Ñarodna vlast u BIH 1941-1945 Veselin Djuretić Narodna knjiga Institut za savremenu istoriju Beograd Institut za istoriju, Sarajevo 1981. Tvrd povez Веселин Ђуретић (Мојановићи, код Подгорице, 17. мај 1933 — Београд, 18. фебруар 2020) био је српски историчар, научни саветник Балканолошког института САНУ и члан Сената Републике Српске. Биографија Ђуретић је био научни саветник Балканолошког института САНУ и аутор значајних радова на тему НОБ-а. Ширу пажњу на свој рад скренуо је 1985. својим двотомним делом Савезници и југословенска ратна драма. У овом делу Ђуретић, између осталог, наводи да је југословенска војска у отаџбини други антифашистички покрет.[1] Књига је примљена негативно међу режимским историчарима, а Ђуретић је искључен из СКЈ „због националне нетрпељивости и шовинизма“.[2] Током 1990-их година Ђуретић је био јаки присталица српске националистичке идеологије, близак Српској радикалној странци. Ђуретић је 1993. изабран за почасног сенатора Републике Српске, а крајем деценије ангажовао се у раду Одбора за истину о Радовану Караџићу. Активно се залагао за очување државног заједништва Србије и Црне Горе у оквиру некадашње Савезне Републике Југославије (1992-2003), а потом и у оквиру Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006). Почетком 2001. године, укључио се у рад Одбора за одбрану једнаких права држављана Црне Горе,[3] а почетком 2005. године постао је један од челних људи Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе.[4] Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[5] Признања Орден Немањића првог реда, Ордена Светог Саве првог реда, Сретењски орден трећег степена За књигу `Разарање српства у 20. вијеку` добио је признање Српске књижевне задруге, а за књиге `Савезници и југословенска ратна драма` награду `Слободан Јовановић`. Дјела Неке специфичности совјетске историографије Октобра и совјетског друштва, Београд, (1967) Народна власт у БИХ 1941-1945, Београд, (1981) Влада на беспућу, Београд, (1982) Косово у мрежи политичких манипулација, Њујорк, (1989) Савезници и југословенска ратна драма, I-II, Београд (1985)[6] Разарање Српства у XX веку, Београд, (1992) Употреба Русије и Запада, (Обмане савезника зарад великохрватске политике), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Насиље над Српским устанком, (Опсене народа у име „Русије и комунизма“), Балканолошки институт / ИП „Наука“ Београд (1997) Српска беспућа XX века, Београд, (2006) Рехабилитација ђенерала Михаиловића, Београд, (2012) Једно тумачење нововјековне српске историје у југословенском контексту, Београд, (2017)

Novo! Izdavač: Istorijski arhiv - Kikinda, 2004. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 25 cm. 176 str. Ilustrovano, kunstdruk Tekstom, slikom i crtežom, Biserka Ilijašev usmerava pažnju budućeg čitaoca knjige na vrata, dveri, kapije, ulaze u kuće koje Kikindu čine gradom i krase je od vremena nastanka do savremenog doba. Okom stručnjaka, istraživača, znalca, a istovremeno zaljubljenika u urbanističko-arhitektonske teme i problematiku, Biserka Ilijašev je fokusirala pažnju na onaj, srećom još sačuvan fond bogate graditeljske baštine različitih stilskih karakteristika i epoha koje čine osobenost i identitet lokalnog prostora građanske Kikinde i njenih veza sa sredoevropskim okruženjem. Knjiga Biserke Ilijašev koju srdačno preporučujem za publikovanje i očekujem u izlozima knjižara, na policama biblioteka, na stolovima arhitekata i u kućama ne samo Kikinđana, nije samo građa, nije samo inventar kikindskih „ dragulja“. To je dokument o celinu i celovitosti umetničkog i kultu-rološkog značenja i veze građene sredine sa detaljima i fragmentima koji tu celinu i celovitost čine. To je daleko više od građe o tradiciji zanatstva, arhitekture i bogatstva Kikinde i njenih građana u prošlom dobu. To je osnovi i oslonac, obrazloženje i motiv poziva za pažnju prema baštini za njeno čuvanje kao vrednosti po sebi velike, stalne i moguće inspiracije, pouke za savremene graditelje. Knjigu, naravno, prate svi elementi potrebnog stručnog aparata, sa rezimeom na engleskom jeziku. recenzent knjige SLOBODAN JOVANOVIĆ, dipl, inž arhitekture, Novi Sad Autor nesvakidašnje knjige, dipl. inž. Biserka Ilijašev, četiri decenije emocionalno i profesionalno u damarima gradogradnje piše: „ svakodnevno še-tam ulicama KIKINDE. Svaki put kada njima prođem otkrivam nešto novo. Često zastajem pred ulazima kuća, kapijama i ajnfortima… “U mnoštvu znakova određenih značenja, ulazna vrata su primarna pouka i svedoče o domaćinu. Znači i „kikindski arhitektonski dragulji“ kazuju o gradu i građanima, ukusu investitora, obaveštenosti graditelja, znalaštvu i veštini majstora – rukotvorca, ugledanju na „Evropu“ ili prestonicu. Autor poseduje bitnu osobinu uljuđenog čoveka. Ima „naviku gledanja“. Knjiga „kikindskih dragulja“, koju iskreno preporučujem za štampanje, sazdana je tako da obnavlja „kulturu gledanja“. Zaista su zanimljivi primeri fotografisani, nacrtani i pažnji preporučeni. Nedvojbeno jesu svedočanstva svoga vremena, znalački odabrana. Meni lično, posebno su impresivne „radne skice sa terena“. One su slikovit način ukazivanja na to da se eksponati jedinstvene galerije moraju znati pažljivo i predano gledati odnosno spoznati. Zaista, koleginica Ilijašev, svesrdno, znalački složila je jedinstven „vremeplov“ kroz istoriju lica grada. Usmerava pažnju na dragulje poput dekorativnih fragmenata oblikovanih u drvetu, staklu, gvožđu i mesingu. Načinila je dragocen „nezaborav“ , maltene u zadnji čas. recenzent knjige BELA DURANCI, istoričar umetnosti, Subotica Biserkini biseri, slike odsjaja duše grada ravnice. Kapije skrivaju avlije, jorgovane, muškatle, mir, čamotinju, propadanje. Ajnforti mirišu na dunje, hladovinu i odjeke večernjeg zvona. Crtežima su izvezene impresije, ambijenti, atmosfera, melanholija, sećanja, vraćanja, trajanja... od kapija do avlija, od fajronta do ajnforta u svitanja rana i sećanja u suton dana. Grad u nama i mi u gradu. KOSTA KOSTIĆ arhitekta urbanista, Beograd

Kao na slikama, ima površinske blede fleke na prednjoj korici, ne ometa korišćenje, unutra lepo očuvano Sadržaj Specula, speculi; Jurgis Baltrusaitis- Pitagorino ogledalo; Geza Rohajm- Ogledala i vladari; Jelena Galović- Astečko ogledalo; Tihomiir R.Đorđević- Smrt i zao pogled; Gustav F.Hartlau- Magično očge+ledalo u slikarstvu; Gustav Rene Hoke- Magija ogledala/Manirizam; Radmila Mihailović- Srpski ikonostas XVIIIveka i ogledalo; Žilber Lasko- Poduke ogledala; Marko Nedeljković- Viđenje i zagonetka; Bruno Ernst- Ešerovo čarobno ogledalo; Žan Ruse- Odblesci u vodi; Beata Thomka- Stupanje u ogledalo; Saša Hadžitančić `S ove i s one strane iskustvenog `; Radoman Kordić- Ko me vidi; Milan Popović- Transfer ikontratansfer u terapiji narcističnih pacijenata; Kolja MIćević-Taj nemi savetnik; Petar Brečić- Jedan okvir za zrcalo; Luj Maren- on, ja; Dževad Karahasap- Smrt, jezik i ogledalo; Horhe Luis Borhes- Ogledala; Mioddrag Pavlović- Carigrad u zori; Fernando Arabal- Ogledala; Ante Armanini- Ogledalo u šumi; Vlada Urošević- Vlada u ogledalu; Vladan Radovanović- Vežbe; Judita Šalgo- Po/dela; Žarko Rošulj- Metamorfoze; Žak Sternberg- Ogledalo; Anais Nin- Devojačko ogledalo; Milenko Pajić- Svet ogledalasamo pet novčića; Sveta Lukić- Didroov dijalog; Dušan Milovanović- Od tardicionalizma do odsustva kriterijuma; Žarko Trebješanin-Nemoćno osporavanje; Svetozar Koljević- Hodočašće Atanasija Svilara; Milan Damljanović- Umetnik o umetnosti; DSimon Simonović- O umetnosti Ernesta Bloha; Simon Jovanoić- Kultura Renesanse Euđenija Garena; Miodrag Lazarov- Pashu; Radovi,tekstovi Džona kejdža; Siman Simonović- Estetika dimenzija Herberta Markuzea; Simon Jovanović- Eseji Pavla Stefanovića; Milosav Mirković- Moji savremenici Josipa Vidmara; Dobrivoje Stanojević- Vreme našeg zemnog života Stanoja Makragića; Sirene bez posla Božidara Milidragovića; Nigde nikog Aleksandra Ristovića; Miodrag Jauković- Orden Stepana Ćuića; Nada Popović/Perišić- Bel tempo Bore Ćosića; Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Predraga Vranesevica! Prisutan je i CD na kraju knjige. Ulaz Slobodan Zivko Popovic Ira Prodanov Krajisnik Knjiga Ulaz slobodan posvećena muzici koju je Peđa Vranešević uradio za preko stotinu pozorišnih predstava važan je iskorak u borbi protiv zaborava, koji inače hronično podriva temelje našeg samopoštovanja Saša Rakezić Čak i u nekim razvijenijim zemljama dešava se da daroviti pojedinci svojim delom utiču na širu kulturnu scenu, da `ozrače` prostor u kojem deluju. Na taj način, upečatljivost individualne pojave ponekad liči na čitavu malu instituciju, koja često prevazilazi birokratsku skučenost onih `istinskih` institucija. Jedan od takvih slučajeva je Peđa Vranešević, čovek-scena, koji je – samostalno ili u saradnji sa bratom Mladenom – stvorio ogroman opus filmske, televizijske i pozorišne muzike, jednako kao i muzike za bend Laboratorija zvuka braće Vranešević, koji je osamdesetih godina nastupao na velikim koncertnim podijumima u Jugoslaviji (iako su zahvaljujući svom kolažno-vodviljskom pristupu definitivno bili nešto drukčije od tadašnjeg mejnstrima). Teatralnost njihovog scenskog nastupa imala je elemente cirkusa, sa koloritnim ličnostima kao što su Vilmoš Kauboj ili (bodi-bilder) Petar Čelik, koji su zajedno sa muzičarima nastupali na bini tokom koncerta. Kao svestrana ličnost, Peđa Vranešević se bavio još mnogim drugim aktivnostima – arhitekta po obrazovanju, bio je čak neko vreme zaposlen u Urbanističkom zavodu Novog Sada, ali je upamćen i kao multimedijalni umetnik, aktivan u grupi KOD (1971–1972), koja je bila važna za ranu novosadsku (i jugoslovensku) scenu konceptualne umetnosti. Neko vreme tokom sedamdesetih bio je i filmski kritičar u listu `Indeks`, kao i urednik filmskog programa na Tribini mladih, a počev od ranih devedesetih bio je muzički urednik na TV Novi Sad. Zahvaljujući prepoznatljivom stilu, a reklo bi se i humoru, generacije su odrastale uz, recimo, muziku špice za TV seriju `Poletarac` (koja se nekako organski uklapala uz animacije Dušana Petričića), a numere Laboratorije bile su pop sočinjenija koja su se prilično frekventno vrtela po medijima, što je često zamagljivalo `ezoteričnu` prirodu čoveka koji je u velikoj meri sve to pokrenuo. Predrag i Bata Vranešević ostavili su velikog traga u našoj filmskoj muzici – kritika je reagovala (a festivalski žiriji nagrađivali) na ovu vrstu njihove delatnosti. Njihov impresivan opus obuhvata čak 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija itd. Međutim, obimna produkcija muzike Peđe Vraneševića nastala za pozorište (preko stotinu predstava!) potpuno je drugačiji slučaj – iako je publika često bila u stanju da prepozna kompozitora muzičkih numera (iako nisu pročitali afišu ili plakat na kojem je pisalo ime autora muzike), ta muzika je živela koliko i postavka jedne pozorišne predstave. Razume se da, u nekim predstavama, muzika nije ni trebalo da bude nešto drugo nego zvučna kulisa, pa publika nije ni bila naročito ponukana da u muzici koja potcrtava dramaturgiju predstave prepoznaje nekakav individualni izraz. Važnost kompozitorovog rada je iz ovih razloga ponekad bila nepravedno relativizovana. Zato je hvale vredan pokušaj da se ova vrsta aktivnosti Peđe Vraneševića dokumentuje u knjizi, čiji su autori Živko Popović i Ira Prodanov Krajišnik, a izdavač Akademija umetnosti u Novom Sadu. Pored toga što je sarađivao sa značajnim jugoslovenskim rediteljima i pozorišnim kućama, što je već po sebi dovoljno da upiše njegovo ime u anale ovdašnjeg teatra, Vranešević je takođe i sam autor nekoliko projekata koji žanrovski lebde između toliko raznolikih autorovih interesovanja. Da podsetimo, Vranešević je, zajedno sa Želimirom Žilnikom, autor prve naše rok opere, pod nazivom Fabrike radnicima, nastale 1971. godine, a koja je pretpremijeru doživela tek osamdesetih, i to u Fabrici vagona Goša u Smederevskoj Palanci. Žilnik i Vranešević su zajednički potpisali i Gastarbajtersku operu, koja je najpre pripremljena za izvedbu a zatim odbijena od strane prestižnog minhenskog Kamerspil teatra, da bi 1977. bila postavljena u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu. Od značaja je i muzičko-scenski performans Peđe Vraneševića Uzjahati konje Svetog Marka, koji je 1984. godine bio čak pet puta uzastopce izveden u ICA (Institut za savremenu umetnost) u Londonu. Konačno, godine 2011. je Vranešević u Beogradu i Novom Sadu izveo svoju Slet operu Nema zemlja, koja je referisala na autorovu prethodnu saradnju sa Želimirom Žilnikom, ali je osvežena novim dizajnom i muzičkom obradom. Svi ovi projekti su po prvi put dokumentovani na jednom mestu upravo u knjizi Ulaz slobodan, koja je time obogatila istoriografiju našeg teatra ali i popularne muzike (uz sva moguća hibridna prožimanja koja karakterišu neuhvatljiv Vraneševićev opus). Knjiga beleži i brojne aspekte saradnje ovog autora sa pozorišnim rediteljima (Dejan Mijač, Branislav Mićunović, Dušan Jovanović, Vida Ognjenović i ko sve ne…), a posebnu zanimljivost čine anegdote sa rada na predstavama, često zabeležene kroz britke i duhovite Vraneševićeve reminiscencije. Pored svega, tu je i DVD sa muzikom i vizuelnim materijalima iz predstava, što ovaj poduhvat čini važnim iskorakom u borbi protiv zaborava, koji – valjda ćemo se složiti? – hronično podriva temelje našeg samopoštovanja. Predrag Peđa Vranešević (Novi Sad, 27. maj 1946 — Novi Sad, 6. februar 2022)[1][2] bio je srpski muzičar, konceptualni umetnik i arhitekta. Zajedno sa bratom Mladenom 1978. godine pokrenuo je sastav Laboratorija zvuka koji je funkcionisao do 1996. godine.[3] Preminuo je 6. februara 2022. godine posle duge i teške bolesti. Živeo je u Novom Sadu.[4] Muzička karijera Muzikom je počeo da se bavi kao student. U Beogradu je oformio grupu The Best Nothing, ali njihova muzika nije zabeležena. Bend je nastupio na prvoj Gitarijadi u Beogradu 1966. godine i privukao pažnju medija. Po povratku u Novi Sad 1970. i 1971. bio je aktivan kao konceptualni umetnik u okviru kolektiva nazvanog KOD, kojem je pripadao i drug iz detinjstva, Slobodan Tišma. KOD su se zalagali za kritički odnos prema tadašnjoj društvenoj stvarnosti i umetnosti, zbog čega su imali problema sa lokalnim moćnicima iz sfere kulture. Dva člana grupe KOD (Miroslav Mandić i Slavko Bogdanović) osuđena su na 9, odnosno 8 meseci zatvora zbog svojih tekstova.[5] Zajedno sa bratom Mladenom je između 1969. i 1973. delovao u bendu Med, koji je predstavljao začetak ideje koja je vodila ka Laboratoriji zvuka.[5] Prvi singl Laboratorije zvuka `(Ljubite bez razlike supruge i svastike) Dok vam je još vreme` bio je lansiran na Opatijskom festivalu 1978.[5] Laboratorija zvuka je osamdesetih godina objavila tri albuma i jedan u devedesetim. Pod imenom Laboratorija XXI pojavio se i materijal nazvan `Slet opera Nema zemlja`, kao rimejk rok opere na kojoj su sedamdesetih radili Peđa Vranešević i Želimir Žilnik.[5] 1990. godine zaposlio se kao muzički urednik u Radio televiziji Novi Sad.[6] Braća Vranešević su napisali i u svom studiju snimili muziku i songove za 20 igranih filmova, 57 dokumentarnih, 66 animiranih, 12 kratkih igranih, 11 televizijskih filmova, 18 televizijskih serija, niz kratkih televizijskih formi i nekoliko autorskih filmskih i video radova.[5] Napisao je muziku i za više pozorišnih predstava.

fali nekoliko strana kod Elijara u jednoj knjizi stoga niža cena inače dobro očuvano kao na slikama (uslikano gde fale strane) jako retko u ponudi Hanifa Kapidžić Osmangić HRESTOMATIJA SRPSKOG NADREALIZMA Poezija i tekstovi Teorija i kritika 1. Marginalije 2. Čeljusti dijalektike 3. Sada i ovde... Napomena, Bibliografske bilješke i objašnjenja, Indeks imena, Latinica, Šiven povez, 335 str 1970; Tvrd povez; I. Svedočanstva bez mere: 1. Gde spava zamišljeni pingvin (Dedinac, Ristić, Vučo, Aragon, Reverdy, Matić, Breton) 2. Tri zlatne vlasi đavolove... 3. Samo peva tajni plamen - Budilnik (Matić, Vučo, Davičo, Ristić, Breton, Char, Crevel, Eluard, Peret, Koča Popović, Tzara... Pogovor, Bibliografske beleške i objašnjenja, Indeks imena, Latinica, Šiven povez, 339 str. Hanifa Kapidžić-Osmanagić, redovni član Odjeljenja humanističkih nauka ANUBiH, rođena je 30. novembra 1935. godine u Sarajevu, gdje se i školovala. Odsjek za francuski jezik i književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu završila je 1958. godine, kada je i izabrana za asistenta za francusku književnost. Nakon uzastopnih izbora u zvanje docenta i vanrednog profesora, za redovnog profesora za savremenu francusku književnost izabrana je 1975. godine. Školske godine od 1960. do 1963. provela je Kapidžić-Osmanagić na dužnosti lektora za srpskohrvatski jezik na Faculté des Lettres Univerziteta u Dijonu, Francuska, gdje je juna 1963. odbranila (mention très honorable) doktorsku disertaciju pod naslovom Le surréalisme serbe dans ses rapports avec le surréalisme français. U toku univerzitetske karijere Kapidžić-Osmanagić obavljala je dužnosti šefa Katedre za francusku književnost, predsjednika Vijeća Odsjeka za romanistiku, kao i dekana Filozofskog fakulteta u Sarajevu (1973–1975) i prorektora Univerziteta u Sarajevu (1985–1988). U ratu 1992–1995. nastavila je svoje univerzitetske dužnosti u opkoljenom Sarajevu. Na poziv francuske strane, a uz pomoć francuskih snaga UNPROFOR-a privremeno je izašla iz sarajevskog obruča i u seriji predavanja svjedočila o situaciji u gradu u Francuskoj, Švicarskoj, Španiji. Istom prilikom održala je ciklus predavanja o nadrealizmu (Le surréalisme contre le nationalisme) na prestižnoj École Normale Supérieure rue d’Ulm u Parizu, na kojoj je u okviru tromjesečnih predavanja nastavila sa gostovanjem pridruženog profesora u naredne tri godine (1995, 1996, 1997). Na slavistici Univerziteta Paris IV Sorbona održala je, kao professeur associé, šestomjesečnu nastavu iz književnosti s bivših jugoslovenskih prostora 1997. godine. Saradnju s tim Univerzitetom i povremena gostovanja nastavila je sljedećih godina. Profesor Hanifa Kapidžić-Osmanagić bavi se književnošću 20-og vijeka s produžecima u 21. vijek, u prvom redu francuskom i komparativnom, književnostima u Bosni i Hercegovini i široj regiji, kao i teorijom književnosti. Kontinuirano tretira nadrealizam, egzistencijalizam, strukturalizam, poststrukturalizam, žensko pisanje u modernizmu i u postmodernoj književnosti. Hanifa Kapidžić Osmanagić objavila je sljedeće knjige studija i studijskih eseja: Srpski nadrealizam i njegovi odnosi sa francuskim nadrealizmom (Sarajevo 1966); Le surréalisme serbe dans ses rapports avec le surréalisme français (Pariz 1968); Hrestomatija srpskog nadrealizma. Poezija i tekstovi. (Sarajevo 1970); Hrestomatija srpskog nadrealizma. Teorija i kritika (Sarajevo 1970); Suočenja. Od nadrealizma do strukture (književni eseji) (Sarajevo 1976); Suočenja II. Portreti i prigode (Sarajevo 1981); Suočenja III. Ristić, Begić, Davičo, Krleža... (Sarajevo 1986); Pjesnici lirske apstrakcije. Poezija 1945–1980. (Sarajevo 1992. Edicija uništena u ratu 1992–1995); Pjesnici lirske apstrakcije. Poezija 1945–1980. (Gračanica 1999); Sarajevo, Sarajevo... Suočenja IV (Sarajevo 1998); U brzake vremena. Suočenja V. (Sarajevo 2003); Strukturalizam. Poststrukturalizam. Lévi-Straus. Barthes. Foucault. Derrida. J. Kristeva. Lacan. Deleuze. Guattari i dr: tekstovi u knjizi Suvremena tumačenja književnosti (sa Z. Lešić, M. Katnić-Bakaršić, T. Kulenović, Sarajevo 2006); Ogledi o Hélène Cixous. Ka poetici idiomatičke razlike. (Sarajevo 2011). Hanifa Kapidžić-Osmanagić priredila je knjigu poezije Vaska Pope, dvije knjige Marka Ristića, Djela Midhata Begića u šest tomova, sve s iscrpnim popratnim studijama. Znatan broj njenih studija i eseja objavljivanih u književnoj periodici još nije uvršten u zasebne knjige. Kapidžić-Osmanagić je dugogodišnji glavni urednik časopisa za književnu i umjetničku kritiku Novi Izraz. Bila je predsjednik PEN Centra BiH od 1997. do 2001. godine. Hanifa Kapidžić-Osmanagić dobitnica je brojnih društvenih i profesionalnih priznanja za svoj rad. Dobila je Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva, Dvadesetsedmojulsku nagradu Bosne i Hercegovine, univerzitetska priznanja i plakete. Nagrada Sloboda IPC Sarajevo je iz 2007. godine. Pripala joj je i nagrada Izdavačkog preduzeća “Svjetlost” za esej godine, objavljen u časopisu Izraz. 1993. godine dobila je Fund for Free Expression Award USA. 2007. godine Predsjednik Republike Francuske odlikovao je prof. Hanifu Kapidžić- Osmanagić Ordenom akademskih palmi (Chevalier des palmes académiques). Professor emeritus od 2005. godine, Kapidžić-Osmanagić i dalje drži nastavu na magistarskom studiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Oktobra 1995. godine Hanifa Kapidžić-Osmanagić izabrana je za dopisnog člana ANUBiH. Pristupno predavanje održala je o “Grozdaninom kikotu” Hamze Hume. Redovni član ANUBiH je od 2005. godine. Jezgro grupe su sačinjavali: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Koča Popović, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Petar Popović i Branko Milovanović. „Pošto su konstatovali da među svima njima u načelu postoji, mimo svih individualnih razlika, izvesna duhovna saglasnost, i da ih jedna stalna izdvojenost deli od svega što se oko njih nameće kao duhovni život, potpisani su smatrali da su im nametnuti, u datim okolnostima, jedno preciznije isticanje onoga što im je zajedničko i jedan disciplinovaniji kolektivni aktivitet, radi koga svaki od njih pristaje da žrtvuje psihološku stranu svoga „ja“. Oni su rešeni da, i u nepredvidljivim dialektičkim momentima ovog aktiviteta, učine i održe konstantnim i nesvodljivim, kretnje svog neprestanog ideološkog i moralnog definisanja. Ova prva zajednička publikacija predstavlja samo jedan vidljiv momenat u obeležavanju tog neophodnog definisanja.“ Potpisnici: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović – Bor, Živanović – Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović, Marko Ristić. Časopis Nemoguće-L′impossible, Beograd 1930. Prednadrealistički period, od 1922. godine, obeležen je individualnim radom srpskih nadrealista. Na osnovu neformalnog ali ipak zajedničkog rada na časopisima Putevi i Svedočanstva i kroz individualni rad iskristalisala se potreba formalizacije zajedničkog rada. Đorđe Jovanović, koji je sa Đorđem Kostićem i Oskarom Davičom saradnik u časopisu Tragovi, predlaže Dušanu Matiću pokretanje časopisa, u kome bi se ispoljio zajednički aktivitet. Osnivački sastanak održan je 30. novembra 1929. godine u zgradi u ulici Zmaj Jovinoj 1 (Kneginje Ljubice 1), u kojoj je na prvom spratu stanovao Aleksandar Vučo, a u jednom periodu dva sprata iznad njega Marko Ristić. Na sastanku u Vučovom stanu se razgovaralo o formiranju nadrealističke grupe i pokretanju zajedničke publikacije. Prema svedočenju učesnika, bili su prisutni Aleksandar Vučo, Đorđe Kostić, Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić i Đorđe Jovanović, a saglasnost sa osnivanjem grupe dali su Koča Popović i Milan Dedinac, koji su se tada nalazili u Parizu. Jezgro grupe su sačinjavali: Marko Ristić, Dušan Matić, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Koča Popović, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević (pseudonim Dimitrija Dedinca), Petar Popović i Branko Milovanović. Takođe su i neke od supruga nadrealista učestvovale u nadrealističkim aktivnostima, na primer Ševa (Jelica) Ristić i Lula Vučo. Nikola Vučo je blizak nadrealističkom pokretu, i mada nije bio potpisnik manifesta, u nadrealističkim publikacijama su objavljeni njegovi radovi. Grupi prilaze Salmon Moni de Buli, Risto Ratković i Slobodan Kušić, ali su se posle nekog vremena odvojili. Slobodan Kušić učestvuje u jednom primeru kolektivnog automatskog pisanja „Sedam minuta genijalnosti ili čari automatizma“. Međutim, 8. marta 1930. šalje pismo upućeno Marku Ristiću, Dušanu Matiću, Aleksandru Vučo, Vanetu Živadinoviću, Đorđu Jovanoviću, u kome piše o svom razmimoilaženju sa stavovima grupe. Takođe, Ljubivoje Jocić, iako je pozitivno odgovorio na postavljena pitanja ankete, odustaje od učešća u nadrealističkim aktivnostima. Osim pripadnika, izvan grupe je nekoliko autora bliskih pokretu, kao što su Rade Stojanović, Vladimir Habunek, Rastko Petrović i drugi. Izdavanjem prvog časopisa nadrealističke orijentacije Nemoguće-L′impossible izdatog 1930. godine, donet je manifest pokreta i grupa dobija svoju publikaciju. Posle objavljivanja deklaracija Pozicija nadrealizma, grupu napušta Dimitrije Dedinac, koji se ne slaže sa tekstom deklaracije, u kojoj se nadrealisti opredeljuju za socijalističku revoluciju. Časopis Nadrealizam danas i ovde prestaje da izlazi posle trećeg broja 1932. godine, i time prestaju kolektivne aktivnosti srpskih nadrealista. Oskar Davičo, Đorđe Jovanović i Koča Popović su uhapšeni, Monny de Boully se seli u Pariz, Radojica Živanović Noe 1934. godine prelazi u novoosnovanu umetničku grupu Život, tako da formalno grupa prestaje da postoji, ali ostali nadrealisti individualno deluju i u narednim godinama. srpski i francuski nadrealizam avangarda

