Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U našoj kulturi dobro poznati i veoma popularni mađarski pisac, esejista i mislilac Bela Hamvaš načinio je veoma smeo i ambiciozni poduhvat - izdvojio je iz celokupne duhovne istorije covecanstva ona, po njegovom mišljenju, najznačajnija pisana dela (zapravo, njihove odlomke) i od njih sastavio zbornik najumnijih mislilaca ljudske istorije, od Hermesa Trismegistosa, Lao-Cea, Konfucija, Bude, preko Heraklita, Platona, Origena, Svetog Avgustina, Erazma, Paskala, Getea, pa sve do Jaspersa, Hajdegera i Siorana. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista.[1] Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Biografija Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[2] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra.[1] Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje.[3] Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Autor - osoba Aristoteles, 384pne-322pne = Aristotel, 384pne-322pne Naslov Nikomahova etika / Aristotel ; prijevod s izvornika, bilješke i rječnik nazivlja Tomislav Ladan ; filozofijska redaktura Danilo Pejović Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Sveučilišna naklada Liber, 1982 Fizički opis XXXIX, 269 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Ladan, Tomislav, 1932-2008 = Ladan, Tomislav, 1932-2008 Pejović, Danilo, 1928-2007 = Pejović, Danilo, 1928-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂPolitička misao ; ǂsv. ǂ17 Napomene Prevod s grč. jezika Aristotelova praktična filozofija i etika: str. V-XXXIX Pogovor prevoditelja: str. 243-248 Registar. Predmetne odrednice Aristoteles, filozof, 384-322pne -- `Nikomahova etika` -- Stara Grčka Nikomah, `Gerasenac`, 60-120 -- `Nikomahova etika`, filozof, matematičar -- Stara Grčka -- Gerasa Etika -- Nikomah -- Stara Grčka -- 1-2v Nikomahova etika je naziv koji se koristi za poznato Aristotelovo djelo o vrlini i moralnom liku. Smatra se jednim od temeljnih djela aristotelovske etike. Sastoji se od deset knjiga temeljenih na bilješkama s predavanja u Liceju koje je ili uredio Aristotelov sin Nikomah ili su mu bile posvećene. U mnogo čemu ova knjiga je slična Eudemovoj etici, s kojom se često uspoređuje. Prva knjiga Opće je prihvaćena činjenica da je najveće dobro ono kojem težimo radi njega samog, a ne radi neke druge svrhe. To može biti sreća, blaženstvo..., i svaki čovjek po naravi teži tome dobru. Isto tako svako umijeće i svako istraživanje teži nekom dobru, no razlikuju se svrhe djelovanja, iako bi svrha uvijek trebala biti dobro. U Nikomahovoj etici Aristotel dijeli življenje života na tri načina; to su život užitaka, državni (politički) i misaoni život. Oni se razlikuju po djelovanju i svrhama djelovanja, te se postavlja pitanje koje je najveće dobro. Blaženstvo, dakle, biramo radi njega samog, također i kreposti, ali, je li to uistinu najveće dobro, te gdje je pravednost u tome? Krajnje je dobro samodostatno, zadaća čovjeku je život, ma kakav on bio, a život je samodostatan. Druga knjiga Postoje dvije vrste vrlina: moralna i intelektualna, no nijedna nije po prirodi usađena. Mi imamo sposobnost steći ih i usavršavati ih. Zakonodavci navikavanjem čine građane dobrima i to je u stvari želja svakog zakonodavca. Prema našim postupcima u odnosima s ljudima postajemo pravedni ili nepravedni. Pravednim se postupcima postaje pravedan. Moramo postupati u skladu sa zdravim razumom, jer pretjeranost uništava, a to se u djetinjstvu mora naviknuti: koliko i kada osjećati. Onaj koji se odriče čulnih užitaka nalazi radost. Postoje tri stanja, no samo je jedno ispravno. Srednji put (drugo stanje) zaslužuje pohvalu, no skretanja su nužna jer se tako najlakše nalazi pravi put. Vrlina bi trebala biti ona osobina na osnovu koje čojvek postaje dobar. Strasti su prolazni afekti (strah,požuda..., osjećaji zadovoljstva ili nezadovoljstva). Sklonosti su ono na osnovu čega smo u stanju npr. naljutiti se. Osobine su ono na osnovu čega se odnosimo pravilno ili nepravilno prema afektima. Prvo stanje: razmetanje, nadutost, razmetljivost, lakrdijaštvo, laskavac, sramežljivac, naprasitost, luda smjelost, neobuzdanost, rasipnost Drugo stanje: izdašnost, plemenita ambicija, istinoljubivost, društvenost, ljubaznost, stidljivost, blagost, hrabrost, umjerenost, velikodušnost Treće stanje: sitničavost, malodušnost, ironija, mrzovolja, pretjerana uslužnost, bestidnost, ravnodušnost, plašljivost, obuzdanost, škrtost Šesta knjiga Razboritost je prava stvar u pravoj situaciji. Kreposti postoje ćudoredne i razumne. Također postoje dva dijela duše – razuman i nerazuman. Nepromjenjivi (umijeće, razboritost) i promjenjivi (umnost, mudrost, znanstvenost). Deseta knjiga Ljudska sreća se može definirati funkcijom koja pripada svakom čovjeku. Svaki čovjek mora biti dio praktičnog života, a krajnje dobro bi trebalo proizaći iz toga da se ta funkcija dobro obavlja i treba biti cijeli život konstantna. Etičke vrline su one u skladu sa razumom, a intelektualne su superiornije jer razum razmišlja, a mišljenje je najbolja čovjekova sposobnost. No, čovjek ne može cijeli život provesti neprekidno razmišljajući. Za sreću ljudi su potrebne i neke vanjske stvari kao što su zdravlje, zdrava djeca, hrana, sklonište i sloboda. Aristotel (grč. Αριστοτέλης; 384. p. n. e. – 322. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“ Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma). Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd.; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija). Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: Organon (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), Retorika, Nikomahova etika (Nikomah je bio njegov otac), Politika, Metafizika, Fizika, O duši. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na objektivno, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). MG141 (N)

Autor - osoba Aristoteles, 384pne-322pne = Aristotel, 384pne-322pne Naslov O pjesničkom umijeću / Aristotel ; prijevod i objašnjenja Zdeslav Dukat Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : `August Cesarec`, 1983 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 490 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dukat, Zdeslav, 1940-2012 = Dukat, Zdeslav, 1940-2012 Zbirka ǂBiblioteka ǂKritika i esejistika (Karton) Napomene Prevod dela: Peri poietikes Bibliografija: str. 7-8. Predmetne odrednice Aristotel, 384-322pne -- `Poetika` Poetika ili O pjesničkom umijeću jedno je od najpoznatijih Aristotelovih djela koje u 26 glava govori o pjesništvu, analizira ga, svrstava i opisuje. Poetika se može zamisliti kao učenje koje se razvija od razmatranja opće prirode književnosti, preko analize pojedinačnog književnog djela do razmatranja književnih vrsta kao posebnih oblika unutar kojih se ostvaruje svako pojedinačno književno djelo. Od svog osnutka bijaše zamišljena kao „o pjesničkom umijeću kao takvom i o pojedinim njegovim oblicima“, što je rečeno u uvodu Aristotelove Poetike. Književnost se razvija u nizu oblikovanja posebnih oblika književnih vrsta, stoga je proučavanje načela oblikovanja od vrlo velike važnosti i za razumijevanje književnosti u cjelini i za razumijevanje načina na koji se unutar svake vrste oblikuju pojedinačna književna djela. Taj se dio teorije književnosti naziva poetika. Proučavanje književnih djela pretpostavlja određeno načelno razmatranje prirode književnosti, a iz tog shvaćanja proizlazi i shvaćanje osobina pojedinih književnih djela, odnosno proučavanje načina kako se književna djela mogu analizirati. Aristotel dijeli poeziju na tri vrste: tragediju, komediju i epsko pjesništvo. Središte u Poetici ima tragedija, a drugo Aristotelovo djelo u čijem je središtu komedija izgubljeno je. Postoje nagađanja da je tzv. Tractatus coislinianus predložak za Aristotelove lekcije o tom predmetu ili bilješke filozofa aristotelovske tradicije. Sačuvani tekst Poetike vjerojatno nije u cjelini, a postojeći su najvjerojatnije prepisali njegovi učenici. Središte Poetike jest njegova analiza tragedije koju definira kao oponašanje ozbiljne i cjelovite radnje primjerene veličine ukrašenim govorom i to svakom od vrsta ukrašavanja posebno u odgovarajućim njezinim dijelovima. Poetika zajedno s Retorikom čini Aristotelov rad o estetici. Aristotel (grč. Αριστοτέλης; 384. p. n. e. – 322. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik, Platonov učenik i jedna od najuticajnijih ličnosti u istoriji evropske misli. Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347 p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343 p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“ Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma.[8] On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednovekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. Aristotel je rođen u Stagiri, grčkoj koloniji na makedonskom poluostrvu. Njegov otac, Nikomah, radio je kao dvorski lekar kod kralja Amintasa III Makedonskog, dede Aleksandra Velikog. Veruje se da su Aristotelovi preci bili na ovoj dužnosti i kod ranijih makedonskih kraljeva. Pretpostavlja sa da je, kada je otišao u Atinu sa 18 godina, Aristotel imao i neka znanja iz medicine koja je dobio od oca. Od 18. do 37. godine pohađa Akademiju kao Platonov učenik. Razlike u filozofskim stavovima bile su osnova za stvaranje raznih legendi o odnosima Platona i Aristotela. Evidentno je da su neslaganja u stavovima postojala, pošto Aristotel vrlo rano pokazuje interesovanje za prirodne činjenice i zakone za razliku od Platonovih idealističkih stavova. Bilo kako bilo, nema nikakvih dokaza da su za vreme Aristotelovog boravka na Akademiji odnosi između dvojice filozofa bili zategnuti ili prekinuti. Zapravo, Aristotelovo ponašanje posle Platonove smrti, njegova stalna saradnja sa Ksenokratom i ostalim platonistima, te reference na Platonovo učenje u njegovim delima dokazuju da je, iako je i bilo sukoba mišljenja između Aristotela i Platona, među njima postojalo duboko razumevanje i tolerancija. Takođe, priče kažu da je Aristotel najviše neslaganja imao sa epikurejcima, koji su bili poznati i kao „klevetnici“. Iako se ovakve legende često nalaze kod ranih hrišćanskih pisaca kao što su Justin Isposnik i Grigorije Nazijazin, razlog leži najviše u čvrstom sistemu vrednosti koji su Aristotelu usadili rani hrišćanski jeretici, a ponajmanje u nekom dobro utemeljenom istorijskom verovanju. Posle Platonove smrti (346. p. n. e.), Aristotel sa Ksenokratom odlazi na dvor Hermijasa, vladara Atarnije u Maloj Aziji i ženi se sa Pitijom, vladarevom nećakinjom i pokćerkom. Godine 344. p. n. e., Hermijas gine u pobuni i Aristotel sa porodicom odlazi u Mitilenu. Posle godinu-dve, na poziv kralja Filipa II Makedonskog odlazi u rodnu Stagiru da bi postao tutor Aleksandra Velikog, koji je tad imao 13 godina. Plutarh piše da Aristotel Aleksandra nije poučavao samo etici i politici već ga je upućivao i u daleko dublje tajne filozofije. Mnoštvo je dokaza da je Aleksandar mnogo naučio od Aristotela, a i da je Aristotel imao koristi poučavajući mladog princa (iako se Bertrand Rasel ne slaže s ovim navodima). Zahvaljujući ovom uticaju, Aristotel je od Aleksandra dobijao značajna novčana sredstva za nabavku knjiga, a po svemu sudeći, obnovljena moć Aleksandrove vojske posledica je, barem delimično, i Aleksandrovog odnosa sa Aristotelom. Po navodima Plutarha i Diogena, Filip je 340. p. n. e. godine do temelja spalio Stagiru, Aristotelov rodni grad, ali je Aristotel uspeo nagovoriti Aleksandra da ga obnovi. Oko 335. p. n. e., Aleksandar odlazi u pohod na Aziju a Aristotel, koji je od Aleksandrovog dolaska na makedonski tron imao ulogu neslužbenog savetnika, odlazi ponovo u Atinu i otvara sopstvenu filozofsku školu. Moguće je da je Aristotel, po kazivanju Aula Gelijusa, vodio školu retorike za vreme svog prethodnog boravka u Atini; ali, sada, sledeći Platonov primer, on počinje davati redovne časove iz filozofije u gimnazijumu sagrađenom u čast Apolona Likijskog, po kojem je škola dobila ime Licej. (Škola je takođe bila poznata i kao peripatetička škola pošto je Aristotel voleo da raspravlja o filozofskim pitanjima sa svojim učenicima šetajući gore-dole, peripateo (lagana šetnja), peripatoi (oko gimnazijuma). Za vreme trinaestogodišnjeg perioda (335. p. n. e. – 322. p. n. e.) koji je proveo poučavajući u Liceju, Aristotel je napisao većinu svojih dela. Po uzoru na Platona, piše „Dijaloge“ u kojima popularnim jezikom iznosi osnove svog učenja. Takođe je napisao nekoliko studija (o kojima će biti govora kasnije) o fizici, metafizici itd.; u kojima je stil formalniji, a jezik učeniji nego u „Dijalozima“. Ovi tekstovi otkrivaju u kojoj meri su mu bili korisni materijali i pisani izvori koje mu je Aleksandar svojevremeno obezbedio. Oni posebno pokazuju povezanost njegovog učenja sa radovima grčkih filozofa, njegovih prethodnika, te kako je nastavio, lično ili preko drugih filozofa, istraživanja prirodnih pojava. Plinije tvrdi da je Aleksandar stavio pod Aristotelov nadzor sve lovce, ribare i ptičare u svom kraljevstvu te sve nadzornike kraljevskih šuma, jezera, močvara i pašnjaka što je bilo vrlo verovatno uzevši u obzir Aristotelova radove iz zoologije. Aristotel je izuzetno dobro poznavao radove svojih prethodnika tako da Strabon konstatuje da je Aristotel među prvima počeo stvarati veliku biblioteku. U poslednjim godinama Aristotelovog života odnosi između njega i Aleksandra postaju veoma zategnuti zahvaljujući stradanju i kazni Kalistenovoj kojeg je Aristotel svojevremeno preporučio Aleksandru. Bez obzira na sve, u Atini su i dalje smatrali Aristotela Aleksandrovim prijateljem i predstavnikom Makedonije. Naravno, nakon što je u Atinu stigla vest o Aleksandrovoj smrti i nakon što izbili nemiri koji su doveli do Lamijskog rata Aristotel postaje nepopularan kao i svi Makedonci. Atmosferu nepoštovanja i omraženosti, koju su svojevremeno osetili Anaksagora i Sokrat, doživeo je, još bezrazložnije, i sam Aristotel. Napušta Atinu izjavljujući (po svedočenjima mnogih antičkih autoriteta) da neće pružiti Atinjanima šansu da se po treći put ogreše o filozofiju. Nalazi utočište na svom seoskom imanju u Kalkisu u Eubeji gde i umire sledeće godine, 322. p. n. e. od dugogodišnje bolesti. Priče da je njegova smrt posledica trovanja kukutom, kao i legenda da se bacio u more „jer nije mogao objasniti talase“ nemaju istorijske osnove. Vrlo malo se zna o Aristotelovom fizičkom izgledu osim iz njemu nenaklonjenih izvora. Njegove očuvane statue i biste, koje verovatno datiraju iz prvih godina delovanja peripatetičke škole, prikazuju čoveka prosečne visine, oštrih crta lica i pronicljivog pogleda. Na osnovu njegovih tekstova, testamenta (nesumnjivo verodostojnog), odlomaka iz njegovih pisama te svedočenja njegovih objektivnih savremenika zaključujemo da se radilo o visokomoralnom čoveku blage naravi, posvećenog porodici i prijateljima, koji je blago postupao sa svojim robovima, bio milostiv prema svojim neprijateljima i protivnicima i zahvalan svojim dobročiniteljima. Kada je platonizam prestao da dominira svetom hrišćanske misli i kada su se Aristotelovi radovi počeli proučavati objektivno i bez straha, u delima hrišćanskih pisaca 13. veka (isto kao i kod objektivnih pisaca njegovog vremena) Aristotel se opisuje kao čovek blage naravi, dostojanstvene pojave, skroman i bez ijednog moralnog nedostatka, „najveći od onih koji znaju“. Oblici državnog uređenja Aristotel je, za razliku od Platona, više bio orijentisan na istraživanje postojećeg društva. Analizom 158 ustava grčkih polisa, on je podelio državna uređenja na: dobra (monarhija, aristokratija i republika) i loša (tiranija, oligarhija i demokratija). Aristotelovi spisi Glavni članak: Aristotelovi spisi Dela: Organon (sakupljeni Aristotelovi logički spisi), Poetika (O pesničkoj umetnosti), Retorika, Nikomahova etika (Nikomah je bio njegov otac), Politika, Metafizika, Fizika, O duši. Njegovi naslednici su učili po njegovim knjigama i po knjigama koje su pisane na osnovu njegovih dela. A, on je prvi koji je objektivno opisao svo dotadašnje znanje. Naglasak na objektivno, jer drugi filozofi su pisali dela, pesme, dijaloge. Aristotel je pisao udžbenike, u kojima je prvi put uredno pobrojao sva dotadašnja znanja (i, naravno, dopisao otkrića do kojih je i sam došao). MG122 (N)

