Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilija Petrovic Od vijeća do republike, Slavonija Baranja i Zapadni Srem Ilija Petrović (Kosor, kod Podgorice, 6. septembar 1938) srpski je istoričar i publicista. Bavi se srpskom istorijom novijega vremena. Biografija Osnovnu školu je pohađao na Ublima (kod Podgorice) i Pašićevu (Zmajevu), nižu gimnaziju sa malom maturom u Zmajevu, a veliku maturu položio je u Novom Sadu, u Drugoj višoj mešovitoj gimnaziji `Jovan Jovanović Zmaj` (juna 1956). Studirajući vanredno, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na grupi za istoriju (januara 1967).”[1] Njegov je brat dr Dragoljub Petrović, lingvist, a bratanac je poznati srpski teološki javni govornik Miroljub Petrović.[2] „Ceo radni vek (1956-2000, od pripravnika do direktora i savetnika) proveo u PTT saobraćaju, za čije je obrazovne potrebe izradio dva udžbenika iz međunarodnog poštanskog saobraćaja. Svojim saopštenjima učestvovao na većem broju stručnih skupova u okviru Zajednice JPTT, a nekoliko tekstova objavljeno mu je u stručnom časopisu PTT saobraćaj u Beogradu. Jedan od pokretača, vlasnika i urednika novosadske Samouprave, prvih privatnih novina u Srbiji postbrozovske ere (1986-1990). Godine 1989, još uvek u uslovima jednopartijskog sistema, član Inicijativnog odbora za formiranje Saveza radikalnih demokrata u Novom Sadu, prve izvankomunističke političke stranke u Srbiji novijeg vremena. Glavni i odgovorni urednik Srpske Zemlje, glasila Srpskog nacionalnog vijeća Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (1991-1992). Od 1994. objavio četrdesetak knjiga, a za razne stručne časopise napisao približno toliko dužih ili kraćih tekstova, uglavnom sa tematikom iz srpske istorije s početka i kraja XX veka; za Enciklopediju Novog Sada napisao stotinak priloga: o ličnostima značajnim za nacionalnu i kulturnu istoriju Novog Sada, o srpskim dobrovoljcima u oslobodilačkim ratovima 1912-1918, o PTT saobraćaju, o planinarima; saradnik u prvoj knjizi Srpskog biografskog rečnika (A-B); otkrio jedan zabranjeni Zbornik Matice srpske za društvene nauke (iz 1959); na svetlo dana izneo zabranjenu knjigu `Hrvati u svetlosti istoriske istine`, Beograd 1944, potpisanu “prezimenom” Psunjski, dešifrovao ovaj pseudonim i naučnoj i stručnoj javnosti predstavio njenog autora Velišu Raičevića (Trepča, kod Andrijevice, 1903 - Beograd, 1972). Kako je to zapaženo u nekim recenzijama ili prikazima njegovih knjiga, u obradi pojedinih tema, koristeći se raspoloživom literaturom i objavljenim istorijskim izvorima, kao i konsultovanjem poznate arhivske i relevantne muzeološke građe, on na sebi svojstven način, neobičnom metodologijom i kompozicijom, uspeva da zađe u tamnu stranu onih delova naše novije istorije za koje se smatralo da su bez zatamnjenja. Nastojanje da od još uvek živih učesnika nekog događaja sazna pojedinosti koje nisu zabeležene a bez kojih bi slika tih događaja bila nepotpuna, predstavlja ga ne samo kao vrednog istraživača, već i kao krajnje savesnog istoričara. Snagom argumenata, poštovanjem činjenica, on uvek uspeva da zaokruži celinu iz koje se jasno mogu sagledati istorijski tokovi na srpskim narodnosnim područjima. U njegovim knjigama, uvek bolno oštrim ali i uvek veoma inspirativnim, lako se uočavaju greške i promašaji nacionalne politike, u kojima on nalazi odgovor na pitanje kako je došlo do stradanja i propadanja srpskog naroda, a u našem vremenu, danas, i do nestajanja istog tog naroda i njegove države. Za buduće istraživače i tumače novije srpske istorije, njegove knjige predstavljaće nezaobilazno štivo. Svoje radove on objavljuje u uverenju da će to podstaći “istoričare od karijere” da se najzad “umešaju u svoj posao” i pred preostalim Srbima bar istaknu smislena pitanja pre nego što ih stihijski odgovori na srpsko pitanje ne učine zauvek besmislenim. Njegovi radovi pisani su jasnim jezikom, tako da otkrivenim istorijskim istinama uvek mogu zadovoljiti radoznalost brojnih čitalaca, dok je istovremeno jedan deo tog čitališta iznenađen činjenicama koje su godinama ili decenijama skrivane. Jedan od urednika njegovih knjiga napisao je da mu je svaka rečenica, “ma koliko bila duga, jasna, precizna, umivena i lišena svake dvosmislenosti. Ako bi mu neko prigovorio zbog nečega što je napisao, on se nikad neće moći `vaditi` na grešku u formulaciji, na nedorečenost ili na nedovoljnu preciznost u izrazu”. Bez namere da njegov jezički izraz karakteriše “onim ocenama koje se izriču uz delo velikih srpskih intelektualaca, kakvi su, na primer, Slobodan Jovanović ili Radovan Samardžić” taj će urednik napisati da se “već iz onoga što je rečeno, vidi da on u svom stilskom iskazu nepogrešivo sledi liniju tog najfinijeg srpskog intelektualnog soja. Mnoge deonice njegovih tekstova imaju relevantne karakteristike književnog diskursa”. A jedan od recenzenata njegovih knjiga zapisao je da ih odlikuje “andrićevski književni izraz”. Na dan kad je otišao u penziju, 31. marta 2000. godine, u Glavnoj pošti u Novom Sadu našao se u prodaji prigodni koverat sa njegovim likom, a istoga dana, u istoj toj pošti bio je u redovnoj upotrebi i prigodni poštanski žig sa njegovim likom; tek nekolikim ličnostima u Drugoj i Trećoj Jugoslaviji pripalo je ovakvo priznanje za života.”

Odlično stanje Verovatno nekorišćena Pogledajte slike Sa posvetom legendarnog knjižara Gece Kona Geca Kon (Čongrad, 2. avgust 1873 — Pančevo, 1941) bio je srpski knjižar i izdavač. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao Gejza[1] 2. avgusta 1873. godine u Čongradu, u mađarskom delu Austrougarske, od oca rabina Bernarda Kona i majke Lujze, u poznatoj aškenaskoj porodici. Nakon njegovog rođenja porodica se seli u Zemun, gde je otac bio učitelj a Geca pohađa Trgovačku školu - knjižarski smer. Zatim pohađa gimnaziju u Novom Sadu, ali 1889. godine prekida školovanje i zapošljava se u knjižari Fridriha Breslauera u Beogradu. Godine 1894, vraća se u Novi Sad gde prvo uči zanat, pa postaje pomoćnik i na kraju radi kao poslovođa u knjižari Arse Pajevića.[2] Kod Pajevića u knjižarskoj radnji na početku Dunavske ulice, proveo je daroviti Gejza punih sedam godina. Knjižara Gece Kona u Knez Mihailovoj 12. Zakletva Gece Kona 1901. Nekadašnja knjižara Gece Kona u Knez Mihailovoj 12, danas Knjižara „Geca Kon” izdavačkog preduzeća Prosveta Kuća Gece Kona u Dobračinoj 30 u Beogradu Godine 1901, postaje srpski državljanin - kao Geca, i u Beogradu otvara knjižaru za srpsku i stranu književnost u Knez Mihailovoj ulici br. 1. pored Grand hotela.[3] Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi. Od 1902. godine bio je oženjen Bečlijkom Lujzom Vajs. Imali su dve ćerke: Elviru, udatu za trgovca sanitetskim materijalom Franju Baha, i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna. Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede srpske vojske nad austrougarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene. Posle Prvog svetskog rata, Geca Kon uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara 1921. godine izabran je za potpredsednika, a 1929 i 1932.[4] godine za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu. Godine 1934, objedinjuje svoju knjižaru i radnju za prodaju laboratorijskog materijala svog zeta Franje Baha u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva „Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.“. Najveću izdavačku produkciju ostvario je u periodu između 1930. i 1940. godine, objavljujući preko 200 naslova u toku jedne godine. 1935. godine, Konova knjižara bila je na prvom mestu u Beogradu po broju izdanja, među kojima su najzastupljeniji bili udžbenici, nad kojima je imao monopol.[5] Stekao je veliko bogatstvo i sagradio vilu u Dobračinoj ulici br. 30. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vlastima Kraljevine Jugoslavije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša (1937).[5] Osim po velikoj izdavačkoj delatnosti, Geca Kon je bio poznat po velikoj novčanoj podršci književnicima i svim vrednijim kulturnim institucijama. Osnovao je Geca 5. novembra 1933. godine `Akademiju sedam umetnosti`, kao novčanu nagradu, koja se dodeljivala svake godine jednom književniku ili umetniku.[6] Veliki deo sredstava uložio je u popularisanje dela domaćih pisaca kroz biblioteke `Naša knjiga`, `Zlatna knjiga`, `Srpski narod u 19. veku`, kao i kroz one vezane za školsku lektiru. O njegovom dobročinstvu svedoči i književnik Božidar Kovačević: `Od svoje zarade on je više nego iko pomagao domaću književnost. Piscima čije knjige nisu najbolje išle davao je pristojne honorare, kao i siromašnim, da bi mogli nesmetano, oslobađajući se napornog novinarskog rada, da ostvare zamišljena književna dela (...) Pesniku Dragoljubu Filipoviću za patriotsku zbirku `Kosovski božuri`, Kon je nekoliko puta platio honorar da bi ga materijalno pomogao jer je, stvarno, živeo u velikoj oskudici`. Po nemačkoj okupaciji Srbije 1941, uprkos brojnim upozorenjima i dojavama od strane prijatelja i poznanika, Geca Kon odbija da napusti Srbiju. Šestog aprila sa porodicom beži iz Beograda u Vrnjačku banju, gde je ubrzo uhapšen; prvo biva zatočen u Beogradu, pa potom u Beču. Gecu Kona i njegovu porodicu ubio je nemački okupator 1941. godine. Mesto Gecinog stradanja nije poznato. Pretpostavlja se da je streljan u bečkom zatvoru ili pri kasnijem isleđenju u Gracu. Jedino je njegov drugi zet, Leopold Hercog izbegao streljanje; svi ostali članovi porodice: žena Lujza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, zet Franjo Bah, kao i četvoro unučadi,[7] streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena: kuće u Dobračinoj 30 i Sremskoj 4, dva stana u ulici Strahinjića Bana, knjižara i jedna radnja u Knez Mihajlovoj, kao i plac na Dedinju (gde će posle rata ministar Jovan Veselinov podići vilu, u koju će se kasnije useliti predsednik Slobodan Milošević). Najvredniji deo knjižnog fonda prenesen je u Nacionalnu biblioteku u Beču. Izdavačku kuću je 1942. godine preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta. Zahvaljujući knjižnom fondu od preko pet hiljada izdatih naslova iz svih oblasti ljudskog stvaralaštva, Geca Kon je još uvek prisutan na tržištu knjiga. Njegova sestra Blanka udata Rajs ima unuka Jovana Rajsa koji je preživeo holokaust i pisao o tome.[8] Dela[uredi | uredi izvor] Prva knjiga koju je izdao 1905. bila je Sintaksa srpskog jezika za srednje škole Janka P. Lukića. Godine 1907, objavljuje prvi prevod strane knjige, Princa Nikoloa Makijavelija (tada izdat pod naslovom Vladalac). Objavio je veliki broj knjiga, po 200 naslova godišnje, a 1925. godine izdao je 160 naslova. Među njima su bila: sabrana dela Slobodana Jovanovića, Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića i drugih. Od stranih autora izdavao je dela Zigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea i mnogih drugih. Zamislio i uobličio je seriju dečjih knjiga Zlatna knjiga i Plava ptica, seriju Školski pisci, biblioteku strane knjige Plejada i filozofsku biblioteku Karijatide. Izdavao je i pravnu literaturu, među ostalom značajno delo Osnovi javnog prava Kraljevine Srbije iz 1907. godine. Pokrenuo je `Arhiv za pravne i društvene nauke`, koji je izlazio nekoliko decenija.[9] Geca Kon pokrenuo je Ediciju romana za decu Plava ptica. Ovo je bila samo jedna od mnogih edicija iz oblasti književnosti i stručne literature za decu i odrasle koje je pokrenuo.[10] Edicija Plava ptica smatra se najboljom edicijom knjiga za decu ikada objavljenom na srpskom jeziku.[11]

ALEKSANDRA KUČEKOVIĆ SAKRALNA BAŠTINA SRBA U ZAPADNOJ SLAVONIJI Izdavač - Srpsko kulturno društvo `Prosvjeta`, Zagreb Godina - 2015 352 strana 30 cm ISBN - 978-953-7611-71-2 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod Registar sakralnih spomenika BASTAJI (VELIKI) Crkva svetog Georgija BATINJANI Crkva svetog Dimitrija BENKOVAC Crkva Rođenja svetog Jovana Preteče BIJELA Crkva svetih arhanđela Mihajla i Gavrila BOGIĆEVCI (DONJI) Crkva svetog Haralampija BODEGRAJI Crkva Uspenja Bogorodice BOLOMAČE Crkva svetog Ilije BOROVA Crkva Uspenja Bogorodice BRESTOVAC (DARUVARSKI) Crkva svetih Petra i Pavla BUKOVICA (GORNJA) Crkva svetog Ilije BUČJE Crkva svetog Nikole VETOVO Crkva svetih Petra i Pavla VIROVITICA Crkva Vaznesenja Gospodnjeg VOĆIN Crkva svetih Bogonosnih otaca VRBOVLJANI Crkva svetog Save VRHOVCI (CRKVENI) Crkva Uspenja Bogorodice GAZIJE Crkva Sošestvija svetog Duha GAĆIŠTE Crkva Rođenja Bogorodice GRADINA Crkva svetog Pantelejmona GRADIŠTE (BEKTEŠKO) Crkva Rođenja Bogorodice GRAHOVLJANI (DONJI)Crkva svetih Petra i Pavla GREĐANI Crkva svete Petke DAVOR Crkva svetih Petra i Pavla DARUVAR Crkva svetih Bogonosnih otaca DOBROVIĆ Crkva Vaznesenja Hristovog DOLJANI Crkva svetog Ilije DRAGOVIĆ Crkva svetog Stefana DRENOVAC (SLATINSKI) Crkva svetog Georgija IMSOVAC Crkva Pokrova Bogorodice JABLANAC Crkva svetog Ilije JASENOVAC Crkva Rođenja svetog Jovana Preteče KAMENSKA Crkva svetog Ilije KAPELNA Crkva Sošestvija Svetog Duha KATINCI Crkva svetih Petra i Pavla KLISA (VELIKA) Crkva svete Trojice KLOKOČEVIK Crkva svete Trojice KOBAŠ (SLAVONSKI) Crkva svetog Georgija KORENIČANI Crkva svetog Nikole KUKUNJEVAC Crkva svete Petke KUSONJE Crkva svetog Georgija KUĆANCI Crkva svetih Petra i Pavla LATINOVAC Crkva Uspenja Bogorodice LISIČINE Crkva svetog Georgija LOVSKA Crkva svetog Teodora Tirona LONDŽICA Crkva svetog Ilije…… MARTINCI (MIHOLJAČKI) Crkva svetog Ilije MACUTE Crkva Uspenja Bogorodice MAŠIĆ Crkva svetog Ilije MEDARI Crkva Preobraženja Hristovog MEDINCI Crkva svete Petke MELJANI (DONJI) Crkva Preobraženja Hristovog MIKLEUŠ Crkva svete Trojice MIHOLJAC (GORNJI) Crkva svete Trojice MLAKA Crkva svetog kneza Lazara NABRĐE (VELIKO) Crkva Uspenja Bogorodice NOVA GRADIŠKA Crkva svete Trojice OBRADOVCI Crkva svete Petke OBRIJEŽ (DONJA) Crkva svetog Jovana Bogoslova OKUČANI Crkva svetog Dimitrija ORAHOVICA Crkva Rođenja Bogorodice ORAHOVICA Manastir Prenosa moštiju svetog Nikole PAKA Crkva svetih apostola Petra i Pavla PAKLENICA Crkva Vaznesenja Hristovog PAKRA Manastir Vavedenja Bogorodice PAKRAC Saborna crkva svete Trojice / Episkopski dvor / Crkva svetog Ilije Crkva Rođenja Bogorodice POŽEGA (SLAVONSKA) Crkva svetog Georgija PUKLICA Crkva svetih Petra i Pavla RAJIĆ Crkva Preobraženja Hristovog RATKOVAC Crkva Pokrova Bogorocice RATKOVICA Crkva svete Petke (svetog Dimitrija) ROGOLJI (DONJI) Crkva svetog Georgija SVETA ANA Manastir Sveta Ana SIRAČ Crkva Uspenja Bogorodice SLAVONSKI BROD Crkva svetog Georgija SLATINA Crkva svetih Petra i Pavla SLATINIK (STARI) Crkva svetog kneza Lazara SLOBOŠTINA Crkva Prenosa moštiju svetog Nikole SMOLJANOVCI Crkva svetog Nikole SMRTIĆ Crkva Rođenja Bogorodice SMUDE Crkva Vaznesenja Hristovog STARA GRADIŠKA Crkva Prenosa moštiju svetog Nikole STARO PETROVO SELO Crkva svetog Luke SUBOCKA Crkva svetog arhanđela Gavrila SUHA MLAKA Crkva Uspenja Bogorodice TOPOLJE (NOVO) Crkva svetog Ilije TORANJ Crkva svetog Pantelejmona TREŠTANOVCI Crkva Vaznesenja Hristovog TROJEGLAVA Crkva svetog četvorodnevnog Lazara ULJANIK Crkva svetog Jovana Preteče CAGE Crkva Vaznesenja Hristovog CJEPIDLAKE (GORNJE) Crkva svetih Petra i Pavla ČAGLIĆ (DONJI) Crkva prenosa moštiju svetog Nikole ČEČAVAC Crkva Vavedenja Bogorodice ČOVAC Crkva svetih Petra i Pavla ŠNJEGAVIĆ Crkva Pokrova Bogorodice ŠUMETLICA Crkva svetog Georgija Registar imena Arhivski izvori i izabrana literatura (sa korišćenim skraćenicama) Poreklo ilustracija Zahvalnost O autoru `Ova knjiga predstavlja značajan doprinos očuvanju sjećanja i identiteta Srba u Hrvatskoj, rečeno je na predstavljanju knjige Aleksandre Kučeković ‘Sakralna baština Srba u zapadnoj Slavoniji’ održanom 23. decembra u Biblioteci ‘Prosvjete’ u Zagrebu. Predsjednik ‘Prosvjete’ Čedomir Višnjić naglasio je da je knjiga dio knjiga dio edicije registra kulturne baštine Srba u Hrvatskoj koji je pokrenula ‘Prosvjeta’, a čiji je cilj evidentirati postojanje preko 500 sakralnih objekata SPC-a u Hrvatskoj. U Dalmaciji, Zapadnoj Slavoniji koju pokriva Pakračko-slavonska i istočnoj koju pokrivaju Osječko-poljska i baranjska eparhija nalazilo se po stotinjak sakralnih objekata, od kojih o mnogima znamo samo iz pisanih izbora. Registrom će biti obuhvaćano i nekoliko desetina objekata na području zagrebačke mitropolije, kao i oko 180 objekata na području Banije, Korduna, Like i Primorja koja pokriva Gornjokarlovačka eparhija, rekao je Višnjić, dodajući da su do sada završene dvije knjige, a da su dvije u procesu pisanja, tako da je ostalo samo naći autora za knjigu o ovoj potonjoj cjelini. Naglasio je i da je stanje očuvanosti objekata, zbog stradanja u ratovima 40-ih i 90-ih najteže u Gornjokarlovačkoj eparhiji, a da je podjednako teško i u Slavonskoj koja pokriva područje zapadne Slavonije, zbog čega je knjiga Aleksandre Kučeković još značajnija. Da je knjiga obiman rad, naglasio je i vd. direktora pravoslavne gimnazije u Zagrebu protojerej stavrofor Slobodan Lalić, ističući da je, koji je bio paroh u Pakracu. Tokom obilazaka ustanovljavali smo da je devastacija crkvenih objekata nastavljena i u godinama nakon rata. Pakrac je kao vladičansko središte eparhije koja je nekad obuhvaćala i područje današnje Zagrebačke eparhije, bio jedan od centara Srba na području današnje Hrvatske i svatko od viđenijih ljudi koji je prolazio Slavonijom obavezno je dolazio i u Pakrac. Kompleks objekata vladičanskog sjedišta je bio devastiran, pa radovi na obnovi traju, rekao je Lalić.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Arsenije Čarnojević Arsenije Radivojević Atanasije Živković Nikola Ban Josip Bauer Ivan Bah Pantelija Bikicki Lazar Bogdanović Herman Bole Vera Borčić Vinko Brozović Platon Buzadžić Slavko Gavrilović Jovan Četirević Grabovan Radoslav Grujić Dragan Damjanović Delmashi Pakre Dositej Kutuzov Ivan Jakšić Josif Ačić Pakre Aleksandar Karađorđević Dušan Kašić Julije Kempf Kiril Živković Dimitrije Lončarevićć Marija Terezija Stevo Masleša Celestin Medović Slobodan Mileusnić Stevo Milojević Miron Nikolić Nikanor Grujić Nićifor Stefanović Vasilije Ostojić Marko Peroš Mita Petrović Petronije Ljubibratić Sreta Pecinjački Zaharije Popović Luka Puača Vinko Raušer Vasilije Romanović Teodor Solarić Sofroniej Jovanović Starek Stefan Kragujević Jeftimije Subotić Mojsej Subotić Dragomir Tadić Stanislav Teodorović Vladimir Tkalčić Branislav Todić Moler Trifon Pavle Fabac Rihard Frida Avramije Hlapović Filip Škiljan

