Kao na slikama, ima površinske blede fleke na prednjoj korici, ne ometa korišćenje, unutra lepo očuvano Sadržaj Specula, speculi; Jurgis Baltrusaitis- Pitagorino ogledalo; Geza Rohajm- Ogledala i vladari; Jelena Galović- Astečko ogledalo; Tihomiir R.Đorđević- Smrt i zao pogled; Gustav F.Hartlau- Magično očge+ledalo u slikarstvu; Gustav Rene Hoke- Magija ogledala/Manirizam; Radmila Mihailović- Srpski ikonostas XVIIIveka i ogledalo; Žilber Lasko- Poduke ogledala; Marko Nedeljković- Viđenje i zagonetka; Bruno Ernst- Ešerovo čarobno ogledalo; Žan Ruse- Odblesci u vodi; Beata Thomka- Stupanje u ogledalo; Saša Hadžitančić `S ove i s one strane iskustvenog `; Radoman Kordić- Ko me vidi; Milan Popović- Transfer ikontratansfer u terapiji narcističnih pacijenata; Kolja MIćević-Taj nemi savetnik; Petar Brečić- Jedan okvir za zrcalo; Luj Maren- on, ja; Dževad Karahasap- Smrt, jezik i ogledalo; Horhe Luis Borhes- Ogledala; Mioddrag Pavlović- Carigrad u zori; Fernando Arabal- Ogledala; Ante Armanini- Ogledalo u šumi; Vlada Urošević- Vlada u ogledalu; Vladan Radovanović- Vežbe; Judita Šalgo- Po/dela; Žarko Rošulj- Metamorfoze; Žak Sternberg- Ogledalo; Anais Nin- Devojačko ogledalo; Milenko Pajić- Svet ogledalasamo pet novčića; Sveta Lukić- Didroov dijalog; Dušan Milovanović- Od tardicionalizma do odsustva kriterijuma; Žarko Trebješanin-Nemoćno osporavanje; Svetozar Koljević- Hodočašće Atanasija Svilara; Milan Damljanović- Umetnik o umetnosti; DSimon Simonović- O umetnosti Ernesta Bloha; Simon Jovanoić- Kultura Renesanse Euđenija Garena; Miodrag Lazarov- Pashu; Radovi,tekstovi Džona kejdža; Siman Simonović- Estetika dimenzija Herberta Markuzea; Simon Jovanović- Eseji Pavla Stefanovića; Milosav Mirković- Moji savremenici Josipa Vidmara; Dobrivoje Stanojević- Vreme našeg zemnog života Stanoja Makragića; Sirene bez posla Božidara Milidragovića; Nigde nikog Aleksandra Ristovića; Miodrag Jauković- Orden Stepana Ćuića; Nada Popović/Perišić- Bel tempo Bore Ćosića; Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2]

fali nekoliko strana kod Elijara u jednoj knjizi stoga niža cena inače dobro očuvano kao na slikama (uslikano gde fale strane) jako retko u ponudi Hanifa Kapidžić Osmangić HRESTOMATIJA SRPSKOG NADREALIZMA Poezija i tekstovi Teorija i kritika 1. Marginalije 2. Čeljusti dijalektike 3. Sada i ovde... Napomena, Bibliografske bilješke i objašnjenja, Indeks imena, Latinica, Šiven povez, 335 str 1970; Tvrd povez; I. Svedočanstva bez mere: 1. Gde spava zamišljeni pingvin (Dedinac, Ristić, Vučo, Aragon, Reverdy, Matić, Breton) 2. Tri zlatne vlasi đavolove... 3. Samo peva tajni plamen - Budilnik (Matić, Vučo, Davičo, Ristić, Breton, Char, Crevel, Eluard, Peret, Koča Popović, Tzara... Pogovor, Bibliografske beleške i objašnjenja, Indeks imena, Latinica, Šiven povez, 339 str. Hanifa Kapidžić-Osmanagić, redovni član Odjeljenja humanističkih nauka ANUBiH, rođena je 30. novembra 1935. godine u Sarajevu, gdje se i školovala. Odsjek za francuski jezik i književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu završila je 1958. godine, kada je i izabrana za asistenta za francusku književnost. Nakon uzastopnih izbora u zvanje docenta i vanrednog profesora, za redovnog profesora za savremenu francusku književnost izabrana je 1975. godine. Školske godine od 1960. do 1963. provela je Kapidžić-Osmanagić na dužnosti lektora za srpskohrvatski jezik na Faculté des Lettres Univerziteta u Dijonu, Francuska, gdje je juna 1963. odbranila (mention très honorable) doktorsku disertaciju pod naslovom Le surréalisme serbe dans ses rapports avec le surréalisme français. U toku univerzitetske karijere Kapidžić-Osmanagić obavljala je dužnosti šefa Katedre za francusku književnost, predsjednika Vijeća Odsjeka za romanistiku, kao i dekana Filozofskog fakulteta u Sarajevu (1973–1975) i prorektora Univerziteta u Sarajevu (1985–1988). U ratu 1992–1995. nastavila je svoje univerzitetske dužnosti u opkoljenom Sarajevu. Na poziv francuske strane, a uz pomoć francuskih snaga UNPROFOR-a privremeno je izašla iz sarajevskog obruča i u seriji predavanja svjedočila o situaciji u gradu u Francuskoj, Švicarskoj, Španiji. Istom prilikom održala je ciklus predavanja o nadrealizmu (Le surréalisme contre le nationalisme) na prestižnoj École Normale Supérieure rue d’Ulm u Parizu, na kojoj je u okviru tromjesečnih predavanja nastavila sa gostovanjem pridruženog profesora u naredne tri godine (1995, 1996, 1997). Na slavistici Univerziteta Paris IV Sorbona održala je, kao professeur associé, šestomjesečnu nastavu iz književnosti s bivših jugoslovenskih prostora 1997. godine. Saradnju s tim Univerzitetom i povremena gostovanja nastavila je sljedećih godina. Profesor Hanifa Kapidžić-Osmanagić bavi se književnošću 20-og vijeka s produžecima u 21. vijek, u prvom redu francuskom i komparativnom, književnostima u Bosni i Hercegovini i široj regiji, kao i teorijom književnosti. Kontinuirano tretira nadrealizam, egzistencijalizam, strukturalizam, poststrukturalizam, žensko pisanje u modernizmu i u postmodernoj književnosti. Hanifa Kapidžić Osmanagić objavila je sljedeće knjige studija i studijskih eseja: Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom (Sarajevo 1966); Le surréalisme serbe dans ses rapports avec le surréalisme français (Pariz 1968); Hrestomatija srpskog nadrealizma. Poezija i tekstovi. (Sarajevo 1970); Hrestomatija srpskog nadrealizma. Teorija i kritika (Sarajevo 1970); Suočenja. Od nadrealizma do strukture (književni eseji) (Sarajevo 1976); Suočenja II. Portreti i prigode (Sarajevo 1981); Suočenja III. Ristić, Begić, Davičo, Krleža... (Sarajevo 1986); Pjesnici lirske apstrakcije. Poezija 1945–1980. (Sarajevo 1992. Edicija uništena u ratu 1992–1995); Pjesnici lirske apstrakcije. Poezija 1945–1980. (Gračanica 1999); Sarajevo, Sarajevo... Suočenja IV (Sarajevo 1998); U brzake vremena. Suočenja V. (Sarajevo 2003); Strukturalizam. Poststrukturalizam. Lévi-Straus. Barthes. Foucault. Derrida. J. Kristeva. Lacan. Deleuze. Guattari i dr: tekstovi u knjizi Suvremena tumačenja književnosti (sa Z. Lešić, M. Katnić-Bakaršić, T. Kulenović, Sarajevo 2006); Ogledi o Hélène Cixous. Ka poetici idiomatičke razlike. (Sarajevo 2011). Hanifa Kapidžić-Osmanagić priredila je knjigu poezije Vaska Pope, dvije knjige Marka Ristića, Djela Midhata Begića u šest tomova, sve s iscrpnim popratnim studijama. Znatan broj njenih studija i eseja objavljivanih u književnoj periodici još nije uvršten u zasebne knjige. Kapidžić-Osmanagić je dugogodišnji glavni urednik časopisa za književnu i umjetničku kritiku Novi Izraz. Bila je predsjednik PEN Centra BiH od 1997. do 2001. godine. Hanifa Kapidžić-Osmanagić dobitnica je brojnih društvenih i profesionalnih priznanja za svoj rad. Dobila je Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva, Dvadesetsedmojulsku nagradu Bosne i Hercegovine, univerzitetska priznanja i plakete. Nagrada Sloboda IPC Sarajevo je iz 2007. godine. Pripala joj je i nagrada Izdavačkog preduzeća “Svjetlost” za esej godine, objavljen u časopisu Izraz. 1993. godine dobila je Fund for Free Expression Award USA. 2007. godine Predsjednik Republike Francuske odlikovao je prof. Hanifu Kapidžić- Osmanagić Ordenom akademskih palmi (Chevalier des palmes académiques). Professor emeritus od 2005. godine, Kapidžić-Osmanagić i dalje drži nastavu na magistarskom studiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Oktobra 1995. godine Hanifa Kapidžić-Osmanagić izabrana je za dopisnog člana ANUBiH. Pristupno predavanje održala je o “Grozdaninom kikotu” Hamze Hume. Redovni član ANUBiH je od 2005. godine. Jezgro grupe su sačinjavali: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Koča Popović, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Petar Popović i Branko Milovanović. „Pošto su konstatovali da među svima njima u načelu postoji, mimo svih individualnih razlika, izvesna duhovna saglasnost, i da ih jedna stalna izdvojenost deli od svega što se oko njih nameće kao duhovni život, potpisani su smatrali da su im nametnuti, u datim okolnostima, jedno preciznije isticanje onoga što im je zajedničko i jedan disciplinovaniji kolektivni aktivitet, radi koga svaki od njih pristaje da žrtvuje psihološku stranu svoga „ja“. Oni su rešeni da, i u nepredvidljivim dialektičkim momentima ovog aktiviteta, učine i održe konstantnim i nesvodljivim, kretnje svog neprestanog ideološkog i moralnog definisanja. Ova prva zajednička publikacija predstavlja samo jedan vidljiv momenat u obeležavanju tog neophodnog definisanja.“ Potpisnici: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović – Bor, Živanović – Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović, Marko Ristić. Časopis Nemoguće-L′impossible, Beograd 1930. Prednadrealistički period, od 1922. godine, obeležen je individualnim radom srpskih nadrealista. Na osnovu neformalnog ali ipak zajedničkog rada na časopisima Putevi i Svedočanstva i kroz individualni rad iskristalisala se potreba formalizacije zajedničkog rada. Đorđe Jovanović, koji je sa Đorđem Kostićem i Oskarom Davičom saradnik u časopisu Tragovi, predlaže Dušanu Matiću pokretanje časopisa, u kome bi se ispoljio zajednički aktivitet. Osnivački sastanak održan je 30. novembra 1929. godine u zgradi u ulici Zmaj Jovinoj 1 (Kneginje Ljubice 1), u kojoj je na prvom spratu stanovao Aleksandar Vučo, a u jednom periodu dva sprata iznad njega Marko Ristić. Na sastanku u Vučovom stanu se razgovaralo o formiranju nadrealističke grupe i pokretanju zajedničke publikacije. Prema svedočenju učesnika, bili su prisutni Aleksandar Vučo, Đorđe Kostić, Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić i Đorđe Jovanović, a saglasnost sa osnivanjem grupe dali su Koča Popović i Milan Dedinac, koji su se tada nalazili u Parizu. Jezgro grupe su sačinjavali: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Koča Popović, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Petar Popović i Branko Milovanović. Takođe su i neke od supruga nadrealista učestvovale u nadrealističkim aktivnostima, na primer Ševa (Jelica) Ristić i Lula Vučo. Nikola Vučo je blizak nadrealističkom pokretu, i mada nije bio potpisnik manifesta, u nadrealističkim publikacijama su objavljeni njegovi radovi. Grupi prilaze Salmon Moni de Buli, Risto Ratković i Slobodan Kušić, ali su se posle nekog vremena odvojili. Slobodan Kušić učestvuje u jednom primeru kolektivnog automatskog pisanja „Sedam minuta genijalnosti ili čari automatizma“. Međutim, 8. marta 1930. šalje pismo upućeno Marku Ristiću, Dušanu Matiću, Aleksandru Vučo, Vanetu Živadinoviću, Đorđu Jovanoviću, u kome piše o svom razmimoilaženju sa stavovima grupe. Takođe, Ljubivoje Jocić, iako je pozitivno odgovorio na postavljena pitanja ankete, odustaje od učešća u nadrealističkim aktivnostima. Osim pripadnika, izvan grupe je nekoliko autora bliskih pokretu, kao što su Rade Stojanović, Vladimir Habunek, Rastko Petrović i drugi. Izdavanjem prvog časopisa nadrealističke orijentacije Nemoguće-L′impossible izdatog 1930. godine, donet je manifest pokreta i grupa dobija svoju publikaciju. Posle objavljivanja deklaracija Pozicija nadrealizma, grupu napušta Dimitrije Dedinac, koji se ne slaže sa tekstom deklaracije, u kojoj se nadrealisti opredeljuju za socijalističku revoluciju. Časopis Nadrealizam danas i ovde prestaje da izlazi posle trećeg broja 1932. godine, i time prestaju kolektivne aktivnosti srpskih nadrealista. Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović su uhapšeni, Monny de Boully se seli u Pariz, Radojica Živanović Noe 1934. godine prelazi u novoosnovanu umetničku grupu Život, tako da formalno grupa prestaje da postoji, ali ostali nadrealisti individualno deluju i u narednim godinama. srpski i francuski nadrealizam avangarda

