Autor - osoba Kafka, Franz, 1883-1924 = Kafka, Franc, 1883-1924 Naslov Proces / Franc Kafka ; prevela s nemačkog Vida Županski-Pečnik Jedinstveni naslov Der Prozess. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 (Beograd : `Slobodan Jovanović`) Fizički opis 243 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Županski-Pečnik, Vida Zbirka Izabrana dela / Franc Kafka ; ǂknj. ǂ1 (Plast. sa omotom) Napomene Prevod dela: Der Prozess / Franz Kafka. Tiraž 6.000. MG101 Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 – Kirling, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: „Posao koji donosi hleb“; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852–1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao „glomaznog, sebičnog i oholog biznismena“, a samog Kafku kao „pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.“ Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke, obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom. Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka. Kafkina majka, Julija (1856 –1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podebradi, koja je bila obrazovanija od svog supruga. Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji. Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele („Eli“) (1889–1944), Valeri („Vali“) (1890–1944) i Otili („Otla“) (1892–1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno, a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega. S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva. Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje. Obrazovanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje. Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki; potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh. Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim. Maturske ispite položio je 1901. godine. Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo. Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti. Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti. Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel. Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj. Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke. Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac; zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog. Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao „istinskom braćom po krvi“. Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost te dela Johana Volfganga Getea. Kafka je 18. jula 1906. godine stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima. Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom – od 08:00 do 18:00 – koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca. Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje. Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje. Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen. U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on. Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja. U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću. Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom. Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac. Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza mu je dijagnostikovana 1917. godine. Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno „mučila“ seksualna požuda. Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele, a zanimala ga je i pornografija. Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj. Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču „Presuda“, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki „Preobražaj“. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili. Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala. Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom. Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom „Gretom“ Bloh, Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine. Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman. Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg). Godine 1920. Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni. Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud. U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju. Ličnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra. Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje. Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama. Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva. Brod je smatrao kako su „apsolutna istinoljubivost“ i „precizna savesnost“ dve Kafkine najznačajnije osobine. Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite. Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost, postavši dobar biciklista, plivač i ronilac. Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam. Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori te tehnički noviteti kao što su avioni i film. Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao „vrstom molitve“. Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja. Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti. Njegov stil, ne samo u „Preobražaju“ već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima. Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.: Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno. Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni. Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka, neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“ U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio „zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.“ Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine. Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata, Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije. Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su „[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni“. „Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.“ Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu. U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: „Ne zaboravi Kropotkina!“ Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: „Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.“ Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma. Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva. Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate. Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik. Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce. Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: „Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.“ Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema. Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac. Lotar Kan je jednako jasan: „Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.“ Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje „trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.“ U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: „Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.“ Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije. Livija Rotkirhen naziva Kafku „simboličnim figurom svoga vremena“. Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, „ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.“ Smrt Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag, gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča, gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu. Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov. Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti. Delo Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao, posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela. U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica. Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge („Preobražaj“, „U kažnjeničkoj koloniji“, „Presuda“), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer „Odustani!“, „Prometej“, „Mala basna“ ili „Istina o Sanču Panzi“). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |“Der Unredliche in seinem Herzen“. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči „Opis jedne borbe“. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908, a dva u proleće 1909., sve u Minhenu. U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču „Presuda“, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer. Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči. Kafka je kasnije rekao kako je pisao s „potpunim otkrivanjem svoje duše i tela“ tu priču koja se „razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.“ Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: „Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?“ Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu „Gospođici Felisi Bauer“, koja je u kasnijim izdanjima promenjena „za F“. Godine 1912, Franc Kafka je napisao pripovetku „Preobražaj“, izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka. Priča „U kažnjeničkoj koloniji“, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914., revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča „Umetnik u gladovanju“, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode. Njegova poslednja priča, „Pevačica Žosefina, ili puk miševa“ takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike. Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925.), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine, a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom „Ložač“. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika. Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije. Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak. Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces, svom verovatno najuticajnijem romanu. Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to „njena priča“. Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama. Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže „temeljne znakove njegove fikcije – onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.“ Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922. Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“ Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: „Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, „realistične“ detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.“ Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion. Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati „Opis jedne borbe“. Fragment priče „Avioni u Breši“, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija. Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija. U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču „Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka“ (nem. „Presuda, priča Franca Kafke“) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča „Pred zakonom“ izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse. Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa; Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913). Kafka je zbirku posvetio Brodu („Für M. B.“), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“). Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele. Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf, a posvećena je Kafkinom ocu. Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru. Maks Brod Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: „Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.“ Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939. Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvavši 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže. Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu, Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige – nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku. Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumerisanim poglavljima, a Zamak pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem. Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Zamak 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931. Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izdavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan. Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru. Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag. Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se „Kritičarska izdanja“ ili „Fišerova izdanja“. Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe. Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000. Godine 2012. živa je bila samo Eva. Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila. Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to „kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu“. NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke. Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“, dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka. Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog „Preobražaja“ pokazalo „da je moguće pisati na drugačiji način“. Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako „cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.“ Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“, je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja. Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba. Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi „Preobražaja“ i „Žarača“ koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel. Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce. Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela. Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam. Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma. Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama. Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna – čak i vesela – nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove. Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi. Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitalaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu. Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti. Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu. Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela, u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan. Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole. Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti. Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni – utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni. Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio „jako svestan pravnih debata svog doba“. U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa, Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon „nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.“ Ostavština „Kafkijanska atmosfera“ Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin „kafkijanska atmosfera“, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i „Preobražaja“. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične. Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao. Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao „humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.“ Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku. Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra. San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četvoromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva. Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao. Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela. Godine 1999, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku. Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći. Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu. Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka „ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.“ Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“. Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“. Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija. MG101

Mira Aleckovic - Noc ova poslednja Nolit, Beograd, 1960. Mek povez, 178 strana, vrhovi korica potamneli. POSVETA PESNIKINJE DRAZI MARKOVICU! Мира Алечковић (Нови Сад, 2. фебруар 1924 — Београд, 27. фебруар 2008) била је српска књижевница и песникиња, хуманиста. Она је такође била дугогодишњи председник Удружења књижевника Југославије и Удружења књижевника Србије.