Nova, nekorišćena Istinom protiv revizije Narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji 1941-1945: zbornik radova Beograd 2009. Tvrd povez, ilustrovano, 393 strane. Sadržaj: Petar Matić - Dule / Uvodna reč PRVI DEO Svetozar Oro / UVODNI REFERAT Branko Mamula / O RUKOVODEĆOJ ULOZI VRHOVNOG ŠTABA NOV, POJ I NKOJ S JOSIPOM BROZOM TITOM NA ČELU Prof dr Slavko Mrkić / JOSIP BROZ TITO O POLITIČKOM KARAKTERU NARODNOOSLOBODILAČKOG RATA 1941-1945 Akademik Mijat Šuković / AVNOJ - ISTORIJSKA TEKOVINA I VRIJEDNOST SVIH NARODA I DRŽAVA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU Milisav Bojić / SKICA O PRVOJ PROLETERSKOJ NOU BRIGADI Svetko Grbić / NARODNOOSLOBODILAČKA BORBA BRANI SE ISTINOM Dr Zlatko Rendulić / PROTIV REVIZIJE SAVEZNIČKE POMOĆI NARODNOOSLOBODILAČKOJ VOJSCI JUGOSLAVIJE DRUGI DEO Đuro V. Rodić / RAVNOGORSKI POKRET DRAŽE MIHAILOVIĆA 1941-1945 U NORMAMA MEĐUNARODNOG I SRPSKOG KRIVIČNOG PRAVA Dr Branko Latas / RAVNOGORSKO ČETNIŠTVO Prof. dr Miodrag Zečević / REHABILITOVANJE NEČASNE ISTORIJE SRPSKOG NARODA Jovan Radovanović / DRAŽA MIHAILOVIĆ, SLOBODAN JOVANOVIĆ I MILAN NEDIĆ U KRIVOM OGLEDALU Rade Vukosav / DA SE I OVO NE ZABORAVI Mr. sc. Ivan Fumić / FALSIFIKATI U POVIJESNOJ ZNANOSTI O NARODNOOSLOBODILAČKOJ BORBI U HRVATSKOJ Franc Godeša / ODNOS PREMA NARODNOOSLOBODILAČKOJ BORBI U NOVOJ SLOVENAČKOJ DRŽAVI Vlada Milosavljević / ISTINOM PROTIV REVIZIJE NOB U JUGOSLAVIJI Miloš Lukinović / NARODNOOSLOBODILAČKA BORBA U BEOGRADU DANAS Prof. dr Mladenko Colić / REVIZIJA ISTORIJE NOB U JUGOSLAVIJI SVOĐENJEM NOP NA POKRET A NOR NA GRAĐANSKI RAT Prof. dr Mladenko Colić / RAD I REZULTATI KOMISIJA ZA UTVRĐIVANJE ZLOČINA OKUPATORA I NJIHOVIH POMAGAČA U JUGOSLAVIJI 1941-1945 GODINE Prof. dr Mladenko Colić / SUĐENJE SLUGAMA OKUPATORA I RATNIM ZLOČINCIMA TREĆI DEO Dr. Miroljub Vasić / NARODNOOSLOBODILAČKI RAT 1941-45. GODINE U UDŽBENICIMA ISTORIJE U SRBIJI Nikola Pejnović / `SAVEZNICI I JUGOSLOVENSKA RATNA DRAMA” VESELINA ĐURETIĆA Ivan Fumić / STVARNOST I STVARANJE MITA O HRVATSKIM SVEĆENICIMA U DRUGOM SVJETSKOM RATU Goran Babić / NAKNADNI HITLEROVI RATOVI ZA POBJEDU Branko Kosić / KAKO SE U NEKIM KNJIGAMA OSPORAVA ISTINA O TITU Prof. dr. Gojko Jakovčev / ANTIKOMUNIZAM SAVJETA PARLAMENTARNE SKUPŠTINE EVROPE ČETVRTI DEO Budimir Gajić / ISTINOM PROTIV REVIZIJE PARTIZANSKE PESME U NOB I MUZIČKOM STVARALAŠTVU U JUGOSLAVIJI POSLE 1991. GODINE Ljiljana Cetinić / MEMORIJALNI CENTAR JOSIP BROZ TITO POSLE 1991-2008. GODINE Nina Udovički / ISTINOM PROTIV REVIZIJE ISTINE O ŠPANSKIM BORCIMA JUGOSLAVIJE Prof. dr Dejan Kosanović / UPOTREBA I ZLOUPOTREBA FILMA KAO ISTORIJSKOG DOKUMENTA PRILOZI OSNOVNE INFORMACIJE O `SABRANIM DJELIMA` JOSIPA BROZA TITA Napomena Redakcije / Skraćeni predgovor cjelokupnom izdanju `Sabranih djela” Josipa Broza Tita Prof. dr Mladenko Colić / Osnovne informacije o `Zborniku dokumenata i podataka O NOR-u jugoslovenskih naroda” Beleška o autorima

Ilija Petrović : NEODGOVORNA PISMA , Izdavač autor Novi Sad 2020, str. 400. Sadržaj na slici. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Илија Петровић (Косор, код Подгорице, 6. септембар 1938) српски је историчар и публициста. Бави се српском историјом новијега времена. Животопис Основну школу је похађао на Ублима (код Подгорице) и Пашићеву (Змајеву), нижу гимназију са малом матуром у Змајеву, а велику матуру положио је у Новом Саду, у Другој вишој мешовитој гимназији `Јован Јовановић Змај` (јуна 1956). Студирајући ванредно, дипломирао је на Филозофском факултету у Новом Саду, на групи за историју (јануара 1967).”[1] Његов је брат др Драгољуб Петровић, лингвист, а братанац је познати српски теолошки јавни говорник Мирољуб Петровић.[2] „Цео радни век (1956-2000, од приправника до директора и саветника) провео у ПТТ саобраћају, за чије је образовне потребе израдио два уџбеника из међународног поштанског саобраћаја. Својим саопштењима учествовао на већем броју стручних скупова у оквиру Заједнице ЈПТТ, а неколико текстова објављено му је у стручном часопису ПТТ саобраћај у Београду. Један од покретача, власника и уредника новосадске Самоуправе, првих приватних новина у Србији постброзовске ере (1986-1990). Године 1989, још увек у условима једнопартијског система, члан Иницијативног одбора за формирање Савеза радикалних демократа у Новом Саду, прве изванкомунистичке политичке странке у Србији новијег времена. Главни и одговорни уредник Српске Земље, гласила Српског националног вијећа Славоније, Барање и Западног Срема (1991-1992). Од 1994. објавио четрдесетак књига, а за разне стручне часописе написао приближно толико дужих или краћих текстова, углавном са тематиком из српске историје с почетка и краја XX века; за Енциклопедију Новог Сада написао стотинак прилога: о личностима значајним за националну и културну историју Новог Сада, о српским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918, о ПТТ саобраћају, о планинарима; сарадник у првој књизи Српског биографског речника (А-Б); открио један забрањени Зборник Матице српске за друштвене науке (из 1959); на светло дана изнео забрањену књигу `Хрвати у светлости историске истине`, Београд 1944, потписану “презименом” Псуњски, дешифровао овај псеудоним и научној и стручној јавности представио њеног аутора Велишу Раичевића (Трепча, код Андријевице, 1903 - Београд, 1972). Како је то запажено у неким рецензијама или приказима његових књига, у обради појединих тема, користећи се расположивом литературом и објављеним историјским изворима, као и консултовањем познате архивске и релевантне музеолошке грађе, он на себи својствен начин, необичном методологијом и композицијом, успева да зађе у тамну страну оних делова наше новије историје за које се сматрало да су без затамњења. Настојање да од још увек живих учесника неког догађаја сазна појединости које нису забележене а без којих би слика тих догађаја била непотпуна, представља га не само као вредног истраживача, већ и као крајње савесног историчара. Снагом аргумената, поштовањем чињеница, он увек успева да заокружи целину из које се јасно могу сагледати историјски токови на српским народносним подручјима. У његовим књигама, увек болно оштрим али и увек веома инспиративним, лако се уочавају грешке и промашаји националне политике, у којима он налази одговор на питање како је дошло до страдања и пропадања српског народа, а у нашем времену, данас, и до нестајања истог тог народа и његове државе. За будуће истраживаче и тумаче новије српске историје, његове књиге представљаће незаобилазно штиво. Своје радове он објављује у уверењу да ће то подстаћи “историчаре од каријере” да се најзад “умешају у свој посао” и пред преосталим Србима бар истакну смислена питања пре него што их стихијски одговори на српско питање не учине заувек бесмисленим. Његови радови писани су јасним језиком, тако да откривеним историјским истинама увек могу задовољити радозналост бројних читалаца, док је истовремено један део тог читалишта изненађен чињеницама које су годинама или деценијама скриване. Један од уредника његових књига написао је да му је свака реченица, “ма колико била дуга, јасна, прецизна, умивена и лишена сваке двосмислености. Ако би му неко приговорио због нечега што је написао, он се никад неће моћи `вадити` на грешку у формулацији, на недореченост или на недовољну прецизност у изразу”. Без намере да његов језички израз карактерише “оним оценама које се изричу уз дело великих српских интелектуалаца, какви су, на пример, Слободан Јовановић или Радован Самарџић” тај ће уредник написати да се “већ из онога што је речено, види да он у свом стилском исказу непогрешиво следи линију тог најфинијег српског интелектуалног соја. Многе деонице његових текстова имају релевантне карактеристике књижевног дискурса”. А један од рецензената његових књига записао је да их одликује “андрићевски књижевни израз”. На дан кад је отишао у пензију, 31. марта 2000. године, у Главној пошти у Новом Саду нашао се у продаји пригодни коверат са његовим ликом, а истога дана, у истој тој пошти био је у редовној употреби и пригодни поштански жиг са његовим ликом; тек неколиким личностима у Другој и Трећој Југославији припало је овакво признање за живота

Autor - osoba Koljević, Svetozar, 1930-2016 = Koljević, Svetozar, 1930-2016 Naslov Trijumf inteligencije : ogledi o novijem anglosaksonskom romanu / Svetozar Koljević Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1963 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1963 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 242 str. ; 22 cm (Broš.) Predmetne odrednice Lorens, Dejvid Herbert, 1885-1930 Haksli, Oldos, 1894-1963 Džejms, Henri, 1843-1916 Eliot, Tomas Sterns, 1888-1965 Džojs, Džejms, 1882-1941 Fokner, Vilijam, 1897-1962 Brejn, Džon, - Vilson, Angus, - Keri, Džojs, 1888-1957 Engleski roman -- 19-20. v. Svetozar Koljević, rođen 1930. godine u Banjoj Luci, studirao je englesku književnost u Zagrebu, Beogradu i Kembridžu. Predavao je englesku književnost na Filozofskom fakultetu u Sarajevu (1958–1992) i Novom Sadu (1992–1995). Radio je kao gostujući profesor na univerzitetima u Blumingtonu (Indijana, SAD, 1963–1964), Oksfordu (1975–1976), Berkliju (1981), Londonu (1987) i Seulu (univerzitet Hankuk, 1995). Posle odlaska u penziju 1995. predavao je englesku književnost na filozofskim fakultetima u Nikšiću, Banjoj Luci, Srpskom Sarajevu i Beogradu. Pisao je o engleskoj književnosti i evropskom romanu (Trijumf inteligencije, Beograd, 1963; Humor i mit, Beograd, 1968; „Engleska književnost dvadesetog veka”, Engleska književnost 3, ur. Veselin Kostić, Beograd, 1984, 1991; Hirovi romana, Sarajevo, 1988; Engleski pesnici dvadesetog veka, Beograd, 2002; Engleski romansijeri dvadesetog veka, Beograd, 2003). Obrađivao je i teme iz područja jugoslovenskih književnosti (Naš junački ep, Beograd, 1974; Putevi reči, Sarajevo, 1978; Pripovetke Ive Andrića, Beograd, 1983; Viđenja i snoviđenja, Sarajevo, 1986; Pripovetka 1945–1980, Biblioteka „Istorija književnosti BiH”, Sarajevo, 1991; Postanje epa, Novi Sad, 1998; Njegoš u engleskoj i američkoj kulturi, Podgorica, 1999; Vječna zublja, 230 Beograd, 2005; Vavilonski izazovi, Novi Sad, 2007; Odjeci reči, Beograd, 2009), a objavio je i jednu zbirku putopisa (Po belom svetu, Novi Sad, 1997). Na engleskom jeziku objavio je izbor i prevod jugoslovenskih pripovedaka (Yugoslav Short Stories, World‘s Classics, Oxford, 1966), studiju o našoj narodnoj poeziji (The Epic in the Making, Clarendon Press, Oxford, 1980), kao i nekoliko članaka, uglavnom o našoj narodnoj poeziji i, posebno, o odnosu između umetničkog i narodnog stvaranja, u univerzitetskim publikacijama u Oksfordu, Tibingenu, Dablinu, Upsali, Stokholmu, Notingemu, Mineapolisu (Minesota, SAD), Helsinkiju, Londonu, Seulu, Kolumbusu (Ohajo, SAD) i Njujorku. Dobitnik je Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva (1969) za knjigu Humor i mit, nagrade izdavačkog preduzeća Svjetlost za knjigu Putevi reči (1979), BIGZ-ove nagrade za najbolji prevod objavljen u BIGZ-u 1986/1987. godine (S. Ruždi, Deca ponoći – prevod u saradnji sa Zoranom Mutićem), nagrade za životno delo Društva književnika Vojvodine (2002), Povelje Književni vijenac Kozare za „ukupan doprinos srpskoj književnosti i kulturi” (Prijedor, 2005), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), Vukove nagrade „za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji i svesrpskom kulturnom prostoru” (Beograd, 2006), nagrade Laza Kostić „za esejistiku i nauku o književnosti” za knjigu Vječna zublja (Novi Sad, 2006), kao i nagrade Đorđe Jovanović za „esej i kritiku” za knjigu Vavilonski izazovi (Beograd, 2008). Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Od 1992. godine živi u Novom Sadu. MG129

Autor - osoba Cindori-Šinković, Mária, 1950- Denegri, Ješa, 1936- = Denegri, Ješa, 1936- Daković, Nevena, 1964- = Daković, Nevena, 1964- Dedić, Nikola, 1980- = Dedić, Nikola, 1980- Doroški, Milica, 1977- Ivkov, Slobodan, 1959- Kojić-Mladenov, Sanja, 1974- = Kojić-Mladenov, Sanja, 1974- Kovačev-Ninkov, Olga, 1964- Lukić, Kristian, 1974- = Lukić, Kristian, 1974- Matić, Jelena, 1977- Milenković, Nebojša, 1971- = Milenković, Nebojša, 1971- Mitrović, Vladimir, 1964- = Mitrović, Vladimir, 1964- Mušić, Miroslav, 1949- Németh, Ferenc, 1956- = Nemet, Ferenc, 1956- Nikolić, Gordana = Nikolić, Gordana Palkovljević, Tijana, 1975- Prišing, Lidija, 1980- Radulović, Milica, 1977- Šuvaković, Miodrag, 1954- = Šuvaković, Miodrag, 1954- Varagić, Slađana, 1975- Vilenica, Ana, 1978- Vuksanović, Suzana, 1965- Naslov Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini / [urednici Miško Šuvaković i Dragomir Ugren] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2008 (Beograd : Publikum) Fizički opis 865, [2] str. : ilustr. ; 29 cm Drugi autori - osoba Šuvaković, Miško Ugren, Dragomir Topalov, Jagoda Cindori, Marija Vickó, Árpád Jovanović, Pavle Despotovski, Goran, 1972- = Despotovski, Goran, 1972- Hevér, Miklós Juriga, Augustin Červenka, Vladimir (plast. sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Str. 11-13: Ka novom muzeju : od Galerije savremene likovne umetnosti do Muzeja savremene umetnosti Vojvodine / Dragomir Ugren Str. 753-838: Izbor tekstova umetnika / priredio Miško Šuvaković Biografije umetnika: str. 841-865 Beleške o autorima: str. [867] Napomene i bibliografske reference uz pojedine radove. Bibliografija uz pojedine radove. Predmetne odrednice Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad) Likovna umetnost – Vojvodina – 20v – Zbornici Arhitektura – Vojvodina – 20v dr Nikola Šuica Kapitalno novo ostvarenje enciklopedijskog karaktera Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini bavi se dinamičnom pretragom po temama i pobudama zabeleženim u umetničkoj i arhivskoj građi artikulisanih izražajnosti višenacionalnih stvaralaca sa prostora Vojvodine. Tekstovima brojnih autora istraživača otvorena su vrata u aktivno polje tumačenja hibridnosti svojstava vojvođanske umetnosti. U uvodnoj studiji, čiji je autor Miško Šuvaković, različiti modeli kulture, narodne tradicije i nasleđa prikazani su u svim svojim etapnim suočenjima: pružaju se od primera slikarstva Paje Jovanovića ili tendencija modernistističkih znamenja i stilova, od primenjene umetnosti i dekoracije preko sprege stvaralaštva i konteksta života umetnika, do umetničkih odlika stvaralaštva manjina. Predstavljeni su razlozi i svojstva delovanja Dimitrija Bašičevića Mangelosa ili nove umetničke prakse, otvorene pobude neokonceptualne umetnosti, digitalnih medija i izražavanja rodnih razlika. Knjiga o funkcionisanju, razvoju i etapama izražajnog likovnog jezika pripada genealogiji stvaralaštva i produktivnih metoda pronicanja u nekada oskudne istorijske podatke i slučajeve izostanka dokaza ili tragova kojim obiluju prepleti odnosa i priroda identifikovanja u minulim, ali i u najnovijim umetničkim izražajnostima ili stavovima. U svojevrsnoj rekonstrukciji sečanja ili naglašavanju očuvanih umetničkih ispoljavanja i primera, u ovoj jedinstvenoj knjizi su objedinjene osobenosti sveta umetnosti koji struji u Vojvodini kao izazovnoj topografskoj regiji stapanja između Balkana i centralne Evrope. Iz recenzije rukopisa knjige Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini dr Aleksandar Ignjatović Konzistentan i samorefleksivan teorijski fokus, koji, međutim, podrazumeva kombinovanje različitih strategija interpretacije - od semiotike i ikonografije do diskurzivne analize, jedan je od temeljnih osobenosti ovog rukopisa. U analitičkom postupku interpretacije zapanjujuće velike i raznovrsne građe o umetnosti Vojvodine XX veka, načinjen je vredan otklon od hegemonih i hegemonijskih modela tumačenja. Ukazano je na preplitanje različitih etničkih kultura, ideoloških stanovišta i političkih modela u okviru kojih je umetnost figurisala kao konstitutivan narativ. Na taj način, kroz brojne studije slučaja, iznose se kulturni obrise Vojvodine kao pluralne i hibridne, koji su do sada bili u potpunoj senci centričnih i centriranih interpretacija. Od velikog je značaja i tumačenje fenomena modernizma u Vojvodini: od višestranih prodora tokom prvih decenija XX veka, do transformacije i metamorfoze u odnosu na specifičnost kulturalnog toposa Vojvodine od tridesetih do šezdesetih godina XX veka. Pored toga, suvereno su izložena istraživanja problema tranzicije umetnosti nakon 1945. godine od socijalističkog realizma do socijalističkog estetizma i visokog modernizma. U radu se posebno istražuje problem avangarde i neoavangarde kao svojevrsna struktura „dugog trajanja` u okviru šire kulturne paradigme Srednje Evrope. Iz recenzije rukopisa knjige Evropski konteksti umetnosti XX veka u Vojvodini dr Miško Šuvaković Ka novom Muzeju i ka novoj istoriji Reč je, svakako, o fascinacijama i žudnjama ka novom ili drugačijem pogledu na umetnost XX veka. Novi Muzej - Muzej savremene umetnosti Vojvodine - kao da očekuje i novu postavku ili novi projekt izvođenja, recikliranja, rekonstruisanja i ponovnog tumačenja i interpretiranja umetnosti u Vojvodini tokom XX veka. Radi se o zahtevu za znanjem i sa znanjem o umetnosti i u umetnosti u jednoj lokalnoj, maloj i dinamičnoj sredini. Istorija nije data, nju treba ponovo konstruisati i uvesti u diskurse kulture. Jedan mali muzej u jednoj maloj pokrajini/regiji u središtu Evrope zahteva akribično preispitivanje, odabire, premeštanja, upise, smeštanja i čitanja o tome kako se umetnost odigravala, pojavljivala i nestajala. Nova postavka umetnosti XX veka mora biti nekakva pobuna. Radi se, zapravo, o pobuni znanja! Ne toliko protiv ovih ili onih dela, već protiv posledica izvesnih i neizvesnih hijerarhija uverenja u to šta jeste vojvođanska umetnost tu i sada sa svim istorijskim, političkim, ideološkim i estetičkim narativima. Iz uvodnog teksta knjige Umetnost XX veka u Vojvodini: kontradikcije i hibridnosti umetnosti XX veka u Vojvodini KC

Veliki format, bogato ilustrovano, novo! Autor - osoba Medaković, Dejan, 1922-2008 = Medaković, Dejan, 1922-2008 Naslov Srpski slikari XVIII-XX veka : likovi i dela / Dejan Medaković ; [urednici Zoran Vapa, Zoran Kolundžija] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Petrovaradin : Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture ; Novi Sad : Prometej, 2021 (Subotica : Rotografika) Fizički opis 417 str. : ilustr. u bojama ; 31 cm Drugi autori - osoba Vapa, Zoran = Vapa, Zoran Kolundžija, Zoran, 1952- = Kolundžija, Zoran, 1952- Radojčić, Svetozar, 1909-1978 = Radojčić, Svetozar, 1909-1978 Đurić, Vojislav J., 1925-1996 = Đurić, Vojislav J., 1925-1996 Trifunović, Lazar, 1929-1983 = Trifunović, Lazar, 1929-1983 Davidov, Dinko, 1930-2019 = Davidov, Dinko, 1930-2019 ISBN 978-86-80929-48-4 (PZZZSK)(karton) Napomene `Dejan Medaković 1922-2022 - sto godina od rođenja` → prelim. str. `Povodom 70 godina Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture` → prelim. str. Tekst štampan dvostubaćčno Tiraž 1.000 Str. 7-8: Predgovor / urednici Str. 387-388: Moderna analiza žitija i dela / Svetozar Radojčić Str. 388-389: Doživljaj i otkriće / Vojislav J. Đurić Str. 389-391: Naučno istraživanje slikarstva / Lazar Trifunović Str. 391-393: Naučna literarna esejistika / Dinko Davidov O tekstovima: str. 396 Beleška o piscu: str. 416-417 Pečat na nasl. str.: Poklon iz biblioteke Prof. dr Slobodan Tomić: SID: Z 4 75 Bibliografija: str. 402-406 Registar. Predmetne odrednice Srpski slikari -- 18-20. v. Srpsko slikarstvo -- 18-20. v. Baveći se godinama srpskim slikarima Dejan Medaković je u obliku portreta i kraćih monografija uspeo da prikaže važnije nosioce našeg umetničkog razvoja, posebno onog u XVIII i XIX veku. Njegova namera da pišući o našim slikarima XVIII i XIX veka pruži što sažetiju sliku njihovog života i rada sada je, po njegovoj koncepciji, dopunjena reprezentativnim izborom prikaza najboljih umetničkih ostvarenja. Otuda ova knjiga nije stroga antologija, ona je znatno bliža istoriji naše umetnosti, odnosno njena prefinjena interpretacija. U odnosu na davno izdanje sada donosimo dopunjeno i autorovom rukom korigovano novo izdanje sa potpuno novim reprodukcijama, u kvalitetnoj opremi. Ova monografija doprinosi sagledavanju celovitije slike o novijoj srpskoj umetnosti, dokumentuje i predstavlja vrhunska dostignuća nepokretnog nasleđa širokoj publici. Ujedno, ova knjiga, stilski izvrsno napisana, pravi je trezor znanja i doprineće edukaciji novih generacija. U monografiji su predstavljeni sledeći slikari: Hristifor Žefarović Janko Halkozović Zaharija Orfelin Teodor Kračun Jakov Orfelin Teodor Ilić Češljar Arsa Teodorović Konstantin Danil Jovan Klajić Pavle Simić Novak Radonić Đura Jakšić Steva Todorović Miloš Tenković Đorđe Krstić Stevan Aleksić Leon Kojen Ljubomir Ivanović Marko Murat Uroš Predić Paja Jovanović Rođen je 7. jula 1922. u Zagrebu kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković, a pradeda Danilo Medaković. Gimnaziju je završio 1941. u Sremskim Karlovcima. Od 1942. do kraja rata živeo kao izbeglica u Beogradu gde je radio u Muzeju kneza Pavla, a nakon rata radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao asistent radio je na istorijskom institutu SAN od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958). Potom je prešao na Filozofski fakultet u Beogradu gde je ostao do penzionisanja 1982. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte u Minhenu. Dopisni član SANU postao je 1972. a redovni 1981. godine. Bio je dekan Filozofskog fakulteta, sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU, kao i predsednik SANU (1999–2003). Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. MG125 (N)