Autor - osoba Koljević, Svetozar, 1930-2016 = Koljević, Svetozar, 1930-2016 Naslov Trijumf inteligencije : ogledi o novijem anglosaksonskom romanu / Svetozar Koljević Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 242 str. ; 22 cm (Broš.) Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Haksli, Oldos, 1894-1963 Džejms, Henri, 1843-1916 Eliot, Tomas Sterns, 1888-1965 Džojs, Džejms, 1882-1941 Fokner, Vilijam, 1897-1962 Brejn, Džon, - Vilson, Angus, - Keri, Džojs, 1888-1957 Engleski roman -- 19-20. v. Svetozar Koljević, rođen 1930. godine u Banjoj Luci, studirao je englesku književnost u Zagrebu, Beogradu i Kembridžu. Predavao je englesku književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu (1958–1992) i Novom Sadu (1992–1995). Radio je kao gostujući profesor na univerzitetima u Blumingtonu (Indijana, SAD, 1963–1964), Oksfordu (1975–1976), Berkliju (1981), Londonu (1987) i Seulu (univerzitet Hankuk, 1995). Posle odlaska u penziju 1995. predavao je englesku književnost na filozofskim fakultetima u Nikšiću, Banjoj Luci, Srpskom Sarajevu i Beogradu. Pisao je o engleskoj književnosti i evropskom romanu (Trijumf inteligencije, Beograd, 1963; Humor i mit, Beograd, 1968; „Engleska književnost dvadesetog veka”, Engleska književnost 3, ur. Veselin Kostić, Beograd, 1984, 1991; Hirovi romana, Sarajevo, 1988; Engleski pesnici dvadesetog veka, Beograd, 2002; Engleski romansijeri dvadesetog veka, Beograd, 2003). Obrađivao je i teme iz područja jugoslovenskih književnosti (Naš junački ep, Beograd, 1974; Putevi reči, Sarajevo, 1978; Pripovetke Ive Andrića, Beograd, 1983; Viđenja i snoviđenja, Sarajevo, 1986; Pripovetka 1945–1980, Biblioteka „Istorija književnosti BiH”, Sarajevo, 1991; Postanje epa, Novi Sad, 1998; Njegoš u engleskoj i američkoj kulturi, Podgorica, 1999; Vječna zublja, 230 Beograd, 2005; Vavilonski izazovi, Novi Sad, 2007; Odjeci reči, Beograd, 2009), a objavio je i jednu zbirku putopisa (Po belom svetu, Novi Sad, 1997). Na engleskom jeziku objavio je izbor i prevod jugoslovenskih pripovedaka (Yugoslav Short Stories, World‘s Classics, Oxford, 1966), studiju o našoj narodnoj poeziji (The Epic in the Making, Clarendon Press, Oxford, 1980), kao i nekoliko članaka, uglavnom o našoj narodnoj poeziji i, posebno, o odnosu između umetničkog i narodnog stvaranja, u univerzitetskim publikacijama u Oksfordu, Tibingenu, Dablinu, Upsali, Stokholmu, Notingemu, Mineapolisu (Minesota, SAD), Helsinkiju, Londonu, Seulu, Kolumbusu (Ohajo, SAD) i Njujorku. Dobitnik je Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva (1969) za knjigu Humor i mit, nagrade izdavačkog preduzeća Svjetlost za knjigu Putevi reči (1979), BIGZ-ove nagrade za najbolji prevod objavljen u BIGZ-u 1986/1987. godine (S. Ruždi, Deca ponoći – prevod u saradnji sa Zoranom Mutićem), nagrade za životno delo Društva književnika Vojvodine (2002), Povelje Književni vijenac Kozare za „ukupan doprinos srpskoj književnosti i kulturi” (Prijedor, 2005), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), Vukove nagrade „za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru” (Beograd, 2006), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), kao i nagrade Đorđe Jovanović za „esej i kritiku” za knjigu Vavilonski izazovi (Beograd, 2008). Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Od 1992. godine živi u Novom Sadu. MG129

Toma Zivanovic - Sistem sinteticke pravne filozofije Predavanje na pariskom i beogradskom pravnom fakultetu I - Nauka o sintetickoj pravnoj filozofiji Napredak, Beograd, 1921. Mek povez, nedostaju korice i dobar deo rikne, 99 strana. Ipak, kada se prekorici, bice ovo sasvim dobar primerak. Posveta i potpis autora. Toma Živanović (Paraćin, 6/18. februar 1884 — Beograd, 31. mart 1971) bio je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu[1] teoretičar Krivičnog prava, i pravni filozof[1] poznat po uvođenju tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo - krivica - kazna), i doprineo objektivatizaciji krivičnog prava. Biografija Akademik Toma Živanović rođen je 1884. godine u Paraćinu od oca Stevana zanatlije i majke Stanije domaćice. Osnovnu školu i nižu gimnaziju je završio u Paraćinu. Dalje školovanje je nastavio u Beogradu. Pravni fakultet je završio 1906. u Beogradu. Po završenim studijama na Pravnom fakultetu u Beogradu, Toma Živanović odlazi na stručno usavršavanje u Pariz gde se rađa njegova teorija uzročnosti, koja je od tada do danas opšte prihvaćena u krivičnopravnoj teoriji i praksi.1907. godine je prava i kriminalističku školu završio u Parizu. 1908. godine je doktorirao u Parizu na pravu[1]. 1909. godine je postao docent na Pravnom fakultetu u Beogradu. Toma Živanović je 1922. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1926. godine za redovnog člana iste akademije. Na istoj sednici 1926. godine za dopisnog člana izabran je Ivo Andrić, a nešto prije Milutin Milanković. redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu je od 1920. godine, gde predaje materijalno krivično pravo[1]. U to vreme su predavali Slobodan Jovanović, Đorđe Tasić, Mihailo Ilić i drugi. U vreme rata fakultet nije radio, a u zgradi se nalazila nemačka komanda. Više profesora je oterano na robiju u Banjički logor, a dva, Mihailo Ilić i Đorđe Tasić su streljani 1944. godine. Posle Drugog svetskog rata Tomi Živanoviću je bilo zabranjeno da predaje na Pravnom fakultetu u Beogradu.[traži se izvor] Dela i trag Toma Živanović je bio u potpunosti posvećen nauci, pored krivičnog prava bavio se i pravnom filozofijom. Njegova važnija dela su: Sistem sintetičke pravne filozofije Osnovi krivičnog prava (srpskog) Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije Osnovi vojničkog prava O istupima Napisao je veliki broj članaka na srpskom i stranim jezicima. Primera radi navodimo da postoji više teorija o pojmu kriminologije, koje usko definišu kriminologiju kao nauku o kazni. Međutim privaćena je njegova tripartitna teorija po kojoj je kriminologija nauka koja se bavi sveobuhvatnim proučavanjem zločina i izvršioca koristeći pri tome saznanja iz drugih nauka. Ova teorija je prihvaćena kako kod nas,[kako?] tako i u naučnim krugovima Italije, Francuske, Kanade i drugim zemalja. Izuzetno plodan rad Tome Živanovića, koji je značajno unapredio ne samo pravnu nauku već i kompletnu pravničku strukturu opšte je priznat i visoko vrednovan u svetu. Amfiteatar IV na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu nosi njegovo ime.[2]

SINOVAC slika iz seoskog života Mih. Sretenović Izdanje knjižere Tome Jovanovića i Vujića, Beograd, 1922. 36 strana. manji format. Korice kao na slici. Povez se jedva drži ali drži. Nema podvlačenja, zapisa... MIHAILO SRETENOVIĆ Mihailo Sretenovć rođen je 16. februara 1866. godine u Ubu. Njegova majka se preudala u mačvansko selo Lipolist, u familiju Tušanovića i sa sobom povela malog Mihaila. Završio je osnovnu školu u Lipolistu, a zatim je nastavio školovanje u Šapcu i Beogradu. Po zanimanju je bio učitelj, službujući po Srbiji. Jedno vreme je bio i načelnik Mačvanskog sreza. Mihailo Sretenović je bio plodan i pomalo zapostavljen pisac. U Mačvi, gde je odrastao, najpopularnije mu je delo `Radetića Mara`, ljubavna priča iz sela Radenkovića, koja se odigrala u drugoj polovini devetnaestog veka. Ova knjiga nije imala mnogo izdanja, ali je zbog svoje sadržine, gde se priča o lepoj Mari, ostala u dubokom sećanju čitalaca. U Beogadu najčitanija knjiga Mihaila Sretenovića bila je pripovetka `Jelisavka`, koja je doživela trinaest izdanja. Ljubiteljima knjige u prvoj polovini dvadesetog veka dobro su poznata dela Mihaila Sretenovića `Devojački grob`, `Biserka`, `Smilja`, `Milićev grob`, `Jetrve`, `Sinovac`, `Roditeljski greh`, `Svet`, `Prvi srpski ustanak`, `Đakon Avakum`, `Krvave priče`, `Moravka`, `Čarlama` i druge, od kojih su mnoge izvođene kao pozorišni komadi širom Srbije. Mihailo Sretenović je autor osam udžbenika za osnovnu školu, ali je pisao i za najmlađe, kao što su knjige `Moje radovanje`, `Đerdan`, `Svetli dani`, `Crni dani` i druge. Iz tog vremena ne osta ni jedna Marina slika, ali po priči, kažu da je sam Bog hteo da na njoj pokaže kakvu lepotu na zemlji može da stvori. S druge strane je lepota jezika naših dedova i pradedova, koju pisac slikovito izražava. Te lepote življenja, vremena prošlih, ostale su u senci novokomponovanog života, baš kao i ova priča. Namera `Mačvanskih novina` je da `Radetića Maru` otrgnemo od zaborava. Prvo izdanje ove knjige objavljeno je 1894. godine na Svete Trojice, u vreme dok je Mihailo Sretenović bio učitelj u selu Sječa Rijeka kod Užica. Njenim novim `puštanjem u beli svet` želimo da ovo retko popularno delo, najčitanije u srpskoj književnosti do prvog svetskog rata, izvođeno na scenama mnogih pozorišta između dva svetska rata, izvučemo iz zaborava. Slavićemo takva dela kao što ih je slavila frula sa mačvanskih prela i igranki. Mihailo Sretenović je duže vreme bio načelnik sreza mačvanskog. Pisao je kako oseća, a dobro je poznavao svoje Mačvane. Njegov duh je bio slobodan i stvorio je najprostodušniju priču o ljubavi na mačvanskoj ravnici. Ostavio nam je na dar život koji moramo sačuvati, bar u knjizi i snovima, jer narod bez sačuvane prošlosti nema ni budućnost. Zato vam, poštovani čitaoci, u ime našeg i vašeg lista `Mačvanske novine`, koje žele da očuvaju bogatu kulturnu baštinu Mačvana, toplo preporučujemo `Radetića Maru`. Umro je u Beogradu 5. maja 1934. godine. Lj. Đukić

