Autor: Grupa autoraŽanrovi: Istorija, Autobiografije i biografijePismo: ĆirilicaBroj strana: 734Povez: TvrdFormat: 29 cmGodina izdanja: 2017.Povodom 71 godina od upokojenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, u spomen na njega i njegovo stradanje koje je na simboličan način predstavljalo stradanje čitavog srpskog naroda, svesni žrtve koju je Mihailović prineo na oltar Otadžbine, objavili smo obnovljeno i dopunjeno izdanje do sada najbolje knjige generalu Draži Mihailoviću – Knjige o Draži.Knjiga o Draži prvi put je objavljena 1956. godine u Vindzoru, u Kanadi.Knjiga o Draži je najznačajniji izdavački projekat srpske emigracije u poslednjih 100 godina.Među autorima su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, Sveti vladika Nikolaj VelimirovićSvedočenja stranaca o Draži: Albert B. Sajc, DŽasper Rutem, V. R. Mansfild i R. H. Magdauel.Catena Mundi2/3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PORTRET UMETNIKA DUŠANA SAVIĆA crtež DUŠKO JOVANOVIĆ PORTRETI KNJIŽEVNIKA, PESNIKA, SLIKARA, GLUMACA, UMETNIKA I MNOGIH POZNATIH LIČNOSTI IZ JAVNOG ŽIVOTA: DUŠAN RADOVIĆ LJUBICA-CUCA SOKIĆ MARKO ČELEBONOVIĆ PJER KRIŽANIĆ SLOBODAN MARKOVIĆ - LIBERO MARKONI VELJKO PETROVIĆ DRAGUTIN DOBRIČANIN JANEZ VRHOVEC OLIVERA KATARINA MILIVOJE ŽIVANOVIĆ PAVLE VUJISIĆ RAŠA PLAOVIĆ LJUBINKA BOBIĆ IVO ANDRIĆ VLADISLAV PETKOVIĆ DIS VIKTOR STARČIĆ MILAN AJVAZ LJUBIŠA JOVANOVIĆ LJILJANA KRSTIĆ TANASIJE MLADENOVIĆ ANA KRASOJEVIĆ LJUBA POPOVIĆ DRAGOLJUB BOJANIĆ GIDRA STEVAN BODNAROV PEĐA MILOSAVLJEVIĆ ZORAN RADMILOVIĆ BRANKO V. RADIČEVIĆ VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆ BRANKA MITIĆ SLOBODAN CICA PEROVIĆ BRANKO ĆOPIĆ STEVO ŽIGON SOJA JOVANOVIĆ DRAGOMIR FELBA KARLO BULIĆ STOLE ARANĐELOVIĆ DUŠAN KOSTIĆ JOVAN MILIĆEVIĆ STOJAN DEČERMIĆ SLAVKO SIMIĆ MILAN SRDOČ NEVENKA URBANOVA ALEKSANDAR POPOVIĆ MOJA BABA SAVKA DARINKA MARKO DEL MONAKO DŽERALDINA ČAPLIN VASJA SMISLOV VAN HEFLIN LUJ ARMSTRONG KING SAČMO SEČUO TAKIA SAMURAJ SA PEROM ČU EN LAJ VITORIO DE SIKA ŽAN POL SARTR ALFRED HIČKOK ŠARL AZNAVUR ANDRE SEGOVIJA ARETA FRENKLIN ARTUR RUBINŠTAJN SIMON SINJORE IV MONTAN MIKIS TEODORAKIS ŽAN LUJ BARO `Idejni tvorac uglednog konkursa novinske karikature `Pjer`, jedan od začetnika stripa u Beogradu i pokretača listova `Ošišani jež` i `Mika miš`, karikaturista čije su radove prenosili `Njujork tajms` i mnogi drugi svetski listovi, autor beogradskog simbola - vrapca od milošte prozvanog Dživdžan, kojeg je branio i na sudu u sporu sa `novokomponovanim` vrapcem... - po svemu tome ostaće upamćen taj `čovek od trostrukog pera`. Knjiga je u formi monografije, izdanje Triptiha i Borbe, Beograd 1998. godine, tvrd povez, ilustrovano, 224 strane, veliki format.