RATOMIR MILIKIĆ ZABORAVLJENA EVROPSKA EPIZODA - Jugoslavija i Savet Evrope: 1949-1958 Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd Godina - 2014 344 strana 25 cm Edicija - Biblioteka Studije i monografije ISBN - 978-86-7403-193-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod IDEJE I PRIPREMA ZA HAŠKI KONGRES Rad Haškog kongresa Jugoslovensko učešće u pripremama Haškog kongresa i na samom Kongresu Rezolucija proevropskih aktivista iz Centralne i Istočne Evrope Zaključci Kongresa Šta je proisteklo iz Haškog kongresa Evropski sud za ljudska prava Kulturna Evropa ODMETNUTI BEOGRAD I BASTION ZAPADNE DEMOKRATIJE (1949-1958) Britanska inicijativa Slučaj Milovana Đilasa Upozorenja iz emigracije Memorandum – lord Houp Promene u odnosima među socijalističkim zemljama i uloga Zapada Epilog britanske inicijative Sedmi kongres SKJ i promene koje je on doneo Umesto zaključka Prilog Izvori i literatura Registar ličnih imena Beleška o autoru `Cirkularno pismo diplomatskim predstavništvima FNRJ, 5. novembra 1954: U poslednje vreme razmatrali (smo) mogućnost izvesnih formi saradnje naše zemlje sa strazburškim Evropskim savetom. Posle boljeg upoznavanja aktivnosti i političke orijentacije ove organizacije, došli smo do zaključka da sada naša saradnja sa njim ne dolazi u obzir u prvom redu radi njene ideološko-političke isključivosti i diskriminatorskog tretiranja zemalja koje po oceni Evropskog saveta ne ispunjavaju uslove u pogledu ideološko-političke orijentacije. (...) Radi toga potrebno je da ubuduće u razgovorima o mogućnosti naše saradnje sa Evropskim savetom izražavate naše rezerve prema toj organizaciji. (Aleš Bebler, državni podsekretar u Sekretarijatu za inostrane poslove) Cirkularno pismo diplomatskim predstavništvima FNRJ, 13. novembra 1954: Naše rezerve prema Evropskom savetu ne treba shvatiti kao neku promenu dosadašnjeg stava prema pitanjima evropske saradnje, niti treba, dakle, razviti neku aktivnost u pravcu raskrinkavanja! Mi ćemo i dalje davati punu podršku svim nastojanjima na konstruktivnoj evropskoj saradnji, naročito kroz one forme i organizacije gde je to praktično moguće bez pokretanja osetljivih političkih problema. Dakle, ostaje načelno naša pozitivna orijentacija, kao i naša ocena da je zbliženje evropskih zemalja, koje je mogućno samo na široj podlozi, samo po sebi konstruktivno i postalo nužnost. Sve to bez nametanja naše saradnje kao i bez oštrog kritičkog ograđivanja. (Koča Popović, državni sekretar za inostrane poslove) Htio bih da vam kažem nešto o još jednoj stvari. Posljednjih dana bilo je vani mnogo galame o tome kako mi ne možemo biti primljeni u strazburšku evropsku Savjetodavnu skupštinu jer smo mi totalitarna zemlja tobože, jer nemamo demokratski sistem itd. Pa mi nismo ni od koga tražili da uđemo tamo. Nije ni potrebno da mi tamo idemo. Mi hoćemo da sarađujemo sa svim zemljama Evrope i mi smo samo tražili da imamo posmatrača, jer smo mi ipak sastavni dio te Evrope. Njihova je stvar da li će htjeti da nas prime, ali mi nismo tražili ulazak u Savjetodavnu skupštinu. Govorim o tome zato da ne bi neko mislio da se mi tamo guramo. Ne, mi se ne guramo i nama to nije potrebno, ali ćemo nastojati da uzmemo učešće u svim akcijama Evrope koje se neposredno ili posredno tangiraju i nas. Jer, pitanja Evrope nisu samo stvar jednog dijela njenih zemalja, nego svih zemalja koje su tu. (Josip Broz Tito, govor u Karlovcu 27. jula 1955. godine)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bebler Ernest Bevin Karl Begholm Milan Gavrilović Ivan Gošnjak Milan Grol Žan Pjer Guzi Vladimir Dedijer Salvador De Madarijaga Deni De Ružmon Milovan Đilas Edvard Kardelj Milorad Ekmečić Erio Eduar Andrej Ždanov Milan Žujović Antoni Idn Tvrtko Jakovina Slobodan Jovanović Janoš Kadar Konstantin Karamanlis Piter Kerstens Bogdan Krekić Volter Laker Harold Makmilan Georgij Maljenkov Markos Džordž Maršal Vlatko Maček Fransoa Miteran Veljko Mićunović Mole Gi Vjačeslav Molotov Imre Nađ Aleksandar Pavlović Branko Petranović Rene Pleven Koča Popović Srđan Prica Pol Ramadije Aleksandar Ranković Dankan Sandis Dalibor Soldatić Josif Visarionovič Staljin Konstantin Stefanopulos Dragolsav Stranjković Josip Broz Tito Živko Topalović Hari Truman Valter Halštajn Lord Džon Houp Hruščov Vinston Čerčil Ivan Šubašić Rober Šuman

Autor - osoba Hajne, Hajnrih Naslov Iz kritike i publicistike : članci i fragmenti / Heinrich Heine ; [preveo Nenad Jovanović] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1957 (Beograd : Kultura) Fizički opis 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nenad Napomene Pogovor: str. 289-294 Predmetne odrednice Hajne, Hajnrih, 1797-1856 Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 – Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj. 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha. On navodi prevod Branimira Živojinića kao najbolji na srpskom. Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.[4] Značajnija izdanja Hajneovih dela u Srbiji i Jugoslaviji HAJNE, Hajnrih: Ideje ili Knjiga le grand God H. Hajna; s nemačkog preveo Mita Rakić. - Beograd: V. Valožić, 1877. - 147 str.; 15 cm. HAJNE, Hajnrih: O Engleskoj / H. Hajne; s nemačkog preveo Mita Rakić. - (Beograd : 6. i.), 1879 (Beograd: Državna štamparija). - 133 str.; 16 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hanriha Hajnea. Knj. 3 / (preveo) Aleksa Šantić - U Mostaru: Paher i Kisić, 1897. - 52 str.: ilustr.; 17 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hajnriha Hajnea / (preveo) Aleksa Šantić; s prikazom Marka cara - 2 popunjeno ilustrovano izd. - U Mostaru: Izdavačka knjižnica Paheri Kisića, 1898. - 67 str.: ilustr.; 18 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco / H.Heine; preveo Aleksa Šantić; predgovor Marka Cara. - (3. izmenjeno izdanje). - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Ljurđević, 1919 (Srajevo: Bosanska pošta). - 48 str.; 16 cm. - (Mala biblioteka; 199). HAJNE, Hajnrih: Florentinske noći / H (Hajnrih) Hajne; preveo Nikola Polovina - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1921 (Sarajevo: Bosanska pošta). - 110 str..; 15 cm. - (Mala biblioteka; 176-79- Predgovor / V. Živoj(i)nović: str. 4-16. HAJNE, Hajnrih: Iz Hajneove lirike (preveo) Aleksa Šantić. - Mostar: T. Dudić, 1923 (Sarajevo: „Obod“). HAJNE, Hajnrih: Devojke i žene u Šekspirovim delima | preveo s nemačkog Živ. Petrović - Beograd: Štamparija Drag. Gregorića, 1926, 122 str. HAJNE; Hajnrih:Ideje ! Hajne: prevodi sa nemačkog Nikola S. Polovina i Paulina Albala. - Beograd, 236 str. ; 20 cm. - (Savremena biblioteka) XAJHE, Hajnrih: Put po Harcu / Hajnrih Hajne; (preveli I. i D. Lisičar,tas preveo Velimir Živojinović; ilustracije Abahadin Hodžić). - Beograd. Savez novinara Jugoslavije, 1950 (Beograd: Omladina). - 133 str:: ilustr., 17 mm. -Humoristička biblioteka „Ježa HAJNE, Hajnrih: Uvod u „Don Kihota“ / Hajnrih Hajne: str. (5) -18. U: SERVANTES Saavedra, Migel de. Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1! Migel Be Servantes Saavedra; ilustracije Gistava Dorea, (preveo Đorđe Popović). - Beograd: Novo pokolenje, 17 52 (Beograd. Kultura). - 273 str. ILUSTR» 90 um. - Svetski pisci NAJNE, Hajnrih: Iz kritike 1publicistike: članci 1 fragment / Heimrich Heine; (preveo Nenad Jovanović). - Beograd: Kultura, 1957 (Beograd: Kultura). - 495 str; 20 cm. HAJNE, Hajnrih: ag i, Pjesme / Hajnrih Hayne, (priredio Miodrag Maksimović; rreveo Vjekoslav Majer... &t al.). - (t- \zd.). - Beograd: Rad, 1964 Hajnrih Hajne Nemačka: Ata Trol / Hajnirh Hajne; (preveo Slobodan Glumac). - Beograd: SKZ, 1968. - HMG 217 str.; 19 cm. - (Srpska književna zadruga; 414 Prevod dela: Deutschland ein Wintermarcuhen; Atta troll; ein Sommernachttraum - Pogled na Hajnea / Branimir ŽivoJonović: Pogovor / S. Glumac: str. 211-214 HAJNE, Hajnrih: Bio je divan mesec maj: izabrane ljubavne pesme / Hejnrih Hajne; izbor i prevod Branimir Živojinović. - Beograd: Vajat, 1989 ((Beograd): Prosveta). - 114 str.; 17 cm - (Traganje za Euridikom: ljubavna poezija svih naroda i vremena; traganje 7) Značajniji radovi o Hajneru u Srba i drugih južnoslovenskih naroda BAUER, Ernest: Heinrich Heine kod Hrvata i Srba, „Obzor, 23/1932, 291, s. 5[3] GAVRIN, Mira: Heine u Hrvatskoj lirici. Preradović ı Heltne, „Zbornik radova filosofskog fakulteta`, Knj. II Zagreb, 1954, s. 255-276. GRČIĆ, Jovan: Hajnrih Hajne, „Brankovo kolo“, 1904, 50, s. 1604-05. - GRČIĆ, Jovan: Florentinische Nachte u srpskom prevodu, „Brankovo kolo, 1904, 50, s. 1604-1605 GRČIĆ, Jovan: Hajne u nas, „Brankovo kolo , 1906, s. 254-255: 319; 348. DIMITRIJEVIĆJ. P.: Hajne u prevodima Mime Rakića, „Srpski književni glasnik“, HH/1908, 8, s. 600-616. ĐORĐEVIĆ, dr Miloš: „Pogovor” u: H Heine: Iz kritike i publicistike, Kultura, Beograd, 1957, s. 289-294. ŽIVOJINOVIĆ, Branimir: „Pogled na Hajnea“. Predgovor u: Hajnrih Hajne: Nemačka “ Ata Trol, SKZ; kolo LHI, Knj. 414. Beograd, 1968. s. VII-XVI. LAUER, Reinhard: Heine in Serbien. Die Bedeulung, Heinrich Haines fur die Entnjiklung, der serbischem Literator 1847-1918. -Inaugural-Dissertatton zur Etlangung des Doktorgrades an der Philosophischen Fakultat der Johan Njolfgang, Goethe-Universitat` zu Franfurt am Met, 1961. MAKSIMOVIĆ, Miodrag: „Pogovor` u: Hajnrih Hajne: Pesme, 1964, c. 97-102 MANOJLOVIĆ, Teodor: Hajnrih Hajne, Književnost, 1957. MEDENICA, Rad. Hajne, 1379-87: „Misao“, XVI / 1924, c. 1169-78, 1232-43; 130313; 1452-59; 1543-53. IR) N.(AZOR), V. (LADIMIR): „Pogovr u: Vladimir Nazor: Heineove pjesme, Knjižara Vasić, Zagreb, 1932, 5. 171-173. PETRIS, Hijacint: Vladimir Nazor ı Heinrich Hetne, „dana“, II/1932, 9, 5. 142-3. PETROVIĆ, Boško: O Hajneu, „Letopis Matice srpske“, 362/1948, s. 224-232. RUŽIĆ, Dobroslav: Hajnrih Hajne, Beograd, 1903. (Iz „Dela“, knj. HHVII / XXVIII) SABIĆA, L.: Da li je nebo papir bilo... „Nada“, Sarajevo, 1/1895, 6, s. 110-111 SAVIĆ- Rebac, Anica: Aleksa Šantić: „Iz Haneove lirike“, „Srpski knji.ževni glasnik“, H/1924, s. 472 SAMLAIMĆ, E.: Gottlieb kao prevodilac Hajnea, „Omanut“, Š/1939, 7/8, s. 98-119 SKERLIĆ, Jovan: „Hajne u srpskim prevodima“, Pisci i knjige, TU, s. 195-196 SLIJEPČEVIĆ, Pero: Ogledi, Beograd, 1934. TRIVUNAC; Miloš: O Hajneu, „Srpski književni glasnik, 1906, s. 358-363 i 441-446 HERGEŠIĆ, Ivo: „Heinrich Heine kao novelist“, Pogovor u: Heinrich Heine: Florentinske noći, Zora, Zagreb 1951. HERGBŠIC, Ivo: „Heinrich Heine“. Pogovor u: Heinrich Heine: Poezija, Zora, Gargeđ 1951, 5. 141-170 CAR, Marko: Moje simpatije, Heinrik Hajne, „Stražilovo“, VI/1893, N 35, s. 552-54: 572.76 CAR, Marko: Hajne u srpskom prevodu, „Brankovo kolo“, 1898, 2, s. 60, 1467 CAR, Marko: „Lirski intermeco“, Predgovor u: H. Neine: Lirski intermeco; preveo: Aleksa Šantić Izdanje: I. Đ. Burđević, Beograd, Beograd-Sarajevo. 1919, s. 3-11 CAR, Marko: „Predgovor“ u H. Hajne: Ideje; Beograd, 1930. ŠKREB, dr Zdenko: „Heinrich Heine“. Predgovor u: Heinrich Heine: Slike s putovanja, Kultura, Zagreb, 1954. s. 7-26 ŠKREB, dr Zdenko: „Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima“, Rad, sv. 290, s. 129-196 ŠKREB, dr Zdenko: „između romantizma i realizma. Heinrich Neine“. U: Povijest svjetske književnosti, Knjiga U „uredio: Viktor Žmegač, Liber-Mladost, Zagreb, 1974, s. 147-147 MG57

Odlično očuvano! Autor - osoba Pavić, Milorad, 1929-2009 = Pavić, Milorad, 1929-2009 Naslov Gavril Stefanović Venclović / Milorad Pavić Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Beograd : Kultura) Fizički opis 326 str., [1] list s tablom : ilustr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ65, ǂknj. ǂ437 ISBN (Karton) Napomene Prilozi: str. 251-321 U Prilozima sadrži i manje poznate Venclovićeve tekstove. Predmetne odrednice Venclović Stefanović, Gavril, oko 1680-1749? BELEŠKA O OVOJ KNJIZI Ova knjiga nastala je na osnovu arhivskih i drugih istraživanja koja je autor vršio početkom šezdesetih godina s namerom da objavi jedan izbor iz spisa Gavrila Stefanovića Venclovića (oko 1680–1749?). Gotovo jednovremeno s pojavom tog izbora pod naslovom: Gavril Stefanović Venclović, „Crni bivo u srcu – legende, besede, pesme“ (Beograd, „Prosveta`, 1966, str. 544), autor je u „Književnosti“ (1965, br. 4–12) u nastavcima objavio jedan deo svoje tada napisane studije o Vencloviću. Jedna još kraća verzija te studije data je kao predgovor pomenutom zborniku Venclovićevih spisa („Crni bivo u srcu“, Beograd, 1966, str. 7–80). Radeći i dalje nad Venclovićevim tekstovima i ličnošću, autor je ovog pisca stavio u kontekst tokova „Istorije srpske književnosti baroknog doba“ (Beograd, „Nolit`, 1970), a studije o Vencloviću u međuvremenu su unapređene i prilozima drugih domaćih i stranih slavista i istoričara književnosti. Jedno nepoznato pismo Venclovićevo je objavljeno, neka pitanja iz oblasti uporednih istraživanja su skinuta s dnevnog reda, izneti su mnogi novi sudovi o ovom doskora zaboravljenom piscu. Tako je u definitivnu verziju monografije o Vencloviću, koju čitalac sada dobija na uvid prvi put u punom obimu i na jednom mestu, autor u međuvremenu uložio još truda, i ugradio u nju spomenuta otkrića i rezultate najnovijih istraživanja. S druge strane, autor je prvi put sada mogao uz svoj tekst dati i naučni aparat, što prilikom objavljivanja u časopisu i u nastavcima nije bilo podesno. Tako će čitalac, zainteresovan da pođe dalje i šire se uputi u pojedinosti, naći ovde putokaz kroz literaturu i, što je od posebnog značaja kada je reč o jednom gotovo neizdatom piscu, indikacije o Venclovićevim rukopisima iz kojih su uzimani navodi i koji su služili kao izvor i podloga ovoj monografiji. Najzad, zainteresovani čitalac naći će u prilozima (I–VII) nekoliko dosad neizdatih Venclovićevih tekstova. Tu se, pored dva dosad nepoznata i nepublikovana Venclovićeva rana zapisa na knjigama, danas čuvanim u Sent Andreji, publikuje prvi put i osam Venclovićevih spisa. Pored ostalog, jedna Venclovićeva drama (izvedena 1971. godine, ali još neobjavljena), nekoliko odlomaka iz beseda, jedan prozni spis stilski veoma karakterističan i jezički izvanredan (Povest o trgovcu), kao i duži fragmenat o ikonoklastičkim rasprama. Ovi tekstovi su odabrani po posebnim merilima; to su, u stvari, argumenti za pojedine sudove iznete u ovoj knjizi, i autor ih na ovaj način daje na uvid čitaocu. M. P. Gavrilo „Gavril“ Stefanović Venclović (1680–1749) bio je srpski sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku. Biografija Rođen je u Sremu. Ime Stefanović nosio je po svom ocu Stefanu, dok na grčkom Stefan znači venac odakle dolazi ime Venclović i već je 1690. godine iz Srema prešao u Sentandreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina (po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sentandreji, Đuru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj). Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio: „propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac... bogoslov, besednik i pesnik“. Preminuo je 1749. godine u Sentandreji. Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Venclović je za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na srpskoslovenskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom „prostom jeziku“. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari – šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi „Mač duhovni“ od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige. Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima, preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac svoga vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice. „Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; Sv. Petar je tako Judu hteo ‘handžarem’ da ‘pronuzi’, ili je potezao ‘kurđelu’; tako je Juda ‘kalauzio’ poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke...“ Delo Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu: Kritički odnos prema kaluđerima; Nepotrebnost praznih crkava; Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo; Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva; Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu; Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja; Značaj prosvećivanja – i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama; Propovedi sa pohvalama radu; kao i Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća). Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom..., što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda. „To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na ruskoslovenskom.” U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi: Priča o Davidovom grehu; David i Saul; Priča o prekrasnom Josifu; Šarena riza Aharova; Milosrdni Samarjanin; Šetači po moru; Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta); Besovi Hristu govore; Priča o Sejaču; Danil; Vojska vazdušna; Mojseov (Mojsijev) štap; Mana s neba, Zmija od tuča; Jonatanov med; Avesalom dugokosi, Gedeonove testije; Kći Irodijadina itd. On je za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u period od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil. U Venclovićevim preradama sakralnih tekstova kojima ne nedostaje uticaj narodne folklorne tradicije naziru se osnove buduće srpske fantastične proze. Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio – parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi. „U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije, i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije...“ Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića: Venclović (oko 1740. godine) „Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga – veli Gospod – s plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih...“ Daničić (oko 1860. godine) „Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga plemenitom lozom...“ ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10: Venclović (oko 1740. g.) „Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno...“ Karadžić (oko 1840. g.) „Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote...“ Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. „Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela – ne prevoditi reči nego smisao.“ Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna, blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: „Udvorenje arhangela Gavrila devojci Mariji“, nastala 1743. godine. Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik. Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču „Slavjanoserpskim Vjedomostima“ – Sreten (Stefan?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine. Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već 1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti. „Obe ove činjenice – popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije – upućuju na poseban značaj tog pitanja u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja.“ Prevod na savremeni srpski jezik Gavril Stefanović Venclović: Crni bivo u srcu. Izbor, predgovor i redakcija Milorad Pavić, Beograd, Prosveta, 1966. Reference Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 38. `Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu`, Novi Sad 1931. „Rastko Budimpešta – Milorad Pavić: Gavril Stefanovic Venclović”. www.rastko.rs. Pristupljeno 2023-01-31. Palavestra, Predrag. „Kritičke odlike srpske fantastike”. Projekat Rastko. Pristupljeno 20. 1. 2019. Literatura Dimitrije Bogdanović: Istorija stare srpske književnosti, Beograd, SKZ, 1980. Đorđe Trifunović: Kratak pregled jugoslovenskih književnosti srednjega veka, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, 1976. Dejan Mihailović: Vizantijski krug (Mali rečnik ranohrišćanske književnosti na grčkom, vizantijske i stare srpske književnosti), Beograd, „Zavod za udžbenike“, 2009, str. 37–38. Venclovićev sentandrejski bukvar: 1717, fototipsko izdanje sa raščitanim tekstom i savremenim prevodom. Priredili i propratne studije napisali Tomislav Jovanović i Dimitrije E. Stefanović, Biblioteka „Baština“, Srpska književna tradicija u Mađarskoj, Radionica „Venclović“ Kulturnog i dokumentacionog centra Srba u Mađarskoj, Budimpešta i Arte, Beograd 2013. MG111

