RATOMIR MILIKIĆ ZABORAVLJENA EVROPSKA EPIZODA - Jugoslavija i Savet Evrope: 1949-1958 Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd Godina - 2014 344 strana 25 cm Edicija - Biblioteka Studije i monografije ISBN - 978-86-7403-193-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod IDEJE I PRIPREMA ZA HAŠKI KONGRES Rad Haškog kongresa Jugoslovensko učešće u pripremama Haškog kongresa i na samom Kongresu Rezolucija proevropskih aktivista iz Centralne i Istočne Evrope Zaključci Kongresa Šta je proisteklo iz Haškog kongresa Evropski sud za ljudska prava Kulturna Evropa ODMETNUTI BEOGRAD I BASTION ZAPADNE DEMOKRATIJE (1949-1958) Britanska inicijativa Slučaj Milovana Đilasa Upozorenja iz emigracije Memorandum – lord Houp Promene u odnosima među socijalističkim zemljama i uloga Zapada Epilog britanske inicijative Sedmi kongres SKJ i promene koje je on doneo Umesto zaključka Prilog Izvori i literatura Registar ličnih imena Beleška o autoru `Cirkularno pismo diplomatskim predstavništvima FNRJ, 5. novembra 1954: U poslednje vreme razmatrali (smo) mogućnost izvesnih formi saradnje naše zemlje sa strazburškim Evropskim savetom. Posle boljeg upoznavanja aktivnosti i političke orijentacije ove organizacije, došli smo do zaključka da sada naša saradnja sa njim ne dolazi u obzir u prvom redu radi njene ideološko-političke isključivosti i diskriminatorskog tretiranja zemalja koje po oceni Evropskog saveta ne ispunjavaju uslove u pogledu ideološko-političke orijentacije. (...) Radi toga potrebno je da ubuduće u razgovorima o mogućnosti naše saradnje sa Evropskim savetom izražavate naše rezerve prema toj organizaciji. (Aleš Bebler, državni podsekretar u Sekretarijatu za inostrane poslove) Cirkularno pismo diplomatskim predstavništvima FNRJ, 13. novembra 1954: Naše rezerve prema Evropskom savetu ne treba shvatiti kao neku promenu dosadašnjeg stava prema pitanjima evropske saradnje, niti treba, dakle, razviti neku aktivnost u pravcu raskrinkavanja! Mi ćemo i dalje davati punu podršku svim nastojanjima na konstruktivnoj evropskoj saradnji, naročito kroz one forme i organizacije gde je to praktično moguće bez pokretanja osetljivih političkih problema. Dakle, ostaje načelno naša pozitivna orijentacija, kao i naša ocena da je zbliženje evropskih zemalja, koje je mogućno samo na široj podlozi, samo po sebi konstruktivno i postalo nužnost. Sve to bez nametanja naše saradnje kao i bez oštrog kritičkog ograđivanja. (Koča Popović, državni sekretar za inostrane poslove) Htio bih da vam kažem nešto o još jednoj stvari. Posljednjih dana bilo je vani mnogo galame o tome kako mi ne možemo biti primljeni u strazburšku evropsku Savjetodavnu skupštinu jer smo mi totalitarna zemlja tobože, jer nemamo demokratski sistem itd. Pa mi nismo ni od koga tražili da uđemo tamo. Nije ni potrebno da mi tamo idemo. Mi hoćemo da sarađujemo sa svim zemljama Evrope i mi smo samo tražili da imamo posmatrača, jer smo mi ipak sastavni dio te Evrope. Njihova je stvar da li će htjeti da nas prime, ali mi nismo tražili ulazak u Savjetodavnu skupštinu. Govorim o tome zato da ne bi neko mislio da se mi tamo guramo. Ne, mi se ne guramo i nama to nije potrebno, ali ćemo nastojati da uzmemo učešće u svim akcijama Evrope koje se neposredno ili posredno tangiraju i nas. Jer, pitanja Evrope nisu samo stvar jednog dijela njenih zemalja, nego svih zemalja koje su tu. (Josip Broz Tito, govor u Karlovcu 27. jula 1955. godine)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bebler Ernest Bevin Karl Begholm Milan Gavrilović Ivan Gošnjak Milan Grol Žan Pjer Guzi Vladimir Dedijer Salvador De Madarijaga Deni De Ružmon Milovan Đilas Edvard Kardelj Milorad Ekmečić Erio Eduar Andrej Ždanov Milan Žujović Antoni Idn Tvrtko Jakovina Slobodan Jovanović Janoš Kadar Konstantin Karamanlis Piter Kerstens Bogdan Krekić Volter Laker Harold Makmilan Georgij Maljenkov Markos Džordž Maršal Vlatko Maček Fransoa Miteran Veljko Mićunović Mole Gi Vjačeslav Molotov Imre Nađ Aleksandar Pavlović Branko Petranović Rene Pleven Koča Popović Srđan Prica Pol Ramadije Aleksandar Ranković Dankan Sandis Dalibor Soldatić Josif Visarionovič Staljin Konstantin Stefanopulos Dragolsav Stranjković Josip Broz Tito Živko Topalović Hari Truman Valter Halštajn Lord Džon Houp Hruščov Vinston Čerčil Ivan Šubašić Rober Šuman

Odlično očuvano! Autor - osoba Pavić, Milorad, 1929-2009 = Pavić, Milorad, 1929-2009 Naslov Gavril Stefanović Venclović / Milorad Pavić Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Beograd : Kultura) Fizički opis 326 str., [1] list s tablom : ilustr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ65, ǂknj. ǂ437 ISBN (Karton) Napomene Prilozi: str. 251-321 U Prilozima sadrži i manje poznate Venclovićeve tekstove. Predmetne odrednice Venclović Stefanović, Gavril, oko 1680-1749? BELEŠKA O OVOJ KNJIZI Ova knjiga nastala je na osnovu arhivskih i drugih istraživanja koja je autor vršio početkom šezdesetih godina s namerom da objavi jedan izbor iz spisa Gavrila Stefanovića Venclovića (oko 1680–1749?). Gotovo jednovremeno s pojavom tog izbora pod naslovom: Gavril Stefanović Venclović, „Crni bivo u srcu – legende, besede, pesme“ (Beograd, „Prosveta`, 1966, str. 544), autor je u „Književnosti“ (1965, br. 4–12) u nastavcima objavio jedan deo svoje tada napisane studije o Vencloviću. Jedna još kraća verzija te studije data je kao predgovor pomenutom zborniku Venclovićevih spisa („Crni bivo u srcu“, Beograd, 1966, str. 7–80). Radeći i dalje nad Venclovićevim tekstovima i ličnošću, autor je ovog pisca stavio u kontekst tokova „Istorije srpske književnosti baroknog doba“ (Beograd, „Nolit`, 1970), a studije o Vencloviću u međuvremenu su unapređene i prilozima drugih domaćih i stranih slavista i istoričara književnosti. Jedno nepoznato pismo Venclovićevo je objavljeno, neka pitanja iz oblasti uporednih istraživanja su skinuta s dnevnog reda, izneti su mnogi novi sudovi o ovom doskora zaboravljenom piscu. Tako je u definitivnu verziju monografije o Vencloviću, koju čitalac sada dobija na uvid prvi put u punom obimu i na jednom mestu, autor u međuvremenu uložio još truda, i ugradio u nju spomenuta otkrića i rezultate najnovijih istraživanja. S druge strane, autor je prvi put sada mogao uz svoj tekst dati i naučni aparat, što prilikom objavljivanja u časopisu i u nastavcima nije bilo podesno. Tako će čitalac, zainteresovan da pođe dalje i šire se uputi u pojedinosti, naći ovde putokaz kroz literaturu i, što je od posebnog značaja kada je reč o jednom gotovo neizdatom piscu, indikacije o Venclovićevim rukopisima iz kojih su uzimani navodi i koji su služili kao izvor i podloga ovoj monografiji. Najzad, zainteresovani čitalac naći će u prilozima (I–VII) nekoliko dosad neizdatih Venclovićevih tekstova. Tu se, pored dva dosad nepoznata i nepublikovana Venclovićeva rana zapisa na knjigama, danas čuvanim u Sent Andreji, publikuje prvi put i osam Venclovićevih spisa. Pored ostalog, jedna Venclovićeva drama (izvedena 1971. godine, ali još neobjavljena), nekoliko odlomaka iz beseda, jedan prozni spis stilski veoma karakterističan i jezički izvanredan (Povest o trgovcu), kao i duži fragmenat o ikonoklastičkim rasprama. Ovi tekstovi su odabrani po posebnim merilima; to su, u stvari, argumenti za pojedine sudove iznete u ovoj knjizi, i autor ih na ovaj način daje na uvid čitaocu. M. P. Gavrilo „Gavril“ Stefanović Venclović (1680–1749) bio je srpski sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku. Biografija Rođen je u Sremu. Ime Stefanović nosio je po svom ocu Stefanu, dok na grčkom Stefan znači venac odakle dolazi ime Venclović i već je 1690. godine iz Srema prešao u Sentandreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina (po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sentandreji, Đuru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj). Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio: „propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac... bogoslov, besednik i pesnik“. Preminuo je 1749. godine u Sentandreji. Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Venclović je za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na srpskoslovenskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom „prostom jeziku“. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari – šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi „Mač duhovni“ od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige. Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima, preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac svoga vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice. „Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; Sv. Petar je tako Judu hteo ‘handžarem’ da ‘pronuzi’, ili je potezao ‘kurđelu’; tako je Juda ‘kalauzio’ poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke...“ Delo Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu: Kritički odnos prema kaluđerima; Nepotrebnost praznih crkava; Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo; Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva; Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu; Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja; Značaj prosvećivanja – i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama; Propovedi sa pohvalama radu; kao i Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća). Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom..., što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda. „To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na ruskoslovenskom.” U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi: Priča o Davidovom grehu; David i Saul; Priča o prekrasnom Josifu; Šarena riza Aharova; Milosrdni Samarjanin; Šetači po moru; Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta); Besovi Hristu govore; Priča o Sejaču; Danil; Vojska vazdušna; Mojseov (Mojsijev) štap; Mana s neba, Zmija od tuča; Jonatanov med; Avesalom dugokosi, Gedeonove testije; Kći Irodijadina itd. On je za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u period od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil. U Venclovićevim preradama sakralnih tekstova kojima ne nedostaje uticaj narodne folklorne tradicije naziru se osnove buduće srpske fantastične proze. Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio – parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi. „U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije, i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije...“ Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića: Venclović (oko 1740. godine) „Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga – veli Gospod – s plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih...“ Daničić (oko 1860. godine) „Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga plemenitom lozom...“ ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10: Venclović (oko 1740. g.) „Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno...“ Karadžić (oko 1840. g.) „Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote...“ Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. „Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela – ne prevoditi reči nego smisao.“ Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna, blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: „Udvorenje arhangela Gavrila devojci Mariji“, nastala 1743. godine. Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik. Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču „Slavjanoserpskim Vjedomostima“ – Sreten (Stefan?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine. Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već 1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti. „Obe ove činjenice – popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije – upućuju na poseban značaj tog pitanja u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja.“ Prevod na savremeni srpski jezik Gavril Stefanović Venclović: Crni bivo u srcu. Izbor, predgovor i redakcija Milorad Pavić, Beograd, Prosveta, 1966. Reference Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 38. `Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu`, Novi Sad 1931. „Rastko Budimpešta – Milorad Pavić: Gavril Stefanovic Venclović”. www.rastko.rs. Pristupljeno 2023-01-31. Palavestra, Predrag. „Kritičke odlike srpske fantastike”. Projekat Rastko. Pristupljeno 20. 1. 2019. Literatura Dimitrije Bogdanović: Istorija stare srpske književnosti, Beograd, SKZ, 1980. Đorđe Trifunović: Kratak pregled jugoslovenskih književnosti srednjega veka, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, 1976. Dejan Mihailović: Vizantijski krug (Mali rečnik ranohrišćanske književnosti na grčkom, vizantijske i stare srpske književnosti), Beograd, „Zavod za udžbenike“, 2009, str. 37–38. Venclovićev sentandrejski bukvar: 1717, fototipsko izdanje sa raščitanim tekstom i savremenim prevodom. Priredili i propratne studije napisali Tomislav Jovanović i Dimitrije E. Stefanović, Biblioteka „Baština“, Srpska književna tradicija u Mađarskoj, Radionica „Venclović“ Kulturnog i dokumentacionog centra Srba u Mađarskoj, Budimpešta i Arte, Beograd 2013. MG111

Autor - osoba Hajne, Hajnrih Naslov Iz kritike i publicistike : članci i fragmenti / Heinrich Heine ; [preveo Nenad Jovanović] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1957 (Beograd : Kultura) Fizički opis 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nenad Napomene Pogovor: str. 289-294 Predmetne odrednice Hajne, Hajnrih, 1797-1856 Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 – Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj. 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha. On navodi prevod Branimira Živojinića kao najbolji na srpskom. Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.[4] Značajnija izdanja Hajneovih dela u Srbiji i Jugoslaviji HAJNE, Hajnrih: Ideje ili Knjiga le grand God H. Hajna; s nemačkog preveo Mita Rakić. - Beograd: V. Valožić, 1877. - 147 str.; 15 cm. HAJNE, Hajnrih: O Engleskoj / H. Hajne; s nemačkog preveo Mita Rakić. - (Beograd : 6. i.), 1879 (Beograd: Državna štamparija). - 133 str.; 16 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hanriha Hajnea. Knj. 3 / (preveo) Aleksa Šantić - U Mostaru: Paher i Kisić, 1897. - 52 str.: ilustr.; 17 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hajnriha Hajnea / (preveo) Aleksa Šantić; s prikazom Marka cara - 2 popunjeno ilustrovano izd. - U Mostaru: Izdavačka knjižnica Paheri Kisića, 1898. - 67 str.: ilustr.; 18 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco / H.Heine; preveo Aleksa Šantić; predgovor Marka Cara. - (3. izmenjeno izdanje). - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Ljurđević, 1919 (Srajevo: Bosanska pošta). - 48 str.; 16 cm. - (Mala biblioteka; 199). HAJNE, Hajnrih: Florentinske noći / H (Hajnrih) Hajne; preveo Nikola Polovina - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1921 (Sarajevo: Bosanska pošta). - 110 str..; 15 cm. - (Mala biblioteka; 176-79- Predgovor / V. Živoj(i)nović: str. 4-16. HAJNE, Hajnrih: Iz Hajneove lirike (preveo) Aleksa Šantić. - Mostar: T. Dudić, 1923 (Sarajevo: „Obod“). HAJNE, Hajnrih: Devojke i žene u Šekspirovim delima | preveo s nemačkog Živ. Petrović - Beograd: Štamparija Drag. Gregorića, 1926, 122 str. HAJNE; Hajnrih:Ideje ! Hajne: prevodi sa nemačkog Nikola S. Polovina i Paulina Albala. - Beograd, 236 str. ; 20 cm. - (Savremena biblioteka) XAJHE, Hajnrih: Put po Harcu / Hajnrih Hajne; (preveli I. i D. Lisičar,tas preveo Velimir Živojinović; ilustracije Abahadin Hodžić). - Beograd. Savez novinara Jugoslavije, 1950 (Beograd: Omladina). - 133 str:: ilustr., 17 mm. -Humoristička biblioteka „Ježa HAJNE, Hajnrih: Uvod u „Don Kihota“ / Hajnrih Hajne: str. (5) -18. U: SERVANTES Saavedra, Migel de. Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1! Migel Be Servantes Saavedra; ilustracije Gistava Dorea, (preveo Đorđe Popović). - Beograd: Novo pokolenje, 17 52 (Beograd. Kultura). - 273 str. ILUSTR» 90 um. - Svetski pisci NAJNE, Hajnrih: Iz kritike 1publicistike: članci 1 fragment / Heimrich Heine; (preveo Nenad Jovanović). - Beograd: Kultura, 1957 (Beograd: Kultura). - 495 str; 20 cm. HAJNE, Hajnrih: ag i, Pjesme / Hajnrih Hayne, (priredio Miodrag Maksimović; rreveo Vjekoslav Majer... &t al.). - (t- \zd.). - Beograd: Rad, 1964 Hajnrih Hajne Nemačka: Ata Trol / Hajnirh Hajne; (preveo Slobodan Glumac). - Beograd: SKZ, 1968. - HMG 217 str.; 19 cm. - (Srpska književna zadruga; 414 Prevod dela: Deutschland ein Wintermarcuhen; Atta troll; ein Sommernachttraum - Pogled na Hajnea / Branimir ŽivoJonović: Pogovor / S. Glumac: str. 211-214 HAJNE, Hajnrih: Bio je divan mesec maj: izabrane ljubavne pesme / Hejnrih Hajne; izbor i prevod Branimir Živojinović. - Beograd: Vajat, 1989 ((Beograd): Prosveta). - 114 str.; 17 cm - (Traganje za Euridikom: ljubavna poezija svih naroda i vremena; traganje 7) Značajniji radovi o Hajneru u Srba i drugih južnoslovenskih naroda BAUER, Ernest: Heinrich Heine kod Hrvata i Srba, „Obzor, 23/1932, 291, s. 5[3] GAVRIN, Mira: Heine u Hrvatskoj lirici. Preradović ı Heltne, „Zbornik radova filosofskog fakulteta`, Knj. II Zagreb, 1954, s. 255-276. GRČIĆ, Jovan: Hajnrih Hajne, „Brankovo kolo“, 1904, 50, s. 1604-05. - GRČIĆ, Jovan: Florentinische Nachte u srpskom prevodu, „Brankovo kolo, 1904, 50, s. 1604-1605 GRČIĆ, Jovan: Hajne u nas, „Brankovo kolo , 1906, s. 254-255: 319; 348. DIMITRIJEVIĆJ. P.: Hajne u prevodima Mime Rakića, „Srpski književni glasnik“, HH/1908, 8, s. 600-616. ĐORĐEVIĆ, dr Miloš: „Pogovor” u: H Heine: Iz kritike i publicistike, Kultura, Beograd, 1957, s. 289-294. ŽIVOJINOVIĆ, Branimir: „Pogled na Hajnea“. Predgovor u: Hajnrih Hajne: Nemačka “ Ata Trol, SKZ; kolo LHI, Knj. 414. Beograd, 1968. s. VII-XVI. LAUER, Reinhard: Heine in Serbien. Die Bedeulung, Heinrich Haines fur die Entnjiklung, der serbischem Literator 1847-1918. -Inaugural-Dissertatton zur Etlangung des Doktorgrades an der Philosophischen Fakultat der Johan Njolfgang, Goethe-Universitat` zu Franfurt am Met, 1961. MAKSIMOVIĆ, Miodrag: „Pogovor` u: Hajnrih Hajne: Pesme, 1964, c. 97-102 MANOJLOVIĆ, Teodor: Hajnrih Hajne, Književnost, 1957. MEDENICA, Rad. Hajne, 1379-87: „Misao“, XVI / 1924, c. 1169-78, 1232-43; 130313; 1452-59; 1543-53. IR) N.(AZOR), V. (LADIMIR): „Pogovr u: Vladimir Nazor: Heineove pjesme, Knjižara Vasić, Zagreb, 1932, 5. 171-173. PETRIS, Hijacint: Vladimir Nazor ı Heinrich Hetne, „dana“, II/1932, 9, 5. 142-3. PETROVIĆ, Boško: O Hajneu, „Letopis Matice srpske“, 362/1948, s. 224-232. RUŽIĆ, Dobroslav: Hajnrih Hajne, Beograd, 1903. (Iz „Dela“, knj. HHVII / XXVIII) SABIĆA, L.: Da li je nebo papir bilo... „Nada“, Sarajevo, 1/1895, 6, s. 110-111 SAVIĆ- Rebac, Anica: Aleksa Šantić: „Iz Haneove lirike“, „Srpski knji.ževni glasnik“, H/1924, s. 472 SAMLAIMĆ, E.: Gottlieb kao prevodilac Hajnea, „Omanut“, Š/1939, 7/8, s. 98-119 SKERLIĆ, Jovan: „Hajne u srpskim prevodima“, Pisci i knjige, TU, s. 195-196 SLIJEPČEVIĆ, Pero: Ogledi, Beograd, 1934. TRIVUNAC; Miloš: O Hajneu, „Srpski književni glasnik, 1906, s. 358-363 i 441-446 HERGEŠIĆ, Ivo: „Heinrich Heine kao novelist“, Pogovor u: Heinrich Heine: Florentinske noći, Zora, Zagreb 1951. HERGBŠIC, Ivo: „Heinrich Heine“. Pogovor u: Heinrich Heine: Poezija, Zora, Gargeđ 1951, 5. 141-170 CAR, Marko: Moje simpatije, Heinrik Hajne, „Stražilovo“, VI/1893, N 35, s. 552-54: 572.76 CAR, Marko: Hajne u srpskom prevodu, „Brankovo kolo“, 1898, 2, s. 60, 1467 CAR, Marko: „Lirski intermeco“, Predgovor u: H. Neine: Lirski intermeco; preveo: Aleksa Šantić Izdanje: I. Đ. Burđević, Beograd, Beograd-Sarajevo. 1919, s. 3-11 CAR, Marko: „Predgovor“ u H. Hajne: Ideje; Beograd, 1930. ŠKREB, dr Zdenko: „Heinrich Heine“. Predgovor u: Heinrich Heine: Slike s putovanja, Kultura, Zagreb, 1954. s. 7-26 ŠKREB, dr Zdenko: „Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima“, Rad, sv. 290, s. 129-196 ŠKREB, dr Zdenko: „između romantizma i realizma. Heinrich Neine“. U: Povijest svjetske književnosti, Knjiga U „uredio: Viktor Žmegač, Liber-Mladost, Zagreb, 1974, s. 147-147 MG57

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boško Tokin (Čakovo, 2. april 1894 — Beograd, decembar 1953) bio je jugoslovenski i srpski novinar, pisac, prevodilac, teoretičar, kritičar[1] i pionir filmske kritike i misli o filmu kod Srba. Pored toga bio je i propagator i popularizator filma, tada novog medija. Prvi je ovdašnji filmski autor koji je zbog svog delovanja zatvaran. Bio je krajnje osobena, živopisna i jedinstvena pojava u južnoslovenskoj i srpskoj kulturi.[2] Kao sledbenik jedinstvenog avangardnog pokreta zenitizam, bio je pokretač i jedan od urednika avangardnog jugoslovenskog časopisa Zenit, koji je izlazio u Kraljevini Jugoslaviji od 1921. do 1926. godine.[3] Pisao je teorijske, kritičke i istorijske tekstove o književnosti i filmu, bavio se filmskom i pozorišnom kritikom, objavljivao poeziju i prozu, a takođe je i autor brojnih tekstova o sportu.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Boško Tokin rođen je 1894. godine u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, u rumunskom delu Banata. Osnovnu školu započeo je u Đulvezuvama, a završio je u Vršcu. Realnu gimnaziju započeo je u Zemunu, a maturirao je u Temišvaru 1912. Prema nekim izvorima, bio je školski drug Miloša Crnjanskog.[4] Posle mature nastanio se kod strica u Zemun, gde se sprijateljio sa Slavkom Vorkapićem, Savom Šumanovićem I Nikolom Krstićem. U periodu između dva rata družio se u Beogradu i sa Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom.[2] Beogradska čaršija zvala ih je „truba, činele i veliki bubanj“, prestonički muzički trio.[1] Do januara 1914. dva puta je proputovao srednju Evropu. Tada prelazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i počinje da radi kao novinar u listu Pijemont, glasilu organizacije Crna ruka.[5] Učešće u Prvom svetskom ratu Prelazak srpske vojske preko zavejanih albanskih planina, u zimu 1915/16. U Prvom svetskom ratu u početku je učestvovao kao dobrovoljac na frontu. Kasnije je bio član Ratnog pres biroa Srpske vrhovne komande, čiji je šef bio Slobodan Jovanović. Prešao je Albaniju sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande. Godine 1916. stigao je sa prvim izbeglicama iz Srbije u Francusku.[2] Međuratni period Kalemegdan 1930. godine Terazije 1934. godine U Parizu je Tokin gledao prve filmove Čarlija Čaplina[2]. Na Sorboni je upisao studije estetike i istorije umetnosti, gde je slušao predavanja tadašnjih vodećih francuskih filozofa. Na Monparnasu se družio sa domaćim i svetskim intelektualcima, među kojima su bili Slavko Vorkapić, Tin Ujević, Lav Trocki, Marsel Sovaž i drugi. Sarađivao je sa više uglednih francuskih listova i predstavljao je jugoslovensku kulturu kroz razne aktivnosti. Godine 1917. učestvovao je u organizovanju Prve srpske izložbe u Parizu, a 1919. i Prve jugoslovenske izložbe. Pored toga preveo je i objavio Antologiju savremenih jugoslovenskih pesama (fr. Anthologie de Poémes yougoslaves contemporaine) sa delima naših modernih pesnika. U međuvremenu je dosta vremena provodio putujući u Monte Karlo, Nicu, Marsej, Barselonu, Brisel, London...[5] U Jugoslaviju se vratio 1920. i u listu Progres objavljuje prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku. Do 1925. godine aktivno je učestvovao u svim književnim i umetničkim manifestacijama u zemlji. Bio je član avangardnog pokreta zenitizam i sa Ljubomirom Micićem i Ivanom Golom 1921. objavljuje „Manifest zenitizma“, a zatim je bio i zastupnik u Beogradu čuvenog avangardnog časopisa Zenit.[6] Bio je takođe i član grupe Alfa - Beogradske književne zajednice, čiji su članovi sarađivali u različitim avangardnim časopisima tog vremena, kakvi su bili zagrebačka Kritika, Micićev Zenit i drugi.[a][1][7] Drugi svetski rat i posleratni period Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata Tokin je bio urednik kolaboracionističkog lista Kolo i sve vreme rata objavljivao je filmske kritike. Zbog saradnje u Kolu 1945. godine suđeno mu je jer je taj list `donosio članke i fotografije o uspesima i pobedama okupatora`. Osuđen je na gubitak nacionalne časti i prisilan rad. Proveo je u zatvoru tri godine.[8] Po izdržavanju kazne dobija državni posao u jednoj knjižari u Vršcu. Do 1951. godine nije objavljivao ništa,[4] ali onda brzo počinje svoj put ka punoj reafirmaciji i vraća se filmu i donekle novinarstvu.[2] Piše o filmu za mnoge specijalizovane listove, drži predavanja u Jugoslovenskoj kinoteci i Kolarčevoj zadužbini,[5] sa Vladetom Lukićem priređuje Filmski leksikon. Boško Tokin umro je u Beogradu, decembra 1953. godine, u 59. godini života. Novinarski rad Novinarsku karijeru započeo je 1914. godine u listu Pijemont. U Prvom svetskom ratu bio je angažovan u Ratnom pres birou Srpske vrhovne komande. Tokom boravka u Francuskoj postaje saradnik više pariskih časopisa u kojima objavljuje eseje. Njegov esej „Kinematografska estetika“ preveden je tada na čak šest evropskih jezika.[5] Po povratku u Jugoslaviju sarađuje u mnogim časopisima. Uoči Drugog svetskog rata, u tadašnjem časopisu Vreme u trinaest nastavaka objavio je Istoriju jugoslovenskog filma do rata.[2] Kao profesionalni novinar je 1921.[9] bio jedan od osnivača Jugoslovesnkog novinarskog udruženja.[1] Takođe je bio i začetnik jugoslovenske filmske i sportske priče. Uređivao je razne sportske listove i bio strastveni ljubitelj fudbala.[5] Svoje članke objavljivao je u časopisima Letopis matice srpske, XX vek, Vreme, Zenit, Tribuni, Film, Hipnos, Beogradske novosti, Mlada Bosna, Ilustrovani list Nedelja i drugim.... Film je serija slika koje, kad se prikažu na platnu, stvaraju iluziju pokretanja zahvaljujući phi fenomenu. Ova optička iluzija čini da publika kontinuirano opaža pokret između odvojenih objekata koji se vide brzo u nastavcima. Proces pravljenja filma je i umetnost i industrija. Film se pravi fotografisanjem pravih scena kamerom za snimanje, fotografisanjem crteža ili minijaturnih modela korišćenjem tradicionalne tehnike animacija ili kombinacijom svih tehnika i drugih vizuelnih efekata. Reč `cinema` (eng. bioskop), skraćeno od kinematografija, koristi se često da bi označila industriju filmova ili samu umetnost njihovog stvaranja.[1] Savremena definicija bioskopa bi bila da je to umetnost simuliranja iskustva do komunikativnih ideja, priča, percepcija, osećanja, lepote ili atmosfere snimljenih ili programiranih pokretnih slika sa ostalim senzornim stimulacijama. Filmovi su na početku snimani preko plastične trake kroz projektor na ogromnom platnu. Mnogi dugometražni filmovi su sada potpuno digitalni kroz ceo proces produkcije, distribucije i egzibicije. Filmovi su kulturni artefakti osmišljeni od strane specifičnih kultura. Oni prikazuju te kulture i zauzvrat utiču na njih. Film je smatran važnom umetnošću, izvorom popularne razonode i moćnim medijem za edukovanje građana. Vizuelna baza filma daje univerzalnu moć komunikacije. Neki filmovi su postali svetski poznati korišćenjem titlova za prevod dijaloga u jezik gledalaca. Neki su kritikovali filmsku industriju i glorifikaciju nasilja[1], kao i njen potencijalno negativan tretman prema ženama.[2][3] Individualne fotografije koje sačinjavaju film se nazivaju ramovi. Tokom projekcije tradicionalnih filmova, rotirajući zatvarač čini da tamni intervali budu pomereni u poziciju za projektovanje svakom ramu, ali gledalac ne primećuje te prekide zbog efekta poznatog kao upornost vida (eye persistence), gde oko zadrži vizuelnu fotografiju na delić sekunde posle pomeranja izvora. Postoje mnogi drugi izrazi za film: individualna pokretna slika, šou slika, pokretna/pomerajuća slika, `photoplay` i `flick` (eng. zvrčka). Najčešći izraz u SAD je `movie`, dok se u Evropi preferira `film`. U ranim godinama reč `sheet` (eng. platno) se ponekad koristila umesto ekrana...

Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima / Milan Kašanin Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 354 str., [1] list s tablom : autorova slika ; 19 cm Zbirka Brazde : biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca ; ǂkolo ǂ8, ǂknj. ǂ45 (Karton s omotom) Napomene Beleška o piscu: str. [357-358]. Predmetne odrednice Radičević, Branko, 1824-1853 Jakšić, Đura, 1832-1878 Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Kostić, Laza, 1841-1910 Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Lazarević, Laza, 1851-1890 Matavulj, Simo, 1852-1908 Sremac, Stevan, 1855-1906 Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Popović, Bogdan, 1863-1944 Skerlić, Jovan, 1877-1914 Dučić, Jovan, 1871-1943 Srpska književnost -- 19-20v Pisac ove knjige, koji je u našoj literaturi između dva rata stekao ugled kao pripovedač i romansijer, a u našoj istoriji umetnosti i likovnoj kritici zauzima jedno od najistaknutijih mesta – poslednjih godina skrenuo je na sebe izuzetnu pažnju svojim esejima o srpskim piscima s kraja prošlog i početna ovog veka. Knjiga SUDBINE I LJUDI predstavlja zbirku sakupljenih ogleda o dvanaestorici srpskih pesnika, proznih pisaca i kritičara: Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Zmaju, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, Lazi Lazareviću, Jaši Ignjatoviću, Stevanu Sremcu, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, Bogodanu Popoviću, Jovanu Skerliću. Ogledi Milana Kašanina nisu književno-istorijske studije, pisane na uobičajen način, već literarno izrađeni portreti srpskih pisaca, njihovih književnih i životnih sudbina. Kao takvi, Kašaninovi ogledi, pored sve osobenosti i subjektivnosti u svojim ocenama, spadaju u najzanimljivije tekstove naše esejistike. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG46

FOTOTIPSKO izdanje knjige iz 1942 POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK 296 strana + 24 fotografije među kojima su Najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji``, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Naslov Čuvari uspomena i svedoci istorije : fotoreporteri Vojvodine = Guardians of memories and witnesses of history : photojournalist of Vojvodina / [priredio Darko Dozet ; prevodi Snežana Kovačić ; portreti fotoreportera Mioljub Veličković, Robert Getel, Darko Dozet, Vladimir Zubac, Nenad Mihajlović, Jaroslav Pap, Stefan Danijel Plačkov, Ilija Ramić, Nikola Stojanović, Radivoj Hadžić] Uporedni naslov Guardians of memories and witnesses of history : photojournalist of Vojvodina Vrsta građe knjiga Jezik srpski, engleski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Foto asocijacija Vojvodine, 2014 (Novi Sad : Graphit plus) Fizički opis 167 str. : fotogr. ; 24 x 31 cm Drugi autori - osoba Dozet, Darko, 1976- = Dozet, Darko, 1976- Kovačić, Snežana Veličković, Mioljub = Veličković, Mioljub Getel, Robert Zubac, Vladimir Mihajlović, Nenad = Mihajlović, Nenad Pap, Jaroslav, 1957-2021 = Pap, Jaroslav, 1957-2021 Plačkov, Stefan Danijel Ramić, Ilija, 1956- = Ramić, Ilija, 1956- Stojanović, Nikola Hadžić, Radivoj, 1960- = Hadžić, Radivoj, 1960- Ređep, Draško, 1935-2019 = Ređep, Draško, 1935-2019 Mirosavljević, Borivoj, 1937- = Mirosavljević, Borivoj, 1937- (karton) Napomene Uporedo srp. tekst i engl. prevod Tiraž 1.000 Str. 3: Misija hrabrosti podvig neponovljivosti / Draško Ređep Str. 4-6: Slikom do istine : svetlopisi Vojvodine - istorija bez privida : pionirska uloga Vojvođana u razvoju foto-žurnalizma Srbije / Borivoj Mirosavljević Str. 7: Reč autora / Darko Dozet. Predmetne odrednice Fotografi -- Vojvodina -- Fotomonografija Vojvodina FOTOREPORTERI VOJVODINE Čuvari uspomena i svedoci istorije Kao nova ČUVARI USPOMENA I SVEDOCI ISTORIJE. FOTOREPORTERI VOJVODINE. GUARDIANS OF MEMORIES AND WITNESSES OF HISTORY. PHOTOJOURNALISTS OF VOJVODINA. Priredio Darko Dozet. Predgovor: Misija hrabrosti i podvig neponovljivosti, dr Draško Ređep; Slikom do istine, Borivoj Mirosavljević, majstor fotografije. Prevodi: Snežana Kovačić. Izdavač: Foto asocijacija Vojvodine. Dizajn i štampa Graphit plus doo. Novi Sad, 2014. Reč je o prvoj knjizi u kojoj su, kratkim biografijama i delom njihovog opusa, predstavljeni fotoreporteri iz cele Vojvodine. Među ostalima, tu su Geza Barta i Julije Brežan koji su udarili temelje fotoreporterskog poziva u pokrajini, pa utemeljivači kvalitetne fotografije u staroj dami srpskog novinarstva, listu „Politika“ Stevan Kragujević, Petar Otoranov i Jovan Ritopečki, osnivači foto-službe Nacionalne agencija Tanjug i reporteri zaslužni za njene svetske domete Branislav Obradović, Hristifor Nastasić, Bogdan Bradvarević, Anton Vaš, Nedeljko Deretić… Tu su, razume se, i Jovan Vajdl i Stevan Lazukić koji su radeći za novosadski „Dnevnik“ fotografske strandarde u tom listu podigli na svetski nivo. Tu je i Borivoj Mirosavljević koji, pored odličnog oka, i perom beleži, publikuje i od zaborava spašava sve što se tiče srpske fotografije. Bora Vojinović iz „Mađar Soa“ bio je jedan od prvih pravih sportskih fotoreportera, dok je Ana Lazukić bila prva žena profesionalni fotoreporter u Srbiji, potvrdivši svojim darom i kvalitetom da i žene mogu da budu vrhunski profesionalci. I otvorivši vrata Čili David, Aleksandri Erski i drugim mlađim damama. U ovoj dragocenoj monografiji je, naravno, i Jaroslav Pap koji je, učeći od onih vrhunskih, i sam postao jedan od najboljih reportera na Balkanu. Tu su i Branko Lučić, Laslo Dorman, Dragutin Savić, Andraš Otoš, Martin Candir, Gavrilo Grujić, Dragan Antonić…, dakle imena koja se u fotografskim krugovima izgovaraju sa dubokim, i zasluženim, poštovanjem. S druge strane, Mihalj Moldvaj je radeći ceo život za čuveni nemački „Štern“ dokazao da su naši autori i spremni i sposobni za najviše domete. To su, radeći za najpoznatije medije sveta, potvrdili i Imre Sabo i Sabolč Dudaš. Mada su dubok trag ostavili i u nizu drugih listova, Matija Koković, Zoran Jovanović – Mačak i Darko Dozet su dali izuzetan lični autorski pečat sjajnoj fotoreporterskoj školi „Večernjih novosti“. Pored navedenih, u monografiji je mnoštvo drugih autora koji su svojim kvalitetom i predanim radom zaslužili mesto među 60 najboljih. Monografija je štampana na srpskom i engleskom jeziku i posle promocije biće dostavljena svim većim bibliotekama u Vojvodini i gradu Beogradu kao i školama i institucija koje se bave fotografijom. Izdavač je Foto asocijacija Vojvodine, osnovana 2013. godine, prvenstveno radi popularizacije fotožurnalizma i unapređenja položaja fotografije u Društvu. Autor monografije je Darko Dozet, dugogodišnji fotoreporter „Dnevnika“, Tanjuga i „Večernjih Novosti“ i ona je oduživanje duga prema kolegama od kojih je učio i od kojih uči i danas. Štampanje knjige omogućili su: Sekretarijat za kulturu i informisanje Vlade AP Vojvodina, “Novosadski Sajam” i “Dnevnik” Vojvodina pres. Pripremu knjige, promociju i izložbu fotografija omogućili su: Dušan Bajatović i JKP “Tržnica”. Monografija „Čuvari uspomena i svedoci istorije“, koju je izdala Foto asocijacija Vojvodine, promovisana je danas u Kulturnom centru Grada Novog Sada, a tim povodom je otvorena i izložba izabranih fotografija iz te monografije, koja će u Kulturnom centru biti postavljena do 1. maja. Izložbu je otvorio pomoćnik direktora Tanjuga za fotografiju Srđan Ilić koji je rekao da je izdavanje Monografije i postavljanje izložbe značajno kao dokument o ljudima koji se bave fotoreporterskim poslom i koji su, kako je kazao, zaista čuvari uspomena i svedoci istorije. Predsednik Foto asocijacije Vojvodine Darko Dozet rekao je da je Monografija pripremana nešto više od godinu dana i da je u njoj predstavljen 61 fotoreporter iz Vojvodine sa ukupno 330 fotografija. „Biografije svih predstavljenih fotoreportera u Monografiji prevedene su i na engleski jezik, a među fotografijama objavljenim u Monografiji ima onih koje su nastale početkom prošlom veka, ali i nastalih u poslednjih godinu-dve dana“, rekao je Dozet, dodajući da se na izložbi nalazi 90 fotografija. Prema njegovim rečima, ideja o izdavanju Monografije rodila se poslednjih dana 2012. godine na tradicionalnom novogodišnjem druženju fotoreportera Novog Sada, te da je prikupljanje materijala trajalo celu prošlu i prva tri meseca ove godine. Stevan Kragujević (Senta, 4. februar 1922 — Beograd, 17. april 2002), jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih fotoreportera i fotoumetnika. Zanat i profesionalni rad Fotografijom se počeo baviti kao četrnaestogodišnjak. Učio je zanat u Senti, kod Martina Ronaija i Danila Jakšića. U toku rata, Stevan je nastavio sa učenjem i napredovanjem. Družeći se sa iskusnim Gezom Bartom, u Novom Sadu, u njegovoj fotoprodavnici nabavio je jedanod prvih kolor filmova, i koristio ga samo za najdragocenije snimke. Tako je 1943. godine nastao i fotos “Guščarice”, mlade žene sa korpom i guskama, u vojvođanskom sokaku. Snimak je, pod nazivom “Motiv iz vojvođanskog sela”, publikovan na naslovnoj strani časopisa “Duga”, broj 313, koji je tako, 1950. godine, postao prvi naš ilustrovan časopis sa naslovnicom u koloru. Bio je prvi fotoreporter Direkcije za informacije pri Predsedništvu SFRJ, koju je vodila, kao predstavnik za propagandu u inostranstvu, Eva Biro, a na čijem se čelu nalazio Vladimir Dedijer. Tada je nastao, između ostalog, i prvi oficijelni portret Predsednika Tita, koji je 1950. godine načinio Kragujević, a koji je bio namenjen stranim ambasadama i dopisnicima. Snimak je sačuvan u Kragujevićevoj arhivi. Stevan je tokom kasnije karijere načinio bogat fond snimaka Predsednika Tita, prateći njegova putovanja u zemlji, posete radnim kolektivima, susrete sa stranim državnicima, radnicima, umetnicima, građanima, ili mladima, ali je, pored zvaničnih, osvario i niz antologijskih, neoficijelnih snimaka. Mnogi su ga, zbog svega toga, smatrali Titovim ličnim fotografom – što on nije bio. Nakon tog perioda od 1949. do 1951. godine, je član elitnog tima fotoreportera Tanjuga od 1951. do 1953. godine, a od 1953. do penzionisanja, 1982. godine, fotoreporter i urednik fotografije dnevnog lista `Politika`. Tokom rada u `Politici`, posebno u njenom novijem periodu modernizacije (prelaskom u novu, današnju zagradu) obavljao je i druge značajne poslove - bio je rukovodilac Fotolaboratorije i Fotoslužbe ove kuće. Više godina je bio je šef fotoslužbe, prenosio iskustvo na mlađe kolege, organizovao dinamičan dnevni i noćni rad fotoredakcije, a posebno doprineo visokoj svesti o značaju čuvanja filmova i osnivanju bogate fotodokumentacije. Do odlaska u penziju bio je i urednik fotografije, koji je doprineo uvođenju novih rubrika u “Politici”, osobito onih koji su isticale punu vrednost i važnost fotografije (“U slici i reči”). Autorski rad u izdanjima Knjige sa radovima Stevana Kragujevića Turnir nacija, IX šahovska olimpijada, Dubrovnik, 1950. Izdanje Šahovskog saveza Jugoslavije, 1950. Tanja Kragujević: Vratio se Volođa. Edicija “Prva knjiga”, Matica srpska, Novi Sad, 1966. Sa fotosima Stevana Kragujevića. Narodna biblioteka Srbije – Vodič. Izdanje Narodne biblioteke Srbije, 1973. (Izuzev fotosa iz istorijata Biblioteke i reprinta starih rukopisa, sve fotose novog zdanja Narodne biblioteke, svečano otvorene za javnost 6. aprila 1973. godine, načinio je Stevan Kragujević) Momčilo Stevanović: Titov putokaz. Fotografije: Stevan Kragujević. Dečje novine, Gornji Milanovac, 1977. Momčilo Stefanović, Stevan Kragujević: Ljubav bez granica. Tito i pioniri. Izdavač: NIRO “Mladost”, Beograd. Suizdavač: Savet Saveza pionira Jugoslavije. Oprema: Nenad Čonkić. Beograd, 1980. Mirko Arsić, Dragan R. Marković: 68.Studentski bunt i društvo. Fotografije: Stevan Kragujević`. Novinska organizacija “Prosvetni pregled”, Beograd, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije. Urednici: Milivoje Pavlović, Velimir Ćurgus Kazimir. Recenzenti: Dušan Janjić, Karel Turza. Grafička i likovna oprema: Brano Gavrić. Fotografije Stevan Kragujević. Beograd, 1984. Kragujević. Senta koje više nema. Sa stihovima Tanje Kragujević iz zbirke `Pejzaži nevidljivog`. Povodom 300-te godišnjice bitke kod Sente. Kulturno-obrazovni centar `Turzo Lajoš` i štamparija `Udarnik`, Senta, 1997. Značajna izdanja sa radovima Uredi SKOPJE, 1963. Urednik: Jovan Popovski. Crtež na ovitku izradio Vasilije Popović-Cico. Fotografije: Kiro Georgievski, Blagoja Drnkov, Kiro Bilbilovski, Cvetko Ivanovski, Slave Kaspinov, Edo Meršinjak, Kočo Nedkov, Foto “Nova Makedonija”, Nikola Bibić, Jovan Ritopečki, Gogo Popov, Aleksandar Minčev, Steva Kragujević, Drago Rendulić Izdavač: Agencija za fotodokumentaciju, Zagreb, 1963. YUGOSLAV FEDERAL ASSEMBLY. Belgrade, 1965. Board of Editors: Živan Mitrović, Branko Kostić, Dragoljub Đurović. Editor: Dragoljub Đurović. Photographs by: Miodrag Đorđević, Stevan Kragujević. Lay-out by: Ante Šantić. Translated by: DR Marko Pavičić. Published by: “Mladost”, Beograde, Maršala Tita 2. Štampa: Grafičko preduzuće “Slobodan Jović”, Beograd. SKUPŠTINA SFRJ, Beograd, 1978. Izdaje: Sekretarijat za informacije Skupštine SFRJ. Pripremili i uredili Aleksandar Petković, Dragoljub Đurović. Sarađivali: Branko Kostić. Željko Škalamera (na tekstu o zgradi Skupštine SFRJ). Fotografije: Miodrag Đorđević, Ivo Eterović, Stevan Kragujević, Tomislav Peternek, Žorž Skrigin, Tanjug. Tehniči urednik Sveta Mandić. Izdavač: “Turistička štampa “, Beograd. Štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd. TITO U PRIRODI I LOVU. Izdavač: Izdavačko instruktivni biro, Zagreb. Monogorafiju pripremilo Beogradsko lovačko društvo, Beograd.1980. TITO. ILUSTROVANA BIOGRAFIJA. Uvod: Pavle Savić. Tekst: Rajko Bobot. Recenzent: Jovo Kapičić. Umetnički urednik Miodrag Vartebedijan. Fotografije:Branibor Debeljković, Ivo Eterović, Džon Filips, Historijski arhiv Bjelovar, Radovan Ivanović, Duško Jovanović, Stevan Kragujević, Mirko Lovrić, Dimitrije Manolev, Muzej grada Beograda, Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, Milan Pavić, Miloš Rašeta, Žorž Skrigin, Aleksandar Stojanović, Filmoteka Osjek, Foto Tanjug, Žirovrad Vučić. Izdavaći: Jugoslovenska revija. Beograd, Vuk Karadžić, Beograd. Štampa: Mladinska knjiga, Ljubljana, 1980, 1981. TITO U KRUŠEVCU. Bagdala, Kruševac, 1981. Đorđe Kablar: Crvena kolonija. Povodom 40. godišnjice pobede nad fašizmom. Senta. Deo fotografija snimio Stevan Kragujević. 1985. PISAC U FOTOGRAFIJI. IVO ANDRIĆ 1892-1975. Povodom izložbe Muzeja grada Beograda i Salona fotografije. Izdavač: Muzej grada Beograda, posebna izdanja, 1985. Radovan Popović: Ivo Andrić, Život. Autori fotografija: Piotr Barqcz, Foto Tanjug, Mladen Grčević, RTV Beograd, Vojni muzej JNA, Arhiv grada Beograda, Đorđe Popović, Dimitar Manolev, Stevan Kragujević, Rade Milojković, A. Aškania, Nikola Bibić, Budim Budimovski, Vojislav Beloica, Arhiv Josipa Broza Tita, Gvozden Jovanić, i drugi, neoznačeni autori. Zadružbina Ive Andrića, Beograd, 1988. Živojin Pavlović: Ispljuvak pun krvi. Biblioteka Zabrane! Kolo 1, knjiga 1. Urednik Miroslav Dereta, Dijana Dereta. Grafički atelje Dereta. Likovno grafička oprema: Živojin Pavlović, Miroslav Dereta, Neboša Rogić. Fotografija – korice, Stevan Kragujević. Beograd, 1990.Fotografije u knjizi: Stevan Kragujević, T. Peternek, D. Konstantinović, S. Sulejmanović, Ž. Pavlović, P. Otoranov Dragan Vlahović, Nataša Marković : Jovanka Broz – Život na dvoru. Fotografije Dragutin Grbić i Stevan Kragujević. Biblioteka “Misterije politike”. Akvarius, Novi Beograd, 1990. Tija voda. Edicija `Istorija poljoprivrede, salaša i sela`, XI knjiga. Glavni urednik prof. dr Veselin Lazić. Izdavač: Kulutrno-istorijsko društvo `Proleće na čenejskim salašima`, PČESA, Novi Sad, 1995. Komšija pa Bog. Edicija `Istorija poljoprivrede, salaša i sela`, XII knjiga. PČESA, Novi Sad, 1996. Glavni urednik Prof. dr Veselin Lazić. Urednici: Prof. dr Miloš Marjanović, Milan Grujić, književnik. Izdavač: Kulutrno istorijsko društvo “Proleće na čenejskim salašima”. Štampa: Mala knjiga, Novi Sad, Bulevar Vojvode Stepe 137. Novi Sad, oktobar 1996. Pavlović, Živojin: Ispljuvak pun krvi, Dnevnik ` 68. Dnevnici, knjiga treća. Prometej, Novi Sad, Kwit podium, Beograd, 1999. Petar Terzić: Sremac. Izdavač: Kulturno-obrazovni centar `Turzo Lajoš`, Senta, 2002. Petar Terzić: Srpska čitaonica u Senti 1868-1957. Izdavač : PP Rapido, Senta, i Kulutrno-obrazovni centar `Turzo Lajoš`, Senta, 2002. Borivoj Mirosavljević : Vojvodina. Predeli i ljudi. Dnevnik, novine i časopisi. Novi Sad, 2005. Antologije, zbornici, leksikoni Uredi Dragoljub Milivojević: “Politika” - svedok našeg doba 1904-1984. Narodna knjiga, Prosveta, Beograd. 1984. DVA VEKA SRPSKOG NOVINARSTVA. Institut za novinarstvo, Beograd, 1992. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 1. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2000. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 2, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2001. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 3, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2002. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojovidne, knjiga 4, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. TANJUG, FOTO. 60 GODINA POSTOJANJA. Priredio Živorad Vućić. JP Novinska agenicija Tanjug. Beograd, 2003. STO FOTOREPORTERA POLITIKE. Vek Politike, 1904 – 2004. Publikacija povodom izložbe u Holu “Politike”, Beograd, 2004. Dušan Đurić: NOVINARSKI LEKSIKON, YU Marketing pres, Kompanija Novosti, Beograd, 2003. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2004. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 6, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2005. Goran Malić: Letopis srpske fotografije, 1939-2008. Fotogram, Beograd, 2009. Miško Šuvaković: ISTORIJA UMETNOSTI U SRBIJI, XX VEK. Drugi tom. Realizmi i modernizmi oko hladnog rata. O fotografiji: Jelena Matić/Fotografija socijalističkog realizma. Orion art, Beograd, 2012. ČUVARI USPOMENA I SVEDOCI ISTORIJE. FOTOREPORTERI VOJVODINE. GUARDIANS OF MEMORIES AND WITNESSES OF HISTORY. PHOTOJOURNALISTS OF VOJVODINA. Priredio Darko Dozet. Predgovor: Misija hrabrosti i podvig neponovljivosti, dr Draško Ređep; Slikom do istine, Borivoj Mirosavljević, majstor fotografije. Prevodi: Snežana Kovačić. Izdavač: Foto asocijacija Vojvodine. Dizajn i štampa Graphit plus doo. Novi Sad, 2014. MG145 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvih 200 godina osvajanja SAD , istorija srpske emigracije Odlomak: Uvod OSVAJANJE INDIJANSKE ZEMLJE Već dve stotine godinа Srbi osvаjаju zemlju koju su belci oteli od Indijаnаcа. U Ameriku su prvo odlаzili bokeljski mornаri, srpski misionаri i аvаnturisti, brdskа sirotinjа sа Bаlkаnа, seljаci i rаdnici. Prvi Srbin koji je zvаnično nаselio Ameriku bio je Vojvođаnin i zvаo se Đorđe Šаgić. Srpski do­se­lje­ni­ci su аmeričko tlo nа­se­ljа­vа­li početkom XIX vekа kаdа su ulаzili u ju­žne držаve, Luizijаnu, Teksаs i Novi Meksiko, tаdа pod Špа­ni­jom i Frаn­cus­kom. Ulаzilo se preko Kаlifornije, jer je onа bilа poljoprivredni rаj, а potom i zlаtni rudnik, pа su srpski pioniri nаseljаvаli zаpаdne grаdove, Los Anđeles i Sаn Frаncisko. I lаgаno se širili premа kontinentаlnom delu, kа Nevаdi, Juti, Montаni, Arizoni i Pensilvаniji. U ovim držаvаmа Srbi osnivаju svojа prvа nаcionаlnа društvа, podižu crkvu Sveti Sаvа u DŽeksonu i otvаrаju redаkcije svojih novinа, аli, nа žаlost, i prvа grobljа. Prvа seobа Srbа kа Americi od oko 150.000 ljudi trаjаlа je sve do Prvog svetskog rаtа. Mаlo ko je od tih Srbа tаdа uspeo dа ostvаri priželjkivаni sаn, dа se obogаti i vrаti kući, jer su uglаvnom okopаvаli njive, dubili rudаrske jаme i kopаli svoje grobove. Rаzočаrаni Srbi su zаto ispevаli pesmu u kojoj je tа dаlekа Amerikа, ljudskа čemerikа. Ubrzаnа industrijаlizаcijа SAD nа početku XX vekа pomerilа je аmeričke Srbe iz Kаlifornije nа istok u Pensilvаniju i Ilinoisu, jer je u njenim njivаmа, а posebno u rudnicimа i čeličаnаmа bilo dostа poslа. Ekonomski rаzvoj Amerike je privukаo i nove doseljenike iz srpskih zemаljа, koji su ulаzili sа istočne obаle u okolnа rudаrskа nаseljа i novi industrijski centаr Geru kod Čikаgа. Ovа seobа, kojа je trаjаlа do početkа Drugog svetskog rаtа, nije bilа mаsovnа, jer ekonomskа recesijа i stroge kvote zа doseljenike nisu svim Srbimа pružаli šаnsu dа se usele u Ameriku. U tom periodu uzbuđeni zbog rаtnih dogfаđаnjа nа Bаlkаnu i posebno u otаdžbini, аmerički Srbi formirаju prvu nаcionаlnu i političku orgаnizаciju Srpsku nаrodnu odbrаnu - SNO. Po zаv­ršet­ku rаtа 1945. zаpočeo je treći tаlаs useljаvаnjа Srbа u SAD, koji je trаjаo punih dvаdeset godinа. Tаdа se uselilo se oko 250.000 bivših rаtnih zаrobljenikа, izbeglicа i rаseljenih licа, protivnikа komunizmа u novoj Jugoslаviji, kojimа je Amerikа dаvаlа prividni stаtus političkih emigrаnаtа. NJihovа glаvnа