Prvo izdanje prve knjige Biljane Jovanović. Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Jovanović, Biljana Naslov Čuvar : pesme / Biljana Jovanović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1977 (Beograd : „Radiša Timotić“) Fizički opis 37 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPegaz : prva knjiga ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na koricama beleška o autoru. „Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva“. Tako Biljanu Jovanović opisuje glumica Vanja Ejdus, koja ju je igrala u predstavi u Narodnom pozorištu. „U književnosti i životu išla je ispred svog vremena“, kaže poznata pesnikinja Radmila Lazić, njena bliska prijateljica. „Ne živimo u društvu u kom se ceni ta vrsta hrabrosti“, ocenjuje mlada pesnikinja Sonja Veselinović, dobitnica nagrade „Biljana Jovanović“. Sve tri saglasne su u tome da se o Biljani Jovanović, spisateljici koja je pomerila granice (ženske) književnosti kod nas i osobi fascinantnog društvenog angažmana, ni posle 25 godina od njene prerane smrti u našoj kulturi ne zna dovoljno. Biljana Jovanović već je svojim debitantskim romanom „Pada Avala“ (1978) izazvala mali potres u domaćoj književnosti. Bio je to prvi put da neko kod u književnosti nas tako otvoreno progovara o ulozi žene, ženskoj seksualnosti, pobuni i slobodi, rušeći stereotipe, a da to bude i literarno relevantno. „Kada je objavila svoj prvi roman ‘Pada Avala’, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja“, napisala je o romanu Biljane Jovanović književnica Svetlana Slapšak. Pre „Pada Avala“, Biljana Jovanović objavila je zbirku pesama „Čuvar“ (1977), a potom romane „Psi i ostali“ (1980) i „Duša jedinica moja“ (1984). Napisala je i drame „Ulrike Majnhof“ (1982), „Leti u goru kao ptica“ (1983), „Centralni zatvor“ (1992) i „Soba na Bosforu“ (1996). „Pada Avala“ doživela je više izdanja. Prvo je objavila „Prosveta“, a već drugo, tri godine kasnije, objavljeno je u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, gde su tada objavljivana dela autora ne baš poželjnih u književnom (i društvenom) mejnstrimu. Pored vrednosti njenih dela, jednako je značajan i njen društveni angažman. „Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao“, zapisao je o Biljani Jovanović etnolog i izdavač biblioteke „20. vek“ Ivan Čolović. Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG26 (K)

Izdavač: Oblasni zavod za zaštitu spomenika kulture Kosova i Metohije, Priština Grupa autora. Povez: broširan sa omotom Broj strana: 351 Ilustrovano. Rezimei na albanskom i francuskom. Pečatirana, malo selotejpa na omotnici, žućkaste mrljice na nekoliko listova, vrlo dobro očuvana. S A D R Ž A J: ČLANCI, PRILOZI I GRAĐA - Vladimir Mošin: Rukopisi manastira Gračanice - Nadežda Davidović: Predstava Bogorodica sa Hristom Krmiteljem - Husref Redžić: Pet osmanlijskih građevina na Kosovu i Metohiji - Milan Ivanović: Crkva Preobraženja u Budisavcima - Predrag Pajkić: Seoske crkve u dolini Belog Drima - Dušanka Lukač: Turski natpisi Muratovog i Bajraktarevog turbeta - Slobodan Nenadović: Kuća u Prizrenu - Ranko Findrik: Stara kuća u Vučitrnu IZVEŠTAJI: - I. Zdravković, V. Jovanović: Konzervatorski radovi na Zvečanu - Slobodan Nenadović: Trpezarija protomajstora Đorđa u Dečanima - Milosav Lukić: Demontiranje, prenos i rekonstrukcija Tahir-begovog konaka u Peći - Ratomir Karakušević: Bunar skrivnica u Vrelu - Milan Ivanović: Konzervatorski radovi na spomenicima kulture Kosova i Metohije, obavljeni 1959. i 1960. godine (K-134)