[1] Биографија Рођена је у Новом Саду (крштена је у Николајевској цркви као Мирослава, мада је нико тако није звао већ само - Мира), као дете Машана Алечковића, новинара родом из Требиња (из Засада, на путу ка Дубровачким вратима) и Новосађанке Драгице Трпинац, која је била инспектор пошта и једна од првих жена телеграфиста у Краљевини СХС и Краљевини Југославији, из војвођанске породице Марић. Бака по мајци Мире Алечковић, Милица Марић била је сестра Милоша Марића, оца Милеве Марић Ајнштајн. Мира Алечковић као дете (1933) Од своје друге године живота Мира Алечковић живела је у Београду, на Неимару код мајке Драге Трпинац, али је детињство проводила у Новом Саду, Книну, Црној Гори и на Косову и Метохији, где је њена рођена тетка Јелена Трпинац деценијама била учитељица. Јелена Трпинац је за свој просветитељски рад на простору Косова и Метохије одликована „Звездом са сребрним зрацима СФРЈ”. Рођени ујак Мире Алечковић, био је професор Павле Трпинац, биохемичар, научни истраживач и сарадник Ирене Жолио-Кири у Паризу. Мира Алечковић у Београду је завршила француску основну школу, француску и српску гимназију, а затим студије славистике и књижевности, у класи чувеног српског лингвисте, професора Београдског универзитета и академика Александра Белића. У средњошколском узрасту, била је под покровитељством (и стипендијом) Патријарха српског Варнаве који ју је сматрао изузетно обдареном за књижевност и филозофију. Студије је наставила у Паризу где је уписала докторат и завршила Фушеову школу. Била је полиглота и говорила је чак десет страних језика: француски, немачки, енглески, руски, италијански, пољски, чешки, македонски, словеначки, словачки... Мира Алечковић удала се 1947. године за академског архитекту и сликара Саву Николића Гражданског (Србина из Хрватске по једном претку руског корена), који је урадио један од најлепших њених портрета у уљу. Мира Алечковић родила је троје деце, Неду, Срђу и Милу. Период Другог светског рата 1939—1945 Још као млада девојка са перфектним знањем француског језика, Мира Алечковић је француском министру спољних послова Ивону Делбосу, који је био у посети Београду 1937. године, уочи Другог светског рата, тајно предала петицију српске омладине против рата. Као гимназијалка, 1939. године постала је чланица Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а 1941. године, од првог дана Народноослободилачке борбе и чланица партизанске илегале у Београду, где је као 16 годишња девојка учествовала у акцијама саботажа против немачких фашиста. Мира Алечковић, Бранко Ћопић и Ацо Шопов у партизанима (1944). Пошла је у рат са Југословенском војском, али се јединица у којој је била распала пошто ју је њен командант предао Немцима у Прибоју на Лиму, после чега се прикључила Народноослободилачком покрету (НОП), у жељи да се земља што пре ослободи од окупатора. Као млада девојка учествовала је у сечењу немачких телефонских каблова у окупираном Београду 1941. године, где је хапси Специјална полиција, на челу са Божидарем Бећаревићем, након чега је била затворена у затвору у Ђушиној улици (у данашњој згради Рударско-геолошког факултета) одакле је после неколико дана мучења и премлаћивања, спасава је српска Патријаршија, на молбу Десанке Максимовић. Са тешким ранама, Мира Алечковић кришом напушта Београд и придружује се Народноослободилачком покрету. У болничку ратну службу прима је др Саша Божовић и са завршеном болничком обуком лечила је рањенике. У рату је остала без оца, кога је у Београду стрељао Гестапо, јер је био интелектуалац и дописник из Шпанског грађанског рата. Мира Алечковић је у рату била саборац свога пријатеља, касније писца и венчаног кума, Бранка Ћопића. Период 1945—1970 Из Другог светског рата, у коме се истакла храброшћу, Мира Алечковић је изашла као резервни војни старешина и као делимични инвалид. После ослобођења добровољно је радила на смештају ратне сирочади по читавој Србији и Југославији. После рата се запошљава у Удружењу књижевника Југославије и Србије, најпре као секретар, а затим као потпредседник тадашњег председника Иве Андрића. По истеку мандата Иве Андрића, неколико пута је тајним гласањем од стране писаца бирана за председника Удружења књижевника Србије и Југославије и на челу Удружења писаца остала је годинама. Као сарадник Ото Бихаљија, оснивач је и уредник послератне библиотеке „Епоха”, савремених страних писаца, у којој је први пут објавила, тада забрањена дела Марсела Пруста и Франца Кафке због чега јој је замерено од стране СКЈ. Узела је учешће у студентским протестима 1968. године, излазећи да подржи студенте и чита им револуционарну поезију, после наредбе Драже Марковића да се у студенте пуца. [а] После 1968. године Мира Алечковић више није припадала ниједној политичкој партији. Током процеса песнику Гојку Ђогу, 1981. године, за књигу „Вунена времена”, отворила је врата Удружења књижевника Југославије у Француској 7, за протестне вечери. Међу првима је стала у одбрану песника Гојка Ђога, реченицом упућеном тадашњим властима: „Јадно ли је друштво које суди песнику!” [2] Друштвене активности После рата, чилеанском песнику Паблу Неруди, Мира Алечковић поклонила је у име српског народа гусле, као симбол борбе за слободу. По сведочењу његове супруге Матилде, Неруда је оставио запис да је ове гусле носио са собом у изгнанство 1949. године. Добровољно је радила на смештају деце ратне сирочади по читавој Југославији због чега је касније проглашена Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности. Бирана је неколико пута тајним гласањем за председника Удружења књижевника Југославије. Радила је као уредник часописа за децу „Змај”[3] и редовно учествовала на „Змајевим дечјим играма” у Новом Саду. Била је редовни учесник „Струшких вечери поезије”, као и предлагач и оснивач Косовско-метохијских и интернационалних песничких сусрета и каравана „Лазар Вучковић” 1971. године. У доба политичке кризе тзв. „Маспока” (1971), Мира Алечковић званично се посестримила са загребачком песникињом Весном Парун, када је југословенски савезни политички функционер Стане Доланц тражио од Мире Алечковић да из свечане песме „Југославијо” избаци одређене речи, али она на то није пристала. Од седамдесетих година прошлога века, дом Мире Алечковић био је место где су стизале прве избеглице са Косова и Метохије и боравиле у њему док у Београду не би биле прихваћене. У Скупштини Града Београда Мира Алечковић обављала је добровољно низ активности и била изабрана за председника Комисије за тргове и улице града Београда. У том својству председника Комисије за тргове и улице Београда успротивила се преименовањима улица које су већ добиле имена у центру града. Такође, на њену иницијативу, очишћена је и пренета из Кошутњака данашња Теразијска чесма, у центар града на Теразије. Мира Алечковић била је члан СУБНОР-а. Мира Алечковић сарађивала је и одржавала контакте са члановима српског расејања у читавом свету. Била је и дугогодишњи члан „Друштва потомака старих ратника” и друговала је са Милошем Тошћем, Солунцем и једним од 1300 каплара. Мира Алечковић и норвешки краљ Улаф, Осло, 1975. године Од 1960. до 1982. године била је ангажована у Друштву „Југославија-Француска”, на чијем челу је остала годинама, прво као генерални секретар,[б], а затим као председник Друштва Југославија-Француска и Србија-Француска, све до 1993. године.[4] У том својству, заједно са професором Радетом Константиновићем, Мира је тражила од француске владе да о трошку француске државе пошаље француске професоре у прву експерименталну основну школу у Београду која се тада звала „Слободан Принцип-Сељо” (раније „Цар Урош”, а данас „Владислав Рибникар”). Тако је 1966. године прва генерација српских основаца имала експерименталну наставу на оба језика [5] У својству председника Друштва „Југославија — Француска”, Мира Алечковић дочекивала је делегације француских писаца и интелектуалаца о чему сведоче преписке и поклони који се данас налазе у њеној музејској соби у улици Булевар Краља Александра бр 17. Посебно се истиче поклон-библиотека добијена од француског писца Жан Пол Сартра, у којој се налазе његове књиге и читава колекција часописа Les Temps Modernes, као и порцелански предмети које јој је поклонила жена француског председника Франсоа Митерана, Данијел Митеран. Мира Алечковић помагала је и промовисала велики број младих песника из бивше Југославије, Србије и расејања, о чему сведоче њихова писма и потписи који се данас налазе у музејској соби у Београду. Посебно се истиче писмо Милана Нешића, песника из Берлина (13/01/2014). Гроб Мире Алечковић у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Мира Алечковић је умрла 27. фебруара 2008. године у Београду, у 85. години живота. Сахрањена је 3. марта, уз војне почасти, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Од ње се у име Удружења књижевника Србије опростио Перо Зубац, дугогодишњи дописник ТАС-а из Југославије и члан Академије наука у Санкт Петербургу[6] и пријатељ из Русије Александар Сергејевич Плевако, док је глумица Рада Ђуричин прочитала стихове њене песме „Порука једне сенке“.