аmeričkа lukа bio je NJujork, iz kog su se Srbi selili duž Čikаškog bаsenа i Kаlifornije. U Čikаgu je bilo sedište Srpske prаvoslаvne crkve i Srpske nаrodne odbrаne, u Pitsburgu je bilo Srpski nаrodni sаvez, u NJujorku je delovаlo Udru­že­njа bo­rа­cа Ju­go­slo­ven­ske krа­ljev­ske voj­ske. Odbegli monаrhisti, pripаdnici nаcionаlnih snаgа i аntikomunisti, koji nisu želeli dа žive u Titovoj Jugoslаviji, u Americi su sredinom 20. vekа stvorili izuzetno snаžnu srpsku koloniju. Podigli su stotinаk prаvoslаvnih hrаmovа i ojаčаli srpsku koloniju u SAD. Sа velikim trpljenjem dočekаli su Titove ekonomske migrаnte, а sа odušveljenjem Miloševićeve iseljenike. Pre­mа po­pi­su stа­no­vniš­tvа SAD u 1990. go­di­ni, kаo Srbi i Ju­go­slo­ve­ni registrovаno je oko 380.000 nаših ljudi. Uznemireni zbog аlbаnskog secesionizmа nа Kosovu i Metohiji, zаpаdnog rаsturаnjа zemlje i medijskog rаtа protiv srpskog nаrodа, nаši iseljenici su 7. decembrа 1990. u Klivlendu stvorili novu srpsku političku аsocijаciju Kongres srpskog ujedinjenjа - KSU. Američkim Srbimа su se u petom tаlаsu doseljаvаnjа, koji je izаzvаn grаđаnskim rаtom 1991. i rаspаdom SFRJ, iz otаdžbinskih zemаljа počeli dа se pridružuju vojni begunci, izbeglice, stručnjаci i mlаdа srpskа inteligencijа. Prvа stаnicа novih doseljenikа u Americi bili su grаd Tuson u Arizoni, Čikаgo i okolnа mestа, zаtim Detroit, Pitsburg, NJujork, Los Anđelos i Sаn Frаncisko. U SAD premа popisu dаnаs živi oko 560.000 Srbа. Srpskа kolonijа sа polа milionа dušа u velikoj Americi imа stаtus “mаle etničke zаjednice”. Srbi su zа dvа vekа osvаjаnjа bivše indijаnske zemlje uspeli dа postаnu deo istorije Sjedinjenih Američkih Držаvа. Tu istoriju prvi su ispisivаli brodski slepi putnik Đorđe Šаgić, episkopi Dаbović, Mаrdаrije, Nikolаj, Dionisije, nаučnici Mihаilo Pupin i Nikolа Teslа, pаtriotа Mihаilo Dučić i pesnik Jovаn Dučić, krаlj Petаr II Kаrаđorđević, princ Andrejа i kneginjа Jelisаvetа, četničke vojvode Đujić, Jevđević, Đurišić, košаrkаški genije Petаr Pit Mаrаvić, filmski umetnik i oskаrovаc Mlаden Sekulović, poznаt kаo Kаrl Mаlden, pisci Vilijаm Jovаnović, Čаrls Simić i Stiv Tešić. I političаri Mаjk Stepović, Helen Delić Bentli, Miroslаv Đorđević. A potom čаrobnjаci kičice Arso Ivаnović, Sаvа Rаkočević, pisci Borivoje Kаrаpаndžić, Milorаd i Slobodаn Drаšković, Nikolа Morаvčević, Nаtаšа Rаdojčić, nаčinik Bogdаn Mаglić, košаrkаški div Vlаde Divаc, plivаčki šаmpion Milorаd Čаvić, mlаdi genijаlni pronаlаzаč Mаrko Popović i mnogi drugi znаmeniti ljudi. Srbi dаnаs u Americi imаju pet dobitnikа Oskаrа, trojicu vlаsnikа Pulicerove nаgrаde, dvа kongresmenа i jednog guvernerа, аli i stotinаk vrhunskih profesorа, rediteljа, glumаcа, muzičаrа i sportistа. Uspelo nаm je dа Holivud pretvorimo u srpsko selo. I dа nа аmeričke univerzitete uselimo preko 2.000 studenаtа, zа koje se tvrdi dа su nove Tesle. Mnogi od njih su se povremeno ili trаjno vrаtili u otаdžbinu. Neki dа žive u Srbiji, а neki dа u srpskim zemljаmа potrаže svoje dаvno izgubljene korene. Koliko dаnаs imа Srbа u SAD utvrdiće popis stаnovnikа, koji je počeo u proleće 2010. godine. Srpskа orgаnizаcijа Kongres srpskog ujedinjenjа je tim povodom poveo kаmpаnju dа se Srbi u popisu izjаsne i potvrde svoje srpsko poreklo. Očekuje se dа nаs bude nаjmаnje milion u SAD. Nаjvаžnije od svegа je dа su аmerički Srbi sаčuvаli svoj nаcionаlni identitet i nisu se utopili u veliku Ameriku. Tome je ponаjviše doprinelа Srpskа prаvoslаvnа crkvа, kojа je zа jesen 2010. priredilа doček novog srpskog pаtrijаrtа Irinejа. Jer, NJegovа svetost pаtrijаrh srpski gospodin Irinej trebа dа dođe prvi put u SAD nа proslаvu sto godinа od osnivаnjа hrаmа Sveti Sаvа u Sаn Gаbrijelu, u držаvi Kаlifornijа, gde se nаselio prvi Srbin pre dvа vekа.. Kаdа je u proleće 2010. аmerički fotogrаf Lаri Mаlete iz Hjustonа, odlučio dа poseti zemlju rođenjа njegovog čukundede Đorđа Šаgićа i prvog srpskog pionirа u SAD, poznаtijeg kаo DŽordž Fišer, točаk srpske istorije u Americi pokrenuo se unаtrаg. Ovа knjigа imа sаmo nаmeru dа otkrije i prikаže deo te bogаte srpske istorije u Americi. Autori

U prihvatljivom stanju, ima podvlačenih rečenica, korice loše. Nije za bibliofile. KNJIGA I Autor - korporativno telo Naučni skup Drugi svjetski rat- 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20- 22. septembar 1995. Tom 1 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Ostali naslovi The Second world war-50 years later Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 719 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-089-9 (CANU; Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: The Second world war - 50 years later : papers read at international scientific meeting, Podgorica, September, 20-22, 1995. Vol. 1 Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Ćir. Tiraž 1.000 Str. 5-14: Predgovor / Vlado Strugar Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici KNJIGA II Naučni skup Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20-22. septembar 1995. Tom 2 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Ostali naslovi The Second world war - 50 years later. Vol. 2 Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 579 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-009-0 (Ispravlјen; CANU; Broš.) 86-7215-009-2 ! Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Tiraž 1.000 Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici SADRŽAJ KNJ. I PREDGOVOR OTVARANJE NAUČNOG SKUPA Akademik Vlado Strugar Akademik Dragutan P. Vukotić Akademik Miroslav Pantić Akademik NikolaN Todorov Dr Vlado Ivanoski Milo Đukanović Dr Čedomir Štrbac Prof. dr Janko Radulović I JUGOSLAVIJA I SVJETSKI RATOVI Akademik Vlado Strugar DRUGI SVETSKI RAT - 50 GODINA KASNIJE Akademik Milorad Ekmečić FAŠIZAM I REJ1IGIJA Prof. dr Milan Petrović KOMUNIZAM I FAŠIZAM - IDEOLOŠKE ANTITEZE I SINTEZE . Docent dr Drago Ručnov IDEOLOŠKE OSNOVE DRUGOG SVETSKOG RATA Protojerej prof. dr Dimitrije M. Kalezić DUHOVNA KRIZA KAO UZROK DRUGOG SVJETSKOG RATA I NJEGOVIH POSLJEDICA Prof. dr Milan S. Krsmanović ETIČKI POGLED NA SUDARE SVJETOVA U 20. VIJEKU Dr Dragi Maliković BRITANCI O JUG0SJ10VENIMA NA PARISKIM MIROVNIM KONFERENCIJAMA 1919-1920. I 1946. GODINE Dr Slavolјub Cvetković JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKI ODNOSI 1939-1941. GODINE Dr Smilјana Đurović PROBLEM EKONOMSKE KOMPATIBILNOSTI JUGOSLOVENSKOG PROSTORA SA OSTALOM EVROPOM KAO ELEMENAT UVLAČENJA JUGOSLAVIJE U KOVITLAC DRUGOG SVETSKOG RATA Mr Dragan Tešić VOJSKA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1939-1941. GODINE Prof. dr Mirko Mirković DRUGI SVETSKI RAT I UNUTRAŠNJE PREUREĐENJE JUGOSLAVIJE 1. O opšteistorijskim okvirima nastajanja i nestajanja Druge Jugoslavije 2. O Unutrašnjem preuređenju Jugoslavije 3. O jugoslovenskim političkim programima u oslobodilačkom ratu 4. O jugoslovenskom državnom ujedinjenju (1918) i njegovom kontrapunktu - secesijama 1991/92 Dr Đuro Vujović KLJUČNO PITANJE U NAS ZA VRIJEME DRUGOG SVJETSKOG RATA: Jugoslavija - da ili ne i kako? Dr Pavle Vukčević` O NEKIM ASPEKTIMA FUNKCIONISANJA POLITIČKE VLASTI U DRUGOM SVJETSKOM RATU NA, PROSTORIMA JUGOSLAVIJE - POLITOLOŠKO-SOCIOLOŠKA ANALIZA (Ne)uslovlјenost konstituisanja političke vlasti - sukob želјa i realnosti Dr Slobodan Branković POLITIKA I RAT MOĆI Dr Venceslav Glišić IZBEGLIČKA JUGOSLOVENSKA KRALJEVSKA VLADA I SRPSKO NACIONALNO PITANJE II JUGOSLAVIJA OKUPACIJA I ANTIFAŠISTIČKI OTPOR Mr Mira Radojević IZBEGLIČKA VLADA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE I JUGOSLOVENSKA DRŽAVNA IDEJA Dr Ranko Končar FEDERALISTIČKE KONCEPCIJE O JUGOSLAVIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA ŠK Prof. dr Momčilo Zečević KOMUNISTI I SRPSKO PITANJE U SVETLU NOVIH SPORENJA Prof. dr Perko Vojinović UTICAJ VJERE I CRKVE NA SUDBINU JUGOSLOVENSTVA Dr Dušan Lukač 0 UZROCIMA RASKOLA LEGITIMISTIČKO-MONARHISTIČKE I KOMUNISTIČKO-REVOLUCIONARNE OPCIJE ANTIFAŠISTIČKOG RATA SRBA 1941-1945. Dr Veselin Đuretić GRAĐANSKI RAT 1941-1945: SUKOB NACIONALNOG I INTERNACIONALISTIČKOG „REALIZMA“ Svetozar Vukmanović Tempo DA LI SU ČETNICI DRAŽE MIHAILOVIĆA FAŠISTIČKI ILI ANTIFAŠISTIČKI ILI SAMO KOLABORACIONISTIČKI POKRET? Dr Čedomir M. Lučić INTERNACIONALIZAM KAO NACIONALNI ANTIPOD, NEGATOR I ELIMINATOR Prof. dr Stevan K. Pavlović OD BORBE ZA ŽIVOT DO BORBE ZA VLAST - OTPOR 1941-1945. 1. Uništenje i rasparčavanje 2. Komunistički feniks izronio iz pepela 3. Jugoslavija ponovo postaje interesantna 4. Borba za osvajanje vlasti Prof. dr Gojko Milјanić NARODNOOSLOBODIJTAČKI RAT - NAJVIŠI OBLIK OTPORA Milija Stanišić OFANZIVNOST POLITIČKE I VOJNE STRATEGIJE NOR-a Prof. dr Ilija Vuković ODNOS PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA U CRNOJ GORI PREMA NOR-u Prof. dr Novica Vojinović. ODNOS KATOLIČKE CRKVE PREMA JUGOSLAVIJI Katoličke antijugoslovenske organizacije u Prvoj Jugoslaviji 1918—1941. Katolička akcija kao antijugoslovenska organizacija Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Orlovi“ Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Križari` Klerofašistička zločinačka antijugoslovenska organizacija ustaša u Jugoslaviji Genocidna ideologija kleroustaškog pokreta Neposredno učešće Katoličke crkve i rušenje Prve Jugoslavije 1941 Narodna liberalna struja u Hrvatskoj Pokušaj rušenja Pavelića g . Zajedničke akcije Crkve i države u genocidu nad Srbima Katolički sveštenici - ustaški kolјači pravoslavnih Srba 1941-1945. Vatikan i Katolička crkva spasavaju ustaške zločince poslije rata 1945-1950. - „Tunel pacova“` Katolička crkva protiv „avnojske“ Jugoslavije 1945-1991 Prof. dr Nikola L. Gaćeša METANASTAZIČKA KRETANJA U JUGOSLOVENSKIM ZEMLJAMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA III SRBIJA POD OKUPACIJOM Dr Mirolјub Vasić O KARAKTERU RATA U SRBIJI (1941-1945) Dr Žarko Jovanović KOLABORACIJA RAVNOGORSKOG POKRETA 1941-1944. Docent dr Dragan Subotić O KOLABORACIONIZMU U SRBIJI 1941-1944. POLA VEKA KASNIJE: ZA I PROTIV 1. O kolaboraciji u domaćoj i emigrantskoj istoriografiji 2. O Nedićevom „kolaboracionizmu“ - za i protiv? Prof. dr Aleksandar Drašković KOLABORACIONISTIČKI REŽIM GENERALA MILANA NEDIĆA U OKUPIRANOJ SRBIJI Mirjana Milenković VOJNE FORMACIJE RUSKE EMIGRACIJE U SRBIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Dr Milica Milenković SOCIJALNA POLITIKA U SRBIŠ UOČI I U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Prof. dr Andrija B. K. Stojković DRUŠTVENO-POLITIČKA I IDEOLOŠKA OSNOVA PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE 1. Kriza vrednosnog sistema srpskog i jugoslovenskog građanskog društva na putu profašizacije 2. Polarizacija snaga u dilemi - za i protiv borbe protiv okupatora. Skretanje buržoaskog ka pronacističkom sistemu društva i vrednosti 3. Osnovne programske smernice Nedićeve vlade analogne nemačkoj ideologiji i politici 4. Prosvetno-školska politika i praksa na osnovama spoja i elemenata ublaženog nacifašizma sa srpskim nacionalističkim tradicionalizmom i konzervativizmom 5. Beskrompromisni antimarksizam i antikomunizam usmeren prema borbi za uniženje NOP-a i prihvatanju kao elementa pogleda na svet mlade generacije 6. Umesto zaklјučka Prof. dr Andrija B. K. Stojković OSNOVE PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE Raspad Kralјevine Jugoslavije i nastojanje kvislinških vlasti okupirane Srbije 1941-1944. da koncipiraju i održe prosvetu i školstvo u okvirima nacifašističke doktrine i politike „Državni prosvetni plan“ reforme prosvete i školstva s naglaskom na stručnom obrazovanju i radnom i nacionalno-moralnom vaspitanju Borba protiv okupacijske koncepcije i prakse školovanja Zaklјučne napomene IV MAKEDONIJA POD OKUPACIJOM Dr Rastislav Terzioski DISKRIMINATORSKIOT ODNOS NA BUGARSKIOT OKUPATOR PREMA NARODNOSTITE VO MAKEDONIJA 1941-1944 V ITALIJANSKI OKUPACIONI SISTEM Kapetan fregate mr Dragan Nenezić JUGOSLOVENSKE OBLASTI POD FAŠISTIČKOM ITALIJOM 1941-1943 Špiro Lagator KVISLINŠKE VSHGNE FORMACIJE U CRNOJ GORI 1941-1945 Uvod Brojno stanje Zločini Neđelјko Zorić OKUPATORSKIM ORUŽJEM NA SOPSTVENI NAROD Formiranje Hercegnovske čete MVAC Formiranje Korpusa MVAC za Dalmaciju Dobrovolјački batalјon Orjen »VOT Uo1op1ap deI’ Opep« Dr Đuro Batrićević DRŽANJE CETINJANA PRED NEPRIJATELJSKIM CIJEVIMA Prof. dr Tomislav Žugić PRIVREDNA RAZARANJA U CRNOJ GORI 1941-1945; Dr Đorđe Borozan JUGOSLAVIJA I ALBANIJA - SMISAO RATNOG ISKUSTVA 1941-1945, Dr Milutin Folić OKUPACIONI SISTEM I KOLABORACIJA NA KOSOVU I METOHIJI 1941-1945; Prof. dr Branko Bošković STRADANJA I PROGONI SRBA I CRNOGORACA SA KOSOVA I METOHIJE TOKOM DRUGOG SVJETSKOG RATA Etničke promjene do 1941. Neposredni uzroci stradanja i progona Srba i Crnogoraca pod okupacijom 1941-1944. Okupaciona zlodela 1941. i zavođenje feudalnih odnosa Stradanja i progon Srba iz bugarske okupacione zone Stradanja i progon Srba i Crnogoraca iz italijanske zone Stradanja i progon naseljenika i Srba mještana u njemačkoj okupacionoj zoni Stradanja i progoni Srba i Crnogoraca pod njemačkom upravom (od septembra 1943) VI SRBI U HRVATSKOJ I BOSNI I HERCEGOVINI 1941-1945. IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Pukovnik dr Slavko Vukčević ZLOČINI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE I NJIHOVE POSLJEDICE PO SRPSKI NAROD Dr Slobodan D. Milošević SOCIOLOŠKA I DEMOGRAFSKA ANALIZA PROGNANIH SRBA IZ POJEDINIH SREZOVA NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE 1941 Sprovođenje zakonskih akata Iselјavanje Srba sa teritorije Zagreba Socijalni sastav iselјenog stanovništva Prof. dr Zdravko Antonić SRPSKI NAROD U BOSNI I HERCEGOVINI 1941.1 IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Dr Đorđe Pilјević OSLOBODILAČKI POKRET U HERCEGOVINI U DRUGOM SVETSKOM RATU Tihomir Burzanović ISTREBLJIVANJE SRBA NA KRSNU SLAVU PRIJE PEDESET GODINA I DANAS U HERCEGOVINI Imena poginulih Srba na Nikolјdan 1992. u selima Gornje Jošanice Dr Miloš Hamović IZBJEGLIŠTVO U BOSNI I HERCEGOVINI U DRUGOM SVJETSKOM RATU I U RATU 1991-1995 Mr Dragan Vojinović JUNSKI USTANAK U HERCEGOVINI I TRINESTOJULSKI USTANAK U CRNOJ GORI ,Duševno-geografski“ tipovi Karakterne crte Prve ustaničke borbe Organizovani ustanak u Hercegovini i Crnoj Gori SADRŽAJ KNJ. 2 VII O SUKOBLЈENIM VOJSKAMA NA TLU JUGOSLAVIJE Pukovnik Velimir Ivetić ODNOS VOJNIH FORMACIJA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU PREMA ITALIJANSKIM JEDINICAMA U SEPTEMBRU 1943 . Dr Predrag Pejčić O NEKIM ASPEKTIMA VAZDUHOPLOVNOG DEJSTVA NAD TERITORIJOM JUGOSLAVIJE Odnosi sa štabom 281. vinga BAF Nesuglasice Vrhovnog štaba i savezničkih komandi. Odnosi sa Sovjetskom vazduhoplovnom grupom „Vitruk“ Provenijencije međusavezničkih loših odnosa Mr Obrad Bjelica CRNA GORA U STRATEGIJSKIM PLANOVIMA VRHOVNOG ŠTABA I NJIHOVA REALIZACIJA (SREDINA1943-1944) Povećana uloga i značaj Crne Gore u planovima Vrhovnog štaba u drugoj polovini 1943/1944 Sprječavanje neprijatelјskih namjera u odnosu na Crnogorsko primorje sa zaleđem i njegovo konačno oslobođenje Povlačenje 21. brdskog armijskog korpusa i pokušaj proboja na pravcu Danilovgrad-Nikšić Dalјe dramatične borbe sa 21. armijskim brdskim korpusom na novom pravcu njegovog povlačenja i proboja Konačno oslobođenje sjevernih djelova Crne Gore i Sandžaka Ivan R. Matović ŽIVOTNI PUT NAČELNIKA VRHOVNOG ŠTABA NOV JUGOSLAVIJE VIII UDIO PROSVJETE I KULTURE U OTPORU FAŠIZMU Katarina Popović-Ceković NARODNO PROSVEĆIVANJE U JUGOSLAVIJI 1941-1945 DRUŠTVENO-IDEOLOŠKA DETERMINISANOST I INSTRUMENTALIZACIJA Miloš Starovlah UPOTREBA I ZLOUPOTREBA ŠKOLE U RATNE SVRHE Okupatorske škole. Fašizacija škole Partizanska škola. Idejno usmjeravanje nastavničkog kadra . Programska usmjerenost „Partizanaske škole“ Prof. dr Nikola Cvetković KULTURNO-STVARALAČKO I KNJIŽEVNO-POETIČKO U RATNIM LISTOVIMA CRNE GORE (1942-1945) Oblici i sadržaji kulturno-prosvetnog rada O potrebi teorijskog rada i uzdizanja Neki aspekti poetike u prilogu o Vuku Karadžiću Docent dr Miroslav Savković KINEMATOGRAFIJA U SRBIJI 1941-1945 UVOD Filmska snimanja 27. marta 19941. i slom Kralјevine Jugoslavije Kinematografske delatnosti u okupiranoj Srbiji Kinematografske aktivnosti u jedinicama Draže Mihailovića (jugoslovenska vojska u otadžbini) Filmska snimanja koja su vršili saveznici Kinematografske delatnosti u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Državno filmsko preduzeće Zaklјučak Vojislav Đurović KNJIŽEVNOST, PRIJE I POSLIJE ISTORIOGRAFIJE IX MEĐUNARODNI ASPEKTI JUGOSLOVENSKE ANTIFAŠISTIČKE BORBE Dr Ubavka Vujošević Dr Mirolјub Vasić VEZE RUKOVODSTVA KPJ (NOP-a) S KOMINTERNOM 1941-1943 Podizanje ustanka u Jugoslaviji 1941 Klasni radikalizam (leva skretanja) rukovodstva KPJ Prvo zasedanje AVNOJ-a . Martovski pregovori predstavnika NOP-a sa Nemcima 1943 Mr Milan Terzić MISIJA VLADIMIRA VELEBITA U LONDONU - MAJ 1944 (prilog pitanju međunarodnog priznavanja nove Jugoslavije Pripreme i dolazak u London Susreti sa lјudima iz krugova jugoslovenske kralјevske vlade i Purićeva ostavka Kontakti sa britanskom javnošću, vojnim predstavnicima i emigracijom u Londonu. Susret sa Vinstonom Čerčilom Prof. dr Mihailo Bjelica AKTIVNOST JUGOSLOVENSKIH NOVINARA U LONDONU 1941-1945 ., Pargizansko-četnički rat u eteru Uloga Udruženja jugoslovenskih novinara Slobodan Nešović NESPORAZUMI VELIKIH SAVEZNIKA O DRUGOM FRONTU U EVROPI (1941-1944). Prof. dr Branislav Kovačević DEJSTVA SAVEZNIČKOG VAZDUHOPLOVSTVA U CRNOJ GORI 1943-1944 Dr Heather Williams DIPLOMATIC DILEMMAS: SOME ISSUES ARISING FROM THE INVOLVEMENT OF THE SPECIAL OPERATIONS EXECUTIVE IN YUGOSLAVIA 1941-1945 Mr Petar Bošković SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE I PITANJE JUGOSLAVIJE Osnovne determinante spolјne politike SAD SAD i jugoslovensko pitanje Godina 1948. i politika SAD prema Jugoslaviji SAD i eskalacija konflikta Mr Mladenka Ivanković DEKLARISANA I STVARNA NEUTRALNOST ŠVAJCARSKE U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Др Вьрбан Тодоров БЪЛГАРИЯ И ВТОРАТА СВЕТОВНА ВОЙНА ИСТОРИЧЕСКА ДЕЙСТВИТЕЛНОСТ И УРОЦИ GENOCID U JUGOSLAVIJI Dr Radomir Bulatović KONTINUITET GENOCIDA Uvod Kontinuitet genocida Mr Milan Kolјanin NEMAČKI LOGORI U OKUPACIONOM SISTEMU U JUGOSLAVIJI (1941-1944) XI RATNI GUBICI I POČETAK OBNOVE Dr Nikola Živković DOPRINOS JUGOSLAVIJE BORBI PROTIV SILA OSOVINE U DRUGOM SVETSKOM RATU, SA POSEBNIM OSVRTOM NA JBUDSKE ŽRTVE I MATERIJALNU ŠTETU Dr Aleksandar Kasaš POSLERATNA SUĐENJA ZA STRADANJE SRBA I JEVREJA U BAČKOJ 1942, GODICE Tanja Kalezić-Drakić NEKE SOCIJALNE, PSIHOLOŠKE, KULTURNE I DRUGE DETERMINANTE UČEŠĆA ŽENA JUGOSLAVIJE U RATU Dr Branislav Marović NARODNA VLAST U CRNOJ GORI I RJEŠAVANJE PRIVREDNIH PITANJA I NJEN DOPRINOS POBJEDI NAD FAŠIZMOM 1941-1945 Dr Milica Bodrožić RADNIČKA KLASA VOJVODINE OD OSLOBOĐENJA DO KRAJA RATA 1945. GODINE Učešće radnika u obnovi i proizvodnji posle oslobođenja Sindikalno organizovanje radnika Vojvodine posle oslobođenja Pomoć radnika vojsci, ranjenicima i postradalim krajevima Polјoprivredni radnici Vojvodine do maja 1945 Udarničko takmičenjej radnika Vojvodine pred Prvi maj 1945. Dr Vićentije Đorđević POSLEDICE RATA I OBNOVA SRBIJE Dr Momčilo Mitrović OBNOVA SRBIJE U RATNIM USLOVIMA 1944-1945 XII DEMOKRATSKA FEDERATIVNA JUGOSLAVIJA OCJENE I DILEME Akademik Mijat Šuković AVNOJSKA JUGOSLAVIJA - CIVILIZACIJSKA DRŽAVNOPRAVNA VRIJEDNOST Prof. dr Bogumil Hrabak SAVEZNICI SRBIJE I JUGOSLAVIJE U PRVOM I DRUGOM SVETSKOM RATU O FEDERATIVNOM DRŽAVNOM UREĐENJU JUGOSLOVENA Dr Momčilo Pavlović POLITIČKI PLURALIZAM U SRBIJI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA I POLTIČKE STRANKE U SRBIJI NA KRAJU RATA Jugoslovenska republikanska demokratska stranka Narodna selјačka stranka Zemlјoradnička stranka (savez zemlјoradnika) Ujedinjena zemlјoradnička stranka Socijalistička partija Socijaldemokratska pargija Samostalna demokratska stranka Demokratska stranka (DS) Radikalna stranka (RS) II. POJŠTIKA KPJ PREMA POJŠTIČKIM STRANKAMA XIII BALKAN I SVIJET KRAJEM XX VIJEKA Академик Николай Тодоров БАЛКАНЫ В КОНЦЕ XX ВЕКА Как балканские народы встречают XX век Что наблюдаем на Балканах в конце XX века. Dr Dušan Živković GODINA 1948. I NJENE POSLEDICE Stvaranje Informbiroa i sukob sa Stalјinom Mr Radoica Luburić INFORMBIORVSKA EMIGRACIJA O NEKIM DOGAĐAJIMA I LIČNOSTIMA IZ NOR-a I REVOLUCIJE U JUGOSLAVI (1941-1945) Prof. dr Dejan P. Kreculј „HLADNI RAT“ I NOVI SVETSKI POREDAK Prof. dr Zoran Lakić FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM - 5O GODINA KASNIJE (DEFAPŠZACIJA I NEOFAŠIZAM) Dr Drago Borovčanin NEKI UZROCI RASPADA DRUGE JUGOSLAVIJE XIV MJESTO DRUGOG SVJETSKOG RATA U ISTORIJI Dr Dragolјub S. Petrović MESTO DRUGOG SVETSKOG RATA U ISTORIJI. Akademik Miomir Dašić O NEKIM ASPEKTIMA IDEOLOGIZACIJE ISTORIOGRAFIJE I „ŠKOLSKE ISTORIJE` SAVREMENE ISTORIJE Dr Milan Lazić MESTO I ULOGA NOVIJE ISTORIJE U PROGRAMIMA I UDžBENICIMA OSNOVNIH, SREDNJIH ŠKOLA I GIMNAZIJA PEDESET GODINA KASNIJE. Desimir Tošić PRILOG ZA PREČIŠĆAVANJE ISTORIOGRAFSKE TERMINOLOGIJE Akademik Vlado Sgrugar DRUGI SVETSKI RAT - PEDESET GODINA KASNIJE: JEDNA PRETPOSTAVKA ZA RAZBOR I NAUČNO ODREĆENJE JUGOSLOVENSKOG UČEŠĆA Docent dr Ljubodrag Dimić OD TVRDNJE DO ZNANJA PRILOG ISTORIJI ISTORIOGRAFIJE O RATU 1941-1945 DISKUSIJA Nikolai Todorov I Slobodan Nešovcć Svetozar Vukmanović Tempo Zoran Lakić Dragolјub S. Petrović Veselin Đuretić Perko Vojinović Novica Vojinović Mirolјub Vasić Đuro Vujović Zdravko Antonić Aleksandar Drašković Milan Petrović Tihomir Burzanović Dimitrije Kalezić Ranko Končar Momčilo Zečević Đorđe Pilјević Branko Bošković Nikola Živković Rastislav Terzioski Radoje Pajović Vlado Strugar Zoran Lakić Đorđe Pilјević Zoran Lakić Olga Perović Vlado Ivanoski Zoran Lakić Novica Vojinović Milutin Folić Miomir Dašić Zoran Lakić Veselin Đuretić Špiro Lagator Zoran Lakić Miloš Hamović Novak Ražnatović Petar Kačavenda Novica Vojinović Pavle Radusinović. Milan Terzić Bogumil Hrabak ZAVRŠNE RIJEČI Akademik Milorad Ekmečić Akademik Miomir Dašić Akademik Vlado Strugar

Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске Eparhija zahumsko hercegovačka i primorska, 2021. 712 strana, tvrd povez, veliki format. Који испуњује добрима жеље твоје, обновиће се као у орла младост твоја. (Пс 102, 5) „Вијековима је у оним подручјима које обухвата Епархија захумско-херцеговачка и приморска вјера тијесно повезана са идентитетом, са опстанком, са свакодневним животом, обичајима, страдањима и надањима … Недаће и ратови никада нису били јачи од вјере и жеље за обновом … Зато је међу корице ове књиге смјештена жива вјера претходних генерација Херцеговаца и Херцеговки и њиховог вјерског живота, без обзира на то колико су у том периоду били слободни да је исповиједају. Вјера која се огледа у животу васкрслих Пребиловаца и мостарске Саборне цркве, на коју у сумрак опет пада мостарско сунце, када већ на цијели град падне мрак, и која се узвисила попут Херцеговачке Грачанице на Црквини; вјера која се исповиједала у Дужима, Добрићеву, Завали, Тврдошу, Житомислићу, али и у свим сеоским црквама у које су долазили наше баке и дједови, облачили најсвечанија одијела, везена и плетена, у недјељни дан или на слави своје цркве, која је уносила радост и смисао у живот ових тежака.“ (Из предговора Епископа ЗХиП Димитрија Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске) Поводом 800 година од Утемељења првобитне Епископије хумске, из штампе је изашао први том петотомне монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, под називом Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. С благословом Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија, издавачи Шематизма Епархије захумско-херцеговачке и приморске су Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Мостар–Требиње и Видослов, Београд–Требиње. Главни уредник је протопрезвитер-ставрофор Радивоје Круљ, а редакцију чине: Епископ Димитрије Рађеновић, игуман Василије Копитић, игуман Сава Мирић, игуман Данило Павловић, игуманија Павла Ћузулан, игуманија Текла Даскалаки, протојереј-ставрофор Владан Перишић, протојереј-ставрофор Велимир Ковач, протојереј-ставрофор Небојша Коловић, протојереј-ставрофор Младен Жуловић, протојереј-ставрофор Милан Бужанин, јереј Александар Шмања, јереј Марко Гојачић, јереј Саша Којовић, јереј Младен Чалија, јереј Ратко Зубац и јереј Стеван Дурић. Сарадници на тексту су: +Епископ Атанасије Јевтић, Епископ Максим Васиљевић, архимандрит Исаија Дан, архимандрит Лазар Лазаревић, протојереј-ставрофор Борис Бандука, протојереј-ставрофор Александар Илић, протојереј-ставрофор Никица Ајдер, јеромонах Марко Прцовић, јереј Миодраг Вртикапа, јереј Душко Којић, јереј Бранимир Боровчанин, јереј Драго Зубац, јереј Душко Шаровић, јереј Славко Лаловић, јереј Бранко Калаба, јереј Милош Мандић, јереј Мирослав Бошковић, протојереј Небојша Радић, ђакон Александар Црногорац, ђакон Бранислав Рајковић, монах Игњатије Марковић, јеромонах Теофил Петровић, монахиња Јустина Брковић, Горан Комар, Зоран Козић, Срђан Милошевић, Андреј Јефтић, Горан Брборић, Тијана Башић, Маја Чучковић, Нада Ајдер, Милена Капор, Драгана Радовановић, Борис Антељ, Милош Ивановић, Вук Бачановић, Предраг Јовановић, Слободан Шакотић, Александар Пантић, Драган Шуковез, Јелена Килибарда, Драгана Будалић, Зорица Гојачић, Неда Радан, Милица Ковач, Мишо Станисављевић, Стојанка Гудељ, Бранка Јанковић, Владо Ружић, Горан Гуровић и Мирко Лечић. Рецезенти књиге су: др Милан Гулић, др Драга Мастиловић, др Вукашин Милићевић и др Милош Ивановић, лектор и коректор је мр Данијела Јелић. За фотографије је био задужен Младен Вујадиновић, а избор старих фотографија направили су Здравко Јефтић и јеромонах Теофил Петровић. Дизајн, графичку припрему, слог и прелом радила је Божана Ђурић, а идејно рјешење насловне стране израдио је ђакон Бранислав Рајковић. Шематизам је штампан захваљујући финансијској подршци Републичког секретаријата за вјере Владе Републике Српске, чији је директор господин Драган Давидовић, у штампарији Атлантик – Бања Лука, а у тиражу од 1000 примјерака. „Ове и сљедеће (2020/2021) године славимо 800 година од установљења Епископије хумске (захумско-херцеговачке и приморске) … Тим поводом, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије дао ми је задатак да окупим најбоље историчаре, библиографе, научнике и да кренемо у пројекат израде и штампања капиталних дјела о нашој епархији … Замисао је била, још од првог састанка Уређивачког одбора, 2. јануара 2018. године, да у овом јубиларном шематизму буде све и свја у нашој епархији на исти начин и у истом обиму третирано и обрађено, од епископа до вјероучитеља и парохијана. У том смо науму, чини ми се, само дјелимично успјели.“ (Из поговора Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске, главног уредника, свештеника Радивоја Круља) „Већ на први поглед читаоцу постаје јасно да се ради о дјелу у који је уложен огроман труд, воља, енергија и наравно ерудиција већег броја аутора. Исто тако, већ самим увидом у садржај може се закључити да се ради о једном пројекту који је од капиталног значаја не само за Српску православну цркву већ и за српску културу уопште … Шематизам, чији сетекст рукописа налази пред нама, представља не само вриједно свједочанство времена у којем је настао већ и прворазредни историјски извор, чија ће вриједност с протоком времена све више добијати на значају.“ (Из рецензије проф. др Драге Мастиловића) „Од 1219. године Српска православна црква налази своје упориште и у племенитој земљи, која ће у XV вијеку бити земља „херцега од Светог Саве“. Тада, на крају друге деценије XIII вијека, основана је њена Хумска епархија, која траје пуних осам вијекова … Ангажујући се у изради Шематизма, Епархија је показала да схвата значај јубилеја, да разумије прошлост, али и да гледа у будућност, јер без разумијевања прошлости – нема ни будућности. Отуда пред читаоце ступа овај Шематизам као свједочанство прошлости и путоказ за будућност.“ (Из рецензије др Милана Гулића) „Оно што важи за духовну топографију важи и за духовну фактографију – управо оно што нам доноси нови Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске … Епархија захумско-херцеговачка, светосавска Хумска епархија, једна је од мањих епархија Српске православне цркве … Једна од мањих, једна од сиромашнијих, једна од страдалнијих. И једна од најживљих. Ништа чудно, могло би се рећи, само још једна потврда тога да је сва наша вера у парадоксима … Стога није за чуђење ни то што је последњи васкрс Епархије захумско-херцеговачке почео у времену смрти. Епархија је свој самостални живот наново отпочела у времену када су, услед демонског излива братоубилачке мржње свих вера и адета, многи одустајали од вере у смисао живота. Хумска је земља свога епископа, након више деценија, коначно добила у тренутку када је његова катедра буквално одлетела у ваздух. Но, „Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима“ (Дап 7, 48; уп. 17, 24), а показало се да је у рукама тога епископа управо херцегова земља идеалан материјал за градњу оног нерукотвореног … Стога Шематизам Епархије захумско-херцеговачке на првом месту читам као сведочанство обнове тога јединога истинитог храма, чији је дивни симболички израз свршетак обнова катедралног храма Епархије у Мостару, чему управо у ове дане сведочимо. Но, као и сваки свршетак који са Богом бива, и овај је свршетак тек нови почетак.“ (Из рецензије проф. др Вукашина Милићевића, свештеника) „Може се закључити да Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Јубилеј 800 година Епархије, 1220–2020. представља изузетно важно дело, и то не само за познавање црквених прилика на тлу Епархије. Захваљујући њему боље се може упознати богата историја и култура читавог подручја које Епископија обухвата. Књига је писана јасним језиком, а прегледна структура омогућава њено једноставно кориштење. Подаци садржани у њој биће неизоставни извор за будуће проучаваоце нашег времена.“ (Из рецензије др Милоша Ивановића)

Autor - osoba Ćosić, Dobrica, 1921-2014 = Ćosić, Dobrica, 1921-2014 Popović, Mića, 1923-1996 = Popović, Mića, 1923-1996 Naslov Mića Popović, Time, Friends / Dobrica Ćosić ; [translated into english by Tamara Rodwell-Jovanović, Ljiljana Šobajić ; photography by Miodrag Đorđević] Jedinstveni naslov Mića Popović, vreme, prijatelji. eng Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Publikum, 2005 (Beograd : Publikum) Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Rodwell-Jovanović, Tamara = Rodvel-Jovanović, Tamara Šobajić, Ljiljana = Šobajić, Ljiljana Đorđević, Miodrag, 1919-1994 = Đorđević, Miodrag, 1919-1994 (tvrd povez) Napomene Tiraž 600. Predmetne odrednice Popović, Mića, 1923- Umetnici -- Srbija -- 20v -- U uspomenama Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu – „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno – „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja – koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Bibliografija Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao – slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad – Beograd. MG34 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga Sveta Gora – fruškogorska nastala je postepeno i posle dužeg vremena. Čine je moji radovi posvećeni manastirima koji su izgrađeni tokom vekova na ovom području, za koje je Zmaj Jova još 1860. u jednoj pripoveci rekao: „Frušku je Bog stvorio odmarajući se,“ misleći na njene prirodne lepote. U velikoj meri zaostaju slojevite duhovne vrednosti ovde sabrane, a negovane i čuvane u njenim brojnim manastirima. Ipak, ne može se reći da se u raznim vremenskim razdobljima o ovim svetinjama oglušila i naša mlada nauka, usmerena prvenstveno na istoriju i njihove riznice u kojima su sabrani kultni predmeti od velike vrednosti. U pionirske radove možemo spomenuti knjižicu arhimandrita Vikentija Rakića: Istorija manastira Feneka, štampanu u Budimu 1799. Postepeno, tokom 19. veka raste broj napisa o fruškogorskim manastirima, o čijim autorima sam pisao u knjizi Istraživači srpskih starina, štampane 1985. Svi ti tekstovi bez obzira na njihovu često ispoljenu nekritičnost, odigrali su važnu ulogu posebno u 19. veku, kada su sa raspoloživim istorijskim dokazima, uticali na nezadrživi uspon srpske nacionalne svesti u Kneževini Srbiji. Pada u oči da su fruškogorski manastiri u 18. veku i decenijama posle Velike seobe potvrdili i zbivanja u našem starom duhovnom nasleđu koje se obrelo u izmenjenim uslovima jedne zapadnoevropske monarhije na čelu članova Habsburške dinastije. Tako je na obroncima Fruške gore u manastirima koji su većinom poticali iz vremena turske vlasti, došlo do zanimljivih kulturnih simbioza između još živih poruka poslevizantijske umetnosti i duhovnosti, sa nastupajućim tekovinama pobedonosne barokne epohe. Bili su to razvojni procesi od izuzetne važnosti, koji svedoče o vitalnosti kojom je branjena naša privrženost vizantijskoj civilizaciji. Tako je, zahvaljujući zanimljivim simbiozama, u srpskoj sredini stvorena i jedna posebna varijanta evropskog baroka, čiju su tokovi osnaženi sličnim pojavama koje su u Podunavlje stizale iz pravoslavne Male Rosije (Ukrajina). Sav značaj fruškogorskih manastira u srpskoj sredini odražava i njihov naziv „Sveta Gora“ kao i žilava borba za njihov opstanak. Ovo stanje potvrđivali su i napori Karlovačke mitropolije i njene predvodničke uloge u odbrani privilegijalnog položaja srpskog naroda u 18. veku. U toj nejednakoj borbi sa bečkom carskom administracijom i ugarskim plemstvom srpski jerarsi imali su čvrst oslonac u crkveno narodnim saborima i delovanju fruškogorskih manastira koji su poput bedema opasali sedište Mitropolije u Sremskim Karlovcima. Otuda ne iznenađuje ni veliki broj i tekstova i priloga nastalih na osnovu naučnih proučavanja fruškogorskih manastira i njihove uloge u životu srpske crkve i naroda u 18, 19. i 20 veku. Na osnovu samo užeg izbora spomenuću autore Tihomira Ostojića, Ilariona i Dimitrija Ruvarca, Mitu Kostića, Veljka Petrovića i Milana Kašanina koji su svojom zajedničkom knjigom : Srpska umetnost u Vojvodini (Novi Sad 1927), obeležili stogodišnjicu Matice srpske. Zahvaljujući ovoj dragocenoj knjizi, označeni su i glavni umetnički tokovi koji su se razvili u fruškogorskim manastirima. U ovoj knjizi autori su pružili mnoga svedočanstva o velikim umetničkim promenama u kojima su stvorene osnove novog građanskog slikarstva kod Srba, kada je okončano vreme zastupnika tradicionalne umetnosti. I u ovoj pojavi fruškogorski manastiri potvrdili su svoju prilagodljivost, prihvatajući slikare potekle iz bečke akademije umetnosti čije vrhunce predstavljaju slikari Uroš Predić i Paja Jovanović. Nezaobilazna je i sjajna knjiga Lazara Mirkovića: Starine fruškogorskih manastira (1931), snažno upozorenje na staro umetničko nasleđe sabrano u manastirima Fruške gore. Tragično stradanje fruškogorskih manastira u I i II svetskom ratu, dalo je u posleratnom periodu, nove podsticaje za proučavanje fruškogorskih manastira. O umetnosti koja je u njima pohranjena pišu, primera radi: Pavle Vasić, Mirjana Lesek, Dinko Davidov, Leposava Šelmić, Slobodan Mileusnić, Janko Radovanović, Miodrag Kolarić i Vojislav Matić. Posebno spominjemo i pojavu velikih manastirskih biografija: Manastir Krušedol (1991) Stefana Čakića, Manastir Rakovac, Branke Kulić (1994), Manastir Privina glava, Dušana Škorića (2006). Od važnosti su i značajna proučavanja o arhitekturi fruškogorskih manastira arh. Vojislava Matića, sabrana u knjizi: Arhitektura fruškogorskih manastira (1984). Sva ta obimna istraživanja fruškogorskih manastira i područja istorijskog Srema, sazrela su da se konačno u sintezi obuhvati Srem kroz vekove, (2007) u izdanju Vukove zadužbine i njenog ogranka u Beočinu gde su temeljno obrađeni i umetnost celog Srema, a posebno ona koja je sačuvana u fruškogorskim manstirima. Veliki napredak u proučavanju važnih ekonomskih prilika koje su na području Srema ovladale posle Velike Seobe, a koje su imale za posledicu i ugrožavanje poseda fruškogorskih manastira od novih zapadnih aristokrata koji su ovde kupovali svoje posede od dvorske komore i tako izvršili novu refeudalizaciju ove teritorije. Iz te problematike važni su prilozi Slavka Gavrilovića u knjizi Studije iz privredne i društvene istorije Vojvodine i Slavonije (2006) i Dinka Davidova koji je objavio dragocenu i čuvenu Reambulaciju poseda fruškogorskih manastira obavljene 1744. godine izvršene po naređenju carice Marije Terezije. Radom ove komisije, utvrđeni su konačni manastirski posedi, a postavljeni kameni međaši, tzv. „humke“ (Davidov, Svetila Fruške gore, 2006). Pojava ovako velikog broja novih i mlađih autora koji su se oglasili pisanjem o fruškogorskim manastirima, sigurno je svedočanstvo u kojoj je meri njihova problematika živa i zanimljiva za nastanak duhovnog portreta ove značajne srpske regije na kojoj su ugašeni i poslednji ostaci srpske srednjovekovne države. Bila je moja želja da sa svoje strane doprinesem njenoj raskošnoj kulturnoj slici, uveren da će problematika Fruške gore i njenih manastira još dugo podsticati buduće naučne kadrove koji će pravedno suditi o našim delima. Na kraju, smatram svojom obavezom da zahvalim svim mojim prethodnicima čija su vredna dela za mene bila od trajne vrednosti. Toplo zahvaljujem mom dragocenom izdavaču gospodinu Zoranu Kolundžiji, vlasniku izdavačke kuće „Prometej“ u Novom Sadu koji je i ovoga puta potvrdio svoje veliko zanimanje za pitanja kulture srpskog naroda. Njegova bezrezervna podrška koju sam imao za celo vreme nastanka ove knjige, pružila mi je bitan podsticaj da je dovršim i predam za štampu. Meni ostaje nada da će njenim objavljivanjem ona, koliko god je to moguće, hrabro započeti svoj samostalni život. Dugujem posebnu hvalu mojim recenzentima: akademiku Slavku Gavriloviću, danas vodećem naučniku koji se bavi srpskom istorijom 18. veka i akademiku Dinku Davidovu koji je i sam autor dragocenih dela iz problematike srpske umetnosti ovoga razdoblja, Na kraju, zahvalan sam na pomoći koju sam dobio od mnogih kulturnih ustanova: Matice srpske, Biblioteke SANU, Galerije Matice srpske, Narodne biblioteke Srbije, Muzeja Srpske pravoslavne crkve, a posebno Arhivu SANU u Sremskim Karlovcima i njenom upravniku g. dr Žarku Dimiću, koji se mnogo trudio oko ilustrativnih priloga u ovoj knjizi. Ne mogu da prećutim moju zahvalnost koja pripada članovima moje porodice koja mi je omogućila potreban mir i uslove za nastajanje ove knjige. Beograd, 18. mart 2007. Pisac Bogato ilustrovana, sa 500-600 fotografija i sa kvalitetnim reprodukcijama grafika, slika i fresaka, koje na pravi način dočaravaju svu lepotu srpskog Atosa, ova reprezentativna monografija Dejana Medakovića objašnjava zašto se u srpskoj istoriji Fruška Gora kroz kontinuitet pokazuje jedanko sveta kao Sveta Gora. Ogromno znanje o fruškogorskim manastirima, njihovoj istoriji, priče o rušenjima i obnavljanjima s jedne strane i njihova lepota, viđena okom istoričara umetnosti s druge strane, čine ovu knjigu jedinstvenom i nezaobilaznom u očuvanju duhovnih, etičkih i etničkih vrednosti. `Jedan od znamenitih srpskih naučnika, neobično organizovane erudicije, istoričar umetnosti koji je atribuirao srpski barok, pesnik, pripovedač i verovatno najglasovitiji naš memorista (`Efemeris`, `Dani sećanja`), Dejan Medaković, u čitavom jednom svom naučnom sazvežđu suptilno i radoznalo istražuje fruškogorske teme. Srpski Atos, tako, upravo u njegovom rukopisu, doživljava svoju modernu interpretaciju. Njegove rasprave i članci, obuhvaćeni ovom knjigom, rezultat su višedecenijskog istraživanja. Šišatovac i Ravanica, Teodor Kračun i Dimitrije Bačević samo su neke od bitnih, uticajnih natuknica ovih plemenitih beseda o jedinstvenom našem Osamnaestom veku. Niko kao Dejan Medaković nije utvrdio znamenja i tajanstvene tačke srpskog severa. Ova knjiga je takođe jedan od njegovih odgovora na pitanje koje je najpre postavio Milan Ćurčin, a potom ga afirmisao Miloš Crnjanski: gde su granice srpskog naciona? U svom bogatom opusu, Medaković je monografski obradio niz srpskih uslovno rečeno, prestonica duha (Hilandar, Trst, Beč, Zgreb, Sent Andreja, Budim, Temišvar), da bi, u logici spirale, i skoro savršenog oblika školjke, stigao do Karlovaca, i do fruškogorskog sazvežđa Srpskog Atosa, i Novog Sada uostalom. Impresionira i ovde velika, neomeđena, skroz i skroz evropska misao Dejana Medakovića koji je i na fruškogorskom rtu kopna uspevao da prepozna istine i zablude, simbole i sumnje čitavih naših naraštaja predaka.` dr Draško Ređep Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Spolja kao na slikama, dakle pohabana u nekoj meri, malo izbledela i pozutela po obodu listova, iznutra bez tragova pisanja i lepo ocuvana, retko izdanje Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Kraljević i prosjak / Mark Tven ; [preveo Slobodan A. Jovanović ; lepotom knjige bavio se Bole Miloradović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂPrince and the pauper. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa dečje, opšte Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1980 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 311 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Slobodan A. Miloradović, Bole Zbirka Izabrana dela / Mark Tven ; ǂknj. ǂ2 ISBN (Karton) Napomene Tiraž 10.000 Prevod dela: The prince and the pauper / Mark Twain. UDK 821.111(73)-93-31 COBISS.SR-ID 15291399 Samjuel Langhorn Klemens (engl. Samuel Langhorne Clemens; Florida, 30. novembar 1835 — Reding, 21. april 1910),[1] poznatiji pod književnim pseudonimom Mark Tven (Mark Twain), bio je američki književnik. U opsežnom životnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpunog beznađa.