SAMOUBISTVO JUGOSLAVIJE - Danilo Gregorić (1942. god.) POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Autor: Danilo Gregorić Izdavač: Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK Godina izdanja: 1942. Povez: mek Format: 21cm Stanje kao na slici. Očuvana dobro za ovu starost. Korice iskrzane i požutele, listovi požuteli od starosti, povez popustio, ima potpis, izuzev toga u dobrom stanju. Broj strana: 296 strana + 24 fotografije među kojima su najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Hasanaginica : dramaticky obraz so spevom / Aleksa Šantić ; preložil Ján Čajak Језик чешки Година 1942 Издавање и производња Budapešt : Čajak János : Globus, 1942 ([s. l. : s. n.]) Остали аутори Čajak, Ján Физички опис 47 str. ; 18 cm Напомене Izv. stv. nasl.: Hasanaginica : dramska slika sa pevanjem Pomocný slovniček: str. 48 Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.[1] Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“ Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara.[2] U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošloću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri i Stepanovićevu. Dela[uredi] Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901 Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907 Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911 Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911 Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjistima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjistima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjistima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924 Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924.

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boško Tokin (Čakovo, 2. april 1894 — Beograd, decembar 1953) bio je jugoslovenski i srpski novinar, pisac, prevodilac, teoretičar, kritičar[1] i pionir filmske kritike i misli o filmu kod Srba. Pored toga bio je i propagator i popularizator filma, tada novog medija. Prvi je ovdašnji filmski autor koji je zbog svog delovanja zatvaran. Bio je krajnje osobena, živopisna i jedinstvena pojava u južnoslovenskoj i srpskoj kulturi.[2] Kao sledbenik jedinstvenog avangardnog pokreta zenitizam, bio je pokretač i jedan od urednika avangardnog jugoslovenskog časopisa Zenit, koji je izlazio u Kraljevini Jugoslaviji od 1921. do 1926. godine.[3] Pisao je teorijske, kritičke i istorijske tekstove o književnosti i filmu, bavio se filmskom i pozorišnom kritikom, objavljivao poeziju i prozu, a takođe je i autor brojnih tekstova o sportu.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Boško Tokin rođen je 1894. godine u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, u rumunskom delu Banata. Osnovnu školu započeo je u Đulvezuvama, a završio je u Vršcu. Realnu gimnaziju započeo je u Zemunu, a maturirao je u Temišvaru 1912. Prema nekim izvorima, bio je školski drug Miloša Crnjanskog.[4] Posle mature nastanio se kod strica u Zemun, gde se sprijateljio sa Slavkom Vorkapićem, Savom Šumanovićem I Nikolom Krstićem. U periodu između dva rata družio se u Beogradu i sa Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom.[2] Beogradska čaršija zvala ih je „truba, činele i veliki bubanj“, prestonički muzički trio.[1] Do januara 1914. dva puta je proputovao srednju Evropu. Tada prelazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i počinje da radi kao novinar u listu Pijemont, glasilu organizacije Crna ruka.[5] Učešće u Prvom svetskom ratu Prelazak srpske vojske preko zavejanih albanskih planina, u zimu 1915/16. U Prvom svetskom ratu u početku je učestvovao kao dobrovoljac na frontu. Kasnije je bio član Ratnog pres biroa Srpske vrhovne komande, čiji je šef bio Slobodan Jovanović. Prešao je Albaniju sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande. Godine 1916. stigao je sa prvim izbeglicama iz Srbije u Francusku.[2] Međuratni period Kalemegdan 1930. godine Terazije 1934. godine U Parizu je Tokin gledao prve filmove Čarlija Čaplina[2]. Na Sorboni je upisao studije estetike i istorije umetnosti, gde je slušao predavanja tadašnjih vodećih francuskih filozofa. Na Monparnasu se družio sa domaćim i svetskim intelektualcima, među kojima su bili Slavko Vorkapić, Tin Ujević, Lav Trocki, Marsel Sovaž i drugi. Sarađivao je sa više uglednih francuskih listova i predstavljao je jugoslovensku kulturu kroz razne aktivnosti. Godine 1917. učestvovao je u organizovanju Prve srpske izložbe u Parizu, a 1919. i Prve jugoslovenske izložbe. Pored toga preveo je i objavio Antologiju savremenih jugoslovenskih pesama (fr. Anthologie de Poémes yougoslaves contemporaine) sa delima naših modernih pesnika. U međuvremenu je dosta vremena provodio putujući u Monte Karlo, Nicu, Marsej, Barselonu, Brisel, London...[5] U Jugoslaviju se vratio 1920. i u listu Progres objavljuje prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku. Do 1925. godine aktivno je učestvovao u svim književnim i umetničkim manifestacijama u zemlji. Bio je član avangardnog pokreta zenitizam i sa Ljubomirom Micićem i Ivanom Golom 1921. objavljuje „Manifest zenitizma“, a zatim je bio i zastupnik u Beogradu čuvenog avangardnog časopisa Zenit.[6] Bio je takođe i član grupe Alfa - Beogradske književne zajednice, čiji su članovi sarađivali u različitim avangardnim časopisima tog vremena, kakvi su bili zagrebačka Kritika, Micićev Zenit i drugi.[a][1][7] Drugi svetski rat i posleratni period Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata Tokin je bio urednik kolaboracionističkog lista Kolo i sve vreme rata objavljivao je filmske kritike. Zbog saradnje u Kolu 1945. godine suđeno mu je jer je taj list `donosio članke i fotografije o uspesima i pobedama okupatora`. Osuđen je na gubitak nacionalne časti i prisilan rad. Proveo je u zatvoru tri godine.[8] Po izdržavanju kazne dobija državni posao u jednoj knjižari u Vršcu. Do 1951. godine nije objavljivao ništa,[4] ali onda brzo počinje svoj put ka punoj reafirmaciji i vraća se filmu i donekle novinarstvu.[2] Piše o filmu za mnoge specijalizovane listove, drži predavanja u Jugoslovenskoj kinoteci i Kolarčevoj zadužbini,[5] sa Vladetom Lukićem priređuje Filmski leksikon. Boško Tokin umro je u Beogradu, decembra 1953. godine, u 59. godini života. Novinarski rad Novinarsku karijeru započeo je 1914. godine u listu Pijemont. U Prvom svetskom ratu bio je angažovan u Ratnom pres birou Srpske vrhovne komande. Tokom boravka u Francuskoj postaje saradnik više pariskih časopisa u kojima objavljuje eseje. Njegov esej „Kinematografska estetika“ preveden je tada na čak šest evropskih jezika.[5] Po povratku u Jugoslaviju sarađuje u mnogim časopisima. Uoči Drugog svetskog rata, u tadašnjem časopisu Vreme u trinaest nastavaka objavio je Istoriju jugoslovenskog filma do rata.[2] Kao profesionalni novinar je 1921.[9] bio jedan od osnivača Jugoslovesnkog novinarskog udruženja.[1] Takođe je bio i začetnik jugoslovenske filmske i sportske priče. Uređivao je razne sportske listove i bio strastveni ljubitelj fudbala.[5] Svoje članke objavljivao je u časopisima Letopis matice srpske, XX vek, Vreme, Zenit, Tribuni, Film, Hipnos, Beogradske novosti, Mlada Bosna, Ilustrovani list Nedelja i drugim.... Film je serija slika koje, kad se prikažu na platnu, stvaraju iluziju pokretanja zahvaljujući phi fenomenu. Ova optička iluzija čini da publika kontinuirano opaža pokret između odvojenih objekata koji se vide brzo u nastavcima. Proces pravljenja filma je i umetnost i industrija. Film se pravi fotografisanjem pravih scena kamerom za snimanje, fotografisanjem crteža ili minijaturnih modela korišćenjem tradicionalne tehnike animacija ili kombinacijom svih tehnika i drugih vizuelnih efekata. Reč `cinema` (eng. bioskop), skraćeno od kinematografija, koristi se često da bi označila industriju filmova ili samu umetnost njihovog stvaranja.[1] Savremena definicija bioskopa bi bila da je to umetnost simuliranja iskustva do komunikativnih ideja, priča, percepcija, osećanja, lepote ili atmosfere snimljenih ili programiranih pokretnih slika sa ostalim senzornim stimulacijama. Filmovi su na početku snimani preko plastične trake kroz projektor na ogromnom platnu. Mnogi dugometražni filmovi su sada potpuno digitalni kroz ceo proces produkcije, distribucije i egzibicije. Filmovi su kulturni artefakti osmišljeni od strane specifičnih kultura. Oni prikazuju te kulture i zauzvrat utiču na njih. Film je smatran važnom umetnošću, izvorom popularne razonode i moćnim medijem za edukovanje građana. Vizuelna baza filma daje univerzalnu moć komunikacije. Neki filmovi su postali svetski poznati korišćenjem titlova za prevod dijaloga u jezik gledalaca. Neki su kritikovali filmsku industriju i glorifikaciju nasilja[1], kao i njen potencijalno negativan tretman prema ženama.[2][3] Individualne fotografije koje sačinjavaju film se nazivaju ramovi. Tokom projekcije tradicionalnih filmova, rotirajući zatvarač čini da tamni intervali budu pomereni u poziciju za projektovanje svakom ramu, ali gledalac ne primećuje te prekide zbog efekta poznatog kao upornost vida (eye persistence), gde oko zadrži vizuelnu fotografiju na delić sekunde posle pomeranja izvora. Postoje mnogi drugi izrazi za film: individualna pokretna slika, šou slika, pokretna/pomerajuća slika, `photoplay` i `flick` (eng. zvrčka). Najčešći izraz u SAD je `movie`, dok se u Evropi preferira `film`. U ranim godinama reč `sheet` (eng. platno) se ponekad koristila umesto ekrana...

Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima / Milan Kašanin Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 354 str., [1] list s tablom : autorova slika ; 19 cm Zbirka Brazde : biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca ; ǂkolo ǂ8, ǂknj. ǂ45 (Karton s omotom) Napomene Beleška o piscu: str. [357-358]. Predmetne odrednice Radičević, Branko, 1824-1853 Jakšić, Đura, 1832-1878 Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Kostić, Laza, 1841-1910 Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Lazarević, Laza, 1851-1890 Matavulj, Simo, 1852-1908 Sremac, Stevan, 1855-1906 Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Popović, Bogdan, 1863-1944 Skerlić, Jovan, 1877-1914 Dučić, Jovan, 1871-1943 Srpska književnost -- 19-20v Pisac ove knjige, koji je u našoj literaturi između dva rata stekao ugled kao pripovedač i romansijer, a u našoj istoriji umetnosti i likovnoj kritici zauzima jedno od najistaknutijih mesta – poslednjih godina skrenuo je na sebe izuzetnu pažnju svojim esejima o srpskim piscima s kraja prošlog i početna ovog veka. Knjiga SUDBINE I LJUDI predstavlja zbirku sakupljenih ogleda o dvanaestorici srpskih pesnika, proznih pisaca i kritičara: Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Zmaju, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, Lazi Lazareviću, Jaši Ignjatoviću, Stevanu Sremcu, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, Bogodanu Popoviću, Jovanu Skerliću. Ogledi Milana Kašanina nisu književno-istorijske studije, pisane na uobičajen način, već literarno izrađeni portreti srpskih pisaca, njihovih književnih i životnih sudbina. Kao takvi, Kašaninovi ogledi, pored sve osobenosti i subjektivnosti u svojim ocenama, spadaju u najzanimljivije tekstove naše esejistike. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG46