Do sada smo Bogdana Miščevića poznavali kao vanrednog slikara čija se likovna interesovanja periodično menjaju, a slikarsko zrenje neprestano traje, usložnjava se i obogaćuje, dok se njegova tematska interesovanja granaju i razlistavaju u neverovatnim pravcima i ka veličanstvenim svetovima. Rukopis romana Boje Botičelijevog glasa potvrđuje da je u Bogdanu Miščeviću, uporedo sa slikarom, živeo i pesnik, što nije veliko iznenađenje. Retki među nama znaju da je on svoju umetničku odiseju počeo upravo kao pesnik. Pored toga, poznata je činjenica da nije mali broj slikara koji su bili i majstori pera/tastature, ili su bar svojim knjigama upotpunjavali i usložnjavali svoju umetničku viziju sveta. Roman Boje Botičelijevog glasa predstavlja ovovremenu Odiseju; bajkovitu, setnu, nostalgičnu, grozomornu i potresnu u isti mah. Bogdan Miščević je sve svoje životno i umetničko iskustvo pokušao i umnogome i uspeo da sublimiše u složen prozni diskurs koji od potencijalnog čitaoca zahteva naročitu pažnju i upornost, ali i zavidno predznanje za razumevanje pojedinih slika i narativnih tokova. Ako su ti preduslovi zadovoljeni, čitalačko zadovoljstvo je zagarantovano. U ovom rukopisu se, pored neophodnog poznavanja istorije umetnosti, prepoznaju snažni podsticaji iz svetske literature, filozofije i ezoterije, čiji je Bogdan, očigledno, strasan čitalac i poznavalac. U rukopisu romana koji je pred nama snažno je utkano nekoliko dominantnih motiva koji određuju tok naracije, ali joj nijednog trenutka ne robuju. Jedan od najsnažnijih motiva je gubitak naratorovog oca u čuvenom masakru u glinskoj pravoslavnoj crkvi 1941. godine, a drugi, kao direktna posledica prvog, izbeglištvo i potucanje od nemila do nedraga, koje se, kasnije, pretvorilo u lutalaštvo, najpre kao sudbinski momenat, a onda, s godinama, i kao lični izbor i način života. U poplavi romana koji se ograničavaju da budu isključivo lične ispovesti i koji od potencijalnog čitaoca traže samo samilost i jeftine sentimente, a od pisaca da igra ulogu žrtve, ovaj roman izneverava takva očekivanja. Za njega bi se moglo reći da je raspevan na način drevnih epova. Kao i svako ambiciozno delo, i ovaj roman pledira da bude totalitet za sebe i po sebi, da sažme i u sebe usisa sve priče sveta. Otuda u njemu, jedne pored drugih, stoje filozofske sentence i bajkoviti prizori, snažne naturalističke scene, poetski uzleti i pozivanja na drevne mudrace, samotnike i alhemičare. Motiv izgubljenog zavičaja je stalno prisutan, kako eksplicitno tako i prikriveno, pa se ovaj roman na pojedinim mestima pretvara u etnografsku studiju i potresnu zapevku nad potonulim i izgubljenim svetom. Paradoksalno, što je gubitak rodne grude neumitniji to se on u ovom romanu širi i pretvara u čitav svet. Mnoge stranice ovog rukopisa podsetiće nas na one koje su ispisivali autori koje smo nekad nazivali perjanicama matičnog realizma, čije je rodno tle Latinska Amerika. To nije čudno ako imamo u vidu dobar deo slikarskog opusa Bogdana Miščevića, čija je čarobna paleta i bajkovitost crpila inspiraciju i u ruševinama nestalih civilizacija. Pravo čudo je da se u Bogdanovom sećanju, a onda i u pisanju ove veličanstvene prozne građevine preteklo toliko autentičnog narodskog humora, karakterističnog za njegov nestali zavičaj. Scene humora nisu striktno vezane za zavičaj. Nalazimo ga posvuda, a ponajviše u samoj pojavi njegovog Jagora i njegovog vernog pratioca petla Botičelija. Funkcija humora u ovoj prozi poslednja je odbrana od udarca sudbine i nelogičnosti životnih tokova. On krepi i pisca i čitaoca. Humor je gorivo pomoću kojega se Miščevićev romaneskni svet pokreće. Jednim svojim delom ovaj roman je i prikrivena duhovna istorija Monmartra druge polovine dvadesetog veka i slikarske kolonije u njemu, apokrifna istorija tadašnje boemije, ali, pre svega, jedna od mogućih interpretacija istorije umetnosti. Drugim delom ovaj roman vidim i kao srećan ukrštaj raznog mitolo škog nasleđa, od našeg, srpskog i slavenskog, preko egipatskog i grčkog, pa sve do mitoloških simbola Inka i Maja. Sve je u ovoj prozi pomereno, iščašeno, prenapregnuto i zaumno. U isto vreme strašno i čudesno, vrcavo duhom i prožeto dubokim bolom. A pre svega i iznad svega – poetično i poletno, puno života i stvaralačke energije. Vremena u njemu se ukrštaju, preklapaju, međusobno sustižu i prestižu. Vreme je neuhvatljivo, kao i sam život, ali zato čudesno. Rukopis ovog romana je bezbolan i neuhvatljiv u svojim zračenjima i značenjima. Epski raspričan, proteže se u svim smerovima i pravcima, nalik je na kakav alhemijski ili proročki spis, nekim čudom pretekao posle kataklizme. Na osnovu njega se pred svakog budućeg čitaoca postavlja težak zadatak da rekonstruiše svet koji je nestao ili nam upravo nestaje pred očima. Iz njega jednako bruji ovaj naš takođe čudesni jezik, u svim svojim varijantama, prepun zavičajne arhaične leksike i specifičnog humora, ali se pored njega, kao udaljeni eho vavilonske pometnje jezika i naroda, javljaju i francuski i engleski, kao korektivi, ali i kao dodatna sredstva očuđavanja romaneskne stvarnosti. Miščevićev roman je i demonstracija jednog enciklopedijskog, renesansnog duha u punom sjaju, kakvih je malo u našem vremenu. Otuda je značajno da se kod potencijalnog izdavača javi i osećaj odgovornosti da se značajne pojave u našoj umetnosti ne prećute i ne podrže. Oni ne bi trebalo da padaju u iskušenje pa da poslovičnu mrzovolju i odsustvo duhovnog napora pravdaju samo komercijalnim razlozima. Zbog svega prethodno navedenog, svesrdno podržavam i preporučujem ovaj rukopis, pošto predstavlja redak događaj u našoj prozi koji donosi vanredan spoj dve umetnosti, slikarske i spisateljske, oličene u jednom autoru. Mirko Demić, književnik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Ima par pecata prethodnog vlasnika. Marko Tulije Ciceron (lat. Marcus Tullius Cicero; 3. januar 106 — 7. decembar 43. p. n. e.) bio je rimski filozof, državnik, književnik, pravnik, politički teoretičar i besednik.[1][2] Ciceron se smatra za jednog od najsvestranijih umova antičkog Rima. Upoznao je Rimljane sa najvažnijim grčkim filozofskim učenjima, stvorio je latinski filozofski rečnik (u koji je uložio poseban napor kako bi pronašao odgovarajuće izraze u latinskom jeziku za sve specifične termine iz grčkog filozofskog vokabulara[3]) i istakao se kao lingvista, prevodilac i filozof. Bio je i uspešan pravnik a naročito je bila impresivna njegova govornička veština. Ipak, Ciceron je verovatno smatrao da mu je politička karijera bila najvažnije postignuće. U savremeno doba, Ciceron je prvenstveno cenjen zbog svog humanizma te radova sa filozofskim i političkim temama. Razmenio je i obimnu korespondenciju, posebno pisma (Epistulae, sačuvano ih je oko 900) koja je upućivao svojoj porodici i prijateljima, naročito prijatelju Atikusu (Titus Pomponius Atticus).[4] Ova korespondecija, odnosno, Ciceronova veština rafiniranog pisanja pisama, kasnije će imati veliki uticaj i široku primenu u Evropi. Kornelije Nepos (Cornelius Nepos)[5] navodi da su Ciceronova pisma sadržavala izuzetno bogatstvo detalja o sklonostima vodećih ljudi, manama generala i revolucijama u vlasti da njihovom čitaocu nije bilo potrebno izučavanje istorije kako bi se upoznali s datim vremenima[6]. Ciceron je, bez sumnje, bio jedna od najvažnijih ličnosti iz celog perioda antičkog Rima. Osim spomenutih radova i veština, zaslužan je i za neprocenjivo vredan opis rimskog društva iz burnih vremena poslednjih dana Rimske republike te je bio i toliko važan uzor svim autorima iz I veka p. n. e. da se može smatrati prototipom klasične latinske literature. Ciceron je dugo godina imao važnu ulogu u politici; nakon što je spasao Republiku od podrivanja Lucija Sergija Katilina[7] prozvan je pater patriae (otac domovine, patrije) a za vreme rimskih građanskih ratova do kraja je branio republiku koja je tada bila na izdahu i neumitno se transformirala u principat (principatus) pod Avgustom. Rodio se van Rima, na zemljištu Volska, u Arpinu (Arpinum), gde i popular Marije. Njegovo prezime, Tullius, nije latinsko nego etrursko. Ciceron je bio čovek iz „viteškog reda“ (ordo equestris). U rodnom Arpinu njegova porodica, Tullii, bila je povezana sa drugim uglednim porodicama ove niže aristokratije kojoj su pripadali i Marii. Kada se rodio Ciceron vlast njegova dede, koji je upravljao celim imanjem i porodicom, još je bila neokrnjena. Veliki unuk opisao je ovog starca, pa znamo da je ovaj domaćin (pater familias), slično Katonu Starijem, pružao otpor tuđinskom, grčkom uticaju. Prema rečima Ciceronovog dede, za italske domoroce vredi isto što i za sirijske robove koji se kupuju po pijacama — što bolje znaju grčki, to manje i valjaju. Kao što će nekoliko decenija docnije Horacijev otac voditi brigu o školovanju i napredovanju svoga sina, tako i Ciceronov otac dečacima Marku i Kvintu obezbeđuje najbolje obrazovanje. Preselio se sa njima u Rim. Znao je da plaćeni vaspitači — robovi ili oslobođenici — nisu više dovoljni učitelji. Sinove uvodi u kuće uglednih aristokrata rimskih, u ekskluzivne „salone“ gde dišu vazduh visoke kulture i visoke rimske politike. Brine se o Ciceronovu obrazovanju Lucije Licinije Kras , poznati političar i besednik (konzul 95. p. n. e.). Najznačajniji je za Ciceronovo obrazovanje bio Mucije Scevola (Mucius Scaevola, konzul 117. p. n. e.), poznati pravni stručnjak. Ciceron se sprijateljio ca Titom Pomponijem, kasnije zvanim Atik, koji će celoga života ostati njegov najbliži prijatelj. Atik je Cicerona druga vodio na predavanja filozofa Fedra, glavara epikurovske škole u Rimu. Ali je Ciceron više cenio predavanja akademičara Filona iz Larise, a od 87. p. n. e. u kući Ciceronova oca boravi i stoičar Diodot koji je umro oko 60. p. n. e., pošto je Cicerona odredio za svoga naslednika. Kao dečak slušao je Ciceron i velike rimske besednike Marka Antonija i Lucija Krasa, a u devetnaestoj godini sluša u Rimu i predavanja Apolonija Molona, poznatog grčkog profesora retorike koji je imao uglednu besedničku školu na ostrvu Rodosu. U rimskom društvu bio je skorojević (homo novus) koji je svojim trudom izbio u prve redove rimskih državnika poslednjih dana Republike. Dobio je počasnu titulu „otac otadžbine“ (pater patriae) kada je godine 63. p. n. e. suzbio Katilinin pokret. Činovničku karijeru (cursus honorum) pretrčao je uvek suo anno — svaku je službu dobijao sa najmanjim brojem propisanih godina. To dokazuje ne samo njegovu umešnost nego i njegovu upornost. Ova druga osobina odlikuje ga i kao književnog radnika. Nije ga napuštala ni u poslednjim godinama života kada je svojim Filipikama ustao protiv svemoćnog Marka Antonija. Bio častoljubiv i veoma ponosan na svoje uspehe, ali je za to imao dovoljno razloga. Njegov lični protivnik Salustije, i sam odličan stilista, nije ga priznavao za najrečitijeg Rimljanina. Tu je ocenu istoričar Salustije, dao Katonu Starijem ali je Ciceronova besednička slava daleko nadmašila Katonovu, a Ciceronova proza ostala je kroz vekove najuticajniji uzor za evropske književnike. Imao je već dvadeset i pet godina kada je 81. p. n. e., pošto su aristokrati sa Sulom pobedili, počeo svoju advokatsku karijeru. Počeo je tu karijeru uspešno, ali se posle dve godine već morao povući „iz zdravstvenih razloga“, a možda više stoga što se svojom odbranom Seksta Roskija (80. p. n. e.) zamerio Suli. Opet se dugo i temeljno Ciceronovo obrazovanje nastavlja. Putuje na grčki Istok. U Atini Ciceron, koji je već 88. p. n. e. slušao u Rimu akademičara Filona iz Larise, odlazi sada na predavanja akademičara Antioha iz Askalona. Iz filozofske škole prelazi u retorsku, iz Atine na Rodos gde sluša slavnog profesora besedništva Molona. Vraća u Rim i započinje stvarno svoju karijeru, sa dvadeset i devet godina — veoma kasno za rimske prilike, ali još uvek na vreme da svaki javni položaj stekne suo anno, u najnižoj određenoj godini života. Ciceron prevazilazi obrazovanjem rimske političare i aristokrate prvog reda. Ali pored sveg zanimanja za teorijska pitanja i naučnu problematiku, Ciceron je Rimljanin, stran dubokoj i upornoj potrazi za istinom i saznanjima koja odlikuje stare grčke filozofe, dajući pravac i sadržinu celom njihovom životu. Bio je takmac uglednih Rimljana za koje je besedništvo bilo oruđe političke borbe, a filozofija i književnost ukras i razonoda kultivisanog domaćeg života. Godine 47. p. n. e. razvodi se od svoje žene Terencije c kojom je decenije proveo u braku, ali se nije najbolje sa njom slagao već nekih desetak godina. Najteži udarac bila je za Cicerona 45. godine smrt njegove kćeri Tulije, kojoj je u tim godinama sve veće osame bio veoma blizak. Sada, šezdesetogodišnjak upućen na mali broj prijatelja, traži kao čovek utehu u filozofiji. Sastavlja na brzinu filozofske spise — upola kompilacije — o ljudskoj sreći i sudbini, o prijateljstvu i starosti, o moralnim obavezama i teološkim pitanjima. Ne zaboravlja na svoje političke ideale. Iz ovog je perioda i pohvala republikanca Katona Utičkog, koji je 46. p. n. e. izvršio samoubistvo, spis Katon (Cato) na koji je Cezar odgovorio svojim Anti-Katonom vrlo obzirno prema Ciceronu, ali tim manje prema Katonu. Ubijen 7. decembra 43. godine p. n. e. Pravnička i državnička karijera Ciceron je godine 75. p. n. e. kvestor, 69. edil, 66. pretor i 63. konzul. Tada, na vrhuncu, savladava Katilinin pokret i dobija najviša priznanja i počasti. Uspeh je bio vanredan, a Ciceron, skorojević među senatorima, političar relativno kratkog staža, prirodno je sklon da sva svoja dela vidi u još većem sjaju no što su ga ona već imala. Dosađuje svetu svojim hvalisanjem. Traži od grčkog pesnika Likinija Arhije, koji je u pesmama proslavljao po porudžbini ugledne rimske porodice, da opeva i njegov konzulat. Kako Arhija, punih ruku posla, ne može da se odmah prihvati toga zadatka, Ciceron sedne i sam sastavlja spev O svome konzulatu (De consulatu suo, 3. knj.) koji je izgubljen. Godine u javnoj službi, godine uspona, nisu ostavljale Ciceronu vremena za književni rad, sem besedničkog. Već pre no što je krenuo na Istok počeo je, da se takmiči sa najuglednijim i najslavnijim besednikom tadašnjih rimskih sudnica, sa azijancem Kvintom Hortensijem Hortalom. Ciceron i nešto stariji Hortensije merili su svoje snage u nekoliko velikih procesa zastupajući protivničke strane, a ponekad i sarađujući. Malo pomalo Ciceron je za nekih deset godina uspeo da nadmaši slavu svoga suparnika i da postane prvi rimski besednik. Razlog svakako treba tražiti ne samo u talentu, kojim je nesumnjivo raspolagao i Hortensije, već pre svega u širokom obrazovanju Ciceronovom koje mu je otvaralo nove mogućnosti u izlaganju, kako i sam kazuje. Brzo se uspeo skorojević Ciceron do konzulata i slave. Ali uskoro počinje u Ciceronovu životu pad. Političke prilike se menjaju a Ciceron, koji se nije odlikovao nekim uvek doslednim stavom ili političkim idealizmom, nalazi se mahom na onoj strani koja je osuđena na propast. Ciceron je 5. decembra 63. godine pogubio pristalice Katilinine. Godine 59. p. n. e. povukao se iz javnog života i bio je uskoro žrtva izmenjene političke situacije. Početkom 58. p. n. e. donet je zakon po kome je morao da ode u progonstvo u Solun i Drač (Dyrrachium) ali, već mu je 57. godine dozvoljeno da se vrati u Rim. Ciceronovo mračno i potišteno raspoloženje pretvorilo se u oduševljeno trijumfovanje. Njegovog brata Kvinta poslao je Pompej kao svoga legata na Sardiniju, a sam se Ciceron prihvatio advokatskog posla. Pokušavao je da nanovo stekne svoj politički ugled i ulogu. Sarađivao je sa senatskim opozicionarima protiv agrarnog zakona koji je proturio Cezar. Ali Cezar je smesta intervenisao i Ciceronu je stavljeno do znanja gde mu je pravo mesto i da ima da se povinuje. Sada je Ciceron najzad shvatio svoj položaj. Hvali Cezara u govorima i povlači se iz redova političkih boraca. Započinje velika književna dela, pažljivo rađena nekih pet godina, od 55—52. p. n. e., dela O besedniku, O državi i O zakonima. Sva su ona vezana za politiku i filozofiju, izvan su političke borbe i u području teorije, pa opet izraz političkog mislioca Cicerona. Kao prokonzul odlazi u maloazijsku provinciju Kilikiju gde boravi od leta 51. do leta 50. godine stare ere. U Rimu je nastala nova promena — izbio je sukob između Cezara i Pompeja, vođe senatske stranke. Ciceron, koji se već jednom opekao, dugo se koleba na koju bi se stranu okrenuo. Godine 49. najzad odlazi u Pompejev tabor u Drač. Tako se priključio formalno Pompeju, ali za njegovu stranku nije činio ništa. Posle poraza Pompeja kod Farsala, Ciceron je otputovao u Brundisij, na teritoriju Cezarovu. Cezar je posle pobede kod Farsala nastavio rat u Egiptu i Maloj Aziji. U teškoj neizvesnosti Ciceron je očekivao njegov povratak punih godinu dana. Ali i ovo vreme neaktivnosti, ne samo političke nego i besedničke, koristio je književnik Ciceron. Kada se Cezar vratio sa Istoka, Ciceron mu je pošao u susret, da ga pozdravi, ali sa zebnjom. Cezar ga je primio c puno pažnje. Bio je to jedan izraz Cezarove programske blagosti (clementia Caesaris) prema bezopasnim političkim neprijateljima. Otada Ciceron živi mirno i prilično povučeno u Rimu. Retko dolazi u Senat, a još ređe drži besede — njih nekoliko pred Cezarom. To doba političke neaktivnosti od 47—45. p. n. e., kada se mnogo druži sa Varonom i, naročito, sa Brutom, opet je vreme književne produktivnosti kao i ono od 55—52. g. I još će jednom, sada doista poslednji put, Ciceron učestvovati u političkoj borbi. Posle pogibije Cezarove ponovo stupa na političku pozornicu kao protivnik Antonijev i sastavlja svoje Filipike. Imao je šezdeset i dve godine kada je sa velikom žestinom, ali podjednako kolebljivo kao i ranije, zaigrao igru u kojoj je već jednom izgubio. Između Oktavijana i Antonija, kao nekada između Pompeja i Cezara, Ciceron će opet izgubiti kada se protivnici udruže. Borba je bila kratka. Oktavijan i Antonije stvaraju sa Lepidom drugi trijumvirat. Cicerona proskribuju. On napušta Rim, koleba se neodlučan, bi li pobegao u Grčku. 