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, 308 strana, posveta na predlistu

Novi Sad 2013. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, veliki format (30 cm), 179 strana. Knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: ARHEOLOGIJA Ana-Marija Antić: Zaštitna arheološka istraživanjana trasi gasovoda Banatski Dvor — Gospođinci horizont starijeg neolita ARHITEKTURA Valentina Brdar: O zgradama Gradske bolnice u Novom Sadu (1909—1912) Vesna Majstorović: Palata Lazara Dunđerskog i pivarski kompleks u Zrenjaninu Bojan Kojičić, Dragana Šijak, Igor Kovač: Dvorac Lasla Karačonjija u Novom Miloševu Vesna Karavida: Zgrada podružnice Prve hrvatske štedionice u Zrenjaninu Branislav Milić: Stare ustave i brodske prevodnice na Begejskom kanalu ETNOLOGIJA Maria Silađi: Nova Crnja — ambijentalna vrednost strukture naselja Danka Višekruna i Milutin Grozdanić: Čardaci u prošlosti novosadskih baštovana KONZERVACIJA I RESTAURACIJA Miroslav Zakić: Konzervatorsko-restauratorski radovi na ikonostasu srpskog pravoslavnog hrama Svetog Ilije u Zadru i problem više bojenih slojeva na ikonama Mihajla Sperance Olivera Brdarić: Konzervacija i restauracija ikona Sveti Nikola i Sveti Prokopije rad Stevana Aleksića iz kapele Paunović u Vukovaru Sava Stražmešterov: Rekonstrukcija i prezentacija ikonostasa mitropolita Simeona (1635) uklonjenog iz katolikona glavne crkve manastira Hilandara u 18. veku Daniela Korolija Crkvenjakov: Studija tehnike i konzervacija čudotvorne Bogorodičine ikone iz Saborne crkve u Sremskim Karlovcima Ivana delić Nikolić, Olivera Vušović, dr Zagorka Radojević: Laboratorijska ispitivanja i istorijska baština — primer manastira Dombo ISTORIJA UMETNOSTI Ljiljana Lazić: Radovan Ćesarov (1900—1977) Prilog poznavanju novosadskog umetničkog zanatstva u 20. veku SEĆANjA David Gaon (1948-2006) / Donka Stančić Vojislav Matić (1935-2011) / Pavle Stanojević Milan Mića Ulić (1935-2012) / Pavle Stanojević Slobodan Jovanović (1937—2011): Odlazak hroničara vojvođanske arhitekture / Vladimir Mitrović Olivera Milanović Jović / Branka Kulić Stana Medan (Vlahovići, srez Mostar, 1936 - Novi Sad, 2011) / Svetlana Bakić UPUTSTVO ZA AUTORE

Naslov Istorija srpske filozofije. 1 / Irina Deretić (priređivač) Vrsta građe naučna monografija Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Evro-Đunti, 2011 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 614 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Deretić, Irina, 1969- = Deretić, Irina, 1969- (karton) Napomene `Pred nama se nalazi prvi tom monografije Istorije srpske filozofije ... Ova monografija nastala je kao rezultat rada prevashodno saradnika projekta Istorija srpske filozofije (179064), koje je odobrilo i finansijski podržava Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije od 2011. do 2014. godine ...` --> Predgovor Tiraž 2.000 Str. 5-9: Predgovor / Irina Deretić Napomene i bibliografske reference uz tekst Summaries. Predmetne odrednice Filozofija -- Istorija -- Srbija – Zbornici Prvi tom monografije Istorije srpske filozofije sadrži studije i tekstove koji kritički i teorijski razmatraju srpsku filozofsku baštinu. Početna nit vodilja u istraživanju istorije srpske filozofije jeste uverenje da osim kontinuiteta postoji i identitet naše filozofije, koji se formirao u plodnom dijalogu sa stranim, uglavnom evropskim uzorima, idejama i misliocima. SADRŽAJ Časlav D. Koprivica – UČENJE O DRŽAVI I DRŽAVA SLOBODANA JOVANOVIĆA 341 Boris Milosavljević – SLOBODAN JOVANOVIĆ I VELIKI MISLIOCI PROŠLOSTI 361 Dejan Vuk Stanković – FILOZOFIJA SLOBODE MIHAILA MARKOVIĆA 385 Mirko Zurovac – ZATVORENA OTVORENOST 407 Milo Lompar – BESTEMELJNOST KAO POLAZIŠTE SMILJANIĆEVOG STVARALAŠTVA I NJEGOVA PODSTICAJNA SNAGA 455 Jovan Aranđelović – ESTETIČKA EGZAKTNOST – PROBLEM METODE U ESTETICI MILANA RANKOVIĆA 497 Nebojša Grubor – SPINOZIN POJAM SUPSTANCE U SVETLOSTI NJEGOVOG PANTEIZMA PREMA TUMAČENJU RADMILE ŠAJKOVIĆ 513 Miloš Todorović – POTREBA UTEMELJENJA FILOZOFIJE MEDIJA U KULTURNOM AMBIJENTU SRBIJE 527 Divna Vuksanović – NASTAVA FILOZOFIJE U SREDNJIM ŠKOLAMA SRBIJE OD 1990. DO 2010. GODINE 541 Jadranka Pešti – POJAM I LIK FILOSOFIJE SRBA U REPUBLICI SRPSKOJ 555 Bogomir Dukić – ESTETIČKO DRUŠTVO SRBIJE: ULOGA U RAZVOJU ESTETIKE U SRPSKOJ FILOZOFIJI 585 Una Popović MG68 (N)

GREG DE KJUR JUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Predgovor - Miroljub Stojanović Prevod - Irena Šentevska, Žarko Cvejić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019 306 strana 25 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-108-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatraču Predgovor (drugom izdanju) Predgovor Uvod Plastični ljubavni slučaj Jugoslovenske filmske industrije Poslednje delije Entuzijazam Nemirni rani radovi Akademija za pozorište, film, radio i televiziju Mladi i zdravi, mrtvi i beli Stvaraoci Skupljači perja od vrana Marksistička misao i praksa Horoskop Estetika crnog talasa Zaključak Postskriptum Film index Index Bibliografija `Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas. Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija. Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

Naziv: Vrata kikindski arhitektonski dragulj Autor: Biserka Ilijašev Godina izdanja: 2004 Izdavač: Istorijski arhiv, Kikinda Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Sa zaštitnim omotom. Pun kolor, ilustrovano. Opis: Tekstom, slikom i crtežom, Biserka Ilijašev usmerava pažnju budućeg čitaoca knjige na vrata, dveri, kapije, ulaze u kuće koje Kikindu čine gradom i krase je od vremena nastanka do savremenog doba. Okom stručnjaka, istraživača, znalca, a istovremeno zaljubljenika u urbanističko-arhitektonske teme i problematiku, Biserka Ilijašev je fokusirala pažnju na onaj, srećom još sačuvan fond bogate graditeljske baštine različitih stilskih karakteristika i epoha koje čine osobenost i identitet lokalnog prostora građanske Kikinde i njenih veza sa sredoevropskim okruženjem. Knjiga Biserke Ilijašev koju srdačno preporučujem za publikovanje i očekujem u izlozima knjižara, na policama biblioteka, na stolovima arhitekata i u kućama ne samo Kikinđana, nije samo građa, nije samo inventar kikindskih „ dragulja“. To je dokument o celinu i celovitosti umetničkog i kultu-rološkog značenja i veze građene sredine sa detaljima i fragmentima koji tu celinu i celovitost čine. To je daleko više od građe o tradiciji zanatstva, arhitekture i bogatstva Kikinde i njenih građana u prošlom dobu. To je osnovi i oslonac, obrazloženje i motiv poziva za pažnju prema baštini za njeno čuvanje kao vrednosti po sebi velike, stalne i moguće inspiracije, pouke za savremene graditelje. Knjigu, naravno, prate svi elementi potrebnog stručnog aparata, sa rezimeom na engleskom jeziku. recenzent knjige SLOBODAN JOVANOVIĆ, dipl, inž arhitekture, Novi Sad Autor nesvakidašnje knjige, dipl. inž. Biserka Ilijašev, četiri decenije emocionalno i profesionalno u damarima gradogradnje piše: „ svakodnevno še-tam ulicama KIKINDE. Svaki put kada njima prođem otkrivam nešto novo. Često zastajem pred ulazima kuća, kapijama i ajnfortima… “U mnoštvu znakova određenih značenja, ulazna vrata su primarna pouka i svedoče o domaćinu. Znači i „kikindski arhitektonski dragulji“ kazuju o gradu i građanima, ukusu investitora, obaveštenosti graditelja, znalaštvu i veštini majstora – rukotvorca, ugledanju na „Evropu“ ili prestonicu. Autor poseduje bitnu osobinu uljuđenog čoveka. Ima „naviku gledanja“. Knjiga „kikindskih dragulja“, koju iskreno preporučujem za štampanje, sazdana je tako da obnavlja „kulturu gledanja“. Zaista su zanimljivi primeri fotografisani, nacrtani i pažnji preporučeni. Nedvojbeno jesu svedočanstva svoga vremena, znalački odabrana. Meni lično, posebno su impresivne „radne skice sa terena“. One su slikovit način ukazivanja na to da se eksponati jedinstvene galerije moraju znati pažljivo i predano gledati odnosno spoznati. Zaista, koleginica Ilijašev, svesrdno, znalački složila je jedinstven „vremeplov“ kroz istoriju lica grada. Usmerava pažnju na dragulje poput dekorativnih fragmenata oblikovanih u drvetu, staklu, gvožđu i mesingu. Načinila je dragocen „nezaborav“ , maltene u zadnji čas. recenzent knjige BELA DURANCI, istoričar umetnosti, Subotica Biserkini biseri, slike odsjaja duše grada ravnice. Kapije skrivaju avlije, jorgovane, muškatle, mir, čamotinju, propadanje. Ajnforti mirišu na dunje, hladovinu i odjeke večernjeg zvona. Crtežima su izvezene impresije, ambijenti, atmosfera, melanholija, sećanja, vraćanja, trajanja... od kapija do avlija, od fajronta do ajnforta u svitanja rana i sećanja u suton dana. Grad u nama i mi u gradu. KOSTA KOSTIĆ arhitekta urbanista, Beograd