FOTOTIPSKO izdanje knjige iz 1942 POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK 296 strana + 24 fotografije među kojima su Najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji``, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Dr Danilo Gregoric - Samoubistvo Jugoslavije Poslednji cin jugoslovenske tragedije Drugo, nepromenjeno izdanje Jugoistok, Beograd, 1942. Mek povez, 295 strana, ilustrovano. RETKO! Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica, Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj: Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji`, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Naslov Čuvari uspomena i svedoci istorije : fotoreporteri Vojvodine = Guardians of memories and witnesses of history : photojournalist of Vojvodina / [priredio Darko Dozet ; prevodi Snežana Kovačić ; portreti fotoreportera Mioljub Veličković, Robert Getel, Darko Dozet, Vladimir Zubac, Nenad Mihajlović, Jaroslav Pap, Stefan Danijel Plačkov, Ilija Ramić, Nikola Stojanović, Radivoj Hadžić] Uporedni naslov Guardians of memories and witnesses of history : photojournalist of Vojvodina Vrsta građe knjiga Jezik srpski, engleski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Foto asocijacija Vojvodine, 2014 (Novi Sad : Graphit plus) Fizički opis 167 str. : fotogr. ; 24 x 31 cm Drugi autori - osoba Dozet, Darko, 1976- = Dozet, Darko, 1976- Kovačić, Snežana Veličković, Mioljub = Veličković, Mioljub Getel, Robert Zubac, Vladimir Mihajlović, Nenad = Mihajlović, Nenad Pap, Jaroslav, 1957-2021 = Pap, Jaroslav, 1957-2021 Plačkov, Stefan Danijel Ramić, Ilija, 1956- = Ramić, Ilija, 1956- Stojanović, Nikola Hadžić, Radivoj, 1960- = Hadžić, Radivoj, 1960- Ređep, Draško, 1935-2019 = Ređep, Draško, 1935-2019 Mirosavljević, Borivoj, 1937- = Mirosavljević, Borivoj, 1937- (karton) Napomene Uporedo srp. tekst i engl. prevod Tiraž 1.000 Str. 3: Misija hrabrosti podvig neponovljivosti / Draško Ređep Str. 4-6: Slikom do istine : svetlopisi Vojvodine - istorija bez privida : pionirska uloga Vojvođana u razvoju foto-žurnalizma Srbije / Borivoj Mirosavljević Str. 7: Reč autora / Darko Dozet. Predmetne odrednice Fotografi -- Vojvodina -- Fotomonografija Vojvodina FOTOREPORTERI VOJVODINE Čuvari uspomena i svedoci istorije Kao nova ČUVARI USPOMENA I SVEDOCI ISTORIJE. FOTOREPORTERI VOJVODINE. GUARDIANS OF MEMORIES AND WITNESSES OF HISTORY. PHOTOJOURNALISTS OF VOJVODINA. Priredio Darko Dozet. Predgovor: Misija hrabrosti i podvig neponovljivosti, dr Draško Ređep; Slikom do istine, Borivoj Mirosavljević, majstor fotografije. Prevodi: Snežana Kovačić. Izdavač: Foto asocijacija Vojvodine. Dizajn i štampa Graphit plus doo. Novi Sad, 2014. Reč je o prvoj knjizi u kojoj su, kratkim biografijama i delom njihovog opusa, predstavljeni fotoreporteri iz cele Vojvodine. Među ostalima, tu su Geza Barta i Julije Brežan koji su udarili temelje fotoreporterskog poziva u pokrajini, pa utemeljivači kvalitetne fotografije u staroj dami srpskog novinarstva, listu „Politika“ Stevan Kragujević, Petar Otoranov i Jovan Ritopečki, osnivači foto-službe Nacionalne agencija Tanjug i reporteri zaslužni za njene svetske domete Branislav Obradović, Hristifor Nastasić, Bogdan Bradvarević, Anton Vaš, Nedeljko Deretić… Tu su, razume se, i Jovan Vajdl i Stevan Lazukić koji su radeći za novosadski „Dnevnik“ fotografske strandarde u tom listu podigli na svetski nivo. Tu je i Borivoj Mirosavljević koji, pored odličnog oka, i perom beleži, publikuje i od zaborava spašava sve što se tiče srpske fotografije. Bora Vojinović iz „Mađar Soa“ bio je jedan od prvih pravih sportskih fotoreportera, dok je Ana Lazukić bila prva žena profesionalni fotoreporter u Srbiji, potvrdivši svojim darom i kvalitetom da i žene mogu da budu vrhunski profesionalci. I otvorivši vrata Čili David, Aleksandri Erski i drugim mlađim damama. U ovoj dragocenoj monografiji je, naravno, i Jaroslav Pap koji je, učeći od onih vrhunskih, i sam postao jedan od najboljih reportera na Balkanu. Tu su i Branko Lučić, Laslo Dorman, Dragutin Savić, Andraš Otoš, Martin Candir, Gavrilo Grujić, Dragan Antonić…, dakle imena koja se u fotografskim krugovima izgovaraju sa dubokim, i zasluženim, poštovanjem. S druge strane, Mihalj Moldvaj je radeći ceo život za čuveni nemački „Štern“ dokazao da su naši autori i spremni i sposobni za najviše domete. To su, radeći za najpoznatije medije sveta, potvrdili i Imre Sabo i Sabolč Dudaš. Mada su dubok trag ostavili i u nizu drugih listova, Matija Koković, Zoran Jovanović – Mačak i Darko Dozet su dali izuzetan lični autorski pečat sjajnoj fotoreporterskoj školi „Večernjih novosti“. Pored navedenih, u monografiji je mnoštvo drugih autora koji su svojim kvalitetom i predanim radom zaslužili mesto među 60 najboljih. Monografija je štampana na srpskom i engleskom jeziku i posle promocije biće dostavljena svim većim bibliotekama u Vojvodini i gradu Beogradu kao i školama i institucija koje se bave fotografijom. Izdavač je Foto asocijacija Vojvodine, osnovana 2013. godine, prvenstveno radi popularizacije fotožurnalizma i unapređenja položaja fotografije u Društvu. Autor monografije je Darko Dozet, dugogodišnji fotoreporter „Dnevnika“, Tanjuga i „Večernjih Novosti“ i ona je oduživanje duga prema kolegama od kojih je učio i od kojih uči i danas. Štampanje knjige omogućili su: Sekretarijat za kulturu i informisanje Vlade AP Vojvodina, “Novosadski Sajam” i “Dnevnik” Vojvodina pres. Pripremu knjige, promociju i izložbu fotografija omogućili su: Dušan Bajatović i JKP “Tržnica”. Monografija „Čuvari uspomena i svedoci istorije“, koju je izdala Foto asocijacija Vojvodine, promovisana je danas u Kulturnom centru Grada Novog Sada, a tim povodom je otvorena i izložba izabranih fotografija iz te monografije, koja će u Kulturnom centru biti postavljena do 1. maja. Izložbu je otvorio pomoćnik direktora Tanjuga za fotografiju Srđan Ilić koji je rekao da je izdavanje Monografije i postavljanje izložbe značajno kao dokument o ljudima koji se bave fotoreporterskim poslom i koji su, kako je kazao, zaista čuvari uspomena i svedoci istorije. Predsednik Foto asocijacije Vojvodine Darko Dozet rekao je da je Monografija pripremana nešto više od godinu dana i da je u njoj predstavljen 61 fotoreporter iz Vojvodine sa ukupno 330 fotografija. „Biografije svih predstavljenih fotoreportera u Monografiji prevedene su i na engleski jezik, a među fotografijama objavljenim u Monografiji ima onih koje su nastale početkom prošlom veka, ali i nastalih u poslednjih godinu-dve dana“, rekao je Dozet, dodajući da se na izložbi nalazi 90 fotografija. Prema njegovim rečima, ideja o izdavanju Monografije rodila se poslednjih dana 2012. godine na tradicionalnom novogodišnjem druženju fotoreportera Novog Sada, te da je prikupljanje materijala trajalo celu prošlu i prva tri meseca ove godine. Stevan Kragujević (Senta, 4. februar 1922 — Beograd, 17. april 2002), jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih fotoreportera i fotoumetnika. Zanat i profesionalni rad Fotografijom se počeo baviti kao četrnaestogodišnjak. Učio je zanat u Senti, kod Martina Ronaija i Danila Jakšića. U toku rata, Stevan je nastavio sa učenjem i napredovanjem. Družeći se sa iskusnim Gezom Bartom, u Novom Sadu, u njegovoj fotoprodavnici nabavio je jedanod prvih kolor filmova, i koristio ga samo za najdragocenije snimke. Tako je 1943. godine nastao i fotos “Guščarice”, mlade žene sa korpom i guskama, u vojvođanskom sokaku. Snimak je, pod nazivom “Motiv iz vojvođanskog sela”, publikovan na naslovnoj strani časopisa “Duga”, broj 313, koji je tako, 1950. godine, postao prvi naš ilustrovan časopis sa naslovnicom u koloru. Bio je prvi fotoreporter Direkcije za informacije pri Predsedništvu SFRJ, koju je vodila, kao predstavnik za propagandu u inostranstvu, Eva Biro, a na čijem se čelu nalazio Vladimir Dedijer. Tada je nastao, između ostalog, i prvi oficijelni portret Predsednika Tita, koji je 1950. godine načinio Kragujević, a koji je bio namenjen stranim ambasadama i dopisnicima. Snimak je sačuvan u Kragujevićevoj arhivi. Stevan je tokom kasnije karijere načinio bogat fond snimaka Predsednika Tita, prateći njegova putovanja u zemlji, posete radnim kolektivima, susrete sa stranim državnicima, radnicima, umetnicima, građanima, ili mladima, ali je, pored zvaničnih, osvario i niz antologijskih, neoficijelnih snimaka. Mnogi su ga, zbog svega toga, smatrali Titovim ličnim fotografom – što on nije bio. Nakon tog perioda od 1949. do 1951. godine, je član elitnog tima fotoreportera Tanjuga od 1951. do 1953. godine, a od 1953. do penzionisanja, 1982. godine, fotoreporter i urednik fotografije dnevnog lista `Politika`. Tokom rada u `Politici`, posebno u njenom novijem periodu modernizacije (prelaskom u novu, današnju zagradu) obavljao je i druge značajne poslove - bio je rukovodilac Fotolaboratorije i Fotoslužbe ove kuće. Više godina je bio je šef fotoslužbe, prenosio iskustvo na mlađe kolege, organizovao dinamičan dnevni i noćni rad fotoredakcije, a posebno doprineo visokoj svesti o značaju čuvanja filmova i osnivanju bogate fotodokumentacije. Do odlaska u penziju bio je i urednik fotografije, koji je doprineo uvođenju novih rubrika u “Politici”, osobito onih koji su isticale punu vrednost i važnost fotografije (“U slici i reči”). Autorski rad u izdanjima Knjige sa radovima Stevana Kragujevića Turnir nacija, IX šahovska olimpijada, Dubrovnik, 1950. Izdanje Šahovskog saveza Jugoslavije, 1950. Tanja Kragujević: Vratio se Volođa. Edicija “Prva knjiga”, Matica srpska, Novi Sad, 1966. Sa fotosima Stevana Kragujevića. Narodna biblioteka Srbije – Vodič. Izdanje Narodne biblioteke Srbije, 1973. (Izuzev fotosa iz istorijata Biblioteke i reprinta starih rukopisa, sve fotose novog zdanja Narodne biblioteke, svečano otvorene za javnost 6. aprila 1973. godine, načinio je Stevan Kragujević) Momčilo Stevanović: Titov putokaz. Fotografije: Stevan Kragujević. Dečje novine, Gornji Milanovac, 1977. Momčilo Stefanović, Stevan Kragujević: Ljubav bez granica. Tito i pioniri. Izdavač: NIRO “Mladost”, Beograd. Suizdavač: Savet Saveza pionira Jugoslavije. Oprema: Nenad Čonkić. Beograd, 1980. Mirko Arsić, Dragan R. Marković: 68.Studentski bunt i društvo. Fotografije: Stevan Kragujević`. Novinska organizacija “Prosvetni pregled”, Beograd, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije. Urednici: Milivoje Pavlović, Velimir Ćurgus Kazimir. Recenzenti: Dušan Janjić, Karel Turza. Grafička i likovna oprema: Brano Gavrić. Fotografije Stevan Kragujević. Beograd, 1984. Kragujević. Senta koje više nema. Sa stihovima Tanje Kragujević iz zbirke `Pejzaži nevidljivog`. Povodom 300-te godišnjice bitke kod Sente. Kulturno-obrazovni centar `Turzo Lajoš` i štamparija `Udarnik`, Senta, 1997. Značajna izdanja sa radovima Uredi SKOPJE, 1963. Urednik: Jovan Popovski. Crtež na ovitku izradio Vasilije Popović-Cico. Fotografije: Kiro Georgievski, Blagoja Drnkov, Kiro Bilbilovski, Cvetko Ivanovski, Slave Kaspinov, Edo Meršinjak, Kočo Nedkov, Foto “Nova Makedonija”, Nikola Bibić, Jovan Ritopečki, Gogo Popov, Aleksandar Minčev, Steva Kragujević, Drago Rendulić Izdavač: Agencija za fotodokumentaciju, Zagreb, 1963. YUGOSLAV FEDERAL ASSEMBLY. Belgrade, 1965. Board of Editors: Živan Mitrović, Branko Kostić, Dragoljub Đurović. Editor: Dragoljub Đurović. Photographs by: Miodrag Đorđević, Stevan Kragujević. Lay-out by: Ante Šantić. Translated by: DR Marko Pavičić. Published by: “Mladost”, Beograde, Maršala Tita 2. Štampa: Grafičko preduzuće “Slobodan Jović”, Beograd. SKUPŠTINA SFRJ, Beograd, 1978. Izdaje: Sekretarijat za informacije Skupštine SFRJ. Pripremili i uredili Aleksandar Petković, Dragoljub Đurović. Sarađivali: Branko Kostić. Željko Škalamera (na tekstu o zgradi Skupštine SFRJ). Fotografije: Miodrag Đorđević, Ivo Eterović, Stevan Kragujević, Tomislav Peternek, Žorž Skrigin, Tanjug. Tehniči urednik Sveta Mandić. Izdavač: “Turistička štampa “, Beograd. Štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd. TITO U PRIRODI I LOVU. Izdavač: Izdavačko instruktivni biro, Zagreb. Monogorafiju pripremilo Beogradsko lovačko društvo, Beograd.1980. TITO. ILUSTROVANA BIOGRAFIJA. Uvod: Pavle Savić. Tekst: Rajko Bobot. Recenzent: Jovo Kapičić. Umetnički urednik Miodrag Vartebedijan. Fotografije:Branibor Debeljković, Ivo Eterović, Džon Filips, Historijski arhiv Bjelovar, Radovan Ivanović, Duško Jovanović, Stevan Kragujević, Mirko Lovrić, Dimitrije Manolev, Muzej grada Beograda, Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, Milan Pavić, Miloš Rašeta, Žorž Skrigin, Aleksandar Stojanović, Filmoteka Osjek, Foto Tanjug, Žirovrad Vučić. Izdavaći: Jugoslovenska revija. Beograd, Vuk Karadžić, Beograd. Štampa: Mladinska knjiga, Ljubljana, 1980, 1981. TITO U KRUŠEVCU. Bagdala, Kruševac, 1981. Đorđe Kablar: Crvena kolonija. Povodom 40. godišnjice pobede nad fašizmom. Senta. Deo fotografija snimio Stevan Kragujević. 1985. PISAC U FOTOGRAFIJI. IVO ANDRIĆ 1892-1975. Povodom izložbe Muzeja grada Beograda i Salona fotografije. Izdavač: Muzej grada Beograda, posebna izdanja, 1985. Radovan Popović: Ivo Andrić, Život. Autori fotografija: Piotr Barqcz, Foto Tanjug, Mladen Grčević, RTV Beograd, Vojni muzej JNA, Arhiv grada Beograda, Đorđe Popović, Dimitar Manolev, Stevan Kragujević, Rade Milojković, A. Aškania, Nikola Bibić, Budim Budimovski, Vojislav Beloica, Arhiv Josipa Broza Tita, Gvozden Jovanić, i drugi, neoznačeni autori. Zadružbina Ive Andrića, Beograd, 1988. Živojin Pavlović: Ispljuvak pun krvi. Biblioteka Zabrane! Kolo 1, knjiga 1. Urednik Miroslav Dereta, Dijana Dereta. Grafički atelje Dereta. Likovno grafička oprema: Živojin Pavlović, Miroslav Dereta, Neboša Rogić. Fotografija – korice, Stevan Kragujević. Beograd, 1990.Fotografije u knjizi: Stevan Kragujević, T. Peternek, D. Konstantinović, S. Sulejmanović, Ž. Pavlović, P. Otoranov Dragan Vlahović, Nataša Marković : Jovanka Broz – Život na dvoru. Fotografije Dragutin Grbić i Stevan Kragujević. Biblioteka “Misterije politike”. Akvarius, Novi Beograd, 1990. Tija voda. Edicija `Istorija poljoprivrede, salaša i sela`, XI knjiga. Glavni urednik prof. dr Veselin Lazić. Izdavač: Kulutrno-istorijsko društvo `Proleće na čenejskim salašima`, PČESA, Novi Sad, 1995. Komšija pa Bog. Edicija `Istorija poljoprivrede, salaša i sela`, XII knjiga. PČESA, Novi Sad, 1996. Glavni urednik Prof. dr Veselin Lazić. Urednici: Prof. dr Miloš Marjanović, Milan Grujić, književnik. Izdavač: Kulutrno istorijsko društvo “Proleće na čenejskim salašima”. Štampa: Mala knjiga, Novi Sad, Bulevar Vojvode Stepe 137. Novi Sad, oktobar 1996. Pavlović, Živojin: Ispljuvak pun krvi, Dnevnik ` 68. Dnevnici, knjiga treća. Prometej, Novi Sad, Kwit podium, Beograd, 1999. Petar Terzić: Sremac. Izdavač: Kulturno-obrazovni centar `Turzo Lajoš`, Senta, 2002. Petar Terzić: Srpska čitaonica u Senti 1868-1957. Izdavač : PP Rapido, Senta, i Kulutrno-obrazovni centar `Turzo Lajoš`, Senta, 2002. Borivoj Mirosavljević : Vojvodina. Predeli i ljudi. Dnevnik, novine i časopisi. Novi Sad, 2005. Antologije, zbornici, leksikoni Uredi Dragoljub Milivojević: “Politika” - svedok našeg doba 1904-1984. Narodna knjiga, Prosveta, Beograd. 1984. DVA VEKA SRPSKOG NOVINARSTVA. Institut za novinarstvo, Beograd, 1992. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 1. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2000. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 2, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2001. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 3, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2002. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojovidne, knjiga 4, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. TANJUG, FOTO. 60 GODINA POSTOJANJA. Priredio Živorad Vućić. JP Novinska agenicija Tanjug. Beograd, 2003. STO FOTOREPORTERA POLITIKE. Vek Politike, 1904 – 2004. Publikacija povodom izložbe u Holu “Politike”, Beograd, 2004. Dušan Đurić: NOVINARSKI LEKSIKON, YU Marketing pres, Kompanija Novosti, Beograd, 2003. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2004. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 6, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2005. Goran Malić: Letopis srpske fotografije, 1939-2008. Fotogram, Beograd, 2009. Miško Šuvaković: ISTORIJA UMETNOSTI U SRBIJI, XX VEK. Drugi tom. Realizmi i modernizmi oko hladnog rata. O fotografiji: Jelena Matić/Fotografija socijalističkog realizma. Orion art, Beograd, 2012. ČUVARI USPOMENA I SVEDOCI ISTORIJE. FOTOREPORTERI VOJVODINE. GUARDIANS OF MEMORIES AND WITNESSES OF HISTORY. PHOTOJOURNALISTS OF VOJVODINA. Priredio Darko Dozet. Predgovor: Misija hrabrosti i podvig neponovljivosti, dr Draško Ređep; Slikom do istine, Borivoj Mirosavljević, majstor fotografije. Prevodi: Snežana Kovačić. Izdavač: Foto asocijacija Vojvodine. Dizajn i štampa Graphit plus doo. Novi Sad, 2014. MG145 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvih 200 godina osvajanja SAD , istorija srpske emigracije Odlomak: Uvod OSVAJANJE INDIJANSKE ZEMLJE Već dve stotine godinа Srbi osvаjаju zemlju koju su belci oteli od Indijаnаcа. U Ameriku su prvo odlаzili bokeljski mornаri, srpski misionаri i аvаnturisti, brdskа sirotinjа sа Bаlkаnа, seljаci i rаdnici. Prvi Srbin koji je zvаnično nаselio Ameriku bio je Vojvođаnin i zvаo se Đorđe Šаgić. Srpski do­se­lje­ni­ci su аmeričko tlo nа­se­ljа­vа­li početkom XIX vekа kаdа su ulаzili u ju­žne držаve, Luizijаnu, Teksаs i Novi Meksiko, tаdа pod Špа­ni­jom i Frаn­cus­kom. Ulаzilo se preko Kаlifornije, jer je onа bilа poljoprivredni rаj, а potom i zlаtni rudnik, pа su srpski pioniri nаseljаvаli zаpаdne grаdove, Los Anđeles i Sаn Frаncisko. I lаgаno se širili premа kontinentаlnom delu, kа Nevаdi, Juti, Montаni, Arizoni i Pensilvаniji. U ovim držаvаmа Srbi osnivаju svojа prvа nаcionаlnа društvа, podižu crkvu Sveti Sаvа u DŽeksonu i otvаrаju redаkcije svojih novinа, аli, nа žаlost, i prvа grobljа. Prvа seobа Srbа kа Americi od oko 150.000 ljudi trаjаlа je sve do Prvog svetskog rаtа. Mаlo ko je od tih Srbа tаdа uspeo dа ostvаri priželjkivаni sаn, dа se obogаti i vrаti kući, jer su uglаvnom okopаvаli njive, dubili rudаrske jаme i kopаli svoje grobove. Rаzočаrаni Srbi su zаto ispevаli pesmu u kojoj je tа dаlekа Amerikа, ljudskа čemerikа. Ubrzаnа industrijаlizаcijа SAD nа početku XX vekа pomerilа je аmeričke Srbe iz Kаlifornije nа istok u Pensilvаniju i Ilinoisu, jer je u njenim njivаmа, а posebno u rudnicimа i čeličаnаmа bilo dostа poslа. Ekonomski rаzvoj Amerike je privukаo i nove doseljenike iz srpskih zemаljа, koji su ulаzili sа istočne obаle u okolnа rudаrskа nаseljа i novi industrijski centаr Geru kod Čikаgа. Ovа seobа, kojа je trаjаlа do početkа Drugog svetskog rаtа, nije bilа mаsovnа, jer ekonomskа recesijа i stroge kvote zа doseljenike nisu svim Srbimа pružаli šаnsu dа se usele u Ameriku. U tom periodu uzbuđeni zbog rаtnih dogfаđаnjа nа Bаlkаnu i posebno u otаdžbini, аmerički Srbi formirаju prvu nаcionаlnu i političku orgаnizаciju Srpsku nаrodnu odbrаnu - SNO. Po zаv­ršet­ku rаtа 1945. zаpočeo je treći tаlаs useljаvаnjа Srbа u SAD, koji je trаjаo punih dvаdeset godinа. Tаdа se uselilo se oko 250.000 bivših rаtnih zаrobljenikа, izbeglicа i rаseljenih licа, protivnikа komunizmа u novoj Jugoslаviji, kojimа je Amerikа dаvаlа prividni stаtus političkih emigrаnаtа. NJihovа glаvnа аmeričkа lukа bio je NJujork, iz kog su se Srbi selili duž Čikаškog bаsenа i Kаlifornije. U Čikаgu je bilo sedište Srpske prаvoslаvne crkve i Srpske nаrodne odbrаne, u Pitsburgu je bilo Srpski nаrodni sаvez, u NJujorku je delovаlo Udru­že­njа bo­rа­cа Ju­go­slo­ven­ske krа­ljev­ske voj­ske. Odbegli monаrhisti, pripаdnici nаcionаlnih snаgа i аntikomunisti, koji nisu želeli dа žive u Titovoj Jugoslаviji, u Americi su sredinom 20. vekа stvorili izuzetno snаžnu srpsku koloniju. Podigli su stotinаk prаvoslаvnih hrаmovа i ojаčаli srpsku koloniju u SAD. Sа velikim trpljenjem dočekаli su Titove ekonomske migrаnte, а sа odušveljenjem Miloševićeve iseljenike. Pre­mа po­pi­su stа­no­vniš­tvа SAD u 1990. go­di­ni, kаo Srbi i Ju­go­slo­ve­ni registrovаno je oko 380.000 nаših ljudi. Uznemireni zbog аlbаnskog secesionizmа nа Kosovu i Metohiji, zаpаdnog rаsturаnjа zemlje i medijskog rаtа protiv srpskog nаrodа, nаši iseljenici su 7. decembrа 1990. u Klivlendu stvorili novu srpsku političku аsocijаciju Kongres srpskog ujedinjenjа - KSU. Američkim Srbimа su se u petom tаlаsu doseljаvаnjа, koji je izаzvаn grаđаnskim rаtom 1991. i rаspаdom SFRJ, iz otаdžbinskih zemаljа počeli dа se pridružuju vojni begunci, izbeglice, stručnjаci i mlаdа srpskа inteligencijа. Prvа stаnicа novih doseljenikа u Americi bili su grаd Tuson u Arizoni, Čikаgo i okolnа mestа, zаtim Detroit, Pitsburg, NJujork, Los Anđelos i Sаn Frаncisko. U SAD premа popisu dаnаs živi oko 560.000 Srbа. Srpskа kolonijа sа polа milionа dušа u velikoj Americi imа stаtus “mаle etničke zаjednice”. Srbi su zа dvа vekа osvаjаnjа bivše indijаnske zemlje uspeli dа postаnu deo istorije Sjedinjenih Američkih Držаvа. Tu istoriju prvi su ispisivаli brodski slepi putnik Đorđe Šаgić, episkopi Dаbović, Mаrdаrije, Nikolаj, Dionisije, nаučnici Mihаilo Pupin i Nikolа Teslа, pаtriotа Mihаilo Dučić i pesnik Jovаn Dučić, krаlj Petаr II Kаrаđorđević, princ Andrejа i kneginjа Jelisаvetа, četničke vojvode Đujić, Jevđević, Đurišić, košаrkаški genije Petаr Pit Mаrаvić, filmski umetnik i oskаrovаc Mlаden Sekulović, poznаt kаo Kаrl Mаlden, pisci Vilijаm Jovаnović, Čаrls Simić i Stiv Tešić. I političаri Mаjk Stepović, Helen Delić Bentli, Miroslаv Đorđević. A potom čаrobnjаci kičice Arso Ivаnović, Sаvа Rаkočević, pisci Borivoje Kаrаpаndžić, Milorаd i Slobodаn Drаšković, Nikolа Morаvčević, Nаtаšа Rаdojčić, nаčinik Bogdаn Mаglić, košаrkаški div Vlаde Divаc, plivаčki šаmpion Milorаd Čаvić, mlаdi genijаlni pronаlаzаč Mаrko Popović i mnogi drugi znаmeniti ljudi. Srbi dаnаs u Americi imаju pet dobitnikа Oskаrа, trojicu vlаsnikа Pulicerove nаgrаde, dvа kongresmenа i jednog guvernerа, аli i stotinаk vrhunskih profesorа, rediteljа, glumаcа, muzičаrа i sportistа. Uspelo nаm je dа Holivud pretvorimo u srpsko selo. I dа nа аmeričke univerzitete uselimo preko 2.000 studenаtа, zа koje se tvrdi dа su nove Tesle. Mnogi od njih su se povremeno ili trаjno vrаtili u otаdžbinu. Neki dа žive u Srbiji, а neki dа u srpskim zemljаmа potrаže svoje dаvno izgubljene korene. Koliko dаnаs imа Srbа u SAD utvrdiće popis stаnovnikа, koji je počeo u proleće 2010. godine. Srpskа orgаnizаcijа Kongres srpskog ujedinjenjа je tim povodom poveo kаmpаnju dа se Srbi u popisu izjаsne i potvrde svoje srpsko poreklo. Očekuje se dа nаs bude nаjmаnje milion u SAD. Nаjvаžnije od svegа je dа su аmerički Srbi sаčuvаli svoj nаcionаlni identitet i nisu se utopili u veliku Ameriku. Tome je ponаjviše doprinelа Srpskа prаvoslаvnа crkvа, kojа je zа jesen 2010. priredilа doček novog srpskog pаtrijаrtа Irinejа. Jer, NJegovа svetost pаtrijаrh srpski gospodin Irinej trebа dа dođe prvi put u SAD nа proslаvu sto godinа od osnivаnjа hrаmа Sveti Sаvа u Sаn Gаbrijelu, u držаvi Kаlifornijа, gde se nаselio prvi Srbin pre dvа vekа.. Kаdа je u proleće 2010. аmerički fotogrаf Lаri Mаlete iz Hjustonа, odlučio dа poseti zemlju rođenjа njegovog čukundede Đorđа Šаgićа i prvog srpskog pionirа u SAD, poznаtijeg kаo DŽordž Fišer, točаk srpske istorije u Americi pokrenuo se unаtrаg. Ovа knjigа imа sаmo nаmeru dа otkrije i prikаže deo te bogаte srpske istorije u Americi. Autori

