knjiga - skripte, bros izdanje, FUTUR - Beograd, 1938 KOMPLETNO str. 148 stanje LOSE Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogrady. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892., vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931., i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi enleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Godine 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora. Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove. Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! zdanje: 1926/27 god - Knjiga I, 1889 - 1897 - Knjiga I, 1868 - 1878 - Knjiga II, 1878 - 1889 Aleksandar I Obrenović (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović.[3] Nakon abdikacije svog oca Milana Obrenovića 1889, trebalo je da Srbijom vlada Namesništvo do Aleksandrovog punoletstva. 1893. se proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u haosu.[4] 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio poznati austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nikada nije bio omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.[5] Nezadovoljstvo Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu.[b] Za vreme njegove vladavine je Nikola Tesla prvi i jedini put posetio Srbiju i Beograd 1. juna (17. maja) 1892. godine,[6] a Aleksandar ga je i lično dočekao sutradan sa ministrom prosvete Androm Mitrovićem.[7] Za vreme njegove vladavine su otvorene i prve elektrane u Srbiji. Prva javna elektrana u Srbiji, Termoelektrana na Dorćolu, počela je sa radom 5. oktobra (23. septembra) 1893. godine. Prva hidroelektrana, Mala hidroelektrana na reci Gradac kod Valjeva, otvorena je 9. maja 1900. godine, čime je Valjevo postalo prvi grad sa električnom energijom u Srbiji. Takođe je i u Užicu 2. avgusta 1900. otvorena prva hidroelektrana sagrađena po Teslinim principima — Mala hidroelektrana Pod gradom.[8] Prvi je srpski vladar koji se susreo sa knezom Nikolom u Srbiji, na Vidovdan 1896. godine, a bio je miropomazan za kralja, i učestvovao je u proslavi 500. godišnjice boja na Kosovu u Kruševcu 27. (14) juna 1889. godine.[9] Sa kraljicom Viktorijom Hanoverskom je ugovorio sporazum o međusobnom izručenju kriminalaca Srbije i Velike Britanije, koji je načinjen je 6. decembra (23. novembra) 1900. godine u dva primerka u Beogradu. Sporazum je sa srpske strane potpisao tadašnji predsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Aleksa Jovanović, a sa britanske ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Džordž Fransis Bonham.[10] Zvanično je objavljen 25. (13) februara 1901. godine u službenim Srpskim novinama. Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar[1], potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.[2] Biografija Ženeva, 1890. Slobodan Jovanović tokom studija. Rođen je 3. decembra 1869. u Novom Sadu, od oca Vladimira Jovanovića i majke Jelene, stanovali su u kući u Miletićevoj ulici broj 3. Vladimir Jovanović (1833—1922) je kao vodeći srpski liberal živeo u Novom Sadu kao politički izgnanik iz Srbije. Dao je ime svom sinu prvencu Slobodan, a ćerki Pravda. Po mnogima je Slobodan Jovanović prvi među Srbima nosio ovo ime.[3] Od sredine 1872. njegova porodica živi u Beogradu. 1879. polazi u Prvu beogradsku gimnaziju, tada sedmorazrednu i smeštenu u levom krilu Kapetan-Mišinog zdanja. Godine 1886. završio je Prvu mušku gimnaziju u Beogradu. Posle boravka u Minhenu (1886/87.) i Cirihu od 1. aprila 1890. studirao je prava u Ženevi, Švajcarska, kao državni stipendista Kraljevine Srbije. Potom je studije nastavio 1891. godine na Slobodnoj školi političkih nauka u Parizu. Naredne godine, 1892, vraća se u Srbiju gde dobija prvu državnu službu, u sudu, a potom u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu. Slobodan Jovanović je 1893. upućen za atašea u srpsko poslanstvo u Carigradu, Osmansko carstvo, gde ostaje do 1894. Na ovom položaju radio je na poboljšanju položaja Srba u Turskoj. U MIP-u je u Prosvetnom odeljenju koje se bavilo srpskom propagandom (školskim i crkvenim pitanjima) u Makedoniji. Slobodan Jovanović objavljuje 1895. godine studiju „O društvenom ugovoru“, kritiku Rusoove teorije društvenog ugovora. Nalazi se u grupi okupljenoj oko 1894. konzervativnog (u smislu Dizraelijevog konzervativnog parlamentarizma) lista „Red“, koja je naredne godine (1895) nastavila da sarađuje u „Srpskom pregledu“ Ljubomira Nedića, profesora filozofije na Velikoj školi. Objavljuje svoje radove u brojnim časopisima, uključujući i 1896. u mostarsku „Zoru“. Slobodan Jovanović u Beogradu, 1896. Godine 1897. je izabran za vanrednog profesora na Pravnom fakultetu Velike škole u Beogradu. Iste godine objavljuje svoje pristupno predavanje „O suverenosti“. Godine 1899. objavljuje delo pod nazivom „O dvodomnom sistemu“ u kojem se zalaže za dvodomni sistem kao neodvojivi deo parlamentarnog sistema prisutan u svim zemljama u kojima je uveden parlamentarizam osim u pojedinim zemljama Latinske Amerike i Balkana. U ovom delu kao glavni primer uzima Englesku, državu u kojoj je nastao savremen parlamentarizam. Iste godine objavljuje raspravu „Jovan Hadžić, srpski zakonopisac“ u izdanju Matice srpske. Godine 1900. na Pravnom fakultetu je izabran za redovnog profesora. Slobodan Jovanović bio je nastavnik Pravnog fakulteta u Beogradu pune 43 godine, sve do svoga penzionisanja 1940. godine. Profesor Jovanović je bio jedan od osnivača „Srpskog književnog glasnika“ 1901. godine. U ovom književnom časopisu nalazio se u uređivačkom odboru i važio je za jednog od najredovnijih saradnika. Slobodan naredni istraživački rad objavljuje 1902. pod nazivom „Engleski parlamentarizam“. Slobodan Jovanović u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Profesor Jovanović je 4. februara 1905. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije. Godine 1908. je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Profesor Jovanović je objavio veliku sintetičku studiju pod nazivom „Naše ustavno pitanje u XIX veku“ 1905. godine, a potom je drugi put štampao 1908. i treći 1932. Godine 1907. izdao je knjigu „Ustavno pravo“, koju će ponovo štampati 1924. Godine 1908. objavio je studiju pod nazivom „Utemeljenje građanskog zakonodavstva i ustavnosti u Srbiji“, koje će kasnije proširiti i objaviti 1931, i 1932. godine. Profesor Jovanović objavljivanjem knjige 1912. godine „Ustavobranitelji i njihova vlada“ započinje rad na velikom projektu pisanjem „Istorije Srbije 1838—1903“ koje će trajati pune dve decenije i predstavljaće središnje mesto u sveukupnom njegovom delu. Šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Slobodan Jovanović u presbirou Vrhovne komande, sa Arčibaldom Rajsom 1915. g Tokom Prvog i Drugog balkanskog rata Slobodan je bio šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi[traži se izvor] Srpske vojske. Posle pobede Srpske vojske u Kumanovskoj bici prelazi sa Presbiroom i Vrhovnom komandom u Skoplje, gde boravi nekoliko meseci. Posle Drugog balkanskog rata, 1913. godine izabran je za rektora Beogradskog univerziteta. Međutim, 1914. godine izbija Prvi svetski rat a Slobodan je ponovo upućen na službu u Presbiro[traži se izvor]pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U jesen 1915. austrougarske i nemačke oružane snage preduzele su veliku ofanzivu na Srbiju, istovremeno i bugarske snage prekidaju saobraćajnu komunikaciju dolinom Južne Morave i Vardara. Srpska vojska sa izbeglim narodom nalazila se u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Tada Vrhovna komanda odlučuje da se krene u povlačenje preko Albanije i Crne Gore na jadransku obalu u susret savezničkim snagama. Posle albanske golgote profesor Jovanović se našao na ostrvu Krf, gde su bile smeštene srpska vojska, izbeglice, narodna skupština, vlada i druge ustanove. Profesor Jovanović je pored obaveza u Presbirou nalazio vremena i za književni rad, koji mu je predstavljao duhovni mir u vremenu teškom po srpski narod. Na Krfu je 1917. napisao biografske oglede o Stojanu Novakoviću i Ljubomiru Nediću. Posle Prvog svetskog rata profesor Jovanović se nalazio među pravnim ekspertima pri jugoslovenskoj delegaciji na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine. Međuratni period Slobodan Jovanović zajedno s Bogdanom Popovićem obnavlja izlaženje „Srpskog književnog glasnika“. Profesor Jovanović je 1920. godine izdao čuvenu knjigu „Vođi Francuske revolucije“, sastavljenu od portreta Miraboa, Dimurjea, Dantona i Robespjera. Drugi put je ova knjiga štampana u okviru Jovanovićevih Sabranih dela 1932. kod izdavača Gece Kona. U okviru rada o nacionalnom pravu i istoriji profesor Jovanović 1923. štampa drugu knjigu pod nazivom „Druga vlada Miloša i Mihaila Obrenovića. Takođe, 1926. je objavio knjigu „Vlada Milana Obrenovića (I-II)“ koju je doštampao 1927. A 1929. godine izdaje knjigu pod nazivom „Vlada Aleksandra Obrenovića“ (I-II). Profesor Jovanović je 1927. godine izabran za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Između 1928. i 1930. godine nalazio se na mestu predsednika Srpske kraljevske akademije. Izdavanje Sabranih dela profesora Jovanovića je počelo kod Gece Kona 1932. godine. Profesor Jovanović je objavio knjigu 1934. pod nazivom „O državi“, koju čine teorijske formulacije sastavljene od elemenata, funkcija i ustanova savremene ljudske zajednice. Ovu knjigu je proširio studijom „Poratna država“ 1936, kojom obrađuje Italiju, Englesku, Francusku, Rusiju i Nemačku i u njoj tipološki klasifikuje odnos između pravne države i države fašizma i komunizma, odnosno nastanak novih država masa kao novog oblika totalitarizma. Slobodan Jovanović je bio osnivač i prvi predsednik Srpskog kulturnog kluba u periodu od 1937. do 1941. Slobodan je 1938. godine objavio monografiju „O Gledstonu“, vođi engleskih liberala u parlamentu i na čelu britanske vlade; prateći njegovo političko angažovanje, profesor Jovanović je u stvari pratio put reformisanja[4] Britanske imperije. U broju od 4. decembra 1939. „Politika“ je preko čitave strane 9. i dva stupca strane 10. objavila pet članaka posvećenih Slobodanu Jovanoviću pod zajedničkim naslovom „Sedamdeset godina života g. Slobodana Jovanovića“. Godine 1939. objavio je veliko delo „Primeri iz političke sociologije“ - Engleska, Francuska, Nemačka 1815 — 1914. Iste godine objavio je studiju „O američkom federalizmu“. Jula 1940. Slobodan odlazi u penziju sa mesta redovnog profesora, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune prvog reda.