Odlično stanje Verovatno nekorišćena Pogledajte slike Sa posvetom legendarnog knjižara Gece Kona Geca Kon (Čongrad, 2. avgust 1873 — Pančevo, 1941) bio je srpski knjižar i izdavač. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao Gejza[1] 2. avgusta 1873. godine u Čongradu, u mađarskom delu Austrougarske, od oca rabina Bernarda Kona i majke Lujze, u poznatoj aškenaskoj porodici. Nakon njegovog rođenja porodica se seli u Zemun, gde je otac bio učitelj a Geca pohađa Trgovačku školu - knjižarski smer. Zatim pohađa gimnaziju u Novom Sadu, ali 1889. godine prekida školovanje i zapošljava se u knjižari Fridriha Breslauera u Beogradu. Godine 1894, vraća se u Novi Sad gde prvo uči zanat, pa postaje pomoćnik i na kraju radi kao poslovođa u knjižari Arse Pajevića.[2] Kod Pajevića u knjižarskoj radnji na početku Dunavske ulice, proveo je daroviti Gejza punih sedam godina. Knjižara Gece Kona u Knez Mihailovoj 12. Zakletva Gece Kona 1901. Nekadašnja knjižara Gece Kona u Knez Mihailovoj 12, danas Knjižara „Geca Kon” izdavačkog preduzeća Prosveta Kuća Gece Kona u Dobračinoj 30 u Beogradu Godine 1901, postaje srpski državljanin - kao Geca, i u Beogradu otvara knjižaru za srpsku i stranu književnost u Knez Mihailovoj ulici br. 1. pored Grand hotela.[3] Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi. Od 1902. godine bio je oženjen Bečlijkom Lujzom Vajs. Imali su dve ćerke: Elviru, udatu za trgovca sanitetskim materijalom Franju Baha, i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna. Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede srpske vojske nad austrougarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene. Posle Prvog svetskog rata, Geca Kon uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara 1921. godine izabran je za potpredsednika, a 1929 i 1932.[4] godine za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu. Godine 1934, objedinjuje svoju knjižaru i radnju za prodaju laboratorijskog materijala svog zeta Franje Baha u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva „Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.“. Najveću izdavačku produkciju ostvario je u periodu između 1930. i 1940. godine, objavljujući preko 200 naslova u toku jedne godine. 1935. godine, Konova knjižara bila je na prvom mestu u Beogradu po broju izdanja, među kojima su najzastupljeniji bili udžbenici, nad kojima je imao monopol.[5] Stekao je veliko bogatstvo i sagradio vilu u Dobračinoj ulici br. 30. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vlastima Kraljevine Jugoslavije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša (1937).[5] Osim po velikoj izdavačkoj delatnosti, Geca Kon je bio poznat po velikoj novčanoj podršci književnicima i svim vrednijim kulturnim institucijama. Osnovao je Geca 5. novembra 1933. godine `Akademiju sedam umetnosti`, kao novčanu nagradu, koja se dodeljivala svake godine jednom književniku ili umetniku.[6] Veliki deo sredstava uložio je u popularisanje dela domaćih pisaca kroz biblioteke `Naša knjiga`, `Zlatna knjiga`, `Srpski narod u 19. veku`, kao i kroz one vezane za školsku lektiru. O njegovom dobročinstvu svedoči i književnik Božidar Kovačević: `Od svoje zarade on je više nego iko pomagao domaću književnost. Piscima čije knjige nisu najbolje išle davao je pristojne honorare, kao i siromašnim, da bi mogli nesmetano, oslobađajući se napornog novinarskog rada, da ostvare zamišljena književna dela (...) Pesniku Dragoljubu Filipoviću za patriotsku zbirku `Kosovski božuri`, Kon je nekoliko puta platio honorar da bi ga materijalno pomogao jer je, stvarno, živeo u velikoj oskudici`. Po nemačkoj okupaciji Srbije 1941, uprkos brojnim upozorenjima i dojavama od strane prijatelja i poznanika, Geca Kon odbija da napusti Srbiju. Šestog aprila sa porodicom beži iz Beograda u Vrnjačku banju, gde je ubrzo uhapšen; prvo biva zatočen u Beogradu, pa potom u Beču. Gecu Kona i njegovu porodicu ubio je nemački okupator 1941. godine. Mesto Gecinog stradanja nije poznato. Pretpostavlja se da je streljan u bečkom zatvoru ili pri kasnijem isleđenju u Gracu. Jedino je njegov drugi zet, Leopold Hercog izbegao streljanje; svi ostali članovi porodice: žena Lujza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, zet Franjo Bah, kao i četvoro unučadi,[7] streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena: kuće u Dobračinoj 30 i Sremskoj 4, dva stana u ulici Strahinjića Bana, knjižara i jedna radnja u Knez Mihajlovoj, kao i plac na Dedinju (gde će posle rata ministar Jovan Veselinov podići vilu, u koju će se kasnije useliti predsednik Slobodan Milošević). Najvredniji deo knjižnog fonda prenesen je u Nacionalnu biblioteku u Beču. Izdavačku kuću je 1942. godine preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta. Zahvaljujući knjižnom fondu od preko pet hiljada izdatih naslova iz svih oblasti ljudskog stvaralaštva, Geca Kon je još uvek prisutan na tržištu knjiga. Njegova sestra Blanka udata Rajs ima unuka Jovana Rajsa koji je preživeo holokaust i pisao o tome.[8] Dela[uredi | uredi izvor] Prva knjiga koju je izdao 1905. bila je Sintaksa srpskog jezika za srednje škole Janka P. Lukića. Godine 1907, objavljuje prvi prevod strane knjige, Princa Nikoloa Makijavelija (tada izdat pod naslovom Vladalac). Objavio je veliki broj knjiga, po 200 naslova godišnje, a 1925. godine izdao je 160 naslova. Među njima su bila: sabrana dela Slobodana Jovanovića, Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića i drugih. Od stranih autora izdavao je dela Zigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea i mnogih drugih. Zamislio i uobličio je seriju dečjih knjiga Zlatna knjiga i Plava ptica, seriju Školski pisci, biblioteku strane knjige Plejada i filozofsku biblioteku Karijatide. Izdavao je i pravnu literaturu, među ostalom značajno delo Osnovi javnog prava Kraljevine Srbije iz 1907. godine. Pokrenuo je `Arhiv za pravne i društvene nauke`, koji je izlazio nekoliko decenija.[9] Geca Kon pokrenuo je Ediciju romana za decu Plava ptica. Ovo je bila samo jedna od mnogih edicija iz oblasti književnosti i stručne literature za decu i odrasle koje je pokrenuo.[10] Edicija Plava ptica smatra se najboljom edicijom knjiga za decu ikada objavljenom na srpskom jeziku.[11]

Odlično očuvano! Autor - osoba Pavić, Milorad, 1929-2009 = Pavić, Milorad, 1929-2009 Naslov Gavril Stefanović Venclović / Milorad Pavić Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Beograd : Kultura) Fizički opis 326 str., [1] list s tablom : ilustr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ65, ǂknj. ǂ437 ISBN (Karton) Napomene Prilozi: str. 251-321 U Prilozima sadrži i manje poznate Venclovićeve tekstove. Predmetne odrednice Venclović Stefanović, Gavril, oko 1680-1749? BELEŠKA O OVOJ KNJIZI Ova knjiga nastala je na osnovu arhivskih i drugih istraživanja koja je autor vršio početkom šezdesetih godina s namerom da objavi jedan izbor iz spisa Gavrila Stefanovića Venclovića (oko 1680–1749?). Gotovo jednovremeno s pojavom tog izbora pod naslovom: Gavril Stefanović Venclović, „Crni bivo u srcu – legende, besede, pesme“ (Beograd, „Prosveta`, 1966, str. 544), autor je u „Književnosti“ (1965, br. 4–12) u nastavcima objavio jedan deo svoje tada napisane studije o Vencloviću. Jedna još kraća verzija te studije data je kao predgovor pomenutom zborniku Venclovićevih spisa („Crni bivo u srcu“, Beograd, 1966, str. 7–80). Radeći i dalje nad Venclovićevim tekstovima i ličnošću, autor je ovog pisca stavio u kontekst tokova „Istorije srpske književnosti baroknog doba“ (Beograd, „Nolit`, 1970), a studije o Vencloviću u međuvremenu su unapređene i prilozima drugih domaćih i stranih slavista i istoričara književnosti. Jedno nepoznato pismo Venclovićevo je objavljeno, neka pitanja iz oblasti uporednih istraživanja su skinuta s dnevnog reda, izneti su mnogi novi sudovi o ovom doskora zaboravljenom piscu. Tako je u definitivnu verziju monografije o Vencloviću, koju čitalac sada dobija na uvid prvi put u punom obimu i na jednom mestu, autor u međuvremenu uložio još truda, i ugradio u nju spomenuta otkrića i rezultate najnovijih istraživanja. S druge strane, autor je prvi put sada mogao uz svoj tekst dati i naučni aparat, što prilikom objavljivanja u časopisu i u nastavcima nije bilo podesno. Tako će čitalac, zainteresovan da pođe dalje i šire se uputi u pojedinosti, naći ovde putokaz kroz literaturu i, što je od posebnog značaja kada je reč o jednom gotovo neizdatom piscu, indikacije o Venclovićevim rukopisima iz kojih su uzimani navodi i koji su služili kao izvor i podloga ovoj monografiji. Najzad, zainteresovani čitalac naći će u prilozima (I–VII) nekoliko dosad neizdatih Venclovićevih tekstova. Tu se, pored dva dosad nepoznata i nepublikovana Venclovićeva rana zapisa na knjigama, danas čuvanim u Sent Andreji, publikuje prvi put i osam Venclovićevih spisa. Pored ostalog, jedna Venclovićeva drama (izvedena 1971. godine, ali još neobjavljena), nekoliko odlomaka iz beseda, jedan prozni spis stilski veoma karakterističan i jezički izvanredan (Povest o trgovcu), kao i duži fragmenat o ikonoklastičkim rasprama. Ovi tekstovi su odabrani po posebnim merilima; to su, u stvari, argumenti za pojedine sudove iznete u ovoj knjizi, i autor ih na ovaj način daje na uvid čitaocu. M. P. Gavrilo „Gavril“ Stefanović Venclović (1680–1749) bio je srpski sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku. Biografija Rođen je u Sremu. Ime Stefanović nosio je po svom ocu Stefanu, dok na grčkom Stefan znači venac odakle dolazi ime Venclović i već je 1690. godine iz Srema prešao u Sentandreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina (po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sentandreji, Đuru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj). Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio: „propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac... bogoslov, besednik i pesnik“. Preminuo je 1749. godine u Sentandreji. Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Venclović je za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na srpskoslovenskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom „prostom jeziku“. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari – šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi „Mač duhovni“ od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige. Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima, preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac svoga vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice. „Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; Sv. Petar je tako Judu hteo ‘handžarem’ da ‘pronuzi’, ili je potezao ‘kurđelu’; tako je Juda ‘kalauzio’ poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke...“ Delo Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu: Kritički odnos prema kaluđerima; Nepotrebnost praznih crkava; Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo; Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva; Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu; Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja; Značaj prosvećivanja – i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama; Propovedi sa pohvalama radu; kao i Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća). Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom..., što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda. „To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na ruskoslovenskom.” U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi: Priča o Davidovom grehu; David i Saul; Priča o prekrasnom Josifu; Šarena riza Aharova; Milosrdni Samarjanin; Šetači po moru; Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta); Besovi Hristu govore; Priča o Sejaču; Danil; Vojska vazdušna; Mojseov (Mojsijev) štap; Mana s neba, Zmija od tuča; Jonatanov med; Avesalom dugokosi, Gedeonove testije; Kći Irodijadina itd. On je za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u period od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil. U Venclovićevim preradama sakralnih tekstova kojima ne nedostaje uticaj narodne folklorne tradicije naziru se osnove buduće srpske fantastične proze. Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio – parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi. „U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije, i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije...“ Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića: Venclović (oko 1740. godine) „Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga – veli Gospod – s plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih...“ Daničić (oko 1860. godine) „Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga plemenitom lozom...“ ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10: Venclović (oko 1740. g.) „Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno...“ Karadžić (oko 1840. g.) „Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote...“ Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. „Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela – ne prevoditi reči nego smisao.“ Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna, blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: „Udvorenje arhangela Gavrila devojci Mariji“, nastala 1743. godine. Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik. Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču „Slavjanoserpskim Vjedomostima“ – Sreten (Stefan?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine. Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već 1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti. „Obe ove činjenice – popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije – upućuju na poseban značaj tog pitanja u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja.“ Prevod na savremeni srpski jezik Gavril Stefanović Venclović: Crni bivo u srcu. Izbor, predgovor i redakcija Milorad Pavić, Beograd, Prosveta, 1966. Reference Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 38. `Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu`, Novi Sad 1931. „Rastko Budimpešta – Milorad Pavić: Gavril Stefanovic Venclović”. www.rastko.rs. Pristupljeno 2023-01-31. Palavestra, Predrag. „Kritičke odlike srpske fantastike”. Projekat Rastko. Pristupljeno 20. 1. 2019. Literatura Dimitrije Bogdanović: Istorija stare srpske književnosti, Beograd, SKZ, 1980. Đorđe Trifunović: Kratak pregled jugoslovenskih književnosti srednjega veka, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, 1976. Dejan Mihailović: Vizantijski krug (Mali rečnik ranohrišćanske književnosti na grčkom, vizantijske i stare srpske književnosti), Beograd, „Zavod za udžbenike“, 2009, str. 37–38. Venclovićev sentandrejski bukvar: 1717, fototipsko izdanje sa raščitanim tekstom i savremenim prevodom. Priredili i propratne studije napisali Tomislav Jovanović i Dimitrije E. Stefanović, Biblioteka „Baština“, Srpska književna tradicija u Mađarskoj, Radionica „Venclović“ Kulturnog i dokumentacionog centra Srba u Mađarskoj, Budimpešta i Arte, Beograd 2013. MG111