U prihvatljivom stanju, ima podvlačenih rečenica, korice loše. Nije za bibliofile. KNJIGA I Autor - korporativno telo Naučni skup Drugi svjetski rat- 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20- 22. septembar 1995. Tom 1 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Ostali naslovi The Second world war-50 years later Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 719 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-089-9 (CANU; Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: The Second world war - 50 years later : papers read at international scientific meeting, Podgorica, September, 20-22, 1995. Vol. 1 Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Ćir. Tiraž 1.000 Str. 5-14: Predgovor / Vlado Strugar Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici KNJIGA II Naučni skup Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20-22. septembar 1995. Tom 2 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Ostali naslovi The Second world war - 50 years later. Vol. 2 Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 579 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-009-0 (Ispravlјen; CANU; Broš.) 86-7215-009-2 ! Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Tiraž 1.000 Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici SADRŽAJ KNJ. I PREDGOVOR OTVARANJE NAUČNOG SKUPA Akademik Vlado Strugar Akademik Dragutan P. Vukotić Akademik Miroslav Pantić Akademik NikolaN Todorov Dr Vlado Ivanoski Milo Đukanović Dr Čedomir Štrbac Prof. dr Janko Radulović I JUGOSLAVIJA I SVJETSKI RATOVI Akademik Vlado Strugar DRUGI SVETSKI RAT - 50 GODINA KASNIJE Akademik Milorad Ekmečić FAŠIZAM I REJ1IGIJA Prof. dr Milan Petrović KOMUNIZAM I FAŠIZAM - IDEOLOŠKE ANTITEZE I SINTEZE . Docent dr Drago Ručnov IDEOLOŠKE OSNOVE DRUGOG SVETSKOG RATA Protojerej prof. dr Dimitrije M. Kalezić DUHOVNA KRIZA KAO UZROK DRUGOG SVJETSKOG RATA I NJEGOVIH POSLJEDICA Prof. dr Milan S. Krsmanović ETIČKI POGLED NA SUDARE SVJETOVA U 20. VIJEKU Dr Dragi Maliković BRITANCI O JUG0SJ10VENIMA NA PARISKIM MIROVNIM KONFERENCIJAMA 1919-1920. I 1946. GODINE Dr Slavolјub Cvetković JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKI ODNOSI 1939-1941. GODINE Dr Smilјana Đurović PROBLEM EKONOMSKE KOMPATIBILNOSTI JUGOSLOVENSKOG PROSTORA SA OSTALOM EVROPOM KAO ELEMENAT UVLAČENJA JUGOSLAVIJE U KOVITLAC DRUGOG SVETSKOG RATA Mr Dragan Tešić VOJSKA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1939-1941. GODINE Prof. dr Mirko Mirković DRUGI SVETSKI RAT I UNUTRAŠNJE PREUREĐENJE JUGOSLAVIJE 1. O opšteistorijskim okvirima nastajanja i nestajanja Druge Jugoslavije 2. O Unutrašnjem preuređenju Jugoslavije 3. O jugoslovenskim političkim programima u oslobodilačkom ratu 4. O jugoslovenskom državnom ujedinjenju (1918) i njegovom kontrapunktu - secesijama 1991/92 Dr Đuro Vujović KLJUČNO PITANJE U NAS ZA VRIJEME DRUGOG SVJETSKOG RATA: Jugoslavija - da ili ne i kako? Dr Pavle Vukčević` O NEKIM ASPEKTIMA FUNKCIONISANJA POLITIČKE VLASTI U DRUGOM SVJETSKOM RATU NA, PROSTORIMA JUGOSLAVIJE - POLITOLOŠKO-SOCIOLOŠKA ANALIZA (Ne)uslovlјenost konstituisanja političke vlasti - sukob želјa i realnosti Dr Slobodan Branković POLITIKA I RAT MOĆI Dr Venceslav Glišić IZBEGLIČKA JUGOSLOVENSKA KRALJEVSKA VLADA I SRPSKO NACIONALNO PITANJE II JUGOSLAVIJA OKUPACIJA I ANTIFAŠISTIČKI OTPOR Mr Mira Radojević IZBEGLIČKA VLADA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE I JUGOSLOVENSKA DRŽAVNA IDEJA Dr Ranko Končar FEDERALISTIČKE KONCEPCIJE O JUGOSLAVIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA ŠK Prof. dr Momčilo Zečević KOMUNISTI I SRPSKO PITANJE U SVETLU NOVIH SPORENJA Prof. dr Perko Vojinović UTICAJ VJERE I CRKVE NA SUDBINU JUGOSLOVENSTVA Dr Dušan Lukač 0 UZROCIMA RASKOLA LEGITIMISTIČKO-MONARHISTIČKE I KOMUNISTIČKO-REVOLUCIONARNE OPCIJE ANTIFAŠISTIČKOG RATA SRBA 1941-1945. Dr Veselin Đuretić GRAĐANSKI RAT 1941-1945: SUKOB NACIONALNOG I INTERNACIONALISTIČKOG „REALIZMA“ Svetozar Vukmanović Tempo DA LI SU ČETNICI DRAŽE MIHAILOVIĆA FAŠISTIČKI ILI ANTIFAŠISTIČKI ILI SAMO KOLABORACIONISTIČKI POKRET? Dr Čedomir M. Lučić INTERNACIONALIZAM KAO NACIONALNI ANTIPOD, NEGATOR I ELIMINATOR Prof. dr Stevan K. Pavlović OD BORBE ZA ŽIVOT DO BORBE ZA VLAST - OTPOR 1941-1945. 1. Uništenje i rasparčavanje 2. Komunistički feniks izronio iz pepela 3. Jugoslavija ponovo postaje interesantna 4. Borba za osvajanje vlasti Prof. dr Gojko Milјanić NARODNOOSLOBODIJTAČKI RAT - NAJVIŠI OBLIK OTPORA Milija Stanišić OFANZIVNOST POLITIČKE I VOJNE STRATEGIJE NOR-a Prof. dr Ilija Vuković ODNOS PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA U CRNOJ GORI PREMA NOR-u Prof. dr Novica Vojinović. ODNOS KATOLIČKE CRKVE PREMA JUGOSLAVIJI Katoličke antijugoslovenske organizacije u Prvoj Jugoslaviji 1918—1941. Katolička akcija kao antijugoslovenska organizacija Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Orlovi“ Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Križari` Klerofašistička zločinačka antijugoslovenska organizacija ustaša u Jugoslaviji Genocidna ideologija kleroustaškog pokreta Neposredno učešće Katoličke crkve i rušenje Prve Jugoslavije 1941 Narodna liberalna struja u Hrvatskoj Pokušaj rušenja Pavelića g . Zajedničke akcije Crkve i države u genocidu nad Srbima Katolički sveštenici - ustaški kolјači pravoslavnih Srba 1941-1945. Vatikan i Katolička crkva spasavaju ustaške zločince poslije rata 1945-1950. - „Tunel pacova“` Katolička crkva protiv „avnojske“ Jugoslavije 1945-1991 Prof. dr Nikola L. Gaćeša METANASTAZIČKA KRETANJA U JUGOSLOVENSKIM ZEMLJAMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA III SRBIJA POD OKUPACIJOM Dr Mirolјub Vasić O KARAKTERU RATA U SRBIJI (1941-1945) Dr Žarko Jovanović KOLABORACIJA RAVNOGORSKOG POKRETA 1941-1944. Docent dr Dragan Subotić O KOLABORACIONIZMU U SRBIJI 1941-1944. POLA VEKA KASNIJE: ZA I PROTIV 1. O kolaboraciji u domaćoj i emigrantskoj istoriografiji 2. O Nedićevom „kolaboracionizmu“ - za i protiv? Prof. dr Aleksandar Drašković KOLABORACIONISTIČKI REŽIM GENERALA MILANA NEDIĆA U OKUPIRANOJ SRBIJI Mirjana Milenković VOJNE FORMACIJE RUSKE EMIGRACIJE U SRBIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Dr Milica Milenković SOCIJALNA POLITIKA U SRBIŠ UOČI I U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Prof. dr Andrija B. K. Stojković DRUŠTVENO-POLITIČKA I IDEOLOŠKA OSNOVA PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE 1. Kriza vrednosnog sistema srpskog i jugoslovenskog građanskog društva na putu profašizacije 2. Polarizacija snaga u dilemi - za i protiv borbe protiv okupatora. Skretanje buržoaskog ka pronacističkom sistemu društva i vrednosti 3. Osnovne programske smernice Nedićeve vlade analogne nemačkoj ideologiji i politici 4. Prosvetno-školska politika i praksa na osnovama spoja i elemenata ublaženog nacifašizma sa srpskim nacionalističkim tradicionalizmom i konzervativizmom 5. Beskrompromisni antimarksizam i antikomunizam usmeren prema borbi za uniženje NOP-a i prihvatanju kao elementa pogleda na svet mlade generacije 6. Umesto zaklјučka Prof. dr Andrija B. K. Stojković OSNOVE PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE Raspad Kralјevine Jugoslavije i nastojanje kvislinških vlasti okupirane Srbije 1941-1944. da koncipiraju i održe prosvetu i školstvo u okvirima nacifašističke doktrine i politike „Državni prosvetni plan“ reforme prosvete i školstva s naglaskom na stručnom obrazovanju i radnom i nacionalno-moralnom vaspitanju Borba protiv okupacijske koncepcije i prakse školovanja Zaklјučne napomene IV MAKEDONIJA POD OKUPACIJOM Dr Rastislav Terzioski DISKRIMINATORSKIOT ODNOS NA BUGARSKIOT OKUPATOR PREMA NARODNOSTITE VO MAKEDONIJA 1941-1944 V ITALIJANSKI OKUPACIONI SISTEM Kapetan fregate mr Dragan Nenezić JUGOSLOVENSKE OBLASTI POD FAŠISTIČKOM ITALIJOM 1941-1943 Špiro Lagator KVISLINŠKE VSHGNE FORMACIJE U CRNOJ GORI 1941-1945 Uvod Brojno stanje Zločini Neđelјko Zorić OKUPATORSKIM ORUŽJEM NA SOPSTVENI NAROD Formiranje Hercegnovske čete MVAC Formiranje Korpusa MVAC za Dalmaciju Dobrovolјački batalјon Orjen »VOT Uo1op1ap deI’ Opep« Dr Đuro Batrićević DRŽANJE CETINJANA PRED NEPRIJATELJSKIM CIJEVIMA Prof. dr Tomislav Žugić PRIVREDNA RAZARANJA U CRNOJ GORI 1941-1945; Dr Đorđe Borozan JUGOSLAVIJA I ALBANIJA - SMISAO RATNOG ISKUSTVA 1941-1945, Dr Milutin Folić OKUPACIONI SISTEM I KOLABORACIJA NA KOSOVU I METOHIJI 1941-1945; Prof. dr Branko Bošković STRADANJA I PROGONI SRBA I CRNOGORACA SA KOSOVA I METOHIJE TOKOM DRUGOG SVJETSKOG RATA Etničke promjene do 1941. Neposredni uzroci stradanja i progona Srba i Crnogoraca pod okupacijom 1941-1944. Okupaciona zlodela 1941. i zavođenje feudalnih odnosa Stradanja i progon Srba iz bugarske okupacione zone Stradanja i progon Srba i Crnogoraca iz italijanske zone Stradanja i progon naseljenika i Srba mještana u njemačkoj okupacionoj zoni Stradanja i progoni Srba i Crnogoraca pod njemačkom upravom (od septembra 1943) VI SRBI U HRVATSKOJ I BOSNI I HERCEGOVINI 1941-1945. IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Pukovnik dr Slavko Vukčević ZLOČINI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE I NJIHOVE POSLJEDICE PO SRPSKI NAROD Dr Slobodan D. Milošević SOCIOLOŠKA I DEMOGRAFSKA ANALIZA PROGNANIH SRBA IZ POJEDINIH SREZOVA NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE 1941 Sprovođenje zakonskih akata Iselјavanje Srba sa teritorije Zagreba Socijalni sastav iselјenog stanovništva Prof. dr Zdravko Antonić SRPSKI NAROD U BOSNI I HERCEGOVINI 1941.1 IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Dr Đorđe Pilјević OSLOBODILAČKI POKRET U HERCEGOVINI U DRUGOM SVETSKOM RATU Tihomir Burzanović ISTREBLJIVANJE SRBA NA KRSNU SLAVU PRIJE PEDESET GODINA I DANAS U HERCEGOVINI Imena poginulih Srba na Nikolјdan 1992. u selima Gornje Jošanice Dr Miloš Hamović IZBJEGLIŠTVO U BOSNI I HERCEGOVINI U DRUGOM SVJETSKOM RATU I U RATU 1991-1995 Mr Dragan Vojinović JUNSKI USTANAK U HERCEGOVINI I TRINESTOJULSKI USTANAK U CRNOJ GORI ,Duševno-geografski“ tipovi Karakterne crte Prve ustaničke borbe Organizovani ustanak u Hercegovini i Crnoj Gori SADRŽAJ KNJ. 2 VII O SUKOBLЈENIM VOJSKAMA NA TLU JUGOSLAVIJE Pukovnik Velimir Ivetić ODNOS VOJNIH FORMACIJA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU PREMA ITALIJANSKIM JEDINICAMA U SEPTEMBRU 1943 . Dr Predrag Pejčić O NEKIM ASPEKTIMA VAZDUHOPLOVNOG DEJSTVA NAD TERITORIJOM JUGOSLAVIJE Odnosi sa štabom 281. vinga BAF Nesuglasice Vrhovnog štaba i savezničkih komandi. Odnosi sa Sovjetskom vazduhoplovnom grupom „Vitruk“ Provenijencije međusavezničkih loših odnosa Mr Obrad Bjelica CRNA GORA U STRATEGIJSKIM PLANOVIMA VRHOVNOG ŠTABA I NJIHOVA REALIZACIJA (SREDINA1943-1944) Povećana uloga i značaj Crne Gore u planovima Vrhovnog štaba u drugoj polovini 1943/1944 Sprječavanje neprijatelјskih namjera u odnosu na Crnogorsko primorje sa zaleđem i njegovo konačno oslobođenje Povlačenje 21. brdskog armijskog korpusa i pokušaj proboja na pravcu Danilovgrad-Nikšić Dalјe dramatične borbe sa 21. armijskim brdskim korpusom na novom pravcu njegovog povlačenja i proboja Konačno oslobođenje sjevernih djelova Crne Gore i Sandžaka Ivan R. Matović ŽIVOTNI PUT NAČELNIKA VRHOVNOG ŠTABA NOV JUGOSLAVIJE VIII UDIO PROSVJETE I KULTURE U OTPORU FAŠIZMU Katarina Popović-Ceković NARODNO PROSVEĆIVANJE U JUGOSLAVIJI 1941-1945 DRUŠTVENO-IDEOLOŠKA DETERMINISANOST I INSTRUMENTALIZACIJA Miloš Starovlah UPOTREBA I ZLOUPOTREBA ŠKOLE U RATNE SVRHE Okupatorske škole. Fašizacija škole Partizanska škola. Idejno usmjeravanje nastavničkog kadra . Programska usmjerenost „Partizanaske škole“ Prof. dr Nikola Cvetković KULTURNO-STVARALAČKO I KNJIŽEVNO-POETIČKO U RATNIM LISTOVIMA CRNE GORE (1942-1945) Oblici i sadržaji kulturno-prosvetnog rada O potrebi teorijskog rada i uzdizanja Neki aspekti poetike u prilogu o Vuku Karadžiću Docent dr Miroslav Savković KINEMATOGRAFIJA U SRBIJI 1941-1945 UVOD Filmska snimanja 27. marta 19941. i slom Kralјevine Jugoslavije Kinematografske delatnosti u okupiranoj Srbiji Kinematografske aktivnosti u jedinicama Draže Mihailovića (jugoslovenska vojska u otadžbini) Filmska snimanja koja su vršili saveznici Kinematografske delatnosti u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Državno filmsko preduzeće Zaklјučak Vojislav Đurović KNJIŽEVNOST, PRIJE I POSLIJE ISTORIOGRAFIJE IX MEĐUNARODNI ASPEKTI JUGOSLOVENSKE ANTIFAŠISTIČKE BORBE Dr Ubavka Vujošević Dr Mirolјub Vasić VEZE RUKOVODSTVA KPJ (NOP-a) S KOMINTERNOM 1941-1943 Podizanje ustanka u Jugoslaviji 1941 Klasni radikalizam (leva skretanja) rukovodstva KPJ Prvo zasedanje AVNOJ-a . Martovski pregovori predstavnika NOP-a sa Nemcima 1943 Mr Milan Terzić MISIJA VLADIMIRA VELEBITA U LONDONU - MAJ 1944 (prilog pitanju međunarodnog priznavanja nove Jugoslavije Pripreme i dolazak u London Susreti sa lјudima iz krugova jugoslovenske kralјevske vlade i Purićeva ostavka Kontakti sa britanskom javnošću, vojnim predstavnicima i emigracijom u Londonu. Susret sa Vinstonom Čerčilom Prof. dr Mihailo Bjelica AKTIVNOST JUGOSLOVENSKIH NOVINARA U LONDONU 1941-1945 ., Pargizansko-četnički rat u eteru Uloga Udruženja jugoslovenskih novinara Slobodan Nešović NESPORAZUMI VELIKIH SAVEZNIKA O DRUGOM FRONTU U EVROPI (1941-1944). Prof. dr Branislav Kovačević DEJSTVA SAVEZNIČKOG VAZDUHOPLOVSTVA U CRNOJ GORI 1943-1944 Dr Heather Williams DIPLOMATIC DILEMMAS: SOME ISSUES ARISING FROM THE INVOLVEMENT OF THE SPECIAL OPERATIONS EXECUTIVE IN YUGOSLAVIA 1941-1945 Mr Petar Bošković SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE I PITANJE JUGOSLAVIJE Osnovne determinante spolјne politike SAD SAD i jugoslovensko pitanje Godina 1948. i politika SAD prema Jugoslaviji SAD i eskalacija konflikta Mr Mladenka Ivanković DEKLARISANA I STVARNA NEUTRALNOST ŠVAJCARSKE U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Др Вьрбан Тодоров БЪЛГАРИЯ И ВТОРАТА СВЕТОВНА ВОЙНА ИСТОРИЧЕСКА ДЕЙСТВИТЕЛНОСТ И УРОЦИ GENOCID U JUGOSLAVIJI Dr Radomir Bulatović KONTINUITET GENOCIDA Uvod Kontinuitet genocida Mr Milan Kolјanin NEMAČKI LOGORI U OKUPACIONOM SISTEMU U JUGOSLAVIJI (1941-1944) XI RATNI GUBICI I POČETAK OBNOVE Dr Nikola Živković DOPRINOS JUGOSLAVIJE BORBI PROTIV SILA OSOVINE U DRUGOM SVETSKOM RATU, SA POSEBNIM OSVRTOM NA JBUDSKE ŽRTVE I MATERIJALNU ŠTETU Dr Aleksandar Kasaš POSLERATNA SUĐENJA ZA STRADANJE SRBA I JEVREJA U BAČKOJ 1942, GODICE Tanja Kalezić-Drakić NEKE SOCIJALNE, PSIHOLOŠKE, KULTURNE I DRUGE DETERMINANTE UČEŠĆA ŽENA JUGOSLAVIJE U RATU Dr Branislav Marović NARODNA VLAST U CRNOJ GORI I RJEŠAVANJE PRIVREDNIH PITANJA I NJEN DOPRINOS POBJEDI NAD FAŠIZMOM 1941-1945 Dr Milica Bodrožić RADNIČKA KLASA VOJVODINE OD OSLOBOĐENJA DO KRAJA RATA 1945. GODINE Učešće radnika u obnovi i proizvodnji posle oslobođenja Sindikalno organizovanje radnika Vojvodine posle oslobođenja Pomoć radnika vojsci, ranjenicima i postradalim krajevima Polјoprivredni radnici Vojvodine do maja 1945 Udarničko takmičenjej radnika Vojvodine pred Prvi maj 1945. Dr Vićentije Đorđević POSLEDICE RATA I OBNOVA SRBIJE Dr Momčilo Mitrović OBNOVA SRBIJE U RATNIM USLOVIMA 1944-1945 XII DEMOKRATSKA FEDERATIVNA JUGOSLAVIJA OCJENE I DILEME Akademik Mijat Šuković AVNOJSKA JUGOSLAVIJA - CIVILIZACIJSKA DRŽAVNOPRAVNA VRIJEDNOST Prof. dr Bogumil Hrabak SAVEZNICI SRBIJE I JUGOSLAVIJE U PRVOM I DRUGOM SVETSKOM RATU O FEDERATIVNOM DRŽAVNOM UREĐENJU JUGOSLOVENA Dr Momčilo Pavlović POLITIČKI PLURALIZAM U SRBIJI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA I POLTIČKE STRANKE U SRBIJI NA KRAJU RATA Jugoslovenska republikanska demokratska stranka Narodna selјačka stranka Zemlјoradnička stranka (savez zemlјoradnika) Ujedinjena zemlјoradnička stranka Socijalistička partija Socijaldemokratska pargija Samostalna demokratska stranka Demokratska stranka (DS) Radikalna stranka (RS) II. POJŠTIKA KPJ PREMA POJŠTIČKIM STRANKAMA XIII BALKAN I SVIJET KRAJEM XX VIJEKA Академик Николай Тодоров БАЛКАНЫ В КОНЦЕ XX ВЕКА Как балканские народы встречают XX век Что наблюдаем на Балканах в конце XX века. Dr Dušan Živković GODINA 1948. I NJENE POSLEDICE Stvaranje Informbiroa i sukob sa Stalјinom Mr Radoica Luburić INFORMBIORVSKA EMIGRACIJA O NEKIM DOGAĐAJIMA I LIČNOSTIMA IZ NOR-a I REVOLUCIJE U JUGOSLAVI (1941-1945) Prof. dr Dejan P. Kreculј „HLADNI RAT“ I NOVI SVETSKI POREDAK Prof. dr Zoran Lakić FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM - 5O GODINA KASNIJE (DEFAPŠZACIJA I NEOFAŠIZAM) Dr Drago Borovčanin NEKI UZROCI RASPADA DRUGE JUGOSLAVIJE XIV MJESTO DRUGOG SVJETSKOG RATA U ISTORIJI Dr Dragolјub S. Petrović MESTO DRUGOG SVETSKOG RATA U ISTORIJI. Akademik Miomir Dašić O NEKIM ASPEKTIMA IDEOLOGIZACIJE ISTORIOGRAFIJE I „ŠKOLSKE ISTORIJE` SAVREMENE ISTORIJE Dr Milan Lazić MESTO I ULOGA NOVIJE ISTORIJE U PROGRAMIMA I UDžBENICIMA OSNOVNIH, SREDNJIH ŠKOLA I GIMNAZIJA PEDESET GODINA KASNIJE. Desimir Tošić PRILOG ZA PREČIŠĆAVANJE ISTORIOGRAFSKE TERMINOLOGIJE Akademik Vlado Sgrugar DRUGI SVETSKI RAT - PEDESET GODINA KASNIJE: JEDNA PRETPOSTAVKA ZA RAZBOR I NAUČNO ODREĆENJE JUGOSLOVENSKOG UČEŠĆA Docent dr Ljubodrag Dimić OD TVRDNJE DO ZNANJA PRILOG ISTORIJI ISTORIOGRAFIJE O RATU 1941-1945 DISKUSIJA Nikolai Todorov I Slobodan Nešovcć Svetozar Vukmanović Tempo Zoran Lakić Dragolјub S. Petrović Veselin Đuretić Perko Vojinović Novica Vojinović Mirolјub Vasić Đuro Vujović Zdravko Antonić Aleksandar Drašković Milan Petrović Tihomir Burzanović Dimitrije Kalezić Ranko Končar Momčilo Zečević Đorđe Pilјević Branko Bošković Nikola Živković Rastislav Terzioski Radoje Pajović Vlado Strugar Zoran Lakić Đorđe Pilјević Zoran Lakić Olga Perović Vlado Ivanoski Zoran Lakić Novica Vojinović Milutin Folić Miomir Dašić Zoran Lakić Veselin Đuretić Špiro Lagator Zoran Lakić Miloš Hamović Novak Ražnatović Petar Kačavenda Novica Vojinović Pavle Radusinović. Milan Terzić Bogumil Hrabak ZAVRŠNE RIJEČI Akademik Milorad Ekmečić Akademik Miomir Dašić Akademik Vlado Strugar