Autor - osoba Ludoški, Natalija, 1966- = Ludoški, Natalija, 1966- Naslov Književna ogledanja Mladena Leskovca : nad piscima savremenicima / Natalija Ludoški Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Sremska Kamenica ; Novi Sad : Orion spirit, 2015 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 140 str. ; 21 cm Zbirka ǂEdicija ǂStudije / Orion spirit Sadržaj S a d r ž a j: Posredan govor o sebi (5-9); Učitelj i uzor : Vasa Stajić (10-26); Neodredljiva : Isidora Sekulić (27-40); Mera vrednosti : Veljko Petrović (41-56); Tihi pesnik : Mileta Jakšić (57-68); Pesnik Novog Sada i Vojvodine : Žarko Vasiljević (69-79); Lirik ratnog naraštaja i pometenog doba : Dušan Vasiljev (80-85); Intelektualni sagovornik : Boško Petrović (86-100); Stara, nepromenjena simpatija : Todor Manojlović (101-117); Mag i sanjar : Miloš Crnjanski (118-137). (broš.) Napomene Slika M. Leskovca na koricama Tiraž 300 Na koricama beleška o autorki i delu s autorkinom slikom. Napomene i bibliografske reference uz tekst Predmetne odrednice Leskovac, Mladen, 1904-1990 -- Eseji Stajić, Vasa, 1878-1947 Sekulić, Isidora, 1877-1958 Petrović, Veljko, 1884-1967 Jakšić, Mileta, 1869-1935 Vasiljević, Žarko, 1892-1946 Vasiljev, Dušan, 1900-1924 Petrović, Boško, 1915-2001 Manojlović, Todor, 1883-1968 Crnjanski, Miloš, 1893-1977 Srpska književnost Novi Sad Vojvodina Prepoznavanje u drugom, srodnom, temeljno je svojstvo rukopisa Mladena Leskovca. Iako pouzdan istraživač, svoje uvide Leskovac ne saopštava u formi bezličnih naučnih studija. Njegovoj misli odgovara esejistički prosede koji računa na erudiciju ali i snažnu autorsku personalnost. Već sama njegova tvrdnja da se bavio isključivo temama koje su ga zaista interesovale potkrepljuje tezu o Leskovcu istraživaču koji se na svojevrsni način učitava u dela „svojih` pisaca, odnosno, govoreći o drugima posredno govori o sebi. Vredna su to svedočanstva koliko za biografe, toliko i istraživače dela Mladena Leskovca. Njegovi eseji o piscima savremenicima – često srodnicima, katkad uzorima - najneposrednije i nepatvoreno kazuju o njegovom literarnom ukusu i čitalačkom senzibilitetu. U tim tekstovima otkrivaju se bitne poetičke konstante i pouzdani vrednosni aršini Mladena Leskovca. Natalija Ludoški (1966, Perlez), književnost je završila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je magistrirala („Književna kritika u delu Slobodana Jovanovića“) i doktorirala („Književnokritičko i naučno delo Mladena Leskovca“). Objavila je knjige Slobodan Jovanović kao književni kritičar (2008), O Mladenu Leskovcu: ogledi, članci, prepiska (2011), Književna ogledanja Mladena Leskovca nad piscima savremenicima (2015), Skica za književni lik Slobodana Jovanovića (2019), Nije mi svejedno s kim razgovaram (intervjui s piscima, 2020), Put smisla – odabrane književne kritike (2021) i priredila knjigu Mladena Leskovca Izbor iz dela (2017). Metodičke radove, književnokritičke i književnoistorijske oglede objavljuje u periodici. Zaposlena je u Zrenjaninskoj gimnaziji. Živi u Novom Sadu. MG1

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin DjuretićNarodna knjigaInstitut za savremenu istoriju BeogradInstitut za istoriju, Sarajevo1981.Tvrd povezВеселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске.БиографијаЂуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2]Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу.Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4]Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5]ПризнањаОрден Немањића првог реда,Ордена Светог Саве првог реда,Сретењски орден трећег степенаЗа књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`.ДјелаНеке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967)Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981)Влада на беспућу, Београд, (1982)Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989)Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6]Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992)Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Српска беспућа XX века, Београд, (2006)Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012)Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)7/12

Veselin ĐuretićSaveznici i Jugoslovenska ratna dramaKnjiga IITvrdi povezВеселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске.БиографијаЂуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2]Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу.Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4]Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5]ПризнањаОрден Немањића првог реда,Ордена Светог Саве првог реда,Сретењски орден трећег степенаЗа књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`.ДјелаНеке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967)Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981)Влада на беспућу, Београд, (1982)Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989)Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6]Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992)Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997)Српска беспућа XX века, Београд, (2006)Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012)Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)7/22

Knjiga je u dobrom stanju,malo zaprljana sa strana.Poslednja strana zgužvana(kao na slici).Nedostaje prva bela strana(kao na slici). ,,Едицијe: Историја Аутор: Милан Живановић Број страна / Повез / Писмо: 814 / Тврд / Ћирилица Димензије: 15 × 24 cm ИСБН: 978-86-515-1161-8 Година издавања: 2016. Издавач / Суиздавач: Издавачка кућа Прометеј СОЛУНСКИ ПРОЦЕС 1918. Прилог за проучавање политичке историје Србије од 1903. до 1918. После 60 година од објављивања ове књиге Милана Живановића, сестрића Драгутина Димитријевића Аписа, стављамо јавности на увид најобухватније и најтемељније проучавање историје Црне руке, Аписа и Солунског процеса. Дело засновано на прворазредним историјским изворима. Предговор: др Миле Бјелајац Додатак – Слободан Јовановић: Апис „Судски процес пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису и друговима у првој половини 1917. године, познат и као Солунски процес, пример је који показује обе фазе деловања правосудног система са политичком позадином. Када је одржан и када су припадници организације Уједињење или смрт (Црна рука) били строго осуђени, од којих девет на смртну казну (три су извршене), а више њих, међу којима генерал Дамјан Поповић на дугогодишње робије, отворило се питање његове законске ваљаности. Како је већина крајем рата помилована од даљег издржавања казнe, они започињу борбу за ревизију тог процеса. Тој борби су се придружили и неки оптужени који су суђени у одсуству јер су у своје време били у Русији са добровољцима. У томе су неки истрајавали дуже, а други краће. На њиховој страни су повремено били политичари, јавни радници. За ревизију се посебно залагао часопис Нова Европа и његов уредник Милан Ћурчин. До ревизије је дошло тек 1953. године у новим политичким околностима. Сестрић пуковника Аписа, Милан Ж. Живановић, годинама је прикупљао важан материјал за обнову процеса. Многи савременици су му предавали материјале који су сами прикупљали још од 1917. године. Расправа, далеко шира од једног процеса рехабилитације, била је преточена у академску докторску тезу о једном важном политичко-правном сегменту српске историје. Теза је 1955. године штампана као књига, на 755 страна и ситним слогом. Од тада постала је незаобилазно штиво свих научника који су истраживали и писали о темама које су покренуте. После шездесет година од првог издања и сто година после избијања Првог светског рата сведочимо да је постала део светске историјске баштине, али и контроверзи које су и данас на делу.“ – Из предговора``

31979) SERBIA I KOMENTARI I - III grupa autora, Zadužbina Miloša Crnjanskog Beograd 1989 /1991 / 1993 , za 1988/89 i 1990/91 , 1993/1995 knjiga 1 i 2 , mek povez,ćirilica,475 + 430 + 535 strana, sadržaj knjige 1 za 1988/89 : Miloš Crnjanski: SERBIA I KOMENTARI, Branko Ćopić: 12 decembar 1939, Nikola Pašić: MOJA POLITIČKA ISPOVEST, Slobodan Jovanović: NIKOLA PAŠIĆ. Andrić i Crnjanski, Komentari : Istorijski karakter Srba : Radovan Samardžić Zločin i krivnja : Jovan Rašković Testament Vidosave Crnjanski sadržaj knjige 2 za 1990/91 : KNJIŽEVNI ARHIV: O kraljevima Jovan Dučić Ibich-Aga , traduit par Andre Vaillant - Steven Sremats Neka zapažanja o niškom govoru - Paul Louis Thomas Dopisi iz Londona 1953-1961 - Miloš Crnjanski Vladar kao Hristos : Filip Avgust i Lazar Hrebeljanović : Michael Aubin DOKUMENTI : Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu izveštaj Sv. Arhijerejskog Sinoda 1941-1946 Komentari : O istorijskoj sudbini Srba - Radovan Samardžić Srbi turskoga zakona ili Turci srpskoga jezika - Darko Tanasković U senci Velike Britanije : Milan St. Protić Genocid nad Srbima 1941-1945 Nikola Samardžić REČ EKONOMISTA SVEDOČANSTVA: 27 mart sećanja na očiglednosti - Miodrag Pavlović Predanje Dragoslav Mihailović Kako nije došlo do bombardovanja Zagreba 1944 - Svetozar Brkić Čišćenje Beogradskog univerziteta od fašističkih zaostataka sadržaj knjige 3 : Miloš Crnjanski : Serbia Zoran Gluščević ; SERBIA Miloša Crnjanskog Dragana Stojanović : Fuga Crnjanskog Nikola Bertolino : Pitanja o Crnjanskom Vladimir Dimitrijević : Sa Romanom o Londonu Nikola Milošević : Gnostički motivi u Drugoj knjizi Seoba Predrag Palavestra : Crnjanski , povratak u tuđinu Aleksandar Nenadović : Londonsko novinarstvo Miloša Crnjanskog Mihajlo Pantić : Dva lica istog KNJIŽEVNI ARHIV Prepiska : Mladen Leskovac - Miloš Crnjanski Pisma iz 1962 Jedan studentski rad o Crnjanskom ( Dragoslav Mihailović = 1945 - 1995 Kosta Čavoški : Ustavi bez ustavnosti Dragana Gnjatović : Zajedničko finansiranje investicija u socijalističkoj Jugoslaviji Kraj epohe - Predrag Simić Jovan Ćiriliov : Drama jugoslovenskog pozorišta 1945 - 1991 Patrijarh Srpski Pavle : Bez osuda , otvoreno, očinski Svedočenja : Dimitrije Đorđević : Sudbina Srbije posle 1944 Svetozar Koljević : Mali prilog sveopštoj istoriji beščašća Dragoslav Mihailović : Sa Crnjanskim u torbi Dušan Kovačević : Smrt žive žene Sanda Rašković : Zeleni nemir Krke DODATAK Od Berlinskog kongresa do Dejtona POLITIČKE GRANICE JUGOISTOČNE EVROPE 1878 - 1995 Ljubodrag Dimić : Istoriografski pregled 21 Istorijska karta