[5] Jovanović je bio protivnik sporazuma Cvetković-Maček, kojim je obrazovana Banovina Hrvatska. Zalagao se za federaciju sa jakom centralnom vlašću u vidu jugoslovenskog parlamenta, biranog opštim pravom glasa, koji bi se brinuo za zajedničke poslove.[6] Drugi svetski rat Slobodan Jovanović levo od kralja Petra II Karađorđevića (Sednica vlade u Londonu 1942) Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine prihvatio je dužnost potpredsednika vlade u pučističkoj vladi generala Dušana Simovića. Izbeglištvo je počelo u Jerusalimu, a nastavljeno u Londonu (od jula 1941). Do Simovićeve smene došlo je početkom januara 1942. kada su svi ministri Simovićeve vlade u Londonu predali su kolektivnu ostavku, izjavljujući da general Simović nije sposoban za rukovođenje. Nakon toga je kralj Petar II je imenovao Jovanovića za predsednika vlade. Jovanović je preuzeo dužnost 11. januara 1942. Iako je po svojoj inteligenciji i obrazovanju bio vodeći član emigracije, Jovanović nije imao nikakvog iskustva u praktičnoj politici, a s obzirom na svoju starost nije se očekivalo da od prilagodi svoje stavove novim okolnostima ili da postane energičan vođa.[7] Srpski političari u emigraciji priznavali su Slobodana Jovanovića za neosporan autoritet.[8], ali nije bio dorastao velikim političkim iskušenjima.[9] Sedište Jugoslovenske vlade u Londonu nalazilo se u velikoj zgradi na Najtsbridžu, gde je bio smešten kabinet Slobodana Jovanovića. U Jovanovićevoj vladi su bile pristupljene sve političke stranke koje su bile i u Simovićevoj vladi.[10] Međutim, Jovanovićeva vlada je uvela dve novine u odnosu na Simovićevu vladu. Prvo je bilo imenovanje četničkog vođe Dragoljuba Mihailovića za ministra vojske, vazduhoplovstva i mornarice. Do kraja Jovanovićevog boravka na mestu predsednika izbegličke vlade Mihailović će biti prvo unapređen u divizijskog, pa u armijskog generala i načelnika Vrhovne komande. Imenovanje za ministra i unapređivanja su trebalo da ojačaju Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Druga novina je bilo obrazovanje Vojnog kabineta predsednika vlade na čije čelo je postavljen major Živan Knežević. Major Knežević i njegov rođeni brat ministar dvora Radoje Knežević, inače Mihailovićeve pristalice i vođe Lige majora, su činili sivu eminenciju koja je stajala iza Jovanovića.[13][9] Braća Kneževići, su takođe imali jak uticaj na kralja Petra, postavili su svog brata Nikolu za šefa vladinog Odseka za šifriranje i tako imali uvid nad porukama koje su odlazile i dolazile u vladu i koristili su Jovanovićevu nesklonost da se meša u sporove ministara svoje vlade.[13] Nova vlada je za ministra vojske umesto generala Bogoljuba Ilića imenovala generala Dragoljuba Mihailovića,[14][11][15][12], koji je vodio rojalistički pokret u Jugoslaviji, da bi se izbegla mešanje vojske u rad vlade i da se istovremeno iskoristi Mihailovićev ugled pri iznošenju zahteva Saveznicima. Posle Kairske afere i Simovićeve smene, vlade Slobodana Jovanovića zapravo su preko braće Radoja i Živana Kneževića bile u službi generala Dragoljuba Mihailovića [16][11] Imenovanje je trebalo da ojača Mihailovićevu poziciju u Jugoslaviji i ubrza savezničku pomoć.[11][12] Izbeglička vlada je podržala Mihailovićev suštinski pasivan stav[17], pošto je radije želeo da sačeka slabljenja okupatora pre vođenja aktivnog otpora, delom da bi se izbegle odmazde nad civilnim stanovništvom. Međutim, ovo je povećavalo rizik da pokret otpora okupljen oko komunista preuzme od Mihailovića vođstvo u pokretu otpora protiv sila Osovine.[15] Britanci su o Mihailoviću širili propagandu kao velikom vođi, iako je situacija u Jugoslaviji potpuno drugačija od pisanja britanske štampe[15]; kada je imenovan za ministra Mihailović nije imao vojsku pod svojom direktnom komandom nakon gušenja ustanka u Srbiji od strane Nemaca u jesenjoj ofanzivi. Mihailović je već tada stupio u kontakte sa kvislinškim i nemačkim vlastima i deo svoje vojske utopio u kvislinšku Srpsku državnu stražu. Sa druge strane, Jovanović i njegovi ministri nisu uspeli da ubede Saveznike da svojim ograničenim sredstvima pruže značajnu materijalnu pomoć Mihailoviću.[12] Od 26. juna do 10. avgusta 1943. nalazio se na dužnosti potpredsednika vlade u kabinetu Miloša Trifunovića. Kada je kralj Petar II pod pritiskom britanskog premijera Vinstona Čerčila doneo odluku da smeni predsednika vlade Božidara Purića i da na njegovo mesto dovede Ivana Šubašića, profesor Jovanović se suprotstavio ovoj odluci. Novi predsednik vlade Ivan Šubašić je ubrzo sklopio sporazum s Titom tokom leta 1944. Posle Drugog svetskog rata, Slobodan Jovanović ostao je da živi u Londonu. U Londonu je stanovao od 1945. do 1958. nedaleko od Kensingtona Gardensa u ondašnjem skromnom i malom hotelu Tjudor Kort (Tudor Court Hotel, 48 — 52 Crowell Road, London SW7). Godine 1946. na procesu generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od 23 lica u Beogradu Slobodan Jovanović je osuđen od strane Vojnog veća „na kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od dvadeset godina, gubitak političkih i pojedinih građanskih prava u trajanju od deset godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak državljanstva“. Na osnovu ove presude u Jugoslaviji je praktično uvedena zabrana na njegova dela. Emigracija Posle rata, nekadašnji članovi jugoslovenske vlade u Londonu nisu bili kvalifikovani za britansku državnu socijalnu pomoć. Većina značajnih jugoslovenskih odnosno srpskih emigranata našla se na rubu egzistencijalnog opstanka. Međutim, srpski brodovlasnik Vane Ivanović osnovao je „Dobrotvorno udruženje slobodnih građana Jugoslavije“, čijim je donacijama spasao bede veliki broj uglednih intelektualaca emigranata. Slobodan Jovanović je bio inicijator osnivanja 1951. godine Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu i na osnivačkoj skupštini izabran je za počasnog predsednika, Miloš Crnjanski za predsednika, Miodrag Stajić za potpredsednika, za sekretara dr Miodrag Purković i za člana Uprave Kosta Pavlović. U tom Udruženju, koje je priređivalo mesečna predavanja, Jovanović je govorio iz oblasti srpske istorije i književnosti. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Poruka broj 7 profesora Slobodana Jovanovića iz 1952.. Rehabilitacija Plato Slobodana Jovanovića ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Preminuo je u petak 12. decembra 1958. u 6.30 č. izjutra, u svojoj devedesetoj godini, u Londonu. Opelo nad zemnim ostacima Slobodana Jovanovića izvršeno je 20. decembra 1958. pre podne, u srpskoj pravoslavnoj crkvi Sv. Sava u Londonu. Opelu je prisustvovala kraljica Marija Karađorđević. Kao izaslanik kralja Petra II bio je Bogoljub Jevtić. Kao izaslanik kraljevića Tomislava i princeze Margarite bio je major Đorđe Dimitrijević. Od porodice opelu su prisustvovali Kosta St. Pavlović sa suprugom i sinom. Opelu su prisustvovali svi članovi Jugoslovenskog narodnog odbora, kome je Jovanović bio osnivač i predsednik od njegovog osnivanja, predstavnici Udruženja srpskih pisaca u izgnanstvu, kome je Jovanović bio počasni predsednik, predstavnici veterana JVUO iz Organizacije srpskih četnika i Organizacije srpskih četnika Ravna Gora. Kovčeg je bio prekriven zastavom Kraljevine Jugoslavije. Slobodan Jovanović je posle opela sahranjen na groblju Kensal grin, u severozapadnom delu Londona. Sahranjen je u pravoslavnom delu groblja, na kome se uglavnom nalaze grobovi Srba koji su u emigraciju otišli 1945. Godine 1965. je Udruženje srpskih pisaca u izgnanstvu podiglo spomen-ploču Slobodanu Jovanoviću u hotelu Kort u Londonu, gde je živeo od 1945. pa sve do svoje smrti 1958. Razglednica iz Dubrovnika koju je Miloš Crnjanski poslao Slobodanu Jovanoviću, deo kolekcije Adligata Na novčanici od 5000 dinara Bista ispred Pravnog fakulteta u Beogradu Njegovi posmrtni ostaci su 1. decembra 2011. godine ekshumirani, i preneti u hram Svetog Save u Londonu, gde je 5. decembra održan parastos. Dana 8. decembra su preneti u Srbiju, gde su 10. decembra sahranjeni u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Uređivački odbor biblioteke „Srpska književnost u sto knjiga“ uvrstio je njegovu knjigu „Portreti iz istorije i književnosti“ kao 60. u kompletu. No, samo u prvom izdanju, štampanom u malom broju primeraka. U drugom izdanju ova knjiga, sastavljena od eseja Slobodana Jovanovića, nije bila ni štampana, zbog intervencije Saveza komunista Jugoslavije. Godine 2007. Slobodan Jovanović je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu, a presuda kojom je osuđen na robiju i gubitak časti je proglašena ništavnom. Srpska akademija nauka i umetnosti je u novembru 2019. povodom 150 godina od rođenja Slobodana Jovanovića organizovala izložbu i naučni skup. Dela Posle dugogodišnjih pokušaja da se štampaju njegova sabrana dela, zbog nepovoljnog mišljenja vlasti, tek 1990. godine u zajedničkom poduhvatu tri izdavača (BIGZ, Jugoslavija Publik, Srpska književna zadruga) štampano je 12 tomova sabranih dela akademika Slobodana Jovanovića.