Petar Marjanović : ZAPISI TEATROLOGA - Izabrani i novi tekstovi / Марјановић, Петар, 1934-2020 = Marjanović, Petar, 1934-2020 Нови Сад : Стеријино позорје, 2006 , Fizički opis 412 стр. ; 20 cm Zbirka ǂБиблиотека ǂДраматуршки списи Sadržaj С а д р ж а ј: Уводна реч (5-10); [Митско и епско у драми] (11-64): Неокласични драматичар : (Јован Христић, `Чисте руке`) (11-25); Нетко бјеше Страхињићу Бане : (Борислав Михајловић Михиз, `Бановић Страхиња`) (26-42); Неостварив митски сан у драми савремене осећајности : (Љубомир Симовић, `Хасанагиница`) (43-64). - [Естетика позоришта (глума)] (65-157): Стеван Самуило Пантелић : прилог проучавању глумачких остварења на српским сценама XIX века (65-83); Глумац за сва времена : Пера Добриновић (84-102); Ђак тринаесте школе : Милан Ајваз (103-113); Шта је њој Хекуба--- : Рахела Ферари (114-120); Емоционалност глуме : Стеван Шалајић (121-152); Глумачко живописање Мире Бањац : седам ликова у представи `Село Сакуле, а у Банату` (153-157). - [Естетика позоришта (режија)] (158-223): Театролошка реконструкција представе из прошлости : покушај реконструкције Ракитинове режије драме Тодора Манојловића `Опчињени краљ` (Народно позориште, Београд) (158-187); Режије Димитрија Ђурковића у Српском народном позоришту у Новом Саду (1956-1984) (188-203); Текст драме и текст представе : (анализа последње сцене представе `Покондирена тиква` Јована Ст. Поповића у режији Дејана Мијача, Српско народно позориште; анализа представе `Бановић Страхиња` Борислава Михајловића у режији Никите Миливојевића, Град театар Будва) (204-223). - [Театролошке расправе и позоришне критике] (224-380): Позоришни критичари и театролози : (кратак историјски преглед) (224-232); Био сам позоришни критичар Политике : (критике 1980-1982 и коментари 1980-2005) (233-378): Пролог из 1958. године : [(награде на конкурсу аматерске критике Атељеа 212: Кораци у другој соби Миодрага Павловића) (235-240); Како је дошло до моје сталне сарадње са `Политиком` (240-243); Држић у гостима : извођење Дунда Мароја у Театру `Максим Горки`, режија Мирослав Беловић (244-248); И Нушић је воћка чудновата : Бранислав Нушић: Ожалошћена породица, Атеље 212 и Српско народно позориште из Новог Сада, режија Љубомир Драшкић (248-256); Једва чекам да ми живот прође : Слике жалосних доживљаја Деане Лесковар, Атеље 212, режија Зоран Ратковић (256-263); Много хтели, много започели : Роберто Чули и Хелмут Шефер: Декамерон 81 по Бокачу, Атеље 212, режија Роберто Чули (263-269); Успео уметнички почетак : Долња земља Ђорђа Лебовића, Српско народно позориште у Новом Саду, режија Дејан Мијач (269-279); Крв, сузе и победа : Цемент Хајнера Милера, Атеље 212, режија Љубиша Ристић (279-284); Старост клета : Доналд Ли Кобурн: Партија ремија, Атеље 212, режија Јовица Павић (285-288); Сугестивна казивања : М. Црњански, 1918, приредили Н. Јешић и М. Јокић, Фестивал монодраме и пантомиме и Атеље 212, извођач Петар Банићевић (288-291); Драма изгубљених илузија : Слуге Ивана Цанкара, Словенско народно гледалишче из Љубљане, режија Миле Корун (291-295); Догађај на Цветном тргу : Видосав Стевановић: Ноћас је ноћ, Југословенско драмско позориште, режија Миленко Маричић (295-300); Ој, Блитвини, још нам живи--- : Мирослав Крлежа: Банкет у Блитви, Хрватско народно казалиште у Загребу, адаптација и режија Георгиј Паро (300-308); Годо данас : Самјуел Бекет: Чекајући Годоа, обновљена премијера у Атељеу 212, режија Василије Поповић (309-315); Оригиналност се не учи : Станислав Игњаци Виткјевич: Мајка, Атеље 212, режија Мира Траиловић (315-319); Корак до горке истине : Драган Томић: Раскршће, Југословенско драмско позориште, режија Стево Жигон (319-324); Од Бекета до Зазе Габор : Самјуел Бекет: Кораци, режија Жарко Миладиновић; Заза Габор: Како ухватити, задржати и отарасити се мушкарца, Театар у подруму Атељеа 212, режија Мирјана Ојданић (324-331); Сведочење ратника : Антоније Ђурић: Солунци говоре, Народно позориште (Круг 101), режија Цисана Мурусиѕе (332-336); Ко и зашто уби књаза? : Жика Лазић: Убише књаза, Народно позориште, режија Оливер Викторовић (336-340); И уметнички и друштвени чин : Аудијенција и Вернисаж Вацлава Хавела, Атеље 212, режија Љубомир Драшкић (340-344); Општежитије на Косанчића венцу : Слободан Селенић: Косанчићев венац 7, Атеље 212, режија Зоран Ратковић (344-353); Породична преписка на сцени : Борислав Пекић: Корешподенција, драматизација Борислав Михајловић, Атеље 212, режија Арсеније Јовановић (353-357); Против животних оквира : Тодор Манојловић: Центрифугални играч, Београдско драмско позориште, режија Паоло Мађели (357-364); Љупки медаљони : Коста Трифковић: Љубавно писмо, Позориште на Теразијама, адаптација и режија Мирослав Беловић (364-367); Предрасуде и љубав : Милосав Мариновић: Мајчина султанија Светозара Ћоровића, Народно позориште из Мостара, режија Милош Лазин (368-371); Потрошачка комедија : Новак Новак: Операција Карабурма, Мала сцена `Бранислав Нушић` - Скадарлија, режија Драган Јаковљевић (371-376); Крај сарадње у `Политици` (377-378); Београдска позоришна критика - данас (378-380). - [Прикази књига] (381-386): Књига љубави и отпора : Шака соли Мире Ступице... (381-386); Литература (387-392). Summary / translation into English Zoran Paunović (393-398). Именик (399-410). Напомена аутора (411-412). Napomene Тираж 500 На пресавитку корица белешка о аутору и делу с ауторовом сликом. Библиографија: стр. 387-392 Summary Регистар. Predmetne odrednice Христић, Јован, 1933-2002 -- `Чисте руке` Михајловић-Михиз, Борислав, 1922-1997 -- `Бановић Страхиња` Симовић, Љубомир, 1935- -- `Хасанагиница` Пантелић, Самуило, 1842-1886 Добриновић, Пера, 1853-1923 Ајваз, Милан, 1897-1980 Ферари, Рахела, 1911-1994 Шалајић, Стеван, 1929-2002 Бањац, Мира, 1929- Ракитин, Јуриј Љвович, 1882-1952 Манојловић, Тодор, 1883-1968 -- `Опчињени краљ` -- Сценско извођење Ђурковић, Димитрије, 1925- Поповић, Јован Стерија, 1806-1856 -- `Покондирена тиква` -- Сценско извођење Мијач, Дејан, 1934- Миливојевић, Никита, - Павловић, Миодраг, 1928- -- `Кораци у другој соби` -- Сценско извођење Држић, Марин, 1508-1567 -- `Дундо Мароје` -- Сценско извођење Беловић, Мирослав, 1927-2005 Нушић, Бранислав, 1864-1938 -- `Ожалошћена породица` -- Сценско извођење Драшкић, Љубомир, 1937-2004 Лесковар, Деана, 1950- -- `Слике жалосних доживљаја` -- Сценско извођење Ратковић, Зоран, 1937- Чули, Роберто, 1934- Шефер, Хелмут, 1952- Бокачо, Ђовани, 1313-1375 -- `Декамерон` Лебовић, Ђорђе, 1928-2004 -- `Долња земља` -- Сценско извођење Милер, Хајнер, 1929-1995 -- `Цемент` -- Сценско извођење Ристић, Љубиша, 1947- Кобурн, Доналд Ли, 1938- -- `Партија ремија` -- Сценско извођење Павић, Јовица, 1957- Јешић, Недељко, 1930-2019 -- `Црњански 1918` -- Сценско извођење Јокић, Мирослав, 1941- Црњански, Милош, 1893-1977 -- Проза -- Сценско извођење Банићевић, Петар, 1930-2006 Цанкар, Иван, 1876-1918 -- `Слуге` -- Сценско извођење Корун, Миле, 1928- Стевановић, Видосав, 1942- -- `Ноћас је ноћ` -- Сценско извођење Маричић, Миленко, 1927-2002 Крлежа, Мирослав, 1893-1981 -- `Банкет у Блитви` -- Сценско извођење Паро, Георгиј, 1934- Бекет, Самјуел, 1906-1989 -- `Чекајући Годоа` -- Сценско извођење Угринов, Павле, 1926-2007 Виткјевич, Стањислав Игнаци, 1885-1939 -- `Мајка` -- Сценско извођење Траиловић, Мира, 1924-1989 Томић, Драган, 1941- -- `Раскршће` -- Сценско извођење Жигон, Стево, 1926-2005 Бекет, Самјуел, 1906-1989 -- `Кораци` -- Сценско извођење Миладиновић, Жарко, - Габор, Заза, 1917- -- `Како ухватити, задржати и отарасити се мушкарца` -- Сценско извођење Ојданић, Мирјана, 1951- Ђурић, Антоније, - -- `Солунци говоре` -- Сценско извођење Мурусиѕе, Цисана, 1940- Лазић, Живорад, 1933-2009 -- `Убише књаза` -- Сценско извођење Викторовић, Оливер, - Хавел, Вацлав, 1936- -- `Аудијенција` -- Сценско извођење Хавел, Вацлав, 1936- -- `Вернисаж` -- Сценско извођење Селенић, Слободан, 1933-1995 -- `Косанчићев венац 7` -- Сценско извођење Пекић, Борислав, 1930-1992 -- Проза -- Сценско извођење Јовановић, Арсеније, 1932- Манојловић, Тодор, 1883-1968 -- `Центрифугални играч` -- Сценско извођење Мађели, Паоло, 1949- Трифковић, Коста, 1843-1875 -- `Љубавно писмо` -- Сценско извођење Мариновић, Милосав, - -- `Мајчина султанија Светозара Ћоровића` -- Сценско извођење Лазин, Милош, - Новак, Новак, 1928-1995 -- `Операција Карабурма` -- Сценско извођење Јаковљевић, Драган, 1954- Ступица, Мира, 1923- -- `Шака соли` Позоришна уметност -- Србија -- 20. в. Српска драма -- 20. в. Očuvanost 4.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilija Petrovic Od vijeća do republike, Slavonija Baranja i Zapadni Srem Ilija Petrović (Kosor, kod Podgorice, 6. septembar 1938) srpski je istoričar i publicista. Bavi se srpskom istorijom novijega vremena. Biografija Osnovnu školu je pohađao na Ublima (kod Podgorice) i Pašićevu (Zmajevu), nižu gimnaziju sa malom maturom u Zmajevu, a veliku maturu položio je u Novom Sadu, u Drugoj višoj mešovitoj gimnaziji `Jovan Jovanović Zmaj` (juna 1956). Studirajući vanredno, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na grupi za istoriju (januara 1967).”[1] Njegov je brat dr Dragoljub Petrović, lingvist, a bratanac je poznati srpski teološki javni govornik Miroljub Petrović.[2] „Ceo radni vek (1956-2000, od pripravnika do direktora i savetnika) proveo u PTT saobraćaju, za čije je obrazovne potrebe izradio dva udžbenika iz međunarodnog poštanskog saobraćaja. Svojim saopštenjima učestvovao na većem broju stručnih skupova u okviru Zajednice JPTT, a nekoliko tekstova objavljeno mu je u stručnom časopisu PTT saobraćaj u Beogradu. Jedan od pokretača, vlasnika i urednika novosadske Samouprave, prvih privatnih novina u Srbiji postbrozovske ere (1986-1990). Godine 1989, još uvek u uslovima jednopartijskog sistema, član Inicijativnog odbora za formiranje Saveza radikalnih demokrata u Novom Sadu, prve izvankomunističke političke stranke u Srbiji novijeg vremena. Glavni i odgovorni urednik Srpske Zemlje, glasila Srpskog nacionalnog vijeća Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema (1991-1992). Od 1994. objavio četrdesetak knjiga, a za razne stručne časopise napisao približno toliko dužih ili kraćih tekstova, uglavnom sa tematikom iz srpske istorije s početka i kraja XX veka; za Enciklopediju Novog Sada napisao stotinak priloga: o ličnostima značajnim za nacionalnu i kulturnu istoriju Novog Sada, o srpskim dobrovoljcima u oslobodilačkim ratovima 1912-1918, o PTT saobraćaju, o planinarima; saradnik u prvoj knjizi Srpskog biografskog rečnika (A-B); otkrio jedan zabranjeni Zbornik Matice srpske za društvene nauke (iz 1959); na svetlo dana izneo zabranjenu knjigu `Hrvati u svetlosti istoriske istine`, Beograd 1944, potpisanu “prezimenom” Psunjski, dešifrovao ovaj pseudonim i naučnoj i stručnoj javnosti predstavio njenog autora Velišu Raičevića (Trepča, kod Andrijevice, 1903 - Beograd, 1972). Kako je to zapaženo u nekim recenzijama ili prikazima njegovih knjiga, u obradi pojedinih tema, koristeći se raspoloživom literaturom i objavljenim istorijskim izvorima, kao i konsultovanjem poznate arhivske i relevantne muzeološke građe, on na sebi svojstven način, neobičnom metodologijom i kompozicijom, uspeva da zađe u tamnu stranu onih delova naše novije istorije za koje se smatralo da su bez zatamnjenja. Nastojanje da od još uvek živih učesnika nekog događaja sazna pojedinosti koje nisu zabeležene a bez kojih bi slika tih događaja bila nepotpuna, predstavlja ga ne samo kao vrednog istraživača, već i kao krajnje savesnog istoričara. Snagom argumenata, poštovanjem činjenica, on uvek uspeva da zaokruži celinu iz koje se jasno mogu sagledati istorijski tokovi na srpskim narodnosnim područjima. U njegovim knjigama, uvek bolno oštrim ali i uvek veoma inspirativnim, lako se uočavaju greške i promašaji nacionalne politike, u kojima on nalazi odgovor na pitanje kako je došlo do stradanja i propadanja srpskog naroda, a u našem vremenu, danas, i do nestajanja istog tog naroda i njegove države. Za buduće istraživače i tumače novije srpske istorije, njegove knjige predstavljaće nezaobilazno štivo. Svoje radove on objavljuje u uverenju da će to podstaći “istoričare od karijere” da se najzad “umešaju u svoj posao” i pred preostalim Srbima bar istaknu smislena pitanja pre nego što ih stihijski odgovori na srpsko pitanje ne učine zauvek besmislenim. Njegovi radovi pisani su jasnim jezikom, tako da otkrivenim istorijskim istinama uvek mogu zadovoljiti radoznalost brojnih čitalaca, dok je istovremeno jedan deo tog čitališta iznenađen činjenicama koje su godinama ili decenijama skrivane. Jedan od urednika njegovih knjiga napisao je da mu je svaka rečenica, “ma koliko bila duga, jasna, precizna, umivena i lišena svake dvosmislenosti. Ako bi mu neko prigovorio zbog nečega što je napisao, on se nikad neće moći `vaditi` na grešku u formulaciji, na nedorečenost ili na nedovoljnu preciznost u izrazu”. Bez namere da njegov jezički izraz karakteriše “onim ocenama koje se izriču uz delo velikih srpskih intelektualaca, kakvi su, na primer, Slobodan Jovanović ili Radovan Samardžić” taj će urednik napisati da se “već iz onoga što je rečeno, vidi da on u svom stilskom iskazu nepogrešivo sledi liniju tog najfinijeg srpskog intelektualnog soja. Mnoge deonice njegovih tekstova imaju relevantne karakteristike književnog diskursa”. A jedan od recenzenata njegovih knjiga zapisao je da ih odlikuje “andrićevski književni izraz”. Na dan kad je otišao u penziju, 31. marta 2000. godine, u Glavnoj pošti u Novom Sadu našao se u prodaji prigodni koverat sa njegovim likom, a istoga dana, u istoj toj pošti bio je u redovnoj upotrebi i prigodni poštanski žig sa njegovim likom; tek nekolikim ličnostima u Drugoj i Trećoj Jugoslaviji pripalo je ovakvo priznanje za života.”

ALEKSANDRA KUČEKOVIĆ SAKRALNA BAŠTINA SRBA U ZAPADNOJ SLAVONIJI Izdavač - Srpsko kulturno društvo `Prosvjeta`, Zagreb Godina - 2015 352 strana 30 cm ISBN - 978-953-7611-71-2 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod Registar sakralnih spomenika BASTAJI (VELIKI) Crkva svetog Georgija BATINJANI Crkva svetog Dimitrija BENKOVAC Crkva Rođenja svetog Jovana Preteče BIJELA Crkva svetih arhanđela Mihajla i Gavrila BOGIĆEVCI (DONJI) Crkva svetog Haralampija BODEGRAJI Crkva Uspenja Bogorodice BOLOMAČE Crkva svetog Ilije BOROVA Crkva Uspenja Bogorodice BRESTOVAC (DARUVARSKI) Crkva svetih Petra i Pavla BUKOVICA (GORNJA) Crkva svetog Ilije BUČJE Crkva svetog Nikole VETOVO Crkva svetih Petra i Pavla VIROVITICA Crkva Vaznesenja Gospodnjeg VOĆIN Crkva svetih Bogonosnih otaca VRBOVLJANI Crkva svetog Save VRHOVCI (CRKVENI) Crkva Uspenja Bogorodice GAZIJE Crkva Sošestvija svetog Duha GAĆIŠTE Crkva Rođenja Bogorodice GRADINA Crkva svetog Pantelejmona GRADIŠTE (BEKTEŠKO) Crkva Rođenja Bogorodice GRAHOVLJANI (DONJI)Crkva svetih Petra i Pavla GREĐANI Crkva svete Petke DAVOR Crkva svetih Petra i Pavla DARUVAR Crkva svetih Bogonosnih otaca DOBROVIĆ Crkva Vaznesenja Hristovog DOLJANI Crkva svetog Ilije DRAGOVIĆ Crkva svetog Stefana DRENOVAC (SLATINSKI) Crkva svetog Georgija IMSOVAC Crkva Pokrova Bogorodice JABLANAC Crkva svetog Ilije JASENOVAC Crkva Rođenja svetog Jovana Preteče KAMENSKA Crkva svetog Ilije KAPELNA Crkva Sošestvija Svetog Duha KATINCI Crkva svetih Petra i Pavla KLISA (VELIKA) Crkva svete Trojice KLOKOČEVIK Crkva svete Trojice KOBAŠ (SLAVONSKI) Crkva svetog Georgija KORENIČANI Crkva svetog Nikole KUKUNJEVAC Crkva svete Petke KUSONJE Crkva svetog Georgija KUĆANCI Crkva svetih Petra i Pavla LATINOVAC Crkva Uspenja Bogorodice LISIČINE Crkva svetog Georgija LOVSKA Crkva svetog Teodora Tirona LONDŽICA Crkva svetog Ilije…… MARTINCI (MIHOLJAČKI) Crkva svetog Ilije MACUTE Crkva Uspenja Bogorodice MAŠIĆ Crkva svetog Ilije MEDARI Crkva Preobraženja Hristovog MEDINCI Crkva svete Petke MELJANI (DONJI) Crkva Preobraženja Hristovog MIKLEUŠ Crkva svete Trojice MIHOLJAC (GORNJI) Crkva svete Trojice MLAKA Crkva svetog kneza Lazara NABRĐE (VELIKO) Crkva Uspenja Bogorodice NOVA GRADIŠKA Crkva svete Trojice OBRADOVCI Crkva svete Petke OBRIJEŽ (DONJA) Crkva svetog Jovana Bogoslova OKUČANI Crkva svetog Dimitrija ORAHOVICA Crkva Rođenja Bogorodice ORAHOVICA Manastir Prenosa moštiju svetog Nikole PAKA Crkva svetih apostola Petra i Pavla PAKLENICA Crkva Vaznesenja Hristovog PAKRA Manastir Vavedenja Bogorodice PAKRAC Saborna crkva svete Trojice / Episkopski dvor / Crkva svetog Ilije Crkva Rođenja Bogorodice POŽEGA (SLAVONSKA) Crkva svetog Georgija PUKLICA Crkva svetih Petra i Pavla RAJIĆ Crkva Preobraženja Hristovog RATKOVAC Crkva Pokrova Bogorocice RATKOVICA Crkva svete Petke (svetog Dimitrija) ROGOLJI (DONJI) Crkva svetog Georgija SVETA ANA Manastir Sveta Ana SIRAČ Crkva Uspenja Bogorodice SLAVONSKI BROD Crkva svetog Georgija SLATINA Crkva svetih Petra i Pavla SLATINIK (STARI) Crkva svetog kneza Lazara SLOBOŠTINA Crkva Prenosa moštiju svetog Nikole SMOLJANOVCI Crkva svetog Nikole SMRTIĆ Crkva Rođenja Bogorodice SMUDE Crkva Vaznesenja Hristovog STARA GRADIŠKA Crkva Prenosa moštiju svetog Nikole STARO PETROVO SELO Crkva svetog Luke SUBOCKA Crkva svetog arhanđela Gavrila SUHA MLAKA Crkva Uspenja Bogorodice TOPOLJE (NOVO) Crkva svetog Ilije TORANJ Crkva svetog Pantelejmona TREŠTANOVCI Crkva Vaznesenja Hristovog TROJEGLAVA Crkva svetog četvorodnevnog Lazara ULJANIK Crkva svetog Jovana Preteče CAGE Crkva Vaznesenja Hristovog CJEPIDLAKE (GORNJE) Crkva svetih Petra i Pavla ČAGLIĆ (DONJI) Crkva prenosa moštiju svetog Nikole ČEČAVAC Crkva Vavedenja Bogorodice ČOVAC Crkva svetih Petra i Pavla ŠNJEGAVIĆ Crkva Pokrova Bogorodice ŠUMETLICA Crkva svetog Georgija Registar imena Arhivski izvori i izabrana literatura (sa korišćenim skraćenicama) Poreklo ilustracija Zahvalnost O autoru `Ova knjiga predstavlja značajan doprinos očuvanju sjećanja i identiteta Srba u Hrvatskoj, rečeno je na predstavljanju knjige Aleksandre Kučeković ‘Sakralna baština Srba u zapadnoj Slavoniji’ održanom 23. decembra u Biblioteci ‘Prosvjete’ u Zagrebu. Predsjednik ‘Prosvjete’ Čedomir Višnjić naglasio je da je knjiga dio knjiga dio edicije registra kulturne baštine Srba u Hrvatskoj koji je pokrenula ‘Prosvjeta’, a čiji je cilj evidentirati postojanje preko 500 sakralnih objekata SPC-a u Hrvatskoj. U Dalmaciji, Zapadnoj Slavoniji koju pokriva Pakračko-slavonska i istočnoj koju pokrivaju Osječko-poljska i baranjska eparhija nalazilo se po stotinjak sakralnih objekata, od kojih o mnogima znamo samo iz pisanih izbora. Registrom će biti obuhvaćano i nekoliko desetina objekata na području zagrebačke mitropolije, kao i oko 180 objekata na području Banije, Korduna, Like i Primorja koja pokriva Gornjokarlovačka eparhija, rekao je Višnjić, dodajući da su do sada završene dvije knjige, a da su dvije u procesu pisanja, tako da je ostalo samo naći autora za knjigu o ovoj potonjoj cjelini. Naglasio je i da je stanje očuvanosti objekata, zbog stradanja u ratovima 40-ih i 90-ih najteže u Gornjokarlovačkoj eparhiji, a da je podjednako teško i u Slavonskoj koja pokriva područje zapadne Slavonije, zbog čega je knjiga Aleksandre Kučeković još značajnija. Da je knjiga obiman rad, naglasio je i vd. direktora pravoslavne gimnazije u Zagrebu protojerej stavrofor Slobodan Lalić, ističući da je, koji je bio paroh u Pakracu. Tokom obilazaka ustanovljavali smo da je devastacija crkvenih objekata nastavljena i u godinama nakon rata. Pakrac je kao vladičansko središte eparhije koja je nekad obuhvaćala i područje današnje Zagrebačke eparhije, bio jedan od centara Srba na području današnje Hrvatske i svatko od viđenijih ljudi koji je prolazio Slavonijom obavezno je dolazio i u Pakrac. Kompleks objekata vladičanskog sjedišta je bio devastiran, pa radovi na obnovi traju, rekao je Lalić.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Arsenije Čarnojević Arsenije Radivojević Atanasije Živković Nikola Ban Josip Bauer Ivan Bah Pantelija Bikicki Lazar Bogdanović Herman Bole Vera Borčić Vinko Brozović Platon Buzadžić Slavko Gavrilović Jovan Četirević Grabovan Radoslav Grujić Dragan Damjanović Delmashi Pakre Dositej Kutuzov Ivan Jakšić Josif Ačić Pakre Aleksandar Karađorđević Dušan Kašić Julije Kempf Kiril Živković Dimitrije Lončarevićć Marija Terezija Stevo Masleša Celestin Medović Slobodan Mileusnić Stevo Milojević Miron Nikolić Nikanor Grujić Nićifor Stefanović Vasilije Ostojić Marko Peroš Mita Petrović Petronije Ljubibratić Sreta Pecinjački Zaharije Popović Luka Puača Vinko Raušer Vasilije Romanović Teodor Solarić Sofroniej Jovanović Starek Stefan Kragujević Jeftimije Subotić Mojsej Subotić Dragomir Tadić Stanislav Teodorović Vladimir Tkalčić Branislav Todić Moler Trifon Pavle Fabac Rihard Frida Avramije Hlapović Filip Škiljan