7. decembra 43. godine p. n. e. uhvatili su ga i ubili. Književni rad Opera omnia, 1566 Već u ranoj mladosti Ciceron započinje svoj književni rad. Sastavljao je pesme i preveo je u metru originala astronomski spev Aratov Nebeske pojave. Tada je preveo i Ksenofontov spis O ekonomiji. Tako Ciceron, čije odlike nisu bile ratničke prirode, dolazi do obrazovne osnove koja će ga osposobiti za advokatsku i političku službu. Istovremeno u njemu izranjaju mislilačke i teoretske sklonosti, koje svakako u znatnoj meri duguje helenskom uticaju. Ta sklonost očigledna je već u nedovršenom delu o retorici poznatom pod imenom O iznalaženju tema, delu koje je sastavio kao dvadesetogodišnjak. Ciceron se naročito zanima teorijom i naučnom problematikom. Već u tom ranom delu Ciceron gleda da savlada i sredi materijal koji obrađuje, povodeći se pritom za grčkim teoretičarem Hermagorom. To je prvi izraz one potrebe Cicerona za helenskim uzorima, školovanog duha za definitivnim uobličavanjem i racionalnim rasporedom, koja će biti celog života osnova njegovog umetničkog dara. Ta potreba i sposobnost našla je izraz i u Ciceronovoj klasičnoj prozi i u kompoziciji njegovih govora i dijaloga, u kojima su veliki odseci i snažne mase tako raspoređeni i raščlanjeni da nisu samo jasni i transparentni, već da postaju i snažni nosioci nekog širokog pokreta i poleta koji sa sobom nosi misao besednika i slušaoca.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Platonova Država predstavlja jedno od najvažnijih dela antičke filozofije, kamen temeljac savremene politikologije, ali isto tako i izvanredno književno dostignuće koje vekovima zaokuplja pažnju kako stručne javnosti, tako i tzv. „običnog” čitaoca. Pojam idealističke filozofije ovim delom dobija svoju definiciju jer Platon pišući o idealnom državnom uređenju, ne govori o već postojećoj državi, već o onoj idealnoj koju bi tek trebalo stvoriti. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Novum Organum, u potpunosti Novum Organum, sive Indicia Vera de Interpretatione Naturae („Novi organon, ili pravi pravci koji se tiču tumačenja prirode“) ili Instaurationis Magnae, Pars II („Deo II Velike Instauracije“), je filozofsko delo od Frensisa Bekona, napisan na latinskom i objavljen 1620. Naslov je referenca na Aristotelovo delo Organon, koje je bila njegova rasprava o logici i silogizmu. U Novum Organum, Bekon opisuje novi sistem logike za koji veruje da je superiorniji od starih načina silogizma. Ovo je sada poznato kao Bekonov metod. Za Bekona je pronalaženje suštine stvari bio jednostavan proces redukcije i korišćenje induktivnog zaključivanja. U pronalaženju uzroka `fenomenalne prirode` kao što je toplota, mora se navesti sve situacije u kojima se nalazi toplota. Zatim treba sastaviti još jednu listu, navodeći situacije koje su slične onima iz prve liste osim nedostatka toplote. Treća tabela navodi situacije u kojima toplota može da varira. `Priroda oblika`, ili uzrok, toplote mora biti ono što je zajedničko svim instancama u prvoj tabeli, nedostaje u svim instancama druge tabele i varira po stepenu u instancama treće tabele. Naslovna stranica Novum Organuma prikazuje galiju koja prolazi između mitskih Herkulovih stubova koji stoje sa obe strane Gibraltarskog moreuza, označavajući izlaz iz dobro zacrtanih voda Sredozemnog mora u Atlantski okean. Iberijski mornari su probili stubove, kao granicu Mediterana, otvarajući novi svet za istraživanje. Bekon se nada da će empirijsko istraživanje, na sličan način, razbiti stare naučne ideje i dovesti do boljeg razumevanja sveta i nebesa. Ova naslovna strana je obilno kopirana iz Regimiento de Navegacion Andresa Garsije de Sespedesa, objavljenog 1606. godine.[1] Latinska oznaka na dnu – Multi pertransibunt & augebitur scientia – preuzeta je iz Starog zaveta (Danilo 12:4). To znači: „Mnogi će putovati i znanje će biti uvećano“. Bekon i naučni metod Glavni članak: Bekonovski metod Bekonov rad je bio ključan u istorijskom razvoju naučnog metoda. Njegova tehnika liči na modernu formulaciju naučnog metoda u smislu da je usredsređena na eksperimentalno istraživanje. Bekonov naglasak na korišćenju veštačkih eksperimenata da bi se obezbedila dodatna posmatranja fenomena je jedan od razloga što ga često smatraju „ocem eksperimentalne filozofije“ (na primer, čuveno od Voltera). S druge strane, savremeni naučni metod ne prati Bekonove metode u detaljima, već više u duhu metodičnosti i eksperimentalnosti, pa se njegova pozicija u tom pogledu može osporiti.[2] Međutim, važno je da je Bekon postavio scenu za nauku da razvije različite metodologije, jer je izneo argumente protiv starijih aristotelovskih pristupa nauci, tvrdeći da je taj metod bio potreban zbog prirodnih predrasuda i slabosti ljudskog uma, uključujući prirodnu pristrasnost koju mora tražiti metafizička objašnjenja koja nisu zasnovana na stvarnim zapažanjima. Fransis Bejkon (poznat i kao Frensis Bekon, engl. Francis Bacon; London, 22. januar 1561 — London, 9. april 1626) bio je engleski filozof, državnik i esejista. Iako je političku karijeru završio neslavno, ostao je upamćen zahvaljujući svojim filozofskim delima, a posebno kao zagovornik naučnog metoda u vreme naučne revolucije.[1] Bejkona nazivaju ocem empirizma.[2] Njegovi radovi zasnivaju i popularizuju induktivnu metodologiju u naučnom istraživanju, kasnije poznatu pod imenom „Bejkonov metod” ili samo naučni metod. Biografija Fransis Bejkon je rođen 22. januara 1561. u Kući Jork u Londonu kao najmlađi od petoro sinova oca Nikolasa Bejkona. Nikolas Bejkon je bio čuvar velikog pečata u prvih dvadeset godina vladavine Kraljice Elizabete. Bejkonova majka je bila ledi Ana Kuk, rođaka sera Viljema Sesila, lorda Berli, koji je bio kraljevski rizničar i jedan od najmoćnijih ljudi u Engleskoj. Njen otac je bio glavni učitelj kralja Edvarda VI, a ona je bila lingvista i teolog i bez ikakve teškoće se dopisivala s vladikama na grčkom jeziku. Ona sama je podučavala svoga sina. U Bejkonovo vreme Engleska je doživela procvat i u ekonomskom i u kulturnom pogledu. Otkriće Amerike skrenulo je trgovinu sa Sredozemnog mora na Atlantski okean, što je atlantske zemlje (Španiju, Francusku, Holandiju i Englesku) dovelo do one trgovačke i finansijske nadmoćnosti koju je ranije uživala Italija. Engleska književnost je procvetala u Spenserovim pesmama i Sidnijevoj prozi; na engleskoj pozornici prikazivane su drame koje su pisali Vilijam Šekspir, Kristofer Marlou, Ben Džonson i stotina drugih velikih pesnika. Kad je Bejkon navršio trinaest godina, poslali su ga zajedno sa njegovim starijim bratom Antonijem Bekonom na Koledž Sv. Trojice u Kembridžu.[1] Tu je proveo tri godine kao marljiv student. Koledž je ostavio s jakom antipatijom prema njegovim udžbenicima i metodama, s utvrđenim neprijateljstvom prema kultu Aristotela. Rešio je da filozofiju vrati na plodniji put i da je iz sholastičkog raspravljanja okrene na osvetljavanje i umnožavanje ljudskih dobara. Sa samo šesnaest godina prihvatio je položaj u pratnji engleskog ambasadora u Francuskoj. Ser Nikolas Bejkon je iznenada preminuo 1579. godine. Nameravao je da Fransisa snabde imanjem, ali je smrt poremetila njegove planove, pa je mladi diplomata ubrzo pozvan da se vrati u London, gde je ostao bez oca i bez sredstava. On se do tada već bio navikao na raskošan život svoga vremena i bilo mu je teško što mora da se prilagodi jednostavnom životu. Pošto je bio primoran da se bavi pravnim poslovima, mnogobrojnim molbama se obraćao svojoj uticajnoj rodbini da mu osiguraju državni položaj koji bi ga oslobodio ekonomskih briga, ali nije imao uspeha. Postao je advokat, a kasnije i član parlamenta. Godine 1586. je uzeo učešće u egzekuciji Meri Stjuart. Sprijateljio se 1591. sa Robertom Deverom, vojvodom od Eseksa, od koga je primio mnogo značajnih poklona. Nakon što je Eseks krenuo u pobunu protiv kraljice, Bejkon je učestvovao u vođenju istrage koja je dovela do egzekucije vojvode 1601. godine. Često je bio u problemima jer je trošio previše, a 1601. je uhapšen zbog dugova. Kada je Džejms I Stjuart postao kralj 1603. godine, Bejkonova pozicija se poboljšala. Godine 1603. je postao plemić. Bio je imenovan da napravi plan ujedinjenja Engleske i Škotske. Oženio je Alis Berhem 1606, a sledeće godine je postao Solisitor general. Godine 1618. imenovan je za Barona Verulama (engl. Baron Verulam), a 1621. za Vikonta Sent Olbansa (engl. Viscount St Albans). S obzirom na to da nije imao dece, obe titule su se završile nakon njegove smrti. Njegova karijera državnika se završila skandalom. Jedan razočarani tužilac ga je 1621. optužio da je njegovu tužbu odbio jer je primio mito.[1] Kralj je popustio pod pritiskom trenutno ojačalog Parlamenta, pred kojim ga je Bejkon često branio, i naredio da Bejkona zatvore u Tauer. Posle samo dva dana Bejkon je oslobođen, a novčanu kaznu od 40.000 funti kralj mu je oprostio. Poslednjih pet godina života Bejkon je proveo povučeno, u tišini svoga doma, mučeći se u neobičnom siromaštvu i tešeći se stvaralačkim radom na polju filozofije. U tih pet godina napisao je svoje najveće latinsko delo, De augmentis scientiarum, publikovao je prošireno izdanje Ogleda, jedan fragmenat s natpisom Sylva sylvarum i Istoriju Henrija VII. Kajao se što se ranije nije odrekao politike i sve svoje vreme posvetio književnosti i nauci. Umro je aprila 1626. u 66 godini života od pneumonije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 10 recenica uredno podvuceno markerom, ostalo uredno! U `Protagori`, Platon nas vodi kroz raspravu između Sokrata i slavnog sofista Protagore o prirodi vrline, znanja i vladavine. Ova klasična filozofska rasprava istražuje teme poput moralnosti, retorike i politike, nudeći čitaocima uvid u Platonsku filozofiju. Platon (grč. Πλάτων, 427. pne. - 347. pne.) je antički grčki filozof iz Atine koji se smatra jednim od najuticajnih ličnosti u istoriji zapadne civilizacije. Bio je učenik Sokrata (o kome predstavlja najvažniji izvor podataka), te je osnovao Akademiju - prvu instituciju takve vrste - u kojoj se školovao Aristotel. Njegovo najpoznatije djelo je Država, u kojoj iznosi utopijsku sliku idealnog društva kojim bi trebali upravljati filozofi. U 20. vijeku će neki te ideje nazvati pretečom totalitarizma. Životopis Kao najverovatniji datum Platonovog rođenja navodi se 427. godina stare ere. Platon je rodom bio Atinjanin, po ocu Aristonu vodio je poreklo od Kodra, mitskoga atinskog kralja, a po majci Periktioni od Solona, znamenitoga atinskog zakonodavca. Po svome socijalnom poreklu pripadao je, dakle, atinskoj aristokratiji. Pravo Platonovo ime bilo je Artistoklo, a ime Platon, kojim on kasnije uvek sebe naziva, dobio je od učitelja gimnastike zbog širokih pleća (πλατύς = širok). Kao sin ugledne aristokratske porodice dobio je svestrano obrazovanje u gimnastici, književnosti i muzici. Zna se da je svoj umetnički talenat najpre okušao u pesništvu, koje je nakon upoznavanja sa Sokratom sasvim napustio. Prvu filozofsku poduku dobio je od heraklitovca Kratila. U svojoj dvadesetoj godini upoznao se sa Sokratom (407. st. e.), kome je ostao veran učenik do njegove smrti 399. godine st. e. Platon je po porodičnoj tradiciji i ličnom uverenju, možda delimično i zbog Sokratova uticaja, bio ogorečni protivnik atinske demokratije i pristalica aristokratije. Ipak, političke dužnosti nije nikada obavljao. Veliki značaj u Platonovom životu imala su njegova putovanja. On je najpre otputovao u Egipat da bi proučavao astronomiju. Egipatska kultura i nauka ostavile su na Platona snažan utisak te je kasnije u svojoj Državi mnogo toga uredio prema egipatskom uzoru. Iz Egipta je pošao u Kirenu. Vratio se u Atinu u nakon toga preduzeo putovanje u južnu Italiju i na Siciliju. U južnoj Italiji upoznao se s filozofskim i političkim radom pitagorejaca. Odatle je krenuo u Sirakuzu, gde je vladao Dionisije Stariji: tu se Platon sprijateljio s mladim Dionom. Kako je Dionova sestra bila udata za Dionisija, pokušao je Platon uz njegovu pomoć da utiče na političku delatnost i vladavinu Dionisija Starijeg, ali mu se zbog toga zamerio. Dionisije je Platona predao kao zarobljenika spartanskom izaslaniku, a ovaj ga je kao roba prodao na ostrvu Egini. Platon se ipak spasao, jer ga je otkupio neki Kirenjanin, koji mu je bio prijatelj i koji mu je vratio slobodu. Kada se Platon vratio u Atinu, osnovao je filozofsku školu u vežbalištu (γυμνάσιον) koje se nazivalo Akademovim jer se nalazilo u gaju čiji je zaštitnik bio heroj Akadem (Ἀκάδημος). Tako se Platonova škola prozvala Akademija (Ἀκαδήμεια), i tako su reči `Akademija` i `gimnazija` dobile značenje koje imaju danas. U svojoj školi Platon je podučavao mnogobrojne učenike iz svih krajeva Grčke i odgajao pokoljenje koje je trebalo da raširi ili po mogućnosti i ostvari njegove etičke i političke ideje. Dva puta je prekidao svoj rad u Akademiji. Prvi put oko 365. godine, kada ga je nakon smrti Dionisija Starijeg pozvao Dion da dođe u posetu Dionisiju Mlađem. Platon se pozivu rado odazvao, nadajući se da će novoga vladara pridobiti za ostvarenje svojih političkih načela, odnosno da će uspeti u praksi ostvariti savršenu državu u duhu svojih filozofskih misli, kako ju je on zamislio u svojoj Državi. U tom smislu počeo je podučavati Dionisija, ali pristalicama tiranije nije se sviđao taj Platonov reformatorski rad, te su oni svojim intrigama uspeli da zavade Diona s Dionisijem, koji je na kraju prognao Diona. Nakon toga Platon se vratio u Atinu. Drugi put je Platon prekinuo svoj rad u Akademiji kada je oko 360. godine po treći put otišao u Sirakuzu da bi izmirio Diona sa Dionisijem, ali ne samo da nije ništa postigao, nego je i sam dospeo u opasnost, iz koje su ga izbavili prijatelji. Vrativši se u Atinu nastavio je sa svojim političko-pedagoškim i filozofskim radom. Umro je kao osamdesetogodišnji starac 347. godine i bio sahranjen u Akademiji. Platon Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (tzv. corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54. n. e.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Bizantinca iz 3. veka st. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Protiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to govoto i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje....