(konačna verzija) knjiga poezije br. 5 Srđan Simeunović Sendan je objavio deset knjiga poezije, proze, satire, u izdavačkim kućama: „Gutenbergova galaksija“, „Partenon“, „ANP Empirej“, „Dosije“ na Pravnom fakultetu, „Prosveta“, „Prometej“. Pesme i umetnički prilozi su mu objavljivani u dnevnim novinama „Večernjim novostima“, „Borbi“, „Politici“, „Glasu javnosti“, kao i u književnim časopisima: „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Književnosti“, „Stremljenjima“, „Pesničkim novinama“, „Heretikusu“, „Libero Arsu“, „Umnu“, „Prolomu“, „Sceni Crnjanski“… Sa poezijom i satirom je gostovao na RTS-u, TV Studio B, „Hepi“ televiziji, „Sky Plus-u“, „Kopernikusu“, Televiziji „Pink“, kao i na nekokliko drugih televizija i radio stanica. Poezija u kraćoj ili dužoj formi objavljivana mu je u međunarodnim časopisima:“Poets international“ u Indiji u tri različita broja, u časopisu “Ko“ u Japanu u dva broja, zatim u tri broja “Giny – Poets international“ u Japanu, SAD – “Head Lines“, kao i u “Носорогу“ – Бања Лука, у “Albumu“ – Sarajevo, „Српскoј вили“ – Бијељина,“Karolini Riječkoj“ u Hrvatskoj. Bavi se kantautorskim radom i snimio je dva muzička spota sa svojim pesmama, koja su emitovana na TV „Avali“, TV „Kopernikusu“, „Svet plusu“, „Skaj Plusu“. Autor je pesme solidarnosti „Rodjeni smo jednaki“ koju izvode Leontina, Aleksandra Radović, Jelena Tomašević, Saša Kovačević, Sergej Ćetković. Spot za ovu pesmu je snimila Radio Televizija Srbije, DVD je objavio PGP – RTS. Na You Tube-u ovaj spot ima oko 150.000 ulaza. Takođe je kompozitor i tekstopisac pesme „Nežni cvet bez latice“ koju izvode Bora Đorđević, Ivan – Legende, Jadranka Jovanović, Tanja Bošković, Gorica Popović, Rastko Janković, hor „Kolibri“… Bio je predsednik Književnog salona „Slobodan Marković – Libero Markoni“, kao i urednik njegovog književnog glasila „Libero Ars“. Uređivao je međunarodni časopis za književnost „Album“ – Sarajevo, kao i časopis za izjednačavanje svih u svim sferama života „Pre0KRET“. Uređivao je i vodio radio emisiju „Skriveni meridijan“ i TV emisiju „Rođeni smo jednaki. Sa svojom muzikom, poezijom i satirom gostovao je u mnogim gradovima u Srbiji, Republici Srpskoj, Sloveniji, Crnoj gori. Objavljuje aforizme, misli, kratke priče, eseje u književnim i drugim časopisima: „Nosorog“ – Banja Luka, „Locutio“ – Maribor, „Aforizam“ – Beograd, časopisu Vasila Tolevskog – Skopje, „Umnu“, „Libero Arsu“, „Sceni Crnjanski“, kao i na mnogobrojnim sajtovima. Napisao je i svoj prvi roman. Član je Udruženja književnika Srbije i izvršni direktor Društva Književnika Beograda. Živi i stvara u Beogradu. ✰Izdavač: Prometej, 2013. ✰Povez: broširan, 79 strana, tiraž 500 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 130 grama

Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin Djuretić Narodna knjiga Institut za savremenu istoriju Beograd Institut za istoriju, Sarajevo 1981. Tvrd povez Веселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске. Биографија Ђуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2] Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4] Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5] Признања Орден Немањића првог реда, Ордена Светог Саве првог реда, Сретењски орден трећег степена За књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`. Дјела Неке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967) Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981) Влада на беспућу, Београд, (1982) Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989) Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6] Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992) Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Српска беспућа XX века, Београд, (2006) Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012) Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)

Novo! Izdavač: Istorijski arhiv - Kikinda, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 25 cm. 176 str. Ilustrovano, kunstdruk Tekstom, slikom i crtežom, Biserka Ilijašev usmerava pažnju budućeg čitaoca knjige na vrata, dveri, kapije, ulaze u kuće koje Kikindu čine gradom i krase je od vremena nastanka do savremenog doba. Okom stručnjaka, istraživača, znalca, a istovremeno zaljubljenika u urbanističko-arhitektonske teme i problematiku, Biserka Ilijašev je fokusirala pažnju na onaj, srećom još sačuvan fond bogate graditeljske baštine različitih stilskih karakteristika i epoha koje čine osobenost i identitet lokalnog prostora građanske Kikinde i njenih veza sa sredoevropskim okruženjem. Knjiga Biserke Ilijašev koju srdačno preporučujem za publikovanje i očekujem u izlozima knjižara, na policama biblioteka, na stolovima arhitekata i u kućama ne samo Kikinđana, nije samo građa, nije samo inventar kikindskih „ dragulja“. To je dokument o celinu i celovitosti umetničkog i kultu-rološkog značenja i veze građene sredine sa detaljima i fragmentima koji tu celinu i celovitost čine. To je daleko više od građe o tradiciji zanatstva, arhitekture i bogatstva Kikinde i njenih građana u prošlom dobu. To je osnovi i oslonac, obrazloženje i motiv poziva za pažnju prema baštini za njeno čuvanje kao vrednosti po sebi velike, stalne i moguće inspiracije, pouke za savremene graditelje. Knjigu, naravno, prate svi elementi potrebnog stručnog aparata, sa rezimeom na engleskom jeziku. recenzent knjige SLOBODAN JOVANOVIĆ, dipl, inž arhitekture, Novi Sad Autor nesvakidašnje knjige, dipl. inž. Biserka Ilijašev, četiri decenije emocionalno i profesionalno u damarima gradogradnje piše: „ svakodnevno še-tam ulicama KIKINDE. Svaki put kada njima prođem otkrivam nešto novo. Često zastajem pred ulazima kuća, kapijama i ajnfortima… “U mnoštvu znakova određenih značenja, ulazna vrata su primarna pouka i svedoče o domaćinu. Znači i „kikindski arhitektonski dragulji“ kazuju o gradu i građanima, ukusu investitora, obaveštenosti graditelja, znalaštvu i veštini majstora – rukotvorca, ugledanju na „Evropu“ ili prestonicu. Autor poseduje bitnu osobinu uljuđenog čoveka. Ima „naviku gledanja“. Knjiga „kikindskih dragulja“, koju iskreno preporučujem za štampanje, sazdana je tako da obnavlja „kulturu gledanja“. Zaista su zanimljivi primeri fotografisani, nacrtani i pažnji preporučeni. Nedvojbeno jesu svedočanstva svoga vremena, znalački odabrana. Meni lično, posebno su impresivne „radne skice sa terena“. One su slikovit način ukazivanja na to da se eksponati jedinstvene galerije moraju znati pažljivo i predano gledati odnosno spoznati. Zaista, koleginica Ilijašev, svesrdno, znalački složila je jedinstven „vremeplov“ kroz istoriju lica grada. Usmerava pažnju na dragulje poput dekorativnih fragmenata oblikovanih u drvetu, staklu, gvožđu i mesingu. Načinila je dragocen „nezaborav“ , maltene u zadnji čas. recenzent knjige BELA DURANCI, istoričar umetnosti, Subotica Biserkini biseri, slike odsjaja duše grada ravnice. Kapije skrivaju avlije, jorgovane, muškatle, mir, čamotinju, propadanje. Ajnforti mirišu na dunje, hladovinu i odjeke večernjeg zvona. Crtežima su izvezene impresije, ambijenti, atmosfera, melanholija, sećanja, vraćanja, trajanja... od kapija do avlija, od fajronta do ajnforta u svitanja rana i sećanja u suton dana. Grad u nama i mi u gradu. KOSTA KOSTIĆ arhitekta urbanista, Beograd