[7] Библиографија Стваралачки опус Мире Алечковић представљају 53 књиге за децу и одрасле (око 30 књига за децу, и око 20 књига за одрасле) — поезије и прозе. Њена поезија је дубока, мисаона и упечатљива, у којој се бавила питањима смисла, живота и смрти, као и увек неизбежне љубави. Књиге поезије за одрасле садрже лирске песме које су неоправдано заборављен и запостављен део њеног богатог стваралаштва. Уредила је први број часописа „Пионир”, који је у току рата издаван илегално. После рата песникиња наставља са друштвеним и књижевним радом. Уређивала је прве послератне часописе и листове за младе: „Омладина”, „Младост”, „Полетарац”, и „Змај”. Више од четрдесет година је била главни и одговорни уредник „Змаја”. Била је секретар, потпредседник и председник Удружења књижевника Србије[8] и председник Савеза књижевника Југославије, у више мандата. У свом друштвеном раду била је и председник Друштва за културну сарадњу Југославија - Француска (40 година), председник Друштва пријатељства Југославија - Норвешка, била је и врло активан члан Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године, итд. Песничко стваралаштво Мире Алечковић се појављује непосредно пред почетак Другог светског рата, а своју прву збирку песама „Звездане баладе”[9] издаје по завршетку рата, 1946. године. Објавила је још двадесетак књига за децу и двадесетак дела поезије и прозе за одрасле. Мира Алечковић и Десанка Максимовић Песме Мире Алечковић увршћене су у Антологију српске поезије ХХ века, у издању Славистичког Института Московског државног Универзитета, а превод и избор песама сачинио је шеф катедре Славистике Универзитета у Русији, професор Андреј Базилевски. Дела Мире Алечковић преведена су на око двадесет страних језика: италијански, француски, пољски, руски, летонски (тј. латвијски), грчки, грузијски, украјински, словачки, мађарски, румунски, бугарски, словеначки, македонски, монголски и јерменски језик. Мира Алечковић говорила је течно и писала на српском, француском, руском, немачком и енглеском језику. Стварање за децу мени значи враћање самој себи, свету детињства, чистијем од света одраслих. То је вечито тражење лепоте, доброте и љубави, потрага за уточиштем кад изневери свет одраслих Мира Алечковић о свом раду Песничка дела Мире Алечковић припадају традиционалном току поезије која се везује за Јована Јовановића Змаја, Гвида Тартаљу, Десанку Максимовић и Бранка Ћопића. Њена лирика се заснива на једноставности и искрености, писана је једноставним језиком блиским деци. Путем ње у малишанима буди племенитост, учи их да се боре против егоизма и расне дискриминације, и увек је проткана хуманошћу, хуманизмом и човекољубљем. Посебну пажњу посвећује љубави између родитеља и деце упоредо се борећи за поштовање дечје личности. Ипак, највише је родољубивих мотива а најбоља илустрација ове тврдње је збирка „Звездане баладе”. Аутор је текста песама `Друже Тито ми ти се кунемо` и `Свечана песма` (са рефреном који је, како је сама говорила, позајмила од народа, српских сељанки и сељана на Козари, који су они спевали Титу, пре свега као симболу НОБ-а, и пре него што су га, као уосталом и она сама, и видели, као заклетве - свом врховном команданту у народноослободилачкој борби против окупатора и фашиста). Према „Вјазми” коју је Мира Алечковић написала у маршу у току Другог светског рата у коме је сама учествовала, Руси су снимали филм, а поема је више пута превођена на руски језик (преводиоци: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Јерменски писац и песник и пријатељ Бабкен Симоњан превео је поему Мире Алечковић „Језеро Севан” на јерменски језик. Француски преводилац Ратимир Павловић и српски преводилац Сретен Марић преводили су поезију Мире Алечковић на француски језик. Када су у окупираном Београду стрељани њени другови, написала је своју прву антифашистичку песму „Свели су млади Љиљани”, која је касније ушла у све збирке поезије и у антологије. Мира Алечковић није песник који се залудно игра речима, њено срце се одазива људским трагедијама. Помиривши на неки начин своју борбеност и своју сету и тихост, написала је збирку песама Ноћ ова последња, досад најзрелију и најслојевитију, надахнуту визијом ноћи општег уништења света... ... Шта поезија Мире Алечковић представља у нашој књижевности, а особито за вас, лако ћете осетити ако замислите да у читанкама немате њених песама... Из пера Десанке Максимовић остало је записано за вечност Најпознатије песме Мире Алечковић из овог периода су: поема „Свели су млади Љиљани” (посвећена погибији београдских студената у протесту) , „Дванаест на плочнику” (посвећена стрељаним друговима у Београду), „Балада о Олгици Грин” (посвећена пријатељици коју су ухватили и силовали немачки војници, после чега је извршила самоубиство бацивши се са моста у Београду), „Ово је велики школски час” (посвећена стрељаним ђацима у Крагујевцу), „Звездане баладе” (посвећена дечјој храбрости у другом св. рату) и поема „Знам ту земљу буне” (посвећена храбрости српског народа у рату). Из тога времена је и пародија коју је Мира Алечковић написала на песму „Лили Марлен”, под називом „На источном фронту веће је пао снег”. Антологијско издање родољубивих и мисаоних песама приредила је Професор др Зага Калезић као збирку песама за одрасле : ПОРУКА ЈЕДНЕ СЕНКЕ (издање „Мирослав”). Најпознатије родољубиве песме Мире Алечковић су: То иду Векови Прорицали нам да нас неће бити На Кајмакчалану Дванаест на плочнику Србија из детињства Знам ту земљу буне Живи и мртви Балада о Београду Мом Косову Дечани и др. Збирке песама Додела Јубиларне плакете града Београда 1984. 1946. Звездане баладе 1947. Подземни хероји 1949. Дани разиграни 1949. Три пролећа 1952. Трагови без стопа 1952. Добар дан 1953. Да се упознамо 1954. Љуљашка на грани 1955. Пионирско пролеће 1956. Пријатељи 1957. Ластавица 1957. Крилати људи 1963. Сребрни воз 1963. Чаробна врата 1964. Светла соба 1970. Сунчани солитери 1972. Да живот буде љубав 1975. Сањалица 1980. Не могу без снова 1981. Затечена у љубави 1982. Стаза сребром извезена 1983. Небо детињства 1989. Звездане баладе 1990. Скините ми дугу 1991. Летећи кревет 1995. Царева пољана 1995. Сунчевићи Романи 1953. Сребрна Коса 1960. Збогом велика тајно Зашто грдиш реку? Јутро Награде и признања Мира Алечковић у француској амбасади кад јој је био уручен орден Легије части, 5. мај 1983. Орден легије части, 1969. Ордена за храброст, у антифашистичкој борби СФРЈ Медаље за храброст Великог руског Отаџбинског рата Велика повеља за дела унапређења социјалне заштите у Југославији и Србији којом се Мира Алечковић проглашава Утемељивачем Фондације Социјалне заштите и Солидарности, 1969. године. Повеља се налази у музеју Мире Алечковић у Београду (Бул.Краља Александра 17). Награда „Милица Стојадиновић Српкиња”, 1984. године Орден „Витез Легије части”, од председника Републике Француске Шарла Де Гола 1969. године, предао Андре Малро 1971, а потписао лично адмирал Кабаније. Орден „Официр Легије части”, од председника Републике Француске Франсоа Митерана Велика златна медаља „Цар Душан”, примљене у Грачаници, са образложењем „за присуство песникиње и њене поезије, као и хуманитарне мисије деценијама у свим местима Косова и Метохије”. Орден Официр уметности и литературе, од Француског Министарства културе. [в] Орден „Велики сенегалски Лав”, добијеним од пријатеља песника и председника Леополда Седара Сенгора Републичка награда за збирку поезије „Три пролећа“, 1950. године Награда „Дечја књига“ за роман „Сребрна коса“, 1953. године Награда „Курирчек“ за најбољу песму за децу, 1964. године Златна медаља за поезију на међународном поетском конкурсу у Пистоји, 1965. године Прва награда совјетског дечјег часописа „Пионир“ за „Звездану бајку о Вјазми“ (са 2,2 милиона гласова руске деце), 1966. године „Партизански курир” за тридесетогодишњи рад у области литературе за децу са тематиком из народноослободилачке борбе „Златна медаља Пистоје” (Фиренца, Италија) Октобарска награда града Београда и бројних других домаћих и страних награда за стваралаштво, Једна улица у Сурчину данас носи име Мире Алечковић