Savremeni francusko-srpskohrvatski rečnik sa gramatikom autor Slobodan A. Jovanović i saradnici tvrdi povez, 624 strane Prosveta, Beograd,1991, stanje: dobro, na predlištu kratak natpis.

ZAPISI O PROBLEMIMA I LJUDIMA 1941-1944 Autor: Slobodan Jovanović Izdavač: Udruženje srpskih pisaca i umetnika u inostranstvu, London Godina izdanja: 1976. Broj strana: 84 Povez: mek Format: 24cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Život pesnika : political nigredo - Slobodan Tišma Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2022 Broj strana: 218 Format: 21 cm Povez: Broširani Prvi deo trilogije: Astal tiš, riba friš. Život pesnika ima podnaslov: Political nigredo. Knjiga je napisana u formi ja-naracije. Kao u nekoj vrsti ispovesti, Slobodan Tišma piše portret umetnika u mladosti, garniran razmišljanjima o svetu, umetnosti i životu u obliku kratkih eseja. Autor još pojačava već prepoznatljivu poziciju ja-naratora kao “slabog subjekta” karakterišući ga kao političkog nigreda, dakle člana političke zajednice na najnižem stupnju društvene relevancije. Tehnički gledano, ta pozicija mu je međutim potrebna za uspostavljanje ravnoteže u tekstu, tako da povremeno može da bude nemilosrdan i prema drugim protagonistima knjige. Slobodan Tišma, pisac i muzičar, rođen je 14. maja 1946. godine u Staroj Pazovi. Osnivač je kultnih novotalasnih bendova Luna i La strada. Posle raspada Lune, Tišma je s Jasminom Mitrušić obnovio La stradu, kojoj su se pridružili još i Robert Radić, Zolt Horvat i Danijel Stari. Godine 1989. La strada se rasformirala i Tišma se povukao iz muzičkog sveta. Vratio se literaturi i objavio knjige poezije Marinizmi (Ruža lutanja, 1995), Vrt kao to (Ruža lutanja, 1997) i Urvidek (2005), za koju je dobio Nagradu Stevan Sremac. U književnim časopisima povremeno je objavljivao dnevničke zapise pod nazivom Bluz dajari (Blues diary). Godine 2009. za izdavačku kuću Laguna objavljuje roman Quattro stagioni, za koji 2010. dobija Nagradu Biljana Jovanović. Godine 2011. objavljuje roman Bernardijeva soba (izdavač Kulturni centar Novog Sada), za koji dobija Ninovu nagradu 2012. godine. Živi i radi u Novom Sadu.

USTAVNO PRAVO KRALJEVINE SRBA, HRVATA I SLOVENACA SLOBODAN JOVANOVIĆ SLUŽBENI LIST SRJ B e o g r a d 1 9 9 5 SLOBODAN JOVANOVIĆ: Prof. Pravnog fakulteta u BeoGradu, Predsednik Srpskog kulturnog kluba, Predsednik izbegličke vlade u Londonu 1941. Učestvovao u oba balkanska rata, U Prvom svetskom ratu šef Pres-biroa Vrhovne komande, Prešao Albaniju... KLASICI JUGOSLOVENSKOG PRAVA/ a) Ustavno pravo - Jugoslavija ........................................................... PredGovor: prof. dr STEVAN K. VRAČAR Vračar, Slika autora, Ćirilica, Tvrde korice, Šiven povez, Obeleživač stranica, 554 str NEKORIŠĆENO Perfektan primerak, кorice, stranice! NEKORIŠĆENO NEOTVORENO NOVO Ekstra !!!!!!!!!!! Kup1