RATOMIR MILIKIĆ ZABORAVLJENA EVROPSKA EPIZODA - Jugoslavija i Savet Evrope: 1949-1958 Izdavač - Institut za savremenu istoriju, Beograd Godina - 2014 344 strana 25 cm Edicija - Biblioteka Studije i monografije ISBN - 978-86-7403-193-3 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Uvod IDEJE I PRIPREMA ZA HAŠKI KONGRES Rad Haškog kongresa Jugoslovensko učešće u pripremama Haškog kongresa i na samom Kongresu Rezolucija proevropskih aktivista iz Centralne i Istočne Evrope Zaključci Kongresa Šta je proisteklo iz Haškog kongresa Evropski sud za ljudska prava Kulturna Evropa ODMETNUTI BEOGRAD I BASTION ZAPADNE DEMOKRATIJE (1949-1958) Britanska inicijativa Slučaj Milovana Đilasa Upozorenja iz emigracije Memorandum – lord Houp Promene u odnosima među socijalističkim zemljama i uloga Zapada Epilog britanske inicijative Sedmi kongres SKJ i promene koje je on doneo Umesto zaključka Prilog Izvori i literatura Registar ličnih imena Beleška o autoru `Cirkularno pismo diplomatskim predstavništvima FNRJ, 5. novembra 1954: U poslednje vreme razmatrali (smo) mogućnost izvesnih formi saradnje naše zemlje sa strazburškim Evropskim savetom. Posle boljeg upoznavanja aktivnosti i političke orijentacije ove organizacije, došli smo do zaključka da sada naša saradnja sa njim ne dolazi u obzir u prvom redu radi njene ideološko-političke isključivosti i diskriminatorskog tretiranja zemalja koje po oceni Evropskog saveta ne ispunjavaju uslove u pogledu ideološko-političke orijentacije. (...) Radi toga potrebno je da ubuduće u razgovorima o mogućnosti naše saradnje sa Evropskim savetom izražavate naše rezerve prema toj organizaciji. (Aleš Bebler, državni podsekretar u Sekretarijatu za inostrane poslove) Cirkularno pismo diplomatskim predstavništvima FNRJ, 13. novembra 1954: Naše rezerve prema Evropskom savetu ne treba shvatiti kao neku promenu dosadašnjeg stava prema pitanjima evropske saradnje, niti treba, dakle, razviti neku aktivnost u pravcu raskrinkavanja! Mi ćemo i dalje davati punu podršku svim nastojanjima na konstruktivnoj evropskoj saradnji, naročito kroz one forme i organizacije gde je to praktično moguće bez pokretanja osetljivih političkih problema. Dakle, ostaje načelno naša pozitivna orijentacija, kao i naša ocena da je zbliženje evropskih zemalja, koje je mogućno samo na široj podlozi, samo po sebi konstruktivno i postalo nužnost. Sve to bez nametanja naše saradnje kao i bez oštrog kritičkog ograđivanja. (Koča Popović, državni sekretar za inostrane poslove) Htio bih da vam kažem nešto o još jednoj stvari. Posljednjih dana bilo je vani mnogo galame o tome kako mi ne možemo biti primljeni u strazburšku evropsku Savjetodavnu skupštinu jer smo mi totalitarna zemlja tobože, jer nemamo demokratski sistem itd. Pa mi nismo ni od koga tražili da uđemo tamo. Nije ni potrebno da mi tamo idemo. Mi hoćemo da sarađujemo sa svim zemljama Evrope i mi smo samo tražili da imamo posmatrača, jer smo mi ipak sastavni dio te Evrope. Njihova je stvar da li će htjeti da nas prime, ali mi nismo tražili ulazak u Savjetodavnu skupštinu. Govorim o tome zato da ne bi neko mislio da se mi tamo guramo. Ne, mi se ne guramo i nama to nije potrebno, ali ćemo nastojati da uzmemo učešće u svim akcijama Evrope koje se neposredno ili posredno tangiraju i nas. Jer, pitanja Evrope nisu samo stvar jednog dijela njenih zemalja, nego svih zemalja koje su tu. (Josip Broz Tito, govor u Karlovcu 27. jula 1955. godine)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Bebler Ernest Bevin Karl Begholm Milan Gavrilović Ivan Gošnjak Milan Grol Žan Pjer Guzi Vladimir Dedijer Salvador De Madarijaga Deni De Ružmon Milovan Đilas Edvard Kardelj Milorad Ekmečić Erio Eduar Andrej Ždanov Milan Žujović Antoni Idn Tvrtko Jakovina Slobodan Jovanović Janoš Kadar Konstantin Karamanlis Piter Kerstens Bogdan Krekić Volter Laker Harold Makmilan Georgij Maljenkov Markos Džordž Maršal Vlatko Maček Fransoa Miteran Veljko Mićunović Mole Gi Vjačeslav Molotov Imre Nađ Aleksandar Pavlović Branko Petranović Rene Pleven Koča Popović Srđan Prica Pol Ramadije Aleksandar Ranković Dankan Sandis Dalibor Soldatić Josif Visarionovič Staljin Konstantin Stefanopulos Dragolsav Stranjković Josip Broz Tito Živko Topalović Hari Truman Valter Halštajn Lord Džon Houp Hruščov Vinston Čerčil Ivan Šubašić Rober Šuman

Odlično očuvano! Autor - osoba Pavić, Milorad, 1929-2009 = Pavić, Milorad, 1929-2009 Naslov Gavril Stefanović Venclović / Milorad Pavić Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1972 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1972 (Beograd : Kultura) Fizički opis 326 str., [1] list s tablom : ilustr. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ65, ǂknj. ǂ437 ISBN (Karton) Napomene Prilozi: str. 251-321 U Prilozima sadrži i manje poznate Venclovićeve tekstove. Predmetne odrednice Venclović Stefanović, Gavril, oko 1680-1749? BELEŠKA O OVOJ KNJIZI Ova knjiga nastala je na osnovu arhivskih i drugih istraživanja koja je autor vršio početkom šezdesetih godina s namerom da objavi jedan izbor iz spisa Gavrila Stefanovića Venclovića (oko 1680–1749?). Gotovo jednovremeno s pojavom tog izbora pod naslovom: Gavril Stefanović Venclović, „Crni bivo u srcu – legende, besede, pesme“ (Beograd, „Prosveta`, 1966, str. 544), autor je u „Književnosti“ (1965, br. 4–12) u nastavcima objavio jedan deo svoje tada napisane studije o Vencloviću. Jedna još kraća verzija te studije data je kao predgovor pomenutom zborniku Venclovićevih spisa („Crni bivo u srcu“, Beograd, 1966, str. 7–80). Radeći i dalje nad Venclovićevim tekstovima i ličnošću, autor je ovog pisca stavio u kontekst tokova „Istorije srpske književnosti baroknog doba“ (Beograd, „Nolit`, 1970), a studije o Vencloviću u međuvremenu su unapređene i prilozima drugih domaćih i stranih slavista i istoričara književnosti. Jedno nepoznato pismo Venclovićevo je objavljeno, neka pitanja iz oblasti uporednih istraživanja su skinuta s dnevnog reda, izneti su mnogi novi sudovi o ovom doskora zaboravljenom piscu. Tako je u definitivnu verziju monografije o Vencloviću, koju čitalac sada dobija na uvid prvi put u punom obimu i na jednom mestu, autor u međuvremenu uložio još truda, i ugradio u nju spomenuta otkrića i rezultate najnovijih istraživanja. S druge strane, autor je prvi put sada mogao uz svoj tekst dati i naučni aparat, što prilikom objavljivanja u časopisu i u nastavcima nije bilo podesno. Tako će čitalac, zainteresovan da pođe dalje i šire se uputi u pojedinosti, naći ovde putokaz kroz literaturu i, što je od posebnog značaja kada je reč o jednom gotovo neizdatom piscu, indikacije o Venclovićevim rukopisima iz kojih su uzimani navodi i koji su služili kao izvor i podloga ovoj monografiji. Najzad, zainteresovani čitalac naći će u prilozima (I–VII) nekoliko dosad neizdatih Venclovićevih tekstova. Tu se, pored dva dosad nepoznata i nepublikovana Venclovićeva rana zapisa na knjigama, danas čuvanim u Sent Andreji, publikuje prvi put i osam Venclovićevih spisa. Pored ostalog, jedna Venclovićeva drama (izvedena 1971. godine, ali još neobjavljena), nekoliko odlomaka iz beseda, jedan prozni spis stilski veoma karakterističan i jezički izvanredan (Povest o trgovcu), kao i duži fragmenat o ikonoklastičkim rasprama. Ovi tekstovi su odabrani po posebnim merilima; to su, u stvari, argumenti za pojedine sudove iznete u ovoj knjizi, i autor ih na ovaj način daje na uvid čitaocu. M. P. Gavrilo „Gavril“ Stefanović Venclović (1680–1749) bio je srpski sveštenik, iluminator, ikonopisac, prevodilac i pesnik koji je živeo u XVIII veku. Biografija Rođen je u Sremu. Ime Stefanović nosio je po svom ocu Stefanu, dok na grčkom Stefan znači venac odakle dolazi ime Venclović i već je 1690. godine iz Srema prešao u Sentandreju, gde je pohađao ikonopisačku i književnu školu kaluđera Kiprijana Račanina (po Manastiru Rači). Manastir Rača, kraj Drine, bio je skoro jedini preostali rasadnik srpske pismenosti. Kada su i njega Turci spalili 1688. godine, Kiprijan sa velikim brojem rukopisa prelazi u Ugarsku. Kada je Gavril 1717. godine završio školu, živeo je kao putujući crkveni besednik (što je u ono doba bilo jedno od zanimanja) po srpskim naseljima u gornjem Podunavlju, u gradovima Sentandreji, Đuru, Komoranu i Ostrogonu (u današnjoj Mađarskoj). Dr Pavle Ivić za njega kaže da je bio: „propovednik đurski, komoranski i darovit i neumoran pisac... bogoslov, besednik i pesnik“. Preminuo je 1749. godine u Sentandreji. Za Gavrila Stefanovića Venclovića se slabo zna. Još manje se zna da je on u srpsku azbuku uveo slova ć, đ i dž, i radio na popravci pravopisa stotinu godina pre Vuka, pa je tako bio preteča i Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića. Venclović je za sobom ostavio 20 hiljada stranica rukopisa od kojih je 7 hiljada na srpskoslovenskom, a 9 hiljada na narodnom srpskom „prostom jeziku“. Kako su najveći deo njegove pastve činili graničari – šajkaši i njihove porodice, počeo je da zapisuje svoje propovedi onako kako ih je i govorio. Tako su nastale zbirke njegovih propovedi „Mač duhovni“ od kojih su sačuvane dve, od ukupno tri knjige. Gavril Stefanović Venclović je veoma zanimljiva ličnost. On je, u svojim propovedima, preračunavao rimski novac o kom se govori u Svetom pismu u novac svoga vremena, objašnjavao je kako su izgledale posude koje su se koristile u Palestini, davao je analizu korena reči, objašnjavao je jevrejsko računanje vremena u jednom danu, jevrejske dužinske mere i drugo. U Venclovićevim propovedima jezik je veoma blizak narodnom, on uvodi i turcizme i razne druge tuđice. „Da bi im učinio razumljivijim i bližim stare teološke i druge tekstove, posrbljivao ih je ponekad, tako da je jezik prostih ljudi često bio jezik šajkaških paora pun turskih reči i anahronizama; Sv. Petar je tako Judu hteo ‘handžarem’ da ‘pronuzi’, ili je potezao ‘kurđelu’; tako je Juda ‘kalauzio’ poteri koja traži Hrista, Hristos je nosio opanke...“ Delo Značaj Venclovićev ogleda se i u mnogim pitanjima koja on razmatra u svojim nedeljnim propovedima, a koja su bila neprimerena njegovom vremenu: Kritički odnos prema kaluđerima; Nepotrebnost praznih crkava; Važnije je pomoći nego prazno bogomoljstvo; Lične vrednosti čoveka iznad su naslednih privilegija plemstva; Trezven stav u odnosu na položaj žene u društvu; Tragične posledice narodnog primitivizma i neznanja; Značaj prosvećivanja – i za spasavanje duša, ali i racionalan odnos prema stvarnim životnim potrebama; Propovedi sa pohvalama radu; kao i Napadanje sujeverja, vračanja i održavanja ružnih pogrebnih običaja (daća). Za svoj rad on je 1732. godine napisao da je pisao srbsko prostim jezikom na službu seljakom neknjiževnom..., što je, zapravo, parafraza apostola Pavla. Venclović je verovao da se širućem jezuitizmu toga doba može suprotstaviti samo prosvećivanjem naroda. „To je pitanje dobilo značaj zbog širenja ruskih štampanih izdanja, a i zbog popularizacije jevanđelske nauke s predikaonice, u okviru borbe pravoslavnih Srba protiv unijaćenja i poturanja unijatskih knjiga štampanih na ruskoslovenskom.” U njegovim propovedima postoji nekoliko ciklusa, od kojih su najzanimljiviji oni u kojima su propovedi zapravo slobodno prepričani događaji iz Svetoga pisma. Tako postoje propovedi: Priča o Davidovom grehu; David i Saul; Priča o prekrasnom Josifu; Šarena riza Aharova; Milosrdni Samarjanin; Šetači po moru; Kladenac Jakovljev (u kojem on čini spoj Staroga i Novoga zaveta); Besovi Hristu govore; Priča o Sejaču; Danil; Vojska vazdušna; Mojseov (Mojsijev) štap; Mana s neba, Zmija od tuča; Jonatanov med; Avesalom dugokosi, Gedeonove testije; Kći Irodijadina itd. On je za potrebe svojih propovedi, prevodio Sveto pismo na narodni jezik. Tako je nastao obimniji deo njegove zaostavštine, koji se datira u period od 1732. do 1746. godine. Očigledno je da Venclovićev stil i jezik u propovedima ima svoje poreklo i da je to, u pravom smislu reči, biblijski stil. U Venclovićevim preradama sakralnih tekstova kojima ne nedostaje uticaj narodne folklorne tradicije naziru se osnove buduće srpske fantastične proze. Više od sto godina pre Vuka Karadžića i Đure Daničića, Venclović je prevodio – parafrazirao, odnosno na narodni jezik prevodio i prepričavao biblijske tekstove, i koristio ih kao potku za svoje propovedi. „U Venclovićevom obimnom delu nalazi se, u stvari jedan slobodan, ali vanredno pesnički i uspeo prevod gotovo cele Biblije, i kada bi se ti odlomci rasuti u vidu citata i parafraza skupili i sistematizovali, mi bismo shvatili da smo imali jedan klasičan prevod Svetog pisma stotinu i više godina pre pojave Vukovog i Daničićevog, a na istom umetničkom nivou. I to na jeziku tačnom i gotovo isto tako čistom kao što je bio jezik dvojice naših klasičnih prevodilaca Biblije...“ Pogledajmo naporedo dva stiha iz Isaije 5, 1.2 u prevodu Venclovića i Daničića: Venclović (oko 1740. godine) „Vinograd obljubljenomu bi posađen na brdu, na lepome videlu mestu. Vrlo ga – veli Gospod – s plotom i s koljem obgradih. Dobru po izboru lozu u njemu posadih...“ Daničić (oko 1860. godine) „Dragi moj ima vinograd na rodnu brdašcu. I ogradi ga i otrijebi iz njega kamenje. I nasadi ga plemenitom lozom...“ ili, iz Novoga zaveta, Druga Petrova 2, 9.10: Venclović (oko 1740. g.) „Zna, reče, Gospod blagočastive ot napasti oslobođivati, a nepravednike po sudnjomu dnu u muki večnoj čuvati, a najotviše one kojino se sve za tim daju, i skrnave se u telesnoj želji bludno...“ Karadžić (oko 1840. g.) „Zna Gospod pobožne izbavljati od napasti, a nepravednike mučeći čuvati za dan sudni; a osobito one koji idu za tjelesnijem željama nečistote...“ Kako kaže prof. Vladimir Mošin u svojoj studiji o Vukovom prevodu Novoga zaveta, poređenje Venclovićevog i Vukovog prevoda u većini slučajeva pokazuje tačnost smisla u sličnim rečenicama uz više-manje različit red reči. „Pored sve neustaljenosti u pravopisu, nesigurnosti u oblicima i šarenila u rečniku, zadivljuje Venclovićeva smelost i sloboda u odnosu na primenu kasnijeg Vukovog načela – ne prevoditi reči nego smisao.“ Venclović je autor i prve srpske drame, odnosno drame na srpskom jeziku. To je sakralna, blagoveštanska drama o razgovoru arhanđela Gavrila i devojke Marije: „Udvorenje arhangela Gavrila devojci Mariji“, nastala 1743. godine. Sav Gavrilov individualni rad kao i delovanje drugih sveštenika (Rajić) na kraju XVIII veka, govore kako je već tada uveliko bila sazrela potreba za prevodom Svetoga pisma na srpski narodni jezik. Bilo je i drugih pokušaja u tom pravcu. Godine 1794, u srpskim novinama štampanim u Beču „Slavjanoserpskim Vjedomostima“ – Sreten (Stefan?) Novaković, izdavač Dositejevih i Rajićevih knjiga objavio je da se radi na srpskom prevodu Svetoga pisma i da će ga štampati do kraja godine. Taj prevod se nikada nije pojavio, a pretpostavlja se da je motiv zašto je hteo da ga objavi, bila borba protiv unijaćenja Srba. Prevođenje Svetoga pisma na srpski jezik imalo je za Srbe u tadašnjoj Austriji isti značaj kao što je imalo protestantsko prevođenje Biblije na narodni jezik. Verovatno da je to jedan od osnovnih razloga zašto su austrijske vlasti ideju sprečavale, pa je Novaković, već 1796. godine, bio prinuđen da svoju štampariju proda univerzitetu u Budimpešti. „Obe ove činjenice – popularizacija Svetoga pisma u propovedima Gavrila Venclovića, vatrenog borca protiv Unije, i Novakovićeva namera da izda prevod Biblije – upućuju na poseban značaj tog pitanja u okviru borbe srpskog naroda protiv unijaćenja.“ Prevod na savremeni srpski jezik Gavril Stefanović Venclović: Crni bivo u srcu. Izbor, predgovor i redakcija Milorad Pavić, Beograd, Prosveta, 1966. Reference Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 38. `Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu`, Novi Sad 1931. „Rastko Budimpešta – Milorad Pavić: Gavril Stefanovic Venclović”. www.rastko.rs. Pristupljeno 2023-01-31. Palavestra, Predrag. „Kritičke odlike srpske fantastike”. Projekat Rastko. Pristupljeno 20. 1. 2019. Literatura Dimitrije Bogdanović: Istorija stare srpske književnosti, Beograd, SKZ, 1980. Đorđe Trifunović: Kratak pregled jugoslovenskih književnosti srednjega veka, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, 1976. Dejan Mihailović: Vizantijski krug (Mali rečnik ranohrišćanske književnosti na grčkom, vizantijske i stare srpske književnosti), Beograd, „Zavod za udžbenike“, 2009, str. 37–38. Venclovićev sentandrejski bukvar: 1717, fototipsko izdanje sa raščitanim tekstom i savremenim prevodom. Priredili i propratne studije napisali Tomislav Jovanović i Dimitrije E. Stefanović, Biblioteka „Baština“, Srpska književna tradicija u Mađarskoj, Radionica „Venclović“ Kulturnog i dokumentacionog centra Srba u Mađarskoj, Budimpešta i Arte, Beograd 2013. MG111

Autor - osoba Hajne, Hajnrih Naslov Iz kritike i publicistike : članci i fragmenti / Heinrich Heine ; [preveo Nenad Jovanović] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1957 (Beograd : Kultura) Fizički opis 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nenad Napomene Pogovor: str. 289-294 Predmetne odrednice Hajne, Hajnrih, 1797-1856 Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 – Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj. 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha. On navodi prevod Branimira Živojinića kao najbolji na srpskom. Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.[4] Značajnija izdanja Hajneovih dela u Srbiji i Jugoslaviji HAJNE, Hajnrih: Ideje ili Knjiga le grand God H. Hajna; s nemačkog preveo Mita Rakić. - Beograd: V. Valožić, 1877. - 147 str.; 15 cm. HAJNE, Hajnrih: O Engleskoj / H. Hajne; s nemačkog preveo Mita Rakić. - (Beograd : 6. i.), 1879 (Beograd: Državna štamparija). - 133 str.; 16 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hanriha Hajnea. Knj. 3 / (preveo) Aleksa Šantić - U Mostaru: Paher i Kisić, 1897. - 52 str.: ilustr.; 17 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hajnriha Hajnea / (preveo) Aleksa Šantić; s prikazom Marka cara - 2 popunjeno ilustrovano izd. - U Mostaru: Izdavačka knjižnica Paheri Kisića, 1898. - 67 str.: ilustr.; 18 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco / H.Heine; preveo Aleksa Šantić; predgovor Marka Cara. - (3. izmenjeno izdanje). - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Ljurđević, 1919 (Srajevo: Bosanska pošta). - 48 str.; 16 cm. - (Mala biblioteka; 199). HAJNE, Hajnrih: Florentinske noći / H (Hajnrih) Hajne; preveo Nikola Polovina - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1921 (Sarajevo: Bosanska pošta). - 110 str..; 15 cm. - (Mala biblioteka; 176-79- Predgovor / V. Živoj(i)nović: str. 4-16. HAJNE, Hajnrih: Iz Hajneove lirike (preveo) Aleksa Šantić. - Mostar: T. Dudić, 1923 (Sarajevo: „Obod“). HAJNE, Hajnrih: Devojke i žene u Šekspirovim delima | preveo s nemačkog Živ. Petrović - Beograd: Štamparija Drag. Gregorića, 1926, 122 str. HAJNE; Hajnrih:Ideje ! Hajne: prevodi sa nemačkog Nikola S. Polovina i Paulina Albala. - Beograd, 236 str. ; 20 cm. - (Savremena biblioteka) XAJHE, Hajnrih: Put po Harcu / Hajnrih Hajne; (preveli I. i D. Lisičar,tas preveo Velimir Živojinović; ilustracije Abahadin Hodžić). - Beograd. Savez novinara Jugoslavije, 1950 (Beograd: Omladina). - 133 str:: ilustr., 17 mm. -Humoristička biblioteka „Ježa HAJNE, Hajnrih: Uvod u „Don Kihota“ / Hajnrih Hajne: str. (5) -18. U: SERVANTES Saavedra, Migel de. Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1! Migel Be Servantes Saavedra; ilustracije Gistava Dorea, (preveo Đorđe Popović). - Beograd: Novo pokolenje, 17 52 (Beograd. Kultura). - 273 str. ILUSTR» 90 um. - Svetski pisci NAJNE, Hajnrih: Iz kritike 1publicistike: članci 1 fragment / Heimrich Heine; (preveo Nenad Jovanović). - Beograd: Kultura, 1957 (Beograd: Kultura). - 495 str; 20 cm. HAJNE, Hajnrih: ag i, Pjesme / Hajnrih Hayne, (priredio Miodrag Maksimović; rreveo Vjekoslav Majer... &t al.). - (t- \zd.). - Beograd: Rad, 1964 Hajnrih Hajne Nemačka: Ata Trol / Hajnirh Hajne; (preveo Slobodan Glumac). - Beograd: SKZ, 1968. - HMG 217 str.; 19 cm. - (Srpska književna zadruga; 414 Prevod dela: Deutschland ein Wintermarcuhen; Atta troll; ein Sommernachttraum - Pogled na Hajnea / Branimir ŽivoJonović: Pogovor / S. Glumac: str. 211-214 HAJNE, Hajnrih: Bio je divan mesec maj: izabrane ljubavne pesme / Hejnrih Hajne; izbor i prevod Branimir Živojinović. - Beograd: Vajat, 1989 ((Beograd): Prosveta). - 114 str.; 17 cm - (Traganje za Euridikom: ljubavna poezija svih naroda i vremena; traganje 7) Značajniji radovi o Hajneru u Srba i drugih južnoslovenskih naroda BAUER, Ernest: Heinrich Heine kod Hrvata i Srba, „Obzor, 23/1932, 291, s. 5[3] GAVRIN, Mira: Heine u Hrvatskoj lirici. Preradović ı Heltne, „Zbornik radova filosofskog fakulteta`, Knj. II Zagreb, 1954, s. 255-276. GRČIĆ, Jovan: Hajnrih Hajne, „Brankovo kolo“, 1904, 50, s. 1604-05. - GRČIĆ, Jovan: Florentinische Nachte u srpskom prevodu, „Brankovo kolo, 1904, 50, s. 1604-1605 GRČIĆ, Jovan: Hajne u nas, „Brankovo kolo , 1906, s. 254-255: 319; 348. DIMITRIJEVIĆJ. P.: Hajne u prevodima Mime Rakića, „Srpski književni glasnik“, HH/1908, 8, s. 600-616. ĐORĐEVIĆ, dr Miloš: „Pogovor” u: H Heine: Iz kritike i publicistike, Kultura, Beograd, 1957, s. 289-294. ŽIVOJINOVIĆ, Branimir: „Pogled na Hajnea“. Predgovor u: Hajnrih Hajne: Nemačka “ Ata Trol, SKZ; kolo LHI, Knj. 414. Beograd, 1968. s. VII-XVI. LAUER, Reinhard: Heine in Serbien. Die Bedeulung, Heinrich Haines fur die Entnjiklung, der serbischem Literator 1847-1918. -Inaugural-Dissertatton zur Etlangung des Doktorgrades an der Philosophischen Fakultat der Johan Njolfgang, Goethe-Universitat` zu Franfurt am Met, 1961. MAKSIMOVIĆ, Miodrag: „Pogovor` u: Hajnrih Hajne: Pesme, 1964, c. 97-102 MANOJLOVIĆ, Teodor: Hajnrih Hajne, Književnost, 1957. MEDENICA, Rad. Hajne, 1379-87: „Misao“, XVI / 1924, c. 1169-78, 1232-43; 130313; 1452-59; 1543-53. IR) N.(AZOR), V. (LADIMIR): „Pogovr u: Vladimir Nazor: Heineove pjesme, Knjižara Vasić, Zagreb, 1932, 5. 171-173. PETRIS, Hijacint: Vladimir Nazor ı Heinrich Hetne, „dana“, II/1932, 9, 5. 142-3. PETROVIĆ, Boško: O Hajneu, „Letopis Matice srpske“, 362/1948, s. 224-232. RUŽIĆ, Dobroslav: Hajnrih Hajne, Beograd, 1903. (Iz „Dela“, knj. HHVII / XXVIII) SABIĆA, L.: Da li je nebo papir bilo... „Nada“, Sarajevo, 1/1895, 6, s. 110-111 SAVIĆ- Rebac, Anica: Aleksa Šantić: „Iz Haneove lirike“, „Srpski knji.ževni glasnik“, H/1924, s. 472 SAMLAIMĆ, E.: Gottlieb kao prevodilac Hajnea, „Omanut“, Š/1939, 7/8, s. 98-119 SKERLIĆ, Jovan: „Hajne u srpskim prevodima“, Pisci i knjige, TU, s. 195-196 SLIJEPČEVIĆ, Pero: Ogledi, Beograd, 1934. TRIVUNAC; Miloš: O Hajneu, „Srpski književni glasnik, 1906, s. 358-363 i 441-446 HERGEŠIĆ, Ivo: „Heinrich Heine kao novelist“, Pogovor u: Heinrich Heine: Florentinske noći, Zora, Zagreb 1951. HERGBŠIC, Ivo: „Heinrich Heine“. Pogovor u: Heinrich Heine: Poezija, Zora, Gargeđ 1951, 5. 141-170 CAR, Marko: Moje simpatije, Heinrik Hajne, „Stražilovo“, VI/1893, N 35, s. 552-54: 572.76 CAR, Marko: Hajne u srpskom prevodu, „Brankovo kolo“, 1898, 2, s. 60, 1467 CAR, Marko: „Lirski intermeco“, Predgovor u: H. Neine: Lirski intermeco; preveo: Aleksa Šantić Izdanje: I. Đ. Burđević, Beograd, Beograd-Sarajevo. 1919, s. 3-11 CAR, Marko: „Predgovor“ u H. Hajne: Ideje; Beograd, 1930. ŠKREB, dr Zdenko: „Heinrich Heine“. Predgovor u: Heinrich Heine: Slike s putovanja, Kultura, Zagreb, 1954. s. 7-26 ŠKREB, dr Zdenko: „Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima“, Rad, sv. 290, s. 129-196 ŠKREB, dr Zdenko: „između romantizma i realizma. Heinrich Neine“. U: Povijest svjetske književnosti, Knjiga U „uredio: Viktor Žmegač, Liber-Mladost, Zagreb, 1974, s. 147-147 MG57

