Autor: Slobodan Jovanović Format: 13,5x20 Povez: broširan Br. strana: 205 Knjiga je sačinjena od tekstova različite vrste, nastalih u poslednjoj godini stare i prvoj godini nove vlasti, a pisana je sa onog političkog stanovišta koje se naziva liberalnim... Ova knjiga svakako je i istorijski dokument svoje vrste o vremenu u kojem je nastajala, ali ona je pre svega politički memento za sve one koji danas, na donošenje političkih odluka mogu uticati.

POJAM GRANICE Sremski Karlovci 14-16. IX 2007. / Izdavač je : SRPSKO FILOZOFSKO DRUŠTVO / Biblioteka BELILO Knjiga deveta / 240 str. ; 25 cm. - Ćirilica / Autori radova su : JOVAN ARANĐELOVIĆ, ZORAN ARSOVIĆ, ALEKSANDAR GORDIĆ, NENAD DAKOVIĆ, MIROSLAV DRINIĆ, RADOMIR ĐORĐRVIĆ, SIMO ELAKOVIĆ, MIROSLAV IVANOVIĆ, VLADETA JEROTIĆ, BOJAN JOVANOVIĆ, SLOBODAN KANJEVAX, RADIVOJE KEROVIĆ, ČASLAV D. KOPRIVICA, ALEKSANDAR LUKIĆ, KSENIJA MARICKI-GAĐANSKI, SRETEN PETROVIĆ, MILE SAVIĆ I DAMIR SMILJANIĆ / KNJIGA JE APSOLUTNO NOVA

Ekološka paradigma - Ljubiša Despotović Ekologija kao kritika modernosti. Svaki od ogleda u knjizi usmeren je na rušenje zabluda o odnosu modernog čoveka prema prirodi. Ljubiša Despotović rođen je 1962. godine u Temerinu. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1986. godine. Član redakcije časopisa `Polja` od 1988. do 1993. godine. Uredio je zbornik `Ekologija i kriza` 1989. godine. Autor je knjiga `Ekologija kao kritika modernosti` 1993. i `Sociologija demokratije – Slobodan Jovanović kao afirmator političke sociologije` 1996. godine. Sa mr Smiljanom Jovović koautor je knjige `Odrastanje u košmarima tranzicije` 1998. godine. Priredio je hrestomatiju `Polja politike` 1999. godine. Magistrirao je na Fakultetu politickih nauka u Beogradu 1995. godine. Povez: broš Str: 152

Ilija Petrović : NEODGOVORNA PISMA , Izdavač autor Novi Sad 2020, str. 400. Sadržaj na slici. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Илија Петровић (Косор, код Подгорице, 6. септембар 1938) српски је историчар и публициста. Бави се српском историјом новијега времена. Животопис Основну школу је похађао на Ублима (код Подгорице) и Пашићеву (Змајеву), нижу гимназију са малом матуром у Змајеву, а велику матуру положио је у Новом Саду, у Другој вишој мешовитој гимназији `Јован Јовановић Змај` (јуна 1956). Студирајући ванредно, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за историју (јануара 1967).”[1] Његов је брат др Драгољуб Петровић, лингвист, а братанац је познати српски теолошки јавни говорник Мирољуб Петровић.[2] „Цео радни век (1956-2000, од приправника до директора и саветника) провео у ПТТ саобраћају, за чије је образовне потребе израдио два уџбеника из међународног поштанског саобраћаја. Својим саопштењима учествовао на већем броју стручних скупова у оквиру Заједнице ЈПТТ, а неколико текстова објављено му је у стручном часопису ПТТ саобраћај у Београду. Један од покретача, власника и уредника новосадске Самоуправе, првих приватних новина у Србији постброзовске ере (1986-1990). Године 1989, још увек у условима једнопартијског система, члан Иницијативног одбора за формирање Савеза радикалних демократа у Новом Саду, прве изванкомунистичке политичке странке у Србији новијег времена. Главни и одговорни уредник Српске Земље, гласила Српског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема (1991-1992). Од 1994. објавио четрдесетак књига, а за разне стручне часописе написао приближно толико дужих или краћих текстова, углавном са тематиком из српске историје с почетка и краја XX века; за Енциклопедију Новог Сада написао стотинак прилога: о личностима значајним за националну и културну историју Новог Сада, о српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918, о ПТТ саобраћају, о планинарима; сарадник у првој књизи Српског биографског речника (А-Б); открио један забрањени Зборник Матице српске за друштвене науке (из 1959); на светло дана изнео забрањену књигу `Хрвати у светлости историске истине`, Београд 1944, потписану “презименом” Псуњски, дешифровао овај псеудоним и научној и стручној јавности представио њеног аутора Велишу Раичевића (Трепча, код Андријевице, 1903 - Београд, 1972). Како је то запажено у неким рецензијама или приказима његових књига, у обради појединих тема, користећи се расположивом литературом и објављеним историјским изворима, као и консултовањем познате архивске и релевантне музеолошке грађе, он на себи својствен начин, необичном методологијом и композицијом, успева да зађе у тамну страну оних делова наше новије историје за које се сматрало да су без затамњења. Настојање да од још увек живих учесника неког догађаја сазна појединости које нису забележене а без којих би слика тих догађаја била непотпуна, представља га не само као вредног истраживача, већ и као крајње савесног историчара. Снагом аргумената, поштовањем чињеница, он увек успева да заокружи целину из које се јасно могу сагледати историјски токови на српским народносним подручјима. У његовим књигама, увек болно оштрим али и увек веома инспиративним, лако се уочавају грешке и промашаји националне политике, у којима он налази одговор на питање како је дошло до страдања и пропадања српског народа, а у нашем времену, данас, и до нестајања истог тог народа и његове државе. За будуће истраживаче и тумаче новије српске историје, његове књиге представљаће незаобилазно штиво. Своје радове он објављује у уверењу да ће то подстаћи “историчаре од каријере” да се најзад “умешају у свој посао” и пред преосталим Србима бар истакну смислена питања пре него што их стихијски одговори на српско питање не учине заувек бесмисленим. Његови радови писани су јасним језиком, тако да откривеним историјским истинама увек могу задовољити радозналост бројних читалаца, док је истовремено један део тог читалишта изненађен чињеницама које су годинама или деценијама скриване. Један од уредника његових књига написао је да му је свака реченица, “ма колико била дуга, јасна, прецизна, умивена и лишена сваке двосмислености. Ако би му неко приговорио због нечега што је написао, он се никад неће моћи `вадити` на грешку у формулацији, на недореченост или на недовољну прецизност у изразу”. Без намере да његов језички израз карактерише “оним оценама које се изричу уз дело великих српских интелектуалаца, какви су, на пример, Слободан Јовановић или Радован Самарџић” тај ће уредник написати да се “већ из онога што је речено, види да он у свом стилском исказу непогрешиво следи линију тог најфинијег српског интелектуалног соја. Многе деонице његових текстова имају релевантне карактеристике књижевног дискурса”. А један од рецензената његових књига записао је да их одликује “андрићевски књижевни израз”. На дан кад је отишао у пензију, 31. марта 2000. године, у Главној пошти у Новом Саду нашао се у продаји пригодни коверат са његовим ликом, а истога дана, у истој тој пошти био је у редовној употреби и пригодни поштански жиг са његовим ликом; тек неколиким личностима у Другој и Трећој Југославији припало је овакво признање за живота