Kao na slikama, ima površinske blede fleke na prednjoj korici, ne ometa korišćenje, unutra lepo očuvano Sadržaj Specula, speculi; Jurgis Baltrusaitis- Pitagorino ogledalo; Geza Rohajm- Ogledala i vladari; Jelena Galović- Astečko ogledalo; Tihomiir R.Đorđević- Smrt i zao pogled; Gustav F.Hartlau- Magično očge+ledalo u slikarstvu; Gustav Rene Hoke- Magija ogledala/Manirizam; Radmila Mihailović- Srpski ikonostas XVIIIveka i ogledalo; Žilber Lasko- Poduke ogledala; Marko Nedeljković- Viđenje i zagonetka; Bruno Ernst- Ešerovo čarobno ogledalo; Žan Ruse- Odblesci u vodi; Beata Thomka- Stupanje u ogledalo; Saša Hadžitančić `S ove i s one strane iskustvenog `; Radoman Kordić- Ko me vidi; Milan Popović- Transfer ikontratansfer u terapiji narcističnih pacijenata; Kolja MIćević-Taj nemi savetnik; Petar Brečić- Jedan okvir za zrcalo; Luj Maren- on, ja; Dževad Karahasap- Smrt, jezik i ogledalo; Horhe Luis Borhes- Ogledala; Mioddrag Pavlović- Carigrad u zori; Fernando Arabal- Ogledala; Ante Armanini- Ogledalo u šumi; Vlada Urošević- Vlada u ogledalu; Vladan Radovanović- Vežbe; Judita Šalgo- Po/dela; Žarko Rošulj- Metamorfoze; Žak Sternberg- Ogledalo; Anais Nin- Devojačko ogledalo; Milenko Pajić- Svet ogledalasamo pet novčića; Sveta Lukić- Didroov dijalog; Dušan Milovanović- Od tardicionalizma do odsustva kriterijuma; Žarko Trebješanin-Nemoćno osporavanje; Svetozar Koljević- Hodočašće Atanasija Svilara; Milan Damljanović- Umetnik o umetnosti; DSimon Simonović- O umetnosti Ernesta Bloha; Simon Jovanoić- Kultura Renesanse Euđenija Garena; Miodrag Lazarov- Pashu; Radovi,tekstovi Džona kejdža; Siman Simonović- Estetika dimenzija Herberta Markuzea; Simon Jovanović- Eseji Pavla Stefanovića; Milosav Mirković- Moji savremenici Josipa Vidmara; Dobrivoje Stanojević- Vreme našeg zemnog života Stanoja Makragića; Sirene bez posla Božidara Milidragovića; Nigde nikog Aleksandra Ristovića; Miodrag Jauković- Orden Stepana Ćuića; Nada Popović/Perišić- Bel tempo Bore Ćosića; Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Predraga Vranesevica! Prisutan je i CD na kraju knjige. Ulaz Slobodan Zivko Popovic Ira Prodanov Krajisnik Knjiga Ulaz slobodan posvećena muzici koju je Peđa Vranešević uradio za preko stotinu pozorišnih predstava važan je iskorak u borbi protiv zaborava, koji inače hronično podriva temelje našeg samopoštovanja Saša Rakezić Čak i u nekim razvijenijim zemljama dešava se da daroviti pojedinci svojim delom utiču na širu kulturnu scenu, da `ozrače` prostor u kojem deluju. Na taj način, upečatljivost individualne pojave ponekad liči na čitavu malu instituciju, koja često prevazilazi birokratsku skučenost onih `istinskih` institucija. Jedan od takvih slučajeva je Peđa Vranešević, čovek-scena, koji je – samostalno ili u saradnji sa bratom Mladenom – stvorio ogroman opus filmske, televizijske i pozorišne muzike, jednako kao i muzike za bend Laboratorija zvuka braće Vranešević, koji je osamdesetih godina nastupao na velikim koncertnim podijumima u Jugoslaviji (iako su zahvaljujući svom kolažno-vodviljskom pristupu definitivno bili nešto drukčije od tadašnjeg mejnstrima). Teatralnost njihovog scenskog nastupa imala je elemente cirkusa, sa koloritnim ličnostima kao što su Vilmoš Kauboj ili (bodi-bilder) Petar Čelik, koji su zajedno sa muzičarima nastupali na bini tokom koncerta. Kao svestrana ličnost, Peđa Vranešević se bavio još mnogim drugim aktivnostima – arhitekta po obrazovanju, bio je čak neko vreme zaposlen u Urbanističkom zavodu Novog Sada, ali je upamćen i kao multimedijalni umetnik, aktivan u grupi KOD (1971–1972), koja je bila važna za ranu novosadsku (i jugoslovensku) scenu konceptualne umetnosti. Neko vreme tokom sedamdesetih bio je i filmski kritičar u listu `Indeks`, kao i urednik filmskog programa na Tribini mladih, a počev od ranih devedesetih bio je muzički urednik na TV Novi Sad. Zahvaljujući prepoznatljivom stilu, a reklo bi se i humoru, generacije su odrastale uz, recimo, muziku špice za TV seriju `Poletarac` (koja se nekako organski uklapala uz animacije Dušana Petričića), a numere Laboratorije bile su pop sočinjenija koja su se prilično frekventno vrtela po medijima, što je često zamagljivalo `ezoteričnu` prirodu čoveka koji je u velikoj meri sve to pokrenuo. Predrag i Bata Vranešević ostavili su velikog traga u našoj filmskoj muzici – kritika je reagovala (a festivalski žiriji nagrađivali) na ovu vrstu njihove delatnosti. Njihov impresivan opus obuhvata čak 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija itd. Međutim, obimna produkcija muzike Peđe Vraneševića nastala za pozorište (preko stotinu predstava!) potpuno je drugačiji slučaj – iako je publika često bila u stanju da prepozna kompozitora muzičkih numera (iako nisu pročitali afišu ili plakat na kojem je pisalo ime autora muzike), ta muzika je živela koliko i postavka jedne pozorišne predstave. Razume se da, u nekim predstavama, muzika nije ni trebalo da bude nešto drugo nego zvučna kulisa, pa publika nije ni bila naročito ponukana da u muzici koja potcrtava dramaturgiju predstave prepoznaje nekakav individualni izraz. Važnost kompozitorovog rada je iz ovih razloga ponekad bila nepravedno relativizovana. Zato je hvale vredan pokušaj da se ova vrsta aktivnosti Peđe Vraneševića dokumentuje u knjizi, čiji su autori Živko Popović i Ira Prodanov Krajišnik, a izdavač Akademija umetnosti u Novom Sadu. Pored toga što je sarađivao sa značajnim jugoslovenskim rediteljima i pozorišnim kućama, što je već po sebi dovoljno da upiše njegovo ime u anale ovdašnjeg teatra, Vranešević je takođe i sam autor nekoliko projekata koji žanrovski lebde između toliko raznolikih autorovih interesovanja. Da podsetimo, Vranešević je, zajedno sa Želimirom Žilnikom, autor prve naše rok opere, pod nazivom Fabrike radnicima, nastale 1971. godine, a koja je pretpremijeru doživela tek osamdesetih, i to u Fabrici vagona Goša u Smederevskoj Palanci. Žilnik i Vranešević su zajednički potpisali i Gastarbajtersku operu, koja je najpre pripremljena za izvedbu a zatim odbijena od strane prestižnog minhenskog Kamerspil teatra, da bi 1977. bila postavljena u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Od značaja je i muzičko-scenski performans Peđe Vraneševića Uzjahati konje Svetog Marka, koji je 1984. godine bio čak pet puta uzastopce izveden u ICA (Institut za savremenu umetnost) u Londonu. Konačno, godine 2011. je Vranešević u Beogradu i Novom Sadu izveo svoju Slet operu Nema zemlja, koja je referisala na autorovu prethodnu saradnju sa Želimirom Žilnikom, ali je osvežena novim dizajnom i muzičkom obradom. Svi ovi projekti su po prvi put dokumentovani na jednom mestu upravo u knjizi Ulaz slobodan, koja je time obogatila istoriografiju našeg teatra ali i popularne muzike (uz sva moguća hibridna prožimanja koja karakterišu neuhvatljiv Vraneševićev opus). Knjiga beleži i brojne aspekte saradnje ovog autora sa pozorišnim rediteljima (Dejan Mijač, Branislav Mićunović, Dušan Jovanović, Vida Ognjenović i ko sve ne…), a posebnu zanimljivost čine anegdote sa rada na predstavama, često zabeležene kroz britke i duhovite Vraneševićeve reminiscencije. Pored svega, tu je i DVD sa muzikom i vizuelnim materijalima iz predstava, što ovaj poduhvat čini važnim iskorakom u borbi protiv zaborava, koji – valjda ćemo se složiti? – hronično podriva temelje našeg samopoštovanja. Predrag Peđa Vranešević (Novi Sad, 27. maj 1946 — Novi Sad, 6. februar 2022)[1][2] bio je srpski muzičar, konceptualni umetnik i arhitekta. Zajedno sa bratom Mladenom 1978. godine pokrenuo je sastav Laboratorija zvuka koji je funkcionisao do 1996. godine.[3] Preminuo je 6. februara 2022. godine posle duge i teške bolesti. Živeo je u Novom Sadu.[4] Muzička karijera Muzikom je počeo da se bavi kao student. U Beogradu je oformio grupu The Best Nothing, ali njihova muzika nije zabeležena. Bend je nastupio na prvoj Gitarijadi u Beogradu 1966. godine i privukao pažnju medija. Po povratku u Novi Sad 1970. i 1971. bio je aktivan kao konceptualni umetnik u okviru kolektiva nazvanog KOD, kojem je pripadao i drug iz detinjstva, Slobodan Tišma. KOD su se zalagali za kritički odnos prema tadašnjoj društvenoj stvarnosti i umetnosti, zbog čega su imali problema sa lokalnim moćnicima iz sfere kulture. Dva člana grupe KOD (Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović) osuđena su na 9, odnosno 8 meseci zatvora zbog svojih tekstova.[5] Zajedno sa bratom Mladenom je između 1969. i 1973. delovao u bendu Med, koji je predstavljao začetak ideje koja je vodila ka Laboratoriji zvuka.[5] Prvi singl Laboratorije zvuka `(Ljubite bez razlike supruge i svastike) Dok vam je još vreme` bio je lansiran na Opatijskom festivalu 1978.[5] Laboratorija zvuka je osamdesetih godina objavila tri albuma i jedan u devedesetim. Pod imenom Laboratorija XXI pojavio se i materijal nazvan `Slet opera Nema zemlja`, kao rimejk rok opere na kojoj su sedamdesetih radili Peđa Vranešević i Želimir Žilnik.[5] 1990. godine zaposlio se kao muzički urednik u Radio televiziji Novi Sad.[6] Braća Vranešević su napisali i u svom studiju snimili muziku i songove za 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija, niz kratkih televizijskih formi i nekoliko autorskih filmskih i video radova.[5] Napisao je muziku i za više pozorišnih predstava.