Autor - osoba Hajne, Hajnrih Naslov Iz kritike i publicistike : članci i fragmenti / Heinrich Heine ; [preveo Nenad Jovanović] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1957 (Beograd : Kultura) Fizički opis 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nenad Napomene Pogovor: str. 289-294 Predmetne odrednice Hajne, Hajnrih, 1797-1856 Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 – Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj. 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha. On navodi prevod Branimira Živojinića kao najbolji na srpskom. Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.[4] Značajnija izdanja Hajneovih dela u Srbiji i Jugoslaviji HAJNE, Hajnrih: Ideje ili Knjiga le grand God H. Hajna; s nemačkog preveo Mita Rakić. - Beograd: V. Valožić, 1877. - 147 str.; 15 cm. HAJNE, Hajnrih: O Engleskoj / H. Hajne; s nemačkog preveo Mita Rakić. - (Beograd : 6. i.), 1879 (Beograd: Državna štamparija). - 133 str.; 16 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hanriha Hajnea. Knj. 3 / (preveo) Aleksa Šantić - U Mostaru: Paher i Kisić, 1897. - 52 str.: ilustr.; 17 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hajnriha Hajnea / (preveo) Aleksa Šantić; s prikazom Marka cara - 2 popunjeno ilustrovano izd. - U Mostaru: Izdavačka knjižnica Paheri Kisića, 1898. - 67 str.: ilustr.; 18 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco / H.Heine; preveo Aleksa Šantić; predgovor Marka Cara. - (3. izmenjeno izdanje). - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Ljurđević, 1919 (Srajevo: Bosanska pošta). - 48 str.; 16 cm. - (Mala biblioteka; 199). HAJNE, Hajnrih: Florentinske noći / H (Hajnrih) Hajne; preveo Nikola Polovina - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1921 (Sarajevo: Bosanska pošta). - 110 str..; 15 cm. - (Mala biblioteka; 176-79- Predgovor / V. Živoj(i)nović: str. 4-16. HAJNE, Hajnrih: Iz Hajneove lirike (preveo) Aleksa Šantić. - Mostar: T. Dudić, 1923 (Sarajevo: „Obod“). HAJNE, Hajnrih: Devojke i žene u Šekspirovim delima | preveo s nemačkog Živ. Petrović - Beograd: Štamparija Drag. Gregorića, 1926, 122 str. HAJNE; Hajnrih:Ideje ! Hajne: prevodi sa nemačkog Nikola S. Polovina i Paulina Albala. - Beograd, 236 str. ; 20 cm. - (Savremena biblioteka) XAJHE, Hajnrih: Put po Harcu / Hajnrih Hajne; (preveli I. i D. Lisičar,tas preveo Velimir Živojinović; ilustracije Abahadin Hodžić). - Beograd. Savez novinara Jugoslavije, 1950 (Beograd: Omladina). - 133 str:: ilustr., 17 mm. -Humoristička biblioteka „Ježa HAJNE, Hajnrih: Uvod u „Don Kihota“ / Hajnrih Hajne: str. (5) -18. U: SERVANTES Saavedra, Migel de. Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1! Migel Be Servantes Saavedra; ilustracije Gistava Dorea, (preveo Đorđe Popović). - Beograd: Novo pokolenje, 17 52 (Beograd. Kultura). - 273 str. ILUSTR» 90 um. - Svetski pisci NAJNE, Hajnrih: Iz kritike 1publicistike: članci 1 fragment / Heimrich Heine; (preveo Nenad Jovanović). - Beograd: Kultura, 1957 (Beograd: Kultura). - 495 str; 20 cm. HAJNE, Hajnrih: ag i, Pjesme / Hajnrih Hayne, (priredio Miodrag Maksimović; rreveo Vjekoslav Majer... &t al.). - (t- \zd.). - Beograd: Rad, 1964 Hajnrih Hajne Nemačka: Ata Trol / Hajnirh Hajne; (preveo Slobodan Glumac). - Beograd: SKZ, 1968. - HMG 217 str.; 19 cm. - (Srpska književna zadruga; 414 Prevod dela: Deutschland ein Wintermarcuhen; Atta troll; ein Sommernachttraum - Pogled na Hajnea / Branimir ŽivoJonović: Pogovor / S. Glumac: str. 211-214 HAJNE, Hajnrih: Bio je divan mesec maj: izabrane ljubavne pesme / Hejnrih Hajne; izbor i prevod Branimir Živojinović. - Beograd: Vajat, 1989 ((Beograd): Prosveta). - 114 str.; 17 cm - (Traganje za Euridikom: ljubavna poezija svih naroda i vremena; traganje 7) Značajniji radovi o Hajneru u Srba i drugih južnoslovenskih naroda BAUER, Ernest: Heinrich Heine kod Hrvata i Srba, „Obzor, 23/1932, 291, s. 5[3] GAVRIN, Mira: Heine u Hrvatskoj lirici. Preradović ı Heltne, „Zbornik radova filosofskog fakulteta`, Knj. II Zagreb, 1954, s. 255-276. GRČIĆ, Jovan: Hajnrih Hajne, „Brankovo kolo“, 1904, 50, s. 1604-05. - GRČIĆ, Jovan: Florentinische Nachte u srpskom prevodu, „Brankovo kolo, 1904, 50, s. 1604-1605 GRČIĆ, Jovan: Hajne u nas, „Brankovo kolo , 1906, s. 254-255: 319; 348. DIMITRIJEVIĆJ. P.: Hajne u prevodima Mime Rakića, „Srpski književni glasnik“, HH/1908, 8, s. 600-616. ĐORĐEVIĆ, dr Miloš: „Pogovor” u: H Heine: Iz kritike i publicistike, Kultura, Beograd, 1957, s. 289-294. ŽIVOJINOVIĆ, Branimir: „Pogled na Hajnea“. Predgovor u: Hajnrih Hajne: Nemačka “ Ata Trol, SKZ; kolo LHI, Knj. 414. Beograd, 1968. s. VII-XVI. LAUER, Reinhard: Heine in Serbien. Die Bedeulung, Heinrich Haines fur die Entnjiklung, der serbischem Literator 1847-1918. -Inaugural-Dissertatton zur Etlangung des Doktorgrades an der Philosophischen Fakultat der Johan Njolfgang, Goethe-Universitat` zu Franfurt am Met, 1961. MAKSIMOVIĆ, Miodrag: „Pogovor` u: Hajnrih Hajne: Pesme, 1964, c. 97-102 MANOJLOVIĆ, Teodor: Hajnrih Hajne, Književnost, 1957. MEDENICA, Rad. Hajne, 1379-87: „Misao“, XVI / 1924, c. 1169-78, 1232-43; 130313; 1452-59; 1543-53. IR) N.(AZOR), V. (LADIMIR): „Pogovr u: Vladimir Nazor: Heineove pjesme, Knjižara Vasić, Zagreb, 1932, 5. 171-173. PETRIS, Hijacint: Vladimir Nazor ı Heinrich Hetne, „dana“, II/1932, 9, 5. 142-3. PETROVIĆ, Boško: O Hajneu, „Letopis Matice srpske“, 362/1948, s. 224-232. RUŽIĆ, Dobroslav: Hajnrih Hajne, Beograd, 1903. (Iz „Dela“, knj. HHVII / XXVIII) SABIĆA, L.: Da li je nebo papir bilo... „Nada“, Sarajevo, 1/1895, 6, s. 110-111 SAVIĆ- Rebac, Anica: Aleksa Šantić: „Iz Haneove lirike“, „Srpski knji.ževni glasnik“, H/1924, s. 472 SAMLAIMĆ, E.: Gottlieb kao prevodilac Hajnea, „Omanut“, Š/1939, 7/8, s. 98-119 SKERLIĆ, Jovan: „Hajne u srpskim prevodima“, Pisci i knjige, TU, s. 195-196 SLIJEPČEVIĆ, Pero: Ogledi, Beograd, 1934. TRIVUNAC; Miloš: O Hajneu, „Srpski književni glasnik, 1906, s. 358-363 i 441-446 HERGEŠIĆ, Ivo: „Heinrich Heine kao novelist“, Pogovor u: Heinrich Heine: Florentinske noći, Zora, Zagreb 1951. HERGBŠIC, Ivo: „Heinrich Heine“. Pogovor u: Heinrich Heine: Poezija, Zora, Gargeđ 1951, 5. 141-170 CAR, Marko: Moje simpatije, Heinrik Hajne, „Stražilovo“, VI/1893, N 35, s. 552-54: 572.76 CAR, Marko: Hajne u srpskom prevodu, „Brankovo kolo“, 1898, 2, s. 60, 1467 CAR, Marko: „Lirski intermeco“, Predgovor u: H. Neine: Lirski intermeco; preveo: Aleksa Šantić Izdanje: I. Đ. Burđević, Beograd, Beograd-Sarajevo. 1919, s. 3-11 CAR, Marko: „Predgovor“ u H. Hajne: Ideje; Beograd, 1930. ŠKREB, dr Zdenko: „Heinrich Heine“. Predgovor u: Heinrich Heine: Slike s putovanja, Kultura, Zagreb, 1954. s. 7-26 ŠKREB, dr Zdenko: „Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima“, Rad, sv. 290, s. 129-196 ŠKREB, dr Zdenko: „između romantizma i realizma. Heinrich Neine“. U: Povijest svjetske književnosti, Knjiga U „uredio: Viktor Žmegač, Liber-Mladost, Zagreb, 1974, s. 147-147 MG57