NEMENIKUĆE ĆIRILO I METODIJE – ALEKSANDAR VUČO prvo nadrealističko izdanje 1932 god. izuzetno retko ponudi nekorišćen, još uvek nerasečeni primerak za svoje godine odlično očuvano, pogledati slike Aleksandar Vučo rođen je 25. septembra 1897. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Kao gimnazijalac sa sedamnaest godina (1915), pridružio se srpskoj vojsci kao dobrovoljac i sa njom se povukao preko Albanije. Iz Drača, izmučen strahotama povlačenja, kao i dosta njegovih vršnjaka odlazi u Francusku. Sledeće godine se našao u Nici i tamo završio gimnaziju a zatim upisao Pravni fakultet na Sorboni, u Parizu. Tamo je upoznao i svoju buduću ženu Julijanu Simeonović i već 1920. godine su se venčali. U Parizu su dobili i svoja dva sina Đorđa (1921.) i Jovana (1922). Vučo se sa porodicom vratio u Beograd gde je po pravilu trebalo da nasledi porodičan posao, međutim Vuča je više zanimao intelektualni rad i tako je već 1923. godine počeo da sarađuje sa časopisom „Putevi“ a zatim i za „Svedočanstva“. Prvu poemu objavio je 1926. godine pod nazivom „Krov nad prozorom“ a 1928-e roman „Koren vida“. Sledeće godine izašla je knjiga „Ako se još jednom setim ili načela“. Na Beograd je tih godina uticalo posleratno raspoloženje. Vučo, koji je tokom svoje mladosti dosta iskusio i dosta video boraveći u Evropi i školujući se u francuskim školama, ubrzo je postao nezadovoljan društenim prilikama i stanjem duha u gradu. Sa prijateljima istomišljenicima osnovao je beogradsku grupu nadrealista i počeo da se aktivno uključuje u politički život. Kao jedan od osnivača i potpisnika manifesta postao je i jedan od urednika almanaha Nemoguće – L’impossible. Pored poezije objavio je i prvi scenario za film „Ljuskari na prsima“. Sarađivao je za časopis „Nadrealizam danas i ovde“ i pisao u „Politici“ priloge pod pseudonimom Askerland. Glavni članak: Beogradski nadrealizam Javio se početkom 20-ih godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. Godina 1932. bila je veoma plodna za njega jer je iste izašla čuvena poema „Nemenikuće – Ćirilo i Metodije“ ali i poema „Humor Zaspalo“. U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo“ vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Iste godine organizovana je i čuvena izložba nadrealista u paviljonu Cvijete Zuzorić u Beogradu, a već sledeće sa Dušanom Matićem izašli su „Podvizi družine Pet petlića“, delo namenjeno deci, sa fotografijama Vučovih sinova na naslovnoj strani knjige. Ovo je Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu. Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Aleksandar Vučo imao je odličnu saradnju sa Dušanom Matićem sa kojim ga je vezivalo veliko dugogodišnje prijateljstvo. Sa njim je objavio i poemu „Marija Ručara“ ali i koju godinu kasnije roman „Gluvo doba“. U periodu od 1936. do 1940. Vučo je bio urednik časopisa „Naša stvarnost“, ali budući da su ta vremena bila veoma turbulentna i da su se nadrealisti držali principa marksizma i aktivnije učestvovali u politici, Vučo je u tom periodu čak dva puta hapšen, 1937. i 1939. godine.[1] Tokom narodnooslobodilačke borbe je takođe dva puta lišen slobode i poznato je da je tokom 1941. godine pet meseci proveo zatočen u banjičkom logoru. Za poeziju nastalu nakon rata karakteristično je višestruko vraćanje prvobitnom: vraćanje u praistorijsku prošlost, među pretpotopska čudovišta (alegorijska poema o borbi protiv fašizma) „Mastodonti“, (1951), „Alge“ (1968), ronjenje u „prabiljna stanja“, u hladni i senoviti svet algi i drugog primarnog rastinja (Nepovrat Humora Zaspalog, 1978) povratak vlastitoj pesničkoj mladosti. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida“ (1928)[1] izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna. Opsežni koautorski roman „Gluvo doba“ (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima. Tri romana o sudbini građanskog intelektualca u revoluciji, „Raspust“ (1954), „Mrtve javke“ (1957) i „Zasluge“ (1966), koje je neko nazvao beogradskom trilogijom, predstavljaju, po rečima autora, „svedočanstvo o sudaru čoveka sa apsurdom oko sebe i u sebi“. Radnja se odvija na dva plana, u dve vremenske ravni, u sadašnjem vremenu, koje obuhvata ratna i poratna zbivanja, i u prošlosti, od početka ovog veka do rata. Dva se plana međusobno prepliću. Dragan Manojlović, junak trilogije, vraćajući se u detinjstvo i mladost da pronađe sebe, pokušava da iz krhotina sećanja sačini svoj lik. Postupak kojim je ostvareno to traganje za izgubljenim vremenom autor naziva „unutrašnjim pisanjem“, „unutrašnjim zabeleškama“. Poslednji Vučov veliki romansijerski poduhvat, trilogija, ili roman u tri dela, s naslovima „Omame“ (1973), „I tako, dalje Omame“ (1976) i „Omame, kraj“ (1980), neobičan je spoj poetskog, autobiografskog i romanesknog. Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu. Posle rata Vučo se posvetio i filmskoj umetnosti i postao upravnik filmskih preduzeća Jugoslavije (1947.) i predsednik Komiteta za kinematografiju u jugoslovenskoj vladi. Osim toga bio je i direktor Zvezda-filma i Avala-filma. Pisao je dosta filmskih kritika i scenarija, bio je urednik “Borbe”, “Dela” i “Zmaja”. Za svoj rad bio je nagrađen Sedmojulskom nagradom za životno delo, nagradu saveza književnika (za roman „Raspust“) dok mu je roman „Mrtve javke“ bio proglašen za najbolji roman godine. Tadašnji predsednik SFR Jugoslavije Josip Broz Tito ga je odlikovao Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Godine 1982. dobio je nagradu “Aleksa Šantić” za knjigu „Pesme i poeme“. Do kraja života se bavio intelektualnim radom inspirišući i svoju ženu kao i najmlađeg brata Nikolu da se bave pisanjem. Bio je veliki prijatelj Ive Andrića i često su se mogli videti kako uz šetnju uživaju u priči. Dela[uredi | uredi izvor] Poezija[uredi | uredi izvor] Krov nad prozorom (poema) Nemenikuće (1932) Ćirilo i Metodije (1932) Humor Zaspalo (1930) Podvizi družine „Pet petlića” (1933) Marija Ručara (1935) Mastodonti (1951) Alge (1968) Nepovrat Humora Zaspalog (1978) Moj otac tramvaj vozi (1945) Proza[uredi | uredi izvor] Koren vida (1928) Ako se još jednom setim ili načela (roman) Gluvo doba (1940) Trilogija: Raspust (1954) Mrtve javke (1957) Zasluge (1966) Trilogija: Omame (1973) I tako, dalje Omame (1976) Omame, kraj (1980) Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. [1] Srpska književnost[uredi | uredi izvor] Kulturno-istorijski kontekst[uredi | uredi izvor] Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. [2] Poetičke odlike[uredi | uredi izvor] Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ [3] Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. [2] Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. [4] Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. [5] Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. [2] Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”.[6] U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo[7]“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. [8] U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. [9] U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. [10] U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović [11]: „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ [12] Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. [11] Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ [13] Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. [11] Dezintegracija nadrealizma[uredi | uredi izvor] U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. [11] Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. [4] Nadrealistička izdanja[uredi | uredi izvor] Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Srpski nadrealisti[uredi | uredi izvor] Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. [15] Milan Dedinac Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. [14] Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu.[16] Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja.[14] Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu.[17] Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta.[14] Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. [18] Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. [19] Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe nadrealizam, almanah nemoguće, andre breton, marko ristić, koča popović, dadaizam, dada tank, dada jok, casopis zenit, zenitizam, nadrealistička izdanja...

Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске Eparhija zahumsko hercegovačka i primorska, 2021. 712 strana, tvrd povez, veliki format. Који испуњује добрима жеље твоје, обновиће се као у орла младост твоја. (Пс 102, 5) „Вијековима је у оним подручјима које обухвата Епархија захумско-херцеговачка и приморска вјера тијесно повезана са идентитетом, са опстанком, са свакодневним животом, обичајима, страдањима и надањима … Недаће и ратови никада нису били јачи од вјере и жеље за обновом … Зато је међу корице ове књиге смјештена жива вјера претходних генерација Херцеговаца и Херцеговки и њиховог вјерског живота, без обзира на то колико су у том периоду били слободни да је исповиједају. Вјера која се огледа у животу васкрслих Пребиловаца и мостарске Саборне цркве, на коју у сумрак опет пада мостарско сунце, када већ на цијели град падне мрак, и која се узвисила попут Херцеговачке Грачанице на Црквини; вјера која се исповиједала у Дужима, Добрићеву, Завали, Тврдошу, Житомислићу, али и у свим сеоским црквама у које су долазили наше баке и дједови, облачили најсвечанија одијела, везена и плетена, у недјељни дан или на слави своје цркве, која је уносила радост и смисао у живот ових тежака.“ (Из предговора Епископа ЗХиП Димитрија Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске) Поводом 800 година од Утемељења првобитне Епископије хумске, из штампе је изашао први том петотомне монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, под називом Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. С благословом Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија, издавачи Шематизма Епархије захумско-херцеговачке и приморске су Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Мостар–Требиње и Видослов, Београд–Требиње. Главни уредник је протопрезвитер-ставрофор Радивоје Круљ, а редакцију чине: Епископ Димитрије Рађеновић, игуман Василије Копитић, игуман Сава Мирић, игуман Данило Павловић, игуманија Павла Ћузулан, игуманија Текла Даскалаки, протојереј-ставрофор Владан Перишић, протојереј-ставрофор Велимир Ковач, протојереј-ставрофор Небојша Коловић, протојереј-ставрофор Младен Жуловић, протојереј-ставрофор Милан Бужанин, јереј Александар Шмања, јереј Марко Гојачић, јереј Саша Којовић, јереј Младен Чалија, јереј Ратко Зубац и јереј Стеван Дурић. Сарадници на тексту су: +Епископ Атанасије Јевтић, Епископ Максим Васиљевић, архимандрит Исаија Дан, архимандрит Лазар Лазаревић, протојереј-ставрофор Борис Бандука, протојереј-ставрофор Александар Илић, протојереј-ставрофор Никица Ајдер, јеромонах Марко Прцовић, јереј Миодраг Вртикапа, јереј Душко Којић, јереј Бранимир Боровчанин, јереј Драго Зубац, јереј Душко Шаровић, јереј Славко Лаловић, јереј Бранко Калаба, јереј Милош Мандић, јереј Мирослав Бошковић, протојереј Небојша Радић, ђакон Александар Црногорац, ђакон Бранислав Рајковић, монах Игњатије Марковић, јеромонах Теофил Петровић, монахиња Јустина Брковић, Горан Комар, Зоран Козић, Срђан Милошевић, Андреј Јефтић, Горан Брборић, Тијана Башић, Маја Чучковић, Нада Ајдер, Милена Капор, Драгана Радовановић, Борис Антељ, Милош Ивановић, Вук Бачановић, Предраг Јовановић, Слободан Шакотић, Александар Пантић, Драган Шуковез, Јелена Килибарда, Драгана Будалић, Зорица Гојачић, Неда Радан, Милица Ковач, Мишо Станисављевић, Стојанка Гудељ, Бранка Јанковић, Владо Ружић, Горан Гуровић и Мирко Лечић. Рецезенти књиге су: др Милан Гулић, др Драга Мастиловић, др Вукашин Милићевић и др Милош Ивановић, лектор и коректор је мр Данијела Јелић. За фотографије је био задужен Младен Вујадиновић, а избор старих фотографија направили су Здравко Јефтић и јеромонах Теофил Петровић. Дизајн, графичку припрему, слог и прелом радила је Божана Ђурић, а идејно рјешење насловне стране израдио је ђакон Бранислав Рајковић. Шематизам је штампан захваљујући финансијској подршци Републичког секретаријата за вјере Владе Републике Српске, чији је директор господин Драган Давидовић, у штампарији Атлантик – Бања Лука, а у тиражу од 1000 примјерака. „Ове и сљедеће (2020/2021) године славимо 800 година од установљења Епископије хумске (захумско-херцеговачке и приморске) … Тим поводом, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије дао ми је задатак да окупим најбоље историчаре, библиографе, научнике и да кренемо у пројекат израде и штампања капиталних дјела о нашој епархији … Замисао је била, још од првог састанка Уређивачког одбора, 2. јануара 2018. године, да у овом јубиларном шематизму буде све и свја у нашој епархији на исти начин и у истом обиму третирано и обрађено, од епископа до вјероучитеља и парохијана. У том смо науму, чини ми се, само дјелимично успјели.“ (Из поговора Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске, главног уредника, свештеника Радивоја Круља) „Већ на први поглед читаоцу постаје јасно да се ради о дјелу у који је уложен огроман труд, воља, енергија и наравно ерудиција већег броја аутора. Исто тако, већ самим увидом у садржај може се закључити да се ради о једном пројекту који је од капиталног значаја не само за Српску православну цркву већ и за српску културу уопште … Шематизам, чији сетекст рукописа налази пред нама, представља не само вриједно свједочанство времена у којем је настао већ и прворазредни историјски извор, чија ће вриједност с протоком времена све више добијати на значају.“ (Из рецензије проф. др Драге Мастиловића) „Од 1219. године Српска православна црква налази своје упориште и у племенитој земљи, која ће у XV вијеку бити земља „херцега од Светог Саве“. Тада, на крају друге деценије XIII вијека, основана је њена Хумска епархија, која траје пуних осам вијекова … Ангажујући се у изради Шематизма, Епархија је показала да схвата значај јубилеја, да разумије прошлост, али и да гледа у будућност, јер без разумијевања прошлости – нема ни будућности. Отуда пред читаоце ступа овај Шематизам као свједочанство прошлости и путоказ за будућност.“ (Из рецензије др Милана Гулића) „Оно што важи за духовну топографију важи и за духовну фактографију – управо оно што нам доноси нови Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске … Епархија захумско-херцеговачка, светосавска Хумска епархија, једна је од мањих епархија Српске православне цркве … Једна од мањих, једна од сиромашнијих, једна од страдалнијих. И једна од најживљих. Ништа чудно, могло би се рећи, само још једна потврда тога да је сва наша вера у парадоксима … Стога није за чуђење ни то што је последњи васкрс Епархије захумско-херцеговачке почео у времену смрти. Епархија је свој самостални живот наново отпочела у времену када су, услед демонског излива братоубилачке мржње свих вера и адета, многи одустајали од вере у смисао живота. Хумска је земља свога епископа, након више деценија, коначно добила у тренутку када је његова катедра буквално одлетела у ваздух. Но, „Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима“ (Дап 7, 48; уп. 17, 24), а показало се да је у рукама тога епископа управо херцегова земља идеалан материјал за градњу оног нерукотвореног … Стога Шематизам Епархије захумско-херцеговачке на првом месту читам као сведочанство обнове тога јединога истинитог храма, чији је дивни симболички израз свршетак обнова катедралног храма Епархије у Мостару, чему управо у ове дане сведочимо. Но, као и сваки свршетак који са Богом бива, и овај је свршетак тек нови почетак.“ (Из рецензије проф. др Вукашина Милићевића, свештеника) „Може се закључити да Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Јубилеј 800 година Епархије, 1220–2020. представља изузетно важно дело, и то не само за познавање црквених прилика на тлу Епархије. Захваљујући њему боље се може упознати богата историја и култура читавог подручја које Епископија обухвата. Књига је писана јасним језиком, а прегледна структура омогућава њено једноставно кориштење. Подаци садржани у њој биће неизоставни извор за будуће проучаваоце нашег времена.“ (Из рецензије др Милоша Ивановића)