Klasicizam u arhitekturi Srbije nedovoljno je istražena istorijska pojava, iako je znatno uticala na razvoj domaće arhitektonske teorije i prakse. Osvetljavanje i vrednovanje dometa ovako važnog stila novije domaće arhitekture omogućuje da se rekonstruiše precizna linija razvoja istorijskog nasleđa novijeg doba. Klasicizam je stil u umetnosti sa kraja 18. i iz prve polovine 19. veka, koji je ponovo afirmisao osobenosti arhitekture antičkih uzora, oslanjajući se na racionalističku filozofiju i nove društvene okolnosti posle francuske buržoaske revolucije. Bazira se na estetskim teorijama Vinkelmana, po kojima je lepota stvorena već u antičkoj umetnosti, sa osnovnim odlikama odmerenosti, simetrije, reda i jasnoće. Najbolje se može okarakterisati njegovom maksimom „plemenite jednostavnosti i tihe veličine“. Široko prihvatanje novih estetskih normi učinilo je da klasicizam postane međunarodni umetnički pravac, naročito zastupljen u Evropi i SAD. U svim tim zemljama su podignute zgrade stilskih odlika po uzoru na antičke hramove, bez obzira kakva je bila namena tih zgrada. Građevine su monumentalne, dobro proporcionisane i harmonične. To je stil sa kojim se arhitektura Srbije srela posle dobijanja određenih sloboda unutar Osmanske carevine i prvi je iskorak van granica tradicionalne balkanske gradnje. Malo zastupljen na samom početku, pre svega zbog ograničavajućih ekonomskih i političkih faktora, klasicizam u Srbiji dobija puni zamah posle nešto više od pola veka, ovog puta kroz forme obnovljenog klasicizma, aktuelnog između dva svetska rata. Štaviše, objekti podignuti u ovom periodu dali su pečat centru Beograda i kao takvi postali su jedan od kamena međaša srpske arhitekture. Svoju dugovečnost klasicizam, pored nesumljivih estetskih dometa koje je dostigao, duguje i korpusu ideja koje reprezentuje a što je, ne slučajno, odredilo da se najreprezentativnije državne građevine izvedu u ovom stilu. Svako zrelo društvo je kao svoje najviše ideale stavljalo razumnost i moralnost, a klasicistička arhitektura je to uvek u sebi nosila i predstavljala, od svog nastanka krajem 18. veka, pa na dalje. Čak su se i preteče klasicizma u vidu antičke grčke i rimske arhitekture time vodile. Stvorena je kao arhitektura bazirana na moralnom kriterijumu, u vreme kada su se kreirale nove moderne države, sa svim postulatima trodelne vlasti (zakonodavne, izvršne i sudske), kada se upravljačka moć prenosila sa monarha na narod, kada je bilo potrebno da se konstituiše demokratski sistem kao izraz volje građana. Sa svim atributima prosvetiteljstva, ovakva arhitektura nosi u sebi večite ideje pravednosti i večitu estetiku formiranu tokom dve hiljade godina. Struktura ovog rada, kojim se obrađuje tema, sastavljena je od sedam poglavlja, držeći se principa od opšteg ka posebnom. Redosled kojim se vrši analiza je sledeći: I – Uvod – u prvom poglavlju ćemo se osvrnuti na razloge koji su se pojavili kao pokretački motiv za izradu ovog rada. Definisaćemo problemski okvir i cilj studije. II – Pregled dosadašnjih istraživanja klasicizma u srpskoj arhitekturi – u ovom poglavlju ćemo dati kraći pregled dosadašnjih bitnijih istraživanja srpskog klasicizma u domaćoj istoriji umetnosti. III – Pojmovno određenje klasicizma; Načini istraživanja pojave klasicizma i njegovih osobenosti – u ovom poglavlju ćemo osvetliti stilske osobine klasicizma, način na koji se to manifestuje, kako kroz formalne oblike, tako i kroz topološke odlike građevina, zatim principe na kojima se bazira, sa analizom primera koji ilustruju navedeno. IV – Nastanak klasicizma u Evropi, primeri. Kasnije pojave klasicizma u svetu. – U ovom delu će se istražiti društvena i ekonomska podloga koja je iznedrila atmosferu pogodnu za razvoj klasicizma, kako u vizuelnim umetnostima uopošte, tako i u samoj arhitekturi. Pratićemo razvoj ovog stila, njegove uspone, krize i obnove, aktuelne do današnjih dana. Osvrnućemo se na najizrazitije primere objekata epohe, analizirajući pojavne oblike u raznim zemljama zapadne, srednje i istočne Evrope i SAD. V – Klasicizam u Kneževini Srbiji 19. veka, Kraljevini Srbiji 19. veka, Vojvodini 19. veka i Srbiji u okviru Kraljevine Jugoslavije u 20. veku. - U ovom poglavlju ćemo predstaviti razvoj stila u srpskoj arhitekturi 19. i 20. veka. Pre toga ćemo se upoznati sa društvenim okolnostima, uslovima za razvoj klasicizma, kako u umetnosti, tako i u arhitekturi, začecima jasnije građevinske regulative i prakse u tek oslobođenoj zemlji. Prostudiraćemo primere izgrađenih objekata, u formalnom i topološkom smislu. Pratićemo pojave klasicizma, reteriranje i ponovno izbijanje u prvi plan krajem devetnaestog i tokom dvadesetog veka. VI - Zaključak – Iz svih analiza prethodnih poglavlja, izvešćemo zaključke o značaju istražene pojave sa istorijskog, sociološkog i estetskog aspekta. Takođe, sagledaćemo kakve su mogućnosti korišćenja iskustava ove studije sa projektantskog aspekta. Naslov: Klasicizam u domaćoj arhitekturi XIX I XX veka Izdavač: AGM Knjiga Strana u boji: 234 Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2020 ISBN: 978-86-6048-018-9

„Varvarin uopšte nije onaj ko veruje da postoji varvarstvo, varvarin je onaj ko veruje da neka populacija ili neko biće ne pripadaju potpuno ljudskom rodu i da zaslužuju tretman kakav bi on odlučno odbio da se primeni na njega… Nijedna kultura nije sama po sebi varvarska, nijedan narod nije konačno civilizovan; svi mogu postati bilo jedni bilo drugi. To je svojstvo ljudske vrste.“ Cvetan Todorov Knjiga Strah od varvara je jedno od njegovih poslednjih dela. Posvećeno je društvenim i kulturnim nesporazumima koji, možda kao nikada ranije, izazivaju globalnu političku nestabilnost. Todorovljevi argumenti u ovoj knjizi su uverljivi, a njegovi uvidi su izuzetno pronicljivi i, pre svega, dobronamerni. Prevela: Jelena Stakić Karpos: 2010. Sanja Petkovska Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd Savremena tendencija sve intenzivnije međusobne povezanosti kulturoloških i političkih fenomena dovodi pitanja kulture u centar diskusije o okvirima i principima zajedničkog života pojedinaca i grupa različitih sociokulturnih obeležja. Tema je do sada uveliko obrađivana kao tema multikulturalizma, politika priznanja, politika identiteta, ili u nekom drugom vidu razmatranja rešenja i objašnjenja složenih problema odlučivanja i upravljanja pitanjima kulture savremenih zajednica – kulturne politike. Problematikom su se najintenzivnije bavili civlini sektor i međunarodne organizacije, ali je ona uveliko i tema teoretičara različitih disciplina društvenih nauka. Centralni pojam u mišljenju Cvetana Todorova (Todorov, Tzvetan) je nezaobilazni projekat prosvetiteljstva koji je, kako su brojni teoretičari naglasili, počev od Liotara (Lyotard Jean François), zapao u krizu uslovljenu manjkavostima projekta modernizma. Kao posledica krize usledilo je stanje ambivalencije i nedostatka kriterijuma da se relativizovane kategorije urede na način koji bi olakšao njihovo pozicioniranje i implementiranje; razvili su se brojni i neobični fenomeni naporedne koegzistencije inače međusobno nekompatibilnih fenomena, poput arhaičnog i savremenog, ili tradicionalnog i modernog. Društveni pokreti i pokreti oslobođenja koji su delovali nakon Drugog svetskog rata u kombinaciji sa slabljenjem nacionalne države doveli su do velikih pritisaka na normativni okvir uređenja sa vremenih zajednica, kako na nacionalnom, tako i na globalnom nivou koji postaje sve uticajniji i prisutniji. Promene uslovljene postkolonijalizmom i globalizacijom Todorov ne uključuje u svoju analizu, premda se bavi pitanjima povezanim sa globalizacijom kao procesom koji unosi sasvim drugi smisao u postblokovske međukulturne i interkulturne odnose. Centar razmatranja u ovom slučaju je Evropa, i Todorov se fokusira na odnose velikih sila, ali ne i na umrežavanja struktura moći ili na njihove međusobne neravnopravnosti i relacije dominacije i marginalizacije. Odnosi različitih oblika zajednica prema pojedincima ili grupama koje im ne pripadaju ili iz nekog razloga nemaju status ravnopravnog pripadnika, koje označavaju kao druge, strance, različite i način na koji se oni tretiraju u okviru te zajednice i šire, glavna je tema studije. Reakcija na “nepripadajuće” može biti strah koji dalje može da ih mobiliše na različite vrste reakcija. S jedne strane, Todorov želi da uvede jedan novi momenat u promišljanju granice koja deli civilizacije od „onih drugih“, a s druge i dalje ostaje sumnjičav prema mogućnostima da se izgradi zajednički okvir organizacije života i upravljanja poslovima neke zajednice, što svedoči o tome da ta granica ipak opstaje i da neko ostaje isključen. Reakcije na kritike prosvetiteljstva koje su nastupile u drugoj polovini XX veka bile su različite i generalno se može reći da je reputacija ovog projekta bila ozbiljno narušena. Todorov spada u grupu teoretičara koji su ostali ubeđeni u neospornu vrednost ideologije slobode i jednakosti, smatrajući da oni nisu diskreditovani svime što je usledilo kao posledica nasleđa dve najveće demokratske revolucije, francuske i američke i da se može održati kontinuitet borbe za njihovu realizaciju. Strah od varvara nudi perspektivu neočekivano odlučnog, ali na svoj način paradoksalnog i kontradiktornog smirivanja i stišavanja konfliktnih nesporazuma koji su primer savremene forme odbacivanja drugih, u skladu sa očekivanim aktuelnim evropskim političkim ciljevima. Pojmovni aparat i način argumentacije koji Todorov koristi uključuje jedan sloj dvosmislenog, ali i dalje nekritički esencijalizovanog pozicioniranja koje Todorov ne dovodi u pitanje. (1) Polazna teza studije o varvarstvu pomalo je afektivno formulisana: “Zapadne zemlje imaju puno pravo da se brane od svake agresije i svakog nasrtaja na vrednosti koje su odabrale da na njima zasnuju svoje demokratske režime”. Todorov nema mnogo zamerki na liberalne demokratije, nema sumnji niti preispitivanja, vidi ih kao pozitivnu i jednoznačnu opoziciju totalitarnim režimima i u duhu prosvetiteljske tradicije želi da deluje korektivno na reakcije koje nastaju iz straha, na “nesrazmerne reakcije, preterane i nepravične, jer one vode ishodima suprotnim od željenih”. Tolerancija kao jedna od osnovnih liberalnih vrednosti, “ne znači da treba tolerisati sve” jer “poziv na toleranciju. Mora poći od suštinskog konsenzusa o onome što se u nekom društvu ne može tolerisati”. U duhu fukujamanskih teza, Todorov nas od samog početka obaveštava o postojanju konačnog rešenja i naginje eshatološkom shvatanju uloge evropskog projekta u pacifikovanju multikulturalnih tenzija. Međutim, kada je potrebno da definiše granicu „civilizacijske neprihvatljivosti“, sklon je njenoj relativizaciji i prenebregavanju činjenice da ne postoji ništa što zastupnike različitih kulturnih i socijalnih gru pa čini obaveznim da podrazumevani kriterijum diferencijacije i kategorizacije prihvate kao legitiman. Za razliku od uobičajenog načina da se varvari posmatraju kao oni čija se pripadnost ljudskom rodu negira zbog neke karakteristike koja se tiče društvene pozicije, porekla ili nekog oblika ponašanja, Todorov varvarstvo definiše kao “poricanje pune ljudskosti drugih”. Varvari nisu oni koji su odbačeni ili marginalzovani, to su oni koji odbacuju druge. Premda napominje da su kvalifikacije koje čine varvarina (kršenje zajedničkog života – incest, pokazivanje istinskog prekida sa drugim ljudima u vidu npr. kanibalizama, preklapanje javne i privatne sfere i nedostatak društvene organizacije) prolazni oblici ponašanja, ne trajne karakteristike pojedinaca ili grupa, on istovremeno političku upotrebu varvarstva u svom određenju smatra legitimnim načinom uređenja političkog prostora – varvari su oni koji odbacuju druge, i to je apsolutni smisao pojma “varvarin”, za razliku od relativnog koji označava svakoga ko za nas predstavlja drugog, stranca.(2) Imajući na umu političko značenje varvarstva, Todorov ga smatra kategorijom od “prvorazredne važnosti”, ali za razliku od varvarstva koje je isključivo, smatra da ljudskost koja je na strani liberalne demokratije, uključuje i to “neljudsko”, i da je “neljudskost nešto ljudsko”, pružajući priliku svakome da “krene pravim putem”. Civilizacija je istorijska tvorevina i podrazumeva “poznavanje prošlosti”, ona je okvir koji nadilazi pojedinačne kulture i za razliku od njih, suprotna varvarstvu na način koji ne može biti relativizovan. Dok civilizacija uključuje u sebe moralni sud, kulture su moralno neutralne i nezavisne u odnosu na civilizaciju, ali su njen osnovni preduslov. Premda predstavlja priznavanje drugih u punoj ljudskosti, civilizacija takođe može biti zloupotrebljena kako bi iza sebe zaklonila varvarstvo. Sve u svemu, Todorov prema varvarstvu koje je odredio kao neprihvatljivo za civilizaciju, ostaje ambivalentan. Civilizacija je univerzalni projekat nastao tokom epohe prosvetiteljstva gde je pluralitet osnova jedinstva i to je krajnji domet objašnjenja koje nam se nudi, Demokratski se režimi moraju suprotstaviti varvarstvu u sebi, ali po potrebi i voditi legitimnu borbu protiv varvarstva koje dolazi od strane drugih. Ono što može biti jednakost različitih ima gotovo istu poziciju kao i „rat svakog protiv svih.“ U Strahu od varvarstva najcitiranija knjiga je Hangtintonov Sudar civilizacija, na koju zapravo Todorov odgovara sa namerom kritike i pobijanja njegove teze. Mada on pokušava da relativizuje i drugačije postavi pojedine koncepte rasprave, njegova argumentacija ne uspeva da dekonstruiše i zaobiđe strukturu koja je postavljenja od strane Hantigtona u okviru koje su kulturni i religijski identiteti postali mesto najintenzivnijih i najozbiljnijih političkih konflikata. Najviše što nam se nudi je optimističko uveravanje da je Evropska unija projekat koji ima univerzalizujuću snagu ujedinjavanja i prevazilaženja problema koji proizilaze iz kulturnih različitosti. Jednostavnosti u pristupu ne manjka ni sa jedne ni sa druge strane. Najveća zamerka koju Todorov upućuje Hantingtonu tiče se stava da je moguće jednom zauvek identifikovati tvrdo jezgro ili suštinu svake civilizacije. (3) Dalje, Todorov postblokovske sukobe smešta u još jedan okvir, okvir manihejske filozofije koja posmatra svet kroz večni dualizam dobra i zla, kroz njihov večiti međusobni sukob. Govoreći o metafori “su dara civilizacija“ Istoka i Zapada u vezi sa filozofijom manihejizma, posebno u kontekstu događaja nakon 11. septembra, kada sukob eskalira i počinje da se govori o društvenoj panici i strahu, makar i kao o okviru koji je potrebno prevazići, Todorov takođe previše podrazumeva i nedovoljno odlučno odbija taj diskurs. Prethodno nam saopštivši da se civilizacija mora braniti, Todorov sugeriše da odbrana civilizacije ne može da se zasniva na varvarskim sredstvima, inače se upada u krug nasilja iz kog nema izlaza. Na taj apel se često vraća, iako je prethodno već tvrdio da civilizacija nikada nije potpuno “očišćena” od varvarstva kom se često pripisuje kvalifikacija nerazvijenosti. Deluje kao da je Todorov ubeđen da linija fronta mora da postoji, ali i da nije u mogućnosti da je locira i identifikuje. Način na koji se tortura legitimizira u okvirima borbe protiv terorizma je ilustracja za to kako strahovi mogu da unazade demokratiju koja pribegava amnestiji praksi koje bi trebalo da je odavno ostavila za sobom, na način koji daleko prevazilazi od branu i postaje ofanziva u cilju “otklanjanja opasnosti”. Beleške o torturi (engl. Torture Memos), dokument koji su sastavili pravni savetnici Ministarstva odbrane SAD, redefiniše pojam torture smatrajući da su prakse zbog kojih je ponašanje američkih vojnih snaga osuđivano od strane međunarodne zajednice zapravo zakonski prihvatljive i legitimne, jer ne rezultiraju smrću ni ozbiljnim telesnim oštećenjima onih koji su mučenju podvrgnuti. Prakse torture koje ne iščezavaju pokazuju da je sukob „civilizacije“ i „varvarizma“ unutrašnji konflikt savremenih društava, ili centralna dvosmislenost političkog koje ne može da kontroliše odnos sredstva i ciljeva. Ajan Hirsi Ali (Hirsi Ali, Ayaan), holandska aktivistkinja, spisateljica i feministkinja poreklom iz Somalije, zaposlena u američkom konzervativnom institutu, priključila se ratu Zapada protiv Islama i terorizma, smatrajući da je poreklo i nekadašnja pripadnost toj religiji čine posebno legitimnom kritičarkom. Kao što se može reći da je Obama kao predsednik SAD bio preko potrebna figura savremenoj američkoj demokratiji, isto se može reći i za Hirsli Ali, koju konzervativne struje na neki način upotrebljavaju kako bi legitimizirale svoje stereotipe i neravnopravne tretmane pripadnika manjina, imigranata i doseljenika. U članku britanskog Gardijana (engl. Guardian) navodi se kako Hasli Ali predlaže prosvetiteljski projekat putem kog se “kritičko mišljenje” namerava