SREDNJOVEKOVNI PUTOVOĐA Radivoj Radić Radoslav Petković NOVO idealno za poklon Žanrovi: Istorija Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 128 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 19 x 25 cm Godina izdanja: 2011. Opis GDE SMO BILI, ŠTA SMO VIDELI Poznata je priča o savremenom putniku (turisti) koji u nekom gradu, pred nekom svetskom znamenitošću, zadivljen, uključuje digitalni aparat, profesionalnih tehničkih mogućnosti, bori se sa drugim okupljenim putnicima (turistima) za što bolju poziciju, ne bi li imao kadar „za pamćenje“, te zbunjen, pošto je napravio desetinu snimaka, jedva uspeo da izađe iz gužve i najzad došao do daha, pita prvog do sebe: „A šta li je ono bilo?“ Međutim ni drugi putnik (turista) ne zna odgovor. Sleže ramenima. Mada je i on do maločas uporno fotografisao to nešto, veoma značajno i lepo. Kasnije će obojica u „informativnom“ vodiču saznati „sve“, slike će završiti u kompjuteru, u fajlu koji će u početku učestalo, s ponosom, pokazivati rođacima i prijateljima, a onda sve ređe i ređe, jer će novi digitalni trofeji zameniti stare. Pitanje je koliko će se uopšte sećati onog nečeg značajnog i lepog. Jer, sećanje je prepušteno mašini. Sprave memorišu umesto nas. Možda nije daleko dan kada ćemo pamtiti samo kako se one uključuju. Srednjovekovni putovođa Radivoja Radića i Radoslava Petkovića lagano, pouzdano, na uzbudljiv i na zanimljiv način rekonstruiše jedno drugo vreme, kada se putovanje nije preduzimalo zbog dokolice ili radi prestiža. Kada se podrazumevalo da je čovek taj koji je stvoren da bi pamtio. Knjigu valja pročitati makar zbog toga. I valja nekada putovati bez digitalnog aparata, osloniti se više na sopstveno sećanje i sopstveno osećanje za lepo, doživeti sve, a ne samo ono što je neko drugi za nas odabrao i sažeo u „informativnom“ turističkom vodiču. U suprotnom, dovoljan je kvar ili strujni udar, čak i običan pritisak na pogrešan taster, pa da zaboravimo gde smo bili, šta smo videli.  Radivoj Radić Radoslav Petković Rasprodato Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boško Tokin (Čakovo, 2. april 1894 — Beograd, decembar 1953) bio je jugoslovenski i srpski novinar, pisac, prevodilac, teoretičar, kritičar[1] i pionir filmske kritike i misli o filmu kod Srba. Pored toga bio je i propagator i popularizator filma, tada novog medija. Prvi je ovdašnji filmski autor koji je zbog svog delovanja zatvaran. Bio je krajnje osobena, živopisna i jedinstvena pojava u južnoslovenskoj i srpskoj kulturi.[2] Kao sledbenik jedinstvenog avangardnog pokreta zenitizam, bio je pokretač i jedan od urednika avangardnog jugoslovenskog časopisa Zenit, koji je izlazio u Kraljevini Jugoslaviji od 1921. do 1926. godine.[3] Pisao je teorijske, kritičke i istorijske tekstove o književnosti i filmu, bavio se filmskom i pozorišnom kritikom, objavljivao poeziju i prozu, a takođe je i autor brojnih tekstova o sportu.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Boško Tokin rođen je 1894. godine u Čakovu, rodnom mestu Dositeja Obradovića, u rumunskom delu Banata. Osnovnu školu započeo je u Đulvezuvama, a završio je u Vršcu. Realnu gimnaziju započeo je u Zemunu, a maturirao je u Temišvaru 1912. Prema nekim izvorima, bio je školski drug Miloša Crnjanskog.[4] Posle mature nastanio se kod strica u Zemun, gde se sprijateljio sa Slavkom Vorkapićem, Savom Šumanovićem I Nikolom Krstićem. U periodu između dva rata družio se u Beogradu i sa Tinom Ujevićem i Stanislavom Vinaverom.[2] Beogradska čaršija zvala ih je „truba, činele i veliki bubanj“, prestonički muzički trio.[1] Do januara 1914. dva puta je proputovao srednju Evropu. Tada prelazi u Beograd, prestonicu Kraljevine Srbije, i počinje da radi kao novinar u listu Pijemont, glasilu organizacije Crna ruka.[5] Učešće u Prvom svetskom ratu Prelazak srpske vojske preko zavejanih albanskih planina, u zimu 1915/16. U Prvom svetskom ratu u početku je učestvovao kao dobrovoljac na frontu. Kasnije je bio član Ratnog pres biroa Srpske vrhovne komande, čiji je šef bio Slobodan Jovanović. Prešao je Albaniju sa zaštitnim polubataljonom Vrhovne komande. Godine 1916. stigao je sa prvim izbeglicama iz Srbije u Francusku.[2] Međuratni period Kalemegdan 1930. godine Terazije 1934. godine U Parizu je Tokin gledao prve filmove Čarlija Čaplina[2]. Na Sorboni je upisao studije estetike i istorije umetnosti, gde je slušao predavanja tadašnjih vodećih francuskih filozofa. Na Monparnasu se družio sa domaćim i svetskim intelektualcima, među kojima su bili Slavko Vorkapić, Tin Ujević, Lav Trocki, Marsel Sovaž i drugi. Sarađivao je sa više uglednih francuskih listova i predstavljao je jugoslovensku kulturu kroz razne aktivnosti. Godine 1917. učestvovao je u organizovanju Prve srpske izložbe u Parizu, a 1919. i Prve jugoslovenske izložbe. Pored toga preveo je i objavio Antologiju savremenih jugoslovenskih pesama (fr. Anthologie de Poémes yougoslaves contemporaine) sa delima naših modernih pesnika. U međuvremenu je dosta vremena provodio putujući u Monte Karlo, Nicu, Marsej, Barselonu, Brisel, London...[5] U Jugoslaviju se vratio 1920. i u listu Progres objavljuje prvu filmsku kritiku na srpskom jeziku. Do 1925. godine aktivno je učestvovao u svim književnim i umetničkim manifestacijama u zemlji. Bio je član avangardnog pokreta zenitizam i sa Ljubomirom Micićem i Ivanom Golom 1921. objavljuje „Manifest zenitizma“, a zatim je bio i zastupnik u Beogradu čuvenog avangardnog časopisa Zenit.[6] Bio je takođe i član grupe Alfa - Beogradske književne zajednice, čiji su članovi sarađivali u različitim avangardnim časopisima tog vremena, kakvi su bili zagrebačka Kritika, Micićev Zenit i drugi.[a][1][7] Drugi svetski rat i posleratni period Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata Tokin je bio urednik kolaboracionističkog lista Kolo i sve vreme rata objavljivao je filmske kritike. Zbog saradnje u Kolu 1945. godine suđeno mu je jer je taj list `donosio članke i fotografije o uspesima i pobedama okupatora`. Osuđen je na gubitak nacionalne časti i prisilan rad. Proveo je u zatvoru tri godine.[8] Po izdržavanju kazne dobija državni posao u jednoj knjižari u Vršcu. Do 1951. godine nije objavljivao ništa,[4] ali onda brzo počinje svoj put ka punoj reafirmaciji i vraća se filmu i donekle novinarstvu.[2] Piše o filmu za mnoge specijalizovane listove, drži predavanja u Jugoslovenskoj kinoteci i Kolarčevoj zadužbini,[5] sa Vladetom Lukićem priređuje Filmski leksikon. Boško Tokin umro je u Beogradu, decembra 1953. godine, u 59. godini života. Novinarski rad Novinarsku karijeru započeo je 1914. godine u listu Pijemont. U Prvom svetskom ratu bio je angažovan u Ratnom pres birou Srpske vrhovne komande. Tokom boravka u Francuskoj postaje saradnik više pariskih časopisa u kojima objavljuje eseje. Njegov esej „Kinematografska estetika“ preveden je tada na čak šest evropskih jezika.[5] Po povratku u Jugoslaviju sarađuje u mnogim časopisima. Uoči Drugog svetskog rata, u tadašnjem časopisu Vreme u trinaest nastavaka objavio je Istoriju jugoslovenskog filma do rata.[2] Kao profesionalni novinar je 1921.[9] bio jedan od osnivača Jugoslovesnkog novinarskog udruženja.[1] Takođe je bio i začetnik jugoslovenske filmske i sportske priče. Uređivao je razne sportske listove i bio strastveni ljubitelj fudbala.[5] Svoje članke objavljivao je u časopisima Letopis matice srpske, XX vek, Vreme, Zenit, Tribuni, Film, Hipnos, Beogradske novosti, Mlada Bosna, Ilustrovani list Nedelja i drugim.... Film je serija slika koje, kad se prikažu na platnu, stvaraju iluziju pokretanja zahvaljujući phi fenomenu. Ova optička iluzija čini da publika kontinuirano opaža pokret između odvojenih objekata koji se vide brzo u nastavcima. Proces pravljenja filma je i umetnost i industrija. Film se pravi fotografisanjem pravih scena kamerom za snimanje, fotografisanjem crteža ili minijaturnih modela korišćenjem tradicionalne tehnike animacija ili kombinacijom svih tehnika i drugih vizuelnih efekata. Reč `cinema` (eng. bioskop), skraćeno od kinematografija, koristi se često da bi označila industriju filmova ili samu umetnost njihovog stvaranja.[1] Savremena definicija bioskopa bi bila da je to umetnost simuliranja iskustva do komunikativnih ideja, priča, percepcija, osećanja, lepote ili atmosfere snimljenih ili programiranih pokretnih slika sa ostalim senzornim stimulacijama. Filmovi su na početku snimani preko plastične trake kroz projektor na ogromnom platnu. Mnogi dugometražni filmovi su sada potpuno digitalni kroz ceo proces produkcije, distribucije i egzibicije. Filmovi su kulturni artefakti osmišljeni od strane specifičnih kultura. Oni prikazuju te kulture i zauzvrat utiču na njih. Film je smatran važnom umetnošću, izvorom popularne razonode i moćnim medijem za edukovanje građana. Vizuelna baza filma daje univerzalnu moć komunikacije. Neki filmovi su postali svetski poznati korišćenjem titlova za prevod dijaloga u jezik gledalaca. Neki su kritikovali filmsku industriju i glorifikaciju nasilja[1], kao i njen potencijalno negativan tretman prema ženama.[2][3] Individualne fotografije koje sačinjavaju film se nazivaju ramovi. Tokom projekcije tradicionalnih filmova, rotirajući zatvarač čini da tamni intervali budu pomereni u poziciju za projektovanje svakom ramu, ali gledalac ne primećuje te prekide zbog efekta poznatog kao upornost vida (eye persistence), gde oko zadrži vizuelnu fotografiju na delić sekunde posle pomeranja izvora. Postoje mnogi drugi izrazi za film: individualna pokretna slika, šou slika, pokretna/pomerajuća slika, `photoplay` i `flick` (eng. zvrčka). Najčešći izraz u SAD je `movie`, dok se u Evropi preferira `film`. U ranim godinama reč `sheet` (eng. platno) se ponekad koristila umesto ekrana...

Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima / Milan Kašanin Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 354 str., [1] list s tablom : autorova slika ; 19 cm Zbirka Brazde : biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca ; ǂkolo ǂ8, ǂknj. ǂ45 (Karton s omotom) Napomene Beleška o piscu: str. [357-358]. Predmetne odrednice Radičević, Branko, 1824-1853 Jakšić, Đura, 1832-1878 Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Kostić, Laza, 1841-1910 Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Lazarević, Laza, 1851-1890 Matavulj, Simo, 1852-1908 Sremac, Stevan, 1855-1906 Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Popović, Bogdan, 1863-1944 Skerlić, Jovan, 1877-1914 Dučić, Jovan, 1871-1943 Srpska književnost -- 19-20v Pisac ove knjige, koji je u našoj literaturi između dva rata stekao ugled kao pripovedač i romansijer, a u našoj istoriji umetnosti i likovnoj kritici zauzima jedno od najistaknutijih mesta – poslednjih godina skrenuo je na sebe izuzetnu pažnju svojim esejima o srpskim piscima s kraja prošlog i početna ovog veka. Knjiga SUDBINE I LJUDI predstavlja zbirku sakupljenih ogleda o dvanaestorici srpskih pesnika, proznih pisaca i kritičara: Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Zmaju, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, Lazi Lazareviću, Jaši Ignjatoviću, Stevanu Sremcu, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, Bogodanu Popoviću, Jovanu Skerliću. Ogledi Milana Kašanina nisu književno-istorijske studije, pisane na uobičajen način, već literarno izrađeni portreti srpskih pisaca, njihovih književnih i životnih sudbina. Kao takvi, Kašaninovi ogledi, pored sve osobenosti i subjektivnosti u svojim ocenama, spadaju u najzanimljivije tekstove naše esejistike. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG46

FOTOTIPSKO izdanje knjige iz 1942 POSLEDNJI ČIN JUGOSLOVENSKE TRAGEDIJE Izdavačko i Prometno A.D. JUGOISTOK 296 strana + 24 fotografije među kojima su Najfatalnija ličnost posledlje jugoslovenske vlade: Mihajlo Konstantinovih, koji je, kao eksponent masonerije, od nepoznatog profesora subotičkog fakulteta postao najuticajnijom ličnošću u zemlji. Stanoje Mihaldžić, mason, ban u Zagrebu, igrao je važnu ulogu oko sklapanja sporazuma. Sa Konstantinovićem i Šutejem bio je u svemoćnoj masonskoj trojki, koja je iza kulisa vodila državnu politiku. Miloje Smiljanić, Cincar-Marković, Fon Herenj, Maršal Herman Gering, Maček, Grol, Torbar, Kulovec, Slobodan Jovanović, Andres, Simović, Šubašić, Čubrilović, Juraj Krnjević, Petar Kosić, Milan Antić, Avgust Košutić, General Bora Mirković, Ljotić, Nedić, SDK, Srpski dobrovoljački korpus, Zbor, Zboraši, Drugi svetski rat, Mušicki, Srpska državna straža, Milan Stojadinović, Jugoslovenska radikalna zajednica Časlav Nikitović, Fon Ribentrop, Plotnjikov, Lebedev, Poletajev, Patrijarh Varnava, Musolini, Knez Pavle, Beneš, Korošec, Spaho, Zdravko Čolić, Čolak-Antić, Bogoljub Jevtić, Petar Živković... Sadržaj Predgovor Država se rađa Ženevski sporazum 1 XII 1918. Šesti januar — Aleksandrov veliki pokušaj Država se raspada Pad Milana Stojadinovića Sporazum Borba sa masonima. Jedan ambiciozni general Prvi razgovori sa Berlinom Fon Ribentrop o Jugoslaviji Velika šansa Pretnje Beč, 25 marta 1941 Udar Beograd, 27 marta 1941 Noć na Dedinju Rat ili mir? Jedan knez odlazi u izgnanstvo 77 dana Simovićeve vlade Štuke nad Beogradom Poslednji čin Uzroci i veze ********************** Autor je još dve značajne monografije: Italijanski korporativizam : istorijat, doktrina i praksa 1940, i Privreda nacionalnoga socijalizma 1936 Doktor prava, poreklom Slovenac, Danilo Gregorić je bio novinar, saradnik Dimitrija Ljotića, glavni urednik Stojadinovićevog `Vremena`, akter u sudbonosnim događajima i tragični svedok. Ostavio je knjigu o svojim pogledima na `poslednji čin jugoslovenske tragedije` sa naslovom `Samoubistvo Jugoslavije`, Izdavačko i prometno a.d. Jugoistok, Beograd, 1942. Bio je tajni emisar Dragiše Cvetkovića tokom pregovora sa Nemcima o pristupanju Paktu, održavao tesne veze sa nemačkim poslanstvom u Beogradu i nemačkim Ministarstvom spoljnih poslova. Njegova veza u Nemačkoj je bio poslanik dr Paul Šmit, Ribentropov čovek od poverenja i lični Hitlerov prevodilac za francuski jezik, čovek preko koga su išla sva važna pitanja u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Po dolasku komunista na vlast, Gregorić je uhapšen i proveo je ostatak života u mitrovačkoj kaznionici. Tamo je bio na dužnosti šefa svojevrsnog prevodilačkog i pres centra koga su činili kažnjenici. Milan L. Rajić (`Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji``, `Evro`, Beograd, 1991.) je preživeo robiju u Mitrovici i ostavio svedočanstvo o titoističkoj ujdurmi: Posle Rezolucije IB-a u zatvor u Sremskoj Mitrovici stižu pisaće mašine, radio aparati, strane novine i časopisi. Robijaši, `domaći izdajnici`, pišu strogo pov. Bilten u pet primeraka. Vozač dolazi iz Beograda svakog dana u zoru i Bilten nosi drugovima na vlasti. Danilo Gregorić je `zapovednik` svih mitrovačkih tajnih sekcija koje po nalogu Udbe pišu anonimne uvodnike za `Borbu` i `Politiku`, napadaju SSSR, takmiče se ko će više blata baciti na Staljina, prevode knjige `posebno za vojsku`, tajnu policiju... Gregorić je moćan i dešava se da maltretira profesore univerziteta, bivše ministre (Milan Antić je radio u prevodilačkoj sekciji). Njemu je Udba obećala slobodu, ali na kraju, Gregorić je otrovan, jer je odbio da bude `ključni svedok` u zamišljenom procesu knezu Pavlu. Dragiša Cvetković je ćutao o ovom svom `čoveku iz senke`. Dovoljno je pogledati sadržaj Gregorićeve knjige i naslutiti zašto. Pad Milana Stojadinovića / Sporazum / Borba sa masonima / Jedan ambiciozan general / Prvi razgovori sa Berlinom / Fon Ribentrop o Jugoslaviji / Velika šansa / Pretnje / Beč, 25. marta 1941 / Udar / Beograd, 27. marta 1941 / Noć na Dedinju / Rat ili mir? / Jedan knez odlazi u inostranstvo / 11 dana Simovićeve vlade / Štuke nad Beogradom / Poslednji čin / Uzroci i veze. Između ostalog, Danilo Gregorić je bio glavni organizator famozne anti-masonske izložbe u Beogradu, 1942. godine. Pred `Komisijom za ispitivanje odgovornosti u vezi državnog udara od 27. marta 1941. godine`, Gregorić je obelodanio niz zanimljivih pojedinosti, osobito kad je reč o Nemačkoj i pogledu sa te strane na puč. Nemci su bili obavešteni o pripremama za zbacivanje Namesništva. Nojhauzen, predstavnik nemačke nacional-socijalističke partije u Beogradu i šef Verkehrsbiroa je tokom jednog razgovora sa Gregorićem sredinom februara 1941. godine, upitao ovoga da li je predsednik Cvetković obavešten o držanju oficira-avijatičara prema knezu i vladi, i o njihovim otvorenim pretnjama da se zbaci Namesništvo i proglasi kralj punoletnim. Nojhauzen je spomenuo generala Boru Mirkovića, koji se u jednoj kafani u Zemunu, u polupijanom stanju, hvalio govoreći da će se on i njegovi oficiri obračunati sa knezom, koji `pravi račun bez krčmara`. Gregorić nije pridavao značaj svemu ovome, smatrajući da se radi o glasinama koje su tada u izobilju kružile Beogradom. `Sada mi je jasno`, izjavio je pred Komisijom dr Gregorić, `zašto me je nemački ataše za štampu dr Hribovšek, inače intimni saradnik fon Herena, pitao pred sam potpis Pakta, zašto Knez radi umirenja vojske i javnosti ne uzme za predsednika vlade jednog energičnog generala, na primer generala Simovića, za koga kažu da je veoma omiljen u vojsci i srpskim političkim krugovima`. `Kasnije, posle izvršenog prevrata, saznao sam da je tajni predstavnik Gestapoa u Beogradu Kraus, koji se izdavao za novinara, poslao u Berlin opširan izveštaj o namerama vojnih krugova da silom zbace Namesništvo i vladu, i naznačio ime generala Simovića kao glavnog čoveka nezadovoljnih oficira.` Dr Gregorić je na kraju rekao sledeće: `Posle 27. marta, moj prijatelj Nojhauzen imao je prilike da razgovara o martovskom događaju sa maršalom Geringom, pa mu je on, između ostalog, rekao i ovo: `Za nas je bolje što se to sada desilo, nego kasnije, u daljem toku rata. Ovako smo sa neznatnim žrtvama eliminisali Jugoslaviju kao vojnog faktora, i možemo samo biti zahvalni generalu Simoviću što nam je na vreme otvorio oči. Zato vi Nemci, koji živite u Srbiji, budite spokojni, produžite svoj rad kao da se nije ništa desilo, jer ste nam još uvek potrebni. Sada ćemo moći da sa Srbima soldiramo stare račune, još iz prošlog svetskog rata`.`