Autor - osoba Ćosić, Dobrica, 1921-2014 = Ćosić, Dobrica, 1921-2014 Popović, Mića, 1923-1996 = Popović, Mića, 1923-1996 Naslov Mića Popović, Time, Friends / Dobrica Ćosić ; [translated into english by Tamara Rodwell-Jovanović, Ljiljana Šobajić ; photography by Miodrag Đorđević] Jedinstveni naslov Mića Popović, vreme, prijatelji. eng Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Publikum, 2005 (Beograd : Publikum) Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Rodwell-Jovanović, Tamara = Rodvel-Jovanović, Tamara Šobajić, Ljiljana = Šobajić, Ljiljana Đorđević, Miodrag, 1919-1994 = Đorđević, Miodrag, 1919-1994 (tvrd povez) Napomene Tiraž 600. Predmetne odrednice Popović, Mića, 1923- Umetnici -- Srbija -- 20v -- U uspomenama Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu – „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno – „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja – koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Bibliografija Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao – slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad – Beograd. MG34 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga Sveta Gora – fruškogorska nastala je postepeno i posle dužeg vremena. Čine je moji radovi posvećeni manastirima koji su izgrađeni tokom vekova na ovom području, za koje je Zmaj Jova još 1860. u jednoj pripoveci rekao: „Frušku je Bog stvorio odmarajući se,“ misleći na njene prirodne lepote. U velikoj meri zaostaju slojevite duhovne vrednosti ovde sabrane, a negovane i čuvane u njenim brojnim manastirima. Ipak, ne može se reći da se u raznim vremenskim razdobljima o ovim svetinjama oglušila i naša mlada nauka, usmerena prvenstveno na istoriju i njihove riznice u kojima su sabrani kultni predmeti od velike vrednosti. U pionirske radove možemo spomenuti knjižicu arhimandrita Vikentija Rakića: Istorija manastira Feneka, štampanu u Budimu 1799. Postepeno, tokom 19. veka raste broj napisa o fruškogorskim manastirima, o čijim autorima sam pisao u knjizi Istraživači srpskih starina, štampane 1985. Svi ti tekstovi bez obzira na njihovu često ispoljenu nekritičnost, odigrali su važnu ulogu posebno u 19. veku, kada su sa raspoloživim istorijskim dokazima, uticali na nezadrživi uspon srpske nacionalne svesti u Kneževini Srbiji. Pada u oči da su fruškogorski manastiri u 18. veku i decenijama posle Velike seobe potvrdili i zbivanja u našem starom duhovnom nasleđu koje se obrelo u izmenjenim uslovima jedne zapadnoevropske monarhije na čelu članova Habsburške dinastije. Tako je na obroncima Fruške gore u manastirima koji su većinom poticali iz vremena turske vlasti, došlo do zanimljivih kulturnih simbioza između još živih poruka poslevizantijske umetnosti i duhovnosti, sa nastupajućim tekovinama pobedonosne barokne epohe. Bili su to razvojni procesi od izuzetne važnosti, koji svedoče o vitalnosti kojom je branjena naša privrženost vizantijskoj civilizaciji. Tako je, zahvaljujući zanimljivim simbiozama, u srpskoj sredini stvorena i jedna posebna varijanta evropskog baroka, čiju su tokovi osnaženi sličnim pojavama koje su u Podunavlje stizale iz pravoslavne Male Rosije (Ukrajina). Sav značaj fruškogorskih manastira u srpskoj sredini odražava i njihov naziv „Sveta Gora“ kao i žilava borba za njihov opstanak. Ovo stanje potvrđivali su i napori Karlovačke mitropolije i njene predvodničke uloge u odbrani privilegijalnog položaja srpskog naroda u 18. veku. U toj nejednakoj borbi sa bečkom carskom administracijom i ugarskim plemstvom srpski jerarsi imali su čvrst oslonac u crkveno narodnim saborima i delovanju fruškogorskih manastira koji su poput bedema opasali sedište Mitropolije u Sremskim Karlovcima. Otuda ne iznenađuje ni veliki broj i tekstova i priloga nastalih na osnovu naučnih proučavanja fruškogorskih manastira i njihove uloge u životu srpske crkve i naroda u 18, 19. i 20 veku. Na osnovu samo užeg izbora spomenuću autore Tihomira Ostojića, Ilariona i Dimitrija Ruvarca, Mitu Kostića, Veljka Petrovića i Milana Kašanina koji su svojom zajedničkom knjigom : Srpska umetnost u Vojvodini (Novi Sad 1927), obeležili stogodišnjicu Matice srpske. Zahvaljujući ovoj dragocenoj knjizi, označeni su i glavni umetnički tokovi koji su se razvili u fruškogorskim manastirima. U ovoj knjizi autori su pružili mnoga svedočanstva o velikim umetničkim promenama u kojima su stvorene osnove novog građanskog slikarstva kod Srba, kada je okončano vreme zastupnika tradicionalne umetnosti. I u ovoj pojavi fruškogorski manastiri potvrdili su svoju prilagodljivost, prihvatajući slikare potekle iz bečke akademije umetnosti čije vrhunce predstavljaju slikari Uroš Predić i Paja Jovanović. Nezaobilazna je i sjajna knjiga Lazara Mirkovića: Starine fruškogorskih manastira (1931), snažno upozorenje na staro umetničko nasleđe sabrano u manastirima Fruške gore. Tragično stradanje fruškogorskih manastira u I i II svetskom ratu, dalo je u posleratnom periodu, nove podsticaje za proučavanje fruškogorskih manastira. O umetnosti koja je u njima pohranjena pišu, primera radi: Pavle Vasić, Mirjana Lesek, Dinko Davidov, Leposava Šelmić, Slobodan Mileusnić, Janko Radovanović, Miodrag Kolarić i Vojislav Matić. Posebno spominjemo i pojavu velikih manastirskih biografija: Manastir Krušedol (1991) Stefana Čakića, Manastir Rakovac, Branke Kulić (1994), Manastir Privina glava, Dušana Škorića (2006). Od važnosti su i značajna proučavanja o arhitekturi fruškogorskih manastira arh. Vojislava Matića, sabrana u knjizi: Arhitektura fruškogorskih manastira (1984). Sva ta obimna istraživanja fruškogorskih manastira i područja istorijskog Srema, sazrela su da se konačno u sintezi obuhvati Srem kroz vekove, (2007) u izdanju Vukove zadužbine i njenog ogranka u Beočinu gde su temeljno obrađeni i umetnost celog Srema, a posebno ona koja je sačuvana u fruškogorskim manstirima. Veliki napredak u proučavanju važnih ekonomskih prilika koje su na području Srema ovladale posle Velike Seobe, a koje su imale za posledicu i ugrožavanje poseda fruškogorskih manastira od novih zapadnih aristokrata koji su ovde kupovali svoje posede od dvorske komore i tako izvršili novu refeudalizaciju ove teritorije. Iz te problematike važni su prilozi Slavka Gavrilovića u knjizi Studije iz privredne i društvene istorije Vojvodine i Slavonije (2006) i Dinka Davidova koji je objavio dragocenu i čuvenu Reambulaciju poseda fruškogorskih manastira obavljene 1744. godine izvršene po naređenju carice Marije Terezije. Radom ove komisije, utvrđeni su konačni manastirski posedi, a postavljeni kameni međaši, tzv. „humke“ (Davidov, Svetila Fruške gore, 2006). Pojava ovako velikog broja novih i mlađih autora koji su se oglasili pisanjem o fruškogorskim manastirima, sigurno je svedočanstvo u kojoj je meri njihova problematika živa i zanimljiva za nastanak duhovnog portreta ove značajne srpske regije na kojoj su ugašeni i poslednji ostaci srpske srednjovekovne države. Bila je moja želja da sa svoje strane doprinesem njenoj raskošnoj kulturnoj slici, uveren da će problematika Fruške gore i njenih manastira još dugo podsticati buduće naučne kadrove koji će pravedno suditi o našim delima. Na kraju, smatram svojom obavezom da zahvalim svim mojim prethodnicima čija su vredna dela za mene bila od trajne vrednosti. Toplo zahvaljujem mom dragocenom izdavaču gospodinu Zoranu Kolundžiji, vlasniku izdavačke kuće „Prometej“ u Novom Sadu koji je i ovoga puta potvrdio svoje veliko zanimanje za pitanja kulture srpskog naroda. Njegova bezrezervna podrška koju sam imao za celo vreme nastanka ove knjige, pružila mi je bitan podsticaj da je dovršim i predam za štampu. Meni ostaje nada da će njenim objavljivanjem ona, koliko god je to moguće, hrabro započeti svoj samostalni život. Dugujem posebnu hvalu mojim recenzentima: akademiku Slavku Gavriloviću, danas vodećem naučniku koji se bavi srpskom istorijom 18. veka i akademiku Dinku Davidovu koji je i sam autor dragocenih dela iz problematike srpske umetnosti ovoga razdoblja, Na kraju, zahvalan sam na pomoći koju sam dobio od mnogih kulturnih ustanova: Matice srpske, Biblioteke SANU, Galerije Matice srpske, Narodne biblioteke Srbije, Muzeja Srpske pravoslavne crkve, a posebno Arhivu SANU u Sremskim Karlovcima i njenom upravniku g. dr Žarku Dimiću, koji se mnogo trudio oko ilustrativnih priloga u ovoj knjizi. Ne mogu da prećutim moju zahvalnost koja pripada članovima moje porodice koja mi je omogućila potreban mir i uslove za nastajanje ove knjige. Beograd, 18. mart 2007. Pisac Bogato ilustrovana, sa 500-600 fotografija i sa kvalitetnim reprodukcijama grafika, slika i fresaka, koje na pravi način dočaravaju svu lepotu srpskog Atosa, ova reprezentativna monografija Dejana Medakovića objašnjava zašto se u srpskoj istoriji Fruška Gora kroz kontinuitet pokazuje jedanko sveta kao Sveta Gora. Ogromno znanje o fruškogorskim manastirima, njihovoj istoriji, priče o rušenjima i obnavljanjima s jedne strane i njihova lepota, viđena okom istoričara umetnosti s druge strane, čine ovu knjigu jedinstvenom i nezaobilaznom u očuvanju duhovnih, etičkih i etničkih vrednosti. `Jedan od znamenitih srpskih naučnika, neobično organizovane erudicije, istoričar umetnosti koji je atribuirao srpski barok, pesnik, pripovedač i verovatno najglasovitiji naš memorista (`Efemeris`, `Dani sećanja`), Dejan Medaković, u čitavom jednom svom naučnom sazvežđu suptilno i radoznalo istražuje fruškogorske teme. Srpski Atos, tako, upravo u njegovom rukopisu, doživljava svoju modernu interpretaciju. Njegove rasprave i članci, obuhvaćeni ovom knjigom, rezultat su višedecenijskog istraživanja. Šišatovac i Ravanica, Teodor Kračun i Dimitrije Bačević samo su neke od bitnih, uticajnih natuknica ovih plemenitih beseda o jedinstvenom našem Osamnaestom veku. Niko kao Dejan Medaković nije utvrdio znamenja i tajanstvene tačke srpskog severa. Ova knjiga je takođe jedan od njegovih odgovora na pitanje koje je najpre postavio Milan Ćurčin, a potom ga afirmisao Miloš Crnjanski: gde su granice srpskog naciona? U svom bogatom opusu, Medaković je monografski obradio niz srpskih uslovno rečeno, prestonica duha (Hilandar, Trst, Beč, Zgreb, Sent Andreja, Budim, Temišvar), da bi, u logici spirale, i skoro savršenog oblika školjke, stigao do Karlovaca, i do fruškogorskog sazvežđa Srpskog Atosa, i Novog Sada uostalom. Impresionira i ovde velika, neomeđena, skroz i skroz evropska misao Dejana Medakovića koji je i na fruškogorskom rtu kopna uspevao da prepozna istine i zablude, simbole i sumnje čitavih naših naraštaja predaka.` dr Draško Ređep Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sen Galenu u Švajcarskoj i kod franjevaca u Badiji na ostrvu Korčuli, dok je višu, klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937-41). Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akdemije 1958). Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971-73). Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU (1985), kao i predsednik SANU (1999-2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu. Dejan Medaković (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoiko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića. U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je i celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savinama (1978), Sent Andreji (1982) i dr. Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987). Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris - hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994) za koje je dobio Oktobarsku nagradu Beograda za Efemeris, nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II i nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III. Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji.

Prvo izdanje, retko u ponudi! Veoma dobro antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma „Veče na školju“. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog `mrtav`. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG12 (N)

Prvo izdanje, retko u ponudi! Potpis prehodnog vlasnika na najavnoj strani (v. sliku), korektno antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma `Veče na školju`. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog ``mrtav``. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG43 (N)

U dobrom stanju Sećanja na ljude i događaje / Ljubodrag Đurić Vrsta građe dokumentar.lit. Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1989 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 507 str., [44] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Kljakić, Ljubomir, 1951- = Kljakić, Ljubomir, 1951- Zbirka ǂBiblioteka ǂSvedočanstva ISBN 86-09-00186-5 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 12.000 Recenzija Vladimira Dedijera: str. 478-479 Recenzija Mihaila Markovića: str. 480-485 Recenzija Sredoja Uroševića: str. 486-489 Str. 489-492: Umesto pogovora: Jedan čovek u vrtlogu istorije / Ljubomir Kljakić Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. SVEDOČANSTVA/ Memoari Ljubodraga Đurića, ratnog komandanta Druge proleterske brigade i prvog sekretara Titovog kabineta, Recenzije Vladimir Dedijer i Mihailo Marković, Memoari, biografije, dnevnici, pisma 1989; Tvrd povez Sadržaj 1. Predgovor 5 I 2. Prvi koraci i nacionalno pitanje 9 3. Etika i komunisti – razmah Partije 21 4. Prva saznanja o sekretaru naše Partije 31 5. Tragični događaji 1941. godine 36 II 6. U susret novim događajima 41 7. Oslobađanje Čajetine i Užica – Užička republika 48 III 8. U Novoj Varoši i oko nje 57 IV 9. Osnivanje Druge proleterske brigade i prvi zadaci 73 10. Druga proleterska u Trećoj neprijateljskoj ofanzivi i prvi put u Crnoj Gori i Hercegovini 79 V 11. Marš proleterskih brigada za Bosansku krajinu 87 12. Gladovanje 90 13. Kad se Vrhovni komandant brije 92 14. Noć na vrhu Treskavice 95 15. Napad na železničku prugu Sarajevo–Konjic 97 VI 10. Borbe oko Bugojna i novi promašaji Milovana Đilasa, delegata Vrhovnog štaba 103 17. Borbe oko Kupresa 119 VII 18. Ivan Krajačić Stevo 127 19. Nekoliko nezaboravnih događaja iz mog Ratnog dnevnika 130 VIII NERETVA 20. Bitka za ranjenike 135 21. Teške i mučne posledice i razna mišljenja 144 22. Borba na prilazima Kalinoviku 149 23. Pogibija Alekse Dejovića, političkog komesara naše brigade i smrt mog oca 153 IX SUTJESKA 24. Početak borbi 157 25. Zadaci Drinske operativne grupe brigada 139 26. U očekivanju nailaska Vrhovnog štaba 167 27. Kraj Pete neprijateljske ofanzive 171 28. Probijanje tri neprijateljska obruča 174 X 29. Protivofanziva naših jedinica 179 30. Oslobođenje Kladnja i nevolje sa našim štabom divizije 132 31. Povratak Druge proleterske divizije ka Foči 183 XI 32. Borbe Druge proleterske divizije u Sandžaku 193 33. Situacija pred upad neprijatelja u Prijepolje 195 34. Poraz na Prijepolju 198 35. Legenda o bombašima Druge proleterske brigade i pogibija Boška Buhe 204 36. Sandžak 206 XII 37. O boravku u Srbiji 209 XIII 38. Toplica–Jablanica 215 39. Započinju ozbiljne borbe 221 XIV 40. Na Vis u Vrhovni štab 225 41. Razgovor sa ministrima šubašićeve vlade 227 42. Tito – u ono vreme 229 XV 43. U istočnoj Srbiji 231 44. Susret sa Crvenom armijom 234 45. U Krajovi 237 XVI 46. Juriš ka Beogradu 241 47. Komanda grada dobro funkcioniše 245 48. Razgovor sa princom Đorđem 247 49. Titov dolazak u oslobođeni Beograd 249 50. Pored pustoši i razaranja, rat donosi mnoge tragedije narodima i pojedincima – rekao je Đilas 251 XVII 51. Velika antifašistička narodnooslobodilačka skupština Srbije 257 52. Titov diplomatski kurir 261 XVIII 53. Postao sam stanovnik Belog dvora 203 54. Ženidba Mitra Bakića otkriva tajnu kruške 265 55. Prvi dan u Belom dvoru 287 56. Davorjanka Paunović Zdenka 270 57. Titovi sinovi Žarko i Miša 273 58. Blago »Cara Radovana« 277 59. »Kud se dede Car Nemanje blago« 280 60. Drugi događaji i susreti 231 XIX 61. Oštar protest SSSR-a 285 62. Maršalovi pokloni i Antun Augustinčić 287 63. Nova porodica 289 64. Martin Broz u poseti svom bratu Josipu 292 65. Interesantni susreti i druga Kardeljeva ljutnja na Tita 294 XX 66. Nesrećni Informbiro 299 67. Posledice rezolucije Informbiroa 303 68. Andrija Hebrang 308 69. Postao sam ministar Savezne vlade 311 70. Miroslav Krleža 312 71. Nešto malo o Jovanki Broz 314 72. Udba i Partija me žene 316 73. Rad partijske komisije i njeni zaključci 321 74. Događaji koji zbunjuju kao škola 324 75. Boris Kidrič 329 76. Još jedna dužnost koju sam nevoljno morao primiti 334 77. Radoznalost i drugo 338 XXI 78. Pretkongresni dani »slavnog« VI kongresa KPJ-SKJ 341 79. Sesti kongres KPJ-SKJ 343 80. Neki delovi iz stenografskih beležaka VI kongresa 346 81. Dani provedeni u zatvoru 352 82. Posledice moje govorancije na Kongresu 356 83. Saputnica na tegobnom putu i odlazak na poljoprivredno dobro »Srem« 358 84. Posle 12 godina postao sam ponovo učitelj 361 85. U Saveznom zavodu za socijalno osiguranje i »Službenom listu SFRJ« 364 XXII 86. Neki karakteristični i burni događaji koji govore o odnosima među ljudima na vlasti 367 87. Brionski plenum i njegove posledice na moj Ratni dnevnik 371 88. Razgovor sa Titom u Užičkoj 15 na dan 24. novembra 1966. 373 89. Konstantin Koča Popović i Peko Dapčević 377 90. Mijalko Todorović Plavi i Dobrivoje Radosavljević Bobi 382 91. Izbori i planirana «-saobraćajna nezgoda« 384 92. Prepravka ili falsifikovanje stenografskih beležaka sa VI kongresa SKJ 386 93. Moja razmišljanja posle Kongresa 390 94. Razgovor sa Aleksandrom Rankovićem Markom 395 95. Pri kraju ovog svedočenja 397 PRILOZI – BORBA ZA ISTINU LJUBODRAGA ĐURIĆA Faksimil prve »Politike« od subote 23. decembra 1944. godine sa člankom Ljubodraga Đurića 401 Jedna depeša koju je Andrija Hebrang uputio Josipu Brozu Titu 11. januara 1945. godine iz Moskve 402 Faksimil stenografskih beležaka govora koji je Ljubodrag Đurić održao na VI kongresu KPJ-SKJ 1952. u Zagrebu i do kojih je došao 1983. godine 403 Titova pisma Đuriću iz 1954, 1961. i 1966. godine 407 Pismo Svetislavu Stefanoviću iz 1963. godine 410 Pismo Josipu Brozu Titu iz 1967. godine 410 Kopija depeše upućene Josipu Brozu Titu 1971. godine 411 Pismo upućeno Josipu Brozu Titu i Nikoli Ljubičicu 27. februara 1972. godine 411 Pismo Josipu Brozu Titu od 10. maja 1972. godine 412 Pismo Velimiru Dogandžiću iz 1973. godine 413 Pismo Jovanu Ostojiću i Petru Tešiću iz 1975. godine 413 Pismo Josipu Brozu Titu od 21. maja 1978. godine 415 Odgovor Kabineta predsednika republike na Đurićevo pismo od 21. maja 1978. godine 419 Pismo Bogdanu Bogdanoviću iz 1984. godine 420 Pismo upućeno Branku Mamuli, Petru Gračaninu i Peku Dapčeviću od 23. januara 1985. godine 421 Odgovor Petra Gračanina na Đurićevo pismo od 23. januara 1985. godine 423 Đurićev koncept o Josipu Brozu Titu 425 Ljubodrag Đurić o Milinku Kušiću 428 Recenzija koju je Đurić napisao za rukopis Vojina Lukića Brionski plenum – Sećanja i saznanja, 1986. godine 437 Članak kojim je Đurić 21. decembra 1987. godine u »Borbi« odgovorio na feljton Peka Dapčevića 444 Dva pisma iz aprila i marta 1988. upućena »Narodnoj knjizi« povodom recenzentskih primedbi na rukopis 445 Đurićevo učešće u raspravi »Rukovođenje NOB-om i revolucijom u Srbiji 1941–1945«, održanoj 11–12. maja 1988. godine u Beogradu, njegova polemika sa Pekom Dapčevićem i Dragim Stamenkovićem i »slučaj« Radivoja Jovanovića Bradonje, prema Zborniku sa tog savetovanja 449 Pismo Dragom Stamenkoviću od 16. maja 1988. godine 471 Poslednje što je Ljubodrag Đurić napisao uoči smrti, u nedelju 10. jula 1988. godine pre 20 sati i 45 minuta 473 Faksimil članka koji je objavio »Intervju« povodom smrti Ljubodraga Đurića 474 Pismo koje je Organizacioni odbor rasprave »Rukovođenje NOB-om i revolucijom u Srbiji 1941–1945«, uputio marta 1989. godine Hajri Durić, udovici Ljubodraga Đurića, uz primerak Zbornika radova sa tog savetovanja 477 Recenzija Vladimira Dedijera 478 Recenzija Mihaila Markovića 480 Recenzija Sredoja Uroševića 486 Umesto pogovora – Jedan čovek u vrtlogu istorije 489 Registar ličnih imena