SAMOUBISTVO JUGOSLAVIJE - Danilo Gregorić (1942. god.) POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Autor: Danilo Gregorić Izdavač: Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK Godina izdanja: 1942. Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Očuvana dobro za ovu starost. Korice iskrzane i požutele, listovi požuteli od starosti, povez popustio, ima potpis, izuzev toga u dobrom stanju. Broj strana: 296 strana + 24 fotografije među kojima su najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Hasanaginica : dramaticky obraz so spevom / Aleksa Šantić ; preložil Ján Čajak Језик чешки Година 1942 Издавање и производња Budapešt : Čajak János : Globus, 1942 ([s. l. : s. n.]) Остали аутори Čajak, Ján Физички опис 47 str. ; 18 cm Напомене Izv. stv. nasl.: Hasanaginica : dramska slika sa pevanjem Pomocný slovniček: str. 48 Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.[1] Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“ Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara.[2] U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošloću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri i Stepanovićevu. Dela[uredi] Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901 Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907 Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911 Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911 Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjistima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjistima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjistima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924 Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924.

Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima / Milan Kašanin Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 354 str., [1] list s tablom : autorova slika ; 19 cm Zbirka Brazde : biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca ; ǂkolo ǂ8, ǂknj. ǂ45 (Karton s omotom) Napomene Beleška o piscu: str. [357-358]. Predmetne odrednice Radičević, Branko, 1824-1853 Jakšić, Đura, 1832-1878 Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Kostić, Laza, 1841-1910 Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Lazarević, Laza, 1851-1890 Matavulj, Simo, 1852-1908 Sremac, Stevan, 1855-1906 Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Popović, Bogdan, 1863-1944 Skerlić, Jovan, 1877-1914 Dučić, Jovan, 1871-1943 Srpska književnost -- 19-20v Pisac ove knjige, koji je u našoj literaturi između dva rata stekao ugled kao pripovedač i romansijer, a u našoj istoriji umetnosti i likovnoj kritici zauzima jedno od najistaknutijih mesta – poslednjih godina skrenuo je na sebe izuzetnu pažnju svojim esejima o srpskim piscima s kraja prošlog i početna ovog veka. Knjiga SUDBINE I LJUDI predstavlja zbirku sakupljenih ogleda o dvanaestorici srpskih pesnika, proznih pisaca i kritičara: Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Zmaju, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, Lazi Lazareviću, Jaši Ignjatoviću, Stevanu Sremcu, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, Bogodanu Popoviću, Jovanu Skerliću. Ogledi Milana Kašanina nisu književno-istorijske studije, pisane na uobičajen način, već literarno izrađeni portreti srpskih pisaca, njihovih književnih i životnih sudbina. Kao takvi, Kašaninovi ogledi, pored sve osobenosti i subjektivnosti u svojim ocenama, spadaju u najzanimljivije tekstove naše esejistike. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG46

Dr Danilo Gregoric - Samoubistvo Jugoslavije Poslednji cin jugoslovenske tragedije Drugo, nepromenjeno izdanje Jugoistok, Beograd, 1942. Mek povez, 295 strana, ilustrovano. RETKO! Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

NEMENIKUĆE ĆIRILO I METODIJE – ALEKSANDAR VUČO prvo nadrealističko izdanje 1932 god. izuzetno retko ponudi nekorišćen, još uvek nerasečeni primerak za svoje godine odlično očuvano, pogledati slike Aleksandar Vučo rođen je 25. septembra 1897. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921.) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928-e roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Glavni članak: Beogradski nadrealizam Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[1] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[1] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947.) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija[uredi | uredi izvor] Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza[uredi | uredi izvor] Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. [1] Srpska književnost[uredi | uredi izvor] Kulturno-istorijski kontekst[uredi | uredi izvor] Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. [2] Poetičke odlike[uredi | uredi izvor] Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ [3] Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. [2] Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. [4] Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. [5] Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. [2] Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”.[6] U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo[7]“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. [8] U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. [9] U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. [10] U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović [11]: „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ [12] Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. [11] Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ [13] Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. [11] Dezintegracija nadrealizma[uredi | uredi izvor] U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. [11] Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. [4] Nadrealistička izdanja[uredi | uredi izvor] Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Srpski nadrealisti[uredi | uredi izvor] Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. [15] Milan Dedinac Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. [14] Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.[16] Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja.[14] Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu.[17] Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta.[14] Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. [18] Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. [19] Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe nadrealizam, almanah nemoguće, andre breton, marko ristić, koča popović, dadaizam, dada tank, dada jok, casopis zenit, zenitizam, nadrealistička izdanja...

Prvo izdanje, retko u ponudi! Veoma dobro antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma „Veče na školju“. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog `mrtav`. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG12 (N)

Prvo izdanje, retko u ponudi! Potpis prehodnog vlasnika na najavnoj strani (v. sliku), korektno antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma `Veče na školju`. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog ``mrtav``. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG43 (N)