[2] Nakon detinjstva provedenog na obalama Misisipija učio je za tipografa, radio kao pilot na rečnom brodu, išao u potragu za zlatom u Kaliforniju, putovao po Srednjem istoku i Evropi.[3] Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i ćerki, što izaziva pesimizam i teški očaj njegovih poslednjih radova. Bio je dobar prijatelj Nikole Tesle. Njegovi najpoznatiji junaci su dečaci Tom Sojer i Haklberi Fin.[4] Biografija Rodna kuća Marka Tvena u mestu Florida Samjuel Langhorn Klemens rođen je 30. novembra 1835. godine u mestu Florida u Misuriju. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se preselio u mesto Hanibal, gde je pohađao osnovnu školu. Nakon smrti oca 1847. godine krenuo je na štamparski zanat. Kasnije je radio kao štampar u Keokuku (Ajova), Njujorku, Filadelfiji, Pensilvaniji i drugde po SAD. Potom je bio kormilar na parobrodu na reci Misisipi sve do početka Američkog građanskog rata 1861, kada je na kratko kao dobrovoljac pristupio konjici Konfederacije. Zbog svog rada na brodu je dobio nadimak Mark Tven što u bukvalnom prevodu sa engleskoga znači pazi dva! ili pazi dvojica! Mark Tven je uzrečica kada brod ulazi u neku opasnost.[5] Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gde je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvestilac novia Teritorijal enterprajz u mestu Virdžinija Siti u Nevadi, a 1863. je počeo pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Tven. Na reci Misisipi ta fraza znači „dva hvata duboko“. Nakon preseljenja u Kaliforniju, tačnije u San Francisko 1864. godine upoznao je američke pisce Artemusa Vorda i Breta Harta koji su mu pružili podršku u njegovom radu. Godine 1865, obradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko meseci delo je postalo veoma popularno. Godine 1867, je održao predavanje u Njujorku, a iste godine je posetio Evropu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte evropske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) oženio Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Bufalo (država Njujork) mladi bračni par seli se u mesto Hartford u Konektikatu.[6] Većina Tvenovih najboljih dela napisana je tokom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu i za vreme leta na farmi Kveri kod mesta Elmira (država Njujork). Delo Roughing It (1872) opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Doživljaji Toma Sojera (1876) slave detinjstvo u gradu na obali Misisipija, dok delo A Tramp Abroad (1880) opisuje putovanje kroz nemački Švarcvald. Roman Kraljević i prosjak (1882) knjiga je za decu fokusirana na zamenu identiteta u tjudorskoj Engleskoj. Život na Misisipiju iz 1883. kombinuje autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rečnog pilota. Roman Jenki na dvoru kralja Artura iz 1889. godine satirično je delo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Radnja romana u osnovi se bavi putovanjem kroz vreme. Na kraju romana se otkriva da je glavni junak sve to samo sanjao.[7] Doživljaji Haklberija Fina (1884) nastavak su Doživljaja Toma Sojera i uglavnom se smatra Tvenovim najboljim delom. U romanu je reč o dečaku koji beži od svoga oca na splavi rekom Misisipi s odbeglim robom Džimom. Ovo delo, između ostalog, daje čitaocu sliku života na reci Misisipi pre građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Haklberi Fin, Tven je osniva firmu Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja dela i dela drugih pisaca. Najpoznatije delo koje je ta firma objavila bili su Lični memoari (dva sveska, 1885—1886) koje je napisao američki general i predsednik Julisiz S. Grant. Loša investicija u automatsku pisaću mašinu dovela je firmu do bankrota (1894). Uspešna predavanja širom sveta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Tvenove dugove. Njegov rad u vreme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzrokovali njegov poslovni neuspeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dve njihove kćerke. Značajna dela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) - roman čija radnja je smeštena na Jug SAD pre građanskog rata i u kojoj se kritikuje rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Jovanke Orleanke. Kasnija dela uključuju dve kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Reč je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis dela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a delo je objavljeno posthumno 1916. godine. Tvenov rad inspirisan je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih dela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingvej i Vilijam Fokner pozivali su se na Tvena kao na svoju inspiraciju. U poslednjim godinama svog života Tven je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odelima s belim crtama koja je uvek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oksfordskog univerziteta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova sekretarica Alberta Bigelou Pejn. U prvoj polovini 1990. pronađen je izvorni rukopis Haklberija Fina u Holivudu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodeljeni su javnoj knjižari Bafala i okruga Iri 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Doživljaji Haklberija Fina, koje je obuhvatalo i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Tven bio i jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Tven preminuo je 21. aprila 1910. godine u mestu Reding u Konektikatu. Dela Odabrana dela „Doživljaji Toma Sojera“ 1876. „Kraljević i prosjak“ 1882. „Život na Misisipiju“ 1883. „Doživljaji Haklberija Fina“ 1884. „Jenki na dvoru kralja Artura“ 1889. Pregled Mark Tven u njegovom plaštu (skarlet sa sivim rukavima i porubima) pri uručenju njegovog literarnog doktorata, koji mu je dodelio Oksfordski univerzitet. Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Haklberi Fin, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i društveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči niger, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine.[8][9] Rani žurnalizam i putopisi Koliba u kojoj je Tven napisao „Jumping Frog of Calaveras County“, „Jackass Hill“, „Okrug Tuolumi“. Kliknite na memorijalnu ploču i unutrašnji pogled. Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virdžinija Siti tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“.[10]‍:51 On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvičkim ostrvima publici u gradu Vošo Siti u Nevadi.[11] Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje predavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretačko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti s završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interes svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“[12] U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra.[13] Tvenov prvi značajni rad, „The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Vord pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje je poduzeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostrvima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentujući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakodnevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam.[14] Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman Doživljaji Toma Sojera, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, Džona Brigsa i Vila Bovena. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Haklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihvaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično pripisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (dela kod koga je konzistentno imao problema sa završavanjem[15]), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Haklberi Fin je proistekao iz romana Tom Sojer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Haklberi Fin je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Haklberi Fin na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sojer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Haklberi Fin uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Haklberi Fin je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marks izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingvej je jednom rekao o romanu Haklberi Fin: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Niger Džim ukraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingvej je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin.[16] U blizini završetka romana Haklberi Fin, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu.[8] Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadeset dvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. Kasniji radovi Tven je proizveo Memoare predsednika Julisiza Simpsona Granta u svojoj novoosnovanoj izdavačkoj kući, Charles L. Webster & Company, koja je bila u zajedničkom vlasništvu sa Čarlsom L. Vebsterom, njegovim nećakom.[17] Tokom tog perioda je takođe napisao „The Private History of a Campaign That Failed“ za The Century Magazine. Taj rad sadrži detaljni prikaz njegovog dvonedeljnog boravka u Konfederativnoj vojsci tokom Građanskog rata. Nakon toga se usredsredio na delo A Connecticut Yankee in King Arthur`s Court, napisano u istom stilu istorijske fantastike kao i The Prince and the Pauper. To delo je ukazalo na apsurde političkih i društvenih normi putem njihovog predstavljanja na sudu kralja Artura. U popularnoj kulturi U epizodi crtanog filma Džoni Bravo Kraljević i tupan Mark Tven se pojavljuje na njenom samom kraju, optužujući kraljevića Džona Bravo i njegovog dvojnika tupana da su izokrenuli priču njegovog romana Kraljević i prosjak. Na kraju biva bačen u tamnicu. U knjizi srpskoga pisca Vladimira Pištala Značenje džokera postoji jedan esej o Marku Tvenu

U dobrom stanju Sećanja na ljude i događaje / Ljubodrag Đurić Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1989 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 507 str., [44] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Kljakić, Ljubomir, 1951- = Kljakić, Ljubomir, 1951- Zbirka ǂBiblioteka ǂSvedočanstva ISBN 86-09-00186-5 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 12.000 Recenzija Vladimira Dedijera: str. 478-479 Recenzija Mihaila Markovića: str. 480-485 Recenzija Sredoja Uroševića: str. 486-489 Str. 489-492: Umesto pogovora: Jedan čovek u vrtlogu istorije / Ljubomir Kljakić Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. SVEDOČANSTVA/ Memoari Ljubodraga Đurića, ratnog komandanta Druge proleterske brigade i prvog sekretara Titovog kabineta, Recenzije Vladimir Dedijer i Mihailo Marković, Memoari, biografije, dnevnici, pisma 1989; Tvrd povez Sadržaj 1. Predgovor 5 I 2. Prvi koraci i nacionalno pitanje 9 3. Etika i komunisti – razmah Partije 21 4. Prva saznanja o sekretaru naše Partije 31 5. Tragični događaji 1941. godine 36 II 6. U susret novim događajima 41 7. Oslobađanje Čajetine i Užica – Užička republika 48 III 8. U Novoj Varoši i oko nje 57 IV 9. Osnivanje Druge proleterske brigade i prvi zadaci 73 10. Druga proleterska u Trećoj neprijateljskoj ofanzivi i prvi put u Crnoj Gori i Hercegovini 79 V 11. Marš proleterskih brigada za Bosansku krajinu 87 12. Gladovanje 90 13. Kad se Vrhovni komandant brije 92 14. Noć na vrhu Treskavice 95 15. Napad na železničku prugu Sarajevo–Konjic 97 VI 10. Borbe oko Bugojna i novi promašaji Milovana Đilasa, delegata Vrhovnog štaba 103 17. Borbe oko Kupresa 119 VII 18. Ivan Krajačić Stevo 127 19. Nekoliko nezaboravnih događaja iz mog Ratnog dnevnika 130 VIII NERETVA 20. Bitka za ranjenike 135 21. Teške i mučne posledice i razna mišljenja 144 22. Borba na prilazima Kalinoviku 149 23. Pogibija Alekse Dejovića, političkog komesara naše brigade i smrt mog oca 153 IX SUTJESKA 24. Početak borbi 157 25. Zadaci Drinske operativne grupe brigada 139 26. U očekivanju nailaska Vrhovnog štaba 167 27. Kraj Pete neprijateljske ofanzive 171 28. Probijanje tri neprijateljska obruča 174 X 29. Protivofanziva naših jedinica 179 30. Oslobođenje Kladnja i nevolje sa našim štabom divizije 132 31. Povratak Druge proleterske divizije ka Foči 183 XI 32. Borbe Druge proleterske divizije u Sandžaku 193 33. Situacija pred upad neprijatelja u Prijepolje 195 34. Poraz na Prijepolju 198 35. Legenda o bombašima Druge proleterske brigade i pogibija Boška Buhe 204 36. Sandžak 206 XII 37. O boravku u Srbiji 209 XIII 38. Toplica–Jablanica 215 39. Započinju ozbiljne borbe 221 XIV 40. Na Vis u Vrhovni štab 225 41. Razgovor sa ministrima šubašićeve vlade 227 42. Tito – u ono vreme 229 XV 43. U istočnoj Srbiji 231 44. Susret sa Crvenom armijom 234 45. U Krajovi 237 XVI 46. Juriš ka Beogradu 241 47. Komanda grada dobro funkcioniše 245 48. Razgovor sa princom Đorđem 247 49. Titov dolazak u oslobođeni Beograd 249 50. Pored pustoši i razaranja, rat donosi mnoge tragedije narodima i pojedincima – rekao je Đilas 251 XVII 51. Velika antifašistička narodnooslobodilačka skupština Srbije 257 52. Titov diplomatski kurir 261 XVIII 53. Postao sam stanovnik Belog dvora 203 54. Ženidba Mitra Bakića otkriva tajnu kruške 265 55. Prvi dan u Belom dvoru 287 56. Davorjanka Paunović Zdenka 270 57. Titovi sinovi Žarko i Miša 273 58. Blago »Cara Radovana« 277 59. »Kud se dede Car Nemanje blago« 280 60. Drugi događaji i susreti 231 XIX 61. Oštar protest SSSR-a 285 62. Maršalovi pokloni i Antun Augustinčić 287 63. Nova porodica 289 64. Martin Broz u poseti svom bratu Josipu 292 65. Interesantni susreti i druga Kardeljeva ljutnja na Tita 294 XX 66. Nesrećni Informbiro 299 67. Posledice rezolucije Informbiroa 303 68. Andrija Hebrang 308 69. Postao sam ministar Savezne vlade 311 70. Miroslav Krleža 312 71. Nešto malo o Jovanki Broz 314 72. Udba i Partija me žene 316 73. Rad partijske komisije i njeni zaključci 321 74. Događaji koji zbunjuju kao škola 324 75. Boris Kidrič 329 76. Još jedna dužnost koju sam nevoljno morao primiti 334 77. Radoznalost i drugo 338 XXI 78. Pretkongresni dani »slavnog« VI kongresa KPJ-SKJ 341 79. Sesti kongres KPJ-SKJ 343 80. Neki delovi iz stenografskih beležaka VI kongresa 346 81. Dani provedeni u zatvoru 352 82. Posledice moje govorancije na Kongresu 356 83. Saputnica na tegobnom putu i odlazak na poljoprivredno dobro »Srem« 358 84. Posle 12 godina postao sam ponovo učitelj 361 85. U Saveznom zavodu za socijalno osiguranje i »Službenom listu SFRJ« 364 XXII 86. Neki karakteristični i burni događaji koji govore o odnosima među ljudima na vlasti 367 87. Brionski plenum i njegove posledice na moj Ratni dnevnik 371 88. Razgovor sa Titom u Užičkoj 15 na dan 24. novembra 1966. 373 89. Konstantin Koča Popović i Peko Dapčević 377 90. Mijalko Todorović Plavi i Dobrivoje Radosavljević Bobi 382 91. Izbori i planirana «-saobraćajna nezgoda« 384 92. Prepravka ili falsifikovanje stenografskih beležaka sa VI kongresa SKJ 386 93. Moja razmišljanja posle Kongresa 390 94. Razgovor sa Aleksandrom Rankovićem Markom 395 95. Pri kraju ovog svedočenja 397 PRILOZI – BORBA ZA ISTINU LJUBODRAGA ĐURIĆA Faksimil prve »Politike« od subote 23. decembra 1944. godine sa člankom Ljubodraga Đurića 401 Jedna depeša koju je Andrija Hebrang uputio Josipu Brozu Titu 11. januara 1945. godine iz Moskve 402 Faksimil stenografskih beležaka govora koji je Ljubodrag Đurić održao na VI kongresu KPJ-SKJ 1952. u Zagrebu i do kojih je došao 1983. godine 403 Titova pisma Đuriću iz 1954, 1961. i 1966. godine 407 Pismo Svetislavu Stefanoviću iz 1963. godine 410 Pismo Josipu Brozu Titu iz 1967. godine 410 Kopija depeše upućene Josipu Brozu Titu 1971. godine 411 Pismo upućeno Josipu Brozu Titu i Nikoli Ljubičicu 27. februara 1972. godine 411 Pismo Josipu Brozu Titu od 10. maja 1972. godine 412 Pismo Velimiru Dogandžiću iz 1973. godine 413 Pismo Jovanu Ostojiću i Petru Tešiću iz 1975. godine 413 Pismo Josipu Brozu Titu od 21. maja 1978. godine 415 Odgovor Kabineta predsednika republike na Đurićevo pismo od 21. maja 1978. godine 419 Pismo Bogdanu Bogdanoviću iz 1984. godine 420 Pismo upućeno Branku Mamuli, Petru Gračaninu i Peku Dapčeviću od 23. januara 1985. godine 421 Odgovor Petra Gračanina na Đurićevo pismo od 23. januara 1985. godine 423 Đurićev koncept o Josipu Brozu Titu 425 Ljubodrag Đurić o Milinku Kušiću 428 Recenzija koju je Đurić napisao za rukopis Vojina Lukića Brionski plenum – Sećanja i saznanja, 1986. godine 437 Članak kojim je Đurić 21. decembra 1987. godine u »Borbi« odgovorio na feljton Peka Dapčevića 444 Dva pisma iz aprila i marta 1988. upućena »Narodnoj knjizi« povodom recenzentskih primedbi na rukopis 445 Đurićevo učešće u raspravi »Rukovođenje NOB-om i revolucijom u Srbiji 1941–1945«, održanoj 11–12. maja 1988. godine u Beogradu, njegova polemika sa Pekom Dapčevićem i Dragim Stamenkovićem i »slučaj« Radivoja Jovanovića Bradonje, prema Zborniku sa tog savetovanja 449 Pismo Dragom Stamenkoviću od 16. maja 1988. godine 471 Poslednje što je Ljubodrag Đurić napisao uoči smrti, u nedelju 10. jula 1988. godine pre 20 sati i 45 minuta 473 Faksimil članka koji je objavio »Intervju« povodom smrti Ljubodraga Đurića 474 Pismo koje je Organizacioni odbor rasprave »Rukovođenje NOB-om i revolucijom u Srbiji 1941–1945«, uputio marta 1989. godine Hajri Durić, udovici Ljubodraga Đurića, uz primerak Zbornika radova sa tog savetovanja 477 Recenzija Vladimira Dedijera 478 Recenzija Mihaila Markovića 480 Recenzija Sredoja Uroševića 486 Umesto pogovora – Jedan čovek u vrtlogu istorije 489 Registar ličnih imena

Posveta autora, odlično očuvano. Autor - osoba Negrišorac, Ivan, 1956- = Negrišorac, Ivan, 1956- Naslov Lirska aura Jovana Dučića / Ivan Negrišorac Vrsta građe književni prikaz/pregled Jezik srpski Godina 2009 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike, 2009 (Beograd : Skener studio Lazić) Fizički opis 399 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂTumačenje književnosti / [Zavod za udžbenike] ; ǂknj. ǂ20 (broš.) Napomene Tiraž 700 Beleška o autoru: str. [401] Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Dučić, Jovan, 1871-1943 -- Poetika POZNANSTVO SKROMNE RASKOŠI Lirska aura Jovana Dučića, Ivan Negrišorac Oče, pesma će, sama od sebe, postati cela i lepa. Ivan Negrišorac Pisci i kritičari u paru? Neke su veze transparentne i ničim problematizovane. Na vrednosnoj amplitudi Jovana Skerlića suprotne polove zauzimaju Jovan Dučić i Milan Rakić s jedne strane, i Vladislav Petković Dis i Isidora Sekulić s druge. Sredovečni Stevan Sremac je (pokazaće se docnije nepotrebno) drhtao pred sudom Ljubomira Nedića. Za Vaska Popu vezuje se, s pravom, Zoran Mišić. Da li bi bez Vinaverovog teksta „Muza Rastka Petrovića“, lelujavi pesnički lik Rastka Petrovića bio rastočen već nakon ?tkrovenja? U mnoštvu primera rečit je i slučaj Ivana Negrišorca, neosporno najzaslužnijeg kritičara-afi rmatora neoavangardista, u prvom redu pesnika Vujice Rešina Tucića, Miroljuba Todorovića i Vojislava Despotova. Godine, decenije, čak i stoleća koja dele književnike i tumače književnosti često pozitivno utiču na ispisivanje jasnih kontura pesničkog portreta. Političko-ideološki razlozi neretko mogu biti razlog skrajnutosti nekog pisca, da bi ga se kasnije, i sami izmenjeni, naknadno setili i dopisali ga u istorijske udžbenike. Dučić, miljenik B. Popovića i Skerlića, bio je, bez preterivanja, slavljen (I. Sekulić, V. Petrović, M. Ristić, M. Pavlović, R. Konstantinović, M. Kašanin), ali i osporavan (avangardisti, A. G. Matoš, B. Mihajlović-Mihiz i dr). Neumerene hvale, često izricane nekritički i sa, opet, ideoloških pretpostavki, kojima su, tokom devedesetih godina pesništvo, ali i proza Jovana Dučića bili izloženi, umeli su i da naškode njihovoj kritičkoj recepciji. Upravo stoga studija Ivana Negrišorca, teorijski snažno utemeljena na versifikacijsko-semantičkim analizama velikog broja Dučićevih pesama, daje pravi uvid u Dučićeva poetska načela, ali i izriče jasne stavove koji, izneti argumentovano i lišeni ideološko- političke strasti, teško da mogu biti osporeni. „Ako su, dakle, oscilacije kritičkih sudova umele biti vrlo izrazite, književnoistorijske ocene višestruko su saglasne oko ogromnog značaja Dučićeve poezije unutar srpske pesničke škole.” Rečenica zapisana na samom kraju uvodnog poglavlja knjige Lirska aura Jovana Dučića trebalo bi da ukaže na inicijalnu kapislu bavljenja Dučićevom poezijom, na onaj impuls koji istraživaču saopštava da se književna građa pred njim otvara, obećavajući složeni, no plodonosni posao, i koji ga, dalje, nagoni da čitalištu ne samo predoči svoju pasiju i posvećenost tumačenju, već i da od istog dobije preko potrebnu podršku i razumevanje. Navedena rečenica imala bi, ovako shvaćena, ne samo provocirati potencijalnog čitaoca i obezbediti njegovo prisustvo do kraja, do stranice koja se obično, s pravom ili ne, smatra poslednjom, već i naglasiti potrebu da se baš o protagonisti monografi je piše i ka- zuje, iznova i iznova. No, kako i kojim putem