BIBLIOTEKA RAD - KOMPLET OD 40 KNJIGA IZDAVAČ: RAD BEOGRAD 1. VESKO IVANOVIĆ - KRIV JE OKTOBAR 2. MILIVOJE PAJOVIĆ - KAMEN STANOVNIK 3. RATOMIR DAMJANOVIĆ - NOVOGODŠNJA NOĆ 4. MILAN ČAKAR - RASKRIVLJENA SLOVIJA 5. SAŠA RADOJČIĆ - ČETIRI GODIŠNJA DOBA 6. GORAN KOSTROVIĆ - ZAGROVNI SANOVIK 7. LJILJANA LAZAREVIĆ - SOSTENUTO 8. RADOSAV STOJANOVIĆ - SIDRO 9. DJORDJE NEŠIĆ - SUROGATI 10. VOJISLAV VUKOTIĆ - BEŽANIJSKI BREG 11. GORAN SIMIĆ - KNJIGA LUTANJA 12. MILAN DJORDJEVIĆ - MUMIJA 13. MILAN VULETIĆ - KORACI 14. DJORDJE NEŠIĆ - HARONOV ČAMAC 15. VESELIN MIŠNIĆ - BOGOVI I PACOVI 16. GARO JOVANOVIĆ - KAD CRNI VUK ODNESE MOJU DUŠU 17. BOŽIDAR VASILJEVIĆ - KLOŠARKIN PLES 18. SLADJANA JOVIĆ - ULAZAK U SARKOFAG 19. RANISLAV AČKOVIĆ - PRIM. AUTORA 20. STEVAN NAUMOVIĆ - SEDAM GLADNIH GODINA 21. ZORAN ČALIĆ - ANONIMNA BESMRTNOST 22. DUŠAN VIDAKOVĆ - EKSTRASISTOLA 23. SINIŠA RISTIĆ - SRBIJA NA ROČIŠTU 24. JOVANKA NIKOLIĆ - IZVESNI PERIODI U STO FRAGMENATA 25. STOJA SRDIĆ - KUĆA I OKOLO NJE 26. TATJANA DELIBAŠIĆ - DISTCIPLINA STIDA 27. SAŠA JELENKOVIĆ - ONO ŠTO OSTAJE 28. SVETLANA LEKIĆ - ČOVEK IZ SNA 29. IFIGENIJA ZAGORIČNIK SIMONOVIĆ - ANATOMSKA ODBRANA 30. JELENA CVETKOVIĆ - NEODLOŠNA BERBA 31. JEVROSIMA RISTOVIĆ - VODENA SVILA 32. KRSTA POPOVSKI - DVOGLASJA 33. VOJISLAV BRKOVĆ - LIMBOVI KARAGAČA 34. SLOBODAN VUKSANOVIĆ - RUKA OGNJENA 35. MIROSLV KOKOŠAR - ŽIVOT O KONCU 36. RADE DJOKANOVIĆ - ZVONO 37. IVAN ZLATKOVIĆ - ŠUMA 38. VOJISLAV VUKOTIĆ - POGODJENE OČI 39. STOJAN SRDIĆ - ULICA 40. VESKO IVANOVIĆ - ZLOGRAD STANJE: KAO NOVE, KNJIGA KAO NA SLICI, OCENA: 4+..., 5- DOSTAVU PLAĆA KUPAC, KUH RF 2/4

GREG DE KJUR JUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Predgovor - Miroljub Stojanović Prevod - Irena Šentevska, Žarko Cvejić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019 306 strana 25 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-108-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatraču Predgovor (drugom izdanju) Predgovor Uvod Plastični ljubavni slučaj Jugoslovenske filmske industrije Poslednje delije Entuzijazam Nemirni rani radovi Akademija za pozorište, film, radio i televiziju Mladi i zdravi, mrtvi i beli Stvaraoci Skupljači perja od vrana Marksistička misao i praksa Horoskop Estetika crnog talasa Zaključak Postskriptum Film index Index Bibliografija `Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas. Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija. Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

Retko! Ja sam ti ti je on 2 1993 Matica srpska O Mandiću i novosadskoj neoavangardi: O novosadskoj avangardi Fenomen Tribine mladih u Novom Sadu i njen kultni status i posle više od četiri decenije, odnos vlasti prema akterima novosadske avangardne scene i ekscesnoj umetnosti, mehanizam javnog diskvalifikovanja koji funkcioniše i danas, lokalni policijski arhivi kao možda najpotpunija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju tog vremena, bile su teme nedavne tribine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), održane u okviru retrospektive Božidara Mandića i Porodice bistrih potoka & O novosadskoj avangardi Fenomen Tribine mladih u Novom Sadu i njen kultni status i posle više od četiri decenije, odnos vlasti prema akterima novosadske avangardne scene i ekscesnoj umetnosti, mehanizam javnog diskvalifikovanja koji funkcioniše i danas, lokalni policijski arhivi kao možda najpotpunija građa za interpretaciju i istorijsku valorizaciju tog vremena, bile su teme nedavne tribine u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV), održane u okviru retrospektive Božidara Mandića i Porodice bistrih potoka “Natrag”. Osim Mandića, koji je bio među najmlađim članovima brojčano nevelike, ali uticajne grupe umetnika okupljenih oko Tribine mladih, pogled unatrag pružili su i Peđa Vranešević i Slobodan Tišma, ocenjujući se do danas nije ništa bitno promenilo u odnosu establišmenta prema umetnosti koja je radikalna i traži promene. Kao šlagvort u tom konktekstu poslužilo je Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti kojim je Grupa “Februar” poručila 1971. godine, između ostalog, i da je “arbitraža političkih organa i funkcionera u umetnosti i kulturi postala uobičajeni metod za diskvalifikaciju novih pojava”, da je “političko i administrativno rešavanje stvorilo atmosferu straha, ugrozilo progresivnu misao, slobodu stvaralaštva i bavljenje umetnošću”, čineći ga “mučnim i rizičnim”, da mediji dezinformišu javnost i deluju kao “produžena ruka monopola u političkoj i kulturnoj strukturi”… Pismo jugoslovenskoj javnosti poslato je bilo na pedesetak adresa (državnih organa, medija, kulturnih i političkih foruma), među kojima se našla i adresa predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, podsetio je kustos MSUV Nebojša Milenković, autor izložbe Mandića i Porodice bistrih potoka, koji već godinama piše i istražuje novosadsku avangardnu scenu. Povodom Pisma, u tadašnjoj štampi objavljeno je najmanje sedamdesetak pogromaških tekstova, a taj princip diskvalifikovanja je i doveo do toga da na novosadsku kulturu padne mrak, kako je početkom 1971. godine izjavio u intervjuu “Studentu” Vujica Rešin Tucić. Cilj razgovora u MSUV, koji je velikim delom bio posvećen i novoj knjizi Božidara Mandića “Pertle”, bio je da osvetli šta je bilo pre pada tog mraka i kako su se akteri novosadske avangardne scene prema njemu odnosili, ali i da odgovori na pitanje zašto Tribina mladih danas nije moguća. Nebojša Milenković, Slobodan Tišma, Dragana Jovanović, Božidar Mandić i Peđa Vranešević Akteri tog jedinstvenog prostora slobode ni ovoga puta ipak nisu želeli da imenuju ljude od kojih su stradali, a reč je uglavnom o umetnicima i pojedinim novinarima, koji su učestvovali u sistemu progona tako što su javno izražavali zabrinutost za društvo koje dopušta umetnost koja ih je zgražavala. Potom su im se pridruživali “ugledni profesori” i mediji na čelu sa “Dnevnikom”, a onda i partijski forumi, koji su pozivali vlast da reaguje. “I vlast je – šta će, i reagovala”, podsetio je Milenković. “Mi smo stradali pre svega od novosadskih umetnika – umerenih modernista”, rekao je Tišma, dodajući da tadašnje političare nije previše iritirala konceptualna umetnost, posebno što je prilično apstraktna, ali jeste pogađala umetnički krug koji je bio povezan sa političarima i osetio se ugroženim. “Želeli su da nas spreče opanjkavanjem kod političara koji, opet, vole