Autor - osoba Mašić, Slobodan, 1939-2016 = Mašić, Slobodan, 1939-2016 Naslov Mašić : retrospektivna izložba vizuelnih komunikacija : [Salon muzeja primenjene umetnosti, 12. septembar - 19. oktobar 2018.] = retrospective exhibition of visual communications : [Salon of the Museum of Applied Art, September 12th - October 19th 2018] / [autori tekstova Ješa Denegri ... [et al.] = authors of essays Ješa Denegri ... [et al.] ; prevod Irena Šentevska ; = translation Irena Šentevska ; fotografija Veselin Milunović ; = photography Veselin Milunović] Vrsta građe katalog Jezik srpski, engleski Godina 2018 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Muzej primenjene umetnosti ; = Belgrade : Museum of Applied Art, 2018 (Beograd : Birograf= Belgrade Birograf) Fizički opis 223 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Denegri, Ješa, 1936- = Denegri, Ješa, 1936- Jovanović, Slobodan, 1973- = Jovanović, Slobodan, 1973- Mušić, Miroslav, 1949- = Mušić, Miroslav, 1949- Vild, Borut, 1954- = Vild, Borut, 1954- Šantevska, Irena Milunović, Veselin (karton) Napomene Uporedo srp. tekst i engl. prevod Tiraž 300 Biografija: str. 216-221 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 214-215. Predmetne odrednice Mašić, Slobodan, 1939-2016 -- Izložbeni katalozi Grafički dizajn -- Srbija -- 20v MAŠIĆ: Retrospektivna izložba vizuelnih komunikacija Slobodana Mašića Muzej primenjene umetnosti u saradnji sa Kulturnim centrom Srbije u Parizu organizuje gostovanje izložbe Izložba MAŠIĆ – Retrospektivna izložba vizuelnih komunikacija Slobodana Mašića, organizovana u okviru Salona savremene umetnosti Muzeja primenjene umetnosti (12. septembar – 19. oktobar 2018), postigla je u Beogradu nesvakidašnji uspeh i privukla veliku medijsku pažnju. Proglašena je za najbolju izložbu godine u Republici Srbiji u izboru Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS), a autori tekstova u katalogu izložbe Slobodan Jovanović, Borut Vild, Jerko Denegri i Miroslav Mušić su dobili nagradu „Pavle Vasić”, najznačajniju nagradu za tekstove iz oblasti primenjene umetnosti u Srbiji, koju dodeljuje udruženje ULUPUDS. Izložba MAŠIĆ – Retrospektivna izložba vizuelnih komunikacija Slobodana Mašića u Srpskom kulturnom centru u Parizu predstavlja veći deo dizajna vizuelnih komunikacija i nezavisnog izdavaštva koje je oblikovao Slobodan Mašić, a koji je bio prikazan na izložbi u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu 2018. godine. Slobodan Mašić, 1980-ih Slobodan Mašić (1939–2016, Beograd) bio je jedan od najznačajnijih umetnika i nezavisnih izdavača koji su tokom proteklih pola veka oblikovali vizuelne komunikacije u Srbiji i Jugoslaviji. Tokom studija na Arhitektonskom fakultetu (1958–1964) upoznaje buduću ženu i najvažniju saradnicu Savetu Puhalo, kasnije Mašić. Nakon završetka studija, primenjuje iskustva stečena na fakultetu u dizajnu vizuelnih komunikacija. Tada radi plakate i kataloge za Dom omladine i Grafički kolektiv u Beogradu, pokreće ediciju knjiga Nezavisna izdanja, osniva dizajn studio Studio Structure, grafički oblikuje razne knjige, časopise Susret, NB’68 i ROK, špice za kultne jugoslovenske filmove i započinje saradnju sa pozorištem Atelje 212, kao i filmskim festivalom FEST. Mašićev dizajn za beogradski pozorišni festival BITEF predstavlja jedan od najznačajnijih opusa u oblasti vizuelnih komunikacija u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji. Tokom 26 godina saradnje, od 1971. do 1996. godine, Mašić je menjao grafička rešenja, pa je od početnih ideograma i fotografija predmeta, počeo da koristi fotografije delova ljudskog tela (uz višedecenijsku saradnju sa fotografima Branislavom Nikolićem i Vladimirom Popovićem), da bi na kraju, spojem multiplikovanih fotografija, ideograma i raznih znakova stvorio specifičan dizajn koji u svetu postaje prepoznat kao dizajn festivala BITEF. Slobodan Mašić je bio jedan od prvih nezavisnih izdavača u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. U okviru svoje edicije Nezavisnih izdanja, objavio je više od tri stotine knjiga pisaca, pesnika, istoričara, teoretičara i umetnika. Za svoje stvaralaštvo Slobodan Mašić je dobio mnogobrojne međunarodne i domaće nagrade. Grafičkim dizajnom i dizajnom vizuelnih komunikacija za institucije kulture – galerije, muzeje, festivale filma i pozorišta – učestvovao je u širenju svesti o značaju dizajna u društvu. Težnja ka obrazovanju društva o značaju kvalitetnih vizuelnih komunikacija bila je idejno polazište u njegovom grafičkom dizajnu i, istovremeno, njegov najznačajniji doprinos u istoriji umetnosti i dizajna u Jugoslaviji i Srbiji. MAŠIĆ RETROSPEKTIVNA IZLOŽBA VIZUELNIH KOMUNIKACIJA Muzej primenjene umetnosti, 2018. 223 strane, tvrd povez, četvrtasti format. Na izložbi MAŠIĆ u Muzeju primenjene umetnosti biće prikazan veći deo zaostavštine Slobodana Mašića, koju je Muzeju tokom 2017. godine poklonila njegova udovica i dugogodišnja saradnica Saveta. Slobodan Mašić (1939–2016, Beograd) bio je jedan od najznačajnijih umetnika koji su tokom proteklih pola veka oblikovali vizuelne komunikacije u Srbiji i Jugoslaviji. Tokom studija na Arhitektonskom fakultetu (1958–1964) upoznaje buduću ženu i najvažniju saradnicu Savetu Puhalo. Nakon završetka studija, primenjuje iskustva stečena na fakultetu u dizajnu vizuelnih komunikacija. Tada radi plakate i kataloge za Dom omladine i Grafički kolektiv, pokreće ediciju knjiga Nezavisna izdanja, osniva Studio Struktura, grafički oblikuje razne knjige, časopise Susret, NB’68 i ROK, špice za kultne jugoslovenske filmove i započinje saradnju sa pozorištem Atelje 212, tj. BITEF-om, kao i filmskim festivalom FEST. Mašićev dizajn za BITEF će vremenom postati jedan od najznačajnijih opusa u oblasti vizuelnih komunikacija u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji. Već krajem ’60-ih godina prošlog veka, Mašić definiše svoju poetiku, prvenstveno putem kreiranja čuvenih ideograma, kao što su zvezda upisana u krug (znak Studija Struktura) ili ideogram koji čine suprotno usmerene vertikalne strelice (znak Nezavisnih izdanja). Njegova sposobnost da manipuliše grafičkim dizajnom omogućila mu je da analizira sadržaj komunikacije, svodeći je na simboličku suštinu. Bez suvišne likovnosti, on konstruiše površine koje postaju prenosnik značenja sadržine plakata, knjige ili drugih sredstava vizuelnih komunikacija. Jednostavnu prostornu kompoziciju sa plakata za Dom omladine kasnije koristi da bi predstavio ritam ponovljenih znakova. Ovaj ritam mu omogućava da stvori novu sliku sveta, u kojem njegovi znaci formiraju zaseban grafički jezik, koji beži od figuralnosti ka simboličnom i ikoničnom. U tekstu „U traganju za sopstvenim izrazom“ u katalogu izložbe MAŠIĆ, Miroslav A. Mušić konstatuje da je „bio neprikosnoven u iskazivanju svojih stavova. Polazio je sa stanovišta da svaki grafički znak, linija i belina imaju svoje mesto, simboliku i opravdanje. Sposobnošću izdvajanja uspostavljao je dijalog sa svetom. Bila su to kritička razmatranja vođena grafičkim jezikom sa težnjom da se iskaže mišljenje, stav o pojedinim vrednostima, zabludama ili utopijama.“ MG132