poći u istraživačku odiseju, probiti se kroz scile i haribde protivrečnosti, posetiti carstvo senki i pitati za savet počivše, isploviti na mirno more sigurnih, no ipak vrednosnih sudova, i tek tada biti spreman na eventualne bure i brodolome? Ili na ostrvo primitivnih prosaca, nespremnih da shvate misiju i posvećenost? Intelektualne plićake i mirno more izbegao je Ivan Negrišorac otisnuvši se istraženim prostranstvima, ali novim načinom plovidbe. Njegov pristup starim i dobro poznatim temama, nagovešten još 1993. godine, kada je priredio izbrane Dučićeve pesme (Pet krugova, „Novi ?rfej“, 1993; „Orpheus“, 2001), primenivši isključivo tematski kriterijum podele na pet pesničkih ciklusa sa dominantnim motivima autopoetičke i pesničke zapitanosti, svakodnevice, istorijskih preokupacija, deskriptivnih pasaža i, konačno, metafizičke i spoznajne sferičnosti, overen je obimnom studijom koja ne teži nametanju jednog i isključivog pogleda, ali koja nas diskretno ubeđuje da interpretacija primenjena u ovoj studiji ide u red ubedljivijih, teorijski utemeljenijih i inspirativnijih kada je o navedenoj temi reč. Već prema nepisanom pravilu linije manjeg otpora pri metakritičkom zanimanju, tj. analizi analize, očekivalo bi se od nas da, provodeći strpljivog čitaoca iz poglavlja u poglavlje, uljuljkujući ga jednoličnim tonom, opštim mestima i kurtoaznim, brižljivo biranim frazama, odgovorimo potvrdno na konvencije kritičkog prikaza, koji ničim ne štrči, ničim ne bode oči, već samo dremljivog i krmeljivog (izlišno je reći malobrojnog) čitaoca s vremena na vreme čupka za bradu i zvižducka mu na uvce diskretno ga budeći. No, Ivan Negrišorac, koji se, i pesnički i kritički, pa i književnoistorijski, legitimisao u neovanagradnom pesničkom poretku, nije zaslužio sve same okamenjene kritičarske rekvizite i udobnost popodnevnog dremeža. Njegovom bi se jeziku i stilu moglo prigovoriti da je, kao i svaki u tu svrhu upotrebljen, umiven i lišen iznenađenja i nepredvidljivosti, no baš se zato čini da bi njegov istraživački poduhvat bilo najzahvalnije opisati igrivo i pomalo razuđeno, pomažući se nekolikim naslovima njegovih pesničkih knjiga Hop i Abrakadabra. Pođimo, stoga, od samoga kraja ove, u isti mah i negrišorčevsko-dučićevske skromne raskoši, od Zaključnih napomena koje nam, upravo dvosmisleno i višesmisleno, sugerišu izazov razlike Dučićevih stihova i konteksta im, literarnog ili svakidašnjeg. ?međen prostorno i vremenski, parnasovski dalek i simbolistički neodređen, Dučić, priznaje autor studije, nije pesnik koga bismo danas oponašali: lišen rodoljubivo-ideološke patine koja je kroz istoriju neuporedivo više na štetu no na polzu poetama bila, posebno onda kada ih je uznosila, a previše ozbiljan i trom da bi se kroz igru, naročito onu formalnu na koju će kritičarske i književne generacije potonje sve više polagati, Dučić je, uprkos tome, snažna i stabilna vrednost našeg pesništva, stvaralac ne jedne, uznosite i pamtljive pesme koja dominira opusom njegovim, već pesnik vrlo ujednačenog dela, sa priličnim brojem veoma dobrih, čak izuzetnih ostvarenja. Da je to tačno – uverili smo se, jednako smeškajući se nad epitafom Paska Zade i uzdišući sa propovednikom među piscima, gotovo starozavetnim mudracem proročki zagledanim u taštinu i muku duhu; čudeći se ljubavnom zanosu upućenom bilo ženi-kosmičkom načelu, bilo povlašćenom biću-suverenoj vladateljki, bilo sa jasnom svešću o konačnosti ljubavne čežnje; strepeći od zlog sunca i njegove mračne moći; diveći se impresionističkim prizorima bilja, pejsaža i neimenovanih predela. Sve je to Dučić kakvim ga predočava Negrišorac i svugde je pisac studije jednako ubedljiv. I baš to stihovano obilje klasifikovao je Negrišorac u šest poglavlja, uvažavajući još jednu važnu komponentu: poeziju svakodnevice, koja će se u knjizi Pet krugova naći manjim delom u okviru kruga ljubavne poezije, a većim obimom u prvom poetskom ciklusu, posvećenom egzistencijalnim pitanjima i prirodi svakodnevice, a što objašnjava na sledeći način: „Egzistencijalna praznina i negativne kategorije kao zamor, strepnja, mučnina i slično, jesu deo nekih prirodnih ritmova, pa u tom smislu predstavljaju nužnost čovekove stvarnosti i čovekovo prirodno stanje“. Ako se ovoj stvarnosti, prepunoj silom nametnutog ritma, učmalosti i jednoličnosti, tako dalekoj od uzburkanih strasti naših avangardista (pa zato, valjda, njima i tako neprihvatljivoj i dalekoj), suprotstavi stvaralački imperativ, onda je jasno klasifikovanje egzistencijalističkih i poetičkih pesama u isti ciklus. Ali, one se nužno podaju i svrstavanju u dve različite skupine, pri tom naglašavajući ne samo tematsko- motivske, već i, ubedljiv je Negrišorac, formalne, versifikacijske karakteristike, koje iz semantičkih razlika proishode. U poetičkim pesmama koje, tumačene prema putokazu Ivana Negrišorca, prelaze dug put od predmoderne poetike, preko parnaso-simbolističke faze, do korozije modernističkog koncepta, uočava se dominacija simetričnog dvanaesterca. U pesmama na temu egzistencijalnog napora i zapitanosti nad različitim čulnim i inim iskustvima, preteže simetrični dvanaesterac, ali je uočljivo i prisustvo asimetričnog osmerca, čak i deveterca u ponekom stihu. Šta nam to kazuje? ?no približavanje slobodnom stihu, onu koketnu igru sa sofisticiranim čitaocem, koji će poštovati Dučićevo dosledno izbegavanje slobodnog stiha, ali i njegove stidljive naznake, koje pesnik postiže posredstvom izosilabičkog stiha, sinalefe, polimetrija i deonog stiha. Negrišorac bi, prefi njenošću i istančanošću sluha tumača poezije i delatnošću mašte, oruđa pesničkog, upravo mogao odgovarati Dučićevom idealnom čitaocu. Ne biraju tumači književnosti nasumice i bez odsustva bilo kakvog znamenja pisca kome posvećuju godine i godine svoga istraživanja – kao što je Negrišorac posvetio Dučiću – srodnost senzibiliteta možda se ne otkriva na prvi pogled, ali je ona, bilo da je obrazlažemo biografskim ili poetičkim pojedinostima, vazda prisutna. Rekli bismo čak – obostrana i onostrana. Stoga je seriozna elaboracija iz pera vrsnog, a teorijskim i književnoistorijskim znanjem bogatog pesnika dragocenija za stručni, ali i potencijalno širi čitalački krug – poklonike Dučićeve lirike – koji studiju čitaju iz zadovoljstva. Pesnik filosofičan i misaon, pesnik traganja za savršenom formom, pesnik skladnih i zatvorenih celina, ali i polivalentnih značenja, pesnik tanke linije spajanja dva sveta, makro i mikrokosmičkog, svakidašnjeg i metafizičkog bitisanja, sinestezijskog, simboličkog, katkad i alegorijskog preobilja, sve je to Dučić, ali se njegova slika u našim očima izoštrava, a njegova lirska aura očituje jasnije tek nakon čitalačkog iskustva Ivana Negrišorca. Preciznije, nakon sumiranja sopstvenog utiska čitanja zbirke Pet krugova i studije Lirska aura Jovana Dučića koja smisleno i argumentovano nadograđuje poetske cikluse novom, šestom celinom. Iako, razume se, strogu klasifikaciju unapred odbacuje kao nemogućnu kada se o Dučiću kazuje i piše – pre svega zbog semantičke kompleksnosti uslovljene već pobrojanim stilskim sredstvima – Lirska aura Jovana Dučića smelo brani podelu prema tematsko-motivskom kriterijumu, te mahom raščlanjujući svaku pesmu ponaosob, do najsitnijih detalja, do morfemskih i fonemskih jedinica, ispunjava prećutno jedan davni, kritičarski zavet, dobrim delom produkovan upravo zahvaljujući Dučićevoj poetici i stihovanim porukama, da pesma mora cela biti lepa. Negrišorac Dučića vidi kao pesnika neprekidne raspolućenosti između duha i materije, pesnika čežnje za onostranošću, zagledanog u beskrajno metafizičko prostranstvo koje mami svojom zagonetnošću. Pesnik koji, od ciklusa Veznici iz knjige Prilozi – Izabrane i nove pesme („?rfeus”, 2002) neprekidno osvaja zabran stalnih oblika, Negrišorac se studijom koja se čitaocu otvara kao sistematizovano, snažnim ličnim pečatom overeno književnoistorijsko znanje, otkrio i kao tumač poezije koji je na planu rimovanih i stabilnih poetskih formi kadar postojati. Ivan Negrišorac rođen je 1956. godine u Trsteniku. Živi u Novom Sadu i na Filozofskom fakultetu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979, više godina živeo je kao profesionalni pisac. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986-1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988-1995) i Novom Sadu (1997-2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995-2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2005-2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012). Objavio knjige pesama: Trula jabuka (1981, nagrada „Goran“ za mlade pesnike), Rakljar. Želudac (1983), Zemljopis (1986), Toplo, hladno (1990), Abrakadabra (1990, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine), Hop (1993), Veznici (1995, nagrada „Đura Jakšić“), Prilozi (izabrane i nove pesme, 2002), Potajnik (2007, 2011; Zmajeva nagrada), Svetilnik (2010, nagrade „Branko Ćopić“,„Rade Drainac“, Žička hrisovulja i Gračanička povelja), Kamena čtenija (2013, 2014; nagrade „Meša Selimović“, Pečat vremena, Pečat varoši sremskokarlovačke, Velika bazjaška povelja i Povelja Morave), Čtenija (izabrane pesme, 2015), Matični mleč (2016), Izložba oblaka (izabrane i nove pesme, 2017; nagrada „Despotica Angelina Branković“, „Zlatni krst kneza Lazara“). Roman: Anđeli umiru (1998). Radio drame: Fredi umire (1989), Kuc-kuc (1990); pozorišne drame: Istraga je u toku, zar ne? (2000, 2007), Vidiš li svice na nebu? (2006, nagrada Unireksa za dramski tekst). Kritičke studije: Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike (1996), Lirska aura Jovana Dučića (2009), Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka (2018; nagrada „Slobodan Kostić“ i specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu). Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018), kao i zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (sa Đorđem Đurićem, 2016), Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (sa Đorđem Đurićem, 2018). Sa Slavkom Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004); sa Svetozarom Koljevićem i Jovanom Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đorđem Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica“ (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija“ nagradu „Bazsalikom / Bosiljak“ za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Nosilac je Ordena Svetog cara Konstantina Srpske Pravoslavne crkve (2013) i Arhijerejske gramate episkopa bačkog Irineja (2017). Za sveukupni rad na širenju kulture, obrazovanja i nauke nagrađen je Vukovom nagradom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2014), priznanjem „Bela golubica“ Teslinog globalnog foruma (2016), kao i ordenom Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke (2018). Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine So?z? i in?e prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga (Solun 2018). Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Povodom nagrade „Žička hrisovulja“ Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). MG145

U dobrom stanju!Na desetak stranica skromno podvlaceno zutim vodenim markerom, nista starsno! Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Milan Gavrilović: `NARODNI PUT` Izdavač: Balkanija, Novi Sad, 2015 Broj strana: 570 Tvrd povez sa zlatotiskom Knjiga je nova Ana Selić PUTOKAZI MILANA GAVRILOVIĆA ( Pogovor knjizi `Narodni put` Milana Gavrilovića ) Ovdašnje generacije rođene posle Drugog svetskog rata odrasle su, pa i ostarile, slično junaku filma „Trumanov šou“, potpuno nesvesne da žive u konstruisanoj stvarnosti. Zarad globalnog „rijaliti šoua“, naime, svi elementi Trumanovog sveta sračunati su do u detalj: navodni susedi i prijatelji pažljivo su odabrani raznovrsnosti i ubedljivosti radi, roditelji zgodno uklonjeni da bi se izbegla komplikovana pitanja i opterećujuće emocije, a njemu je ostavljena tek knjigom snimanja propisana sloboda, da živi dan po dan, i samo u sadašnjosti. No uprkos brizi reditelja da svaki detalj ima svoje logičko potkrepljenje, kontrola, ma kako pomna, nikada ne može pokriti sve. Kada Trumana – „Pravog Čoveka“ – umalo ubija jedan od reflektora postavljenih da na veštačkom nebu imitiraju dnevnu svetlost, on polako počinje da prepoznaje znake laži u kojoj živi i prirodu sadržaja uvedenog u njegov naizgled autentičan život. Ova američka satira iz 1998. godine, uz tipski ljubavni zaplet, tipske junake i svoj tipski, navodno moralni ugao, ne pretenduje da istinski osudi društveni eksperiment kojim se bavi, bar ne onoliko koliko to sama ideja zaslužuje. Sva mehanika, dinamika i tehničko umeće ove tvorevine bivaju brzo zaboravljeni, ali trenutak u kome glavni junak kroz otvor na platnu džinovske kupole, svog dotad nesagledanog zatvora, iskoračuje iz zadatog života u onaj pravi, razumljiv na svim jezicima slobodnih ljudi, pamti se uprkos holivudski srećnom svršetku. Reditelji života naše generacije imali su na umu jedan širi, nimalo satiričan zahvat. Rukovođeni starom izrekom da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost – sadašnjost već po prirodi stvari budući tu logički sadržana – proglasili su, ne prvi put u ljudskoj povesti, svoj dolazak ka vlast trenutkom od koga počinje prava istorija. U skladu s tim sve prethodno postalo je mrak u koji su oni, svojim samopregorom, istrajnošću i junaštvom, prvi i zauvek uneli blagotvornu svetlost. Tako je revolucija, koja se od 1941. odvijala pod maskom borbe protiv okupatora, otkrivši se u svojoj pravoj prirodi po okončanju Drugog svetskog rata, obuhvatila sve – preimenovani su ne samo gradovi, ulice, bolnice i škole, već je izmenjen i sam moralni sadržaj javnog, pa i privatnog života. Trebalo je izbrisati sve one koji nisu „mi“, koji ne misle kao „mi“ i ne odobravaju ono što smo „mi“ – šta smo činili, činimo i šta ćemo činiti, do u večnost. No kako ni najbolja režija ne može da postigne sve što bi htela, tako se kroz pukotine druge Jugoslavije počeo nazirati naš poništeni kontekst: polako smo saznavali šta je stvarno bilo pre – kako je, na primer, pravljena prva zajednička država južnih Slovena, ko su bili oni koji su je pravili i kakve su ciljeve imali na umu. Pomaljali su se ljudi – pisci, profesori, vojnici, rodoljubi, junaci, čitav jedan svet pun vrlina i mana izbrisan poratnim dekretima, tajnim i javnim presudama i streljačkim vodovima, čiji je i najmanji preostali trag zatiran još izmišljotinama i blaćenjem, oguban bezmalo i bukvalno kako bi se presekla svaka želja za dodirom s njim. I mada je i od tog poslednjeg raspada u krvi prošlo već gotovo četvrt veka, do nas i dalje dopiru samo znaci; fragmentisana, suština nam i dalje izmiče: ta naša bitna, više od jednog veka duga istorija još čeka svog pravog i skrupulozno istinoljubivog hroničara. Da postoji, takva hronika bi nama Srbima u ovom vremenu, jednako uzvitlanom kao pred Prvi ili Drugi svetski rat, poslužila kao dragoceni orijentir u haosu namerno stvorenom da bi neko drugi opet režirao našu budućnost. U njenom nedostatku, Narodni put Milana Gavrilovića, pravnika, ministra, diplomate, političara, vođe Zemljoradničke stranke i novinara, popunjava neka od nenapisanih poglavlja. Spisi odabrani iz bogate zaostavštine iz koje je objavljen samo njegov dnevnik iz vremena dok je bio član jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu ( Londonski dnevnik, Žagor, Beograd, 2013 ) približavaju nam dug i ključan period naše istorije – borbu za Staru Srbiju, Prvi svetski rat, stvaranje prve Jugoslavije, haos koji je u poratnom periodu vladao, političku borbu i ljude koji su je nosili – ne uvek čistu, ali vođenu i principima i idealima – te Drugi svetski rat i masovno izgnanstvo predratne elite. Pouzdan i razložan svedok i učesnik gotovo svih tih događaja, u svojim tekstovima objavljivanim što u zemlji što u emigraciji Gavrilović oživljava i vreme i ljude, uspostavljajući tako „nultom godinom“ pokidane veze i vraćajući nam deo oduzete prošlosti. Demokrata i rodoljub koji ni u starosti nije izgubio mladalačku veru da će ono što je pravedno i pravo, iako ne i zauvek, ipak pobediti, počeo je svoju javnu karijeru kao četnik-dobrovoljac u Staroj Srbiji 1905. godine, da bi potom završio prava i doktorirao 1911. na temu države i prava na pariskoj Sorboni. Tek što je počeo da radi u Ministarstvu spoljnih poslova, napustio ga je neposredno pred izbijanje Balkanskog rata da bi ponovo stupio u četnike. Radio je potom kao sekretar Nikole Pašića. Posle povlačenja preko Albanije počinje njegova diplomatska karijera koja traje do početka dvadesetih godina, kada se potpuno posvećuje novinarstvu. U Politici je kao nepotpisani glavni urednik radio do Šestojanuarske diktature, posle čijeg je uvođenja, kao njen protivnik interniran. U to vreme već je istaknuti član Zemljoradničke stranke čije je vođstvo 1939, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, i preuzeo. Kada je vreme progona i pritisaka na njega da napusti politiku prošlo, imenovan je, 1940, za poslanika Kraljevine Jugoslavije u Moskvi. Tu je dočekao nemački napad na Sovjetski Savez, napustivši ga tek pred kraj 1941. da bi na poziv jugoslovenske vlade u izbeglištvu stigao u London. U više tih vlada bio je ministar pravde i ministar bez portfelja. Zbog takve biografije je na suđenju Dragoljubu Mihailoviću osuđen na 15 godina robije i oduzimanje građanskih prava, državljanstva i celokupne imovine. Do 1950. godine Gavrilović sa brojnom porodicom živi u Londonu, a potom prelazi u SAD. Gotovo do smrti, 1976, u 93-oj godini života, svojim napisima i javnim nastupima zalagao se za iste ciljeve za koje se s puškom u ruci zalagao i kao mladić na Čelopeku i Veljoj Glavi – za slobodnu, i pravu, Srbiju. Milan Gavrilović je svoj novinarski, politički i diplomatski rad smatrao služenjem narodu u cilju najpravednijeg, realno mogućeg a ne utopijskog uređenja društva – tada među Srbima još zajednice – i narodne države. U svetlu današnje zločinačke globalizacije, ovakav stav može se tumačiti ako ne kao anahronizam, ono barem kao nepovratna prošlost. No svaka njegova pravnički pročišćena i fino uobličena misao i sada, usred kakofonije javnog života i poplave besmisla – u „gužvi praznine“, kako je neki nepoznati momak flomasterom sažeo svoj život na naslonu sedišta jednog beogradskog trolejbusa – zvuči okrepljujuće i neophodno. Bilo da je reč o definisanju osnovnih principa po kojima funkcioniše jedna zajednica ( čega u našoj novijoj političkoj teoriji – praksu da i ne pominjemo – gotovo da nema, ili ga ima bezmalo bez izuzetka kontaminiranog ideologijom ), bilo da se radi o osudi ličnih režima s njihove pogubnosti po narod i državu, ili u zapisima o ljudima, diplomatskim izveštajima ili sećanjima na prve borbe – glas koji se čuje uvek je glas jednog istog čoveka – razložnog, okrenutog građenju i sporazumevanju, strpljivog u iznošenju argumentacije i nepomirljivog u sleđenju činjenica i istine. Srbin koji je bio za Jugoslaviju – pa i za širu, balkansku zajednicu, imajući u vidu prošle opasnosti po zemlju i svestan da će novih uvek biti – jasno je definisao i srpski interes, bez uskogrudosti i ostrašćenosti često karakterističnih i za predratni politički život, pogleda uvek uprtog u ono što će doći. Njegovo političko i lično vjeruju – da je vlast koja ne sledi narodni interes, raspoloženje i htenje, pre ili kasnije osuđena na propast – potvrđuje se i našom sadašnjicom. Prihvatajući neizbežnu činjenicu da u odnosima među narodima, kao i među pojedincima, interesi igraju najčešće presudnu ulogu, Gavrilović zastupa svoju, narodnu stranu otvoreno, razumski, jasno i bez uzmaka, osećajući odgovornost prema srpskom idealu slobode i prema duhovnom kapitalu koje je narod u borbi za njegovo ostvarenje stekao, time i za nas rehabilitujući moralnu dimenziju svakog javnog delanja, danas već gotovo bez ostatka prognanu u zaborav. I možda su baš to razlozi što Zemljoradnička stranka, jedina od svih velikih posle Drugog rata zabranjenih političkih grupacija, nije obnovljena devedesetih godina prošlog veka, kada je negde rešeno da Jugoslavija više ne treba da postoji, i da će princip „zavadi pa vladaj“ u njenom slučaju – i ne samo njenom – ponovo dati željeni rezultat. Karikature predratnih stranaka, uz bezbroj drugih, poput, recimo, Jogi letača, trebalo je stoga dodatno da unize ne samo politiku kao plemenitu veštinu, ili barem ne nužno prljavu, podlu i korumpiranu, već i nade ljudi da se i političkim delanjem mogu izboriti za svoj narod, zemlju i uverenja. Uz nesebičnu pomoć iznutra, one su uspešno poslužile kao dodatno oružje u tom zadatku međunarodnih razmera. Istina, napravljena je Seljačka stranka, minorna i nesposobna da i na lažiranim izborima dobije više od jednog, povremenog, poslanika u Skupštini ili da prikupi i 0,5 posto glasova, ali je, tražeći saveznike i levo i desno