Posveta autora, odlično očuvano. Autor - osoba Negrišorac, Ivan, 1956- = Negrišorac, Ivan, 1956- Naslov Lirska aura Jovana Dučića / Ivan Negrišorac Vrsta građe književni prikaz/pregled Jezik srpski Godina 2009 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike, 2009 (Beograd : Skener studio Lazić) Fizički opis 399 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂTumačenje književnosti / [Zavod za udžbenike] ; ǂknj. ǂ20 (broš.) Napomene Tiraž 700 Beleška o autoru: str. [401] Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Dučić, Jovan, 1871-1943 -- Poetika POZNANSTVO SKROMNE RASKOŠI Lirska aura Jovana Dučića, Ivan Negrišorac Oče, pesma će, sama od sebe, postati cela i lepa. Ivan Negrišorac Pisci i kritičari u paru? Neke su veze transparentne i ničim problematizovane. Na vrednosnoj amplitudi Jovana Skerlića suprotne polove zauzimaju Jovan Dučić i Milan Rakić s jedne strane, i Vladislav Petković Dis i Isidora Sekulić s druge. Sredovečni Stevan Sremac je (pokazaće se docnije nepotrebno) drhtao pred sudom Ljubomira Nedića. Za Vaska Popu vezuje se, s pravom, Zoran Mišić. Da li bi bez Vinaverovog teksta „Muza Rastka Petrovića“, lelujavi pesnički lik Rastka Petrovića bio rastočen već nakon ?tkrovenja? U mnoštvu primera rečit je i slučaj Ivana Negrišorca, neosporno najzaslužnijeg kritičara-afi rmatora neoavangardista, u prvom redu pesnika Vujice Rešina Tucića, Miroljuba Todorovića i Vojislava Despotova. Godine, decenije, čak i stoleća koja dele književnike i tumače književnosti često pozitivno utiču na ispisivanje jasnih kontura pesničkog portreta. Političko-ideološki razlozi neretko mogu biti razlog skrajnutosti nekog pisca, da bi ga se kasnije, i sami izmenjeni, naknadno setili i dopisali ga u istorijske udžbenike. Dučić, miljenik B. Popovića i Skerlića, bio je, bez preterivanja, slavljen (I. Sekulić, V. Petrović, M. Ristić, M. Pavlović, R. Konstantinović, M. Kašanin), ali i osporavan (avangardisti, A. G. Matoš, B. Mihajlović-Mihiz i dr). Neumerene hvale, često izricane nekritički i sa, opet, ideoloških pretpostavki, kojima su, tokom devedesetih godina pesništvo, ali i proza Jovana Dučića bili izloženi, umeli su i da naškode njihovoj kritičkoj recepciji. Upravo stoga studija Ivana Negrišorca, teorijski snažno utemeljena na versifikacijsko-semantičkim analizama velikog broja Dučićevih pesama, daje pravi uvid u Dučićeva poetska načela, ali i izriče jasne stavove koji, izneti argumentovano i lišeni ideološko- političke strasti, teško da mogu biti osporeni. „Ako su, dakle, oscilacije kritičkih sudova umele biti vrlo izrazite, književnoistorijske ocene višestruko su saglasne oko ogromnog značaja Dučićeve poezije unutar srpske pesničke škole.” Rečenica zapisana na samom kraju uvodnog poglavlja knjige Lirska aura Jovana Dučića trebalo bi da ukaže na inicijalnu kapislu bavljenja Dučićevom poezijom, na onaj impuls koji istraživaču saopštava da se književna građa pred njim otvara, obećavajući složeni, no plodonosni posao, i koji ga, dalje, nagoni da čitalištu ne samo predoči svoju pasiju i posvećenost tumačenju, već i da od istog dobije preko potrebnu podršku i razumevanje. Navedena rečenica imala bi, ovako shvaćena, ne samo provocirati potencijalnog čitaoca i obezbediti njegovo prisustvo do kraja, do stranice koja se obično, s pravom ili ne, smatra poslednjom, već i naglasiti potrebu da se baš o protagonisti monografi je piše i ka- zuje, iznova i iznova. No, kako i kojim putem poći u istraživačku odiseju, probiti se kroz scile i haribde protivrečnosti, posetiti carstvo senki i pitati za savet počivše, isploviti na mirno more sigurnih, no ipak vrednosnih sudova, i tek tada biti spreman na eventualne bure i brodolome? Ili na ostrvo primitivnih prosaca, nespremnih da shvate misiju i posvećenost? Intelektualne plićake i mirno more izbegao je Ivan Negrišorac otisnuvši se istraženim prostranstvima, ali novim načinom plovidbe. Njegov pristup starim i dobro poznatim temama, nagovešten još 1993. godine, kada je priredio izbrane Dučićeve pesme (Pet krugova, „Novi ?rfej“, 1993; „Orpheus“, 2001), primenivši isključivo tematski kriterijum podele na pet pesničkih ciklusa sa dominantnim motivima autopoetičke i pesničke zapitanosti, svakodnevice, istorijskih preokupacija, deskriptivnih pasaža i, konačno, metafizičke i spoznajne sferičnosti, overen je obimnom studijom koja ne teži nametanju jednog i isključivog pogleda, ali koja nas diskretno ubeđuje da interpretacija primenjena u ovoj studiji ide u red ubedljivijih, teorijski utemeljenijih i inspirativnijih kada je o navedenoj temi reč. Već prema nepisanom pravilu linije manjeg otpora pri metakritičkom zanimanju, tj. analizi analize, očekivalo bi se od nas da, provodeći strpljivog čitaoca iz poglavlja u poglavlje, uljuljkujući ga jednoličnim tonom, opštim mestima i kurtoaznim, brižljivo biranim frazama, odgovorimo potvrdno na konvencije kritičkog prikaza, koji ničim ne štrči, ničim ne bode oči, već samo dremljivog i krmeljivog (izlišno je reći malobrojnog) čitaoca s vremena na vreme čupka za bradu i zvižducka mu na uvce diskretno ga budeći. No, Ivan Negrišorac, koji se, i pesnički i kritički, pa i književnoistorijski, legitimisao u neovanagradnom pesničkom poretku, nije zaslužio sve same okamenjene kritičarske rekvizite i udobnost popodnevnog dremeža. Njegovom bi se jeziku i stilu moglo prigovoriti da je, kao i svaki u tu svrhu upotrebljen, umiven i lišen iznenađenja i nepredvidljivosti, no baš se zato čini da bi njegov istraživački poduhvat bilo najzahvalnije opisati igrivo i pomalo razuđeno, pomažući se nekolikim naslovima njegovih pesničkih knjiga Hop i Abrakadabra. Pođimo, stoga, od samoga kraja ove, u isti mah i negrišorčevsko-dučićevske skromne raskoši, od Zaključnih napomena koje nam, upravo dvosmisleno i višesmisleno, sugerišu izazov razlike Dučićevih stihova i konteksta im, literarnog ili svakidašnjeg. ?međen prostorno i vremenski, parnasovski dalek i simbolistički neodređen, Dučić, priznaje autor studije, nije pesnik koga bismo danas oponašali: lišen rodoljubivo-ideološke patine koja je kroz istoriju neuporedivo više na štetu no na polzu poetama bila, posebno onda kada ih je uznosila, a previše ozbiljan i trom da bi se kroz igru, naročito onu formalnu na koju će kritičarske i književne generacije potonje sve više polagati, Dučić je, uprkos tome, snažna i stabilna vrednost našeg pesništva, stvaralac ne jedne, uznosite i pamtljive pesme koja dominira opusom njegovim, već pesnik vrlo ujednačenog dela, sa priličnim brojem veoma dobrih, čak izuzetnih ostvarenja. Da je to tačno – uverili smo se, jednako smeškajući se nad epitafom Paska Zade i uzdišući sa propovednikom među piscima, gotovo starozavetnim mudracem proročki zagledanim u taštinu i muku duhu; čudeći se ljubavnom zanosu upućenom bilo ženi-kosmičkom načelu, bilo povlašćenom biću-suverenoj vladateljki, bilo sa jasnom svešću o konačnosti ljubavne čežnje; strepeći od zlog sunca i njegove mračne moći; diveći se impresionističkim prizorima bilja, pejsaža i neimenovanih predela. Sve je to Dučić kakvim ga predočava Negrišorac i svugde je pisac studije jednako ubedljiv. I baš to stihovano obilje klasifikovao je Negrišorac u šest poglavlja, uvažavajući još jednu važnu komponentu: poeziju svakodnevice, koja će se u knjizi Pet krugova naći manjim delom u okviru kruga ljubavne poezije, a većim obimom u prvom poetskom ciklusu, posvećenom egzistencijalnim pitanjima i prirodi svakodnevice, a što objašnjava na sledeći način: „Egzistencijalna praznina i negativne kategorije kao zamor, strepnja, mučnina i slično, jesu deo nekih prirodnih ritmova, pa u tom smislu predstavljaju nužnost čovekove stvarnosti i čovekovo prirodno stanje“. Ako se ovoj stvarnosti, prepunoj silom nametnutog ritma, učmalosti i jednoličnosti, tako dalekoj od uzburkanih strasti naših avangardista (pa zato, valjda, njima i tako neprihvatljivoj i dalekoj), suprotstavi stvaralački imperativ, onda je jasno klasifikovanje egzistencijalističkih i poetičkih pesama u isti ciklus. Ali, one se nužno podaju i svrstavanju u dve različite skupine, pri tom naglašavajući ne samo tematsko- motivske, već i, ubedljiv je Negrišorac, formalne, versifikacijske karakteristike, koje iz semantičkih razlika proishode. U poetičkim pesmama koje, tumačene prema putokazu Ivana Negrišorca, prelaze dug put od predmoderne poetike, preko parnaso-simbolističke faze, do korozije modernističkog koncepta, uočava se dominacija simetričnog dvanaesterca. U pesmama na temu egzistencijalnog napora i zapitanosti nad različitim čulnim i inim iskustvima, preteže simetrični dvanaesterac, ali je uočljivo i prisustvo asimetričnog osmerca, čak i deveterca u ponekom stihu. Šta nam to kazuje? ?no približavanje slobodnom stihu, onu koketnu igru sa sofisticiranim čitaocem, koji će poštovati Dučićevo dosledno izbegavanje slobodnog stiha, ali i njegove stidljive naznake, koje pesnik postiže posredstvom izosilabičkog stiha, sinalefe, polimetrija i deonog stiha. Negrišorac bi, prefi njenošću i istančanošću sluha tumača poezije i delatnošću mašte, oruđa pesničkog, upravo mogao odgovarati Dučićevom idealnom čitaocu. Ne biraju tumači književnosti nasumice i bez odsustva bilo kakvog znamenja pisca kome posvećuju godine i godine svoga istraživanja – kao što je Negrišorac posvetio Dučiću – srodnost senzibiliteta možda se ne otkriva na prvi pogled, ali je ona, bilo da je obrazlažemo biografskim ili poetičkim pojedinostima, vazda prisutna. Rekli bismo čak – obostrana i onostrana. Stoga je seriozna elaboracija iz pera vrsnog, a teorijskim i književnoistorijskim znanjem bogatog pesnika dragocenija za stručni, ali i potencijalno širi čitalački krug – poklonike Dučićeve lirike – koji studiju čitaju iz zadovoljstva. Pesnik filosofičan i misaon, pesnik traganja za savršenom formom, pesnik skladnih i zatvorenih celina, ali i polivalentnih značenja, pesnik tanke linije spajanja dva sveta, makro i mikrokosmičkog, svakidašnjeg i metafizičkog bitisanja, sinestezijskog, simboličkog, katkad i alegorijskog preobilja, sve je to Dučić, ali se njegova slika u našim očima izoštrava, a njegova lirska aura očituje jasnije tek nakon čitalačkog iskustva Ivana Negrišorca. Preciznije, nakon sumiranja sopstvenog utiska čitanja zbirke Pet krugova i studije Lirska aura Jovana Dučića koja smisleno i argumentovano nadograđuje poetske cikluse novom, šestom celinom. Iako, razume se, strogu klasifikaciju unapred odbacuje kao nemogućnu kada se o Dučiću kazuje i piše – pre svega zbog semantičke kompleksnosti uslovljene već pobrojanim stilskim sredstvima – Lirska aura Jovana Dučića smelo brani podelu prema tematsko-motivskom kriterijumu, te mahom raščlanjujući svaku pesmu ponaosob, do najsitnijih detalja, do morfemskih i fonemskih jedinica, ispunjava prećutno jedan davni, kritičarski zavet, dobrim delom produkovan upravo zahvaljujući Dučićevoj poetici i stihovanim porukama, da pesma mora cela biti lepa. Negrišorac Dučića vidi kao pesnika neprekidne raspolućenosti između duha i materije, pesnika čežnje za onostranošću, zagledanog u beskrajno metafizičko prostranstvo koje mami svojom zagonetnošću. Pesnik koji, od ciklusa Veznici iz knjige Prilozi – Izabrane i nove pesme („?rfeus”, 2002) neprekidno osvaja zabran stalnih oblika, Negrišorac se studijom koja se čitaocu otvara kao sistematizovano, snažnim ličnim pečatom overeno književnoistorijsko znanje, otkrio i kao tumač poezije koji je na planu rimovanih i stabilnih poetskih formi kadar postojati. Ivan Negrišorac rođen je 1956. godine u Trsteniku. Živi u Novom Sadu i na Filozofskom fakultetu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979, više godina živeo je kao profesionalni pisac. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986-1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988-1995) i Novom Sadu (1997-2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995-2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2005-2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012). Objavio knjige pesama: Trula jabuka (1981, nagrada „Goran“ za mlade pesnike), Rakljar. Želudac (1983), Zemljopis (1986), Toplo, hladno (1990), Abrakadabra (1990, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine), Hop (1993), Veznici (1995, nagrada „Đura Jakšić“), Prilozi (izabrane i nove pesme, 2002), Potajnik (2007, 2011; Zmajeva nagrada), Svetilnik (2010, nagrade „Branko Ćopić“,„Rade Drainac“, Žička hrisovulja i Gračanička povelja), Kamena čtenija (2013, 2014; nagrade „Meša Selimović“, Pečat vremena, Pečat varoši sremskokarlovačke, Velika bazjaška povelja i Povelja Morave), Čtenija (izabrane pesme, 2015), Matični mleč (2016), Izložba oblaka (izabrane i nove pesme, 2017; nagrada „Despotica Angelina Branković“, „Zlatni krst kneza Lazara“). Roman: Anđeli umiru (1998). Radio drame: Fredi umire (1989), Kuc-kuc (1990); pozorišne drame: Istraga je u toku, zar ne? (2000, 2007), Vidiš li svice na nebu? (2006, nagrada Unireksa za dramski tekst). Kritičke studije: Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike (1996), Lirska aura Jovana Dučića (2009), Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka (2018; nagrada „Slobodan Kostić“ i specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu). Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018), kao i zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (sa Đorđem Đurićem, 2016), Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (sa Đorđem Đurićem, 2018). Sa Slavkom Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004); sa Svetozarom Koljevićem i Jovanom Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đorđem Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica“ (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija“ nagradu „Bazsalikom / Bosiljak“ za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Nosilac je Ordena Svetog cara Konstantina Srpske Pravoslavne crkve (2013) i Arhijerejske gramate episkopa bačkog Irineja (2017). Za sveukupni rad na širenju kulture, obrazovanja i nauke nagrađen je Vukovom nagradom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2014), priznanjem „Bela golubica“ Teslinog globalnog foruma (2016), kao i ordenom Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke (2018). Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine So?z? i in?e prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga (Solun 2018). Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Povodom nagrade „Žička hrisovulja“ Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). MG145

kao na slikama u tvrdom povezu sa sačuvanom otiginalnom koricom 1922 Misao ima potpis reditelja Bode Markovića retko u ponudi jako lepo očuvano Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25]

Lepo očuvano za svoje godine Kao na slikama Beograd 1922 Biblioteka Misao Retko u ponudi Prvo izdanje Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] Srpska knjizevna avangarda gojko tesic

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali coskic zadnje korice. Cirilica! Beograd 1922 Biblioteka Misao Retko u ponudi Prvo izdanje Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu. Srpska knjizevna avangarda gojko tesic