da pokažu moć”, rekao je Tišma i dodao da su ih napadali “najviše najveći pesnik i najveća pesnikinja i jedan ugledan kritičar ‘Dnevnika’”. “Ali, ne treba se ljutiti… Ja im ne zameram… Svako je tada morao da odigra neku ulogu. Ja im ne zavidim. I dan danas se ništa nije promenilo. I danas bi neka umetnost koja bi narušavala balaševićevske paradigme bila nepoželjna”, rekao je Tišma povodom svojevrsnog rata koji je početkom 70-ih besneo na novosadskoj umetničkoj sceni, a rezultirao je zatvaranjem Tribine mladih i zatvorskim kaznama za Miroslava Mandića i Slavka Bogdanovića. Prema njegovim rečima, sami rezultati novosadske avangardne scene – artefakti, nisu bili bitni, već je bio problem to što su uzurpirali instituciju i potpuno je zamenili – Tribina mladih bila je praktično 24 sata otvorena, a umetnici okupljeni oko nje činili su jedinstvenu komunu. “To oni umereni nisu odmah shvatili, a kad jesu, počeo je rat, koji je bio surov… Bile su pretnje u neposrednim kontaktima – profesori su slali studente da nam kažu da će nas prebiti… Oni su procenili da smo mi loši umetnici i da onda možemo u zatvor… Kada su Miroslav i Slavko otišli u zatvor, bili smo razjureni i stvar je završena”, rekao je Tišma. Miroslav Mandić, stariji brat Božidara Mandića i jedan od glavnih aktera grupe Kôd, osuđen je na zatvor zbog teksta “Pesma o filmu” koji je objavljen u časopisu “Uj Simposion” 1971. godine. Božidar Mandić u romanu “Pertle”, koji je velikim delom posvetio kompleksnom odnosu sa bratom, navodi da je zapravo on pravi autor inkrimisanog teksta, a da ga je Miroslav samo potpisao. “Sud je prevaren. Izigrala su ga dva mlada čoveka. Jedan je napisao tekst, drugi potpisao. Jedan otišao u zatvor, drugi ostao na slobodi. Zajebali smo državu, a mi smo propali”, naveo je Mandić u završnici romana, koju je pročitao Peđa Vranešević. Božidar Mandić nije želeo da otkriva detalje o autorstvu “Pesme o filmu”, a u razgovoru sa publikom se čulo i da taj tekst nije ni objavljen na srpskom. Razlog je to što je ceo tiraž “Uj Simposiona” zaplenjen, rekao je profesor i akademik Tibor Varadi, koji je bio odgovorni urednik tog časopisa od 1969. do 1971. Novi roman Mandića, u izdanju Službenog glasnika, napisan u ispovednom i autorefleksivnom tonu, sa citatima sećanja i delovima biografija novosadskih avangardnih umetnika, predstavlјa jedinstveno svedočanstvo o avangardi, osvajanju slobode, naličju političkog liberalizma kraja 60-ih godina 20. veka, deliktu mišlјenja, sudskim procesima i zatvorskim kaznama za slobodne duhove. Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Želimir Žilnik... samo su neki od likova nove knjige Mandića, koji je i na retrospektivi u MSUV predstavio deo svog opusa iz vremena Tribine mladih, kada je sa Vladimirom Mandićem osnovao umetničku grupu Smrdljivi Bil i kompanija, te delovao u grupi Januar - Februar - Mart i i družio se sa grupom Kôd. Mandić je posle napuštanja umetničke prakse, od sredine 1972. godine, živeo u gradskoj komuni Intima u Teslinoj 18 u Novom Sadu, kojoj su pripadali i Miroslav Mandić, Slobodan Tišma, Ana Raković, Vladimir Kopicl, Peđa Vranešević, Lana Bjelić, Vera Vasilić, Čeda Drča, Laslo Kerekeš, Ljilja Krtinić, Mirko Radojičić, Slavko Bogdanović, kao i prošireni krug umetnika-prijatelja avangardnog senzibiliteta, poput Dejana