od svoje „pozicije“, ipak uspela da stigne tamo gde je stigla: da na „slobodnoj“ enciklopediji Vikipediji ima jednako prostora kao i predratna Zemljoradnička stranka. To je, kao uostalom i Vikipedija – sada najvažniji izvor iz koga široka populacija crpi svoja znanja – prava mera degradiranog i novim lažima ispunjenog doba u kome živimo. Na tom izvoru Milan Gavrilović tek od nedavno ima svoju neveliku odrednicu. Njegov prethodnik na čelu Zemljoradničke stranke – Jovan Jovanović Pižon, srpski diplomata ministar, političar i pisac, jedan od organizatora srpskog četničkog pokreta u Staroj Srbiji, te poslanik u Sofiji, Skoplju, Kairu, na Cetinju, u Atini i Beču, i autor knjige Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja – gotovo ni red više. „Četnička akcija“ – ako je iko i potraži pod tim nazivom otuđenim od nas višedecenijskim krivotvorenjem, blaćenjem i „revizijom“ srpske istorije i tradicije – nudi posredno još niz zaboravljenih imena. Među njima su i dr Milorad Gođevac, lekar i nacionalni radnik, pomenut u ovoj knjizi ili ovom prilikom nepomenut Luka Ćelović, veletrgovac iz Hercegovine i jedan od najbogatijih Srba svog vremena, dobrovoljac u Nevesinjskoj buni i oba srpsko-turska rata (1876. i 1877), glavni finansijer četničkih odreda u Staroj Srbiji, i osnivač Beogradske zadruge, buduće prave srpske banke. Priča o nepomenutom Ćeloviću je i u ovom kontekstu paradigmatična. Ovaj veliki prosvetni dobrotvor, ne znajući da će velelepno zdanje njegove banke na uglu Karađorđeve, Travničke i Hercegovačke u Beogradu decenijama propadati sve dok u njega ne uđe arapski novac pod firmom Eagle Hills ( Orlovski visovi, tako karakteristični za pustinjska područja – ostavio je sve svoje imanje Beogradskom univerzitetu. Jedna njegova zadužbina može se videti i u obližnjoj ulici Svetozara Radića, sa natpisom „Zadužbina Luke Ćelovića–Trebinjca, beogradskog trgovca“ vidnim samo retkim prolaznicima voljnim da u žurbi ipak zastanu i pročitaju zaveštanje uklesano na oronuloj fasadi. Ostale su nacionalizovane posle Drugog svetskog rata, a one koje su ostale Univerzitetu, ta ustanova je sa nekim preduzećem, verovatno davno nestalim u tekućoj „tranziciji`, zamenila za stanove. Ova dva imena samo su neka od brojnih koja su direktno uticala na formiranje generacija spremnih da uz svaku žrtvu služe narodu i otadžbini. Takva je, na primer, bila i slikarka Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, koja je još 1903. godine odlazila u Makedoniju da deli humanitarnu pomoć, da bi, lečeći obolele od pegavog tifusa i sama podlegla toj bolesti 1915. godine. Takve su bile i Sofija Jovanović, komita-devojka pomenuta u ovoj knjizi, ili Milunka Savić, junak srpske borbe za slobodu i srpske borbe u slobodi. Sve njih i mnoge druge nisu decenijama zaobilazili samo školski udžbenici već i zvanična istoriografija, a i kada su pominjani, trebalo je da ih doživimo kao prežitke nekog dalekog, još neuobličenog sveta, iz koga smo, srećom, umakli u ovo što smo danas. Možda je najupečatljiviju sliku tadašnjeg sveopšteg poleta dala jedna strankinja, britanska spisateljica Rebeka Vest, inače prijatelj porodice Gavrilović od londonskih dana pa do smrti, 1983, u svom iz ideoloških razloga kod nas dugo nepoznatom remek-delu Crno jagnje i sivi soko ( Mono & Manana, Beograd 2004 ). Ho znanje o svemu tome, pre svega o kontekstu događaja koji su takve ljude nosili i koje su oni sobom stvarali – ono sagledano i stoga pravo učenje o prošlosti – prognano je iz naših škola i javnosti pre 70 godina zajedno sa „nacionalizacijom“ nepoćudnih zadužbina, a u porodičnim pričama pobedničke strane potopljeno podvizima iz sedam ofanziva, sa Neretve, iz pećine u Drvaru, uz tifus, bombe i jedenje kore sa drveta – isključivo njenom istorijom, dugom tek četiri godine, na kojoj je, precrtanih vekova, trebalo da leži sva budućnost sveta. O ciljevima Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović u ovoj knjizi govori dovoljno jasno. O podudarnostima koje su postojale između njih i njenog brojnog članstva sa pokretom Dragoljuba-Draže Mihajlovića, međutim, tek valja podrobnije pisati. Mnogi članovi Saveza zemljoradnika izgubili su život boreći se u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini. No to je samo jedna dimenzija njihove bliskosti i verovatni razlog njihovog progonstva u nepomen, kao i razlog zašto je pokretu Dragoljuba Mihailovića poreknuta svaka ideja i stremljenje, a on sveden samo na bandu kolaboracionista i pljačkaša. Zajedničko osećanje da se istupa u ime i u interesu većinske, seljačke, to jest prirodne Srbije i seljačkog, tj. prirodnog Balkana, između pokreta Draže Mihajlovića i prvaka i članstva Zemljoradničke stranke izraslo je iz realnosti koja im je bila najbliža, i jedni i drugi uzimajući u obzir prirodu zemlje i narav naroda, te snagu koju je on crpeo iz svog moralnog lika. Zato je Srbija i predmet permanentnih, sedam decenija dugih „reformi“ koje, sračunate na ukidanje tog prirodnog sklada i preinačenje narodnog karaktera, danas možda ulaze u svoju tragičnu završnicu. Srbija opustelog sela i pretrpanog Beograda, koji se i dalje poput crne mrlje širi po našoj suženoj i okupiranoj otadžbini – formalno neuporediva sa Srbijom iz Gavrilovićevog vremena kada je više od 80 posto stanovništva živelo van gradova i na svom posedu – samo naizgled demantuje takva ra mišljanja o najboljem uređenju zemlje. Da bi se ta rešenja otpisala potrebno je samo prihvatiti da je put Srbije od 1945. godine, sa prinudnim pretvaranjem njenog stanovništva u proletarijat potreban tadašnjoj ideologiji, zaista bio posledica autentičnog i prirodnog razvoja – one marksističke „istorijske nužnosti“ analogne današnjoj njenoj varijanti koja uranskim i atomskim bombama seje demokratiju, ljudska prava i slobodu širom sveta. Uprkos nastojanjima jedne stranke da generala Mihailovića, o kome se u Srbiji devedesetih godina prošlog veka ipak ponovo počelo govoriti, „privatizacijom“ stavi pod kontrolu, te nedavnim žalosnim pokušajem pravljenja „prave“ TV serije o njegovom pokretu, činjenice polako izbijaju u javnost. Nešto od toga da se saznati i iz svedočenja pukovnika Roberta Mekdauela, poslednjeg zapadnog oficira za vezu koji je boravio među njegovim borcima i dugo razgovarao s Generalom. Njegove beleške objavljene na srpskom pod krajnje neodgovarajućim naslovom Streljanje istorije ( Poeta, Beograd 2012; pravi – Ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu – stavljen je u podnaslov ), zapravo su nacrt memoara koje ovaj američki obaveštajac i profesor arheologije nije nikada objavio, ali koji postoje u institutu Huver i dostupni su javnosti i u originalu. Mekdauel govori o svojim šetnjama sa na zahtev Engleza smenjenim jugoslovenskim ministrom vojnim, tokom kojih on izlaže svoju zamisao posleratne balkanske, čak i srednjeevropske federacije/konfederacije kao buduće brane svim na Balkan ustremljenim imperijalistima. Iz ovako ukrštenih, u javnosti međusobno nepovezanih fragmenata jasno je da nije reč samo o podudarnim programskim ciljevima nego o duboko ukorenjenom zajedničkom osećanju šta je pravo i pravedno činiti da bi se narod i država očuvali i napredovali. Onim ne tako malobrojnim koji u tom smislu spore uputnost, na primer, 27. marta 1941. i njemu sličnih presudnih događaja, Gavrilović u ovoj knjizi u više navrata sasvim argumentovano odgovara. Njegovom nepokolebljivom stavu da bez suprotstavljanja zlu, bez obzira na ishod, ljudi gube i moralno i stvarno, može se dodati i to da uspeh u ostvarenju neke namere ne znači i da je ona nužno dobra i prava, kao što, naravno, važi i obrnuto. Gavrilovićevi stavovi iz gotovo programskog članka koji je poslužio za naslov ove knjige provlače se i kroz sve druge u njoj sabrane tekstove. Samo balkanski narodi svojim sopstvenim snagama, bez oslanjanja na spoljne sile, mogu urediti život na Balkanu. Sporazumevanje bilo kog balkanskog naroda sa nekom spoljnom silom na račun drugog balkanskog naroda uvek se osveti onome ko se time nadao dobitku. „Nijedna sila ne donosi oslobođenje na tanjiru; sa tanjirom ide i ona“, kaže Gavrilović istinu koju naši neposredni susedi moraju uvek da proveravaju iznova – svojim, zlim iskustvom i srpskim žrtvama. Bez dobre unutrašnje politike nema dobre spoljne politike, a dobra je samo ona koja sledi osećanja, bit i biće naroda. Srbi drže ključno područje Balkana i zato su na udaru onih koji bez Balkana ne mogu da vladaju svetom. Padom Srba, padao je i Balkan. Srbi su padali, ali su se prvi i uzdizali, jer su i posle poraza imali na šta da se ugledaju i pozovu. Tačnost ovakvih uvida potvrđuje kako vreme u kome živimo, tako i sudbina nekih drugih, ranijih zastupnika ideje o jedinstvenom, federalnom ili konfederalnom, ali pre svega samosvojnom Balkanu – na primer, Kneza Mihaila Obrenovića, bugarskog demokrate Aleksandra Stambolijskog, ili Esad-paše Toptanija. Da je to razlog njihove fizičke likvidacije jeste nit koju nije lako uočiti u moru podataka čiji je cilj skretanje pažnje sa suštine na brojne i logički potkrepljene detalje – dinastičke borbe, lične osvete, greške u proceni, prave i izmišljene mrlje u ličnom životu – na sve što prekriva pravu, širu sliku i viševekovne planove „Olimpijaca“ zaselih u rediteljsku stolicu iznad šahovske table sveta. Zato se Balkan i prikazuje kao stalno međusobno zavađen i zakrvljen, kao izvorište zla i divljaštva, kao gnojna rana na besprekornom telu Evrope ( da parafraziramo Rebeku Vest ) – one licemerne Evrope koja se i danas pravi da u povesti Balkana nikada nije igrala baš nikakvu, osim dobroželeću i prosvetiteljsku ulogu. Sudbina Milana Gavrilovića je duboko i na mnogo načina isprepletana sa sudbinom Srbije. Posle mladalačkog poleta s početka prošlog veka s nadom u oslobođenje okupiranih teritorija – toliko silnog da su mnogi, kao pisac Stanislav Krakov, na primer, lagali da su punoletni da bi ih primili u vojsku – preko borbi, golgota i pobeda, želje za ujedinjenjem sa okupiranom braćom, zastupanja potlačenih i suprotstavljanja diktaturi u svakom njenom vidu, Srbija se suočila sa izdajom u mnogo lica. Na kraju su se s jedne strane našli susedi, pre svega Hrvati, da prisvoje njena dostignuća, ne libeći se ni masovnih zločina kao sredstva da obezbede sebe i isključivo sebe, na taj način produbljujući prvobitni jaz življenja u različitim kulturama, a s druge strane „saveznici“ iz dva svetska rata – doživljavani kao saborci, te tako i prijatelji, a kojima je račun bio uvek preči od bilo kakve ljudskosti, morala i pravde. A posle izdaje došlo je izgnanstvo. Da ono i dalje traje, pokazuje i današnja Srbija, raseljena širom sveta. Svake godine, po nekim podacima, iz nje emigrira 30.000 ljudi – čitav jedan mali grad, od kakvih bi trebalo da se i sastoji. Nastavljajući da se bori za slobodnu Srbiju i izvan nje, Milan Gavrilović se uzdao i u snagu te vojske van otadžbine, čak i kada je ona u otadžbini bila izdana i poražena, znajući da jedna izgubljena bitka ne znači i izgubljen rat, i da osim ljudske postoji i viša pravda. No Srbija danas ćuti i povlači se, kao 1945. To se, možda više nego u svakodnevnom političkom životu gde se prelazi preko ultimatuma, uvreda i poniženja, očitovalo pri traženju podataka za indeks neophodan uz knjigu ovakvog tipa. Mnogi ovde pomenuti događaji i dalje kao da se nikad nisu zbili, mnoge ličnosti kao da nikada nisu ni postojale. Nema ih u poratnim ideološki prečišćenim enciklopedijama i priručnicima, kao što ih nema ni u udžbenicima istorije, osim, ako već nisu mogli biti zaobiđeni, kvalifikovanih sa stanovišta pobedničke strane ili jednostavno krivotvorenih. Internet, takođe konsultovan u ovom poslu, pokazao se u nekim slučajevima kao dobar putokaz. Zahvaljujući njemu moglo se na primer saznati ko je bio dr Moric Buli, iako je on u ovoj knjizi sasvim epizodna ličnost. Za podatke o ljudima koji su igrali ulogu značajnu za Kraljevinu Srbiju, ili za stvaranje zajedničke države južnih Slovena posle Prvog svetskog rata, pa i za neke relevantne događaje, strani izvori često su se ispostavljali kao korisniji i pouzdaniji nego domaći. Hrvatske odrednice su pomno i dosledno prilagođene „domoljubnoj“ po ko zna koji put redigovanoj prošlosti, a srpske su najčešće ili prevod engleskih, čak i kada se njihov sadržaj protivi zdravom razumu, ili su, što je još tužnije, ćirilična verzija hrvatskih. I dok Srbija ćuti i povlači se na svakom planu, laži progresivno rastu i zadiru sve dublje. Tako je moguće i da opstaje tvrdnja – zasad još samo u virtuelnom prostoru – da su srpski poslanici u Narodnoj skupštini posle atentata u kome su 20. juna 1928. ubijena dva hrvatska poslanika, a ranjen Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, igrali kolo oko mrtvih tela. Šta će, kao posledica te kriminalne izmišljotine, biti sledeće potegnuto protiv Srba, verovatno zna onaj kome cilj opravdava sva sredstva. Da je u toku sveopšta revizija istorije jasno je čak i „našim“ bez razlike tabloidiziranim i prodanim novinama. U poslednjih četvrt veka napisano je na hiljade knjiga o Balkanu i navodnoj zločinačkoj ulozi Srba u još neokončanim balkanskim ratovima, o srpskoj krivici za rasparčavanje Jugoslavije i za sva druga, ratna i ostala nedela kakva bolestan duh u odbrani od samoga sebe projektuje na one koji, kao ogledalo, odražavaju njegov istinski lik. Sve to, uz saučesništvo domaćih „real političara“ i običnih podlaca, treba da zatre ne samo naše samopoštovanje i moralni ideal, već i našu budućnost kao naroda. Jer i ovaj, relativno ovlašan uvid u poslednjih sto godina naše istorije – uz današnje iskustvo – otkriva i više nego puke znake: po sredi je čvrsta rešenost da se naša postignuća iz poslednjih sto godina polako vrate na početnu tačku. Oni koji bi da ponovo režiraju našu budućnost shvataju bolje od nas da svoje ciljeve treba da ostvaruju ne više u saradnji sa nama nego protiv nas. Za izvođače izabrali su već osvedočene i sebi podobne kandidate. Nije stoga nimalo slučajno, recimo, što je današnja svetska imperija nametnula da Kumanovski sporazum 1999, kojim je okončano bombardovanje poslednje Jugoslavije, bude potpisan tamo gde je nepun vek pre toga konačno srušena jedna od njenih prethodnica. I neće biti nimalo čudno da posle svega nastane jedna nova Jugoslavija – ona iz Štrosmajerovih, Trumbićevih i Pavelićevih snova, „do Drine“, sa stožerom u katoličkom Zagrebu i Vatikanom za leđima – kao umetničko delo nekog novog Meštrovića čije će mene iz koristoljublja, jasno predočene u ovoj knjizi, biti opravdane već time što su doprinele uspešno ostvarenom cilju. Sve to nije lako izdržati. Zato je jedan poznati ovdašnji istoričar i profesor univerziteta u intervjuu visokotiražnim Večernjim novostima nedavno izjavio: „Nije sramota kleknuti pred jačim“. Dva veka posle Srpske revolucije za koju je „stručnjak“, i o čijim je posledicama napisao desetine knjiga, uz nekoliko udžbenika za osnovnu školu i gimnaziju, ovaj pripadnik današnje srpske elite sklon Knjazu Milošu tvrdi i da su krivci za Prvi svetski rat, rangirani po odgovornosti, Nemačka, Austrougarska i – Srbija. On ne uči samo osnovce, gimnazijalce i studente, on je kao poslanik u Skupštini odlučivao i o našim zakonima, mada kao član različitih stranaka, a kao direktor velikog izdavačkog preduzeća pod okriljem vlade rešavao je i šta će se štampati pod zvaničnim pečatom. Njegova „vizija` u današnjem srpskom establišmentu nije nimalo usamljena. Da li je plod samo slabosti karaktera, neutažive i bolesne ambicije, ili poslednjih sedamdeset godina srpske „revolucionarne“ evolucije, i nije najvažnije. Ono što jeste važno je što zlokobno nagoveštava našu budućnost u čijem su stvaranju on i njemu slični uvek bili spremni da pomognu kolikogod treba. „Istorija je učiteljica naroda“ izreka je koju Milan Gavrilović često citira i u kojoj je parafraza verovatno namerna. U njegovom slučaju poznavanje prošlosti i njenog smisla za budućnost ima sasvim drugo tumačenje. „Vi mislite da imate pravo da upravljate događajima i ljudima u mojoj zemlji. Ali to je moja zemlja, ne vaša, moj narod, ne vaš. Nemate vi nikakva prava da se igrate interesima moje zemlje a ja mislim da se igrate interesima i svoje zemlje. Ja znam šta je moja dužnost prema mom narodu i ništa me ne može sprečiti da je izvršim rekao je Gavrilović pored ostalog jednom predstavniku britanske vlade januara 1943. godine kada je, kao navodni nemački agent, uhapšen Mate Rusković, član Zemljoradničke stranke, pristigao u London sa drugim izveštajem o ustaškim pokoljima Srba u NDH. Umoran od stalnog natezanja u vladi sa Hrvatima i engleskog pritiska da se Srbi priklone njihovim uvek istim, amoralnim i autističnim zahtevima, Gavrilović je rekao da će – ako uhapšenik ne bude oslobođen – napustiti vladu i tako je oboriti, jer će s njim ostavku dati i njen predsednik, Slobodan Jovanović. Mada diplomata, Gavrilović tada nije računao na to da je Englezima potrebna jugoslovenska vlada u Londonu zbog njihovih sopstvenih ratnih i političkih ciljeva i da će zato njegova odlučnost uroditi plodom. Reagovao je kao čovek koji zna da su kompromisi nekad nužni, ali da postoji tačka na kojoj se jači gleda u oči uspravne kičme, sa punim znanjem ko si i šta si, koga zastupaš, i na šta imaš da se pozoveš. Čuvenom irskom političkom filozofu iz 18. veka Edmundu Berku, rodonačelniku autentične anglo-američke konzervativne tradicije, pripisuje se izreka: „Sve što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa“. Drugom prilikom ukazao je: „Postoji tačka posle koje popuštanje i tolerancija prestaju da budu vrline“ A tvrdi se i da je rekao da su oni koji ne znaju istoriju osuđeni da je ponavljaju. Da nije tako, ne bi rasprava o našim bitnim političkim i društvenim načelima počinjala uvek iznova, sa svakom novom interesnom grupom koja očitim ili prikrivenim nasiljem – često i za tuđ račun – dospe na vlast. I ne bi stalno neke nove floskule bile uvođene u naš javni diskurs, s namerom da kao uporno ponavljane reklamne parole istreniraju naše biće na refleksni, poželjan odgovor. Svoju istoriju moramo iz fragmenata sastavljati u istinitu celinu imajući sve ove izreke na umu ako želimo da izbegnemo sudbinu izmaštanu u nekom zloćudom, političkom Holivudu – u najboljem slučaju ulogu male, pravedno kažnjene vazalne kraljevine, dokazano nesposobne da ičim iskorači iz maloletstva. Za to, za neku istinski našu budućnost, potreban je pre svega pravi uvid u prošlost, odakle se, bar u srpskom slučaju, jedino i može naučiti kako, s kim i čime u nju stupiti. U Beogradu, decembra 2014. Dr Milan Gavrilović (Beograd, 23. novembar 1882 – Betesda, 1. januar 1976) je bio srpski advokat, diplomata, političar, doktor prava. Jedan je od osnivača političke stranke Savez zemljoradnika, a od 1939. godine i njen vođa. Bio je direktor lista Politika 1924−1930. Prvi poslanik Kraljevine Jugoslavije u SSSR 1940−41. U emigranstkoj vladi u Londonu obavljao je dužnost ministra pravde, poljoprivrede, snabdevanja i ishrane. Četnik-dobrovoljac 1912. u Prvom balkanskom ratu. Rođen je u Beogradu 23. novembra 1882. u porodici Uroša i Agnjice Božić. Gavrilović je još kao student 1905. godine bio učesnik četničke akcije. Ranjen je kao četnik u bici kod Čelopeka kod Starog Nagoričana. Gavrilović je doktorirao u Parizu i bio je diplomata. Obavljao je i dužnost sekratara Nikole Pašića. Kao i Milan Rakić, koji je takođe bio diplomata, Gavrilović uzima odsustvo iz Ministarstva inostranih poslova da bi kao doborovljac-četnik učestovovao u Prvom balkanskom ratu. Kao diplomata služio je u Londonu, Atini, Berlinu i Rimu. Od juna 1940. bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Bio je član izvršnog odbora, potpredsednik i, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, šef Zemljoradničke stranke. Novinarstvom se bavio od studentskih dana. Bio je glavni urednik Politike. Prihvatio se učešća u vladi od 27. marta 1941. godine koja je okupila predstavnike parlamentarnih političkih stranaka ukorenjenih u narodu. Milan Gavrilović je pre Aprilskog rata bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Status zvaničnog jugoslovenskog predstavnika u Moskvi prestao mu je 6. maja 1941, kada ga je sovjetska vlada proglasila običnim građaninom. Krajem jula 1941. imenovan je za otpravnika poslova jugosovenske izbegličke vlade u Moskvi. Po dolaslku u London (januara 1942) imenovan je za ministra pravde u vladi Slobodana Jovanovića. Sa Slobodanom Jovanovićem sarađuje i u Jugoslovenskom narodnom odboru (1944), a na suđenju generalu Draži Mihailoviću osuđen je zajedno sa Slobodanom Jovanovićem. Posle rata je živeo i preminuo 1. januara 1976. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova pisana zaostavština, nastala u periodu 1938—1976, dopremljena je u novembru 2013. iz Huverovog instituta Univerziteta Stanford u SAD u Arhiv Jugoslavije.