fali nekoliko strana kod Elijara u jednoj knjizi stoga niža cena inače dobro očuvano kao na slikama (uslikano gde fale strane) jako retko u ponudi Hanifa Kapidžić Osmangić HRESTOMATIJA SRPSKOG NADREALIZMA Poezija i tekstovi Teorija i kritika 1. Marginalije 2. Čeljusti dijalektike 3. Sada i ovde... Napomena, Bibliografske bilješke i objašnjenja, Indeks imena, Latinica, Šiven povez, 335 str 1970; Tvrd povez; I. Svedočanstva bez mere: 1. Gde spava zamišljeni pingvin (Dedinac, Ristić, Vučo, Aragon, Reverdy, Matić, Breton) 2. Tri zlatne vlasi đavolove... 3. Samo peva tajni plamen - Budilnik (Matić, Vučo, Davičo, Ristić, Breton, Char, Crevel, Eluard, Peret, Koča Popović, Tzara... Pogovor, Bibliografske beleške i objašnjenja, Indeks imena, Latinica, Šiven povez, 339 str. Hanifa Kapidžić-Osmanagić, redovni član Odjeljenja humanističkih nauka ANUBiH, rođena je 30. novembra 1935. godine u Sarajevu, gdje se i školovala. Odsjek za francuski jezik i književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu završila je 1958. godine, kada je i izabrana za asistenta za francusku književnost. Nakon uzastopnih izbora u zvanje docenta i vanrednog profesora, za redovnog profesora za savremenu francusku književnost izabrana je 1975. godine. Školske godine od 1960. do 1963. provela je Kapidžić-Osmanagić na dužnosti lektora za srpskohrvatski jezik na Faculté des Lettres Univerziteta u Dijonu, Francuska, gdje je juna 1963. odbranila (mention très honorable) doktorsku disertaciju pod naslovom Le surréalisme serbe dans ses rapports avec le surréalisme français. U toku univerzitetske karijere Kapidžić-Osmanagić obavljala je dužnosti šefa Katedre za francusku književnost, predsjednika Vijeća Odsjeka za romanistiku, kao i dekana Filozofskog fakulteta u Sarajevu (1973–1975) i prorektora Univerziteta u Sarajevu (1985–1988). U ratu 1992–1995. nastavila je svoje univerzitetske dužnosti u opkoljenom Sarajevu. Na poziv francuske strane, a uz pomoć francuskih snaga UNPROFOR-a privremeno je izašla iz sarajevskog obruča i u seriji predavanja svjedočila o situaciji u gradu u Francuskoj, Švicarskoj, Španiji. Istom prilikom održala je ciklus predavanja o nadrealizmu (Le surréalisme contre le nationalisme) na prestižnoj École Normale Supérieure rue d’Ulm u Parizu, na kojoj je u okviru tromjesečnih predavanja nastavila sa gostovanjem pridruženog profesora u naredne tri godine (1995, 1996, 1997). Na slavistici Univerziteta Paris IV Sorbona održala je, kao professeur associé, šestomjesečnu nastavu iz književnosti s bivših jugoslovenskih prostora 1997. godine. Saradnju s tim Univerzitetom i povremena gostovanja nastavila je sljedećih godina. Profesor Hanifa Kapidžić-Osmanagić bavi se književnošću 20-og vijeka s produžecima u 21. vijek, u prvom redu francuskom i komparativnom, književnostima u Bosni i Hercegovini i široj regiji, kao i teorijom književnosti. Kontinuirano tretira nadrealizam, egzistencijalizam, strukturalizam, poststrukturalizam, žensko pisanje u modernizmu i u postmodernoj književnosti. Hanifa Kapidžić Osmanagić objavila je sljedeće knjige studija i studijskih eseja: Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom (Sarajevo 1966); Le surréalisme serbe dans ses rapports avec le surréalisme français (Pariz 1968); Hrestomatija srpskog nadrealizma. Poezija i tekstovi. (Sarajevo 1970); Hrestomatija srpskog nadrealizma. Teorija i kritika (Sarajevo 1970); Suočenja. Od nadrealizma do strukture (književni eseji) (Sarajevo 1976); Suočenja II. Portreti i prigode (Sarajevo 1981); Suočenja III. Ristić, Begić, Davičo, Krleža... (Sarajevo 1986); Pjesnici lirske apstrakcije. Poezija 1945–1980. (Sarajevo 1992. Edicija uništena u ratu 1992–1995); Pjesnici lirske apstrakcije. Poezija 1945–1980. (Gračanica 1999); Sarajevo, Sarajevo... Suočenja IV (Sarajevo 1998); U brzake vremena. Suočenja V. (Sarajevo 2003); Strukturalizam. Poststrukturalizam. Lévi-Straus. Barthes. Foucault. Derrida. J. Kristeva. Lacan. Deleuze. Guattari i dr: tekstovi u knjizi Suvremena tumačenja književnosti (sa Z. Lešić, M. Katnić-Bakaršić, T. Kulenović, Sarajevo 2006); Ogledi o Hélène Cixous. Ka poetici idiomatičke razlike. (Sarajevo 2011). Hanifa Kapidžić-Osmanagić priredila je knjigu poezije Vaska Pope, dvije knjige Marka Ristića, Djela Midhata Begića u šest tomova, sve s iscrpnim popratnim studijama. Znatan broj njenih studija i eseja objavljivanih u književnoj periodici još nije uvršten u zasebne knjige. Kapidžić-Osmanagić je dugogodišnji glavni urednik časopisa za književnu i umjetničku kritiku Novi Izraz. Bila je predsjednik PEN Centra BiH od 1997. do 2001. godine. Hanifa Kapidžić-Osmanagić dobitnica je brojnih društvenih i profesionalnih priznanja za svoj rad. Dobila je Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva, Dvadesetsedmojulsku nagradu Bosne i Hercegovine, univerzitetska priznanja i plakete. Nagrada Sloboda IPC Sarajevo je iz 2007. godine. Pripala joj je i nagrada Izdavačkog preduzeća “Svjetlost” za esej godine, objavljen u časopisu Izraz. 1993. godine dobila je Fund for Free Expression Award USA. 2007. godine Predsjednik Republike Francuske odlikovao je prof. Hanifu Kapidžić- Osmanagić Ordenom akademskih palmi (Chevalier des palmes académiques). Professor emeritus od 2005. godine, Kapidžić-Osmanagić i dalje drži nastavu na magistarskom studiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Oktobra 1995. godine Hanifa Kapidžić-Osmanagić izabrana je za dopisnog člana ANUBiH. Pristupno predavanje održala je o “Grozdaninom kikotu” Hamze Hume. Redovni član ANUBiH je od 2005. godine. Jezgro grupe su sačinjavali: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Koča Popović, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Petar Popović i Branko Milovanović. „Pošto su konstatovali da među svima njima u načelu postoji, mimo svih individualnih razlika, izvesna duhovna saglasnost, i da ih jedna stalna izdvojenost deli od svega što se oko njih nameće kao duhovni život, potpisani su smatrali da su im nametnuti, u datim okolnostima, jedno preciznije isticanje onoga što im je zajedničko i jedan disciplinovaniji kolektivni aktivitet, radi koga svaki od njih pristaje da žrtvuje psihološku stranu svoga „ja“. Oni su rešeni da, i u nepredvidljivim dialektičkim momentima ovog aktiviteta, učine i održe konstantnim i nesvodljivim, kretnje svog neprestanog ideološkog i moralnog definisanja. Ova prva zajednička publikacija predstavlja samo jedan vidljiv momenat u obeležavanju tog neophodnog definisanja.“ Potpisnici: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović – Bor, Živanović – Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović, Marko Ristić. Časopis Nemoguće-L′impossible, Beograd 1930. Prednadrealistički period, od 1922. godine, obeležen je individualnim radom srpskih nadrealista. Na osnovu neformalnog ali ipak zajedničkog rada na časopisima Putevi i Svedočanstva i kroz individualni rad iskristalisala se potreba formalizacije zajedničkog rada. Đorđe Jovanović, koji je sa Đorđem Kostićem i Oskarom Davičom saradnik u časopisu Tragovi, predlaže Dušanu Matiću pokretanje časopisa, u kome bi se ispoljio zajednički aktivitet. Osnivački sastanak održan je 30. novembra 1929. godine u zgradi u ulici Zmaj Jovinoj 1 (Kneginje Ljubice 1), u kojoj je na prvom spratu stanovao Aleksandar Vučo, a u jednom periodu dva sprata iznad njega Marko Ristić. Na sastanku u Vučovom stanu se razgovaralo o formiranju nadrealističke grupe i pokretanju zajedničke publikacije. Prema svedočenju učesnika, bili su prisutni Aleksandar Vučo, Đorđe Kostić, Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić i Đorđe Jovanović, a saglasnost sa osnivanjem grupe dali su Koča Popović i Milan Dedinac, koji su se tada nalazili u Parizu. Jezgro grupe su sačinjavali: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Koča Popović, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Petar Popović i Branko Milovanović. Takođe su i neke od supruga nadrealista učestvovale u nadrealističkim aktivnostima, na primer Ševa (Jelica) Ristić i Lula Vučo. Nikola Vučo je blizak nadrealističkom pokretu, i mada nije bio potpisnik manifesta, u nadrealističkim publikacijama su objavljeni njegovi radovi. Grupi prilaze Salmon Moni de Buli, Risto Ratković i Slobodan Kušić, ali su se posle nekog vremena odvojili. Slobodan Kušić učestvuje u jednom primeru kolektivnog automatskog pisanja „Sedam minuta genijalnosti ili čari automatizma“. Međutim, 8. marta 1930. šalje pismo upućeno Marku Ristiću, Dušanu Matiću, Aleksandru Vučo, Vanetu Živadinoviću, Đorđu Jovanoviću, u kome piše o svom razmimoilaženju sa stavovima grupe. Takođe, Ljubivoje Jocić, iako je pozitivno odgovorio na postavljena pitanja ankete, odustaje od učešća u nadrealističkim aktivnostima. Osim pripadnika, izvan grupe je nekoliko autora bliskih pokretu, kao što su Rade Stojanović, Vladimir Habunek, Rastko Petrović i drugi. Izdavanjem prvog časopisa nadrealističke orijentacije Nemoguće-L′impossible izdatog 1930. godine, donet je manifest pokreta i grupa dobija svoju publikaciju. Posle objavljivanja deklaracija Pozicija nadrealizma, grupu napušta Dimitrije Dedinac, koji se ne slaže sa tekstom deklaracije, u kojoj se nadrealisti opredeljuju za socijalističku revoluciju. Časopis Nadrealizam danas i ovde prestaje da izlazi posle trećeg broja 1932. godine, i time prestaju kolektivne aktivnosti srpskih nadrealista. Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović su uhapšeni, Monny de Boully se seli u Pariz, Radojica Živanović Noe 1934. godine prelazi u novoosnovanu umetničku grupu Život, tako da formalno grupa prestaje da postoji, ali ostali nadrealisti individualno deluju i u narednim godinama. srpski i francuski nadrealizam avangarda