Posveta autora, odlično očuvano. Autor - osoba Negrišorac, Ivan, 1956- = Negrišorac, Ivan, 1956- Naslov Lirska aura Jovana Dučića / Ivan Negrišorac Vrsta građe književni prikaz/pregled Jezik srpski Godina 2009 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike, 2009 (Beograd : Skener studio Lazić) Fizički opis 399 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂTumačenje književnosti / [Zavod za udžbenike] ; ǂknj. ǂ20 (broš.) Napomene Tiraž 700 Beleška o autoru: str. [401] Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Dučić, Jovan, 1871-1943 -- Poetika POZNANSTVO SKROMNE RASKOŠI Lirska aura Jovana Dučića, Ivan Negrišorac Oče, pesma će, sama od sebe, postati cela i lepa. Ivan Negrišorac Pisci i kritičari u paru? Neke su veze transparentne i ničim problematizovane. Na vrednosnoj amplitudi Jovana Skerlića suprotne polove zauzimaju Jovan Dučić i Milan Rakić s jedne strane, i Vladislav Petković Dis i Isidora Sekulić s druge. Sredovečni Stevan Sremac je (pokazaće se docnije nepotrebno) drhtao pred sudom Ljubomira Nedića. Za Vaska Popu vezuje se, s pravom, Zoran Mišić. Da li bi bez Vinaverovog teksta „Muza Rastka Petrovića“, lelujavi pesnički lik Rastka Petrovića bio rastočen već nakon ?tkrovenja? U mnoštvu primera rečit je i slučaj Ivana Negrišorca, neosporno najzaslužnijeg kritičara-afi rmatora neoavangardista, u prvom redu pesnika Vujice Rešina Tucića, Miroljuba Todorovića i Vojislava Despotova. Godine, decenije, čak i stoleća koja dele književnike i tumače književnosti često pozitivno utiču na ispisivanje jasnih kontura pesničkog portreta. Političko-ideološki razlozi neretko mogu biti razlog skrajnutosti nekog pisca, da bi ga se kasnije, i sami izmenjeni, naknadno setili i dopisali ga u istorijske udžbenike. Dučić, miljenik B. Popovića i Skerlića, bio je, bez preterivanja, slavljen (I. Sekulić, V. Petrović, M. Ristić, M. Pavlović, R. Konstantinović, M. Kašanin), ali i osporavan (avangardisti, A. G. Matoš, B. Mihajlović-Mihiz i dr). Neumerene hvale, često izricane nekritički i sa, opet, ideoloških pretpostavki, kojima su, tokom devedesetih godina pesništvo, ali i proza Jovana Dučića bili izloženi, umeli su i da naškode njihovoj kritičkoj recepciji. Upravo stoga studija Ivana Negrišorca, teorijski snažno utemeljena na versifikacijsko-semantičkim analizama velikog broja Dučićevih pesama, daje pravi uvid u Dučićeva poetska načela, ali i izriče jasne stavove koji, izneti argumentovano i lišeni ideološko- političke strasti, teško da mogu biti osporeni. „Ako su, dakle, oscilacije kritičkih sudova umele biti vrlo izrazite, književnoistorijske ocene višestruko su saglasne oko ogromnog značaja Dučićeve poezije unutar srpske pesničke škole.” Rečenica zapisana na samom kraju uvodnog poglavlja knjige Lirska aura Jovana Dučića trebalo bi da ukaže na inicijalnu kapislu bavljenja Dučićevom poezijom, na onaj impuls koji istraživaču saopštava da se književna građa pred njim otvara, obećavajući složeni, no plodonosni posao, i koji ga, dalje, nagoni da čitalištu ne samo predoči svoju pasiju i posvećenost tumačenju, već i da od istog dobije preko potrebnu podršku i razumevanje. Navedena rečenica imala bi, ovako shvaćena, ne samo provocirati potencijalnog čitaoca i obezbediti njegovo prisustvo do kraja, do stranice koja se obično, s pravom ili ne, smatra poslednjom, već i naglasiti potrebu da se baš o protagonisti monografi je piše i ka- zuje, iznova i iznova. No, kako i kojim putem poći u istraživačku odiseju, probiti se kroz scile i haribde protivrečnosti, posetiti carstvo senki i pitati za savet počivše, isploviti na mirno more sigurnih, no ipak vrednosnih sudova, i tek tada biti spreman na eventualne bure i brodolome? Ili na ostrvo primitivnih prosaca, nespremnih da shvate misiju i posvećenost? Intelektualne plićake i mirno more izbegao je Ivan Negrišorac otisnuvši se istraženim prostranstvima, ali novim načinom plovidbe. Njegov pristup starim i dobro poznatim temama, nagovešten još 1993. godine, kada je priredio izbrane Dučićeve pesme (Pet krugova, „Novi ?rfej“, 1993; „Orpheus“, 2001), primenivši isključivo tematski kriterijum podele na pet pesničkih ciklusa sa dominantnim motivima autopoetičke i pesničke zapitanosti, svakodnevice, istorijskih preokupacija, deskriptivnih pasaža i, konačno, metafizičke i spoznajne sferičnosti, overen je obimnom studijom koja ne teži nametanju jednog i isključivog pogleda, ali koja nas diskretno ubeđuje da interpretacija primenjena u ovoj studiji ide u red ubedljivijih, teorijski utemeljenijih i inspirativnijih kada je o navedenoj temi reč. Već prema nepisanom pravilu linije manjeg otpora pri metakritičkom zanimanju, tj. analizi analize, očekivalo bi se od nas da, provodeći strpljivog čitaoca iz poglavlja u poglavlje, uljuljkujući ga jednoličnim tonom, opštim mestima i kurtoaznim, brižljivo biranim frazama, odgovorimo potvrdno na konvencije kritičkog prikaza, koji ničim ne štrči, ničim ne bode oči, već samo dremljivog i krmeljivog (izlišno je reći malobrojnog) čitaoca s vremena na vreme čupka za bradu i zvižducka mu na uvce diskretno ga budeći. No, Ivan Negrišorac, koji se, i pesnički i kritički, pa i književnoistorijski, legitimisao u neovanagradnom pesničkom poretku, nije zaslužio sve same okamenjene kritičarske rekvizite i udobnost popodnevnog dremeža. Njegovom bi se jeziku i stilu moglo prigovoriti da je, kao i svaki u tu svrhu upotrebljen, umiven i lišen iznenađenja i nepredvidljivosti, no baš se zato čini da bi njegov istraživački poduhvat bilo najzahvalnije opisati igrivo i pomalo razuđeno, pomažući se nekolikim naslovima njegovih pesničkih knjiga Hop i Abrakadabra. Pođimo, stoga, od samoga kraja ove, u isti mah i negrišorčevsko-dučićevske skromne raskoši, od Zaključnih napomena koje nam, upravo dvosmisleno i višesmisleno, sugerišu izazov razlike Dučićevih stihova i konteksta im, literarnog ili svakidašnjeg. ?međen prostorno i vremenski, parnasovski dalek i simbolistički neodređen, Dučić, priznaje autor studije, nije pesnik koga bismo danas oponašali: lišen rodoljubivo-ideološke patine koja je kroz istoriju neuporedivo više na štetu no na polzu poetama bila, posebno onda kada ih je uznosila, a previše ozbiljan i trom da bi se kroz igru, naročito onu formalnu na koju će kritičarske i književne generacije potonje sve više polagati, Dučić je, uprkos tome, snažna i stabilna vrednost našeg pesništva, stvaralac ne jedne, uznosite i pamtljive pesme koja dominira opusom njegovim, već pesnik vrlo ujednačenog dela, sa priličnim brojem veoma dobrih, čak izuzetnih ostvarenja. Da je to tačno – uverili smo se, jednako smeškajući se nad epitafom Paska Zade i uzdišući sa propovednikom među piscima, gotovo starozavetnim mudracem proročki zagledanim u taštinu i muku duhu; čudeći se ljubavnom zanosu upućenom bilo ženi-kosmičkom načelu, bilo povlašćenom biću-suverenoj vladateljki, bilo sa jasnom svešću o konačnosti ljubavne čežnje; strepeći od zlog sunca i njegove mračne moći; diveći se impresionističkim prizorima bilja, pejsaža i neimenovanih predela. Sve je to Dučić kakvim ga predočava Negrišorac i svugde je pisac studije jednako ubedljiv. I baš to stihovano obilje klasifikovao je Negrišorac u šest poglavlja, uvažavajući još jednu važnu komponentu: poeziju svakodnevice, koja će se u knjizi Pet krugova naći manjim delom u okviru kruga ljubavne poezije, a većim obimom u prvom poetskom ciklusu, posvećenom egzistencijalnim pitanjima i prirodi svakodnevice, a što objašnjava na sledeći način: „Egzistencijalna praznina i negativne kategorije kao zamor, strepnja, mučnina i slično, jesu deo nekih prirodnih ritmova, pa u tom smislu predstavljaju nužnost čovekove stvarnosti i čovekovo prirodno stanje“. Ako se ovoj stvarnosti, prepunoj silom nametnutog ritma, učmalosti i jednoličnosti, tako dalekoj od uzburkanih strasti naših avangardista (pa zato, valjda, njima i tako neprihvatljivoj i dalekoj), suprotstavi stvaralački imperativ, onda je jasno klasifikovanje egzistencijalističkih i poetičkih pesama u isti ciklus. Ali, one se nužno podaju i svrstavanju u dve različite skupine, pri tom naglašavajući ne samo tematsko- motivske, već i, ubedljiv je Negrišorac, formalne, versifikacijske karakteristike, koje iz semantičkih razlika proishode. U poetičkim pesmama koje, tumačene prema putokazu Ivana Negrišorca, prelaze dug put od predmoderne poetike, preko parnaso-simbolističke faze, do korozije modernističkog koncepta, uočava se dominacija simetričnog dvanaesterca. U pesmama na temu egzistencijalnog napora i zapitanosti nad različitim čulnim i inim iskustvima, preteže simetrični dvanaesterac, ali je uočljivo i prisustvo asimetričnog osmerca, čak i deveterca u ponekom stihu. Šta nam to kazuje? ?no približavanje slobodnom stihu, onu koketnu igru sa sofisticiranim čitaocem, koji će poštovati Dučićevo dosledno izbegavanje slobodnog stiha, ali i njegove stidljive naznake, koje pesnik postiže posredstvom izosilabičkog stiha, sinalefe, polimetrija i deonog stiha. Negrišorac bi, prefi njenošću i istančanošću sluha tumača poezije i delatnošću mašte, oruđa pesničkog, upravo mogao odgovarati Dučićevom idealnom čitaocu. Ne biraju tumači književnosti nasumice i bez odsustva bilo kakvog znamenja pisca kome posvećuju godine i godine svoga istraživanja – kao što je Negrišorac posvetio Dučiću – srodnost senzibiliteta možda se ne otkriva na prvi pogled, ali je ona, bilo da je obrazlažemo biografskim ili poetičkim pojedinostima, vazda prisutna. Rekli bismo čak – obostrana i onostrana. Stoga je seriozna elaboracija iz pera vrsnog, a teorijskim i književnoistorijskim znanjem bogatog pesnika dragocenija za stručni, ali i potencijalno širi čitalački krug – poklonike Dučićeve lirike – koji studiju čitaju iz zadovoljstva. Pesnik filosofičan i misaon, pesnik traganja za savršenom formom, pesnik skladnih i zatvorenih celina, ali i polivalentnih značenja, pesnik tanke linije spajanja dva sveta, makro i mikrokosmičkog, svakidašnjeg i metafizičkog bitisanja, sinestezijskog, simboličkog, katkad i alegorijskog preobilja, sve je to Dučić, ali se njegova slika u našim očima izoštrava, a njegova lirska aura očituje jasnije tek nakon čitalačkog iskustva Ivana Negrišorca. Preciznije, nakon sumiranja sopstvenog utiska čitanja zbirke Pet krugova i studije Lirska aura Jovana Dučića koja smisleno i argumentovano nadograđuje poetske cikluse novom, šestom celinom. Iako, razume se, strogu klasifikaciju unapred odbacuje kao nemogućnu kada se o Dučiću kazuje i piše – pre svega zbog semantičke kompleksnosti uslovljene već pobrojanim stilskim sredstvima – Lirska aura Jovana Dučića smelo brani podelu prema tematsko-motivskom kriterijumu, te mahom raščlanjujući svaku pesmu ponaosob, do najsitnijih detalja, do morfemskih i fonemskih jedinica, ispunjava prećutno jedan davni, kritičarski zavet, dobrim delom produkovan upravo zahvaljujući Dučićevoj poetici i stihovanim porukama, da pesma mora cela biti lepa. Negrišorac Dučića vidi kao pesnika neprekidne raspolućenosti između duha i materije, pesnika čežnje za onostranošću, zagledanog u beskrajno metafizičko prostranstvo koje mami svojom zagonetnošću. Pesnik koji, od ciklusa Veznici iz knjige Prilozi – Izabrane i nove pesme („?rfeus”, 2002) neprekidno osvaja zabran stalnih oblika, Negrišorac se studijom koja se čitaocu otvara kao sistematizovano, snažnim ličnim pečatom overeno književnoistorijsko znanje, otkrio i kao tumač poezije koji je na planu rimovanih i stabilnih poetskih formi kadar postojati. Ivan Negrišorac rođen je 1956. godine u Trsteniku. Živi u Novom Sadu i na Filozofskom fakultetu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979, više godina živeo je kao profesionalni pisac. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu. Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986-1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988-1995) i Novom Sadu (1997-2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995-2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2005-2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012). Objavio knjige pesama: Trula jabuka (1981, nagrada „Goran“ za mlade pesnike), Rakljar. Želudac (1983), Zemljopis (1986), Toplo, hladno (1990), Abrakadabra (1990, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine), Hop (1993), Veznici (1995, nagrada „Đura Jakšić“), Prilozi (izabrane i nove pesme, 2002), Potajnik (2007, 2011; Zmajeva nagrada), Svetilnik (2010, nagrade „Branko Ćopić“,„Rade Drainac“, Žička hrisovulja i Gračanička povelja), Kamena čtenija (2013, 2014; nagrade „Meša Selimović“, Pečat vremena, Pečat varoši sremskokarlovačke, Velika bazjaška povelja i Povelja Morave), Čtenija (izabrane pesme, 2015), Matični mleč (2016), Izložba oblaka (izabrane i nove pesme, 2017; nagrada „Despotica Angelina Branković“, „Zlatni krst kneza Lazara“). Roman: Anđeli umiru (1998). Radio drame: Fredi umire (1989), Kuc-kuc (1990); pozorišne drame: Istraga je u toku, zar ne? (2000, 2007), Vidiš li svice na nebu? (2006, nagrada Unireksa za dramski tekst). Kritičke studije: Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike (1996), Lirska aura Jovana Dučića (2009), Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka (2018; nagrada „Slobodan Kostić“ i specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu). Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018), kao i zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (sa Đorđem Đurićem, 2016), Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (sa Đorđem Đurićem, 2018). Sa Slavkom Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004); sa Svetozarom Koljevićem i Jovanom Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đorđem Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica“ (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija“ nagradu „Bazsalikom / Bosiljak“ za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Nosilac je Ordena Svetog cara Konstantina Srpske Pravoslavne crkve (2013) i Arhijerejske gramate episkopa bačkog Irineja (2017). Za sveukupni rad na širenju kulture, obrazovanja i nauke nagrađen je Vukovom nagradom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (2014), priznanjem „Bela golubica“ Teslinog globalnog foruma (2016), kao i ordenom Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke (2018). Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine So?z? i in?e prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga (Solun 2018). Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Povodom nagrade „Žička hrisovulja“ Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). MG145

kao na slikama u tvrdom povezu sa sačuvanom otiginalnom koricom 1922 Misao ima potpis reditelja Bode Markovića retko u ponudi jako lepo očuvano Sadržaj Narodno blago. Skupio Vuk Karadžić. Vampir-voda. 1. Jadi mlade Sandaćije. To isto ali malo drukčije. 2. Anđelija i morski car. 3. To isto ali malo drukčije. To isto još malo drukčije. Njegoš. Iz `Voštanice junaštva`. Đura Jakšić. Izazivanje Prirode. Laza Kostić. Jovan Krstitelj. Bora Stanković. Tonkina žudba. Jovan Dučić. Milesa, careva inočica. Veljko Petrović. Pop Rista se promenio!! (uskršnja priča). Sima Pandurović. Metafizika. D. Filipović. Arsenije Eljad. V. Živojinović (Mussaka). Moj život. – Pokušaj intimne botanike. – Nikolaj Velimirović. Landa-Puranda Čovek-Nečovek. Avgustin Ujević. Arno Arnoldson. – depeša pupku, sa zemlje. – (roman iz švedskog života). Sibe Miličić. Moje rođenje. (Iz knjige `Tečnosti`). Danica Marković. Na krilu kosmosa. Miloš Crnjanski. Notes o Beliću. Ranko Mladenović. Zvučne eklipse. – MMMCHI – paklena uspomena. Rastko Petrović. Sapoge Divke-Tivke. Miloš Crnjanski. S puta po Lombardiji. Todor Manojlović. Hiasent Pikambo – ili pesnikov život. – Momčilo Milošević. Stevan Prvoslav. (Prva dva čina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporučnika Jezdimira Miloš Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 čina. - Pesma g. L. B. Šimića. Vladimir Nazor. Let bana Čavlena na galiji `Čavleni` Miroslav Krleža. Epopeja Vinka Požunovića od Miroslava Krleže. Prevod na ćirilicu. Vladimir Nazor. Balša XXVI. Milan Begović. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 čina. - Bogdan Popović. Monolog vladike Danila. – analiza jednog pesimizma.– Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Miloš Crnjanski. Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Miloš Crnjanski. Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona Miloš Crnjanski. Svetislav Stefanović. Užim vidicima. Boško Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarević. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlović. Lago Maggiore. Pavle Popović. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin – Avgustin Ujević. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanović. Bimalše Francuske revolucije. Vladimir Vidrić. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. Stanoje Stanojević. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatišje slomljenih visoravni. Ivo Andrić. Iz knjige `Lenjiri`. M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dučić. Scena iz dvora Dušanova. Jovan Dučić. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragiša Vasić. Kod komandanta mesta. V. Ilić Mlađi. Zlatkova duša za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujević. Molitva. – Za ropče đavolovo `Panta Rej`. – M. Svetovski. Krajnja tačka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz Ćapa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Miličić. Filigran. Jovan Tomić. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipović. Fočo i Fočić. Nacionalni repertoar. Početak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: Živojinović, Milojević i Ilić, prema Filipu Višnjiću. Dokumenti. Miloje Milojević. Umetničkom odelenju. H. Molba Narodnoj skupštini. Paško Vučetić. Moja obznana. Telegrami `Avale`. Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasi Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[1] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[2] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[3] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[4] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[5] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[6] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[7] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[9] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[11] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[12] [13] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[14] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[15] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[16] [17] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[18] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[19] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[21] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[22] Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[23] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945 — 1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25]