i Bogdanke Poznanović, Želimira Žilnika, Ota Tolnaija, Tibora Varadija, Judite Šalgo, Zorana Mirkovića, Vujice Rešina Tucića... Od 1977. godine živi u zaseoku Brezovica pod planinom Rudnik, gde je osnovao komunu Porodica bistrih potoka, čija su načela: Filozofija zemlje, Otvoreni dom, Siromašna ekonomija i Umetnost. Prema njegovim rečima, danas je umetnik uništen plišanom represijom i šarenom cenzurom, a najviše tržištem. “Ali, pojavljuje se predskozorje… Teško je uništiti delo u koje je ugrađeno nadvreme”, poručio je Mandić u razgovoru povodom njegove izložbe “Natrag”. napisala Vesna Milosavljević tags: pesma poezija miroslava mandića ruža lutanja novosadska neoavangarda avangarda grupa kod casopis polja index vizuelna poezija konceptualna umetnost

Autor - osoba Cindori-Šinković, Mária, 1950- Denegri, Ješa, 1936- = Denegri, Ješa, 1936- Daković, Nevena, 1964- = Daković, Nevena, 1964- Dedić, Nikola, 1980- = Dedić, Nikola, 1980- Doroški, Milica, 1977- Ivkov, Slobodan, 1959- Kojić-Mladenov, Sanja, 1974- = Kojić-Mladenov, Sanja, 1974- Kovačev-Ninkov, Olga, 1964- Lukić, Kristian, 1974- = Lukić, Kristian, 1974- Matić, Jelena, 1977- Milenković, Nebojša, 1971- = Milenković, Nebojša, 1971- Mitrović, Vladimir, 1964- = Mitrović, Vladimir, 1964- Mušić, Miroslav, 1949- Németh, Ferenc, 1956- = Nemet, Ferenc, 1956- Nikolić, Gordana = Nikolić, Gordana Palkovljević, Tijana, 1975- Prišing, Lidija, 1980- Radulović, Milica, 1977- Šuvaković, Miodrag, 1954- = Šuvaković, Miodrag, 1954- Varagić, Slađana, 1975- Vilenica, Ana, 1978- Vuksanović, Suzana, 1965- Naslov Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini / [urednici Miško Šuvaković i Dragomir Ugren] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2008 (Beograd : Publikum) Fizički opis 865, [2] str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Šuvaković, Miško Ugren, Dragomir Topalov, Jagoda Cindori, Marija Vickó, Árpád Jovanović, Pavle Despotovski, Goran, 1972- = Despotovski, Goran, 1972- Hevér, Miklós Juriga, Augustin Červenka, Vladimir (plast. sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Str. 11-13: Ka novom muzeju : od Galerije savremene likovne umetnosti do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine / Dragomir Ugren Str. 753-838: Izbor tekstova umetnika / priredio Miško Šuvaković Biografije umetnika: str. 841-865 Beleške o autorima: str. [867] Napomene i bibliografske reference uz pojedine radove. Bibliografija uz pojedine radove. Predmetne odrednice Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad) Likovna umetnost – Vojvodina – 20v – Zbornici Arhitektura – Vojvodina – 20v dr Nikola Šuica Kapitalno novo ostvarenje enciklopedijskog karaktera Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini bavi se dinamičnom pretragom po temama i pobudama zabeleženim u umetničkoj i arhivskoj građi artikulisanih izražajnosti višenacionalnih stvaralaca sa prostora Vojvodine. Tekstovima brojnih autora istraživača otvorena su vrata u aktivno polje tumačenja hibridnosti svojstava vojvođanske umetnosti. U uvodnoj studiji, čiji je autor Miško Šuvaković, različiti modeli kulture, narodne tradicije i nasleđa prikazani su u svim svojim etapnim suočenjima: pružaju se od primera slikarstva Paje Jovanovića ili tendencija modernistističkih znamenja i stilova, od primenjene umetnosti i