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga pocinje od stranice 195. posto je ovo druga knjiga navedenog dela. Nekih desetak stranica zacepljeno, vidi se na jednoj od fotografija o cemu je rec, ali ne ometa prilikom citanja. Fotografisan je jedan deo sadrzaja u knjizi. Prota Manojlo Grbić (1844–1899) jeste jedan od najznačajnijih pisaca srbske crkvene istorije, čovek koji je u svojim radovima izučavao crkvenu prošlost Vojne Krajine, tj. Srba u Eparhiji gornjokarlovačkoj. Žitije i sočinjenija Rođen je u Širokoj Kuli u Lici 19. decembra 1844. godine, a upokojio se 16. aprila 1899. godine. I otac i deda su mu bili sveštenici, a po porodičnom predanju bio je 12 sveštenik u muškoj liniji. Stari su mu se u Široku Kulu doselili iz Prokika. Otac Manojlov, sveštenik Marko, umro je 1855. od kolere, kada je dečaku bilo tek 11 godina. Bio je najstariji od šestoro dece, a o njima je deličmičnu brigu preuzeo deda po majci, Isak Prica, takođe sveštenik iz Mekinjara u Krbavi. Manojlo je pomagao majci Milici u podizanju četiri brata i jedne sestre, a u školi se isticao po marljivosti i učenju. Osnovnu školu je završio u Krbavici, a gimanziju i bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Mladi Mane Grbić, svršeni bogoslov je od 1868. bio nastavnik (katiheta) Srbske narodne osnovne škole u Karlovcu. Rukopoložen je za sveštenika 1870. godine. Njegovim zalaganjem, dobrom voljom i predanim radom otvorena je u Karlovcu 1875. godine Srbska učiteljska škola, a Manojlo Grbić je bio njen prvi veroučitelj. Pravom nošenja crvenog pojasa je odlikovan 1882., a u čin protojereja je rukoproizveden 28. juna 1892. u Vojniću. U predavanjima, u držanju lekcija dolazio je do izražaja njegov besednički dar, koji je bio uočljiv i sa amvona, u nedeljnim i prazničnim propovedima. Talenat za istoriografsko pisanje se kod njega vrlo rano projavio. Prva generacija koja je došla posle pamti protu: „Bio je odličan nacionalni radnik, dobar propovednik i ekshortator“. (Radoslav M. Grujić, 1925.). Članke različite tematike, od versko-moralnih, versko-didaktičkih, literarnih i onih istorijske sadržine štampao je po svim crkvenim listovima svoga vremena kao što su: Srbsko-dalmatinski magazin, Istina, Glasnik Pravoslavne dalmatinske crkve, Letopis Matice Srbske, Brankovo Kolo, Srbski Sion, itd. Od njegovih radova strogo istorijske sadržine izdvajaju se: Unija u Tržiću i pogibija popa Nikolle Gaćeše 9. (21.) juna 1820, Istina – list za bogoslovsku nauku i pastirsku praksu, Zadar 1888, str. 385–401, 433–442, 481–492, 529–549; Povjestnica pravoslavne (srbske) obćine u Karlovcu, Srbsko-dalmatinski magazin, Zadar 1868, str. 1–39; Beseda Manojla Grbića 1889. prilikom obnove crkve u Gomirju, Glas Istine 1890. Srbsku istorijsku nauku i pravoslavnu istoriografiju uopšte zadužio je sintetskim pregledom istorije Pravoslavne Crkve u Vojnoj Krajini u tri toma, objavljenim pod naslovom „Karlovačko vladičanstvo“ (Karlovac 1891, 1893). Koliko je prota-istoričar bio skroman svedoči i podnaslov njegovog dela „Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve“, ali nije reč o nekom prilogu u kome su štampani izvori koji bi budućim istraživačima poslužili za naučni rad, teorije i zaključivanja. Pripovedanje u ovom kapitalnom delu počinje od najranijih početaka Srba u Lici, Krbavi, Kordunu, Baniji i susednim oblastima (Rijeka, Senj, Trst, Gorski Kotar), a dovedeno je do 1824. godine. Delo je nastalo na podstrek episkopa gornjokarlovačkog Teofana Živkovića (rođen 1825, episkop od 1874–1890), retko talentovanog, prodornog besednika i prilježnog vladike Srbske Pravoslavne Crkve. Zanimljivo je pomenuti činjenicu kako je Eparhija gornjokarlovačka imala krajem XIX i početkom XX veka 330.000 stanovnika. (Šematizam istočno-pravoslavne mitropolije karlovačke za 1900., priredio Dimitrije Ruvarac, Sremski Karlovci 1900, 210–249). Manojlo Grbić spada u plejadu srbskih sveštenika koji su stvarali istorijsku nauku o Srbskoj Pravoslavnoj Crkvi. Živeo je i stvarao u drugoj polovini XIX veka, u vremenu kada se upravo kristalisala srbska istoriografija. Kao istoričar iz toga vremena imao je na raspolaganju bogate dokumentarne fondove Eparhije i Konzistorije u Plaškom. Manojlo Grbić je kao srbski sveštenik to dobro iskoristio, ali je u obzir uzimao i dostignuća tadašnje istorijske nauke i istorijske geografije. Njegova sinteza se razvila iz preglednog članka o prošlosti Eparhije gornjokarlovačke štampanom u jednom od eparhijskih šematizama. „Karlovačko vladičanstvo“ je skrenulo na sebe pažnju šire javnosti i naučne kritike. Poduži prikaz je sastavio ruski istoričar Ivan Savič Paljmov (1856–1920), ekspert za uporednu slovensku crkvenu istoriju, a tu kritiku je štampao u listu „Slavjanskoje obozrenije“. Paljmov hvali pregled istorije Gornjokarlovačke eparhije ističući kako autor daje „vrlo zanimljive podatke o živom nastojanju preseljenih Srba da nepromenjivo sačuvaju svoju pravoslavnu veru, u vidu i okolnostima tih naročito neprijateljskih odnošaja, koje im je pokazivalo mestno latinsko sveštenstvo, podbunjivano Rimom i potpomagano avstrijsko-nemačkom vladom i mesnim hrvatskim plemstvom. Dalje se govori o ustrojstvu manastira Hrmnja, Moštanice, Gomirja, Marče i o važnosti njihovoj u istoriji mestne pravoslavne crkve, o organizaciji pravoslavnih srbskih eparhija po preseljenju u ove krajeve 1690 godine…“. Građa je u knjigama izložena analitički, po vremenu episkopstva vladika: Atanasija Ljubiojevića (1696–1712), Danila Ljubotine (1713–1739), Pavla Nenadovića (1744–1749), Danila Jakšića (1751–1771), Josifa Stojanovića (1771–1774), Petra Petrovića (1774–1784), Jovana Jovanovića (1784–1786), Genadija Dimovića (1786–1796), Stevana Avakumovića (1798–1801), Petra Jovanovića Vidaka (1801–1806) i Mojsija Miokovića (1807–1823). Pregled je potpun jer je uvrstio i život Kostajničke (1713–1750) i Kostajničko-severinske eparhije (1750–1771), adminstrativno-teritorijalnih koje su obuhvatele pravoslavne Srbe na istoku od reke Gline i na severu od Kupe. Prota kao besednik Protojerej Manojlo Grbić je u dva maha bio poslanik na crkveno-narodnim saborima u Sremskim Karlovcima. Na jednom je izneo podužni govor, koji je zasebno štampan, a u kome se rezimira istorijska uloga crkve u prošlosti srbskog naroda, pravoslavno sveštenstvo ocenjuje u svom pastirskom i nacionalnom radu, a socijalni život naroda odmerava principima Hristovog jevanđelja. Govor je važan primer razumevanja srbske istorije, nadahnut toposima iz epike, ali saliveno i skladno izložen da se može smatrati biserom srbske retoričke veštine. Prota raspravlja sa nosiocima sekularnih ideja političkog života, dok racionalističkim strankama i političarima predočava svetootačku eklisiologiju. Svoj govor završava trezveno i pragmatično: „Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam svštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen – i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca“. (Govor poslanika prote Mane Grbića držan u sednici srbskog pravoslavnog narodnog crkvenog sabora 11. novembra 1892. – po stenografskim bilješkama, Zemun 1893., str. 39). Vidi se kako je Srbima savetovao domaćinski odnos prema životu i društvenim iskušenjima, a ne utopističke zanose i lagarije. Biblioteka Srbske patrijaršije u svojim fondovima ima nekoliko knjiga, za koje sa sigurnošću možemo reći da su pripadale samom proti Manojlu Grbiću, i to zbog karakterističnog potpisa u svrsi ex librisa-a. Upokojio se na Veliki Petak 16. aprila 1899., a sahranjen je na Vaskršnji Ponedeljak na Dubovačkom groblju pored prerano preminule supruge Milice, rođene Uzelac (1872) i sina jedinca Dušana (+1888) Karlovačko vladičanstvo Mesto rođenja i službovanja je Manojla Grbića odredilo kao istoričara Eparhije gornjokarlovačke, odnosno Srba u Vojnoj Krajini (Militärgrenze). U srbskoj kulturi ostao je zabeležen po monumentalnom istorijskom ostvarenju u tri toma Karlovačko vladičanstvo – Prilog k istoriji Srbske pravoslavne crkve. Životno delo prote Manojla Grbića trotomno „Karlovačko vladičanstvo“, istoričara crkvene prošlosti krajiških Srba, figuriše u srbskoj kulturi i dalje kao primer sistematične knjige, za današnje ukuse, možda, suviše sholastične i „prekabasto učene“. Iz tih razloga se i pojavio jedan epitom, izvod, koji je priredio protin sestrić Stevo Marković, direktor Sarajevske Ženske učiteljske škole: Seobe Srba u zemlje austrijskih ćesara i njihove borbe za opstanak, knj. 1 i 2 (Izvod iz Karlovačkog vladičanstva od prote Manojla Grbića, profesora), Sarajevo 1927. Manojlo Grbić (Široka Kula, 19. decembar 1844. - Karlovac 16. april 1899.) katiheta i profesor Srpske Učiteljske škole u Gornjem Karlovcu, pisac i istoričar. Napisao je istorijsko trotomno delo pod imenom „Karlovačko Vladičanstvo“ (1891 — 1893), u kome je prikazao preseljavanja srpskog naroda, iza gubitka svoje države, na drugu stranu Save i Dunava. Zatim borbu srpskoga naroda za goli život i očuvanje tradicionalnih tekovina, te silno prolivanje krvi po raznim evropskim bojištima, u ime otkupnine svoga ognjišta u novoj Otadžbini. Ovo je delo upravo skup brižljivo sakupljenih i sređenih originalnih dokumenata iz života Srpskog naroda u Mitropoliji Karlovačkoj, naročito po Hrvatskoj i Slavoniji. Budući da je život srpskog naroda po svima krajevima za vreme njegova robovanja, bio tesno vezan za Nacionalnu Crkvu, to je i pisac ovaj istorijski materijal izdao kao prilog istoriji Srpske pravoslavne crkve, a nazvao ga je „Karlovačkim Vladičanstvom“, jer ga je svrstao hronološkim redom po vladikama toga vladičanstva. Proto Manojlo Grbić, rođen je 19. decembra 1844. u Širokoj Kuli kraj Gospića u Lici. Manojlovi otac i deda bili su sveštenici, kao i njihovi preci tako, da je Manojlo dvanaesti sveštenih iz njihove loze. Otac mu se zvao Marko, rođen je u Podlapači 21. aprila 1817, a završio je nemačku školu (Oberschule) i bogosloviju u Plaškom. Umro je 22. avgusta 1855. godine od kolere, koju je dobio kao paroh u Širokoj Kuli, sahranjujući pomrle od te epidemije. Deda Arsenije je bio takođe paroh u Širokoj Kuli, penzioniran je 1850. zbog starosti, i umro je 22. avgusta 1853, a njegovi stari doselili su iz Prokika (Lika). Iza oca Manojlova ostalo je šestoro dece, od kojih je Manojlo sa jedanaest godina bio najstariji. Manojlo se brinuo ne samo za sebe i svoje školovanje, već je morao pomagati svojoj majci Milici (kđeri paroha Isaka Price iz Mekinjara, Krbava) i starati se s njome zajedno za mlađu decu. Najstarijeg između braće Isaka spremio je da položi ispit za pomoćnoga učitelja (Notlehrera) i našao mu mesto u Krbavici, kuda se preseli i majka sa ostalom decom. Drugog brata Paju, koji je umro kao ugledan trgovac u Bihaću, poslao je na trgovinu u Novi Sad, trećega na trgovinu u Plaški, a najmlađeg Milana, koji je umro kao učitelj u Korenici 1918, dao u učiteljsku školu. Jedinu sestru Maricu udao je za Vuka Markovića. Manojlo je učio Gimnaziju u Sremskim Karlovcima, Bogosloviju u Plaškom. Kao svršeni bogoslov 16. juna 1868. rukopoložen je za đakona[1], a od Opštine je izabran i od Konzistorije potvrđen za učitelja srpske narodne škole u Karlovcu 6. avgusta 1868. za sveštenika 5. aprila 1870[1], a za člana Eparhijske Uprave izabran je 28. oktobra 1872. Godine 1875. postavljen je od školskoga Savjeta za privremenog katihetu Srpske Učiteljske škole u Karlovcu, koja je 1875. otvorena najviše njegovim zauzimaljem, a 6. jula 1878. imenovan je za stalnoga profesora iste škole[1]. Odlikovan je crvenim pasom 31. avgusta 1882. Sina jedinca Dušana izgubio je 1888, koji je umro kao student prava u Pešti. Pišući 21. novembra 1887. godine Ilarionu Ruvarcu Manojlo kaže: `Dušan mi je u Pešti, uči prava. Dobio je stipendiju od Mađara.