uvesti u islam različitim posrednicima, od kojih je jedan i hrišćanstvo. (4) Bez obzira na to što se sa eklektičkom konstrukcijom Hasli Ali teško može polemisati, Todorov razlaže njene argumente i njeno shvatanje sveta označava šematizmom, što u datom kontekstu deluje prejednostavno. Ubistvo reditelja filma Potčinjavanje koji je snimljen po tekstu Hasli Ali, Van Goga (Theo van Gogh),dovelo je do nove eskalacije nasilja i novih konfrontiranja pripadnika muslimanske religije i Zapada, pre svega Holandije u kojoj se incident dogodio. Iako su mnogi zahtevi drugih religijskih zajednica za cenzurom iz razloga povrede verskih osećanja prihvaćeni, to nije prošlo kada je reč o karikaturama koje je objavio holandski list Jilands posten (hol. Jyllands -Posten). Njihovo obrazloženje je bilo da samo žele da pokažu da se i sa islamom “sme šaliti”, ali je cena bila prevelika: neredi, mrtvi širom muslimanskih zemalja i ozlojeđenost koju je teško zaboraviti. Hasli Ali dobila je status neprikosnovenog borca za slobodu, i njene izjave se dočekuju sa velikom pažnjom, a mišljenja o gorućim političkim temama smatraju relevantnim. Tako je za list Jerusalim Post (engl. Jerusalem Post) pohvalila Izrael kako je dostigao nivo liberalne demokratije i da ima problem sa fundamentalizmom koji dolazi od drugih grupa, čak i da njoj deluje da žene u Izraelu imaju ravnopravan položaj. Deluje da je Hasli Ali sasvim nezainteresovana da primeni kriterijume po kojima sudi o Islamu na druge religije i na druge zajednice, što je samo jedna od problematičnosti njenog angažmana. (5) Izjavila je ono što bi se Zapadu dopalo da čuje, iako je sasvim jasno da politika Izraela ima takođe crte fundamentalizma i totalitarizma. Tačka u kojoj nastupa razočarenje je momenat kada se Todorov usaglašava sa idejama Hasli Ali, i tvrdi da je “potrebna evolucija prema liberalnom Islamu koja može biti jedino delo samih muslimana i ne može biti nametnuta spolja”. “Spokojno prihvatanje demokratskih vrednosti” je rešenje koje daje Todorov, a smatra da neke dodatne zahteve koje pripadnici različitih religijskih zajednica ispostavljaju kao imigranti u zapadnim društvima jednostavno ne treba posmatrati kao nešto strašno i da im treba izaći u susret. Rešenje je dakle krajnje jednostavno, i tu počinje problem. Put kojim Todorov obrađuje pitanje odnosa dve veoma važne koncepcije u okvirima društvenih nauka (civilizacije i varvarizma) zaokružuje se politički i simbolički tematizovanjem evropskog identiteta, koji je za sada uglavnom baziran na kohabitaciji nacionalnih identiteta, i razmatranjem mogućnosti određivanja sadržaja mogućeg zajedničkog identiteta, kako se jedinstvo unije ne bi baziralo prevashodno na administrativnim i ekonomskim osnovama, nego bi u njega bile uključene i kulturološke. Todorov smatra bi osećaj zajedničkog identiteta dao više snage evropskom projektu, ali i da se ideja o jedinstvenom evropskom kanonu ne može braniti, budući da je „jedinstvo evropske kulture u načinu upravljanja raznim kulturnim identitetima“. Ono što je važno jeste da pojam varvarin ne postoji u drugim velikim kulturama poput na primer kineske, ali Todorov smatra da je njegovo izdvajanje u evropskoj tradiciji imalo i svojih pozitivnih strana, iako je teško očekivati da su te pozitivne strane prevagnule i svakako da je to staro uverenje da neke pojedince ili grupe možemo smatrati suštinski drugačijim od nas samih i niže vrednim, bilo zbog toga što govore drugačijim jezikom, što su druge boje kože, ili zbog toga što konzumiraju neke vrste hrane – imalo tragične posledice. Premda je nemoguće ostvariti zajednički evropski identitet, moguće je da se socijalnim i kulturnim razlikama da isti status i da se stoga ne pravi njihova diferencijacija po pitanju distribucije društvene moći. Uslov zajedničkog identiteta bio bi zajedničko pamćenje, što za brojne i raznovrsne evropske narode svakako ne bi bio izvodljiv poduhvat, tako da je nivo zajedništva koji se smatra ostvarljivim obezbeđivanje jednakih prava, dok se odustaje od zajedničkog normativnog okvira. U perspektivi koju iznosi Todorov, s onu stranu sudara civilizacija, ostaje Evropa kao „mirna sila“, koja bi ipak „morala da raspolaže vojnom silom“. Ostaje pitanje čemu bi ta vojna sila služila, ako Evropi “nijedna drugost ne bi mogla biti suviše strana?“ S obzirom da je teško obuhvatiti misao i argumentaciju svojstvenu Todorovu, koju često karakteriše bliskost književnosti i fantastici, vidljivo je da je njegov cilj da pruži pogled na teme koje su ključne za politike koje se tiču kulturnih tema i fenomena. Pored toga, očigledno je da, s namerom ili ne, Todorov ostaje često uhvaćen u zamku „nezgodnih dihotomija“ (6) iz kojih ne izlazi tako da biva jasno u kom smeru se uputio, dakle u odnosu na većinu iznetih problema ostaje ambivalentan i nejasan. S obzirom na njegovo unapred iskazano opredeljenje, suvišno bi bilo ukazivati na esencijalizovanje i evropocentrizam koji nisu doprinos uvođenju novih rešenja u problematiku. Todorov je ponudio mnoge relevantne informacije i sveukupno nije uspeo da ode s druge strane teorija sukoba civilizacija, budući da je fenomenima pristupio sa podrazumevanjem I predodređenošću, ali je svakako ponudio stručnjacima u oblasti društvenih nauka jedno zanimljivo i informativno štivo na veoma važnu i relevantnu temu. Napomene: 1. Očigledno je da su kategorije dihotomija ili binarnih opozicija i načina na koji su one upotrebljavaju u antropologiji, sociologiji i studijama kulture, instrument koji bi bilo sasvim umesno uposliti da se tendencija hijerarhizacije društvenih odnosa poveže sa pitanjem drugosti i granica pripadnosti određenoj zajednici, odnosno isključivanja iz nje. Kao jedan od interesantnih načina upotrebe ovih kategorija u svrhe dekonstrukcije dihotomno postavljenih odnosa pogledati: Baćak V., O pojednostavljivanju modernostikritika Bauma na i Gidensa, Diskrepancija, br. 12, Zagreb 2007. 2. „Stranac je i sam element grupe, ništa drugačije nego siromašni ili različite vrste „unutrašnjih neprijatelja“. On je element čija imanentnost, čiji položaj istovremeno uključuje spoljašnjost i suprotstavljenost“ (Georg Zimel 1858- 2008, priredio Marinković D., Novi Sad 2008). 3. „Ne radi se o sudaru civilizacija niti o verskom ratu, nego o poznatim političkim i društvenim sukobima u kojima religija igra bitnu ulogu“. Dakle, on vidi drugi izvor sukoba, ali ne dovodi u pitanje njihovu unapred pretpostavljenu strukturu i nužnost. 4. Brockes E., Ayaan, Hirsi Ali: Why are Muslims so hypersensitive?, The Guardian, Saturday 8 May 2010. 5. Gerstenfeld M., Ayaan Hirsi Ali on Israel, Jerusalem Post,August 4, 2006. 6. Key Debates in Anthropology, Inglod T. (Ed.), Routledege, London and New York 2005. Od bitke u Termopilskom klancu do 11. septembra Alen Greš „Sudbina zapadne civilizacije, pa i sudbina samoga čoveka, danas su ugrožene… Svi putnici, svi stranci koji već duže vremena žive na Dalekom istoku to nam potvrđuju: za 10 godina, svest se promenila dublje nego za nekoliko vekova. Staru i laku potčinjenost, smenili su podmuklo neprijateljstvo, a ponekad i istinska mržnja koja samo čeka pogodan čas pa da stupi u akciju. Od Kalkute do Šangaja, od mongolskih stepa do anadolskih ravnica, u celoj Aziji gori želja za oslobođenjem. Nadmoć na koju se Zapad navikao, od onoga dana kada je Jan Sobjejski konačno, pod zidinama Beča, zaustavio tursku i tatarsku navalu (1), tu nadmoć Azijati više ne priznaju. Ovi narodi teže da se ujedine protiv belog čoveka kome žele i proriču propast“ (2). Tako je, 1927. godine Anri Masis (Henri Massis), plodan i uticajan pisac, kretao u krstaški rat protiv opasnosti koje su ugrožavale evropski duh i vrednosti i koje je on uglavnom poistovećivao sa vrednostima i duhom Francuske. U osnovi, on nije pogrešio: svuda su se pojavljivali znaci ustanka kolonizovanih naroda. U kontekstu različitom od konteksta vremena posle Drugog svetskog rata, ali takođe obeleženog uzastopnim zemljotresima – kraj Hladnog rata, atentati od 11. septembra, ratu Iraku i Avganistanu, itd, a naročito reorganizacijom sveta u korist novih sila poput Kine i Indije, opet se rađaju isti strahovi. Oslanjajući se na manihejsku koncepciju istorije, kao neprestanog sukoba između civilizacije i varvarstva, brojni i često ugledni autori uvlače nas u vremeplov i vode do korena ovog „rata dugog dve i po hiljade godina“ – prema podnaslovu knjige Entonija Pedžena „Svetovi u ratu“ – koji danas opet hara planetom. Ovaj profesor je predavao na više prestižnih univerziteta – Oksfordu, Kembridžu i Harvardu. Na nekih 500 strana, on daje jednu neumesnu sliku svetske istorije. „U Troji je zapaljena vatra koja već vekovima gori, jer su posle Trojanaca došli Persijanci, posle Persijanaca Feničani, posle Feničana Parćani, posle Parćana Sasanidi, posle Sasanida Arapi, posle Arapa Turci. Linije sučeljavanja su se menjale. Menjao se i identitet neprijatelja. Ali, nije se promenio način na koji su obe strane shvatale ono što ih deli, oslanjajući se, što je pravilo u ovom tipu opažanja, na nagomilano istorijsko pamćenje koje je u pojedinim aspektima bilo opravdano a u nekima potpuno pogrešno.“ Uprkos ove male rezerve koja se odnosi na „potpuno pogrešno“ istorijsko pamćenje, autor tokom svog razmišljanja usvaja dihotomnu viziju čiji se početak nalazi u sukobu između Grka i Persijanaca o kome piše grčki istoričar Herodot. Herodot, prema Pedženu, pokazuje da je „ono što odvaja Persijance od Grka, odnosno Azijate od Evropljana, mnogo dublje od sitnih političkih čarki. To je vizija sveta, shvatanje onoga što čovek jeste i što šreba da bude. I mada se grčki polisi i šire ‘evropske’ države, međusobno dosta razlikuju, mada izgrađuju različite tipove društva i mada su skloni kad im to odgovara da jedni druge izdaju, oni ipak imaju zajedničke crte utemeljene na ovoj viziji. U svima njima pravi se razlika između ropstva i slobode i svi dele ono što danas nazivamo individualističkom vizijom čovečanstva.“ Shvatiti terorizam? Nosioce nasilja u siromašnim kvartovima velikih evropskih gradova, neki porede sa međunarodnim teroristima, jer i jedne i druge pokreće njihov civilizacijski i verski identitet, dakle, njihova kolektivna pripadnost. Naši činovi imaju razloge, njihovi imaju samo uzroke. „Da bi ostali u okviru razuma… moramo po svaku cenu da ubicama pripišemo neke argumente“, piše Paskal Brukner: „ali oni, de fakto, nemaju argumente, imaju samo želju za ubijanjem, koja deluje mimo njihove svesti i volje“. Eli Barnavi dodaje: „Ovaj terorizam mi nismo u stanju da shvatimo jer nam je radikalno stran.“ Navedenu formulu treba preokrenuti: zato što smo unapred pretpostavili da se ti ljudi od nas radikalno razlikuju – od nas slobodnih, racionalnih, u punoj meri čovečnih, oni neslobodni, iracionalni, dakle nepotpuno ljudski – mi ne uspevamo da ih shvatimo… Ne moramo se pozivati na islam ili na sudar civilizacija, da bi objasnili zašto se Avganistanci i Iračani bore protiv vojnih snaga na svojoj teritoriji. Ne moramo da pričamo o antijudaizmu ili antisemitizmu da bi shvatili razloge zbog kojih se Palestinci ne raduju izraelskoj okupaciji svoje zemlje. Ni da navodimo stihove iz Korana da bi razumeli reakciju Libanaca koji su se 2006. borili protiv uništavanja infrastrukture svoje zemlje. Da se kazni neko crnačko pleme potrebno je da se spale njegova sela Pol Kertlidž, profesor grčke istorije na univerzitetu Kembridž, ne govori ništa različito od ovoga u svojoj knjizi o Termopilima, posvećenoj „bici koja je promenila svet“. „Ova bitka“, piše on u uvodu, „bitka između Spartanaca i drugih Grka sa jedne, i persijske horde (koja je uključivala i Grke) sa druge strane, bila je sukob između slobode i ropstva, i u tom smislu su je shvatali kako u ono vreme, tako i u svim potonjim vremenima. Ukratko, bitka u Termopilskom klancu bila je prekretnica, ne samo u istoriji klasične Helade već i u istoriji sveta…“ Zar nije ekonomista Džon Stjuart Mil sredinom XIX veka tvrdio kako je Maratonska bitka „važnija od bitke kod Hastingsa“ (3), čak i za britansku istoriju. U predgovoru pomenute knjige, Pol Kertlidž ne skriva svoju ideološku perspektivu: „Događaji od 11. septembra u Njujorku i 7. jula u Londonu, dali su ovom projektu (shvatanju smisla bitke u Termopilskom klancu) novu hitnost i novi značaj u okviru civilizacijskog susreta između Istoka i Zapada.“ „Susreta koji nije bio ništa drugo do sudar ‘despotizma’ i ‘slobode’…“ Ova univerzitetska predstava popularizovana je u crtanom filmu o bici u Termopilskom klancu, nastalom 2007. pod naslovom „300“, Zaka Snajdera, filmu pravljenom po istoimenom stripu Frenka Milera i Lina Verlija. Ovaj film, koji je doneo veliki novac, traje dobra dva sata i liči na video-igru u kojoj lepi, mišićavi muškarci, nakljukani amfetaminima, ratuju sa feminizovanim varvarima (crncimima ili ,,sa bliskoistočnim crtama lica,,) koji se mogu hladnokrvno ubijati. „Nema zarobljenika“, naređuje glavni junak filma, kralj Leonida, koji na početku filma ubija persijskog izaslanika: divljaci ne zaslužuju da se na njih primeni jedan od najsvetijih zakona čovečanstva. Civilizacija je, dakle, istrebljene varvara! Još 1898. Hajnrih fon Trajčke (Heinrich von Treistschke), nemački politikolog tvrdio je nešto što se mnogim njegovim savremenicima činilo kao banalna i samorazumljiva istina. “ Međunarodno pravo se pretvara u frazu ako hoćemo da njegove principe primenimo na varvarske narode Ako hoćemo da kaznimo neko crnačko pleme, onda treba da zapalimo njegova sela; nećemo ništa uraditi ako ne pružimo ovu vrstu primera. Ako u sličnim situacijama nemačko carstvo primeni međunarodno pravo, to neće biti ni humanost ni pravda, to će biti primer sramne slabosti.“ „Naša istorija počinje sa Grcima koji su pronašli slobodu i demokratiju,, I Nemci nisu pokazali ni trag „slabosti“ kad su u jugozapadnoj Africi (današnjoj Namibiji) između 1904. i 1907. istrebili Hererose, počinivši tako prvi genocid XX veka, genocid koji će, uz druge kolonijalne „politike“ posluži kao model i preteča genocida koji je nad Jevrejima izvršila nacistička Nemačka. Ni Spartanci iz filma „300“ ne mogu se optužiti za „slabost“. Oni ubijaju rahitičnu i degenerisanu decu a ženama ne dozvoljavaju da uđu u Senat. Što se tiče rata, on predstavlja vrhunac ljudskih dostignuća. Frenk Miler, autor stripa, ne skriva svoje ideološko opredeljenje. „Naša zemlja“ (Sjedinjene Države) i čitav zapadni svet, suočeni su sa smrtnim neprijateljem koji tačno zna šta hoće.“ Pol Kertlidž tvrdi kako ne postoji persijski izvor za ove ratove, niti neki njihov Herodot. Ipak, o Persijskom ratu skupljena su brojna svedočanstva koja donekle menjaju perspektivu. Turadž Darije, profesor antičke istorije na univerzitetu države Kalifornija (4), ističe da je ropstvo u Persiji bilo slabo primenjivano a da je u staroj Grčkoj bilo češće i razvijenije. Da status žene u Persiji nije bio ništa gori od statusa koji je imala žena u klasičnoj Grčkoj, da je prvu poznatu povelju o ljudskim pravima dao Kir Velik, u tekstu koji su Ujedinjene nacije 1971. odlučile da prevedu na sve jezike, i koji sadrži versku toleranciju, ukidanje ropstva, slobodu izbora profesije itd. Da su Grci, pre svega preko Herodota, bili prikazani u boljem svetlu nego Persijanci i da je njihova pobeda bila prikazana kao trijumf nad varvarstvom, od toga nema ničeg normalnijeg. Otkako postoje ratovi, njihovi učesnici se diče uzvišenim principima. Nisu li ratovi koje Sjedinjene Države vode u Iraku i Avganistanu, bar za njihove rukovodioce, ratovi Dobra protiv Zla? Međutim, postavlja se pitanje zbog čega smo mi, dve i po hiljade godina posle ovih događaja, tako opsednuti starim Grcima? Marsel Detijen, profesor na univerzitetu Džon Hopkins, daje jedan ironičan odgovor: „Da ‘naša istorija počinje sa Grcima’, piše Lavis u svojim Poukama (5), to je prva stvar koju treba naučiti učenike srednjih škola. Naša istorija počinje sa Grcima koji su izumeli slobodu i demokratiju, koji su nam preneli smisao za lepo i univerzalno. Mi smo naslednici jedine civilizacije koja je svetu ponudila ‘ideal i savršen izraz slobode’. Evo zbog čega naša istorija treba da započne sa Grcima. Uz ovo prvo ubeđenje, ide i drugo, isto tako jako: ‘Grci nisu kao drugi’. Kako bi uostalom i mogli biti kad se nalaze na početku naše istorije? To su dva suštinska iskaza za nacionalnu mitologiju, koju stvaraju tradicionalni humanisti i istoričari zaljubljeni u naciju“ (6). I autor zaključuje kako ljudi vole da veruju „ne samo da je jednog lepog dana u klasičnu Atinu sa neba pala politika, u čudesnom obliku demokratije, nego i da nas jedna božanski pravolinijska istorija vodi za ruku od američke, preko Francuske revolucije, do naših zapadnih društava, tvrdo ubeđenih kako je njihova misija da sve narode preobrate u pravu religiju demokratije.