Naslov Kovertirana književnost : lepa pisma srpskih pisaca / priredio Radovan Popović Vrsta građe pisma Jezik srpski Godina 2008 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Agora, 2008 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 336 str. : slike autora ; 23 cm Drugi autori - osoba Popović, Radovan, 1938- = Popović, Radovan, 1938- Durbešić, Vojmir Marković-Cincar, Aleksandar Babić-Andrić, Milica Milisavac, Živan Petrović, Veljko Dobrović, Olga = Dobrović, Olga Stojković, Živorad, 1922-1998 = Stojković, Živorad, 1922-1998 Jagić, Vatroslav, 1838-1923 = Jagić, Vatroslav, 1838-1923 Korablev, Vasiliй Nikolaevič, 1873-1936 = Korablev, Vasilij Nikolaevič, 1873-1936 Veselinović, Janko, 1862-1905 = Veselinović, Janko, 1862-1905 Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Grčić, Jovan Milenko, 1846-1875 = Grčić, Jovan Milenko, 1846-1875 Đorđević, Jovan Dimitrijević, Miša Popović, Đorđe Karadžić, Dimitrije Obrenović, Mihailo Popović, Vuk Marić, Svetislav Konjović, Petar Tesla, Nikola Kočić, Jovan Kočić, Milka Tokin, Milan Cvijanović, Svetislav Petrović, Svetislav Milićević, Živko Vujić, Jerotije Savić, Milan Gavrilović, Milan Obrenović, Miloš Nušić, Margita Tišma, Sonja Kovačević, Božidar Manojlović, Todor Kovačević, Ljubomir Šević, Milan Frankl, Ludvig August Hristić, Jovan Turinski, Živojin Zbirka ǂBiblioteka ǂPogled preko svega ; ǂknj. ǂ4 Sadržaj Uvodna napomena (5). Ivo Andrić (7-20): Ivo Andrić - Vojmiru Durbešiću (7-17); Ivo Andrić - Aleksandru Cincar Markoviću (17); Ivo Andrić - Milici Babić Andrić (18-19); Ivo Andrić - Živanu Milisavcu (19-20). Miroslav Antić (21-22): Miroslav Antić - Veljku Petroviću (21-22). Milan Bogdanović (23-24): Milan Bogdanović - Olgi Dobrović (23-24). Milutin Bojić (25-29): Milutin Bojić - bratu Radivoju (25-29). Miodrag Bulatović (30-40): Miodrag Bulatović - Borislavu Pekiću (30-31); Miodrag Bulatović - Živoradu Stojkoviću (31-33); Miodrag Bulatović - Borislavu Pekiću (33-40). Stanislav Vinaver (41-45): Stanislav Vinaver - Svetislavu Stefanoviću (41-45). Dragiša Vitošević (46-50): Dragiša Vitošević - Živanu Milisavcu (46-50). Svetislav Vulović (51-55): Svetislav Vulović - Vatroslavu Jagiću (51-55). Milovan Glišić (56-70): Milovan Glišić - Konzistoriji eparhije beogradske (56-68); Milovan Glišić - Vasiliju Korabljovu (68-70). Oskar Davičo (71): Oskar Davičo - Danilu Kišu (71). Vladan Desnica (72-74): Vladan Desnica - Ivi Andriću (72); Vladan Desnica - Živanu Milisavcu (73-74). Radoje Domanović (75-77): Radoje Domanović - Janku Veselinoviću i Borisavu Stankoviću (75-77). Rade Drainac (78-82): Rade Drainac (pravo ime Radojko Jovanović) - pisma ženi (78-82). Jovan Dučić (83-86): Jovan Dučić - Milanu Kašaninu (83-84); Jovan Dučić - Aleksi Šantiću (84-86). Milovan Đilas (87-90): Milovan Đilas - Živoradu Stojkoviću (87-90). Vojislav Ilić (91-92): Vojislav Ilić - Jovanu Grčiću (91-92). Antonije Isaković (93-95): Antonije Isaković - Živoradu Stojkoviću (93-95). Jovan Jovanović Zmaj (96-100): J. J. Zmaj - Lazi Kostiću (96-98); J. J. Zmaj - Jovanu Đorđeviću (99); J. J. Zmaj - Miši Dimitrijeviću (99-100). Slobodan Jovanović (101-102): Slobodan Jovanović - Jovanu Dučiću (101-102). Đura Jakšić (103-106): Đura Jakšić - Đorđu Popoviću (103-104); Đura Jakšić - Ministarstvu prosvete (105); Đura Jakšić - Državnoj štampariji (105-106). Vuk Karadžić (107-111): Vuk Karadžić - Dimitriju Karadžiću (107); Vuk Karadžić - Mihailu Obrenoviću (108-110); Vuk Karadžić - Vuku Popoviću (110-111); Vuk Karadžić - Vračarskom policajnom odeljenju (111). Milan Kašanin (112-126): Milan Kašanin - Svetislavu Mariću (112-117); Milan Kašanin - Petru Konjoviću (118-120); Milan Kašanin - Svetislavu Mariću (121-125); Milan Kašanin - Isidori Sekulić (125-126). Danilo Kiš (127-128): Danilo Kiš - Borislavu Pekiću (127-128). Laza Kostić (129-135): Laza Kostić - Nikoli Tesli (129-132); Laza Kostić - Svetislavu Stefanoviću (132-135). Petar Kočić (136-138): Petar Kočić - ocu Jovanu (136-137); Petar Kočić - supruzi Milki (137-138). Mladen Leskovac (139-144): Mladen Leskovac - Milanu Tokinu (139-142); Mladen Leskovac - Živoradu Stojkoviću (143-144). Desanka Maksimović (145-149): Desanka Maksimović - Svetislavu Cvijanoviću (145); Desanka Maksimović - Svetislavu Petroviću (146); Desanka Maksimović - Živku Milićeviću (146-147); Desanka Maksimović - Mladenu Leskovcu (147); Desanka Maksimović - Živanu Milisavcu (147-148); Desanka Maksimović - Jerotiju Vujiću (148-149). Sreten Marić (150-151): Sreten Marić - Živoradu Stojkoviću (150-151). Danica Marković (152-153): Danica Marković Tatić - Milanu Saviću (152-153); Danica Marković - Milanu Gavriloviću (153). Simo Matavulj (154-155): Simo Matavulj - Jovanu Grčiću (154-155). Dušan Matić (156-159): Dušan Matić - Marku Ristiću (156-159). Nikola Milošević (160-162): Nikola Milošević - Milošu Crnjanskom (160-162). Borislav Mihajlović Mihiz (163-171): Borislav Mihajlović Mihiz - Živoradu Stojkoviću (163-169); Borislav Mihajlović Mihiz - Borislavu Pekiću (169-171). Momčilo Nastasijević (172-174): Momčilo Nastasijević - redakciji lista Pravda (172-174). Ljubomir P. Nenadović (175-178): Ljubomir Nenadović - Milošu Obrenoviću (175-177); Ljubomir P. Nenadović - Jovanu Grčiću (177-178). Branislav Nušić (179-192): Pismo kćerki Margiti-Giti (179-192). Sima Pandurović (193-194): Sima Pandurović - Božidaru Kovačeviću (193-194). Borislav Pekić (195-209): Borislav Pekić - Miodragu Bulatoviću (195-198); Borislav Pekić - Borislavu Mihizu (198-202); Borislav Pekić - Miodragu Bulatoviću (203-204); Borislav Pekić - Borislavu Mihajloviću Mihizu (205-209). Boško Petrović (210): Boško Petrović - Živoradu Stojkoviću (210). Veljko Petrović (211-222): Veljko Petrović - Svetislavu Stefanoviću (211-213); Veljko Petrović - Milanu Saviću (213-214); Veljko Petrović - Mladenu Leskovcu (214-221); Veljko Petrović - Živanu Milisavcu (221-222). Rastko Petrović (223-239): Rastko Petrović - Milanu Rakiću (223-231); Rastko Petrović - Marku Ristiću (231-239). Mića Popović (240-248): Miodrag Mića Popović - Živoradu Stojkoviću (240-248). Branko Radičević - Ljubomiru Nenadoviću (249). Milan Rakić (250-251): Milan Rakić - Ljubomiru Kovačeviću (250-251). Marko Ristić (252-256): Marko Ristić - Ivi Andriću (252-253); Marko Ristić - Olgi Dobrović (253-256). Anica Savić-Rebac (257-260): Anica Savić - Milanu Kašaninu (257-260). Isidora Sekulić (261-272): Isidora Sekulić - Mladenu Leskovcu (261-272); Isidora Sekulić - Milanu Kašaninu (272). Pero Slijepčević (273-276): Pero Slijepčević - Milanu Kašaninu (273-276). Jovan Skerlić - pisma sestrama (277-278); Jovan Skerlić - pismo ocu (279-280); Jovan Skerlić - pismo sestrama (280-281). Vasa Stajić (282-285): Vasa Stajić - Milošu Crnjanskim (282-285). Borisav Stanković (286-289): Borisav Stanković - Radoju Domanoviću (286-289); Borisav Stanković - redakciji Politike (289). Svetislav Stefanović (290-296): Svetislav Stefanović - Milanu Saviću (290-295). Svetislav Stefanović - Milanu Ševiću (295-296); Svetislav Stefanović - Lazi Kostiću (296). Milica Stojadinović Srpkinja (297-301): [Milica Stojadinović Srpkinja - Ludvigu Augustu Franklu] (297-298); Milica Stojadinović Srpkinja - Vuku Karadžiću (298-301). Aleksandar Tišma (302-306): Aleksandar Tišma - Sonji Tišmi (302-305): Aleksandar Tišma - Todoru Manojloviću (306). Kosta Trifković (307-309): Kosta Trifković - J. J. Zmaju (307-309). Pavle Ugrinov (310-315): Pavle Ugrinov - Jovanu Hristiću (310-313); Pavle Ugrinov - Živojinu Turinskom (314-315). Miloš Crnjanski (316-328): Miloš Crnjanski - Marku Ristiću (316-321); Miloš Crnjanski - Milanu Kašaninu (321-322); Miloš Crnjanski - Politici (322-323); Miloš Crnjanski - Marku Ristiću (323-325); Miloš Crnjanski - Ivi Andriću (325); Miloš Crnjanski - Milanu Tokinu (326-327); Miloš Crnjanski - Živanu Milisavcu (327-328). Izvori (329-333). Beleška o priređivaču (324). (karton) Napomene Tiraž 500 Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Beleška o priređivaču: str. 334 Izvori: str. 329-333. Srpski pisci bez šminke Ova knjiga nastoji da pokaže, da pruži informaciju o srpskoj epistolarnoj, kovertiranoj književnosti u poslednja dva veka – od Vuka Karadžlča pa do ,Miodraga Bulatovića i Borislava Pekića. Ta pisma nam dočaravaju segmente iz života pisaca; njihova raspoloženja, izvesne životne činjenice, opservacije o svetu u kojem žive, strasti, ljubavi i mržnje, intrige, ushićenja, blaženstva duše… Srpska epistolarna književnost u protekla dva veka pokazuje izuzetno leksičko bogatstvo ali i `prozirnost duše“, što rekao Žid, i to one bez ulepšavanja. Svako pismo u ovoj knjizi otkriva, na neki način, karakter pismopisca i čini zanimljiv detalj iz piščeve biografije – otkriva ga… MG78

Ilija Petrović : NEODGOVORNA PISMA , Izdavač autor Novi Sad 2020, str. 400. Sadržaj na slici. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Илија Петровић (Косор, код Подгорице, 6. септембар 1938) српски је историчар и публициста. Бави се српском историјом новијега времена. Животопис Основну школу је похађао на Ублима (код Подгорице) и Пашићеву (Змајеву), нижу гимназију са малом матуром у Змајеву, а велику матуру положио је у Новом Саду, у Другој вишој мешовитој гимназији `Јован Јовановић Змај` (јуна 1956). Студирајући ванредно, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за историју (јануара 1967).”[1] Његов је брат др Драгољуб Петровић, лингвист, а братанац је познати српски теолошки јавни говорник Мирољуб Петровић.[2] „Цео радни век (1956-2000, од приправника до директора и саветника) провео у ПТТ саобраћају, за чије је образовне потребе израдио два уџбеника из међународног поштанског саобраћаја. Својим саопштењима учествовао на већем броју стручних скупова у оквиру Заједнице ЈПТТ, а неколико текстова објављено му је у стручном часопису ПТТ саобраћај у Београду. Један од покретача, власника и уредника новосадске Самоуправе, првих приватних новина у Србији постброзовске ере (1986-1990). Године 1989, још увек у условима једнопартијског система, члан Иницијативног одбора за формирање Савеза радикалних демократа у Новом Саду, прве изванкомунистичке политичке странке у Србији новијег времена. Главни и одговорни уредник Српске Земље, гласила Српског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема (1991-1992). Од 1994. објавио четрдесетак књига, а за разне стручне часописе написао приближно толико дужих или краћих текстова, углавном са тематиком из српске историје с почетка и краја XX века; за Енциклопедију Новог Сада написао стотинак прилога: о личностима значајним за националну и културну историју Новог Сада, о српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918, о ПТТ саобраћају, о планинарима; сарадник у првој књизи Српског биографског речника (А-Б); открио један забрањени Зборник Матице српске за друштвене науке (из 1959); на светло дана изнео забрањену књигу `Хрвати у светлости историске истине`, Београд 1944, потписану “презименом” Псуњски, дешифровао овај псеудоним и научној и стручној јавности представио њеног аутора Велишу Раичевића (Трепча, код Андријевице, 1903 - Београд, 1972). Како је то запажено у неким рецензијама или приказима његових књига, у обради појединих тема, користећи се расположивом литературом и објављеним историјским изворима, као и консултовањем познате архивске и релевантне музеолошке грађе, он на себи својствен начин, необичном методологијом и композицијом, успева да зађе у тамну страну оних делова наше новије историје за које се сматрало да су без затамњења. Настојање да од још увек живих учесника неког догађаја сазна појединости које нису забележене а без којих би слика тих догађаја била непотпуна, представља га не само као вредног истраживача, већ и као крајње савесног историчара. Снагом аргумената, поштовањем чињеница, он увек успева да заокружи целину из које се јасно могу сагледати историјски токови на српским народносним подручјима. У његовим књигама, увек болно оштрим али и увек веома инспиративним, лако се уочавају грешке и промашаји националне политике, у којима он налази одговор на питање како је дошло до страдања и пропадања српског народа, а у нашем времену, данас, и до нестајања истог тог народа и његове државе. За будуће истраживаче и тумаче новије српске историје, његове књиге представљаће незаобилазно штиво. Своје радове он објављује у уверењу да ће то подстаћи “историчаре од каријере” да се најзад “умешају у свој посао” и пред преосталим Србима бар истакну смислена питања пре него што их стихијски одговори на српско питање не учине заувек бесмисленим. Његови радови писани су јасним језиком, тако да откривеним историјским истинама увек могу задовољити радозналост бројних читалаца, док је истовремено један део тог читалишта изненађен чињеницама које су годинама или деценијама скриване. Један од уредника његових књига написао је да му је свака реченица, “ма колико била дуга, јасна, прецизна, умивена и лишена сваке двосмислености. Ако би му неко приговорио због нечега што је написао, он се никад неће моћи `вадити` на грешку у формулацији, на недореченост или на недовољну прецизност у изразу”. Без намере да његов језички израз карактерише “оним оценама које се изричу уз дело великих српских интелектуалаца, какви су, на пример, Слободан Јовановић или Радован Самарџић” тај ће уредник написати да се “већ из онога што је речено, види да он у свом стилском исказу непогрешиво следи линију тог најфинијег српског интелектуалног соја. Многе деонице његових текстова имају релевантне карактеристике књижевног дискурса”. А један од рецензената његових књига записао је да их одликује “андрићевски књижевни израз”. На дан кад је отишао у пензију, 31. марта 2000. године, у Главној пошти у Новом Саду нашао се у продаји пригодни коверат са његовим ликом, а истога дана, у истој тој пошти био је у редовној употреби и пригодни поштански жиг са његовим ликом; тек неколиким личностима у Другој и Трећој Југославији припало је овакво признање за живота