Autor - osoba Koljević, Svetozar, 1930-2016 = Koljević, Svetozar, 1930-2016 Naslov Trijumf inteligencije : ogledi o novijem anglosaksonskom romanu / Svetozar Koljević Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 242 str. ; 22 cm (Broš.) Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Haksli, Oldos, 1894-1963 Džejms, Henri, 1843-1916 Eliot, Tomas Sterns, 1888-1965 Džojs, Džejms, 1882-1941 Fokner, Vilijam, 1897-1962 Brejn, Džon, - Vilson, Angus, - Keri, Džojs, 1888-1957 Engleski roman -- 19-20. v. Svetozar Koljević, rođen 1930. godine u Banjoj Luci, studirao je englesku književnost u Zagrebu, Beogradu i Kembridžu. Predavao je englesku književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu (1958–1992) i Novom Sadu (1992–1995). Radio je kao gostujući profesor na univerzitetima u Blumingtonu (Indijana, SAD, 1963–1964), Oksfordu (1975–1976), Berkliju (1981), Londonu (1987) i Seulu (univerzitet Hankuk, 1995). Posle odlaska u penziju 1995. predavao je englesku književnost na filozofskim fakultetima u Nikšiću, Banjoj Luci, Srpskom Sarajevu i Beogradu. Pisao je o engleskoj književnosti i evropskom romanu (Trijumf inteligencije, Beograd, 1963; Humor i mit, Beograd, 1968; „Engleska književnost dvadesetog veka”, Engleska književnost 3, ur. Veselin Kostić, Beograd, 1984, 1991; Hirovi romana, Sarajevo, 1988; Engleski pesnici dvadesetog veka, Beograd, 2002; Engleski romansijeri dvadesetog veka, Beograd, 2003). Obrađivao je i teme iz područja jugoslovenskih književnosti (Naš junački ep, Beograd, 1974; Putevi reči, Sarajevo, 1978; Pripovetke Ive Andrića, Beograd, 1983; Viđenja i snoviđenja, Sarajevo, 1986; Pripovetka 1945–1980, Biblioteka „Istorija književnosti BiH”, Sarajevo, 1991; Postanje epa, Novi Sad, 1998; Njegoš u engleskoj i američkoj kulturi, Podgorica, 1999; Vječna zublja, 230 Beograd, 2005; Vavilonski izazovi, Novi Sad, 2007; Odjeci reči, Beograd, 2009), a objavio je i jednu zbirku putopisa (Po belom svetu, Novi Sad, 1997). Na engleskom jeziku objavio je izbor i prevod jugoslovenskih pripovedaka (Yugoslav Short Stories, World‘s Classics, Oxford, 1966), studiju o našoj narodnoj poeziji (The Epic in the Making, Clarendon Press, Oxford, 1980), kao i nekoliko članaka, uglavnom o našoj narodnoj poeziji i, posebno, o odnosu između umetničkog i narodnog stvaranja, u univerzitetskim publikacijama u Oksfordu, Tibingenu, Dablinu, Upsali, Stokholmu, Notingemu, Mineapolisu (Minesota, SAD), Helsinkiju, Londonu, Seulu, Kolumbusu (Ohajo, SAD) i Njujorku. Dobitnik je Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva (1969) za knjigu Humor i mit, nagrade izdavačkog preduzeća Svjetlost za knjigu Putevi reči (1979), BIGZ-ove nagrade za najbolji prevod objavljen u BIGZ-u 1986/1987. godine (S. Ruždi, Deca ponoći – prevod u saradnji sa Zoranom Mutićem), nagrade za životno delo Društva književnika Vojvodine (2002), Povelje Književni vijenac Kozare za „ukupan doprinos srpskoj književnosti i kulturi” (Prijedor, 2005), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), Vukove nagrade „za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru” (Beograd, 2006), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), kao i nagrade Đorđe Jovanović za „esej i kritiku” za knjigu Vavilonski izazovi (Beograd, 2008). Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Od 1992. godine živi u Novom Sadu. MG129