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista i dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije. Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Blaže Koneski u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo`, `Svečana pesma` i `Jugoslavijo` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije antiratne pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”. Antologijsko izdanje rodoljubivih i misaonih pesama priredila je Profesor dr Zaga Kalezić kao zbirku pesama za odrasle : PORUKA JEDNE SENKE (izdanje „Miroslav”). Najpoznatije rodoljubive pesme Mire Alečković su: To idu Vekovi Proricali nam da nas neće biti Na Kajmakčalanu Dvanaest na pločniku Srbija iz detinjstva Znam tu zemlju bune Živi i mrtvi Balada o Beogradu Mom Kosovu Dečani i dr. Zbirke pesama Dodela Jubilarne plakete grada Beograda 1984. 1946. Zvezdane balade 1947. Podzemni heroji 1949. Dani razigrani 1949. Tri proleća 1952. Tragovi bez stopa 1952. Dobar dan 1953. Da se upoznamo 1954. Ljuljaška na grani 1955. Pionirsko proleće 1956. Prijatelji 1957. Lastavica 1957. Krilati ljudi 1963. Srebrni voz 1963. Čarobna vrata 1964. Svetla soba 1970. Sunčani soliteri 1972. Da život bude ljubav 1975. Sanjalica 1980. Ne mogu bez snova 1981. Zatečena u ljubavi 1982. Staza srebrom izvezena 1983. Nebo detinjstva 1989. Zvezdane balade 1990. Skinite mi dugu 1991. Leteći krevet 1995. Careva poljana 1995. Sunčevići Romani 1953. Srebrna Kosa 1960. Zbogom velika tajno Zašto grdiš reku? Jutro Nagrade i priznanja Mira Alečković u francuskoj ambasadi kad joj je bio uručen orden Legije časti, 5. maj 1983. Orden legije časti, 1969. Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi SFRJ Medalje za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata Velika povelja za dela unapređenja socijalne zaštite u Jugoslaviji i Srbiji kojom se Mira Alečković proglašava Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti, 1969. godine. Povelja se nalazi u muzeju Mire Alečković u Beogradu (Bul.Kralja Aleksandra 17). Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 1984. godine Orden „Vitez Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Šarla De Gola 1969. godine, predao Andre Malro 1971, a potpisao lično admiral Kabanije. Orden „Oficir Legije časti”, od predsednika Republike Francuske Fransoa Miterana Velika zlatna medalja „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem „za prisustvo pesnikinje i njene poezije, kao i humanitarne misije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”. Orden Oficir umetnosti i literature, od Francuskog Ministarstva kulture. [v] Orden „Veliki senegalski Lav”, dobijenim od prijatelja pesnika i predsednika Leopolda Sedara Sengora Republička nagrada za zbirku poezije „Tri proleća“, 1950. godine Nagrada „Dečja knjiga“ za roman „Srebrna kosa“, 1953. godine Nagrada „Kurirček“ za najbolju pesmu za decu, 1964. godine Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji, 1965. godine Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa „Pionir“ za „Zvezdanu bajku o Vjazmi“ (sa 2,2 miliona glasova ruske dece), 1966. godine „Partizanski kurir” za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe „Zlatna medalja Pistoje” (Firenca, Italija) Oktobarska nagrada grada Beograda i brojnih drugih domaćih i stranih nagrada za stvaralaštvo, Jedna ulica u Surčinu danas nosi ime Mire Alečković

Prva knjiga matice srpske, 1991. Odlično očuvana. Retka! Vladimir Đurić — Đura (Beograd, 11. septembar 1960), poznat pod pseudonimom „Đura Mornar” je srpski prozni pisac i pesnik, pevač, kompozitor, novinar, kolumnista, bloger, voditelj, dramaturg, scenarista, glumac, reditelj, predavač, teoretičar umetnosti i kulture, urednik, marketinški i medijski stručnjak.[1] Biografija U rodnom gradu je pohađao osnovne škole „Žarko Zrenjanin”, „Radoje Domanović” i „Drinka Pavlović”, kao i Petu beogradsku gimnaziju. U osnovnoj školi je bio prvak škole u šahu. Otac, Ostoja Đurić, naučni saradnik i doktor nauka, jedno od velikih imena balkanske rusistike, bio je i direktor Kulturne ustanove „Adrija”. Jedan deo detinjstva Vladimir je proveo sa ocem putujući po cirkusima i luna parkovima Jugoslavije, Italije, Austrije... Majka Dušanka je profesor engleskog jezika, a sestra Vida psiholog. Đurić se sa prvom suprugom Gordanom, sa kojom ima sina Janka, razveo 2003. godine. Od iste godine živi sa drugom suprugom Marinom i posinkom Nikolom. Visoko obrazovanje Đurić je apsolvirao 1986. godine na odseku Opšta književnost sa teorijom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Paralelno je studirao na katedri dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1986. godine. Sledeće godine upisuje poslediplomske studije teatrologije, takođe na FDU.[2] Počasni je istraživač u oblasti medija i predavač na „Školi slovenskih i istočnoevropskih studija” (UCL SSEES = School of Slavonic and East European Studies pri University College London) u Londonu, 1995 godine. Bio je stipendista „Britanskog saveta” (British Council) iste godine. Umetnički rad 1980-tih Đurić je jedan od i danas aktivnih pripadnika generacije „Novog talasa” u SFR Jugoslaviji. Učesnik je i hroničar beogradskog noćnog života tog doba. Grupa „Heroji“ Osamdesetih godina Vladimir Đurić bio je frontmen benda „Heroji”,[3] tada popularnog u SFR Jugoslaviji. Bend je nastao 1984. godine kao Đurićev pozorišni art projekat, koji je u prvu postavu okupio kolege muzičare i glumce, da bi izveli deo njegove drame „Džet set”. Pre toga, Đura je uz Nebojšu Popovića bio član neformalne pozorišne grupe „Nevidljivi”, o čemu piše u romanu „London”. Članovi prve postave „Heroja” su bili Nebojša Popović (violina i klarinet), Bora Miličić (udaraljke), Nebojša Golubović (bas), Nikola Diklić (gitara; kasnije grupa „Ođila”), Nebojša Diklić (bubnjevi), Selena Stanković (mini klavijatura Kasio) i Lenka Udovički (ples). Bend prvi put nastupa na samostalnoj izložbi fotografija Miladina Jeličića Jele u „Manakovoj kući” u Beogradu 1985. godine. Pesme „Noću haramo” i „Kapetanova kći” su se visoko kotirale na beogradskim radijskim demo top listama Zorana Modlija i Marka Jankovića. Bend napušta gitarista Nikola Diklić, a na njegovo mesto dolazi Aleksandar Marić Šule, pridružuje im se i Ivan Minović na klavijaturama. Prvi singl u novoj postavi „Macho tip”, na kom prateće vokale peva Vida Zlatić, objavljen je kao video spot 1986. godine. Sastav se tada kompletno menja, dolaze novi članovi: gitarista Vladan Aćimović Aćim, klavijaturista Miša Savić, basista Rade Bulatović Čeja i bubnjar Ivica Vdović Vd. Snimaju singl „Bilder” 1987. godine (PGP RTB) na kom gostujuće vokale peva Katarina Vešović. Produkciju i aranžmane uradio je Momčilo Bajagić Bajaga. Promociju singla pratio je po omladinskoj štampi umetnički manifest „Nuklearni džez”. Bend svira konceptualni art rok sličan onom koji je proslavio bendove „Kozmetika”, „Idoli” i „U škripcu”. Đurić 1986. piše tekstove za drugi album sarajevske pop pevačice Amile Sulejmanović Igre slobode, kao i za beogradsku grupu „Banana”. Godinu dana kasnije bendu se pridružuje reditelj Milutin Petrović i snimaju singl „Kiza rok” (PGP RTB). Spot je proglašen za najbolji na festivalu muzičkih vizuelnih kratkih formi u Zagrebu. Art akcija „Hiljadu omota” za singl „Kiza rok” urađena je u jesen 1987. godine. Svaki omot singlice je unikatan, jer je naslikan na hepening žurci „Heroja” u „Beograđanci“, gde su poznate ličnosti crtale omote. Prodajna izložba omota sa singlom održana je u „Srećnoj novoj galeriji” Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Snimljen je i video rad o ovoj umetničkoj akciji. Godine 1988. bend je snimio album „88” (PGP) sa hitom „Zgromiću te ja” u produkciji Momčila Bajagića Bajage, sa gostujućim gitarama Vlade Negovanovića, usnom harmonikom Petra Miladinovića — „Pere Džoa” i klavijaturama Aleksandra Loknera. Najveće nastupe bend je imao na Donjem Kalemegdanu, u beogradskom SKC-u kao predgrupa „Partibrejkersima” i na trgu u Podgorici. Zajedno sa brojnim bendovima nastupili su u hali „Pionir“ 25. maja 1988, na dan proslave „Dana mladosti”. Posle smrti legendarnog novotalasnog bubnjara Ivice Vdovića Vda, bend prestaje sa radom. Televizijski rad: Hit meseca i Popovanje Vladimir Đurić i Milutin Petrović studiraju Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i pripremaju scenarije za niz kratkih filmova i spotova. Petrović je angažovan kao reditelj emisije „Hit meseca”, a Đurić radi scenarije, zajedno sa Zlatanom Fazlagićem. Pomenuti trio radi humorističku emisiju „Piratska televizija” u stilu Montipajtonovaca. Sa Milanom Delčićem Delčom, Aleksandrom Vulovićem i grupom „U škripcu” Đurić nastupa na „Panfleks” projektu. Od 1989. do 1991. na Jugoslovenskoj radio-televiziji emitovana je emisija o pop kulturi koja se zvala „Popovanje”. Tadašnji urednik kulturne redakcije Filip David, na inicijativu reditelja Milutina Petrovića i scenariste Vladimira Đurića Đure dao je dozvolu da se radi prvi magazin o popularnoj kulturi u televizijskoj formi na ovim prostorima. Oba autora su bili članovi muzičkog sastava „Heroji”, a prethodno su na JRT sarađivali na emisijama „Hit meseca” i TV drami „Telefomanija”. Format koji su osmislili zvao se „Popovanje” i izvršni urednik bio je Alek Budimlić. U okviru emisije radile su se recenzije najnovijih filmova, ploča i stripova, a njih su radili Gordan Paunović, Dragan Ambrozić, Boško Milin, Momčilo Rajin Moma, Milan Petrović Tica, Slobodan Nešović Loka, Biljana Srbljanović i drugi. Dela pop kulture ocenjivani su od jedne do pet zvezdica. Total dizajn emisije radila je kreatorka Dragana Ognjenović. Emisija je bila popularna i cenjena u celoj Jugoslaviji, a u njoj su često gostovali i umetnici