dekoracije preko sprege stvaralaštva i konteksta života umetnika, do umetničkih odlika stvaralaštva manjina. Predstavljeni su razlozi i svojstva delovanja Dimitrija Bašičevića Mangelosa ili nove umetničke prakse, otvorene pobude neokonceptualne umetnosti, digitalnih medija i izražavanja rodnih razlika. Knjiga o funkcionisanju, razvoju i etapama izražajnog likovnog jezika pripada genealogiji stvaralaštva i produktivnih metoda pronicanja u nekada oskudne istorijske podatke i slučajeve izostanka dokaza ili tragova kojim obiluju prepleti odnosa i priroda identifikovanja u minulim, ali i u najnovijim umetničkim izražajnostima ili stavovima. U svojevrsnoj rekonstrukciji sečanja ili naglašavanju očuvanih umetničkih ispoljavanja i primera, u ovoj jedinstvenoj knjizi su objedinjene osobenosti sveta umetnosti koji struji u Vojvodini kao izazovnoj topografskoj regiji stapanja između Balkana i centralne Evrope. Iz recenzije rukopisa knjige Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini dr Aleksandar Ignjatović Konzistentan i samorefleksivan teorijski fokus, koji, međutim, podrazumeva kombinovanje različitih strategija interpretacije - od semiotike i ikonografije do diskurzivne analize, jedan je od temeljnih osobenosti ovog rukopisa. U analitičkom postupku interpretacije zapanjujuće velike i raznovrsne građe o umetnosti Vojvodine XX veka, načinjen je vredan otklon od hegemonih i hegemonijskih modela tumačenja. Ukazano je na preplitanje različitih etničkih kultura, ideoloških stanovišta i političkih modela u okviru kojih je umetnost figurisala kao konstitutivan narativ. Na taj način, kroz brojne studije slučaja, iznose se kulturni obrise Vojvodine kao pluralne i hibridne, koji su do sada bili u potpunoj senci centričnih i centriranih interpretacija. Od velikog je značaja i tumačenje fenomena modernizma u Vojvodini: od višestranih prodora tokom prvih decenija XX veka, do transformacije i metamorfoze u odnosu na specifičnost kulturalnog toposa Vojvodine od tridesetih do šezdesetih godina XX veka. Pored toga, suvereno su izložena istraživanja problema tranzicije umetnosti nakon 1945. godine od socijalističkog realizma do socijalističkog estetizma i visokog modernizma. U radu se posebno istražuje problem avangarde i neoavangarde kao svojevrsna struktura „dugog trajanja` u okviru šire kulturne paradigme Srednje Evrope. Iz recenzije rukopisa knjige Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini dr Miško Šuvaković Ka novom Muzeju i ka novoj istoriji Reč je, svakako, o fascinacijama i žudnjama ka novom ili drugačijem pogledu na umetnost XX veka. Novi Muzej - Muzej savremene umetnosti Vojvodine - kao da očekuje i novu postavku ili novi projekt izvođenja, recikliranja, rekonstruisanja i ponovnog tumačenja i interpretiranja umetnosti u Vojvodini tokom XX veka. Radi se o zahtevu za znanjem i sa znanjem o umetnosti i u umetnosti u jednoj lokalnoj, maloj i dinamičnoj sredini. Istorija nije data, nju treba ponovo konstruisati i uvesti u diskurse kulture. Jedan mali muzej u jednoj maloj pokrajini/regiji u središtu Evrope zahteva akribično preispitivanje, odabire, premeštanja, upise, smeštanja i čitanja o tome kako se umetnost odigravala, pojavljivala i nestajala. Nova postavka umetnosti XX veka mora biti nekakva pobuna. Radi se, zapravo, o pobuni znanja! Ne toliko protiv ovih ili onih dela, već protiv posledica izvesnih i neizvesnih hijerarhija uverenja u to šta jeste vojvođanska umetnost tu i sada sa svim istorijskim, političkim, ideološkim i estetičkim narativima. Iz uvodnog teksta knjige Umetnost XX veka u Vojvodini: kontradikcije i hibridnosti umetnosti XX veka u Vojvodini KC