Autor - osoba Koljević, Svetozar, 1930-2016 = Koljević, Svetozar, 1930-2016 Naslov Trijumf inteligencije : ogledi o novijem anglosaksonskom romanu / Svetozar Koljević Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 242 str. ; 22 cm (Broš.) Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Haksli, Oldos, 1894-1963 Džejms, Henri, 1843-1916 Eliot, Tomas Sterns, 1888-1965 Džojs, Džejms, 1882-1941 Fokner, Vilijam, 1897-1962 Brejn, Džon, - Vilson, Angus, - Keri, Džojs, 1888-1957 Engleski roman -- 19-20. v. Svetozar Koljević, rođen 1930. godine u Banjoj Luci, studirao je englesku književnost u Zagrebu, Beogradu i Kembridžu. Predavao je englesku književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu (1958–1992) i Novom Sadu (1992–1995). Radio je kao gostujući profesor na univerzitetima u Blumingtonu (Indijana, SAD, 1963–1964), Oksfordu (1975–1976), Berkliju (1981), Londonu (1987) i Seulu (univerzitet Hankuk, 1995). Posle odlaska u penziju 1995. predavao je englesku književnost na filozofskim fakultetima u Nikšiću, Banjoj Luci, Srpskom Sarajevu i Beogradu. Pisao je o engleskoj književnosti i evropskom romanu (Trijumf inteligencije, Beograd, 1963; Humor i mit, Beograd, 1968; „Engleska književnost dvadesetog veka”, Engleska književnost 3, ur. Veselin Kostić, Beograd, 1984, 1991; Hirovi romana, Sarajevo, 1988; Engleski pesnici dvadesetog veka, Beograd, 2002; Engleski romansijeri dvadesetog veka, Beograd, 2003). Obrađivao je i teme iz područja jugoslovenskih književnosti (Naš junački ep, Beograd, 1974; Putevi reči, Sarajevo, 1978; Pripovetke Ive Andrića, Beograd, 1983; Viđenja i snoviđenja, Sarajevo, 1986; Pripovetka 1945–1980, Biblioteka „Istorija književnosti BiH”, Sarajevo, 1991; Postanje epa, Novi Sad, 1998; Njegoš u engleskoj i američkoj kulturi, Podgorica, 1999; Vječna zublja, 230 Beograd, 2005; Vavilonski izazovi, Novi Sad, 2007; Odjeci reči, Beograd, 2009), a objavio je i jednu zbirku putopisa (Po belom svetu, Novi Sad, 1997). Na engleskom jeziku objavio je izbor i prevod jugoslovenskih pripovedaka (Yugoslav Short Stories, World‘s Classics, Oxford, 1966), studiju o našoj narodnoj poeziji (The Epic in the Making, Clarendon Press, Oxford, 1980), kao i nekoliko članaka, uglavnom o našoj narodnoj poeziji i, posebno, o odnosu između umetničkog i narodnog stvaranja, u univerzitetskim publikacijama u Oksfordu, Tibingenu, Dablinu, Upsali, Stokholmu, Notingemu, Mineapolisu (Minesota, SAD), Helsinkiju, Londonu, Seulu, Kolumbusu (Ohajo, SAD) i Njujorku. Dobitnik je Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva (1969) za knjigu Humor i mit, nagrade izdavačkog preduzeća Svjetlost za knjigu Putevi reči (1979), BIGZ-ove nagrade za najbolji prevod objavljen u BIGZ-u 1986/1987. godine (S. Ruždi, Deca ponoći – prevod u saradnji sa Zoranom Mutićem), nagrade za životno delo Društva književnika Vojvodine (2002), Povelje Književni vijenac Kozare za „ukupan doprinos srpskoj književnosti i kulturi” (Prijedor, 2005), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), Vukove nagrade „za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru” (Beograd, 2006), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), kao i nagrade Đorđe Jovanović za „esej i kritiku” za knjigu Vavilonski izazovi (Beograd, 2008). Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Od 1992. godine živi u Novom Sadu. MG129

Retko! Ja sam ti ti je on 2 1993 Matica srpska O Mandiću i novosadskoj neoavangardi: O novosadskoj avangardi Fenomen Tribine mladih u Novom Sadu i njen kultni status i posle više od četiri decenije, odnos vlasti prema akterima novosadske avangardne scene i ekscesnoj umetnosti, mehanizam javnog diskvalifikovanja koji funkcioniše i danas, lokalni policijski arhivi kao možda najpotpunija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju tog vremena, bile su teme nedavne tribine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), održane u okviru retrospektive Božidara Mandića i Porodice bistrih potoka & O novosadskoj avangardi Fenomen Tribine mladih u Novom Sadu i njen kultni status i posle više od četiri decenije, odnos vlasti prema akterima novosadske avangardne scene i ekscesnoj umetnosti, mehanizam javnog diskvalifikovanja koji funkcioniše i danas, lokalni policijski arhivi kao možda najpotpunija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju tog vremena, bile su teme nedavne tribine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), održane u okviru retrospektive Božidara Mandića i Porodice bistrih potoka “Natrag”. Osim Mandića, koji je bio među najmlađim članovima brojčano nevelike, ali uticajne grupe umetnika okupljenih oko Tribine mladih, pogled unatrag pružili su i Peđa Vranešević i Slobodan Tišma, ocenjujući se do danas nije ništa bitno promenilo u odnosu establišmenta prema umetnosti koja je radikalna i traži promene. Kao šlagvort u tom konktekstu poslužilo je Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti kojim je Grupa “Februar” poručila 1971. godine, između ostalog, i da je “arbitraža političkih organa i funkcionera u umetnosti i kulturi postala uobičajeni metod za diskvalifikaciju novih pojava”, da je “političko i administrativno rešavanje stvorilo atmosferu straha, ugrozilo progresivnu misao, slobodu stvaralaštva i bavljenje umetnošću”, čineći ga “mučnim i rizičnim”, da mediji dezinformišu javnost i deluju kao “produžena ruka monopola u političkoj i kulturnoj strukturi”… Pismo jugoslovenskoj javnosti poslato je bilo na pedesetak adresa (državnih organa, medija, kulturnih i političkih foruma), među kojima se našla i adresa predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, podsetio je kustos MSUV Nebojša Milenković, autor izložbe Mandića i Porodice bistrih potoka, koji već godinama piše i istražuje novosadsku avangardnu scenu. Povodom Pisma, u tadašnjoj štampi objavljeno je najmanje sedamdesetak pogromaških tekstova, a taj princip diskvalifikovanja je i doveo do toga da na novosadsku kulturu padne mrak, kako je početkom 1971. godine izjavio u intervjuu “Studentu” Vujica Rešin Tucić. Cilj razgovora u MSUV, koji je velikim delom bio posvećen i novoj knjizi Božidara Mandića “Pertle”, bio je da osvetli šta je bilo pre pada tog mraka i kako su se akteri novosadske avangardne scene prema njemu odnosili, ali i da odgovori na pitanje zašto Tribina mladih danas nije moguća. Nebojša Milenković, Slobodan Tišma, Dragana Jovanović, Božidar Mandić i Peđa Vranešević Akteri tog jedinstvenog prostora slobode ni ovoga puta ipak nisu želeli da imenuju ljude od kojih su stradali, a reč je uglavnom o umetnicima i pojedinim novinarima, koji su učestvovali u sistemu progona tako što su javno izražavali zabrinutost za društvo koje dopušta umetnost koja ih je zgražavala. Potom su im se pridruživali “ugledni profesori” i mediji na čelu sa “Dnevnikom”, a onda i partijski forumi, koji su pozivali vlast da reaguje. “I vlast je – šta će, i reagovala”, podsetio je Milenković. “Mi smo stradali pre svega od novosadskih umetnika – umerenih modernista”, rekao je Tišma, dodajući da tadašnje političare nije previše iritirala konceptualna umetnost, posebno što je prilično apstraktna, ali jeste pogađala umetnički krug koji je bio povezan sa političarima i osetio se ugroženim. “Želeli su da nas spreče opanjkavanjem kod političara koji, opet, vole da pokažu moć”, rekao je Tišma i dodao da su ih napadali “najviše najveći pesnik i najveća pesnikinja i jedan ugledan kritičar ‘Dnevnika’”. “Ali, ne treba se ljutiti… Ja im ne zameram… Svako je tada morao da odigra neku ulogu. Ja im ne zavidim. I dan danas se ništa nije promenilo. I danas bi neka umetnost koja bi narušavala balaševićevske paradigme bila nepoželjna”, rekao je Tišma povodom svojevrsnog rata koji je početkom 70-ih besneo na novosadskoj umetničkoj sceni, a rezultirao je zatvaranjem Tribine mladih i zatvorskim kaznama za Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića. Prema njegovim rečima, sami rezultati novosadske avangardne scene – artefakti, nisu bili bitni, već je bio problem to što su uzurpirali instituciju i potpuno je zamenili – Tribina mladih bila je praktično 24 sata otvorena, a umetnici okupljeni oko nje činili su jedinstvenu komunu. “To oni umereni nisu odmah shvatili, a kad jesu, počeo je rat, koji je bio surov… Bile su pretnje u neposrednim kontaktima – profesori su slali studente da nam kažu da će nas prebiti… Oni su procenili da smo mi loši umetnici i da onda možemo u zatvor… Kada su Miroslav i Slavko otišli u zatvor, bili smo razjureni i stvar je završena”, rekao je Tišma. Miroslav Mandić, stariji brat Božidara Mandića i jedan od glavnih aktera grupe Kôd, osuđen je na zatvor zbog teksta “Pesma o filmu” koji je objavljen u časopisu “Uj Simposion” 1971. godine. Božidar Mandić u romanu “Pertle”, koji je velikim delom posvetio kompleksnom odnosu sa bratom, navodi da je zapravo on pravi autor inkrimisanog teksta, a da ga je Miroslav samo potpisao. “Sud je prevaren. Izigrala su ga dva mlada čoveka. Jedan je napisao tekst, drugi potpisao. Jedan otišao u zatvor, drugi ostao na slobodi. Zajebali smo državu, a mi smo propali”, naveo je Mandić u završnici romana, koju je pročitao Peđa Vranešević. Božidar Mandić nije želeo da otkriva detalje o autorstvu “Pesme o filmu”, a u razgovoru sa publikom se čulo i da taj tekst nije ni objavljen na srpskom. Razlog je to što je ceo tiraž “Uj Simposiona” zaplenjen, rekao je profesor i akademik Tibor Varadi, koji je bio odgovorni urednik tog časopisa od 1969. do 1971. Novi roman Mandića, u izdanju Službenog glasnika, napisan u ispovednom i autorefleksivnom tonu, sa citatima sećanja i delovima biografija novosadskih avangardnih umetnika, predstavlјa jedinstveno svedočanstvo o avangardi, osvajanju slobode, naličju političkog liberalizma kraja 60-ih godina 20. veka, deliktu mišlјenja, sudskim procesima i zatvorskim kaznama za slobodne duhove. Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Želimir Žilnik... samo su neki od likova nove knjige Mandića, koji je i na retrospektivi u MSUV predstavio deo svog opusa iz vremena Tribine mladih, kada je sa Vladimirom Mandićem osnovao umetničku grupu Smrdljivi Bil i kompanija, te delovao u grupi Januar - Februar - Mart i i družio se sa grupom Kôd. Mandić je posle napuštanja umetničke prakse, od sredine 1972. godine, živeo u gradskoj komuni Intima u Teslinoj 18 u Novom Sadu, kojoj su pripadali i Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Ana Raković, Vladimir Kopicl, Peđa Vranešević, Lana Bjelić, Vera Vasilić, Čeda Drča, Laslo Kerekeš, Ljilja Krtinić, Mirko Radojičić, Slavko Bogdanović, kao i prošireni krug umetnika-prijatelja avangardnog senzibiliteta, poput Dejana i Bogdanke Poznanović, Želimira Žilnika, Ota Tolnaija, Tibora Varadija, Judite Šalgo, Zorana Mirkovića, Vujice Rešina Tucića... Od 1977. godine živi u zaseoku Brezovica pod planinom Rudnik, gde je osnovao komunu Porodica bistrih potoka, čija su načela: Filozofija zemlje, Otvoreni dom, Siromašna ekonomija i Umetnost. Prema njegovim rečima, danas je umetnik uništen plišanom represijom i šarenom cenzurom, a najviše tržištem. “Ali, pojavljuje se predskozorje… Teško je uništiti delo u koje je ugrađeno nadvreme”, poručio je Mandić u razgovoru povodom njegove izložbe “Natrag”. napisala Vesna Milosavljević tags: pesma poezija miroslava mandića ruža lutanja novosadska neoavangarda avangarda grupa kod casopis polja index vizuelna poezija konceptualna umetnost