iz Zagreba i Sarajeva. Specijalitet emisije bili su pop eseji koje su radili Srđan Šaper, Nebojša Krstić i Vladimir Đurić Đura. Đurićevi video eseji uključuju rep esej o prosvetljenju, predavanja Džona Kejdža o ničemu, predavanje o pop performansu uz gitaru, umetnost travestije itd. Od 1985. do 1990. Đurić radi kao novinar, scenarista i urednik u redakcijama za kulturu i zabavu RTB. Scenarista, reditelj, autor mnogih priloga u redakciji za kulturu TV Beograd. Režirao je i napisao scenario za polusatnu emisiju serijala „Neobavezno 2” pod nazivom „Mlado beogradsko novinarstvo”. Reditelj i scenarista brojnih priloga emisija Petkom u 22, Nedelja četvrtkom, Popovanje, Kult, Devedesete, Hit meseca, Nove Vrednosti. Pozorište Osamdesetih su mu izvedene dve drame: „Ban Strah” u režiji Aleksandra Gavrilovića, u pozorištu „Boško Buha” 1986., te radio drama „Džet set”, režija Miroslav Jokić, 1989. godine. Glumi u predstavi „Levoruka žena” Petera Handkea, u režiji Aleksandra Gavrilovića 1985. godine u beogradskom SKC. Od 1986. postaje član predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije, gde dobija status slobodnog umetnika. Umetnički rad 1990-ih Devedesetih nastavlja da radi kao honorarni saradnik emisija kulturne i zabavne redakcije Televizije Beograd: „Winer Broker klub”, „Kristalna prizma”, „Zabavna nedelja”, „Ponovo sa vama — Biljana Ristić Šou”, „Mesečev lov — Goran Bregović”, „Generacija 2000”, „Zora je svanula”, „Niške filmske svečanosti” i jubileja „Večernje revije želja”. Novinar prezenter je pop fenomena u emisiji „Glavni tok”. Sa Dušanom Nikolić, Đurić je voditelj kultne radio emisije „Kurs kreativnog pisanja”, za koju je dobio godišnju nagradu Radija B92. Takođe je radio voditelj u emisijama „Đurina Treš lista”, „Rečnik moderne mitologije” (Radio B92) „Emisija za mlade roditelje” (Studio B) „Pučina” i „Tropikalistički klub” (Radio Indeks). U ediciji „Prva knjiga” Matica srpska mu 1991. godine objavljuje dve novele „Hvalisavi roman” & „Super”. Pozorište i televizija Đurić je u 1990-im bio najaktivniji u pozorištu. Režira svoj tekst „Bilijarska priča” u okviru omnibus predstave Beogradske priče 1993. godine. U predstavi glume Vladislava Vladica Milosavljević, Dubravka Stojanović i Milan „Tica”. Trupa Kuguarsi izvodi njegovu dramu Džet set na Belefu 1993. Iste godine putuje u London i Edinburg na premijere svoje drame „The Games People Play” u izvođenju „Import Theatre Company”. Zahvaljujući dobroj recepciji ove drame Đurić dobija stipendiju „Britanskog saveta” za studijsko usavršavanje Londonu 1995. godine u London, gde, između ostalog, radi radio eseje za BBC World Service. Urađene su 1994. godine dve postavke njegovih dela „Beograd noću” u okviru omnibusa „Beogradske priče 2”, te „Alisa u zemlji čuda” u režiji Alise Stojanović u pozorištu „Boško Buha”. Godine 1996. voditelj je emisije „Kviz poznatih” na TV Politika. Iste godine urađena je postavka drame „Groblje mačaka” u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, u režiji Mikija Milutinovića. Muzika Đurić je uradio samostalni muzički album „Beogradske maštarije”, na kom su mu pomogli Mladen Arsenijević Arsa i Vladan Aćimović Aćim. Album je izdala kuća „L.V.O. Records” 1994. godine, a producent je bio Bane Majo (Mayo). U pitanju je bila autorska muzika za dokumentarni film „Beogradske maštarije” u produkciji „Art kanala”, prikazan na RTS 1994. godine u režiji Dušana Varde. Đurić, sa Milanom Delčićem Delčom 1994. godine vodi emisiju „Kult detektivi” na Art kanalu. Iste godine Đura i Delča glume muzičare koji sviraju androgini tehno u kultnoj TV seriji „Otvorena vrata”, gde pevaju pesme „Zaglavio mi se lift” i „Kad sam bila plavuša”. Nakon što pozorišna grupa „Kuguars” 1995. izvodi Đurinu dramu „Džet set”, Đura im piše tekst za pesmu „Dejo majstore” za predstavu „Smešna strana muzike” koja postaje nacionalni hit. Po povratku iz Londona, Đurić je 1995. godine osnovao muzički sastav „Đura i Mornari”. U prvoj postavi su svirali Mladen Arsenijević Arsa (gitare), Radovan Popović (saksofon), Goran Rakočević Kiki (bas), Ratko Ljubičić Rale (bubnjevi) i specijalni gost na harmonici Milivoje Petrović — „Miško Plavi“. Muzika sa albuma Mediteran 1997. godine, izdatog za PGP RTS korišćena je u radio drami „Balada o unutrašnjem moru” Radio Beograda.[4] Učestvuje kao recitator na art projektu „Aqua” psihodeličnog rokera Baneta Maja (Mayo). Knjige i periodika Zbirka priča Đurine smešne priče izlazi 1997. godine u izdanju „Beografita”. Prvo izdanje romana London objavljeno je u izdanju „Esotheria” 1998. godine. Iste godine izlazi knjiga eseja Mitologije Tehnosveta. Piše eseje i novinske tekstove za Eternu, New Moment, Košavu, Teatron, Severni zid, Kritika Etc, Vreme zabave, Dnevni telegraf (kolumna „Virtualni vodič”), Reporter (kolumna — Svakodnevna kibersfera i Trend), News magazin (kolumna „TV fenomeni”), Blic (kolumne „Rečnik skrivene kulture” i „Pomodarije”)... Umetnički rad u 21. veku Osnivanje srpskog tropikalizma Tropikalizam je umetničko-avangardni pokret sa srpskom verzijom od 2000. godine. Kao pokret, tropikalizam ima korene u Brazilu sredinom 1960-ih godina ali se isključivo odnosio na novu muziku koju izvode umetnici kao što su Kaetano Veloso ili Horhe Ben. Prema njihovim rečima, negovali su jedinstven mentalni stav prema životu — hedonističko uživanje u različitosti. Oslanjajući se na ideje brazilskih tropikalista, srpski tropikalisti objavili su svoj manifest u 2000. godini. Osnivači srpskog tropikalizma su Vladimir Đurić Đura, Nenad Surla Suki, Aleksandar Kisić Kisa i Mladen Arsenijević Arsa. Oni su istovremeno osnivači nevladinog udruženja „Ecologia Urbana” koje se bavi održivim razvojem i zaštitom životne sredine. Đurić i Arsenijević su iste godine snimili kompakt disk i audio kasetu Tropikalizam sa svojim bendom „Đura i Mornari”. Oni su bili muzička pozadina svakog tropikalističkog događaja, uključujući konceptualne art nastupe u klubovima (Klub „Bus” i klub „Fest”). Pokret je širen i kroz pozorišne i koncertne performanse („Barutana” i Dom omladine Beograda), zatim Malu knjigu tropikalizma, sa manifestom pokreta na četiri jezika. Uvodni događaj u klubu „Bus” u Beogradu u septembru 2000. predstavio je muziku i manifest tropikalizma. Prve poklon radove za „Muzej Tropikalizma” na koncertu dali su umetnici Predrag Nešković i Dragan Papić. Na drugom dešavanju u „klubu Bus” u oktobru 2000. prisutni su primani u članstvo Tropikalističkog kluba. Treći događaj je bila predstava „Zima, zima, e pa šta” održan u beogradskom Domu omladine u novembru 2000. Tada je predstavljen Tropikalistički kalendar sa 17 meseci i tropikalistički horoskop sa 17 znakova. Nevladina organizacija „Ecologia Urbana”, kao zvanično promotivno telo tropikalizma, osnovana je 19. decembra 2000, na praznik Sv. Nikole, zaštitnika mornara. „Ecologia Urbana” je predstavila projekat „Tropikalizma” na regionalnoj konferenciji na REReP za Balkan u Beogradu u januaru 2001, a u februaru je počet nedeljni šou „Tropikalistički klub” na beogradskom Radio Indeksu. U interaktivnom živom radio programu obrađene su tzv. tropikalističke teme: „Veličina ničega”, „Konačnost beskonačnog”, „Sociologija grudnjaka”, „Uloga koktela u Tropikalizmu”, „Uloga Pekinških patki u istoriji civilizacije”, „Tajna okruglih piramida”, „Nimfomanija — poremećaj ili božanski dar”, „Kremacije ili tradicionalne sahrane”, „Značaj Bonsaija za Tropikalizam”, „Svrha komaraca”, „Veronauka — da ili ne”, „Pečurke i gljive”, „Parfemi i prekršaji mirisa”, „Nove metode depilacije” itd. Tropikalisti su učestvovali na manifestaciji „Al je lep ovaj svet”, povodom Dana planete Zemlje (april 2001) puštajući zmajeve i čitajući pesme Jovana Jovanovića Zmaja. „Ecologia Urbana” je učestvovala u organizaciji događaja na kalemegdanskom platou ispred Beogradskog pobednika. U junu 2001, izdaju ekološku brošuru koja sadrži Arhusku konvenciju, projekat zaštite životne sredine, poeziju i Tropikalistički horoskop. Letak je distribuiran na Svetski dan zaštite životne sredine u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Tropikalisti učestvuju na internacionalnom ekološkom seminaru u Berlinu, Parizu i Beogradu. Tropikalisti u septembru 2001. učestvuju u prvoj međunarodnoj konferenciji o stanju životne sredine za oporavak Jugoslavije (ENRI 2001) na tri načina: multimedijalna prezentacija tropikalizma, izložba fotografija „Problemi lokalne zagađenja zajednice” i živo muzičko predavanje uz muziku „Đura i Mornari”. Tropikalizam je imao svoj radijski program „Pučina” na Radio Indeksu, kao i tropikalistička televizijska ostvarenja 