Autor: Grupa autoraŽanrovi: Istorija, Autobiografije i biografijePismo: ĆirilicaBroj strana: 734Povez: TvrdFormat: 29 cmGodina izdanja: 2017.Povodom 71 godina od upokojenja generala Dragoljuba Draže Mihailovića, u spomen na njega i njegovo stradanje koje je na simboličan način predstavljalo stradanje čitavog srpskog naroda, svesni žrtve koju je Mihailović prineo na oltar Otadžbine, objavili smo obnovljeno i dopunjeno izdanje do sada najbolje knjige generalu Draži Mihailoviću – Knjige o Draži.Knjiga o Draži prvi put je objavljena 1956. godine u Vindzoru, u Kanadi.Knjiga o Draži je najznačajniji izdavački projekat srpske emigracije u poslednjih 100 godina.Među autorima su: Slobodan Jovanović, Miodrag Purković, Živko Topalović, Adam Pribićević, Milan Gavrilović, Zvonimir Vučković, Karlo Novak, Sveti vladika Nikolaj VelimirovićSvedočenja stranaca o Draži: Albert B. Sajc, DŽasper Rutem, V. R. Mansfild i R. H. Magdauel.Catena Mundi2/3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PORTRET UMETNIKA DUŠANA SAVIĆA crtež DUŠKO JOVANOVIĆ PORTRETI KNJIŽEVNIKA, PESNIKA, SLIKARA, GLUMACA, UMETNIKA I MNOGIH POZNATIH LIČNOSTI IZ JAVNOG ŽIVOTA: DUŠAN RADOVIĆ LJUBICA-CUCA SOKIĆ MARKO ČELEBONOVIĆ PJER KRIŽANIĆ SLOBODAN MARKOVIĆ - LIBERO MARKONI VELJKO PETROVIĆ DRAGUTIN DOBRIČANIN JANEZ VRHOVEC OLIVERA KATARINA MILIVOJE ŽIVANOVIĆ PAVLE VUJISIĆ RAŠA PLAOVIĆ LJUBINKA BOBIĆ IVO ANDRIĆ VLADISLAV PETKOVIĆ DIS VIKTOR STARČIĆ MILAN AJVAZ LJUBIŠA JOVANOVIĆ LJILJANA KRSTIĆ TANASIJE MLADENOVIĆ ANA KRASOJEVIĆ LJUBA POPOVIĆ DRAGOLJUB BOJANIĆ GIDRA STEVAN BODNAROV PEĐA MILOSAVLJEVIĆ ZORAN RADMILOVIĆ BRANKO V. RADIČEVIĆ VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆ BRANKA MITIĆ SLOBODAN CICA PEROVIĆ BRANKO ĆOPIĆ STEVO ŽIGON SOJA JOVANOVIĆ DRAGOMIR FELBA KARLO BULIĆ STOLE ARANĐELOVIĆ DUŠAN KOSTIĆ JOVAN MILIĆEVIĆ STOJAN DEČERMIĆ SLAVKO SIMIĆ MILAN SRDOČ NEVENKA URBANOVA ALEKSANDAR POPOVIĆ MOJA BABA SAVKA DARINKA MARKO DEL MONAKO DŽERALDINA ČAPLIN VASJA SMISLOV VAN HEFLIN LUJ ARMSTRONG KING SAČMO SEČUO TAKIA SAMURAJ SA PEROM ČU EN LAJ VITORIO DE SIKA ŽAN POL SARTR ALFRED HIČKOK ŠARL AZNAVUR ANDRE SEGOVIJA ARETA FRENKLIN ARTUR RUBINŠTAJN SIMON SINJORE IV MONTAN MIKIS TEODORAKIS ŽAN LUJ BARO `Idejni tvorac uglednog konkursa novinske karikature `Pjer`, jedan od začetnika stripa u Beogradu i pokretača listova `Ošišani jež` i `Mika miš`, karikaturista čije su radove prenosili `Njujork tajms` i mnogi drugi svetski listovi, autor beogradskog simbola - vrapca od milošte prozvanog Dživdžan, kojeg je branio i na sudu u sporu sa `novokomponovanim` vrapcem... - po svemu tome ostaće upamćen taj `čovek od trostrukog pera`. Knjiga je u formi monografije, izdanje Triptiha i Borbe, Beograd 1998. godine, tvrd povez, ilustrovano, 224 strane, veliki format.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Hronika čudnih vremena - komplet - Više Autora Godina izdanja: 2020 Povez: Mek Trojac naših poznatih novinara (Vojka Pajkić, Irena Jovanović i Dejan Katalina) autorizujući knjige koje čine deo ovog kompleta, postali su hroničari nekih ćudnih vremena koja su na ovaj način ostala zabeležena za neka nova pokolenja. Trag vodi od devedesetih i zapisa iz medijskog podzemlja neuspele tranzicije, preko onoga šta je sve proživela jedna novinarska ekipa za vreme NATO agresije, pa sve do kratkih dnevničkih zapisa o jednoj od prestupnih godina koju smo sa setom ispratili.Ovom novinarskom trilingu pridodata je knjiga Svi smo nosili zvezde koja nas na poseban način vraća na II svetski rat, holokaust i Anu Frank. Autor knjige i drugi školski drugovi Ane Frank sa setom se sećaju nje i svega što su doživljavali u vreme odrastanja, kada još uvek nisu bili svesni kakvo se zlo nadvija nad svetom.1. Prestupnica – Irena Jovanović2. Silikoni & neoni – Dejan Katalina3. Slobodan krevet u ženskoj sobi – Vojka Pajkić4. Svi smo nosili zvezde – Teo Koster

SLOBODAN TIŠMA BLUES DIARY - pitoma religiozna razmišljanja Izdavač - Ruža lutanja, Beograd Godina - 2001 160 strana 22 cm Edicija - Ruža lutanja ISBN - 86-902493-1-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Sedefine Oranžplaš Plavakut Contralto Sividolg Berlior Fenik April Lilaharm Danubis Rosed Belotak (Cripto) Pogovor autora, reč urednika `Dnevno-noćni zapisi od kojih je sačinjena ova knjiga, zapisivani su krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, dakle, u vreme kada su se na prostorima Evrope odigrali dogadaji koji su bitno uticali na sudbine mnogih ljudi koji su te prostore nastanjivali, ali koji su mene, lično, ipak, malo tangirali. Iz monoloških rudimenata koji su se najčešće radali prilikom skoro svakodnevnih šetnji obalom Dunava, nastajale su nešto kasnije tekstualne minijature kojima je teško odrediti žanrovsku pripadnost. No, možda, to i nije toliko važno, iako smatram da je opredeljenost za odredeni žanr znak hrabrosti i umetničkog poštenja. U svakom slučaju, moglo bi se reći da je „,Blues diary` neka vrsta pseudodnevnika jednog pseudopisca u pseudo-vremenu, nazvanom još i doba tranzicije, kao da postoji neko drugačije vreme koje nije tranzicijsko. Naslov knjige jasno govori da se radi o „plačevima`. Bluz je, kao što je opšte poznato, pesma tugovanka koju su pevali crni robovi na plantažama pamuka u delti reke Misisipi. Prebirajući po žicama tambure, oni su više pričali nego što su pevali. Bluz je monolog, razgovor sa samim sobom kao drugim, razgovor sa svojom dušom, mrmljanje u bradu da bi se olakšao bol. Podnaslov „Pitoma religiozna razmišljanja` je citat iz Remboove poetske proze, mislim da je u pitanju tekst „Pustinje ljubavi`. Knjiga „Sabrana dela` Artura Remboa je bila biblija moje mladosti. Otkrio sam je kao dvadesetogodišnjak i magija tih tekstova za mene se nije ugasila ni do dana današnjeg. Posebno tu mislim na kratka prozna dela: „Sezona u paklu` i „Pustinje ljubavi`. Iako se Remboovo ime vezuje pre svega za revolucionarne postupke u modernoj poeziji, po mom skromnom mišljenju koje je, naravno, pogrešno, ova dva teksta su, pre svega, preteče modernih proznih postupaka kao i Floberova novela „Novembar`. Za moto knjige uzeo sam četiri Vitgenštajnova iskaza, četiri misli koje treba da posluže kao putokaz. One, možda, nisu tipične za Vitgenštajna kao filozofa, ali predočavaju neke važne momente kada je „Blues diary` u pitanju. Textovi su složeni hronološkim redom u dvanaest celina, iako je preporučljivije čitanje iz sredine ili od kraja. Svaka celina je obeležena sasvim apstraktnim naslovom, nekom izmišljenom rečju koja nema, takoreći, nikakve veze sa sadržajem. Datiranje zapisa, iako istinito, ukazuje se kao sasvim irelevantno i apsurdno. Vreme klizi mimo texta pomerajući se čas malo unapred, čas malo unazad, izmeštajući ga. Inače, text je u celini složen u ,,lomljenim redovima`, nešto kao slobodan stih, ali ne radi se o slobodnom stihu, kao što ni zapisi pojedinačno ne predstavljaju pesme, iako se u knjizi može pronaći i po koja pesmica. Možda je potrebno reći još i to da je „Blues diary` poslednja knjiga koja se objavljuje u ediciji pošto se uskoro završava veliki desetogodišnji projekat „Ruža lutanja` Miroslava Mandića, ali i moja poslednja knjiga. Svako pisanje je ujedno i oproštaj od pisanja, ono „sad i nikad više`. Objavljeno je ukupno šest knjiga, četiri zbirke pesama, jedna zbirka pripovedaka i jedan dnevnik. Radi se o četiri autora, poimence to su: Srdan Valjarević, Nenad Jovanović, Slobodan Ilić i Slobodan Tišma. Naravno, sve je počelo sa Miroslavom Mandićem koji je kao pokretač edicije bio urednik samo njene prve knjige `otkrivši` Srdana Valjarevića koji je, sa svojom kasnije kultnom knjigom „Džo Frejzer i 49 pesama`, 1991. postao prvi autor. Sve se dalje odvijalo tako da je svaki autor bio urednik sledećeg izdanja pri čemu je u njegovom izboru bio presudan samo njegov lični afinitet i ništa drugo. Na kraju, došli smo u pomalo čudnu situaciju da sam ja, S. Tišma, sam sebi urednik. Ispada da je presudan bio moj lični afinitet prema samom sebi. Svi su pisci, lažni ili pravi, zaljubljeni u svoje pisanje, u svoju umetnost, što je pomalo degutantno. Ali to u ovom slučaju više i nije važno,,,Blues diary` mi se sve manje svida, nekada mi se čak uopošte ne svida. Bolje bi mi bilo da svoje misli posvetim Robinsonu Krusou, Utnapištimu dalekom ili Nereju neuhvatljivom u njegovom morskom plićaku. Jarac na koga je Kruso naišao u ostrvskoj pećini je večni astralis, ozvezdana priroda... ma, šta! U Novom Sadu, 17. dec. 2000.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Izdavač: Oblasni zavod za zaštitu spomenika kulture Kosova i Metohije, Priština Grupa autora. Povez: broširan sa omotom Broj strana: 351 Ilustrovano. Rezimei na albanskom i francuskom. Pečatirana, malo selotejpa na omotnici, žućkaste mrljice na nekoliko listova, vrlo dobro očuvana. S A D R Ž A J: ČLANCI, PRILOZI I GRAĐA - Vladimir Mošin: Rukopisi manastira Gračanice - Nadežda Davidović: Predstava Bogorodica sa Hristom Krmiteljem - Husref Redžić: Pet osmanlijskih građevina na Kosovu i Metohiji - Milan Ivanović: Crkva Preobraženja u Budisavcima - Predrag Pajkić: Seoske crkve u dolini Belog Drima - Dušanka Lukač: Turski natpisi Muratovog i Bajraktarevog turbeta - Slobodan Nenadović: Kuća u Prizrenu - Ranko Findrik: Stara kuća u Vučitrnu IZVEŠTAJI: - I. Zdravković, V. Jovanović: Konzervatorski radovi na Zvečanu - Slobodan Nenadović: Trpezarija protomajstora Đorđa u Dečanima - Milosav Lukić: Demontiranje, prenos i rekonstrukcija Tahir-begovog konaka u Peći - Ratomir Karakušević: Bunar skrivnica u Vrelu - Milan Ivanović: Konzervatorski radovi na spomenicima kulture Kosova i Metohije, obavljeni 1959. i 1960. godine (K-134)