Autor - osoba Cindori-Šinković, Mária, 1950- Denegri, Ješa, 1936- = Denegri, Ješa, 1936- Daković, Nevena, 1964- = Daković, Nevena, 1964- Dedić, Nikola, 1980- = Dedić, Nikola, 1980- Doroški, Milica, 1977- Ivkov, Slobodan, 1959- Kojić-Mladenov, Sanja, 1974- = Kojić-Mladenov, Sanja, 1974- Kovačev-Ninkov, Olga, 1964- Lukić, Kristian, 1974- = Lukić, Kristian, 1974- Matić, Jelena, 1977- Milenković, Nebojša, 1971- = Milenković, Nebojša, 1971- Mitrović, Vladimir, 1964- = Mitrović, Vladimir, 1964- Mušić, Miroslav, 1949- Németh, Ferenc, 1956- = Nemet, Ferenc, 1956- Nikolić, Gordana = Nikolić, Gordana Palkovljević, Tijana, 1975- Prišing, Lidija, 1980- Radulović, Milica, 1977- Šuvaković, Miodrag, 1954- = Šuvaković, Miodrag, 1954- Varagić, Slađana, 1975- Vilenica, Ana, 1978- Vuksanović, Suzana, 1965- Naslov Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini / [urednici Miško Šuvaković i Dragomir Ugren] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2008 (Beograd : Publikum) Fizički opis 865, [2] str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Šuvaković, Miško Ugren, Dragomir Topalov, Jagoda Cindori, Marija Vickó, Árpád Jovanović, Pavle Despotovski, Goran, 1972- = Despotovski, Goran, 1972- Hevér, Miklós Juriga, Augustin Červenka, Vladimir (plast. sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Str. 11-13: Ka novom muzeju : od Galerije savremene likovne umetnosti do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine / Dragomir Ugren Str. 753-838: Izbor tekstova umetnika / priredio Miško Šuvaković Biografije umetnika: str. 841-865 Beleške o autorima: str. [867] Napomene i bibliografske reference uz pojedine radove. Bibliografija uz pojedine radove. Predmetne odrednice Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad) Likovna umetnost – Vojvodina – 20v – Zbornici Arhitektura – Vojvodina – 20v dr Nikola Šuica Kapitalno novo ostvarenje enciklopedijskog karaktera Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini bavi se dinamičnom pretragom po temama i pobudama zabeleženim u umetničkoj i arhivskoj građi artikulisanih izražajnosti višenacionalnih stvaralaca sa prostora Vojvodine. Tekstovima brojnih autora istraživača otvorena su vrata u aktivno polje tumačenja hibridnosti svojstava vojvođanske umetnosti. U uvodnoj studiji, čiji je autor Miško Šuvaković, različiti modeli kulture, narodne tradicije i nasleđa prikazani su u svim svojim etapnim suočenjima: pružaju se od primera slikarstva Paje Jovanovića ili tendencija modernistističkih znamenja i stilova, od primenjene umetnosti i dekoracije preko sprege stvaralaštva i konteksta života umetnika, do umetničkih odlika stvaralaštva manjina. Predstavljeni su razlozi i svojstva delovanja Dimitrija Bašičevića Mangelosa ili nove umetničke prakse, otvorene pobude neokonceptualne umetnosti, digitalnih medija i izražavanja rodnih razlika. Knjiga o funkcionisanju, razvoju i etapama izražajnog likovnog jezika pripada genealogiji stvaralaštva i produktivnih metoda pronicanja u nekada oskudne istorijske podatke i slučajeve izostanka dokaza ili tragova kojim obiluju prepleti odnosa i priroda identifikovanja u minulim, ali i u najnovijim umetničkim izražajnostima ili stavovima. U svojevrsnoj rekonstrukciji sečanja ili naglašavanju očuvanih umetničkih ispoljavanja i primera, u ovoj jedinstvenoj knjizi su objedinjene osobenosti sveta umetnosti koji struji u Vojvodini kao izazovnoj topografskoj regiji stapanja između Balkana i centralne Evrope. Iz recenzije rukopisa knjige Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini dr Aleksandar Ignjatović Konzistentan i samorefleksivan teorijski fokus, koji, međutim, podrazumeva kombinovanje različitih strategija interpretacije - od semiotike i ikonografije do diskurzivne analize, jedan je od temeljnih osobenosti ovog rukopisa. U analitičkom postupku interpretacije zapanjujuće velike i raznovrsne građe o umetnosti Vojvodine XX veka, načinjen je vredan otklon od hegemonih i hegemonijskih modela tumačenja. Ukazano je na preplitanje različitih etničkih kultura, ideoloških stanovišta i političkih modela u okviru kojih je umetnost figurisala kao konstitutivan narativ. Na taj način, kroz brojne studije slučaja, iznose se kulturni obrise Vojvodine kao pluralne i hibridne, koji su do sada bili u potpunoj senci centričnih i centriranih interpretacija. Od velikog je značaja i tumačenje fenomena modernizma u Vojvodini: od višestranih prodora tokom prvih decenija XX veka, do transformacije i metamorfoze u odnosu na specifičnost kulturalnog toposa Vojvodine od tridesetih do šezdesetih godina XX veka. Pored toga, suvereno su izložena istraživanja problema tranzicije umetnosti nakon 1945. godine od socijalističkog realizma do socijalističkog estetizma i visokog modernizma. U radu se posebno istražuje problem avangarde i neoavangarde kao svojevrsna struktura „dugog trajanja` u okviru šire kulturne paradigme Srednje Evrope. Iz recenzije rukopisa knjige Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini dr Miško Šuvaković Ka novom Muzeju i ka novoj istoriji Reč je, svakako, o fascinacijama i žudnjama ka novom ili drugačijem pogledu na umetnost XX veka. Novi Muzej - Muzej savremene umetnosti Vojvodine - kao da očekuje i novu postavku ili novi projekt izvođenja, recikliranja, rekonstruisanja i ponovnog tumačenja i interpretiranja umetnosti u Vojvodini tokom XX veka. Radi se o zahtevu za znanjem i sa znanjem o umetnosti i u umetnosti u jednoj lokalnoj, maloj i dinamičnoj sredini. Istorija nije data, nju treba ponovo konstruisati i uvesti u diskurse kulture. Jedan mali muzej u jednoj maloj pokrajini/regiji u središtu Evrope zahteva akribično preispitivanje, odabire, premeštanja, upise, smeštanja i čitanja o tome kako se umetnost odigravala, pojavljivala i nestajala. Nova postavka umetnosti XX veka mora biti nekakva pobuna. Radi se, zapravo, o pobuni znanja! Ne toliko protiv ovih ili onih dela, već protiv posledica izvesnih i neizvesnih hijerarhija uverenja u to šta jeste vojvođanska umetnost tu i sada sa svim istorijskim, političkim, ideološkim i estetičkim narativima. Iz uvodnog teksta knjige Umetnost XX veka u Vojvodini: kontradikcije i hibridnosti umetnosti XX veka u Vojvodini KC

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Duh i dah Beograda : Eseji i zapisi - Mirko Magarašević Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 336 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. Duh i dah Beograda je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa. * Кnjiga Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Кašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao. Predrag Protić Mirko Magarašević, pesnik, esejista, književni kritičar, putopisac, pokretač književnih inicijativa i prevodilac, do sada je objavio 14 knjiga pesama i 7 knjiga eseja (Znaci duha podneblja, 1979; Hadrijan Margerite Jursenar, 1988; Svetlosti književnosti, 1991; Pesnik Dositej, 1992; Pesničko pamćenje, 1993; Evropski pesnici, 2010. i biografsku studiju u formi portretnih eseja o Jovanu Hristiću Jovan Hristić, izbliza, 2010). Pokrenuo je 1995. Udruženje „Isidora Sekulić“ i u skladu s tom delatnošću uređuje književni časopis Isidorijana. Stalnu rubriku društveno-moralističkih eseja pod naslovom „Vruće teme“ piše po pozivu za beogradski Književni list. Do sada izabrao i priredio: Pesme T. S. Eliota, 1977; Tajne feniksa (eseje) D. H. Lorensa, 1977; Priče i novele A. P. Čehova u više izdanja 1977–1986; Izabrane pesme Desanke Maksimović, 1987; Vizije Beograda, 2007 (sa B. Strugarom), kao i izbor putopisa Jovana Dučića Sa Mediterana, 2009. Prevodio i/ili tumačio poeziju Homera, Dantea, Šekspira, Bodlera, Laforga, V. B. Jejtsa, T. S. Eliota, Ezre Paunda, D. H. Lorensa, Konstantina Kavafija, Sen-Džon Persa, A. Rouzenberga, V. H. Odna, S. Spendera, B. Pasternaka, R. S. Tomasa, Oktavija Paza, Zbignjeva Herberta, Česlava Miloša, Robera Martoa, Teda Hjuza i B. Patena. Baveći se srpskom poezijom, do sada je detaljnije pisao o Dositeju Obradoviću, Steriji, Branku Radičeviću, Lazi Kostiću, Momčilu Nastasijeviću, Tinu Ujeviću, Stanislavu Vinaveru, Desanki Maksimović, M. Pavloviću, J. Hristiću, LJ. Simoviću, M. Danojliću… i priprema Antologiju srpske urbane poezije. Vodi decenijsku Anketu o srpskoj poeziji i kritici poezije od 1970. do danas.