2001-2002. u produkciji RTS. „Tropikalizam šou” snimljen je 2001. godine, u režiji Miška Milivojevića. Tropikalistička telenovela „Zima u El Ranchu” ima osam polusatnih epizoda u režiji Petra Stanojlovića. Serija nikad nije emitovana. Na drugom programu RTS, kao deo novogodišnjeg programa (2002) prikazana je specijalna tropikalistička emisija „Zima u selu Zavlaka” u režiji Petra Stanojlovića. Muzika Sa bendom „Đura i Mornari”, Đurić je nastupao na koncertima u Srbiji, kao i na festivalima: „Vest Ritam Festivalu” 1999. u beogradskom Sava centru (kada je svirao i bend „Kubanizmo” sa Kube); Zrenjaninskim danima piva 2003; „Beer Fest” 2007. u Beogradu; te kao predgrupa zagrebačkom bendu „Kubizmo” na „Alter glob festu” 2007. u beogradskom SKC. Đurić je 2002. godine napisao tekstove za solo album Tine Milivojević Uspavanka za bebe. „Đura i Mornari” napravili su himnu Beogradskog maratona „Trči trči Beograde” i nastupili na manifestaciji „Maraton nad Beogradom” 2003. godine. U novoj postavi benda od 2007. godine, bili su Milan Milosavljević Burda (klavijature), Zoran Anić Kiza, (gitara), Ivica Duvnjak (gitara), Dušan Milovanić Dule (harmonika) i Dejan Savić (đembe). Od tada sa Milanom Milosavljević Burdom, kao ko-kompozitorom i aranžerom, Đurić pravi brojne pesme. Neke od njih snimaju pevači Ćira („Fenomenomenalno”, „Dođi da ti dam”), Željko Samardžić („Oči boje dima”), Neda Ukraden („Maribor”), kao i grupa „Flamingosi” („Lumperaj”). Poljska pevačica Tereza Verner (Teresa Werner) snima njihovu pesmu „Ja Ci Dam”, a „Fenomenalno” snima Zlatko Pejaković u Hrvatskoj. Sa Milanom Burdom kao producentom i aranžerom, Đurić je snimio album „Letnja terasa” u studiju „Pink” za „City records”. Bend je snimio kompilaciju „Hitovi” 2010. godine za „City records”. Od 2011. godine u postavi su Boris Đurić (bas), Radivoje Rale Bojanovski (gitara), Dejan Resanović Deki (harmonika) i Nikola Đokić (bubnjevi), kasnije na bubnjevima Nenad Đorđević. Kao specijalni gosti tu su Srđan Tanasković Srki (klavijature) i Miloš Đurić Vudi (timbalesi). Album „Alegria” izlazi za „Multimedia Records” 2014. godine. Na njemu su dueti sa Đorđem Marjanovićem („Marina”), Biljom Krstić („Alegria”) i Inspektorom Blažom („Tekila Meksiko”). Godine 2016. napravili su kabare predstavu „Na moru ljubavi” u saradnji sa glumcem Predragom Peđom Milojevićem. „Đura i mornari” snimili su sa tamburaškim ansamblom „Vojvođanski san” etno album Nove gradske pesme 2017 godine, u aranžmanima koje su uradili Ljubinko Lazić i Stefan Fuks. Album je izdala „Multimedia Records”. Iste godine Đurić nastupa na festivalu „Proleće u Beogradu” sa pesmom „Furuna”. Đura i Burda su tokom 2018. i 2019. nastupali na značajnim festivalima tamburaške muzike u Pančevu i Novom Sadu sa orkestrom „Vojvođanski san”, te na koncertu u Inđiji sa tamburaškim orkestrom Ljubinka Lazića. Takođe, Đurić i Burda su uradili zajedno muziku za predstavu Žena moga muža, kao i TV serije „Kad na vrbi rodi grožđe”, „Solun 100 godina posle”, „Starogradski biseri”, „Tajne službe Srbije” i „Jovanka Broz i tajne službe”. Sredinom 2019. napravljen je „Đura i mornari” akustik bend koji izvodi uglavnom balade. Postavu čine Vladimir Đurić, Milan Milosavljević, Zoran Anić i Nenad Ljubenović. Bend „Đura i mornari” najavio je novi album promo pesmom „Beogradski pobednik” za koju je snimio spot. Bend „Đura i mornari” objavljuju 2021. četvrti album pod nazivom More, oglašen kao „muzika za dušu, radost i tugu”. Autori pesama su i ovog puta Vladimir Đurić Đura i Milan Milosavljević Burda. Ostalo na filmu i TV Osim pomenutih tropikalističkih TV ostvarenja, Đurić je bio voditelj emisije sa Aleksandrom Jovanovićem „Stranci u noći” (TV Pink), te emisije „Prolećni kurs pop kulture” (TV Metropolis). Godine 2004. glumio je transvestita u filmu Srđana Koljevića „Sivi kamion crvene boje”. Knjige i periodika Đurić je u 21. veku objavio veliki broj knjiga eseja, publicističkih izdanja, tri romana i zbirku pesama. Tu su: Izabrane pesme, Beogradske maštarije, Glamur i ezoterija, Katalog novog sveta, Okultura, Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Atlas bizarne geografije, Vodič kroz Novi talas, Poezija i suština, Zdravko Čolić — vatra ljubavi. Romani su: London, Beograd bez sna i Ciganska strast. Po serijalu knjiga „Starogradski biseri” rađena je TV serija. Tu su još „Smešna knjiga za decu” i kolumna „Cooltura” u City Magazinu. Priređivač je i urednik brojnih kiosk izdanja za „Blic”, kao i kreativni urednik magazina Trend In i Melem. Od 2003. godine do 2015. zapošljava se za stalno kao urednik zabavne rubrike dnevnog lista Blic. Medijski ekspert Đurić je od 2016. do 2018. bio je medijski konsultant „Kancelarije za ljudska i manjinska prava” Vlade Republike Srbije. Od 2019. bavi se kao preduzetnik poslovima odnosa sa javnošću. Konsultant je i saradnik biznis, marketinških i medijskih kuća „Spektra”, „Afirma”, „Motion Avenue Balkans”, „Veduta”, „Arts and Crafts”, „MTK Stars”, MTS, SOKOJ, OFPS, Klinika „Dr Gifing”, FMN Kragujevac, „Centroscena”, „Sky music”, „Studio Berar”, „Gane Factory”, „Music Star production”, „TV Pink”, „Grand produkcija”, „Gold produkcija”, „Hi-Fi Centar”, „Metropolis Records”, „Multimedia Records”, „Fantom production”, „Artimedia”, „TV Happy”, „TV Metropolis”, „Tangram centar”, „I&F McCann Beograd” i druge. Saradnik je na projektima „Lepa Srbija” i „Beograd, grad tajni”. Profesionalna članstva Član je predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije u više navrata i od 2022. aktuelni potpredsednik. Član je redakcije antologija „Savremena srpska drama”. Član je udruženja kompozitora Srbije. Član je nadzornog odbora Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS). Opus Televizija i video Beogradsko mlado novinarstvo (45`), režija Vladimir Đurić, emisija „Neobavezno”, RTS, 1983. Dijalozi Vvdenskog, režija V. Đurić, emisija „Petkom u 22”, RTS, 1984. Kosta Bunuševac čisti grad, režija V. Đurić, „Petkom u 22”, RTS, 1984. Nedelja četvrtkom — video eseji (Kiosci, Automati za zabavu, Agresivna reklamokratija, fenomen Tvin Piks, Igi Pop, Čestitke, Biblioteke itd.), režija Mira Keser i Radivoje Andrić, RTS 1, 1984-1985. Nove vrednosti 1 (umetnost i eskapizam), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Nove vrednosti 2 (umetnost ružnog), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Telefomanija (55`), režija Milutin Petrović, RTS, 1986. Popovanje (video eseji: Endi Vorhol, Pop mitologija, Smisao popa, Pop rok performans, Predavanje o ničemu Džona Kejdža, Video esej o smehu, Umetnost travestije, Umetnost Trača, Rep esej o prosvetljenju, Želja da budeš Amerikanac), režija Milutin Petrović, RTS, 1989-1991. Koju igru igraš (70`), režija Dušan Varda, 1992, RTS. Devojčica koja se nikada nije smejala (35`), režija Dragan Veselinović,1994, RTS Kult detektivi (serija), režija Marko Đermanović, 1995, Art TV. Beogradske Maštarije (60`), režija Dušan Varda, 1995, Art TV — RTS Tropikalizam (60), režija Miško Mišković, RTS 1, 2000 Zima u selu Zavlaka (tropikalistička novogodišnja telenovela), režija Petar Stanojlović, RTS 1, 2001. Zima u El Ranchu (tropikalističke telenovele), režija Petar Stanojlović RTS 1, 2002 Književni prilozi u periodici Đurić je objavio brojne pesme i kratke priče u periodici: Student, NON, Književna reč, Polja, Talas, Reč, Severni Bunker, Beorama („Đurino smešno ćoše”), Školarac („Ljubav u 100 lekcija”)... Knjige Hvalisavi roman & Super, Matica srpska, edicija „Prva knjiga”, Novi Sad, 1991. „Grad”, Scena, Novi Sad, 1991. „The City”, Scena, English Issue 15, 1995. „In/Out”, Teatron 94, Beograd, 1996. Đurine smešne priče, Beografiti, Beograd, 1997. „Groblje mačaka”, antologija Savremena srpska drama, 1, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1998. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. London, Ezoterija, Beograd, 1998. Mitologije Tehnosveta, SKC, Beograd, 1998. „Kao božanstvena komunistička komedija”, antologija Savremena srpska drama, 8, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2000. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Gurui digitalne pustare — antologija kiberpank tekstova, zajedno sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana, Beograd, 2000. „Koju igru igraš?”, antologija Savremena srpska drama, 12, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2001. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Pesme iz stomaka naroda — antologija turbo folka, zajedno sa Goranom Tarlaćem, SKC, Beograd, 2002. Mala knjiga Tropikalizma (engleski, španski, francuski, nemački), koautor sa Nenadom Surlom Sukijem, Aleksandrom Kisićem Kisom i Mladenom Arsenijevićem Arsom, samostalno izdanje Magnus & Ecologia Urbana, 2002. Izabrane ljubavne pesme, Mono i Manjana, 2002. Beogradske maštarije, Veduta, 2003. Glamur i ezoterija, Nea, 2003. „Ban Strah”, antologija Savremena srpska drama, 19, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2004. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Nikola Tesla, čarobnjak elektriciteta, strip / grafički roman, crtač Dragan Paunović, Pop kult, 2007. Katalog novog sveta, Službeni glasnik, 2010. Okultura, Admiral books, 2013. Zdravko Čolić — vatra ljubavi, Blic, 2014. Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Atlas bizarne geografije, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Vodič kroz novi talas u SFRJ, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2016. Starogradski biseri, kako su nastale čuvene pesme 1-5, Hi-Fi Music, 2017. Pesme iz Srbije, Hi-Fi Music, 2017. Beograd bez sna, Laguna, 2017 Smešna knjiga za decu, Blic, 2017. London, Laguna, 2018. Poezija i suština, Prosveta, 2019. Ciganska strast, Blic, 2019 Rečnik pop ikona, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Rečnik junaka pop kulture, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Zastupljen u antologijama Osluškivanje tišine, antologija, Dosije, Beograd, 1989. („Black Magic Woman”) Otkucaji peščanog sata, antologija, Dosije, Beograd, 1990. („Neobjavljena priča Nastasje Kinski”) Gurui digitalne pustare, sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana pres, 2000. Pesme iz stomaka naroda, antologija turbo folka, sa Goranom Tarlaćem, SKC, 2001. Mala knjiga Tropikalizma, samizdat, 2001. Melem, Blic, 2022. Muzička izdanja Bilder — Heroji (singl ploča), Produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Beograd (PGP RTB), 1986. Kiza rok — Heroji, PGP RTB (singl ploča), 1987. 88 — Heroji, PGP RTB (LP i MC), 1988. Maštarije — Vladimir Đurić Đura, L.V.O. Records (MC),1995. Mediteran — Đura i Mornari, PGP RTS (MC i CD), 1997. The best of Đura — Vladimir Đurić Đura, Gima records (MC i CD), 1998. Tropikalizam — Đura i mornari, Biveco Records (MC i CD), 2000. Uspavanka za bebe — Tina Milivojević, PGP RTS, 2002. Letnja terasa — Đura Mornar, City Records, 2007. Hitovi — Đura i Mornari, City Records, 2010. Alegria — Đura i Mornari, Multimedia Music, City Records, 2014. Nove gradske pesme — Đura i Mornari plus Vojvođanski san, Multimedia Music, 2017. More — Đura i Mornari, Multimedia Music, 2021. Muzika za TV serije Đurić je sa Milanom Milosavljevićem Burdom bio autor muzike za TV serije: „Kad na vrbi rodi grožđe”, TV Pink, 2009. „Srbija 100 godina posle Soluna”, TV Vojvodina, 2018. „Starogradski biseri”, TV Vojvodina, 2019. „Tajne službe Srbije”, RTS, 2021. „Jovanka Broz i tajne službe”, RTS, 2021. Izvedene pozorišne i radio drame Ban Strah, pozorište „Boško Buha”, režija Aleksandar Gavrilović, 1985. Džet set, radio drama, Dramski program Radio Beograda, režija Miroslav Jokić, 1989. Games People Play, Import Theatre Company, London, 1993. Beogradske priče 1 (Billiard Story), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Vladimir Đurić Đura, 1993. Beogradske priče 2 (Belgrade by night), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Miki Milutinović, 1994. Alisa u zemlji čuda, Pozorište „Boško Buha”, Beograd, režija Alisa Stojanović, 1994. Džet set, Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, Trupa „T Kuguar“, režija Saša B. Latinović, 1994. Groblje mačaka, Scena SKC, Beograd, režija Miki Milutinović, 1996. In/Out, Letnja scena Kapetan Mišino zdanje, Beogradski letnji festival (BELEF), Beograd, režija Irena Ristić, 1997. Balada o unutrašnjem moru, radio drama, Dramski program radio Beograda, režija Boda Marković, 1997. Groblje mačaka, Pozorište Dadov, Beograd, režija Miki Milutinović, 1999. Koju igru igraš, Pozorište Dadov, Beograd, Predrag Stojmenović, 2004. Telefomanija, Radio Beograd, RTS, reditelj Zoran Rangelov, 2008. Katero igro igraš, Prvi program Radio Slovenije, režija Igor Likar, 2010. Koju igru igraš, Madlenianum, Zemun, režija Dejan Janković, 2017. Panonija, Radio Beograd 2 RTS, režija Saša Latinović, 2017.

PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ IZABRANA DELA GORSKI VIJENC LUČA MIKROKOZMA LAŽNI CAR ŠĆEPAN MALI Meki povez Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2] Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3] Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4] Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5] Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6] Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7] Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8] Биографија Родословље Петра II Петровића Његоша Поријекло и дјетињство [9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14] Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише: „ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ” По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17] Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20] Избор за насљедника Манастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда. Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22] Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24] Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27] Сламање опозиције Послије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30] Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању. Успостављање Правитељствујушчег сената Главни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски Споменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част. Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36] Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21] Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39] Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивања Споменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо. Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41] Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43] Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35]. Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47] Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владику На народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12] Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21] Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената. Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48] Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на Грахову Године 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он. Друго путовање у Санкт Петербург На четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50] Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор] Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53] Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48. Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39] Покушаји модернизације Табља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године. Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији. Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено. Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59] Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I. Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61] Завјера за убиство Смаил-аге Ченгића Допринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62] Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62] Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63] Напад Осман-паше Скопљака Острво Врањина Скадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64] Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу. Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65] Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.[67] Посљедње године и смрт Владика Петар II Петровић у народној ношњи, у Бечу у љето 1851, талботипија (калотипија), Анастас Јовановић, Музеј града Београда. Ово је једина позната фотографија Његоша. До 1849. Његош је почео непрекидно да кашље и ускоро је љекар из Котора открио да болује од туберкулозе. До почетка 1850. било је јасно да је његово стање тешко. Свјестан болне чињенице да Црна Гора није имала ниједног школованог љекара, у прољеће је отпутовао у Котор[68] и саставио свој тестамент. Послао га је поштом вицеконзулу Гагићу у Дубровник, са поруком да му се документ врати неотворен у случају да му се врати здравље. Затим је кренуо у Венецију и Падову, гдје је највише времена провео одмарајући и наочиглед је успио да заустави своју болест. Кашаљ му се вратио послије осам дана. Напустио је Падову и вратио се у Црну Горе у нади да ће му свјеж планински ваздух ублажити симп