Prvo izdanje prve knjige Biljane Jovanović. Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Jovanović, Biljana Naslov Čuvar : pesme / Biljana Jovanović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1977 (Beograd : „Radiša Timotić“) Fizički opis 37 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPegaz : prva knjiga ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na koricama beleška o autoru. „Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva“. Tako Biljanu Jovanović opisuje glumica Vanja Ejdus, koja ju je igrala u predstavi u Narodnom pozorištu. „U književnosti i životu išla je ispred svog vremena“, kaže poznata pesnikinja Radmila Lazić, njena bliska prijateljica. „Ne živimo u društvu u kom se ceni ta vrsta hrabrosti“, ocenjuje mlada pesnikinja Sonja Veselinović, dobitnica nagrade „Biljana Jovanović“. Sve tri saglasne su u tome da se o Biljani Jovanović, spisateljici koja je pomerila granice (ženske) književnosti kod nas i osobi fascinantnog društvenog angažmana, ni posle 25 godina od njene prerane smrti u našoj kulturi ne zna dovoljno. Biljana Jovanović već je svojim debitantskim romanom „Pada Avala“ (1978) izazvala mali potres u domaćoj književnosti. Bio je to prvi put da neko kod u književnosti nas tako otvoreno progovara o ulozi žene, ženskoj seksualnosti, pobuni i slobodi, rušeći stereotipe, a da to bude i literarno relevantno. „Kada je objavila svoj prvi roman ‘Pada Avala’, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja“, napisala je o romanu Biljane Jovanović književnica Svetlana Slapšak. Pre „Pada Avala“, Biljana Jovanović objavila je zbirku pesama „Čuvar“ (1977), a potom romane „Psi i ostali“ (1980) i „Duša jedinica moja“ (1984). Napisala je i drame „Ulrike Majnhof“ (1982), „Leti u goru kao ptica“ (1983), „Centralni zatvor“ (1992) i „Soba na Bosforu“ (1996). „Pada Avala“ doživela je više izdanja. Prvo je objavila „Prosveta“, a već drugo, tri godine kasnije, objavljeno je u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, gde su tada objavljivana dela autora ne baš poželjnih u književnom (i društvenom) mejnstrimu. Pored vrednosti njenih dela, jednako je značajan i njen društveni angažman. „Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao“, zapisao je o Biljani Jovanović etnolog i izdavač biblioteke „20. vek“ Ivan Čolović. Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG26 (K)

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Dosije Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 24 cm Povez: Tvrdi Najpotpuniji tematski zbornik na temu Britansko-srpskih odnosa, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Кnjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji. Кnjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Кraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Кarađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Кatedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ΧΧΙ veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. British-Serbian Relations from the 18th to the 21st Centuries - Slobodan G. Marković Izdavač: Zepter Book World Godina izdanja: 2018 Broj strana: 521 Format: 25 cm Povez: Tvrdi Knjiga British-Serbian Relations from the 18th to the 21stCenturies (Britansko-srpski odnosi od XVIII do XXI veka) predstavlja do sada najpotpuniji tematski zbornik na ovu temu, koji je proizašao iz dve međunarodne konferencije održane u Londonu i Beogradu. Knjigu je uredio Slobodan G. Marković, a priloge su napisali autori s vodećih univerziteta i ustanova u Srbiji, Crnoj Gori, Mađarskoj i Britaniji, kao što su Univezitet u Beogradu, Balkanološki institut SANU, Londonska škola ekonomije i političkih nauka i Univerzitetski koledž u Londonu. Pored naučnika priloge su napisali i sadašnje i bivše diplomate Srbije i Velike Britanije. Autori su: Čedomir Antić, Saša Knežević, Dejvid Noris, Bojan Aleksov, Zorica Bečanović Nikolić, Slobodan G. Marković, Dragan Bakić, Dušan Babac, Erik Beket Viver, Radmila Radić, Zoran Milutinović, Milan Ristović, Vojislav Pavlović, Ranko Bugarski, Nenad Šebek, Vukašin Pavlović, Boris Hlebec, Vesna Goldsvorti, Katarina Rasulić, Lord Rendal od Aksbridža, amb. Denis Kif, amb. Aleksandra Joksimović, Dejvid Gauen, amb. Branimir Filipović, Kristofer Koker, Spiros Ikonomidis i DŽejms Ker-Lindzi. Knjiga pokriva period od boravka Dositeja Obradovića u Londonu 1784/85. do 2018. Obuhvaćeni su politički, diplomatski i kulturni odnosi dveju zemalja i dvaju naroda u prethodnih preko 230 godina. U prve dve celine obuhvaćene su glavne epizode iz istorije međusobnih političkih i kulturnih odnosa kao što su: Velika istočna kriza, uloga Vilijama Gledstona i Mis Irbijeve, izuzetni odnosi tokom Velikog rata, veze Srpske pravoslavne crkve i Anglikanske crkve, izučavanje Šekspira kod Srba, veze Britanki i Srbije, uloga srpskih anglofila, odnosi Kraljevine Jugoslavije i komunističke Jugoslavije s Velikom Britanijom i odnosi dinastija Vindzor i Karađorđević. U trećem delu obrađena je uloga pojedinih ustanova kao posrednika između dveju kultura, kao što su Katedra za anglistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Jugoslovenska i srpska sekcija Bi-Bi-Si-ja i Unija govornika engleskog jezika (English Speaking Union). Tu su i prilozi o saradnji pod međunarodnim sankcijama, pregled englesko-srpskih i srpsko-engleskih rečnika, ali i kako je to biti anglo-srpska književnica. Poslednju celinu čini analiza diplomatskih i političkih odnosa u ??? veku koja obuhvata različite aspekte razvijene međusobne saradnje, ali i niz osetljivih tema kao što su kosovsko pitanje, uticaj intervencionizma Ujedinjenih nacija, kao i šire pitanje odnosa Srbije i Zapada.

Iz recenzije: ’’Prvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi. Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku. Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi. Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama“, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu. U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu. Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno. Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija. Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo. I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba. Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije. Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.’’ Milan Vitezović

Prvo izdanje ! O ugovoru o prodaji i kupovini, I, II, III, (1920—1921) Živojin Perić (Stubline, 3. januar 1868 — Oberurnen, Švajcarska, 12. septembar 1953)[1] bio je srpski pravnik i političar, dopisni član SANU.[1] Bio je član Napredne stranke.[2] Iz politike se povukao 1919. Biografija Živojin Perić je rođen u vrlo bogatoj zadružnoj porodici u Kneževini Srbiji. Osnovnu školu je započeo u rodnim Stublinama kod Uba, a završio je u Obrenovcu. Započeo je gimnaziju u Valjevu, a završio je u Beogradu. Fakultet pravnih nauka završio je 1891. g. u Parizu.[3] U državnoj službi je bio zaposlen od 13.01.1893. g., prvo u Ministarstvu Finansija, pa u Ministarstvu spoljnjih poslova. Sudsku karijeru započinje u beogradskom prvostepenom Varoškom sudu najpre kao pisar a potom kao sudija. Zajedno sa tadašnjim predsednikom Varoškog suda i prijateljem Vasilijem Simićem doprineo je reformi ove institucije. Sa mesta sekretara u Ministarstvu pravde Kraljevine Srbije biće izabran najpre za vanrednog profesora građanskog sudskog postupka i međunarodnog privatnog prava u Velikoj školi a 01.04.1901. g. za redovnog profesora na istoj katedri. Od 04.03.1905, redovan je profesor građanskog prava na Univerzitetu u Beogradu. Slobodan Jovanović je bio profesor i mentor Periću i za njega je imao mnoge reči hvale. Đorđe Tasić je bio učenik a kasnije i kolega Živojina Perića. Uz Andru Đorđevića, Živojin Perić je bio vodeći i mnogostruk pravni pisac iz oblasti građanskog prava, građanskog sudskog postupka, međunarodnog privatnog prava, javnog prava i konačno filozofije prava. Od 1908. g. do 1919. g. aktivno je učestvovao u političkom životu Kraljevine Srbije. Dela Autor je velikog broja dela iz pravne tematike i to: `Zadružno pravo`, I i II (1920), `O ugovoru o prodaji i kupovini` I, II, III, (1920—1921), `O sukobu zakona u međunarodnom privatnom pravu` (1926), `Granice sudske vlasti` (1899), `O popisu za izvršenje odluka sudskih`, (1902), `O prvenstvenom pravu naplate između države i hipotekarnih poverilaca` (1901), `Jedan pogled na evolucionističku pravnu školu` (1907), `O školama u pravu` (1921), `Privatno pravo` (1912), `Principi stečenih prava` (1920), `Političke studije` (1908), i sa Dragoljubom Aranđelovićem bio je koautor knjige `Građanski sudski postupak` I, (1912), Perić je bio i autor brojnih pravnih rasprava i članaka u brojnim srpskim, jugoslovenskim i inostranim stručnim časopisima.