Naslov Čuvari uspomena i svedoci istorije : fotoreporteri Vojvodine = Guardians of memories and witnesses of history : photojournalist of Vojvodina / [priredio Darko Dozet ; prevodi Snežana Kovačić ; portreti fotoreportera Mioljub Veličković, Robert Getel, Darko Dozet, Vladimir Zubac, Nenad Mihajlović, Jaroslav Pap, Stefan Danijel Plačkov, Ilija Ramić, Nikola Stojanović, Radivoj Hadžić] Uporedni naslov Guardians of memories and witnesses of history : photojournalist of Vojvodina Vrsta građe knjiga Jezik srpski, engleski Godina 2014 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Foto asocijacija Vojvodine, 2014 (Novi Sad : Graphit plus) Fizički opis 167 str. : fotogr. ; 24 x 31 cm Drugi autori - osoba Dozet, Darko, 1976- = Dozet, Darko, 1976- Kovačić, Snežana Veličković, Mioljub = Veličković, Mioljub Getel, Robert Zubac, Vladimir Mihajlović, Nenad = Mihajlović, Nenad Pap, Jaroslav, 1957-2021 = Pap, Jaroslav, 1957-2021 Plačkov, Stefan Danijel Ramić, Ilija, 1956- = Ramić, Ilija, 1956- Stojanović, Nikola Hadžić, Radivoj, 1960- = Hadžić, Radivoj, 1960- Ređep, Draško, 1935-2019 = Ređep, Draško, 1935-2019 Mirosavljević, Borivoj, 1937- = Mirosavljević, Borivoj, 1937- (karton) Napomene Uporedo srp. tekst i engl. prevod Tiraž 1.000 Str. 3: Misija hrabrosti podvig neponovljivosti / Draško Ređep Str. 4-6: Slikom do istine : svetlopisi Vojvodine - istorija bez privida : pionirska uloga Vojvođana u razvoju foto-žurnalizma Srbije / Borivoj Mirosavljević Str. 7: Reč autora / Darko Dozet. Predmetne odrednice Fotografi -- Vojvodina -- Fotomonografija Vojvodina FOTOREPORTERI VOJVODINE Čuvari uspomena i svedoci istorije Kao nova ČUVARI USPOMENA I SVEDOCI ISTORIJE. FOTOREPORTERI VOJVODINE. GUARDIANS OF MEMORIES AND WITNESSES OF HISTORY. PHOTOJOURNALISTS OF VOJVODINA. Priredio Darko Dozet. Predgovor: Misija hrabrosti i podvig neponovljivosti, dr Draško Ređep; Slikom do istine, Borivoj Mirosavljević, majstor fotografije. Prevodi: Snežana Kovačić. Izdavač: Foto asocijacija Vojvodine. Dizajn i štampa Graphit plus doo. Novi Sad, 2014. Reč je o prvoj knjizi u kojoj su, kratkim biografijama i delom njihovog opusa, predstavljeni fotoreporteri iz cele Vojvodine. Među ostalima, tu su Geza Barta i Julije Brežan koji su udarili temelje fotoreporterskog poziva u pokrajini, pa utemeljivači kvalitetne fotografije u staroj dami srpskog novinarstva, listu „Politika“ Stevan Kragujević, Petar Otoranov i Jovan Ritopečki, osnivači foto-službe Nacionalne agencija Tanjug i reporteri zaslužni za njene svetske domete Branislav Obradović, Hristifor Nastasić, Bogdan Bradvarević, Anton Vaš, Nedeljko Deretić… Tu su, razume se, i Jovan Vajdl i Stevan Lazukić koji su radeći za novosadski „Dnevnik“ fotografske strandarde u tom listu podigli na svetski nivo. Tu je i Borivoj Mirosavljević koji, pored odličnog oka, i perom beleži, publikuje i od zaborava spašava sve što se tiče srpske fotografije. Bora Vojinović iz „Mađar Soa“ bio je jedan od prvih pravih sportskih fotoreportera, dok je Ana Lazukić bila prva žena profesionalni fotoreporter u Srbiji, potvrdivši svojim darom i kvalitetom da i žene mogu da budu vrhunski profesionalci. I otvorivši vrata Čili David, Aleksandri Erski i drugim mlađim damama. U ovoj dragocenoj monografiji je, naravno, i Jaroslav Pap koji je, učeći od onih vrhunskih, i sam postao jedan od najboljih reportera na Balkanu. Tu su i Branko Lučić, Laslo Dorman, Dragutin Savić, Andraš Otoš, Martin Candir, Gavrilo Grujić, Dragan Antonić…, dakle imena koja se u fotografskim krugovima izgovaraju sa dubokim, i zasluženim, poštovanjem. S druge strane, Mihalj Moldvaj je radeći ceo život za čuveni nemački „Štern“ dokazao da su naši autori i spremni i sposobni za najviše domete. To su, radeći za najpoznatije medije sveta, potvrdili i Imre Sabo i Sabolč Dudaš. Mada su dubok trag ostavili i u nizu drugih listova, Matija Koković, Zoran Jovanović – Mačak i Darko Dozet su dali izuzetan lični autorski pečat sjajnoj fotoreporterskoj školi „Večernjih novosti“. Pored navedenih, u monografiji je mnoštvo drugih autora koji su svojim kvalitetom i predanim radom zaslužili mesto među 60 najboljih. Monografija je štampana na srpskom i engleskom jeziku i posle promocije biće dostavljena svim većim bibliotekama u Vojvodini i gradu Beogradu kao i školama i institucija koje se bave fotografijom. Izdavač je Foto asocijacija Vojvodine, osnovana 2013. godine, prvenstveno radi popularizacije fotožurnalizma i unapređenja položaja fotografije u Društvu. Autor monografije je Darko Dozet, dugogodišnji fotoreporter „Dnevnika“, Tanjuga i „Večernjih Novosti“ i ona je oduživanje duga prema kolegama od kojih je učio i od kojih uči i danas. Štampanje knjige omogućili su: Sekretarijat za kulturu i informisanje Vlade AP Vojvodina, “Novosadski Sajam” i “Dnevnik” Vojvodina pres. Pripremu knjige, promociju i izložbu fotografija omogućili su: Dušan Bajatović i JKP “Tržnica”. Monografija „Čuvari uspomena i svedoci istorije“, koju je izdala Foto asocijacija Vojvodine, promovisana je danas u Kulturnom centru Grada Novog Sada, a tim povodom je otvorena i izložba izabranih fotografija iz te monografije, koja će u Kulturnom centru biti postavljena do 1. maja. Izložbu je otvorio pomoćnik direktora Tanjuga za fotografiju Srđan Ilić koji je rekao da je izdavanje Monografije i postavljanje izložbe značajno kao dokument o ljudima koji se bave fotoreporterskim poslom i koji su, kako je kazao, zaista čuvari uspomena i svedoci istorije. Predsednik Foto asocijacije Vojvodine Darko Dozet rekao je da je Monografija pripremana nešto više od godinu dana i da je u njoj predstavljen 61 fotoreporter iz Vojvodine sa ukupno 330 fotografija. „Biografije svih predstavljenih fotoreportera u Monografiji prevedene su i na engleski jezik, a među fotografijama objavljenim u Monografiji ima onih koje su nastale početkom prošlom veka, ali i nastalih u poslednjih godinu-dve dana“, rekao je Dozet, dodajući da se na izložbi nalazi 90 fotografija. Prema njegovim rečima, ideja o izdavanju Monografije rodila se poslednjih dana 2012. godine na tradicionalnom novogodišnjem druženju fotoreportera Novog Sada, te da je prikupljanje materijala trajalo celu prošlu i prva tri meseca ove godine. Stevan Kragujević (Senta, 4. februar 1922 — Beograd, 17. april 2002), jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih fotoreportera i fotoumetnika. Zanat i profesionalni rad Fotografijom se počeo baviti kao četrnaestogodišnjak. Učio je zanat u Senti, kod Martina Ronaija i Danila Jakšića. U toku rata, Stevan je nastavio sa učenjem i napredovanjem. Družeći se sa iskusnim Gezom Bartom, u Novom Sadu, u njegovoj fotoprodavnici nabavio je jedanod prvih kolor filmova, i koristio ga samo za najdragocenije snimke. Tako je 1943. godine nastao i fotos “Guščarice”, mlade žene sa korpom i guskama, u vojvođanskom sokaku. Snimak je, pod nazivom “Motiv iz vojvođanskog sela”, publikovan na naslovnoj strani časopisa “Duga”, broj 313, koji je tako, 1950. godine, postao prvi naš ilustrovan časopis sa naslovnicom u koloru. Bio je prvi fotoreporter Direkcije za informacije pri Predsedništvu SFRJ, koju je vodila, kao predstavnik za propagandu u inostranstvu, Eva Biro, a na čijem se čelu nalazio Vladimir Dedijer. Tada je nastao, između ostalog, i prvi oficijelni portret Predsednika Tita, koji je 1950. godine načinio Kragujević, a koji je bio namenjen stranim ambasadama i dopisnicima. Snimak je sačuvan u Kragujevićevoj arhivi. Stevan je tokom kasnije karijere načinio bogat fond snimaka Predsednika Tita, prateći njegova putovanja u zemlji, posete radnim kolektivima, susrete sa stranim državnicima, radnicima, umetnicima, građanima, ili mladima, ali je, pored zvaničnih, osvario i niz antologijskih, neoficijelnih snimaka. Mnogi su ga, zbog svega toga, smatrali Titovim ličnim fotografom – što on nije bio. Nakon tog perioda od 1949. do 1951. godine, je član elitnog tima fotoreportera Tanjuga od 1951. do 1953. godine, a od 1953. do penzionisanja, 1982. godine, fotoreporter i urednik fotografije dnevnog lista `Politika`. Tokom rada u `Politici`, posebno u njenom novijem periodu modernizacije (prelaskom u novu, današnju zagradu) obavljao je i druge značajne poslove - bio je rukovodilac Fotolaboratorije i Fotoslužbe ove kuće. Više godina je bio je šef fotoslužbe, prenosio iskustvo na mlađe kolege, organizovao dinamičan dnevni i noćni rad fotoredakcije, a posebno doprineo visokoj svesti o značaju čuvanja filmova i osnivanju bogate fotodokumentacije. Do odlaska u penziju bio je i urednik fotografije, koji je doprineo uvođenju novih rubrika u “Politici”, osobito onih koji su isticale punu vrednost i važnost fotografije (“U slici i reči”). Autorski rad u izdanjima Knjige sa radovima Stevana Kragujevića Turnir nacija, IX šahovska olimpijada, Dubrovnik, 1950. Izdanje Šahovskog saveza Jugoslavije, 1950. Tanja Kragujević: Vratio se Volođa. Edicija “Prva knjiga”, Matica srpska, Novi Sad, 1966. Sa fotosima Stevana Kragujevića. Narodna biblioteka Srbije – Vodič. Izdanje Narodne biblioteke Srbije, 1973. (Izuzev fotosa iz istorijata Biblioteke i reprinta starih rukopisa, sve fotose novog zdanja Narodne biblioteke, svečano otvorene za javnost 6. aprila 1973. godine, načinio je Stevan Kragujević) Momčilo Stevanović: Titov putokaz. Fotografije: Stevan Kragujević. Dečje novine, Gornji Milanovac, 1977. Momčilo Stefanović, Stevan Kragujević: Ljubav bez granica. Tito i pioniri. Izdavač: NIRO “Mladost”, Beograd. Suizdavač: Savet Saveza pionira Jugoslavije. Oprema: Nenad Čonkić. Beograd, 1980. Mirko Arsić, Dragan R. Marković: 68.Studentski bunt i društvo. Fotografije: Stevan Kragujević`. Novinska organizacija “Prosvetni pregled”, Beograd, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije. Urednici: Milivoje Pavlović, Velimir Ćurgus Kazimir. Recenzenti: Dušan Janjić, Karel Turza. Grafička i likovna oprema: Brano Gavrić. Fotografije Stevan Kragujević. Beograd, 1984. Kragujević. Senta koje više nema. Sa stihovima Tanje Kragujević iz zbirke `Pejzaži nevidljivog`. Povodom 300-te godišnjice bitke kod Sente. Kulturno-obrazovni centar `Turzo Lajoš` i štamparija `Udarnik`, Senta, 1997. Značajna izdanja sa radovima Uredi SKOPJE, 1963. Urednik: Jovan Popovski. Crtež na ovitku izradio Vasilije Popović-Cico. Fotografije: Kiro Georgievski, Blagoja Drnkov, Kiro Bilbilovski, Cvetko Ivanovski, Slave Kaspinov, Edo Meršinjak, Kočo Nedkov, Foto “Nova Makedonija”, Nikola Bibić, Jovan Ritopečki, Gogo Popov, Aleksandar Minčev, Steva Kragujević, Drago Rendulić Izdavač: Agencija za fotodokumentaciju, Zagreb, 1963. YUGOSLAV FEDERAL ASSEMBLY. Belgrade, 1965. Board of Editors: Živan Mitrović, Branko Kostić, Dragoljub Đurović. Editor: Dragoljub Đurović. Photographs by: Miodrag Đorđević, Stevan Kragujević. Lay-out by: Ante Šantić. Translated by: DR Marko Pavičić. Published by: “Mladost”, Beograde, Maršala Tita 2. Štampa: Grafičko preduzuće “Slobodan Jović”, Beograd. SKUPŠTINA SFRJ, Beograd, 1978. Izdaje: Sekretarijat za informacije Skupštine SFRJ. Pripremili i uredili Aleksandar Petković, Dragoljub Đurović. Sarađivali: Branko Kostić. Željko Škalamera (na tekstu o zgradi Skupštine SFRJ). Fotografije: Miodrag Đorđević, Ivo Eterović, Stevan Kragujević, Tomislav Peternek, Žorž Skrigin, Tanjug. Tehniči urednik Sveta Mandić. Izdavač: “Turistička štampa “, Beograd. Štampa: Beogradski izdavačko-grafički zavod, Beograd. TITO U PRIRODI I LOVU. Izdavač: Izdavačko instruktivni biro, Zagreb. Monogorafiju pripremilo Beogradsko lovačko društvo, Beograd.1980. TITO. ILUSTROVANA BIOGRAFIJA. Uvod: Pavle Savić. Tekst: Rajko Bobot. Recenzent: Jovo Kapičić. Umetnički urednik Miodrag Vartebedijan. Fotografije:Branibor Debeljković, Ivo Eterović, Džon Filips, Historijski arhiv Bjelovar, Radovan Ivanović, Duško Jovanović, Stevan Kragujević, Mirko Lovrić, Dimitrije Manolev, Muzej grada Beograda, Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, Milan Pavić, Miloš Rašeta, Žorž Skrigin, Aleksandar Stojanović, Filmoteka Osjek, Foto Tanjug, Žirovrad Vučić. Izdavaći: Jugoslovenska revija. Beograd, Vuk Karadžić, Beograd. Štampa: Mladinska knjiga, Ljubljana, 1980, 1981. TITO U KRUŠEVCU. Bagdala, Kruševac, 1981. Đorđe Kablar: Crvena kolonija. Povodom 40. godišnjice pobede nad fašizmom. Senta. Deo fotografija snimio Stevan Kragujević. 1985. PISAC U FOTOGRAFIJI. IVO ANDRIĆ 1892-1975. Povodom izložbe Muzeja grada Beograda i Salona fotografije. Izdavač: Muzej grada Beograda, posebna izdanja, 1985. Radovan Popović: Ivo Andrić, Život. Autori fotografija: Piotr Barqcz, Foto Tanjug, Mladen Grčević, RTV Beograd, Vojni muzej JNA, Arhiv grada Beograda, Đorđe Popović, Dimitar Manolev, Stevan Kragujević, Rade Milojković, A. Aškania, Nikola Bibić, Budim Budimovski, Vojislav Beloica, Arhiv Josipa Broza Tita, Gvozden Jovanić, i drugi, neoznačeni autori. Zadružbina Ive Andrića, Beograd, 1988. Živojin Pavlović: Ispljuvak pun krvi. Biblioteka Zabrane! Kolo 1, knjiga 1. Urednik Miroslav Dereta, Dijana Dereta. Grafički atelje Dereta. Likovno grafička oprema: Živojin Pavlović, Miroslav Dereta, Neboša Rogić. Fotografija – korice, Stevan Kragujević. Beograd, 1990.Fotografije u knjizi: Stevan Kragujević, T. Peternek, D. Konstantinović, S. Sulejmanović, Ž. Pavlović, P. Otoranov Dragan Vlahović, Nataša Marković : Jovanka Broz – Život na dvoru. Fotografije Dragutin Grbić i Stevan Kragujević. Biblioteka “Misterije politike”. Akvarius, Novi Beograd, 1990. Tija voda. Edicija `Istorija poljoprivrede, salaša i sela`, XI knjiga. Glavni urednik prof. dr Veselin Lazić. Izdavač: Kulutrno-istorijsko društvo `Proleće na čenejskim salašima`, PČESA, Novi Sad, 1995. Komšija pa Bog. Edicija `Istorija poljoprivrede, salaša i sela`, XII knjiga. PČESA, Novi Sad, 1996. Glavni urednik Prof. dr Veselin Lazić. Urednici: Prof. dr Miloš Marjanović, Milan Grujić, književnik. Izdavač: Kulutrno istorijsko društvo “Proleće na čenejskim salašima”. Štampa: Mala knjiga, Novi Sad, Bulevar Vojvode Stepe 137. Novi Sad, oktobar 1996. Pavlović, Živojin: Ispljuvak pun krvi, Dnevnik ` 68. Dnevnici, knjiga treća. Prometej, Novi Sad, Kwit podium, Beograd, 1999. Petar Terzić: Sremac. Izdavač: Kulturno-obrazovni centar `Turzo Lajoš`, Senta, 2002. Petar Terzić: Srpska čitaonica u Senti 1868-1957. Izdavač : PP Rapido, Senta, i Kulutrno-obrazovni centar `Turzo Lajoš`, Senta, 2002. Borivoj Mirosavljević : Vojvodina. Predeli i ljudi. Dnevnik, novine i časopisi. Novi Sad, 2005. Antologije, zbornici, leksikoni Uredi Dragoljub Milivojević: “Politika” - svedok našeg doba 1904-1984. Narodna knjiga, Prosveta, Beograd. 1984. DVA VEKA SRPSKOG NOVINARSTVA. Institut za novinarstvo, Beograd, 1992. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 1. Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2000. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 2, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2001. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 3, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2002. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojovidne, knjiga 4, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2003. TANJUG, FOTO. 60 GODINA POSTOJANJA. Priredio Živorad Vućić. JP Novinska agenicija Tanjug. Beograd, 2003. STO FOTOREPORTERA POLITIKE. Vek Politike, 1904 – 2004. Publikacija povodom izložbe u Holu “Politike”, Beograd, 2004. Dušan Đurić: NOVINARSKI LEKSIKON, YU Marketing pres, Kompanija Novosti, Beograd, 2003. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 5, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2004. Borivoj Mirosavljević: Antologija fotografije Vojvodine, knjiga 6, Foto, kino i video savez Vojvodine, Novi Sad, 2005. Goran Malić: Letopis srpske fotografije, 1939-2008. Fotogram, Beograd, 2009. Miško Šuvaković: ISTORIJA UMETNOSTI U SRBIJI, XX VEK. Drugi tom. Realizmi i modernizmi oko hladnog rata. O fotografiji: Jelena Matić/Fotografija socijalističkog realizma. Orion art, Beograd, 2012. ČUVARI USPOMENA I SVEDOCI ISTORIJE. FOTOREPORTERI VOJVODINE. GUARDIANS OF MEMORIES AND WITNESSES OF HISTORY. PHOTOJOURNALISTS OF VOJVODINA. Priredio Darko Dozet. Predgovor: Misija hrabrosti i podvig neponovljivosti, dr Draško Ređep; Slikom do istine, Borivoj Mirosavljević, majstor fotografije. Prevodi: Snežana Kovačić. Izdavač: Foto asocijacija Vojvodine. Dizajn i štampa Graphit plus doo. Novi Sad, 2014. MG145 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvih 200 godina osvajanja SAD , istorija srpske emigracije Odlomak: Uvod OSVAJANJE INDIJANSKE ZEMLJE Već dve stotine godinа Srbi osvаjаju zemlju koju su belci oteli od Indijаnаcа. U Ameriku su prvo odlаzili bokeljski mornаri, srpski misionаri i аvаnturisti, brdskа sirotinjа sа Bаlkаnа, seljаci i rаdnici. Prvi Srbin koji je zvаnično nаselio Ameriku bio je Vojvođаnin i zvаo se Đorđe Šаgić. Srpski do­se­lje­ni­ci su аmeričko tlo nа­se­ljа­vа­li početkom XIX vekа kаdа su ulаzili u ju­žne držаve, Luizijаnu, Teksаs i Novi Meksiko, tаdа pod Špа­ni­jom i Frаn­cus­kom. Ulаzilo se preko Kаlifornije, jer je onа bilа poljoprivredni rаj, а potom i zlаtni rudnik, pа su srpski pioniri nаseljаvаli zаpаdne grаdove, Los Anđeles i Sаn Frаncisko. I lаgаno se širili premа kontinentаlnom delu, kа Nevаdi, Juti, Montаni, Arizoni i Pensilvаniji. U ovim držаvаmа Srbi osnivаju svojа prvа nаcionаlnа društvа, podižu crkvu Sveti Sаvа u DŽeksonu i otvаrаju redаkcije svojih novinа, аli, nа žаlost, i prvа grobljа. Prvа seobа Srbа kа Americi od oko 150.000 ljudi trаjаlа je sve do Prvog svetskog rаtа. Mаlo ko je od tih Srbа tаdа uspeo dа ostvаri priželjkivаni sаn, dа se obogаti i vrаti kući, jer su uglаvnom okopаvаli njive, dubili rudаrske jаme i kopаli svoje grobove. Rаzočаrаni Srbi su zаto ispevаli pesmu u kojoj je tа dаlekа Amerikа, ljudskа čemerikа. Ubrzаnа industrijаlizаcijа SAD nа početku XX vekа pomerilа je аmeričke Srbe iz Kаlifornije nа istok u Pensilvаniju i Ilinoisu, jer je u njenim njivаmа, а posebno u rudnicimа i čeličаnаmа bilo dostа poslа. Ekonomski rаzvoj Amerike je privukаo i nove doseljenike iz srpskih zemаljа, koji su ulаzili sа istočne obаle u okolnа rudаrskа nаseljа i novi industrijski centаr Geru kod Čikаgа. Ovа seobа, kojа je trаjаlа do početkа Drugog svetskog rаtа, nije bilа mаsovnа, jer ekonomskа recesijа i stroge kvote zа doseljenike nisu svim Srbimа pružаli šаnsu dа se usele u Ameriku. U tom periodu uzbuđeni zbog rаtnih dogfаđаnjа nа Bаlkаnu i posebno u otаdžbini, аmerički Srbi formirаju prvu nаcionаlnu i političku orgаnizаciju Srpsku nаrodnu odbrаnu - SNO. Po zаv­ršet­ku rаtа 1945. zаpočeo je treći tаlаs useljаvаnjа Srbа u SAD, koji je trаjаo punih dvаdeset godinа. Tаdа se uselilo se oko 250.000 bivših rаtnih zаrobljenikа, izbeglicа i rаseljenih licа, protivnikа komunizmа u novoj Jugoslаviji, kojimа je Amerikа dаvаlа prividni stаtus političkih emigrаnаtа. NJihovа glаvnа аmeričkа lukа bio je NJujork, iz kog su se Srbi selili duž Čikаškog bаsenа i Kаlifornije. U Čikаgu je bilo sedište Srpske prаvoslаvne crkve i Srpske nаrodne odbrаne, u Pitsburgu je bilo Srpski nаrodni sаvez, u NJujorku je delovаlo Udru­že­njа bo­rа­cа Ju­go­slo­ven­ske krа­ljev­ske voj­ske. Odbegli monаrhisti, pripаdnici nаcionаlnih snаgа i аntikomunisti, koji nisu želeli dа žive u Titovoj Jugoslаviji, u Americi su sredinom 20. vekа stvorili izuzetno snаžnu srpsku koloniju. Podigli su stotinаk prаvoslаvnih hrаmovа i ojаčаli srpsku koloniju u SAD. Sа velikim trpljenjem dočekаli su Titove ekonomske migrаnte, а sа odušveljenjem Miloševićeve iseljenike. Pre­mа po­pi­su stа­no­vniš­tvа SAD u 1990. go­di­ni, kаo Srbi i Ju­go­slo­ve­ni registrovаno je oko 380.000 nаših ljudi. Uznemireni zbog аlbаnskog secesionizmа nа Kosovu i Metohiji, zаpаdnog rаsturаnjа zemlje i medijskog rаtа protiv srpskog nаrodа, nаši iseljenici su 7. decembrа 1990. u Klivlendu stvorili novu srpsku političku аsocijаciju Kongres srpskog ujedinjenjа - KSU. Američkim Srbimа su se u petom tаlаsu doseljаvаnjа, koji je izаzvаn grаđаnskim rаtom 1991. i rаspаdom SFRJ, iz otаdžbinskih zemаljа počeli dа se pridružuju vojni begunci, izbeglice, stručnjаci i mlаdа srpskа inteligencijа. Prvа stаnicа novih doseljenikа u Americi bili su grаd Tuson u Arizoni, Čikаgo i okolnа mestа, zаtim Detroit, Pitsburg, NJujork, Los Anđelos i Sаn Frаncisko. U SAD premа popisu dаnаs živi oko 560.000 Srbа. Srpskа kolonijа sа polа milionа dušа u velikoj Americi imа stаtus “mаle etničke zаjednice”. Srbi su zа dvа vekа osvаjаnjа bivše indijаnske zemlje uspeli dа postаnu deo istorije Sjedinjenih Američkih Držаvа. Tu istoriju prvi su ispisivаli brodski slepi putnik Đorđe Šаgić, episkopi Dаbović, Mаrdаrije, Nikolаj, Dionisije, nаučnici Mihаilo Pupin i Nikolа Teslа, pаtriotа Mihаilo Dučić i pesnik Jovаn Dučić, krаlj Petаr II Kаrаđorđević, princ Andrejа i kneginjа Jelisаvetа, četničke vojvode Đujić, Jevđević, Đurišić, košаrkаški genije Petаr Pit Mаrаvić, filmski umetnik i oskаrovаc Mlаden Sekulović, poznаt kаo Kаrl Mаlden, pisci Vilijаm Jovаnović, Čаrls Simić i Stiv Tešić. I političаri Mаjk Stepović, Helen Delić Bentli, Miroslаv Đorđević. A potom čаrobnjаci kičice Arso Ivаnović, Sаvа Rаkočević, pisci Borivoje Kаrаpаndžić, Milorаd i Slobodаn Drаšković, Nikolа Morаvčević, Nаtаšа Rаdojčić, nаčinik Bogdаn Mаglić, košаrkаški div Vlаde Divаc, plivаčki šаmpion Milorаd Čаvić, mlаdi genijаlni pronаlаzаč Mаrko Popović i mnogi drugi znаmeniti ljudi. Srbi dаnаs u Americi imаju pet dobitnikа Oskаrа, trojicu vlаsnikа Pulicerove nаgrаde, dvа kongresmenа i jednog guvernerа, аli i stotinаk vrhunskih profesorа, rediteljа, glumаcа, muzičаrа i sportistа. Uspelo nаm je dа Holivud pretvorimo u srpsko selo. I dа nа аmeričke univerzitete uselimo preko 2.000 studenаtа, zа koje se tvrdi dа su nove Tesle. Mnogi od njih su se povremeno ili trаjno vrаtili u otаdžbinu. Neki dа žive u Srbiji, а neki dа u srpskim zemljаmа potrаže svoje dаvno izgubljene korene. Koliko dаnаs imа Srbа u SAD utvrdiće popis stаnovnikа, koji je počeo u proleće 2010. godine. Srpskа orgаnizаcijа Kongres srpskog ujedinjenjа je tim povodom poveo kаmpаnju dа se Srbi u popisu izjаsne i potvrde svoje srpsko poreklo. Očekuje se dа nаs bude nаjmаnje milion u SAD. Nаjvаžnije od svegа je dа su аmerički Srbi sаčuvаli svoj nаcionаlni identitet i nisu se utopili u veliku Ameriku. Tome je ponаjviše doprinelа Srpskа prаvoslаvnа crkvа, kojа je zа jesen 2010. priredilа doček novog srpskog pаtrijаrtа Irinejа. Jer, NJegovа svetost pаtrijаrh srpski gospodin Irinej trebа dа dođe prvi put u SAD nа proslаvu sto godinа od osnivаnjа hrаmа Sveti Sаvа u Sаn Gаbrijelu, u držаvi Kаlifornijа, gde se nаselio prvi Srbin pre dvа vekа.. Kаdа je u proleće 2010. аmerički fotogrаf Lаri Mаlete iz Hjustonа, odlučio dа poseti zemlju rođenjа njegovog čukundede Đorđа Šаgićа i prvog srpskog pionirа u SAD, poznаtijeg kаo DŽordž Fišer, točаk srpske istorije u Americi pokrenuo se unаtrаg. Ovа knjigа imа sаmo nаmeru dа otkrije i prikаže deo te bogаte srpske istorije u Americi. Autori