“ Upravo su ovo shvatanje o jednoj „izuzetnoj“ Evropi, o direktnoj genealogiji između klasične antike i savremene Evrope, koje povezuje renesansa -tvorac ovog izraza je istoričar Žil Mišle (Jules Michelet) iz XIX veka – u pitanje doveli neki anglosaksonski radovi, čija poruka još uvek nije došla do francuskih ušiju (7). U knjizi pod naslovom „Istočno poreklo zapadne civilizacije“, Džon M. Hobson pokazuje da je nemoguće da se, ako se zanemari Istok, shvati istorija sveta. Ovo „prećutkivanje“ izražava tri velike omaške. „Prvo, na Istoku je posle 500. godine došlo do privrednog procvata. Zatim je on stvorio i održavao svetsku privredu. I najzad, Istok je, izvozeći u Evropu svoje tehnologije, institucije i ideje, na aktivan i značajan način doprineo rađanju Zapada.“ Ko danas na Zapadu zna da se prva industrijska revolucija dogodila u XI veku u Kini, za vreme vladavine dinastije Song? Kinesko carstvo je 1078. proizvodilo 125.000 tona gvožđa, a Velika Britanija je 1788. godine uspela da dostigne cifru od 76.000 tona. Kinezi su savladali neke napredne tehnike, pre svega livenje gvožđa i umesto drvenog uglja koristili su koks i tako rešili problem seče i uništavanja šuma. U ovom periodu dogodila se revolucija u transportu, u energiji (napravljeni su mlinovi na vodu) u razvoju poreza i trgovačke privrede, u razvoju velikih gradova; dogodila se i zelena revolucija koja je u XI veku dostigla nivo poljoprivredne proizvodnje koji će Evropa dostići tek u XX veku. Kina je sve do 1800. bila „primus inter pares“, među velikim silama, a svetsku privredu neki su tada opisivali kao kinocentričnu; sa svoje strane i Indija je takođe zauzimala značajno mesto. Mnoge njene tehnike, ideje i institucije došle su u Evropu i pomogle rađanju modernog kapitalizma. Bez kineskog doprinosa britanska industrijska revolucija ne bi bila moguća. Slično bi se moglo kazati i o ulozi velikih muslimanskih imperija. Strah od varvara jeste ono što od nas može napraviti varvare Prema Hobsonu, „evrocentrični“ istraživači postavljaju dva tipa pitanja: „Šta je Zapadu omogućio prodor ka modernom kapitalizmu“; „šta je sprečilo Istok da ostvari isti takav prodor?“ Međutim, ova pitanja pretpostavljaju da je dominacija Zapada bila neizbežna; ona istoričara navode da u prošlosti traži one elemente koji objašnjavaju pomenutu dominaciju. „Uspon Zapada se tako shvata preko logike imanencije koja se može analizovati samo kroz unutarevropske faktore“, i navodi da se Istok i Zapad shvate kao dva sasvim različita entiteta odvojena nekom vrstom kineskog civilizacijskog zida, barijerom koja nas štiti od varvarskih invazija. Ali, ko su ovi „varvari“? Kritikujući Klod-Levi Štrosa, za koga je varvarin onaj koji veruje u varvarstvo, Cvetan Todorov odgovara: „To je onaj koji veruje da neka populacija ili pojedinac ne pripadaju potpuno čovečanstvu i da zaslužuju postupanje koje ne primenjujemo prema samima sebi.“ U svojoj novoj knjizi Strah od varvara, Todorov nastavlja razmišljanje započeto pre dužeg vremena, pre svega u Mi i drugi, francusko razmišljanje o ljudskoj različitosti (8), plodnom delu koje bi svako trebalo Da pročita. „Strah od varvara“, piše on u uvodu, „jeste ono što nas može pretvoriti u varvare. A zlo koje ćemo im učiniti, prevazići će zlo od koga smo se prvobitno bojali.“ „Ako ovaj pojam“, objašnjava on, „ima apsolutan sadržaj, ‘varvarin’ će imati svoju suprotnost. Civilizovan je onaj čovek koji u svako vreme i na svakom mestu ume da otkriva čovečnost u drugima.“ Ovo se dešava u dve etape. Prva – otkriće da drugi vode način života koji se razlikuje od našeg; druga – prihvatanje da su oni nosioci iste čovečnosti kao i mi, što ne znači da ćemo prihvatiti sve ono što dođe sa strane niti da ćemo pasti u relativizam. To je složen postupak koji je malo zapadnih intelektualaca u stanju da prihvati i primeni. „Već odavno“, zapaža on, „misao prosvetiteljstva služi kao izvor inspiracije za reformističku i liberalnu struju koja se bori protiv konzervativizma u ime univerzalnosti i jednakog poštovanja za sve. Danas su se, kao što znamo, stvari promenile, i na tu misao se pozivaju konzervativni zastupnici superiornosti zapadnog mišljenja, koji sebe smatraju borcima ‘protiv relativizma’, posledice romantičke reakcije s početka XIX veka. Oni to mogu da urade samo po cenu amputirana istinske tradicije prosvetiteljstva koja je znala da artikuliše univerzalne vrednosti i pluralitet kultura. Treba izaći iz klišea: ovu misao ne treba mešati ni sa dogmatizmom (moja kultura treba da se nametne svima), ni sa nihilizmom (sve kulture imaju istu vrednost); staviti je u službu ocrnjivanja drugih, radi njihovog pokoravanja ili uništavanja, predstavlja istinsko kidnapovanje prosvetiteljstva.“ Da li je reč o „kidnapovanju“ u kome neki elementi prosvetiteljske misli favorizuju ovaj obrt? Prema Hobsonu izgradnja evropskog identiteta u XVIII i XIX veku, omogućila je afirmaciju jedne „izuzetnosti“ koju nijedna druga civilizacija nije do sada tražila. „Evropljani nisu nastojali da promene svet zato što su to mogli (kako to smatraju materijalisti), već zato što su verovali da je to njihova dužnost. Njihovo postupanje diktira njihov identitet, i oni smatraju da je imperijalizam jedna sasvim moralno prihvatljiva politika.“ Međutim, brojni Evropljani, solidarni sa antikolonijalnom borbom i narodima Juga, odbacili su ovu viziju često se pozivajući baš na prosvetiteljstvo. Bilo kako bilo, ova rasprava zaslužuje da se nastavi… Džon M. Hobson Muslimanska etika i duh kapitalizma Pretpostavimo da živimo u 900. godini. Kao što smo pokazali u 21. glavi, muslimanski Bliski istok i Severna Afrika, u to doba su u bili kolevka civilizacije. Ne samo što je ova oblast bila najrazvijenija na svetu, što je bila u centru svetske privrede, već je u to doba prolazila kroz značajan ekonomski rast… Da smo imali priliku da sprovedemo anketu o uzrocima ovog muslimanskog ekonomskog razvoja, došli bismo do sledećih odgovora. Prvo, to je miran region u kome se gradovi brzo razvijaju i u kome su se kapitalisti mogli baviti dugoročnom svetskom trgovinom. Drugo, muslimanski trgovci nisu se bavili samo trgovinom, već su bili investitori koji su ulagali i špekulisali u okviru svetskog kapitalizma, ostvarujući na taj način maksimalan profit. Na trećem mestu postojao je sistem racionalnih institucija, uključujući klirinški sistem, menjačnice, depozitne i kreditne banke, razvijen knjigovodstveni sistem i partnerske i legalne odnose koji su pretpostavljali određenu dozu uzajamnog poverenja. Na četvrtom mestu, naučna misao se posle 800. godine, u muslimanskom svetu vrlo brzo razvijala. Peto, islam je igrao važnu ulogu u podsticanju kapitalizma na svetskom nivou. Umesto pisanja Protestantske etike i duha kapitalizma, mogla bi se napisati Muslimanska etika i duh kapitalizma, knjiga koja bi definitivno pokazala zbog čega je samo islam bio u stanju da ostvari značajan ekonomski progres, i zbog čega je Evropa ostala zarobljenik svoje ratoborne stagnacije. Etiku, u kojoj bi se susreli sa tezama pisaca X veka, poput Said al-Andalučija a malo kasnije i Ibn Halduna: činjenica da je Evropa u umereno hladnoj oblasti, za ove autore znači da su njeni narodi neznalice, da im nedostaje naučna radoznalost i da će zato i dalje zaostajati u razvoju. Fusnote: 1. Bitka koja se odigrala 12. septembra 1683. godine, u kojoj je Sveta liga, sastavljena od Poljaka, Nemaca i Austrijanaca pobedila Otomansku vojsku. 2. Defance de l’Occident, Plon Pariz, 1927. 3. Ova bitka odigrala se 1066. i u njoj je Vilijam Osvajač pobedio poslednjeg anglosaksonskog kralja. Ova bitka označava početak Vilijamovog osvajanja Engleske. 4. „Go tell the Spartan“, 14 mart 2007, http:/www.iranian.com./Daryaee/2007/March/300/index.html. 5. Rođen 1842, Ernest Lavis (Ernest Lavisse) je imao odlučujuću ulogu u koncepciji programa predavanja istorije, u vreme Treće Republike. 6. Les Grecques et nous, Perrin Paris, 2005, pp. 16, 17 7. Videti na primer: Janet Abu-Lughod, Before European Hegemony: The World System A. D. 1250-135, Oxford University Press, 1991; Andre Gunder. Naslov: Strah od varvara: s one strane sudara civilizacija Izdavač: Karpos Strana: 270 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-6435-003-7

О карактеру и менталитету Руса. Зборник радова приредио Добрило Аранитовић, Београд, 2008., стр. 352. Ова књига спада у једну врсту антологија филозофских текстова. Циљ предавача је био да представи руске мислиоце у њиховим покушајима да решавају поједине филозофске проблеме за које се може рећи да спадају у најсложеније већ због саме чињенице да је реч о синтезама највишег реда. Наслов као и поднаслов књиге указују на комплексе проблема који имају необично много аспеката. Осим тога, проблеми којима су се бавили руски мислиоци у својим радовима, традиционално припадају дисциплини која се назива филозофија историје, за коју су многи, доста наивно мислили да је завршила свој век. Али, богиња Клио и овде је изненадила људе који су одвећ сувише веровали у своје схеме и општа објашњења стварности. На историјској сцени се јављају разни народи, при чему неки на њој остају дуже док су неки остајали краће, или толико кратко да о њима мало знамо. Они који остају дуже формирају државе, царства, мењају границе у којима живе, а мењају се и сами и то нужно. Узрок томе је што се историјски процес може упоредити са неком грандиозном бујицом, смењују се периоди ратова и мира, али готово непрекидно се запажају крваве драме у којима ишчезавају не само појединци већ и читави народи. За оне који настоје да проникну у логос историјских токова који су истовремено величанствени и застрашујући, јављају се бројна питања, као што је питање различитих судбина народа током векова. Неки брзо силазе са историјске сцене не остављајући видљиве трагове у развоју човечанства, док други опстају кроз векове пружајући доприносе и то у различитим сферама друштвеног развоја. Разлике међу племенима, народима, нацијама, дакле, постоје, али централни проблем јесте њихово објашњење у филозофији, науци, уметности и свакодневном животу. О томе су размишљали многобројни ствараоци крећући се у својим покушајима од разних расистичких концепција до оних наивних да су појмови народ и нека његова специфична обележја, или појам нација, мање или више застарели. Историјски догађаји, нарочито у XX веку, показали су све опасности које проистичу из таквих екстремних концепција. У првом случају, социјална митологија која је настала и нарочито негована у Немачкој, постала је тако велика и разорна снага да су биле неопходне године да се немачка војска порази на бојиштима Другог светског рата. При томе она није потпуно уништена јер, како видимо, у Израелу још увек има нациста. С друге стране, стварање интернационалне државе СССР, коју су чиниле стотине нација и племена, јасно су показале да се историјске традиције народа не могу пренебрегавати, нити «укидати», да се народи и нације не могу «сливати» у једну јединствену целину и тд. За кретање тим историјским странпутицама које су однеле милионе људи (Холокауст, концентрациони логори и тд.) нису толико одговорни мислиоци који су, вођени теоријским побудама, настојали да установе разлике међу народима и нацијама, него армије најамљених полуинтелектуалаца подстакнутих од стране ступидних, па и безумних политичких вођа који су у томе видели једину шансу да се докопају водећих полиожаја у друштву. Преварићемо се ако мислимо да се та игра на историјској сцени завршила и да су извучене неке поуке из трагедије Другог светског рата. Армије историјских актера, полудемонских или демонских природа, не изнедрују само тоталитарни режими, него и они у којима постоје бар номинално демократске институције. Искуства из наше земље довољно су застрашујућа да бисмо смели да избегавамо проблеме о којима је овде реч, као људи чија је струка филозофија, наука или уметност- ма колико да су ти проблеми сложени, замршени или нејасни. Рекло би се да ове проблеме поставља сам живот. Приређивач је изабрао текстове неколицине филозофа који су се афирмисали још у царској Русији и доцније у расејању у земљама у којима су живели- Берђајев, Вишеславцев, Лоски, Николај Трубецкој, Иван Иљин. Остали текстови потичу од писаца различитих струка међу којима доминирају филозофи и књижевни теоретичари савремене Русије. Приређивање је ствар ауторског опредељења, те примедбе зашто није увршћен још неки текст не би биле умесне. оно што је битно јесте да се у текстовима са којима се сусрећемо у овом зборнику, налази готово цео спектар проблема, мање или више успешно прказаних, размотрених или датих у наговештајима на подстицајан начин. Карактер и менталитет Руса, или, како су поједини писци често насловљавали своје радове, «душа Русије» или «руска душа», резултат су великог броја компонената који су се током векова комбиновали на различите начине. Услед тога, задатак стручњака јесте да те чиниоце установе, да испитају разноврсне међусобне утицаје тла и историјске судбине народа и нација које су насељавале и насељавају данашњу територију Русије. Овде није могуће елиминисати расправе, почевши од оних о утицајима тзв. географских фактора па све до оних у вези са тзв. великим људима. Ствар се компликује још и тиме што се у тим расправама често користила терминологија недовољно одређеног значења или пак неодговарајућа- терминологија која је имала и има често, ако не и претежно идеолошке и политичке конотације које ометају озбиљне теоријске приступе. Ови проблеми, као што сам напоменуо, спадају у најопштије филозофске проблеме, а њихова решења спадају у синтезе највишег реда, али и синтезе у којима се најчешће можемо преварити у својим налазима. Из големог опуса Берђајева, приређивач је с правом одабрао два текста: «Душа Русије» и «О власти простора над руском душом». Наслов првог текста већ заслужује подробнији коментар који се овде не може давати. Неко време је овај наслов би чест и у западној литератури. Насловом другог текста Берђајев је покренуо читав низ питања у вези са величином руске државе и далекосежним утицајем тог чиниоца. Тај проблем нипошто није нов. Важне прилоге разматрању тог проблема дали су велики руски историчари попут Сергеја Салавјова и Василија Кључевског. Као и обично, у текстовима Берђајева има доста успешних генералних запажања, штавише, рекао бих, положене су основе за једну карактерологију Руса. Берђајев је настојао да темељи своје ставове на најширој основи историјског искуства. Има неке сличности између грађења карактерологије Руса које је овај филозоф изводио и покушаја нашег филозофа Владимира Дворниковића, с том разликом да је овај други наводио обиман материјал од народног стваралаштва до егзактних дисциплина. Трећи прилог у овој збирци је једно предавање Бориса Вишеславцева нађено у његовој заоставштини које је овај филозоф одржао у Риму 1923. године. У том предавању филозоф настоји да објасни себи, али и јавности западних земаља природу руске револуције. О страхотама грађанског рата и револуције, у западним земљама се тада није довољно знало, штавише, она је у неким круговима побудила велику наду, па су, тако, неки истакнути интелектуалци ишли да ле лично увере у тај тзв. велики експеримент, како се тада говорило. Тежиште разматрања у предавању Вишеславцева био је покушај тумачења рушилаштва испољеног у револуцији и кошмару грађанског рата који је трајао годинама, «руског бунта» на који су упозоравали као на опасност.Овај писац се служио анализом једне бајке о Илији Муромцу, легендарном јунаку кога кнез Владимир грешком није позвао на гозбу. то је до те мере побудило јунакову срџбу да је са својим људима кренуо на кнеза разарајући све пред собом укључујући и оно што је до тада било свето. После овога, следи текст Димитрија Лихачова, код нас познатог по списима из ране византијске и руске духовне традиције. Овај писац иначе спада у најобразованије интелектуалце свог времена, прошао је све голготе логора, али је задржао научна мерила. Његова извођења се одликују изванредном објективношћу која је зачуђујућа услед тога што је стварао у времену које је обележено чудовишним притисцима разних вулгарних идеологија. «Руски бунт» је овај писац тумачио изнутра, он није био емигрант. Његови ставови су усмерени против различитих митова о Русији као делу света потпуно различитом од осталих. Писац се бави неким посебним карактеристикама Руса и Русије при чему их тумачи посебношћу услова. По његовом мишљењу је Русија део Европе и на томе он посебно инсистира. Лихачов и на потребу мењања извесних црта у карактеру Руса, нпр. максимализма различите врсте на који је указивао још и Достојевски. Након овога, следе три текста: фрагмент из књиге Николаја Лоског- «Карактер руског народа», чланак Николаја Трубецког «О тиранском елементу у руској култури» и чланак Ивана Иљина «Каквим цртама руског карактера треба приписивати величину руске државе». Ови филозофи разматрају из различитих перспектива прошлост и перспективе Русије. Њихови општи погледи су различити, али су разматрања у многоме комплементарна, што је овде и битно. Радови који следе у овом зборнику су из пера философа, историчара и књижевних теоретичара Русије наших дана. Тематски, по приступу и материјалу који је био основа за извођења, они су врло различити, рекло би се и по нивоу у неким случајевима. Ово последње се може разумети ако се подсетимо да се у Русији тек негде од краја 90-тих година 20.