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. Duh i dah Beograda - Mirko Magarašević Godina izdanja: 2022 Broj strana: 338 Povez: Tvrd Posle dugogodišnjih istraživanja kulturne i urbane istorije Beograda, Mirko Magarašević (1946) izlazi pred čitaoce sa prvom knjigom eseja o Beogradu i Beograđanima o kojima svedoči kao rođeni Beograđanin sa dubljim korenima i saznanjima od davnine do danas. Neopoziv je Magaraševićev stav da beogradsko kulturno nasleđe – od Evlije Čelebije, Dositeja Obradovića i Sterije do doktora Vladana Đorđevića, Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog i današnje, stalno promenljive slike Beograda – ostaje trajan ključ razumevanja uspona i zastoja sudbine celine srpskog duha i bića. Duh i dah Beograda je trideset četvrto objavljeno književno delo ovog autora i kliničkog oftalmologa.Knjiga Mirka Magaraševića Duh i dah Beograda predstavlja izuzetno inspirativno štivo i nudi mnoštvo mogućnosti da se povodom nje razmišlja i govori o Beogradu i Beograđanima. U srpskoj književnosti, kao što se zna, postoje dve tradicije lepog pisanja. Jednu, stariju, oličava Slobodan Jovanović. Drugu, ne mnogo mlađu, oličavaju Isidora Sekulić i Milan Kašanin, inače dve intelektualne i književne pojave koje Mirko Magarašević posebno uvažava. Po svom osobenom stilu, Magarašević pripada ovoj drugoj tradiciji. On piše primamljivo, vrlo probranim rečnikom, sa mnogo duhovitih stilskih obrta i reskih poenti. Takvim pisanjem on stvara izuzetnu atmosferu. Mirko Magarašević voli i priziva onaj Beograd u kome se „poštovala reč, namera i misao”, a sa sumnjom posmatra posledice čiji su uzroci razbaštinili i reč, i nameru, i misao.Predrag Protić

Izdanje na ruskom jeziku. Iz recenzije: ’’Prvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi. Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku. Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi. Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama”, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu. U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu. Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno. Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija. Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo. I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba. Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije. Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.’’ Milan Vitezović

Nečitano, praktično novo. Nema posvete. A Book About Belgrade - Goran Vesić Godina izdanja: 2020 Broj strana: 300 Povez: Tvrd Knjiga o Beogradu Gorana VesićaPrvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi.Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku.Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi.Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama“, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu.U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu.Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno.Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija.Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo.I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba.Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije.Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.– Milan Vitezović

Englesko izdanje dela ’’Knjiga o Beogradu’’. Iz recenzije: ’’Prvi srpski zapis o slavnom Beogradu ispisao je 1432. godine Konstanin Filozof u slavu despota Stefana Lazarevića, viteza evropskog Reda Zmaja, obnovitelj zapustelog i razorenog Beograda za novu prestonicu kojom se Srbija sasvim primakla Evropi. Posle Konstantina Filozofa novih sačuvanih zapisa o Beogradu bilo je u 16. i 17. veku, ređe, a naročito u 18, 19. i 20. veku. Knjiga o Beogradu će od početka svog knjižnog života imati posebnu pažnju ukupne intelektualne javnosti. Po sadržaju, po obimu, po slikama slikara Nebojše Đuranovića, a naročito po autoru Goranu Vesiću, koji nikome mnogo šta ne može da prećuti, pa ni sebi. Pošto je većina zapisa ove knjige u sažetijem vidu objavljivana svakog petka u Politici, na njenim „Beogradskim stranama“, onda će se često, po novinskoj nomenklaturi, nazivati knjigom Vesićevih kolumni o Beogradu. U sadašnjem književnom obliku ove zapise je najtačnije označavati, po autorovim namerama i složenom postupku, književno-istorijskim esejima o Beogradu. Ovi eseji uglavnom sadrže birani pregled istorije Beograda, neodvojiv od srpske istorije i pregled istorije srpske kulture, pisane najčešće sa današnje tačke gledišta u autorovoj vizuri, sa istorijskim kopčama i savremenim komentarima, vesićevskim, naravno. Dakle, eseji jesu istorija, ali su dati nedovojivi od današnjih prilika i pojava. Tako su čak i polemička živa istorija. Oni su eseji o gradu u kome živimo, ali o onima koji su pre nas živeli, pa nam se životi prožimaju. Kao da se srećemo, prepoznajemo i pozdravljamo. I sa tim osećajima teba pročitavati i prolistavati ovu knjigu kojoj je Goran Vesić, kao pisac, i istoričar i hroničar svoga doba. Kao istoričar sasvim je veran i poznatim i manje poznatim izvorima. Kao hroničar, ništa mu ne promiče i zasniva se na svojim činjenicama. Međutim, on je sklon polemici. To mu je u karakteru. Zato će, u našem ostrašćenom vremenu, ova knjiga izazvati i razna sporenja, pa i činjenica i istorije. Ova Vesićeva knjiga spada u red srodnih knjiga o Beogradu koje su ispisali Branislav Nušić, Kosta Hristić, Milan Stojimirović Jovanović, Slobodan Jovanović, Aleksandar Deroko, Stanislav Krakov, Predrag Milojević, Kosta Dimitrijević, Bogdan Tirnanić i drugi.’’ Milan Vitezović

Poznavanje jednog naroda i njegove kulture i države počinje od pojedinaca, ljudi čiji duh stremi ka nepoznatom, odnosno pobuda za ispunjenjem nekog cilja. Iz pojedinačnih poseta stranim zemljama obično se rađa, i s vremenom sve više jača, i interesovanje za odnose među njihovim narodima, pa tako, na kraju, dolazi i do uspostavljanja prvih susreta dveju država. Istorijski odnosi između srpskog i švajcarskog naroda bili su oduvek prijateljski. Švajcarska je u XIX veku bila moderna parlamentarna demokratija i liberalna zemlja, sa razvijenim društvenim odnosima i visokom stopom razvoja. Posebno je bilo napredno više i visoko školstvo. U njenim najvećim gradovima postojali su univerziteti na kojima su studirali mnogi poznati ljudi iz sveta. Svoje istraživanje o odnosima Srba i Švajcaraca u prošlosti usmerio sam na vremenski period između 1850. i 1918. godine. Kao istoričar književnosti, znao sam da su u Švajcarskoj studirali Jovan Dučić, Jovan Skerlić, Slobodan Jovanović i mnogi drugi srpski intelektualci, pa sam prvo želeo da istražim koliko se srpskih mladića školovalo u Švajcarskoj. Pregledao sam sve polugodišnje i godišnje službene izveštaje, biltene obima do stotinak strana, sa šest najvećih univerziteta. Trebalo je brižljivo prelistati više od osamsto spomenutih knjižica. Na Univerzitetu u Cirihu pregledao sam i upisnice za oko dvesta pedeset studenata. Naposletku sam utvrdio da je do kraja 1918. godine na univerzitetima u Švajcarskoj studiralo više od osam stotina srpskih mladića i devojaka. Pre mojih istraživanja, o srpskim akademcima znalo se samo da je u ovoj zemlji studiralo najviše tristotinak visokoškolaca. To me je ohrabrilo, pa sam pregledao gotovo sve brojeve dnevnih listova "Lozanska gazeta" (Gazette de Lausanne) i "Ženevske novine", koje su izlazile od 1850. do 1918. godine. Ovaj posao sam obavljao kontinuirano više godina. Oba lista izlazila su svakodnevno, izuzev nedeljom. Usput sam pregledao i manji broj raznih periodičnih izdanja - časopisa, revija i sl. Sve što sam našao, zabeležio sam, manji broj tekstova kopirao, a sasvim kratke vesti prepisao. Tako sam sakupio istorijsku građu o ratovima Srbije protiv Turaka, Bugara, Austrougara i Nemaca iz spomenuta dva dnevna lista koji su izlazili u romanskoj Švajcarskoj Autor