Veliki format, bogato ilustrovano, novo! Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Srpski slikari XVIII-XX veka : likovi i dela / Dejan Medaković ; [urednici Zoran Vapa, Zoran Kolundžija] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Petrovaradin : Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture ; Novi Sad : Prometej, 2021 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 417 str. : ilustr. u bojama ; 31 cm Drugi autori - osoba Vapa, Zoran = Vapa, Zoran Kolundžija, Zoran, 1952- = Kolundžija, Zoran, 1952- Radojčić, Svetozar, 1909-1978 = Radojčić, Svetozar, 1909-1978 Đurić, Vojislav J., 1925-1996 = Đurić, Vojislav J., 1925-1996 Trifunović, Lazar, 1929-1983 = Trifunović, Lazar, 1929-1983 Davidov, Dinko, 1930-2019 = Davidov, Dinko, 1930-2019 ISBN 978-86-80929-48-4 (PZZZSK)(karton) Napomene `Dejan Medaković 1922-2022 - sto godina od rođenja` → prelim. str. `Povodom 70 godina Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture` → prelim. str. Tekst štampan dvostubaćčno Tiraž 1.000 Str. 7-8: Predgovor / urednici Str. 387-388: Moderna analiza žitija i dela / Svetozar Radojčić Str. 388-389: Doživljaj i otkriće / Vojislav J. Đurić Str. 389-391: Naučno istraživanje slikarstva / Lazar Trifunović Str. 391-393: Naučna literarna esejistika / Dinko Davidov O tekstovima: str. 396 Beleška o piscu: str. 416-417 Pečat na nasl. str.: Poklon iz biblioteke Prof. dr Slobodan Tomić: SID: Z 4 75 Bibliografija: str. 402-406 Registar. Predmetne odrednice Srpski slikari -- 18-20. v. Srpsko slikarstvo -- 18-20. v. Baveći se godinama srpskim slikarima Dejan Medaković je u obliku portreta i kraćih monografija uspeo da prikaže važnije nosioce našeg umetničkog razvoja, posebno onog u XVIII i XIX veku. Njegova namera da pišući o našim slikarima XVIII i XIX veka pruži što sažetiju sliku njihovog života i rada sada je, po njegovoj koncepciji, dopunjena reprezentativnim izborom prikaza najboljih umetničkih ostvarenja. Otuda ova knjiga nije stroga antologija, ona je znatno bliža istoriji naše umetnosti, odnosno njena prefinjena interpretacija. U odnosu na davno izdanje sada donosimo dopunjeno i autorovom rukom korigovano novo izdanje sa potpuno novim reprodukcijama, u kvalitetnoj opremi. Ova monografija doprinosi sagledavanju celovitije slike o novijoj srpskoj umetnosti, dokumentuje i predstavlja vrhunska dostignuća nepokretnog nasleđa širokoj publici. Ujedno, ova knjiga, stilski izvrsno napisana, pravi je trezor znanja i doprineće edukaciji novih generacija. U monografiji su predstavljeni sledeći slikari: Hristifor Žefarović Janko Halkozović Zaharija Orfelin Teodor Kračun Jakov Orfelin Teodor Ilić Češljar Arsa Teodorović Konstantin Danil Jovan Klajić Pavle Simić Novak Radonić Đura Jakšić Steva Todorović Miloš Tenković Đorđe Krstić Stevan Aleksić Leon Kojen Ljubomir Ivanović Marko Murat Uroš Predić Paja Jovanović Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999–2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG125 (N)