U prihvatljivom stanju, ima podvlačenih rečenica, korice loše. Nije za bibliofile. KNJIGA I Autor - korporativno telo Naučni skup Drugi svjetski rat- 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20- 22. septembar 1995. Tom 1 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Ostali naslovi The Second world war-50 years later Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 719 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-089-9 (CANU; Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: The Second world war - 50 years later : papers read at international scientific meeting, Podgorica, September, 20-22, 1995. Vol. 1 Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Ćir. Tiraž 1.000 Str. 5-14: Predgovor / Vlado Strugar Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici KNJIGA II Naučni skup Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20-22. septembar 1995. Tom 2 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Ostali naslovi The Second world war - 50 years later. Vol. 2 Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 579 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-009-0 (Ispravlјen; CANU; Broš.) 86-7215-009-2 ! Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Tiraž 1.000 Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici SADRŽAJ KNJ. I PREDGOVOR OTVARANJE NAUČNOG SKUPA Akademik Vlado Strugar Akademik Dragutan P. Vukotić Akademik Miroslav Pantić Akademik NikolaN Todorov Dr Vlado Ivanoski Milo Đukanović Dr Čedomir Štrbac Prof. dr Janko Radulović I JUGOSLAVIJA I SVJETSKI RATOVI Akademik Vlado Strugar DRUGI SVETSKI RAT - 50 GODINA KASNIJE Akademik Milorad Ekmečić FAŠIZAM I REJ1IGIJA Prof. dr Milan Petrović KOMUNIZAM I FAŠIZAM - IDEOLOŠKE ANTITEZE I SINTEZE . Docent dr Drago Ručnov IDEOLOŠKE OSNOVE DRUGOG SVETSKOG RATA Protojerej prof. dr Dimitrije M. Kalezić DUHOVNA KRIZA KAO UZROK DRUGOG SVJETSKOG RATA I NJEGOVIH POSLJEDICA Prof. dr Milan S. Krsmanović ETIČKI POGLED NA SUDARE SVJETOVA U 20. VIJEKU Dr Dragi Maliković BRITANCI O JUG0SJ10VENIMA NA PARISKIM MIROVNIM KONFERENCIJAMA 1919-1920. I 1946. GODINE Dr Slavolјub Cvetković JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKI ODNOSI 1939-1941. GODINE Dr Smilјana Đurović PROBLEM EKONOMSKE KOMPATIBILNOSTI JUGOSLOVENSKOG PROSTORA SA OSTALOM EVROPOM KAO ELEMENAT UVLAČENJA JUGOSLAVIJE U KOVITLAC DRUGOG SVETSKOG RATA Mr Dragan Tešić VOJSKA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1939-1941. GODINE Prof. dr Mirko Mirković DRUGI SVETSKI RAT I UNUTRAŠNJE PREUREĐENJE JUGOSLAVIJE 1. O opšteistorijskim okvirima nastajanja i nestajanja Druge Jugoslavije 2. O Unutrašnjem preuređenju Jugoslavije 3. O jugoslovenskim političkim programima u oslobodilačkom ratu 4. O jugoslovenskom državnom ujedinjenju (1918) i njegovom kontrapunktu - secesijama 1991/92 Dr Đuro Vujović KLJUČNO PITANJE U NAS ZA VRIJEME DRUGOG SVJETSKOG RATA: Jugoslavija - da ili ne i kako? Dr Pavle Vukčević` O NEKIM ASPEKTIMA FUNKCIONISANJA POLITIČKE VLASTI U DRUGOM SVJETSKOM RATU NA, PROSTORIMA JUGOSLAVIJE - POLITOLOŠKO-SOCIOLOŠKA ANALIZA (Ne)uslovlјenost konstituisanja političke vlasti - sukob želјa i realnosti Dr Slobodan Branković POLITIKA I RAT MOĆI Dr Venceslav Glišić IZBEGLIČKA JUGOSLOVENSKA KRALJEVSKA VLADA I SRPSKO NACIONALNO PITANJE II JUGOSLAVIJA OKUPACIJA I ANTIFAŠISTIČKI OTPOR Mr Mira Radojević IZBEGLIČKA VLADA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE I JUGOSLOVENSKA DRŽAVNA IDEJA Dr Ranko Končar FEDERALISTIČKE KONCEPCIJE O JUGOSLAVIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA ŠK Prof. dr Momčilo Zečević KOMUNISTI I SRPSKO PITANJE U SVETLU NOVIH SPORENJA Prof. dr Perko Vojinović UTICAJ VJERE I CRKVE NA SUDBINU JUGOSLOVENSTVA Dr Dušan Lukač 0 UZROCIMA RASKOLA LEGITIMISTIČKO-MONARHISTIČKE I KOMUNISTIČKO-REVOLUCIONARNE OPCIJE ANTIFAŠISTIČKOG RATA SRBA 1941-1945. Dr Veselin Đuretić GRAĐANSKI RAT 1941-1945: SUKOB NACIONALNOG I INTERNACIONALISTIČKOG „REALIZMA“ Svetozar Vukmanović Tempo DA LI SU ČETNICI DRAŽE MIHAILOVIĆA FAŠISTIČKI ILI ANTIFAŠISTIČKI ILI SAMO KOLABORACIONISTIČKI POKRET? Dr Čedomir M. Lučić INTERNACIONALIZAM KAO NACIONALNI ANTIPOD, NEGATOR I ELIMINATOR Prof. dr Stevan K. Pavlović OD BORBE ZA ŽIVOT DO BORBE ZA VLAST - OTPOR 1941-1945. 1. Uništenje i rasparčavanje 2. Komunistički feniks izronio iz pepela 3. Jugoslavija ponovo postaje interesantna 4. Borba za osvajanje vlasti Prof. dr Gojko Milјanić NARODNOOSLOBODIJTAČKI RAT - NAJVIŠI OBLIK OTPORA Milija Stanišić OFANZIVNOST POLITIČKE I VOJNE STRATEGIJE NOR-a Prof. dr Ilija Vuković ODNOS PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA U CRNOJ GORI PREMA NOR-u Prof. dr Novica Vojinović. ODNOS KATOLIČKE CRKVE PREMA JUGOSLAVIJI Katoličke antijugoslovenske organizacije u Prvoj Jugoslaviji 1918—1941. Katolička akcija kao antijugoslovenska organizacija Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Orlovi“ Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Križari` Klerofašistička zločinačka antijugoslovenska organizacija ustaša u Jugoslaviji Genocidna ideologija kleroustaškog pokreta Neposredno učešće Katoličke crkve i rušenje Prve Jugoslavije 1941 Narodna liberalna struja u Hrvatskoj Pokušaj rušenja Pavelića g . Zajedničke akcije Crkve i države u genocidu nad Srbima Katolički sveštenici - ustaški kolјači pravoslavnih Srba 1941-1945. Vatikan i Katolička crkva spasavaju ustaške zločince poslije rata 1945-1950. - „Tunel pacova“` Katolička crkva protiv „avnojske“ Jugoslavije 1945-1991 Prof. dr Nikola L. Gaćeša METANASTAZIČKA KRETANJA U JUGOSLOVENSKIM ZEMLJAMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA III SRBIJA POD OKUPACIJOM Dr Mirolјub Vasić O KARAKTERU RATA U SRBIJI (1941-1945) Dr Žarko Jovanović KOLABORACIJA RAVNOGORSKOG POKRETA 1941-1944. Docent dr Dragan Subotić O KOLABORACIONIZMU U SRBIJI 1941-1944. POLA VEKA KASNIJE: ZA I PROTIV 1. O kolaboraciji u domaćoj i emigrantskoj istoriografiji 2. O Nedićevom „kolaboracionizmu“ - za i protiv? Prof. dr Aleksandar Drašković KOLABORACIONISTIČKI REŽIM GENERALA MILANA NEDIĆA U OKUPIRANOJ SRBIJI Mirjana Milenković VOJNE FORMACIJE RUSKE EMIGRACIJE U SRBIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Dr Milica Milenković SOCIJALNA POLITIKA U SRBIŠ UOČI I U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Prof. dr Andrija B. K. Stojković DRUŠTVENO-POLITIČKA I IDEOLOŠKA OSNOVA PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE 1. Kriza vrednosnog sistema srpskog i jugoslovenskog građanskog društva na putu profašizacije 2. Polarizacija snaga u dilemi - za i protiv borbe protiv okupatora. Skretanje buržoaskog ka pronacističkom sistemu društva i vrednosti 3. Osnovne programske smernice Nedićeve vlade analogne nemačkoj ideologiji i politici 4. Prosvetno-školska politika i praksa na osnovama spoja i elemenata ublaženog nacifašizma sa srpskim nacionalističkim tradicionalizmom i konzervativizmom 5. Beskrompromisni antimarksizam i antikomunizam usmeren prema borbi za uniženje NOP-a i prihvatanju kao elementa pogleda na svet mlade generacije 6. Umesto zaklјučka Prof. dr Andrija B. K. Stojković OSNOVE PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE Raspad Kralјevine Jugoslavije i nastojanje kvislinških vlasti okupirane Srbije 1941-1944. da koncipiraju i održe prosvetu i školstvo u okvirima nacifašističke doktrine i politike „Državni prosvetni plan“ reforme prosvete i školstva s naglaskom na stručnom obrazovanju i radnom i nacionalno-moralnom vaspitanju Borba protiv okupacijske koncepcije i prakse školovanja Zaklјučne napomene IV MAKEDONIJA POD OKUPACIJOM Dr Rastislav Terzioski DISKRIMINATORSKIOT ODNOS NA BUGARSKIOT OKUPATOR PREMA NARODNOSTITE VO MAKEDONIJA 1941-1944 V ITALIJANSKI OKUPACIONI SISTEM Kapetan fregate mr Dragan Nenezić JUGOSLOVENSKE OBLASTI POD FAŠISTIČKOM ITALIJOM 1941-1943 Špiro Lagator KVISLINŠKE VSHGNE FORMACIJE U CRNOJ GORI 1941-1945 Uvod Brojno stanje Zločini Neđelјko Zorić OKUPATORSKIM ORUŽJEM NA SOPSTVENI NAROD Formiranje Hercegnovske čete MVAC Formiranje Korpusa MVAC za Dalmaciju Dobrovolјački batalјon Orjen »VOT Uo1op1ap deI’ Opep« Dr Đuro Batrićević DRŽANJE CETINJANA PRED NEPRIJATELJSKIM CIJEVIMA Prof. dr Tomislav Žugić PRIVREDNA RAZARANJA U CRNOJ GORI 1941-1945; Dr Đorđe Borozan JUGOSLAVIJA I ALBANIJA - SMISAO RATNOG ISKUSTVA 1941-1945, Dr Milutin Folić OKUPACIONI SISTEM I KOLABORACIJA NA KOSOVU I METOHIJI 1941-1945; Prof. dr Branko Bošković STRADANJA I PROGONI SRBA I CRNOGORACA SA KOSOVA I METOHIJE TOKOM DRUGOG SVJETSKOG RATA Etničke promjene do 1941. Neposredni uzroci stradanja i progona Srba i Crnogoraca pod okupacijom 1941-1944. Okupaciona zlodela 1941. i zavođenje feudalnih odnosa Stradanja i progon Srba iz bugarske okupacione zone Stradanja i progon Srba i Crnogoraca iz italijanske zone Stradanja i progon naseljenika i Srba mještana u njemačkoj okupacionoj zoni Stradanja i progoni Srba i Crnogoraca pod njemačkom upravom (od septembra 1943) VI SRBI U HRVATSKOJ I BOSNI I HERCEGOVINI 1941-1945. IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Pukovnik dr Slavko Vukčević ZLOČINI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE I NJIHOVE POSLJEDICE PO SRPSKI NAROD Dr Slobodan D. Milošević SOCIOLOŠKA I DEMOGRAFSKA ANALIZA PROGNANIH SRBA IZ POJEDINIH SREZOVA NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE 1941 Sprovođenje zakonskih akata Iselјavanje Srba sa teritorije Zagreba Socijalni sastav iselјenog stanovništva Prof. dr Zdravko Antonić SRPSKI NAROD U BOSNI I HERCEGOVINI 1941.1 IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Dr Đorđe Pilјević OSLOBODILAČKI POKRET U HERCEGOVINI U DRUGOM SVETSKOM RATU Tihomir Burzanović ISTREBLJIVANJE SRBA NA KRSNU SLAVU PRIJE PEDESET GODINA I DANAS U HERCEGOVINI Imena poginulih Srba na Nikolјdan 1992. u selima Gornje Jošanice Dr Miloš Hamović IZBJEGLIŠTVO U BOSNI I HERCEGOVINI U DRUGOM SVJETSKOM RATU I U RATU 1991-1995 Mr Dragan Vojinović JUNSKI USTANAK U HERCEGOVINI I TRINESTOJULSKI USTANAK U CRNOJ GORI ,Duševno-geografski“ tipovi Karakterne crte Prve ustaničke borbe Organizovani ustanak u Hercegovini i Crnoj Gori SADRŽAJ KNJ. 2 VII O SUKOBLЈENIM VOJSKAMA NA TLU JUGOSLAVIJE Pukovnik Velimir Ivetić ODNOS VOJNIH FORMACIJA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU PREMA ITALIJANSKIM JEDINICAMA U SEPTEMBRU 1943 . Dr Predrag Pejčić O NEKIM ASPEKTIMA VAZDUHOPLOVNOG DEJSTVA NAD TERITORIJOM JUGOSLAVIJE Odnosi sa štabom 281. vinga BAF Nesuglasice Vrhovnog štaba i savezničkih komandi. Odnosi sa Sovjetskom vazduhoplovnom grupom „Vitruk“ Provenijencije međusavezničkih loših odnosa Mr Obrad Bjelica CRNA GORA U STRATEGIJSKIM PLANOVIMA VRHOVNOG ŠTABA I NJIHOVA REALIZACIJA (SREDINA1943-1944) Povećana uloga i značaj Crne Gore u planovima Vrhovnog štaba u drugoj polovini 1943/1944 Sprječavanje neprijatelјskih namjera u odnosu na Crnogorsko primorje sa zaleđem i njegovo konačno oslobođenje Povlačenje 21. brdskog armijskog korpusa i pokušaj proboja na pravcu Danilovgrad-Nikšić Dalјe dramatične borbe sa 21. armijskim brdskim korpusom na novom pravcu njegovog povlačenja i proboja Konačno oslobođenje sjevernih djelova Crne Gore i Sandžaka Ivan R. Matović ŽIVOTNI PUT NAČELNIKA VRHOVNOG ŠTABA NOV JUGOSLAVIJE VIII UDIO PROSVJETE I KULTURE U OTPORU FAŠIZMU Katarina Popović-Ceković NARODNO PROSVEĆIVANJE U JUGOSLAVIJI 1941-1945 DRUŠTVENO-IDEOLOŠKA DETERMINISANOST I INSTRUMENTALIZACIJA Miloš Starovlah UPOTREBA I ZLOUPOTREBA ŠKOLE U RATNE SVRHE Okupatorske škole. Fašizacija škole Partizanska škola. Idejno usmjeravanje nastavničkog kadra . Programska usmjerenost „Partizanaske škole“ Prof. dr Nikola Cvetković KULTURNO-STVARALAČKO I KNJIŽEVNO-POETIČKO U RATNIM LISTOVIMA CRNE GORE (1942-1945) Oblici i sadržaji kulturno-prosvetnog rada O potrebi teorijskog rada i uzdizanja Neki aspekti poetike u prilogu o Vuku Karadžiću Docent dr Miroslav Savković KINEMATOGRAFIJA U SRBIJI 1941-1945 UVOD Filmska snimanja 27. marta 19941. i slom Kralјevine Jugoslavije Kinematografske delatnosti u okupiranoj Srbiji Kinematografske aktivnosti u jedinicama Draže Mihailovića (jugoslovenska vojska u otadžbini) Filmska snimanja koja su vršili saveznici Kinematografske delatnosti u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Državno filmsko preduzeće Zaklјučak Vojislav Đurović KNJIŽEVNOST, PRIJE I POSLIJE ISTORIOGRAFIJE IX MEĐUNARODNI ASPEKTI JUGOSLOVENSKE ANTIFAŠISTIČKE BORBE Dr Ubavka Vujošević Dr Mirolјub Vasić VEZE RUKOVODSTVA KPJ (NOP-a) S KOMINTERNOM 1941-1943 Podizanje ustanka u Jugoslaviji 1941 Klasni radikalizam (leva skretanja) rukovodstva KPJ Prvo zasedanje AVNOJ-a . Martovski pregovori predstavnika NOP-a sa Nemcima 1943 Mr Milan Terzić MISIJA VLADIMIRA VELEBITA U LONDONU - MAJ 1944 (prilog pitanju međunarodnog priznavanja nove Jugoslavije Pripreme i dolazak u London Susreti sa lјudima iz krugova jugoslovenske kralјevske vlade i Purićeva ostavka Kontakti sa britanskom javnošću, vojnim predstavnicima i emigracijom u Londonu. Susret sa Vinstonom Čerčilom Prof. dr Mihailo Bjelica AKTIVNOST JUGOSLOVENSKIH NOVINARA U LONDONU 1941-1945 ., Pargizansko-četnički rat u eteru Uloga Udruženja jugoslovenskih novinara Slobodan Nešović NESPORAZUMI VELIKIH SAVEZNIKA O DRUGOM FRONTU U EVROPI (1941-1944). Prof. dr Branislav Kovačević DEJSTVA SAVEZNIČKOG VAZDUHOPLOVSTVA U CRNOJ GORI 1943-1944 Dr Heather Williams DIPLOMATIC DILEMMAS: SOME ISSUES ARISING FROM THE INVOLVEMENT OF THE SPECIAL OPERATIONS EXECUTIVE IN YUGOSLAVIA 1941-1945 Mr Petar Bošković SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE I PITANJE JUGOSLAVIJE Osnovne determinante spolјne politike SAD SAD i jugoslovensko pitanje Godina 1948. i politika SAD prema Jugoslaviji SAD i eskalacija konflikta Mr Mladenka Ivanković DEKLARISANA I STVARNA NEUTRALNOST ŠVAJCARSKE U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Др Вьрбан Тодоров БЪЛГАРИЯ И ВТОРАТА СВЕТОВНА ВОЙНА ИСТОРИЧЕСКА ДЕЙСТВИТЕЛНОСТ И УРОЦИ GENOCID U JUGOSLAVIJI Dr Radomir Bulatović KONTINUITET GENOCIDA Uvod Kontinuitet genocida Mr Milan Kolјanin NEMAČKI LOGORI U OKUPACIONOM SISTEMU U JUGOSLAVIJI (1941-1944) XI RATNI GUBICI I POČETAK OBNOVE Dr Nikola Živković DOPRINOS JUGOSLAVIJE BORBI PROTIV SILA OSOVINE U DRUGOM SVETSKOM RATU, SA POSEBNIM OSVRTOM NA JBUDSKE ŽRTVE I MATERIJALNU ŠTETU Dr Aleksandar Kasaš POSLERATNA SUĐENJA ZA STRADANJE SRBA I JEVREJA U BAČKOJ 1942, GODICE Tanja Kalezić-Drakić NEKE SOCIJALNE, PSIHOLOŠKE, KULTURNE I DRUGE DETERMINANTE UČEŠĆA ŽENA JUGOSLAVIJE U RATU Dr Branislav Marović NARODNA VLAST U CRNOJ GORI I RJEŠAVANJE PRIVREDNIH PITANJA I NJEN DOPRINOS POBJEDI NAD FAŠIZMOM 1941-1945 Dr Milica Bodrožić RADNIČKA KLASA VOJVODINE OD OSLOBOĐENJA DO KRAJA RATA 1945. GODINE Učešće radnika u obnovi i proizvodnji posle oslobođenja Sindikalno organizovanje radnika Vojvodine posle oslobođenja Pomoć radnika vojsci, ranjenicima i postradalim krajevima Polјoprivredni radnici Vojvodine do maja 1945 Udarničko takmičenjej radnika Vojvodine pred Prvi maj 1945. Dr Vićentije Đorđević POSLEDICE RATA I OBNOVA SRBIJE Dr Momčilo Mitrović OBNOVA SRBIJE U RATNIM USLOVIMA 1944-1945 XII DEMOKRATSKA FEDERATIVNA JUGOSLAVIJA OCJENE I DILEME Akademik Mijat Šuković AVNOJSKA JUGOSLAVIJA - CIVILIZACIJSKA DRŽAVNOPRAVNA VRIJEDNOST Prof. dr Bogumil Hrabak SAVEZNICI SRBIJE I JUGOSLAVIJE U PRVOM I DRUGOM SVETSKOM RATU O FEDERATIVNOM DRŽAVNOM UREĐENJU JUGOSLOVENA Dr Momčilo Pavlović POLITIČKI PLURALIZAM U SRBIJI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA I POLTIČKE STRANKE U SRBIJI NA KRAJU RATA Jugoslovenska republikanska demokratska stranka Narodna selјačka stranka Zemlјoradnička stranka (savez zemlјoradnika) Ujedinjena zemlјoradnička stranka Socijalistička partija Socijaldemokratska pargija Samostalna demokratska stranka Demokratska stranka (DS) Radikalna stranka (RS) II. POJŠTIKA KPJ PREMA POJŠTIČKIM STRANKAMA XIII BALKAN I SVIJET KRAJEM XX VIJEKA Академик Николай Тодоров БАЛКАНЫ В КОНЦЕ XX ВЕКА Как балканские народы встречают XX век Что наблюдаем на Балканах в конце XX века. Dr Dušan Živković GODINA 1948. I NJENE POSLEDICE Stvaranje Informbiroa i sukob sa Stalјinom Mr Radoica Luburić INFORMBIORVSKA EMIGRACIJA O NEKIM DOGAĐAJIMA I LIČNOSTIMA IZ NOR-a I REVOLUCIJE U JUGOSLAVI (1941-1945) Prof. dr Dejan P. Kreculј „HLADNI RAT“ I NOVI SVETSKI POREDAK Prof. dr Zoran Lakić FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM - 5O GODINA KASNIJE (DEFAPŠZACIJA I NEOFAŠIZAM) Dr Drago Borovčanin NEKI UZROCI RASPADA DRUGE JUGOSLAVIJE XIV MJESTO DRUGOG SVJETSKOG RATA U ISTORIJI Dr Dragolјub S. Petrović MESTO DRUGOG SVETSKOG RATA U ISTORIJI. Akademik Miomir Dašić O NEKIM ASPEKTIMA IDEOLOGIZACIJE ISTORIOGRAFIJE I „ŠKOLSKE ISTORIJE` SAVREMENE ISTORIJE Dr Milan Lazić MESTO I ULOGA NOVIJE ISTORIJE U PROGRAMIMA I UDžBENICIMA OSNOVNIH, SREDNJIH ŠKOLA I GIMNAZIJA PEDESET GODINA KASNIJE. Desimir Tošić PRILOG ZA PREČIŠĆAVANJE ISTORIOGRAFSKE TERMINOLOGIJE Akademik Vlado Sgrugar DRUGI SVETSKI RAT - PEDESET GODINA KASNIJE: JEDNA PRETPOSTAVKA ZA RAZBOR I NAUČNO ODREĆENJE JUGOSLOVENSKOG UČEŠĆA Docent dr Ljubodrag Dimić OD TVRDNJE DO ZNANJA PRILOG ISTORIJI ISTORIOGRAFIJE O RATU 1941-1945 DISKUSIJA Nikolai Todorov I Slobodan Nešovcć Svetozar Vukmanović Tempo Zoran Lakić Dragolјub S. Petrović Veselin Đuretić Perko Vojinović Novica Vojinović Mirolјub Vasić Đuro Vujović Zdravko Antonić Aleksandar Drašković Milan Petrović Tihomir Burzanović Dimitrije Kalezić Ranko Končar Momčilo Zečević Đorđe Pilјević Branko Bošković Nikola Živković Rastislav Terzioski Radoje Pajović Vlado Strugar Zoran Lakić Đorđe Pilјević Zoran Lakić Olga Perović Vlado Ivanoski Zoran Lakić Novica Vojinović Milutin Folić Miomir Dašić Zoran Lakić Veselin Đuretić Špiro Lagator Zoran Lakić Miloš Hamović Novak Ražnatović Petar Kačavenda Novica Vojinović Pavle Radusinović. Milan Terzić Bogumil Hrabak ZAVRŠNE RIJEČI Akademik Milorad Ekmečić Akademik Miomir Dašić Akademik Vlado Strugar

Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске Eparhija zahumsko hercegovačka i primorska, 2021. 712 strana, tvrd povez, veliki format. Који испуњује добрима жеље твоје, обновиће се као у орла младост твоја. (Пс 102, 5) „Вијековима је у оним подручјима које обухвата Епархија захумско-херцеговачка и приморска вјера тијесно повезана са идентитетом, са опстанком, са свакодневним животом, обичајима, страдањима и надањима … Недаће и ратови никада нису били јачи од вјере и жеље за обновом … Зато је међу корице ове књиге смјештена жива вјера претходних генерација Херцеговаца и Херцеговки и њиховог вјерског живота, без обзира на то колико су у том периоду били слободни да је исповиједају. Вјера која се огледа у животу васкрслих Пребиловаца и мостарске Саборне цркве, на коју у сумрак опет пада мостарско сунце, када већ на цијели град падне мрак, и која се узвисила попут Херцеговачке Грачанице на Црквини; вјера која се исповиједала у Дужима, Добрићеву, Завали, Тврдошу, Житомислићу, али и у свим сеоским црквама у које су долазили наше баке и дједови, облачили најсвечанија одијела, везена и плетена, у недјељни дан или на слави своје цркве, која је уносила радост и смисао у живот ових тежака.“ (Из предговора Епископа ЗХиП Димитрија Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске) Поводом 800 година од Утемељења првобитне Епископије хумске, из штампе је изашао први том петотомне монографије Епархије захумско-херцеговачке и приморске, под називом Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. С благословом Његовог преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког и приморског господина Димитрија, издавачи Шематизма Епархије захумско-херцеговачке и приморске су Епархија захумско-херцеговачка и приморска, Мостар–Требиње и Видослов, Београд–Требиње. Главни уредник је протопрезвитер-ставрофор Радивоје Круљ, а редакцију чине: Епископ Димитрије Рађеновић, игуман Василије Копитић, игуман Сава Мирић, игуман Данило Павловић, игуманија Павла Ћузулан, игуманија Текла Даскалаки, протојереј-ставрофор Владан Перишић, протојереј-ставрофор Велимир Ковач, протојереј-ставрофор Небојша Коловић, протојереј-ставрофор Младен Жуловић, протојереј-ставрофор Милан Бужанин, јереј Александар Шмања, јереј Марко Гојачић, јереј Саша Којовић, јереј Младен Чалија, јереј Ратко Зубац и јереј Стеван Дурић. Сарадници на тексту су: +Епископ Атанасије Јевтић, Епископ Максим Васиљевић, архимандрит Исаија Дан, архимандрит Лазар Лазаревић, протојереј-ставрофор Борис Бандука, протојереј-ставрофор Александар Илић, протојереј-ставрофор Никица Ајдер, јеромонах Марко Прцовић, јереј Миодраг Вртикапа, јереј Душко Којић, јереј Бранимир Боровчанин, јереј Драго Зубац, јереј Душко Шаровић, јереј Славко Лаловић, јереј Бранко Калаба, јереј Милош Мандић, јереј Мирослав Бошковић, протојереј Небојша Радић, ђакон Александар Црногорац, ђакон Бранислав Рајковић, монах Игњатије Марковић, јеромонах Теофил Петровић, монахиња Јустина Брковић, Горан Комар, Зоран Козић, Срђан Милошевић, Андреј Јефтић, Горан Брборић, Тијана Башић, Маја Чучковић, Нада Ајдер, Милена Капор, Драгана Радовановић, Борис Антељ, Милош Ивановић, Вук Бачановић, Предраг Јовановић, Слободан Шакотић, Александар Пантић, Драган Шуковез, Јелена Килибарда, Драгана Будалић, Зорица Гојачић, Неда Радан, Милица Ковач, Мишо Станисављевић, Стојанка Гудељ, Бранка Јанковић, Владо Ружић, Горан Гуровић и Мирко Лечић. Рецезенти књиге су: др Милан Гулић, др Драга Мастиловић, др Вукашин Милићевић и др Милош Ивановић, лектор и коректор је мр Данијела Јелић. За фотографије је био задужен Младен Вујадиновић, а избор старих фотографија направили су Здравко Јефтић и јеромонах Теофил Петровић. Дизајн, графичку припрему, слог и прелом радила је Божана Ђурић, а идејно рјешење насловне стране израдио је ђакон Бранислав Рајковић. Шематизам је штампан захваљујући финансијској подршци Републичког секретаријата за вјере Владе Републике Српске, чији је директор господин Драган Давидовић, у штампарији Атлантик – Бања Лука, а у тиражу од 1000 примјерака. „Ове и сљедеће (2020/2021) године славимо 800 година од установљења Епископије хумске (захумско-херцеговачке и приморске) … Тим поводом, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије дао ми је задатак да окупим најбоље историчаре, библиографе, научнике и да кренемо у пројекат израде и штампања капиталних дјела о нашој епархији … Замисао је била, још од првог састанка Уређивачког одбора, 2. јануара 2018. године, да у овом јубиларном шематизму буде све и свја у нашој епархији на исти начин и у истом обиму третирано и обрађено, од епископа до вјероучитеља и парохијана. У том смо науму, чини ми се, само дјелимично успјели.“ (Из поговора Шематизму Епархије захумско-херцеговачке и приморске, главног уредника, свештеника Радивоја Круља) „Већ на први поглед читаоцу постаје јасно да се ради о дјелу у који је уложен огроман труд, воља, енергија и наравно ерудиција већег броја аутора. Исто тако, већ самим увидом у садржај може се закључити да се ради о једном пројекту који је од капиталног значаја не само за Српску православну цркву већ и за српску културу уопште … Шематизам, чији сетекст рукописа налази пред нама, представља не само вриједно свједочанство времена у којем је настао већ и прворазредни историјски извор, чија ће вриједност с протоком времена све више добијати на значају.“ (Из рецензије проф. др Драге Мастиловића) „Од 1219. године Српска православна црква налази своје упориште и у племенитој земљи, која ће у XV вијеку бити земља „херцега од Светог Саве“. Тада, на крају друге деценије XIII вијека, основана је њена Хумска епархија, која траје пуних осам вијекова … Ангажујући се у изради Шематизма, Епархија је показала да схвата значај јубилеја, да разумије прошлост, али и да гледа у будућност, јер без разумијевања прошлости – нема ни будућности. Отуда пред читаоце ступа овај Шематизам као свједочанство прошлости и путоказ за будућност.“ (Из рецензије др Милана Гулића) „Оно што важи за духовну топографију важи и за духовну фактографију – управо оно што нам доноси нови Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске … Епархија захумско-херцеговачка, светосавска Хумска епархија, једна је од мањих епархија Српске православне цркве … Једна од мањих, једна од сиромашнијих, једна од страдалнијих. И једна од најживљих. Ништа чудно, могло би се рећи, само још једна потврда тога да је сва наша вера у парадоксима … Стога није за чуђење ни то што је последњи васкрс Епархије захумско-херцеговачке почео у времену смрти. Епархија је свој самостални живот наново отпочела у времену када су, услед демонског излива братоубилачке мржње свих вера и адета, многи одустајали од вере у смисао живота. Хумска је земља свога епископа, након више деценија, коначно добила у тренутку када је његова катедра буквално одлетела у ваздух. Но, „Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима“ (Дап 7, 48; уп. 17, 24), а показало се да је у рукама тога епископа управо херцегова земља идеалан материјал за градњу оног нерукотвореног … Стога Шематизам Епархије захумско-херцеговачке на првом месту читам као сведочанство обнове тога јединога истинитог храма, чији је дивни симболички израз свршетак обнова катедралног храма Епархије у Мостару, чему управо у ове дане сведочимо. Но, као и сваки свршетак који са Богом бива, и овај је свршетак тек нови почетак.“ (Из рецензије проф. др Вукашина Милићевића, свештеника) „Може се закључити да Шематизам Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Јубилеј 800 година Епархије, 1220–2020. представља изузетно важно дело, и то не само за познавање црквених прилика на тлу Епархије. Захваљујући њему боље се може упознати богата историја и култура читавог подручја које Епископија обухвата. Књига је писана јасним језиком, а прегледна структура омогућава њено једноставно кориштење. Подаци садржани у њој биће неизоставни извор за будуће проучаваоце нашег времена.“ (Из рецензије др Милоша Ивановића)

Autor - osoba Ćosić, Dobrica, 1921-2014 = Ćosić, Dobrica, 1921-2014 Popović, Mića, 1923-1996 = Popović, Mića, 1923-1996 Naslov Mića Popović, Time, Friends / Dobrica Ćosić ; [translated into english by Tamara Rodwell-Jovanović, Ljiljana Šobajić ; photography by Miodrag Đorđević] Jedinstveni naslov Mića Popović, vreme, prijatelji. eng Vrsta građe knjiga Jezik engleski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Publikum, 2005 (Beograd : Publikum) Fizički opis 108 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Rodwell-Jovanović, Tamara = Rodvel-Jovanović, Tamara Šobajić, Ljiljana = Šobajić, Ljiljana Đorđević, Miodrag, 1919-1994 = Đorđević, Miodrag, 1919-1994 (tvrd povez) Napomene Tiraž 600. Predmetne odrednice Popović, Mića, 1923- Umetnici -- Srbija -- 20v -- U uspomenama Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser. U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića. Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine. Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine. Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982. Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985. Slikarstvo Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979. No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu. Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka. Ova nedoumica je podstaknuta njegovim mukotrpnim traganjem za likovnim izrazom, „traženjima i lutanjima“ kroz koji je Mića Popović prošao tokom gotovo cele šeste decenije. U njima je bilo svačega, od etnografskih motiva do srednjovekovnog živopisa, od starog poetskog intimizma do isto tako anahrone „Pariske škole“ sa kojom se neposredno suočavao tokom nekoliko boravaka u toj bivšoj svetskoj prestonici slikarske umetnosti. Ako se u Parizu suočavao sa novom umetnošću koja je postavljala temelje enformela, on još nije bio kreativno spreman da to primeti, a još manje da unese u sopstveno delo. Bilo je potrebno da se najpre upozna sa filozofijom zen budizma, a da potom praktično vidi kako nastaju „enformel“ slike na samom isteku pedesetih godina da bi se silovito upustio u ono što je definitivno obeležilo srpsku umetnost šezdesetih i dovelo je u stvarne relacije sa internacionalnim tokovima. Mića Popović je u istoriografiji postavljen na sam vrh tog novog talasa u našem slikarstvu, ne samo po delima koje je stvarao već i po nekolikim kritičkim opservacijama koje su toj umetnosti dali neophodnu teorijsku osnovu. Ali, Popović ponovo preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu – „slikarstvo prizora“. Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno – „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri). U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima: Živoradom Stojkovićem, Borislavom Mihajlovićem Mihizom, Dobricom Ćosićem, Lazarom Trifunovićem i Antonijem Isakovićem on 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju. Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan imao neposredno pred smrt ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine. Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja – koliko individualnog, toliko i kolektivnog. Bibliografija Knjige 1954. Sudari i harmonije, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad 1957. Izlet, „Kosmos“, Beograd 1962. U ateljeu pred noć, „Prosveta“, Beograd 1983. Ishodište slike, „Nolit“, Beograd 1989. Hajnc Klunker, Mića Popović, Autobiografija, „Jugoslovenska revija“, Beograd 1999. Velika ljubav Anice Huber — epistolarni roman, „Triptih“, Beograd 2006. Putopisni dnevnici, „Geopoetika“, Beograd Eseji i kritike 1950. Predgovor kataloga samostalne izložbe, Umetnički paviljon, Beograd 1951. „Slika i svrha I“, 20. oktobar, 31. decembar, Beograd 1952. „Slika i svrha II“, 20. oktobar, 1. januar, Beograd 1952. „Cirkus i hrišćanstvo Žorža Ruoa“, Svedočanstvo, 12. januar, Beograd 1952. „Izložba slika Slavoljuba Bogojevića“, NIN, 17. februar, Beograd 1952. „Izložba meksikanske umetnosti“, NIN, 7. novembar, Beograd 1953. „Mediteranski dnevnik“ (odlomak), NIN, 28. januar, 2. avgust, 16. avgust, Beograd 1953. „Namerom, voljom, lenjirom“ (odlomak), NIN, 27. novembar, Beograd 1953. „Izložba likovnih umetnika Makedonije“, NIN, 13. decembar, Beograd 1955. Predgovor kataloga samostalne izložbe „Od magle, od kostiju“, samizdat, Beograd 1958. „Spore godine“, Politika, 25. maj, Beograd 1958. „Pesnici i beskućnici“, NIN, 29. decembar, Beograd 1960. „Niko tu nije kriv“, Politika, 24. januar, Beograd 1960. „O prolaznom i trajnom usput...“, NIN, 21. februar, Beograd 1960. „Ništa novo na HHH Bijenalu“, Politika, 17. juli, Beograd 1962. „Naša tapiserija“, Politika, 10. jun, Beograd 1969. „Jefta Perić“, pred. kat., Kulturni centar, Beograd 1971. „Slikarstvo prizora. Povodom termina: Slikarstvo prizora“, predgovor kataloga samostalne izložbe, Salon Muzeja savremene umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1977. „Vera Božičković Popović, Ogled o enformelu“, predgovor katatalogu, Kulturni centar, Beograd 1978. „Živko Stoisavljević“, pred. kat., Dom ratnog vazduhoplovstva, Zemun 1978. „Perspektive VI“, pred. kat., Jugoslovenska galerija reprodukcija, Beograd 1978. „Dokument, Enformel, Superrealizam“, Književnost, 11. septembar, Beograd 1980. „Slikarstvo kao poslednja odbrana jednog naroda“, (pristupna beseda), Glas SANU, „CCCXVIII“, knj. 2, pp. 110–119, SANU, Beograd 1983. „Preminuo Laza Trifunović. Delo kao putokaz“, Politika, 24. juli, Beograd Samostalne izložbe 1950. Slike, akvareli, crteži, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1952. Selo Nepričava, Muzej Vuka i Dositeja, Beograd, Galerie Barbizon, Pariz 1953. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1955. Od magle, od kostiju, Umetnički paviljon na Kalemegdanu, Beograd 1956. Muzej za umjetnost i obrt, Zagreb, Galerie Place, Hag 1957. Atelje 212, Beograd, Tribina mladih, Novi Sad, Klub književnika, Zagreb 1958. —{Galerie Barbizon}-, Pariz 1960. Salon Muzeja primenjenih umetnosti, Beograd 1963. Salon Moderne galerije, Beograd 1971. Slikarstvo prizora, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1972. Dečje pozorište, Zrenjanin, Izložbeni paviljon u tvrđavi, Niš 1973. Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1974. Galerija Kulturnog centra, Beograd (izložba je bila otkazana)[3][4][5] 1975. —{Galerie Milan}-, Berlin 1976. Galerija „Sebastijan“, Dubrovnik, Galerie Lauterer, Minhen, Narodno pozorište, Scena u Zemunu, Zemun 1977. Likovni salon grafičkog kolektiva „Merkur“, Apatin, Galerie Milan, Berlin, Mali likovni salon, Novi Sad 1978. Galerija Likovne jeseni, Sombor, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1979. Galerija grada Zagreba, Zagreb, Mala galerija, Zrenjanin, Zavičajni muzej, Rovinj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1982. Salon knjižare „Narodna knjiga“, Beograd 1983. Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd, Galerija AZ, Beograd Literatura i filmovi o umetniku (izbor) Knjige 1973. Lazar Trifunović, Crteži, Grafički kolektiv, Beograd 1974. Dobrica Ćosić, Prizori Miće Popovića, samizdat, Beograd 1979. Miodrag Pavlović, Nove slikarske godine Miće Popovića, GRO „Merkur“, Apatin 1983. Lazar Trifunović, Slikarstvo Miće Popovića, monografija, SANU, Beograd 1994. Sreto Bošnjak, Mića Popović, crteži 1941—1988, Mrlješ, Beograd 2005. Dobrica Ćosić, Prijatelji, „Politika“ i „Narodna knjiga“, Beograd 2010. Lidija Merenik, Umetnost i vlast. Srpsko slikarstvo 1945—1968., „Vujičić kolekcija“ i Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet, Beograd 2014. Milica Živadinović, monografija o Mići Popoviću na francuskom jeziku[6][7] Predgovori kataloga 1962. Aleksa Čelebonović, „Apstraktni pejsaž“, Kulturni centar, Beograd 1963. Živorad Stojković, „8 slikara“, Umjetnička galerija, Dubrovnik 1963. Lazar Trifunović, Salon Moderne galerije, Beograd 1963. Miodrag B. Protić, „Suvremena srpska umjetnost“, Moderna galerija JAZU, Zagreb 1967. Pavle Vasić, „Kritičari su izabrali“, Kulturni centar, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Slikari kontinuiteta“, IV beogradski trijenale jugoslovenske likovne umetnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo u Srbiji 1951—1971“, Kulturni centar, Beograd 1973. Lazar Trifunović, „Mića Popović, crteži“, Galerija Grafički kolektiv, Beograd 1973. Dragoš Kalajić, „Obnova slike“, Kulturni centar, Beograd 1976. Zoran Markuš, Galerie Lauterer, Minhen 1977. Lazar Trifunović, Grafički kolektiv „Merkur“, Apatin 1977. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, slike“, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad 1977. —{Hans Rittermann, Galerie Milan, Berlin}- 1978. Sonja Abadžijeva-Dimitrova, Muzej na sovremenata umetnost, Skoplje 1978. Sreto Bošnjak, Galerija Likovna jesen, Sombor 1979. Sreto Bošnjak, „Mića Popović, Slike i crteži“, Galerije grada Zagreba, Zagreb 1979. Jasmina Tuurov-Borjanović, Savremena galerija Umetničke kolonije „Ečka“, Zrenjanin 1979. Bora Ćosić, „San i istina Miće Popovića“, Zavičajni muzej, Rovinj 1980. Miodrag B. Protić, „Jugoslovensko slikarstvo šeste decenije“, Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1981. Irina Subotić, „Miodrag-Mića Popović“, Umetnici akademici 1968-1978, pp. 71–84, Galerija SANU, Beograd 1983. Đorđe Kadijević, „22 multipla Miće Popovića na temu slikareva kecelja“, Galerija AZ, Beograd Studije i kritike 1950. Pavle Vasić, „Prva samostalna izložba Miće Popovića“, Politika, 27. septembar, Beograd 1950. Miodrag B. Protić, „Izložba slika Miće Popovića“, Književne novine, 10. oktobar, Beograd 1951. Borislav Mihajlović, „Izložba slika Miće Popovića“, Ogledi, „Novo pokolenje“, pp. 213–231, Beograd 1952. Pavle Vasić „Selo Nepričava — Izložba slika Miće Popovića“, Politika, 5. maj, Beograd 1952. Aleksa Čelebonović, „Mića Popović“, Borba, 10. maj Beograd 1954. Petar Džadžić, „Sudari i harmonije“, NIN, 26. decembar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, „Izložba Miće Popovića, Od magle, od kostiju“, NIN, 6. februar, Beograd 1955. Miodrag B. Protić, Savremenici I, pp. 177–186, Nolit, Beograd 1957. Borislav Mihajlović Mihiz, „Izlet Miće Popovića“, NIN, Beograd 1960. Zoran Pavlović, Poetska osnova, „Rad“, 26. novembar, Beograd 1960. Dragoslav Đorđević, „Tri varijante apstrakcije“, Dnevnik, 4. decembar, Novi Sad 1960. Rade Konstantinović, „Povratak materiji“, NIN, 25. decembar, Beograd 1960. Lazar Trifunović, „Apstraktno slikarstvo i mogućnost njegove ocene“, NIN, 20. decembar, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Od revolucionarne do građanske umetnosti“, NIN, 10. jun, Beograd 1961. Lazar Trifunović, „Oktobarski salon u znaku mladih generacija“, NIN, 5. novembar, Beograd 1963. Lazar Trifunović, „Samoubistvo slike“, Politika, 27. oktobar, Beograd 1963. Aleksa Čelebonović, „Savremeno slikarstvo u Jugoslaviji“, Jugoslavija, Beograd 1962. Dragoslav Đorđević, „Poezija i drama materije“, Borba, 29. oktobra, Beograd 1968. Ješa Denegri, „Oblici nefiguracije u suvremenom slikarstvu u Srbiji“, Život umjetnosti, br. 7-8, Zagreb 1970. Lazar Trifunović, „Stvaralačka sposobnost nove umetnosti“, Politika, 18. juli, Beograd 1970. Miodrag B. Protić, „Srpsko slikarstvo HH veka“, Nolit, Beograd 1971. Pavle Vasić, „Slikarstvo prizora Miće Popovića“, Politika, 8. maj, Beograd 1973. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900—1950, Nolit, Beograd 1979. Sava Dautović, „Izložba političkog pamfletizma. Nacionalistički prizori i dogmatski uzori slikara Miće Popovića u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 10. decembar, Beograd 1980. Slobodan Ristić, „Povodom izložbe Miće Popovića“, Treći program Radio Beograda, 5. april, Beograd 1982. Slobodan Ristić, „Pobuna paletom. Povodom izložbe Enformel u Beogradu u paviljonu Cvijeta Zuzorić“, Politika, 6. februar, Beograd 1993. Ješa Denegri, „Pedesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad 1995. Ješa Denegri, „Šezdesete: teme srpske umetnosti“, Svetovi, Novi Sad Filmovi 1965. Lazar Trifunović, Dijalog o kolažu, Institut za film, Beograd 1970. Branko Belan, Mića Popović, Radio-televizija Zagreb, Zagreb 1972. Jovan Aćin, Mića Popović, Radio-televizija Beograd, Beograd Filmska i pozorišna delatnost Režije 1954. Čekajući Godoa, umetnikov atelje na Starom sajmištu, Beograd 1963. Čovek iz hrastove šume, „Avala film“, Beograd (zabranjen i bunkerisan) 1965. Viktor ili deca na vlasti, „Atelje 21“2, Beograd 1966. Roj, „Avala film“, Beograd 1967. Hasanaginica (Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanaginica), Filmska radna zajednica, Beograd 1969. Delije, Kino-klub, Beograd, (naziv na engleskom: The Tough Ones) (zabranjen i bunkerisan) 1970. Burduš, „Avala film“, Beograd Scenarija 1963. Čovek iz hrastove šume 1966. Roj 1967. Kameni despot 1968. Kameni despot ili jedna mogućnost narodne pesme Hasanagnica 1968. Delije Scenografije i kostimografije 1958. Stolice, „Atelje 212“, Beograd 1960. Begunci, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1964. Poljubac vile, Narodno pozorište, Beograd, Ljubinko i Desanka, „Atelje 212“, Beograd, Deda Starudija, Malo pozorište, Beograd 1965. Viktor ili deca na vlasti, Atelje 212, Beograd, Generalska opera, Pozorište lutaka, Niš, Haleluja, Savremeno pozorište, Beograd, Ura za sunce i kišu, Malo pozorište, Beograd, Mali princ, Pozorište „Boško Buha“, Beograd 1966. Poštansko sanduče, Malo pozorište, Beograd 1969. Pardon, paradni Trčuljak, Beograd 1971. Ljubav gospodina Perlimplina, Pozorište lutaka, Niš 1972. Razigrano srce, Malo pozorište, Beograd 1975. Emigranti, „Atelje 212“, Beograd, Brod sa zelenom bradom, Dramski teatar, Skoplje 1973. Pokojnik, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd Nagrade i priznanja 1961. Nagrada za slikarstvo na II oktobarskom salonu, Beograd 1962. Nagrada Matice srpske za slikarstvo na izložbi „Deset godina umetničkih kolonija u Vojvodini“, Novi Sad 1963. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Salon 63“, Rijeka 1968. Nagrada za slikarstvo na izložbi „Sedma decenija jugoslovenskog slikarstva“, Sombor 1969. Nagrada „Zlatna paleta“ ULUS-a na XLVIII izložbi ULUS-a, Beograd 1975. —{I}- nagrada na „International art exhibition committed figurative art“, Slovenj Gradec 1976. Otkupna nagrada na „X Biennale internazionale d`arte“, Campione d`Italia 1977. Nagrada na Internacionalnoj izložbi originalnog crteža, Rijeka 1978. Nagrada „Zlatna batana“, na izložbi „Anale“, Rovinj 1983. Nagrada publike na izložbi „Kritičari su izabrali“, Beograd 1989 Dodeljena Nagrada Politike iz Fonda „Vladislav Ribnikar“, (dobijena 1971), Beograd 1989. Počasni građanin Loznice, Loznica 1995. Ravnogorska nagrada za slikarstvo, (posthumno), Beograd 1995. Kraljevski orden dvoglavog belog orla 1. Stepena (posthumno), Beograd Nagrada za umetnosti „Mića Popović“ Nagradu za umetnost „Mića Popović“ dodeljuje Fond za afirmaciju stvaralaštva iz Beograd u onim oblastima u kojima je Mića Popović delovao – slikarstvu, književnosti, pozorištu i filmu. Biografski i stvaralački podaci o Mići Popoviću bili su podstrek da se osnuje nagrada koja će nositi njegovo ime a koja će ukazati na pojedince koji slede njegovu kritičku aktivnost i kao umetnika i kao angažovanog intelektualca. Pokretačima – Živoradu Stojkoviću, Borki Božović i Jovanu Despotoviću, ubrzo su se priključili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević, Emir Kusturica, Radoslav Petković, Milo Gligorijević, Bata Knežević, Božo Koprivica, Đorđe Milojević, Branko Kecman, Bora Kavgić, Ljiljana Ćinkul, Aleksandar Kostić, Lana Đukić kao članovi Inicijativnog odbora, a potom i svi dobitnici ove nagrade. Za prvog predsednika Inicijativnog odbora izabran je Emir Kusturica na osnivačkoj sednici 17. decembra 1997. godine. Predsednik Fonda je Ljubomir Simović. Nagrada se uručuje svake druge godine 12. juna, na dan rođenja Miće Popovića, u Galeriji „Haos“ u Beogradu. Nagrada se dodeljuje pod pokroviteljstvom Skupštine opštine Stari Grad – Beograd. MG34 (N)