GREG DE KJUR JUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Predgovor - Miroljub Stojanović Prevod - Irena Šentevska, Žarko Cvejić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019 306 strana 25 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-108-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatraču Predgovor (drugom izdanju) Predgovor Uvod Plastični ljubavni slučaj Jugoslovenske filmske industrije Poslednje delije Entuzijazam Nemirni rani radovi Akademija za pozorište, film, radio i televiziju Mladi i zdravi, mrtvi i beli Stvaraoci Skupljači perja od vrana Marksistička misao i praksa Horoskop Estetika crnog talasa Zaključak Postskriptum Film index Index Bibliografija `Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas. Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija. Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

Naziv: Vrata kikindski arhitektonski dragulj Autor: Biserka Ilijašev Godina izdanja: 2004 Izdavač: Istorijski arhiv, Kikinda Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Sa zaštitnim omotom. Pun kolor, ilustrovano. Opis: Tekstom, slikom i crtežom, Biserka Ilijašev usmerava pažnju budućeg čitaoca knjige na vrata, dveri, kapije, ulaze u kuće koje Kikindu čine gradom i krase je od vremena nastanka do savremenog doba. Okom stručnjaka, istraživača, znalca, a istovremeno zaljubljenika u urbanističko-arhitektonske teme i problematiku, Biserka Ilijašev je fokusirala pažnju na onaj, srećom još sačuvan fond bogate graditeljske baštine različitih stilskih karakteristika i epoha koje čine osobenost i identitet lokalnog prostora građanske Kikinde i njenih veza sa sredoevropskim okruženjem. Knjiga Biserke Ilijašev koju srdačno preporučujem za publikovanje i očekujem u izlozima knjižara, na policama biblioteka, na stolovima arhitekata i u kućama ne samo Kikinđana, nije samo građa, nije samo inventar kikindskih „ dragulja“. To je dokument o celinu i celovitosti umetničkog i kultu-rološkog značenja i veze građene sredine sa detaljima i fragmentima koji tu celinu i celovitost čine. To je daleko više od građe o tradiciji zanatstva, arhitekture i bogatstva Kikinde i njenih građana u prošlom dobu. To je osnovi i oslonac, obrazloženje i motiv poziva za pažnju prema baštini za njeno čuvanje kao vrednosti po sebi velike, stalne i moguće inspiracije, pouke za savremene graditelje. Knjigu, naravno, prate svi elementi potrebnog stručnog aparata, sa rezimeom na engleskom jeziku. recenzent knjige SLOBODAN JOVANOVIĆ, dipl, inž arhitekture, Novi Sad Autor nesvakidašnje knjige, dipl. inž. Biserka Ilijašev, četiri decenije emocionalno i profesionalno u damarima gradogradnje piše: „ svakodnevno še-tam ulicama KIKINDE. Svaki put kada njima prođem otkrivam nešto novo. Često zastajem pred ulazima kuća, kapijama i ajnfortima… “U mnoštvu znakova određenih značenja, ulazna vrata su primarna pouka i svedoče o domaćinu. Znači i „kikindski arhitektonski dragulji“ kazuju o gradu i građanima, ukusu investitora, obaveštenosti graditelja, znalaštvu i veštini majstora – rukotvorca, ugledanju na „Evropu“ ili prestonicu. Autor poseduje bitnu osobinu uljuđenog čoveka. Ima „naviku gledanja“. Knjiga „kikindskih dragulja“, koju iskreno preporučujem za štampanje, sazdana je tako da obnavlja „kulturu gledanja“. Zaista su zanimljivi primeri fotografisani, nacrtani i pažnji preporučeni. Nedvojbeno jesu svedočanstva svoga vremena, znalački odabrana. Meni lično, posebno su impresivne „radne skice sa terena“. One su slikovit način ukazivanja na to da se eksponati jedinstvene galerije moraju znati pažljivo i predano gledati odnosno spoznati. Zaista, koleginica Ilijašev, svesrdno, znalački složila je jedinstven „vremeplov“ kroz istoriju lica grada. Usmerava pažnju na dragulje poput dekorativnih fragmenata oblikovanih u drvetu, staklu, gvožđu i mesingu. Načinila je dragocen „nezaborav“ , maltene u zadnji čas. recenzent knjige BELA DURANCI, istoričar umetnosti, Subotica Biserkini biseri, slike odsjaja duše grada ravnice. Kapije skrivaju avlije, jorgovane, muškatle, mir, čamotinju, propadanje. Ajnforti mirišu na dunje, hladovinu i odjeke večernjeg zvona. Crtežima su izvezene impresije, ambijenti, atmosfera, melanholija, sećanja, vraćanja, trajanja... od kapija do avlija, od fajronta do ajnforta u svitanja rana i sećanja u suton dana. Grad u nama i mi u gradu. KOSTA KOSTIĆ arhitekta urbanista, Beograd

Novo! Izdavač: Istorijski arhiv - Kikinda, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 25 cm. 176 str. Ilustrovano, kunstdruk Tekstom, slikom i crtežom, Biserka Ilijašev usmerava pažnju budućeg čitaoca knjige na vrata, dveri, kapije, ulaze u kuće koje Kikindu čine gradom i krase je od vremena nastanka do savremenog doba. Okom stručnjaka, istraživača, znalca, a istovremeno zaljubljenika u urbanističko-arhitektonske teme i problematiku, Biserka Ilijašev je fokusirala pažnju na onaj, srećom još sačuvan fond bogate graditeljske baštine različitih stilskih karakteristika i epoha koje čine osobenost i identitet lokalnog prostora građanske Kikinde i njenih veza sa sredoevropskim okruženjem. Knjiga Biserke Ilijašev koju srdačno preporučujem za publikovanje i očekujem u izlozima knjižara, na policama biblioteka, na stolovima arhitekata i u kućama ne samo Kikinđana, nije samo građa, nije samo inventar kikindskih „ dragulja“. To je dokument o celinu i celovitosti umetničkog i kultu-rološkog značenja i veze građene sredine sa detaljima i fragmentima koji tu celinu i celovitost čine. To je daleko više od građe o tradiciji zanatstva, arhitekture i bogatstva Kikinde i njenih građana u prošlom dobu. To je osnovi i oslonac, obrazloženje i motiv poziva za pažnju prema baštini za njeno čuvanje kao vrednosti po sebi velike, stalne i moguće inspiracije, pouke za savremene graditelje. Knjigu, naravno, prate svi elementi potrebnog stručnog aparata, sa rezimeom na engleskom jeziku. recenzent knjige SLOBODAN JOVANOVIĆ, dipl, inž arhitekture, Novi Sad Autor nesvakidašnje knjige, dipl. inž. Biserka Ilijašev, četiri decenije emocionalno i profesionalno u damarima gradogradnje piše: „ svakodnevno še-tam ulicama KIKINDE. Svaki put kada njima prođem otkrivam nešto novo. Često zastajem pred ulazima kuća, kapijama i ajnfortima… “U mnoštvu znakova određenih značenja, ulazna vrata su primarna pouka i svedoče o domaćinu. Znači i „kikindski arhitektonski dragulji“ kazuju o gradu i građanima, ukusu investitora, obaveštenosti graditelja, znalaštvu i veštini majstora – rukotvorca, ugledanju na „Evropu“ ili prestonicu. Autor poseduje bitnu osobinu uljuđenog čoveka. Ima „naviku gledanja“. Knjiga „kikindskih dragulja“, koju iskreno preporučujem za štampanje, sazdana je tako da obnavlja „kulturu gledanja“. Zaista su zanimljivi primeri fotografisani, nacrtani i pažnji preporučeni. Nedvojbeno jesu svedočanstva svoga vremena, znalački odabrana. Meni lično, posebno su impresivne „radne skice sa terena“. One su slikovit način ukazivanja na to da se eksponati jedinstvene galerije moraju znati pažljivo i predano gledati odnosno spoznati. Zaista, koleginica Ilijašev, svesrdno, znalački složila je jedinstven „vremeplov“ kroz istoriju lica grada. Usmerava pažnju na dragulje poput dekorativnih fragmenata oblikovanih u drvetu, staklu, gvožđu i mesingu. Načinila je dragocen „nezaborav“ , maltene u zadnji čas. recenzent knjige BELA DURANCI, istoričar umetnosti, Subotica Biserkini biseri, slike odsjaja duše grada ravnice. Kapije skrivaju avlije, jorgovane, muškatle, mir, čamotinju, propadanje. Ajnforti mirišu na dunje, hladovinu i odjeke večernjeg zvona. Crtežima su izvezene impresije, ambijenti, atmosfera, melanholija, sećanja, vraćanja, trajanja... od kapija do avlija, od fajronta do ajnforta u svitanja rana i sećanja u suton dana. Grad u nama i mi u gradu. KOSTA KOSTIĆ arhitekta urbanista, Beograd