odlično stanje Srbi u istoriji Trsta Trst (ital. Trieste, sloven. Trst, mađ. Trieszt i nem. Triest) je važan grad i luka u Italiji na obali Jadrana sa 208.815 stanovnika, blizu granice sa Slovenijom. Grad je središte istoimenog okruga Trst i pokrajine Friuli-Venecija Đulija. Po arhimandritu Nikoli Dučiću (1868) ime grada je nastalo po slovenskoj reči `Trstika` tj. trska, koje ima u izobilju tamo, na morskoj obali.[1] Trst je danas jedini grad u Italiji na istočnoj obali Jadrana, veoma blizu Slovenije i Hrvatske. Grad je neka vrsta `italijanske ispostave` za Jugoistočnu Evropu. U Trstu i danas postoji značajna slovenačka nacionalna manjina, a u gradu postoje živi tragovi ostalih južnoslovenskih naroda (Srbi, Hrvati). Trst je i jedna od najvažnijih luka na severnoj obali Sredozemlja. Nekad je bio `carska luka Habzburgovaca`, a danas je najvažnija pomorska luka za unutarkopnenu Austriju. Geografija[uredi | uredi izvor] Trst se nalazi u krajnje severoistočnom delu Italije, na samoj granici sa Slovenijom, koja grad okružuje sa juga i istoka. Na zapadu je Jadran, a na severu uska veza sa ostatkom Italije. Od prestonice Rima grad je udaljen 670 km, a od prvog većeg grada, slovenačke Ljubljane svega 95 km. Reljef[uredi | uredi izvor] Trst se razvio u krajnje severnom delu Jadranskog mora. Grad je smešten na mestu gde se poslednja brda Dinarskih planina spuštaju ka Padskoj niziji na zapadu. Pad priobalnih brda ka moru je veoma nagao, pa je veći deo grada veoma brdovit. Jedino je gradsko jezgro smešteno u omanjoj priobalnoj ravnici. U okolini grada ima mnogo predela sa izraženim kraškim oblicima reljefa. Klima[uredi | uredi izvor] Klima u Trstu je izmenjeno sredozemna klima sa značajnim uticajem sa kontinentalnog Severa. Stoga su zime oštrije, a leta blaža nego u drugim delovima Italije. Ovaj sudar klima očitava se i u veoma jakim vetrovima (bura). skupiKlima (Trst) Pokazatelj \ Mesec Jan. Feb. Mar. Apr. Maj Jun Jul Avg. Sep. Okt. Nov. Dec. God. Srednji maksimum, °C (°F) 7 (45) 9 (48) 12 (54) 17 (63) 22 (72) 25 (77) 28 (82) 27 (81) 24 (75) 18 (64) 12 (54) 8 (46) 28 (82) Srednji minimum, °C (°F) 3 (37) 4 (39) 6 (43) 10 (50) 14 (57) 18 (64) 20 (68) 20 (68) 17 (63) 13 (55) 8 (46) 4 (39) 3 (37) Količina padavina, mm (in) 71 (28) 62 (24,4) 77 (30,3) 87 (34,3) 81 (31,9) 102 (40,2) 71 (28) 101 (39,8) 102 (40,2) 87 (34,3) 114 (44,9) 92 (36,2) 1,047 (412,5) [traži se izvor] Vode[uredi | uredi izvor] Jadransko more u ovom delu je najhladnije i nema plavu boju kao u južnim delovima. Kopnenih vodotoka nema zbog kraškog reljefa. Istorija[uredi | uredi izvor] Karta podele tršćanskog dela Istre na zonu A i B. Zona A je pripala Italiji, a zona B Jugoslaviji. Prostor današnjeg Trsta naseljen je još u doba praistorije. 3000. p. n. e. ovde se naselilo pleme Karni. 177. p. n. e. prostor osvajaju Rimljani i tada se prvi put spominje današnje ime grada u obliku Tergeste. Kasnije grad pripada Vizantiji, zatim Franačkoj državi, pa zatim njenim naslednicima. Godine 1382. Trst je pripao Habzburgovcima. U prvih par vekova njihove dugotrajne vladavine grad je očuvao veliki stepen autonomije. Međutim, od 18. veka i razvoja trgovine Trst postaje sve značajniji kao najvažnija luka carskog grada Beča i postepeno gubi autonomiju. Istovremeno započinje izgradnja veće gradske luke i uporedo sa tim izgradnja savremenog grada. Tada je grad dobio i kosmopolitski karakter, i to, doseljavanjem ljudi iz svih delova Habzburške monarhije. Među njima i doseljeni Srbi, najviše iz Hercegovine i Boka kotorske. Iako malobrojna, srpska zajednica je bila uticajna u Trstu, sa nizom bogatih pojedinaca i porodica čije su palate i zadužbine i danas širom Trsta.[2] Od 19. veka do danas Trst je često menjao gospodara. Prvo je od 1807–15. godine bio u sastavu Napoleonovih Ilirskih provincija, da bi potom bio vraćen Habzburškoj monarhiji. U drugoj polovini veka desio se najveći procvat grada, kada se izgrađuje ogromna gradska luka i veliki broj gradskih crkva, zdanja i palata. Tada se dolazi i železnica. Trst je do kraja Prvog svetskog rata imao veliku italijansku, slovenačku, hrvatsku, furlansku, ali i nemačku i još neke druge narodne zajednice. Dolazak šovinističkih režima na vlast u Italiji je doveo je do velikog iseljavanja neitalijanskog stanovništva ili njegovog prisilnog asimiliranja. Jedino su brojniji Slovenci uspeli do danas zadržati svoju nacionalnu svest. Na kraju Drugog svetskog rata grad su oslobodili jugoslovenski partizani, a potom je izbila je kriza oko pripadnosti Trsta i okoline. Odnosi Jugoslavije i Italije su se bili zakuvali do nivoa da je pretilo izbijanje rata. Treba uzeti u obzir činjenicu da saveznicima nije bilo u interesu da Jugoslaviji pripadne jedan tako ekonomski i psihološki važan grad kao Trst. Među zapadnim saveznicima je bio jak stav da se granica sa Italijom vrati na preratno stanje. Tako je stvoreno privremeno rešenje u vidu Slobodne teritorije Trsta. Izostanak snažnije sovjetske podrške DF Jugoslaviji požurio je takav ishod. Međutim, kasnije je ona podeljena i Trst je sa užom okolinom pripao Italiji. Kao naglašeno pogranični grad bez zavisnog područja Trst je u drugoj polovini 20. veka kaskao za razvojem ostatka države i gubio stanovništvo. Ovaj proces, iako ublažen poslednjih decenija, nije ni danas okončan. Srbi u Trstu[uredi | uredi izvor] U Trstu je živela jedna impresivna `kolonija` ponositih Srba trgovaca, oficira, plemića i građanina koji su odigrali svoju ulogu tokom srpske istorije. Od 18. veka sreće se u tom gradu srpska opština, koju čine doseljenici iz Boke i Bosne i Hercegovine. Ovi se tu nastanjuju od 1740. godine i bave trgovinom. Sticali su vredni Srbi kuće i imanja, razvijali trgovinu i posedovali brodove, radili na uvozu i izvozu robe. Da se oformi tršćansko srpsko društvo zaslužan je karlovački vladika Danilo Jakšić. On je tokom posete Trstu saznao za imena nekih bogatijih Srba u Sarajevu, Hercegovini i Dubrovniku, koje je zatim nagovorio da se nasele u prosperitetni grad Trst. Tako su u Trst došli Damjan Riznić i Lazo Ljubibratić sa porodicama i imetkom. Pravoslavni Srbi i Grci tršćanski trgovci su zajednički molili caricu Mariju Tereziju, za dozvolu da podignu pravoslavnu crkvu. To nije išlo lako, nametana im je unija, pa je prošlo više godina u očekivanju vladarkine dobre volje. Dočekali su građevinsko pravo, i podigli na najlepšem mestu u gradu, pravoslavnu crkvu Sv. Spiridona, koju su osveštali 1748. godine. Srbima je bilo više stalo do crkve, pa su više finansijski učestvovali u gradnji. Dogovor su onda sklopili Srbi i Grci da se u crkvi izvrši raspored: u jednoj pevnici da se poji po grčki, a u drugoj po `slovenski` tj. srpski. To bi bilo jedne nedelje i određenih praznika na jednom, a druge nedelje i određenih praznika na drugom jeziku. Grke je opsluživao paroh arhimandrit Damaskin Omero a Srbe neki jeromonah. Pomagali su im četvorica tutora, dva Srbina i dva Grka. Sve je bilo u početku u redu, a onda grčki paroh je počeo da huška Grke protiv Srba. Srbi su se vremenom obogatili, ojačali i stekli određene pozicije u gradu Trstu. Grka je bilo mnogo više od Srba, i sa vremenom je neminovno došlo do nesporazuma oko crkvenog redosleda. Grci su hteli da istisnu srpski jezik iz crkve, ali tvrdokorni Srbi se nisu dali, pa je bilo puno svađe bez razrešenja, među braćom pravoslavcima. Kada je srpski kaluđer otišao poslom u Beč, Grci su zatražili od gradske uprave da više ne prima srpske sveštenike u grad. Sukob je bio sve žešći i trajao godinama (preko 30!), a i jedni i drugi su se stalno žalili i tužili u Beču. Prvu pobedu su Srbi izdejstvovali 1757. godine, kada je uz pomoć mitropolita Nenadovića, carica donela rezoluciju. Po tom dokumentu i Srbi i Grci u Trstu su potpali pod jurisdikciju karlovačkog episkopa Danila Jakšića. Vladika Jakšić je odmah poslao u Trst jeromonaha Melentija, sa Svete Gore iz manastira Sv. Ane. Grci su se pomirili sa tim da je on od srpske strane tu u svojstvu kapelana, i ostao je da služi. Uskoro je grčki pop Damaskin ponovio prevaru; poslao je 1760. godine kaluđera van grada, u kapelu Sv. Đorđa u Beču. Godine 1762. došao je ponovo vladika u Trst i hteo da postavi drugog monaha, ali Grci ga nisu hteli primiti. Opet su išli Srbi kod carice Terezije sa žalbama. Tada je sastavljen i spisak Srba trgovaca u Trstu, da bi se dokazao značaj Srba za grad Trst i samu austrijsku carevinu. Te 1762. godine u Trstu su živeli sledeći bogati Srbi, trgovci: plemić Jovo Vojnović, Lazo Ljubibratić, Damjan Riznić, Jovo Kurtović, Pero Andrijev sa bratom - iz Levanta, Vilin Ljubibratić, Jovo Mirović, Marko Njeguš. Tu su još pomenuti Srbi trgovci `sa strane`, njih 18 koji nekoliko puta godišnje dolaze u Trst, da bi trgovali. Srbi su trpeli bez sveštenika više godina jer je i tršćanska gradska vlast držala stranu Grcima. Najzad je stigla 1769. godine rezolucija, kojom su Srbi u Trstu opet imali pravo na svog sveštenika, ali se vladika morao dogovarati o toj osobi sa gradskom vlašću u Trstu, tzv. Intedencom.[3] Srbe su predvodili u to vreme `prvaci` Jovo Kurtović trgovac Hercegovac (iz Trebinjske šume u Hercegovini), i `graf` Jovo Vojnović srpski plemić (potomak vlastele iz doba cara Dušana) iz Herceg Novog. Njih dvojica su novcem i vezama isposlovali da car Franja II definitivno reši to pitanje: Srbima ostaje crkva Sv. Spiridona, a Grci dobijaju odštetu u novcu. To je za Srbe bilo vrlo povoljno i oni su brzo Grke isplatili u celosti. Jovo Vojnović je dao 1000 f, a Jovo Kurtović 500 f. Maksim Kurtović je značajan jer je prvi potpisao na obligaciji za svotu, koja je od erara (države) pozajmljena. Pored ove trojice, naročito se sada istakao treći Jovo, ovaj Miletić Hercegovac, a rodom iz Sarajeva. On je pored sve pomoći i priloga za isplatu, dao i 70.000 f. da se u istoj crkvi kod zapadnih vrata, dva istovetna zvonika izgrade. Grci su u međuvremenu dobili pravo na gradnju pa su takođe na lepom mestu, na obali mora podigli svoj hram posvećen Sv. Nikoli. Dva bratska naroda su se 1782. godine definitivno razdvojila. U Trstu je vladala izreka u vezi sa srpskom imovinskom pobedom: `Crkvu Sv. Špiridona dobi od Grka, Vojnovića gospodstvo, a Kurtovića bogatstvo`. Srpska pravoslavna opština se konstituisala 1748. godine, ali se za potvrđenje dugo čekalo. Opština je svoj `Ustav` sastavila i podnela caru Franji II 1772. godine. Potvrda je stigla najzad 1. septembra 1793. godine, a što znači 21 godinu nakon podele sa Grcima. Paroh i pretplatnik čuvene Rajićeve srpske istorije bio je 1794. godine pop Pahomije Petrović. Tekst `ustava` srpske opštine je dobijao svaki njen član, a publikovan je dovoljnom tiražu, u Budimu na `pismeni slaveno-srbskija` 1798. godine. Ispod grba tršćanskih Srba, koji je činio - orao, otisnut u tekstu pravila, stojala je `srpska deviza` na latinskom: `Sub umbra alarum tuarum` što bi u prevodu glasilo: `Pod senkom tvojih krila`. Tekst je imao 77 članova kojima su bila definisana prava i dužnosti. Na čelu opštine je bilo telo `Kapitul`, koji su činili: 18 izabranih članova i upravitelj, dva prokuratora, dva sindika, i kancelist. Izbor je bio slobodan, u opštini, u prisustvu vladinog komesara. Mandat članova je bio tri godine i mogao se više puta ponoviti, a birani su isključivo stalni stanovnici grada, Srbi pravoslavci, koji su uz to poštenog karaktera i izvesnog bogatstva. Godine 1828. bili su srpski sveštenici u Trstu: pop Isak Ivančević kapelan i namesnik i pop Gavril Majstorović kapelan.[4] Još od 1835. godine Srbi tršćanski su razmišljali kako da postojeću crkvu ili prerade ili novu veću načine. Rešilo se da nova veličanstvena crkva, zameni staru. Srušena je stara i postavljeni temelji nove, koji su osveštani 2. marta 1861. godine. Nova crkva je sagrađena i sasvim uređena, opremljena i živopisana 1869. godine. Kod gradnje novog hrama najviše se istakla svojim znatnim prilogom plemkinja gđa Nakinica. Ta dama rodom iz porodice Vučetić, je dala za crkvu svojih 50.000 f. Srpska opština je u novinama raspisala stečaj tražeći najboljeg arhitektu za hram. Opštinska komisija je izabrala `glasovitog` milanskog arhitektu, Italijana Karla Mačijakina, za graditelja. Gradnja je otpočela 2. maja 1861. godine, kod kanala blizu `Crvenog mosta` (Ponte roso). Crkva koja je bila poređena sa manastirskom u Dečanima, projektovana je u vizantijskom stilu i obliku krsta, sa pet kubeta. Crkva je od kamena, visoka do svoda 40 m, duga 38 m i široka 31 m, a može da primi 1400 duša. Pokrivena je olovom, a jabuke sa krstovima su pozlaćeni. Crkvu je živopisao cenjeni slikar iz Milana, Josip Bertini. Cena celokupnih radova u crkvi je oko 500.000 f. Po ustavu opštinskom, parosi su morali biti jeromonasi iz nekog našeg manastira. To su i bili 1868. godine - parosi tršćanski Savatije Knežević i Vićentije Kovačević jeromonasi iz srpskog pravoslavnog manastira Krke. Na liturgiji u tršćanskoj crkvi spominje se ne vladika, već Patrijarh srpski. To je zato što i opština i crkva imaju autonomiju, pa ne pripadaju ni jednoj eparhiji. To na neki način podseća na posebni pravni položaj starog Dubrovnika, kad je bio republika. U Trstu su postojale još dve srpske pravoslavne crkve - kapele. Hram Sv. Dimitrija na starom gradskom groblju, i hram Sv. Đorđa na novom gradskom groblju, ali van grada. Kapelan srpske crkve u Trstu 1831. godine je bio Stefan vitez od Budisavljević. Tršćanski učitelj Simeon Dimitrijević nabavio je 1834. godine (to i 1846) jednu pedagošku knjigu, štampanu u Pešti. Prenumerant srpske istorijske knjige je bio 1846. godine i pop Danil Buić `sveštenoslužitelj`. Početkom 19. veka pominje se učeni i daroviti Joakim Vujić kao učitelj francuskog i italijanskog jezika u Trstu. Tu je crpeći kulturnu naprednost i `široku ruku` tršćanske srpske elite, nekoliko knjiga objavio poput pozorišne - `javne` igre, iz 1805. godine, koju je inače preveo sa engleskog jezika.[5] Srpski učitelj i prenumerant 1829. godine bio je Jefto Popović u Trstu. Tršćanska srpska opština je podigla i osnovnu školu, koju je umela dobro da vodi i uređuje. Škola je četvororazredna, spada u red najstarijih srpskih škola, a tada je učitelj bio Jovan Dimović (1868). U veliku svetlu i lepu učionicu može da dođe dete bilo koje nacije i vere, i besplatno je, s tim da se nastava izvodi na srpskom jeziku. Dva pretplatnika srpske knjige 1832. godine su umni Tršćani, Simeon Dimitrijević učitelj i Dimitrije Vladisavljević profesor.[6] Kao kupac srpske knjige 1831. godine je Dimitrije Vladisavljević učitelj škole u Trstu i `spisatelj`. On se u tom svojstvu javlja i 1846. godine. Tršćani Srbi su oduvek bili mecene, zdušno pomagali srpsku književnost i izdavaštvo. Krajem 18. veka pomogli su književnika i prosvetitelja Dositeja Obradovića, koji ih je pohodio. Nisu izneverili ni Vuka St. Karadžića, kojeg su uvek podržali u njegovim naučnim, reformatorskim i književnim nastojanjima. Pomagali su oni i srpske ustanike pod Karađorđem i crnogorsku vojsku pred Omer-paša Latasom 1852. Odazivali su se uvek i rado, kada su pomoć tražile mnoge srpske crkve i društvene ustanove. Tršćani Srbi rodoljubi su ostavili puno o sebi lepog traga na koricama knjiga, koje su izdašno pomogli. Treba samo zaviriti u Stojkovićeve i Rakićeve knjige, i videti ih na mecenarskom delu. Stojkovićevu knjigu, drugi deo `Fizike` iz 1802. godine uzelo je pedeset najotmenijih građana tog `srpskog mesta`. Pored paroha Vićentija Rakića i kapelana Save Popovića, svoje počasno mesto su našli veliko-kupci, kupci, pomorski kapetani, građani i naravno omladina. Veliko-kupci Jovan Kurtović i Teodor Mekta platili su svaki čak po 12 egzemplara.[7] Pretplatu za bečke `Novine serbske` skupljali su 1815. godine u Trstu, Drago Teodorović i Radonić. Trst i srpsku crkvu su pohodili mnogi znatni ljudi Evrope i Srbi, poput ruskog cara Nikole, pa njegov sin Konstantin sa suprugom, zatim knez Miloš i knez Mihajlo Obrenović iz Srbije. Iz Crne Gore su se tu bavili vladari Petar II i knez Danilo Petrović. U Njegoš je pisao pisma (1859) `starom prijatelju` - Dimitriju Vladisavljeviću učitelju iz Trsta. Knez Danilo se i oženio iz Trsta, Darinkom Kvekić, od srpske plemenite familije trgovaca Kvekića.[8] Tršćanski trgovac Krsto Mandžuka je jednoj svojoj lađi velikom briču, dao ime Vuka Karadžića.[9] Njegoševo delo Šćepan Mali je štampano u Trstu u štampariji Andrije Stojkovića i to novim Vukovim pravopisom.[10] U Trstu je Kraljevina Srbija 1898. godine imala kao jedinog diplomatu, Hajima Daviča generalnog konzula III klase. Tršćanski značajni Srbi[uredi | uredi izvor] Tršćani su sposobni ali i požrtvovani prijatelji `lepe reči`, i svojim su rodoljubljem jedno vreme prednjačili u Srpstvu. Još 1794. godine okupili su se tamošnji Srbi oko Rajićeve slavne istorijske knjige. Zapisali su se za pretplatu sledeći građani: Stefan Riznić, Nikola Marković, Georgije Teodorović, Jovan Rajković i Jovan Cetković.[11] Učeni Srbin doktor filozofije Atanasije Stojković napisao je knjigu stihova 1800. godine, koje je posvetio svom prijatelju i dobročinitelju, tršćanskom kupcu Jovanu Palikući. Jovan mladi plemić je trebalo da se ženi, i ta knjižica je bila nešto poput `svadbenog dara`.[12] I druga Stojkovićeva knjiga je interesantna za Srbe tršćansku gospodu. Javljaju se kao prenumeranti: Stefan Riznić, Petar Palikuća, Teodor Mekša, Jovan i Stefan Tirković, tri Teodorovića - Georgije, Petar i Dragutin, i na kraju već godinu dana ranije pominjani, plemić Jovan Palikuća ot Furluga, sa svojom mladom suprugom Jelisavetom rođenoj Muškatirović.[13] Treća Stojkovićeva knjiga bila je 1801. godine posvećena prijatelju - kupcu, obitatelju i gospodar tršćanskom Dragutinu Teodoroviću.[14] Poučno religiozno delo tršćanskog pravoslavnog paroha pri crkvi Sv. Spiridona, jeromonaha Vićentija (iz sremskog manastira Feneka) pomogli su novčano Tršćani, od kojih je jedan bio tek rođen. Autor se zahvalio za pomoć grupi koju su činili mladići - Filip Cvetković, Jovan Stefanov Riznić, Marko Jovanov Nikolić, Aleksandar Florijev Jovanović, Dimitrij Nikin Nikolić i `beba` Petar Georgijev Teodorović.[15] Delo kaluđera tršćanskog paroha Vikentija Rakića `Lestvicu`, pomoglo je 1805. godine 30 najbogatijih Srba tršćanskih, na čelu sa Jovanom Kurtovićem i braćom Riznić. Knjigu sa biografijama slavnih ljudi, uzeli su 1807. godine Srbi Tršćani: kupci Jovan Cvetković i Dimitrije Atanasijević.[16] Dva tršćanska trgovca nabavili su srpsku pedagošku knjigu 1812. godine: Drago Teodorović i Jovan Cvetković - šest primeraka.[17] Dve godine kasnije 1814. isti Drago zajedno sa Stefanom Jurkovićem trgovcem uzima vredno antičko delo koje je `posrbio` učeni Srbin Živković.[18] Kupci srpske knjige u Trstu 1831. godine, pored kapelana i učitelja, su još bili doktor medicine Dimitrije Frušić lekar Građanske bolnice tamošnje, sedam trgovaca i četiri pomorska kapetana.[19] Članovi Matice srpske u Pešti, postali su do 1840. godine Srbi Tršćani, Mihail Vučetić velikokupac, te trgovci Dimitrije Teodorović i Jovan Cvetković. Pomenuti su priložili u matičinu kasu, kao redovni članovi članski ulog od 40 f. Tršćanski paroh Nikola Vujinović je 1843. godine objavio svoju knjigu `za slaveno-srbsku mladež` u Karlovcu.[20] Njegoševu knjigu izdao je 1851. godine Andrija Stojković trgovac u Trstu.[21] Rašićevu knjigu objavljenu u Beču 1852. godine kupili su Tršćani: Dimitrije Vladisavljević nastavnik mladeži (tri primerka), protođakon Grigorije Anđelić nastavnik mladeži (tri), braća Gopševići velikokupci (pet) i Biblioteka `Slavnoga obšćestva Tršćanskog` - 10 egzemplara.[22] Špiro Gopčević trgovac (1854): njegova trgovačka kuća je bankrotirala, zbog dugova koji prelaze tri miliona forinti.[23] Srpsko-dalmatinski magazin je imao svoju čitalačku publiku 1856. godine i u Trstu. Prijavilo se za svoj primerak kod skupljača pretplate Teofana Popovića đakona i učitelja, njih 10 građana.[24] Andrija Sirović rodom iz Boke, izdao je u Trstu 1877. godine istorijsku pripovetku na italijanskom jeziku `Mučenici srpski`. Kada su srpske kneževine Crna Gora i Srbija objavile rat turskoj carevini, Tode Janičić iz Trsta je poklonio 1000 zlatnih napoleona vladi u Beogradu i 1000 na Cetinju, za ratne potrebe. Nije hteo da mu se objavi ime, ali je Lazar Tomanović to ipak učinio kao dobar primer rodoljublja. [25] U Trstu je 1861-1862. godine `Slavenska narodna čitaonica` pretplatnik srpskog časopisa `Danica` iz Novog Sada. Čitaonica se bavi i izdavaštvom (1866). Najbolja škola srpska u celoj Austriji je 1858. godine tršćanska, zahvaljujući tamošnjem učitelju Dimitriju Vladisavljeviću. Vladisavljević je umro januara 1858. godine, u 70. godini života. Radio je kao tršćanski srpski učitelj 44 godine. Preveo je (i objavio mu je Vuk Karadžić 1864. godine u Beču) jednu pedagošku knjigu: `Priprava za istoriju svega svijeta radi dece`, od Šlecera.[26] Ostao mu je rukopis dela - Gramatika srpsko-italijanskog jezika. Dimitrije Teodorović građanin u Trstu, platio je 1864. godine da se u Peroju, crkveni toranj sagradi i zvono teško tri i po centa postavi u njega. Spisatelj iz Trsta, Jovan Vesel počasni je član Društva srpske slovesnosti u Beogradu 1865. godine. Petar Uzelac trgovac u Trstu, prodavao je `bojadisanu` fotografiju, snimak Đorđa Mandrovića sa veridbe kneza Milana Obrenovića i Natalije plem. Kečko u Beču, 1875. godine. Stanovništvo[uredi | uredi izvor] Prema proceni, u gradu je 2010. živelo 205.535 stanovnika.[27] Demografija 1931. 1936. 1951. 1961. 1971. 1981. 1991. 2001. 2011. 250.170 248.307 272.522 272.723 271.879 252.369 231.100 211.184 202.123 2008. godine. Trst je imao nešto preko 200.000 stanovnika, gotovo isto kao na početku 20. veka, a za 50.000 manje nego pre pola veka. Opšte opadanje stanovništva tokom proteklih decenija odražava se i na gradsko stanovništvo koje je izuzetno staro - prosečan Tršćanin ima 46 godina. Prirodni priraštaj u gradu je svega 7,6‰, najmanje od svih značajnijih italijanskih gradova. Grad danas ima znatno manju nacionalnu šarolikost naspram stanja od pre jednog veka. 94% stanovnika su građani Italije. Među njima postoji i značajan broj pripadnika slovenačke nacionalne manjine, koji upravo u Trstu imaju svoje kulturno središte. Ostalih 6% su doseljenici iz svih krajeva sveta, ali najviše sa Balkana. U gradu se govori italijanski jezik, mada se tradicionalno koristi veoma posebna venecijanska varijanta. Slovenački jezik ima status manjinskog jezika. tags: Istorija Trsta srbi srpski narod srpskog naroda srba srbije srpska u trstu ...