`[2] Da bi se iz pisma Ruvarcu od 20. marta 1889. saznalo o smrti sina: `Visokoprečasni gospodine! Ja se Vami već odavno ne oglasih. Ali ste čuli kakve su se kod mene promjene dogodile, te mi nije bilo duže vremena ni do pisanja ni do drugog ozbiljnijega rada. (...) Slobodan sam poslati Vam preštampanu „Uniju u Tržiću“, koju sam raspravicu namjenio spomenu moga pokojnog Dušana`[3]. Dosledno privržen idejama sloge i saradnje Srba i Hrvata, prota Manojlo Grbić se našao među srpskim političarima kakvi su bili Jovan Jovanović Zmaj, Mihajlo Polit-Desančić, Bogdan Medaković, baron Jovan Živković i Ilija Guteša, koji su pod nekim uslovima prihvatali Sporazum sa Hrvatima iz redova Nezavisne narodne stranke poznate kao `obzoraši`, 1890. godine. Proizveden za protojereja 28. juna 1892. u Vojniću[1]. Bio je referent Eparhijskog Školskog Odbora i član Županijskog Školskog Odbora županije zagrebačke, predsednik Srpske Opštine karlovačke, član književnog odeljenja Matice srpske. Biran je na Srpsko-Narodni Crkveno-školski Sabor u Karlovcima, gde je održao značajan govor 11. novembra 1892. i završio ga je rečima: „ Ta ako mi, Srblji, nijesmo dosta patili, onda nije ni more slano! I sva ta patnja još nas nije opametila, još nas evo u (stranačkim) taborima. Ta pomislite, gospodo, šta je naša zadaća? Mi nećemo stvarati velikijeh političkih zakona. Naša je glavna zadaća jasna i kratka. Gledati da nam crkva ne prokisava, i da su nam sveštenici uredno plaćeni; gledati da nam škola ne prokisava i da nam je učitelj uredno plaćen - i najkašnje gledati da ono para, što imamo po opštinama, da nam se ne razvuče i ne propadne. To je uprav jezgra naše zadaće, a sve je ostalo ljuska. Pa hoćemo li dokazati da ni to ne umijemo urediti? Ta jesmo li hrišćani, jesmo li ljudi? Ta valjda se nećemo odavde razići kao zlotvori, kao Turci ili kao, Bože prosti, kao djeca.[4] ” Umro je u Gornjem Karlovcu na Veliki Petak 16. aprila 1899, a sahranjen je na prvi dan Uskrsa na Dubovačkom groblju[5][6][7][8][9] pored žene Milice, rođene Uzelac, koja je umrla 1872. i sina jedinca Dušana. Manojlov rad Kako se iskazao kao temeljan poznavalac istorije srpskog naroda u Karlovačkoj Mitropoliji, vladika Teofan Živković daje mu zadatak da izradi Istoriju Gornjo-Karlovačkog Vladičanstva. Stevo Marković Direktor Ženske Učiteljske Škole u Sarajevu u predgovoru za jedno od izdanja „Karlovačkog Vladičanstva“ 1927. „ Manojlo je taj teški zadatak riješio najsrećnije i njegova istorija Gornjo-Karlovačkoga Vladičanstva pravo je remek dijelo svoje vrste. Grdna je šteta što ga smrt prekide, te ne dovrši to značajno djelo. Njegove su knjige bogata riznica za poznavanje rada istorijskoga i života naroda u toj najvećoj srpskoj episkopiji. U istorijskoj književnosti našega ovostranoga naroda njegova je istorija odlična svedodžba njegova istrajnoga rada i sposobnosti. U prvoj knjizi prikazao je kako je ovo vladičanstvo postalo iz srpskih naseobina, kakva mu sudbina bijaše prije patrijarha Čarnojevića, a kakva poslije njega do vladike Nenadovića godine 1744. U prvom dijelu te knjige prokazana su preseljenja pojedinih srpskih narodnih rojeva od XV vijeka redom, te njihova naseljenja po Karlovačkom generalatu ili Karlovačkoj Krajini i po Baniji ili Prvoj i Drugoj Banskoj Regimenti. A u drugom dijelu prikazato je organizovanje Srpske pravoslavne crkve, te neprestane teške borbe protiv nasilnog unijaćenja srpskog naroda u tim krajevima. U drugoj knjizi nalazi se nastavak istorije srpskog naroda u tom vladičanstvu od 1744-1784, koja nije ništa drugo, već nastavak i razvitak sve žešće borbe sa jezuitski vaspitanim generalima, plemstvom i rimskim episkopatom oko unije. Tu su prikazate narodne pobune zbog nasilnog unijaćenja po Baniji i po Lici 1751. i potanko žumberačka unija. Zatim Srpski Narodni Sabor 1769, na kome su okrnjene srpske privilegije i poništene važne tekovine, a prikazato je i uređenje Eparhijskih Konzistorija, Mitropolitske Apelatorije i Deklaratorije Marije Terezije iz 1779. U trećoj je knjizi nastavak istorije vladičanstva od godine 1784-1824. t. j. do vladike Lukijana Mušickoga. Tu se ističe opis manastira Komogovine, Srpskog Temišvarskog Sabora, Srpske pridvorne kancelarije, Zatim prikaz kalendara, umanjivanje crkvenonarodnih praznika kod Srba i prilike u vladičanstvu za vlade francuskog cara Napoleona I (1809 — 1813)., te neuspela unija u Tržiću. Pisac je namjeravao i obećao u trećoj knjizi, da će nastaviti djelo u četvrtoj knjizi, u kojoj će doći poglavito rad oko prosvjete, koji ozbiljno počinje sa vladikom Mušickim, no njegova prerana smrt prekide ovo obećanje i djelo osta nezavršeno.“ ” U `Srpskom sionu` Vučković 1891. piše o značaju `Karlovačkog vladičanstva`[10]: „ 3a zgradu istorije našega naroda tek se siječe i pripravlja građa, lomi se kamen, teše i pripravlja. Goepodttn Gpbić se pri tom poslu baš junački podnio. Prosto mu bilo, što nas je prevario, kad je polazio y gustu planinu, govoreći nam da će prikupiti nešto sitnije građe, da će pisati o„karlovačkom vladičanstvu“, a to znači, da će početi negdje u polovini HVIII. ili možda s kpaja XVII. vijeka. kad je ustanovnjeno vladičanstvo karlovačko-zrinopoljsko. Prosta mu bila ta prijevara, kad je onako vješto i onako istrajno prevalio grdni put, ne samo kroz karlovačko vladičanstvo, već i kroz Bosnu, Malu Vlašku, Slavoniju, zalijetajući se i u Dalmaciju, a sve kroz mračne gudure s konca XV. vijeka, kroz cio HVI i HVP. vijek. U tim vjekovima nema „karlovačkog“ vladičanstva. Ma ono je u utrobi tijeh vijekova. I pisac razdire ty mračnu utrobu, i vi gledate kako ce ono tu začinje, jača, sazrijeva, rađa, raste i razvija. Trebala bi samo još geografska karta svake perijode u tome razvitku, pa bi kod pošljednje perijode zadovoljno pekli: i eto tako postade karlovačko vladičanstvo! No čega nema, to zamjeljuje piščeva jasnost i ppeglednost. Meni se čini, da je najveća zasluga, g. Gpbića baš u tome, što je prikupio razbacanu građu i rasuto kamenje, iz koga je sagrađeno karlovačko vladičanstvo. Sad slobodno nek pita kogod hoće: od kud srpsko vladičanstvo na hrvatskoj zemlji i kakvi su to Srbi u kraljevini Hrvatskoj? Neka pita, ali my je g. Gpbić spremno odgovor muški, dostojanstven i ozbiljan. On je sastavio krštenicu, na po se za Srpstvo u prostranom karlovačkom vladičanstvu, u kojoj se krštenici sa svijem ravgovijetno dokazuje: ovaj je roj doletio ispred bure u vašu zemlju, i vi ste ga primili, onaj ste k sebi zvali; ovaj ste molili da dođe, onaj ste na silu doveli. Vrlo mučan je bio posao g. Grbića. Dođeš do kakvog seoca u Lici, Krbavi, Primorjy ili Baniji, pa pitaš: od kud to selo; a on ti odgovara: tom i tom prilikom, te i te godine doselilo se iz ovog i ovog kraja Pisac te doveo u kpaj starasjedilaca, čistijeh Hrvata, i ti gledaš kako kukavni svijet bježi ca cpahijskih zemalja, vidiš te zemlje pycte i opet gledaš kako se po toj pustinji dižu pletene kolibice, kako ce po njoj širi čista srpska peča. Po svoj prilici ne ćy slagati, kad rečem, da danas po najbolje znamo kad se Srpctvo naseli y krajeve, o kojima pisac piše. A da to znamo, njegova je zaclyga, ili bar velik dio ge zasluge njegov je. Već po ovome, što sam do sad napomenuo, može se svako uvjeriti, da je okvir radnje piščeve vrlo prostran. U njemu nije samo slika jedinoga „karlovačkog“ vladičanstva. A da je i to, bilo bi dosta. Ta u karlovačkom vladičanstvu živi preko 300 hiljada pravoslavnih Spba! Pa nije u njegovoj knjizi samo crkvena istorija, i ako nas pisac i opet vapa, govopeći, da je trud njegov camo ppilog za istoriju srpske pravoslavne crkve. Seobe već nijecy crkvena istorija, upravno ustrojstvo i uređenje doseljenog naroda takođe, a sva crkvena istorija ujedno je i istarija narodna. Ljuta borba za crkvu bila je ujedno i borba za narodnost; rdje je crkva podlegla, i narodnost je propala, - eno za primjer Žumberka! ” Ruski naučnik-slavista i doktor istorije crkve Ivan Savič Palmov stručnjak za istoriju i savremeno stanje pravoslavne vere u slovenskim zemljama dao je prikaz Manojlovog trotomnog dela u ruskom časopisu Slavjanskoe obozrene[11]. Osvrt na Palmovljev članak daje i Bogdanović u `Srpskom sionu`[12]. Skupio je i uredio „Propovjednik Teofana Živkovića“, delo kojim se Srpska Crkva može ponositi. Pisao je članke u „Dalmatinskom Magazinu“, „Istini“, „Javoru“, „Letopisu Matice srpske“, „Brankovom Kolu“, „Srpskom Sionu“ i drugim časopisima. U `Brankovom Kolu` Dimitrije Ruvarac objavljuje prepisku svoga brata Ilariona sa Manojlom u više nastavaka[13]. Manojlo je uređivao je i štampao „Šematizam“ i „Normativne naredbe“ Gornjo-Karlovačke Dijeceze. Knjigu „Unija u Tržiću i pogibija popa Nikole Gaćeše 1820.“ Manojlo piše „lijepim stilom i čistim jezikom“ što ga svrstava u često citirane autore kako u istorijskim prikazima tako i u lingvističkim (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika Izdavač: Srpska akademija nauka i umetnosti). Od 2008. godine ulica Nova 26 u Busijama prigradskom naselju Beograda nosi ime po Manojlu Grbiću....

Lepo očuvano Kao na slikama Crveni K. Nezavisna izdanja Dizajn Slobodan Mašić 1972 EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Ivan Ivanovic - Crveni kralj Nezavisna izdanja, Slobodan Masic, Beograd, 1972. Mek povez, korice kao na slici, 111 strana. Nazalost, ugao knjige je bio u dodiru s nekom tecnoscu, ostale su fleke, vidi se na slikama. Nedostaje naslovna strana. Ovo je primerak s niskom numeracijom, nosi broj 11. EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]