века започело шире упознавање тековина европских, америчких и других народа. Услед тога, поједини аутори каткад некритички користе тековине неких западних аутора, прецењујучи их, или преузимају неке већ превазиђене методолошке принципе тумачења духовног наслеђа. Два аутора, Бутенко и Колесниченко, у свом раду, баве се проблемом менталитета Руса у вези са евроазијством, обнављајући, на известан начин, расправе о евроазијству које је, како је многима изгледало, завршило свој век још крајем двадесетих година 20. века. У наредном тексту Леонид Милов расправља о утицају климатског фактора на менталитет руског сељака. Важно је што је овај писац покренуо расправу о утицају географских фактора на историјске процесе, али не у смислу једностраног географског детерминизма. Али погрешан је његов став да је о тим факторима озбиљно започело умовање тек од времена француске револуције. О тим факторима расправљало се још од времена древних грчких филозофа, географа, а важне расправе вођене су кроз столећа. Владимир Бабушкин у свом раду расправља о менталитету руског сељаштва у доба царизма и у периоду после револуције. Рад садржи значајна запажања. Сергеј Борисов разматра симболе смрти у руском менталитету. Владимир Брјушинкин у раду под насловом „Феноменологија руске душе“ бави се општим карактеристикама Руса. И сам наслов овог зборника с правом је дат према наслову овог рада. Владимир Кантор у овом зборнику једини има три рада. Он је, као књижевни теоретичар, разматрао проблеме односа карневала и злодухости, природу „карамазовштине“ као симбола руске стихије, као и проблем да ли се мења руски менталитет. Игор Пантин расправљао је о чиниоцу националног менталитета и феномена „западњаштва“ у руској култури, Виктор Шаповалов писао је о моделу испитивања хуманистичких знања у вези са ликовима у руској књижевности и историји. Александар Панарин разматрао је питање менталитета у процесу модернизације. Истом проблему посвећен је и рад Иље Герасимова. Виктор Макарен у свом раду бавио се руским политичким менталитетом, а Георгиј Гачев, иначе Бугарин, рођен и одрастао у Русији, осећајући се као Рус, у свом раду под насловом „Менталитет или национални космопсихологос“ износи низ занимљивих идеја о типовима размишљања Руса у односу на Европљане. Последњи рад у овом зборнику је рад А.Г. Старцева под насловом „Руски национални карактер“. На крају су белешке о ауторима, и реч приређивача. У овом зборнику изнето је мноштво веома важних запажања, али и недовољно поткрепљених ставова. Међутим,, без обзира на ово последње, зборник радова о коме је овде реч, потстаћи ће, без сумње, и код нас важне расправе међу филозофима, научницима различитих струка, уметницима, богословима, али и шире јавности. Свестрано је осветљен феномен такозване ”руске душе”, објективно и непристрасно, аргументовано и нестереотипно показано је како Руси сами себе виде, како виде своје историјске изгледе у вези са властитим менталним и карактерним склопом, те могућности развијања његових позитивних страна и отклањања његових мана. У овим радовима је са философског, социолошког, психолошког, културолошког, економског, историјског аспекта осветљен руски национални карактер, са свим оним врлинама и манама које га чине и које су руском народу у његовој историји донеле како величанствене узлете, тако и несхватљиве падове. Будући да се ради о карактеру и менталитету етнички, културно и духовно нама сродног народа, анализе дате у овим радовима су изузетно корисне и за нас на путу наше самоспознаје и нашег уклапања у цивилизацијске и културне токове савременог света. САДРЖАЈ Николај Берђајев ДУША РУСИЈЕ, 5 Николај Берђајев О ВЛАСТИ ПРОСТОРА НАД РУСКОМ ДУШОМ, 23 Борис Вишеславцев О РУСКОМ НАЦИОНАЛНОМ КАРАКТЕРУ, 29 Дмитриј Лиxачов ОРУСКОМ НАЦИОНАЛНОМ КАРАКТЕРУ, 44 Николaj Лоски КАРАКТЕР РУСКОГ НАРОДА, 49 Николај Трубецкој О ТУРАНСКОМ ЕЛЕМЕНТУ У РУСКОЈ КУЛТУРИ, 104 Иван Иљин КАКВИМ ЦРТАМА РУСКОГ КАРАКТЕРА ТРЕБА ПРИПИСАТИ ВЕЛИЧИНУ РУСКЕ ДРЖАВЕ?, 117 Анатолиј Бутенко Јулија Колесниченко МЕНТАЛИТЕТ РУСА И ЕВРАЗИЈСТВО: ЊИХОВА СУШТИНА И ДРУШТВЕНО·ПОЛИТИЧКИ СМИСАО, 122 Леонид Милов ПРИРОДНО·КЛИМАТСКИ ФАКТОР И МЕНТАЛИТЕТ РУСКОГ СЕЉАШТВА, 139 Владимир Бабаткин СЕЉАЧКИ МЕНТАЛИТЕТ, НАСЛЕЂЕ ЦАРСКЕ И КОМУНИСТИЧКЕ РУСИЈЕ, 157 Сергеј Борисов СИМБОЛИ СМРТИ У РУСКОМ МЕНТАЛИТЕТУ, 176 Владимир Брјутинкин ФЕНОМЕНОЛОГИЈА РУСКЕ ДУШЕ, 186 Владимир Кантор КАРНЕВАЛ И СЛОДУХОСТ, 203 Владимир Кантор "КАРАМАЗОВШТИНА" КАО СИМБОЛ РУСКЕ СТИХИЈЕ, 225 Игор Пантин НАЦИОНАЛНИ МЕНТАЛИТЕТ И ИСТОРИЈА РУСИЈЕ, 255 Александар Јеригин РУСКИ МЕНТАЛИТЕТ И ФЕНОМЕН "ЗАПАДЊАШТВА" У РУСКОЈ КУЛТУРИ, 261 Виктор Шаповалов АРХЕОЛОГИЈА ХУМАНИСТИЧКОГ ЗНАЊА И ЛИКОВИ РУСИЈЕ, 267 Александар Огурцов ТЕШКОЋЕ АНАЛИЗЕ МЕНТАЛИТЕТА, 284 Владимир Кантор ДА ЛИ СЕ МЕЊА РУСКИ МЕНТАЛИТЕТ?, 290 Александар Панарин ПРОЦЕСИ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ И МЕНТАЛИТЕТ, 299 Иља Герасимов РУСКИ МЕНТАЛИТЕТ И МОДЕРНИЗАЦИЈА, 305 Виктор Макаренко РУСКИ ПОЛИТИЧКИ МЕНТАЛИТЕТ, 322 Георгиј Гачев МЕНТАЛИТЕТ ИЛИ НАЦИОНАЛНИ КОСМОПСИХОЛОГОС, 325 А. Г. Старцев РУСКИ НАЦИОНАЛНИ КАРАКТЕР, 331 БЕЛЕШКЕ О АУТОРИМА, 344 РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА, 349 Наслов: Феноменологија руске душе: О карактеру и менталитету Руса Издавач: Logos Страна: 350 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 13,5 x 21,5 cm Година издања: 2008 ИСБН: 978-86-85063-52-7

Susan Sontag - Eseji o fotografiji Radionica SIC, Beograd, 1982. Mek povez, 211 strana. Predgovor Jesa Denegri, korice Nesa Paripovic. Nema sumnje da Susan Sontag poseduje neverovatnu širinu, koja joj omogućava da sagleda ulogu fotografije u ljudskom društvu na neki sasvim neuobičajen način. Nesvesno pronalaženje falusa u kameri, poređenje automatske puške sa modernim fotoaparatima jeste plod pažljive analize igranog filma ili obične TV reklame. ’’Fotografije se mogu urezati u pamćenje dublje nego pokretne slike, zato što su jasno određen isečak vremena, a ne tok. Televizija je bujica nedovoljno probranih slika, od kojih svaka ukida prethodnu. Svaka nepokretna fotografija je povlašćeni trenutak, pretvoren u tanak predmet koji čovek može zadržati i ponovo pogledati’’ Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]

Prvo izdanje, sa crtežima akademskog slikara Ivana Radovića. Spolja kao na fotografijama, vidljivi znaci starosti u vidu iskrzanih ivica i rikne, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Zaljubljenici / Milan Kašanin ; [crteži Ivana Radovića] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna misao, 1928 (Beograd : Narodna misao) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Radović, Ivan, 1894-1973 = Radović, Ivan, 1894-1973 (Broš.) Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. Ivan Radović (Vršac, 22. jun 1894 – Beograd, 14. avgust 1973) bio je srpski slikar, likovni kritičar, dopisni član SANU. Završio je Učiteljsku školu u Somboru. Slikarstvo je učio na Akademiji u Budimpešti od 1917. do 1919. Radi studija umetnosti 1921. godine putovao je u Minhen, Prag i Veneciju, a boravio je u Pragu i Parizu. U Beograd se doselio 1927. godine. Bavi se pedagoškim radom u školi u Stanišiću, Učiteljskoj i Višoj devojačkoj školi u Somboru. Jedno vreme je bio profesor Umetničke škole u Beogradu. Prvi put izlagao 1922. godine u Beogradu. Pripadao je grupama „Slobodni“, „Oblik“ i „Šestorica“. Bio je član ULUS-a. Uspešno se bavio tenisom. Bio je prvak Jugoslavije 1929. godine. Te godine je igrao u Dejvis kupu protiv Grčke. Bio je dopisni član SANU 1970. godine. Njegov brat je bio sveštenik i fotograf Milorad Radović (1892–1934). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Slikarstvo Slikarski opus Ivana Radovića je veliki i po broju radova (slika, crteža i akvarela), ali i po značaju i mestu u srpskoj umetnosti dvadesetog veka. Kritičari i istoričari moderne umetnosti primetili su u njegovom radu kretanje od tradicionalizma do avangarde, od ustaljenih puteva savremenosti njegovog vremena do izleta u naivizam i koloristički ekspresionizam koji je bio najkarakterističniji za srpsku umetnost tog perioda. Nije se ustručavao ni da se upusti u eksperimente sa apstraktnim izrazom, posebno tokom prve polovine treće decenije. U osnovnom, njegov slikarski put se kretao od ranog perioda konstruktivizma i postkubizma, preko neoklasicizma i neoprimitivizma srednjeg perioda do romantizma i poetskog realizma koji je obeležio kraj ovog samosvojnog stvaralaštva. I tematski se Radovićevo slikarstvo kretalo u širokom rasponu od pejzaža, enterijera i žanrscena do portreta i aktova. Zbog ovakvog svojevrsnog spajanja i preplitanja stilskih karakteristika i tematskih sadržaja, slikarstvo Ivana Radovića postavljeno je u najznačajnijim istorijskim pregledima na jedno od najistaknutijih mesta u srpskoj slikarskoj umetnosti epohe modernizma. Samostalne izložbe Pogled s okruglim krošnjama, 1922 1925 Sala osnovne škole kod Saborne crkve, Beograd 1928 Letnji paviljon Oficirskog doma, Beograd 1929 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1932 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1933 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1952 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1960 Galerija doma JNA, Beograd 1963 Narodni muzej, Zrenjanin 1964 Gradsko muzej, Vršac 1966 Galerija Matice srpske, retrospektivna izložba, Novi Sad 1971 Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd Posthumne izložbe 1978 Likovna galerija, Sombor 1984 Galerija SANU, Beograd 2009 Narodni muzeju, Valjevo 2010 Kulturni centar, Vršac, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad 2010 Galerija Haos, Beograd 2011 Galerija legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Beograd Bibliografija (izbor) 1925 Gustav Krklec, Izložba slika Ivana Radovića, Vreme, 5. decembar, Beograd 1926 Gustav Krklec, Kolektivna izložba Ivana Radovića u Beogradu, Somborska reč, br. 37, Sombor 1955 Miodrag B. Protić, Savremenici I, str. 67–71, Nolit, Beograd 1963 Vukica Popović, katalog retrospektivne izložbe, Narodni muzej, Zrenjanin 1966 Pavle Vasić, katalog retrospektivne izložbe, Galerija Matice srpske, Novi Sad 1967 Miodrag B. Protić, Treća decenija - konstruktivno slikarstvo, u Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1970 Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo HH veka, Nolit, Beograd 1971 Miodrag B. Protić, katalog retrospektivne izložbe, SANU, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900 – 1950, Nolit, Beograd 1983 Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva rata 1918-1941, Jugoslavija, Beograd 1989 Vjekoslav Ćetković, monografija, Akademija umetnosti, Matica srpska, Novi Sad 2005 Vladimir Rozić, Umetnička grupa „Oblik“ 1926-1939, Kancelarija za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Beograd 2008 Žana Gvozdenović, Ivan Radović. Od apstrakcije do predela čulnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd Nagrade 1925 Internacionalna izložba umetnosti, Filadelfija 1930 Orden Svetog Save, Beograd 1932 Orden belgijskog kralja, Brisel 1937 Srebrna medalja, Međunarodna izložba umetnosti i tehnike, Pariz 1962 Zlatna paleta ULUS-a, Beograd 1967 Politikina nagrada „Vladislav Ribnikar“, Beograd 1967 Sedmojulska nagrada SR Srbije, Beograd 1971 Nagrada AVNOJ-a, Beograd MG54 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga br 2. ima malo ostecen cosak nulte stranice, sve ostalo uredno! Knjiga I. 1902. godina Sadrzaj: - Svetisalv i Mileva - Milos Obilic - Laza i paralaza Knjiga II. 1903. godina Sadrzaj: - Nahod Simeon - Tvrdica Knjiga III. 1909. godina Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravljivoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Glavni članak: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sastavio: Ljubomir Petrovic Izd: 1937 g. Knjiga I - Laza i paralaza - Pokondirana tikva - Roman bez romana - Tvrdica - Zla zena - Zenidba i udadba - Prevara za novac - Volsebni magarac - Rodoljupci - Beograd nekada i sad - Epigrami Knjiga II - Svetislav i Mileva - Milos Obilic - Nahod Simeon - Smrt Stefana Decanskog - Hajduci - Lahan - Vladislav - Skenderbeg - Davorje Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka čuvenog slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Detaljnije: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Filmovi Sterijina dela su od 1959. do danas adaptirana u dvadesetak televizijskih filmova: Laža i paralaža (film) Kir Janja (film) Džandrljivi muž (film) Rodoljupci (film) Pokondirena tikva (film) Ljubav, ženidba i udadba (film) Zla žena (film)

Nikola Suica - Leon Koen 1859-1934 Jugoslovenska galerija umetnickih dela, Beograd, 2001. Mek povez, veliki format, 80 strana, bogato ilustrovano. RETKO! Leon Kojen Leon Koen (Beograd, 1859 – Vršac, 15. maj 1934) bio je srpski slikar. Najznačajniji je predstavnik simbolizma u Srbiji. Biografija Leon Koen je rođen u Beogradu 1859. godine [1]. Porodica Koen je stara beogradska porodica. Njihovi preci nastanili su se u njemu još u sedamnaestom veku. U matičnim knjigama jevrejske opštine sefardskog reda bilo je zabeleženo da je je porodica Koen imala šest sinova: Davida, Isaka, Arona-Aleksandra Popovića, Jakova, Morena-Miki i Leona i jednu ćerku Lunu(?).[2] Koenov otac Aron bio je trgovac (rođen 1824. godine u Sofiji), a majka Sara (rođena 1841. godine u Beogradu). Porodica Koen bila je vrlo skromna. Živeli su u jevrejskoj četvrti Jalija kraj Dunava (Dorćol). Bili su tihi, siromašni ljudi, bez velikih prohteva. Živeli su od svog rada i pomagali uvek jedni druge. Leon Koen je detinjstvo proveo u kući svojih roditelja. Braća i sestra su ga mnogo voleli, pogotovu što je bio najmlađi. Na Leonov život i razvoj mnogo je uticao njegov najstariji brat David, koji je bio pravnik, pisar Vojnog suda, a kasnije advokat. U Prvom svetskom ratu David je bio oficir i kao vrlo poverljiv i pouzdan održavao je kontakte sa Vojvodom Mišićem, Pavlom Jurišićem i Vojvodom Stepom Stepanovićem.[3] David je bio poznat po rodoljubivim „Besedama srpskoj omladini Mojsijeve veroispovesti” i po drugim patriotskim spisima u kojima je veličao misiju Srbije na Balkanu.[4] Zbog veličanja Srbije, Bugari su ga ubili u Nišu za vreme okupacije.[5][6] Leon Koen je osnovnu školu završio na Dorćolu, kao i nekoliko razreda beogradske realke.[7] Zbog siromaštva, roditelji nisu mogli da ga školuju do kraja. Prema porodičnom zahtevu prešao je na učenje najpre trgovačkog, a zatim i krojačkog zanata. Izvesno vreme radio je kao krojački kalfa u trgovini Gutman u Beogradu .[8] U ovom periodu počelo je da ga interesuje slikanje i umetnost. Često je posle posla odlazio na Univerzitet da sluša predavanja Mihaila Valterovića, Svetislava Vulovića, Ljubomira Nedića, Đorđa Milovanovića i Bogdana Popovića.[8] Predavanje profesora Velike škole Svetomira Nikolajevića „Pred Šekspirom„ bilo je presudno da Leon Koen napusti krojački zanat i da se posveti slikarstvu.[9] Prvi pokušaj da nešto dokuči iz tajne o umetnosti, o umetničkom izrazu, potražio je u samom Beogradu, u školi slikanja kod Steve Todorovića 1881/1882. godine.[2] Za materijalno neobezbeđenog Koena učenje kod Todorovića nije bilo lako. Danju je crtao i posećivao predavanja, a noću radio za opstanak. Školovanje i život u Minhenu Krajem 1882. godine odlazi prvi put u Minhen na školovanje.[10] Svoju prvu školsku godinu 1882/1883 još mlad i omamljen novom sredinom, dosta je dobro materijalno izdržao. Finansijski su mu pomagali brat David, neki prijatelj iz Beograda, srpski konzul u Minhenu Hajim Davičo i Jevrejska crkvena opština, koja mu je slala dva dukata mesečno.[11] Posle jednogodišnjeg boravka u Minhenu, po povratku u Beograd, odlazi kod profesora Velike škole, kasnije akademika Đorđa Milovanovića na usavršavanje slikarstva.[12] Godinu dana kasnije Milovanović mu je izdao pismenu preporuku u kojoj ga hvali kao „mladića veoma vrednog i talentovanog”, i preporučuje mu da svoje slikarsko školovanje nastavi u Minhenu. U proleće 1884. godine upisuje se na pripremni kurs Antičke klase (Antikenklasse) pri Minhenskoj Akademiji likovne umetnosti.[1] Na kraju prve godine učenja na Akademiji izdato mu je svedočanstvo da je vredan, da pokazuje uspeh, usled kojeg zaslužuje svako priznanje. Na osnovu ovakvog uspeha oslobođen je plaćanja pola školarine. Živeo je skromno i svega se odricao samo ne boja i slikanja. Međutim, novčana pomoć koju je dobijao iz Beograda nije bila dovoljna, tako da je 31. oktobra 1884. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova da mu dodele stipendiju.[13] Pošto ova molba nije odmah rešena, brat David je krajem decembra 1884. godine uputio novu molbu i priložio je uverenja Steve Todorovića i Đorđa Milovanovića (učitelji crtanja Leona Koena), kao i originalno svedočanstvo profesora minhenske akademije. Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova odobrilo je 4. maja 1885. godine državnu stipendiju Leonu Koenu, pod uslovom da redovno šalje izveštaje o svom školovanju i napredovanju.[14] Radoznao i veliki radnik, i na Univerzitetu i Minhenu, kao vanredni slušalac, posećivao je predavanja iz psihologije, istorije umetnosti i filozofije.[8] U tom periodu izradio je i svoje prve slike Nalaženje Mojsija (1885) i Noć (1886). Međutim, duševno se razboleo, tako da je u školskoj godine 1885/1886. duže vreme odsustvovao. Uprkos bolesti uradio je dvadesetak skica i svoju treću sliku Đurađ Branković. Godine 1887. Koen upisuje Prirodnu klasu (Naturklasse) kod profesora Ludviga Herteriha, jednog od predstavnika starije minhenske secesije.[13] U školskoj godini 1887/1888. Koen i dalje radi na crtanju akta i portreta, uči perspektivu i anatomiju. Pod utiskom Šekspirove tematike i potrebe da slika karaktere, uradio je kompozicije Hamlet, Kralj Lir , Ričard III . Koen, pun planova i želje da nastavi učenje, ohrabren dobrim preporukama, podnosi novu molbu za produženje stipendije. Pomoć mu je odobrena samo do septembra 1889. godine. Nakon tog perioda, profesori u Minhenu preporučuju mu prelazak na Komponierschule, poslednji kurs na akademiji. Koen se obraća Ministarstvu prosvete tražeći uvećanu stipendiju, kako bi bio u mogućnosti da plaća skupe modele i boje. U nesporazumu sa Ministarstvom prosvete zbog „neljudskog tona” i molbe za povećanje stipendije, odlukom Ministra prosvete, oduzima mu se novčana državna pomoć 1890. godine.[15] U toj žučnoj raspravi sa Ministarsvom, Koen je doživljava pravi duševni slom, tako da se u Beograd vraća iscrpljen i slomljen. Odveden je u duševnu bolnicu, gde se lečio tri meseca. Posle oporavka u pomoć mu priskače brat David, koji pronalazi finansijska sredstva i omogućava mu povratak u Minhen 1891. godine. U Minhenu se družio sa našim umetnicima. Na umetničkoj akademiji studirali su: Nadežda Petrović, Miloš Tenković, Rista Vukanović, Simeon Roksandić, Milan Milovanović, Dragoljub Pavlović, Dragomir Glišić, Vojislav Stefanović, Marko Murat i Stevan Aleksić.[16] Vreme između 1893. do 1898. godine označava drugi period Koenovog rada. Bez zvanične pomoći, upućen samo na porodična sredstva, Koen je to vreme proveo i teškoj novčanoj oskudici. Upravo su te godine bile godine njegovog napornog rada, vreme u kojem je ostvaren i njegov najveći uspeh. Sarađuje sa Beogradom i u književno političkom listu „Ogled” objavljuje u dva nastavka, odlomak dela Tako je govorio Zaratrusta od Fridriha Ničea (broj 3. i 4. 1894. godine.).[17] Bio je to prvi prevod ovog poznatog dela na srpski jezik. Tekst je potpisan sa L. Izložbe i nagrade Proleće, 1902. Krajem 1896. godine doživeo je veliki uspeh. Njegova slika Josifov san nagrađena je Srebrnom medaljom Akademije.[18] Sledeće godine (1897) sa ovom slikom učestvuje na Međunarodnoj izložbi u Staklenoj palati (Glaspalastu) u Minhenu i na Bijenalu u Veneciji.[19] Najviše je slikao motive iz Starog zaveta i religijske sadržine: Josifov san, Car Solomun, Car Baltazar, Mojsije, Raj, Adam i Eva, Večiti Juda; zatim teme iz srpske istorije: Usamljeni grobovi, Đurađ Branković; likove iz grčke mitologije: Apolo s muzama, Haron; od literature: Hamlet, Ričard III; kao i simbolični alegorijski motivi Jesen, Amor universal, Dvoje idealnih s genijem.[19] Prvu samostalnu izložbu priredio je 1898. godine u Beogradu, u zgradi Stare skupštine.[20] Bila su izložena trideset i četiri rada. Nagrađena slika Josifov san, probudila je veliko interesovanje. Posle izložbe Leon Koen je padao u sve veću nervnu rastrojenost i teška bolest se sve više približavala. Na Svetskoj izložbi u Parizu, maja 1900. godine predstavlja se slikama Otmica devojke i Josifov san. Pored Leona Koena na ovoj značajnoj manifestaciji od jugoslovenskih umetnika bili su: Paja Jovanović, Đorđe Jovanović, Đorđe Krstić, Marko Murat, Rista Vukadinović i drugi. Tih godina počinje i rad na ciklusu slika „Tragedija i trijumf čovečanstva”, zamišljenom u alergijskim prizorima života transponovanog odnosa čoveka u prirodi.[21] Tokom boravka u Minhenu aktivno se uključuje u umetnički život u kojem postepeno postaje cenjen među kolegama i kritičarima. Druži se sa Francom fon Stukom (Franz von Stuck), velikanom minhenskog simbolizma, Fricom fon Udeom (Fritz von Uhde), kritičarem, kao i sa studentima iz slikarske škole Antona Ažbea, Nadeždom Petrović.[22] Upoznaje Vasilija Kandinskog s kojim izlaže s novoosnovanim likovnim udruženjem „Phalanx” 1902. godine. U Minhenu upoznaje jednu ženu, nemačku jevrejku, Jozefinu Simon, koja je ispunjavala njegov nemirni život.[23] Godinama je stanovao kod nje i njene majke, i sanjao o zajedničkom životu sa njom. Međutim, njegova ljubav se držala po strani i otvoreno ga ucenjivala. Kao preduslov za venčanje, tražila je da Koen proda sve svoje slike. To je pogoršalo njegovu nervnu rastrojenost. Kasnije se Leon Koen oženio sa njom, ali tada je već bio dosta bolestan. Na žalost, usled pogoršanja zdravstvenog stanja stvaralaštvo Leona Koena prekida se 1905. godine. Njegove slike i radovi pojavljuju se 1909. godine na izložbi srpskog udruženja „Lada”, kao i 1912. godine u Zagrebu na Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi gde je sa udruženjem srpsko-hrvatskih umetnika „Medulić” predstavljen dvema slikama: Zemaljski raj i Prolećna simfonija.[24] Dok se on lečio, njegova žena je jednu po jednu njegovu sliku prodavala. Tako im se zauvek izgubio trag. Prvi svetski rat zatiče Leona Koena u Minhenu. On je u sve većim materijalnim neprilikama, a napušta ga i žena koju je mnogo voleo. Godine 1915, tragično gine njegov brat David, verni pratilac Leonovih umetničkih i životnih kriza. Posle Prvog svetskog rata, kao teškog duševnog bolesnika, prijatelji uspevaju da ga vrate u Beograd. Sve njegove slike iz kuće u Minhenu doneli u u rodni grad. Od 1920. do 1926. godine smešten je u beogradsku duševnu bolnicu.[25] Otpušten je par dana pre otvaranja svoje izložbe. Na retrospektivnoj izložbi održanoj u školi Kralja Petra kod Saborne crkve u Beogradu 3. maja 1926. godine, prikazano je četrdeset sedam Koenovih radova, slika, skica i studija.[26] Za izložbu je zaslužan njegov prijatelj, publicista David Pijada, koji je prikupio sva njegova dela. U želji da se slike Leona Koena sačuvaju kao kulturno dobro beogradskih Jevreja, Jevrejska sefardska opština otkupila je sva dela od njegove braće, prijatelja, rodbine i ukrasila prostorije Jevrejskog doma.[21] Duševno stanje mu se nije menjalo, pa je smešten na kućnu negu u Vršac, kod Darinke Petrović, rođene Kašanski, januara 1931. godine.[27] Troškove boravka plaćala je Jevrejska crkvena opština. Leon Koen umire od staračke iznemoglosti 15. maja 1934. godine u Vršcu.[28] Sahranjen je dva dana kasnije na Jevrejskom groblju u Beogradu. Posle smrti, Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu priredila je od 23. septembra do 2. oktobra 1934. godine, u Velikoj i Maloj sali Jevrejskog doma, komemorativnu izložbu njegovih dela.[26] Godinu dana posle njegove smrti 16. februara 1935. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, organizovana je velika retrospektivna izložba njegovih dela.[29] Ponoseći se svojim velikim umetnikom Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu podigla je i otkrila spomenik Leonu Koenu na jevrejskom groblju 24. oktobra 1937. godine.[30] Prvi put posle 1935. godine, organizovana je izložba slika Leona Koena u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu oktobra 2001. godine, gde su prikazane sve sačuvane slike.[31] Spisak radova Josifov san, ulje, original 3x4. Predstavlja Josifa sa stadom ovaca. Leži na polju. U snu mu se javljaju: otac kao sunce, majka kao mesec i braća kao zvezde. Usamljeni grobovi, ili Otmica. Ulje. Dimenzija oko 4x3.. Slika iz narodnog života, po pesmi Vojislava Ilića, u kojoj se iznosi žrtva turskog varvarstva, kada dahije Sali-Age zvorničkog ubijaju nejakog Jovana i nasilno odvode u harem njegovu sestru Jovanu. Večiti Juda I. Original. Ulje. Predstavlja pogruženog starca, sede razbarušene kose. To je večiti lutalica i prognanik sa štapom u ruci. Traži smrt i nigde je ne nalazi. Raj. Original. Ulje. U pejzaž su ubačeni stubovi. Slika bogata u boji. Apolo s muzama. Original. Ulje. Muze slušaju svirku Apola među arkadama, kao pod pergolom. Sara Martin I. Original. Ulje. Predstavlja jevrejsku misionarku koja posećuje zabludele osuđenike i pokušava da ih čitanjem tekstova iz biblije povrati na pravi put. Ričard III. Original. Ulje. Predstavljen je kako ga uznemiravaju duhovi nevinih srodnika koje je pobio. Amor universalis. Original. Ulje. Komponovao pejzaž sa balustradama. Nedovršena slika. Umetnikov san. Original. Ulje. Par idealnih sa genijem ljubavi. Jesen, I I varijanta, pejzaž, ulje. Simbolična kompozicija tragedije i trijumfa čovečanstva. U prvom planu levo genije smrti drži i ruci peščani časovnik, kojim odbrojava poslednji trenutak života; u drugoj ruci drži srp, kojim kosi sve u prirodi. Haron I. Original. Ulje. Prevozi čamcem dvoje mladih zaljubljenih, koje prati anđeo ljubavi. Akt ženski, u prirodnoj veličini, ulje. Adam i Eva, skica, ulje. Car Solomun. Original. Ulje. Slika nestala pre 1941. godine. Ne zna se kako je komponovana. Car Solomun. Original. Pastel. Sedi umorno na tronu u purpurnoj odeći. Levo iza njega šuma, pejzaž; desno iznad Solomuna arhitektura. Car Baltazar. Original. Ulje. Kompozicija sa više figura. Razbojništvo na vodi. Skica rađena uljem crno belim, slična kompozicija kao Otmica. Starac kraj mora. Ulje. Skica. Pejzaž slikan kao snažan kolorističi sfumator, sve u magli. Mojsije u kovčegu i faraonova kći. Skica. Ulje Portret umetnikove žene. Ulje. Obučena u crvenu haljinu sa belom kragnom i crnom mašnom. Portret umetnikove majke. Ulje. Portret umetnikove sestre. Ulje. Portret umetnikove žene u sivom. Ulje. Portret žene. Skica. Portret muškarca. Skica Proleće I. Ulje. Nedovršena slika. Predstavlja praskozorje, kad još konture objekata nisu jasne. Žena koja se moli u tamnici. Studija. Ulje. Dete pri spavanju. Ulje Pejzaž Portret Dantea Đurađ Branković. Ulje. Velika kompozicija. Original po svojoj prilici nije nikad dospeo u zemlju.. Fotografiju ovog rada poslao Ministarstvu prosvete još 1866. godine. Noć. Crtež ugljenom. Hamlet. Ulje. Velika kompozicija. Nahod Mojsijev. Ulje. Original ostao u Minhenu Kain i Avelj. Ulje Portret mladog Italijana. Ulje. Portret sestre Italijana. Ulje. Portret sestre Leona Koena. Ulje. Portret Santa Simanovića. Zeta Leona Koena. Ulje. Lov na lavove. Ulje. Borba na moru. Ulje. Turci otimaju Srpkinje za harem. Ulje. Autoportret Leona Koena. Ulje (40cm x 52cm). Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Autoportret Atanasija Todorovića. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Vizija. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu.

Dobro očuvano. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 1 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1907 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1907 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis XVII, 150, XVIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 110 (Karton) Napomene Publije Vergilije Maron, rimski pesnik: str. III-XVII Rečnik: str. III-XVIII Beleške uz tekst. Autor - osoba Vergilije Maron, Publije, 70pne-19pne = Vergilius Maro, Publius, 70pne-19pne Naslov Enejida Publija Vergilija Marona : epski spev. 2 / s latinskog preveo N. Vulić Ostali naslovi Eneida Vrsta građe dr.knjiž.oblici URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1908 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1908 (Beograd : Štamparija D. Dimitrijevića) Fizički opis 162, XIII str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vulić, Nikola, 1872-1945 = Vulić, Nikola, 1872-1945 Zbirka Srpska književna zadruga ; 117 (Plast.) Napomene Rečnik: str. [III]-XIII Beleške uz tekst. Enejida (lat. Aeneis), često nepravilno Eneida, latinska je epska pesma koju je napisao rimski pisac Vergilije tokom poslednjih deset godina svoga života, od 29. do 19. godine pre nove ere, nakon što se Oktavijan Avgust posle bitke kod Akcijuma (31. p. n. e.) konačno učvrstio kao samovladar rimske države. O epu Osnovna svrha epa je da proslavi poreklo i razvitak Rimskog carstva te dostignuća kako Rima tako i samog Avgusta. Temeljna ideja epa jeste legenda o Eneji, trojanskom junaku koji je preživeo osvajanje i pustošenje Troje te je, nakon dugih lutanja, osnovao u italskoj pokrajini Laciju trojansko naselje Lavinij, nazvano po njegovoj italskoj supruzi Laviniji. Time je Eneja, preko svoga sina Jula predak roda Julijevaca, osnivač grada Albe Longe, a u krajnjoj liniji i samoga grada Rima. Ep se sastoji od dvanaest knjiga i ima ukupno 9.896 heksametara. Najvažniji Vergilijev uzor bio je Homer. Od Ilijade i Odiseje zavisna je Enejida i u sadržini i u kompoziciji. Prvih šest pevanja Enejide – u kojima se opisuju Enejina lutanja – odgovaraju sadržini Odiseje, a drugih šest pevaja – gde se opisuju bojevi u Laciju – odgovaraju sadržini Ilijade. Od Homera uzeo je Vergilije i ideju da otpočne sa poslednjim događajem iz Enejinih lutanja, a da prethodne događaje naknadno ispriča kao epizodu (u Odiseji se tako na dvoru feačkoga kralja Alkinoja pripovedaju Odisejeva lutanja). Šesta pesma Enejide – silazak u podzemni svet – odgovara XI knjizi Odiseje, gde Odisej silazi u Had. I u Enejidi imamo igre na grobu Anhizovom (kojima odgovaraju posmrtne igre u Patroklovu čast u Ilijadi), zatim opis Enejinog štita (kome odgovara opis Ahilejevog štita u Ilijadi) itd. U izrazu i stilskim figurama takođe se Vergilije veoma mnogo ugledao na Homera. Vergilija je smrt prekinula u radu na ovom epu; da je pesma ostala nedovršena dokazuje nekih 60 nepotpunih heksametara koji se nalaze raštrkani po celom epu i koje je pesnik sigurno nameravao popraviti. S druge strane, malo je verovatno da je pesnik nameravao dodavati pesmi bilo šta što bi suštinski promenilo, produžilo ili skratilo sadržaj speva. Enejidu su za objavljivanje nakon pesnikove smrti pripremili njegovi prijatelji Varije Ruf i Plocije Tuka. Knjige I–VI: put u Italiju Knjiga I Eneja, koji već sedam godina nakon pada Troje putuje ka Laciju u Italiji, upravo napušta Siciliju. Boginja Junona, neprijateljica Trojanaca i zaštitnica Kartagine (za koju zna da joj je suđeno da jednoga dana bude uništena od strane naroda trojanskoga porekla), naređuje bogu vetrova Eolu da pošalje oluju na Enejine brodove. Tada stradaju neki od brodova, ali bog Neptun umiruje oluju, te Eneja s preostalim brodovima pristaje na obalu Afrike. Trojance srdačno prima Didona, kraljica tek osnovane Kartagine. Didona je nedavno pobegla iz grada Tira, gde je kralj Pigmalion ubio svoga brata i Didoninog supruga Siheja. Boginja Venera, Enejina majka, plašeći se i Junone i Tirijaca, udesi da se Didona zaljubi u Eneju. Knjiga II Na Didoninu molbu, Eneja priča o propasti Troje i događajima koji su usledili nakon pada: o gradnji trojanskog konja i Sinonovom lukavstvu, o Laokontovoj smrti, paljenju grada, očajničkom ali neuspešnom otporu Trojanaca, Prijamovoj pogibiji i Enejinom vlastitom bekstvu na Venerin podsticaj. Priča o tome kako je svoga oca Anhiza na ramenima izneo iz grada, svoga sina Askanija (Jula) uzeo za ruku, kako je izgubio svoju ženu Kreuzu koja ih je sledila, te kako mu je njen duh otkrio sudbinu koja mu je namenjena. Knjiga III Eneja nastavlja svoje pričanje. On i njegovi drugovi koji su s njim izašli iz Troje grade brodove i isplovljavaju. Pristaju u Trakiji, ali odlaze nakon što je Eneja tamo pronašao grob svog ubijenog rođaka Polidora i čuo njegov glas. Zatim otplove na ostrvo Delos, gde im Apolonovo proročište kazuje da treba da traže zemlju koja je prva iznedrila trojanski narod. Oni pogrešno zaključe da je to Krit, te pristanu na tom ostrvu, ali odatle pobegnu zbog neke kuge koja izbije na ostrvu. Eneja sad shvati da treba da plove ka Italiji. Na svom putu ka Italiji oni pristanu na ostrvo na kome su živele Harpije te ih napadnu. Harpija Kelena im proriče da neće osnovati nikakav grad sve dok ne budu tako izgladneli da moraju „jesti svoje stolove” (v. dalje Knjiga VII). U gradu Butrotu u Haoniji sretnu Prijamovog sina Helena i Andromahu. Helen kazuje Eneji kojim putem treba da ide, da treba da poseti Sibilu u Kumi i da svoj novi grad treba da osnuje tamo gde pored jednog osamljenog potoka nađe belu krmaču i njenih trideset prasića. Krenuvši dalje Eneja posećuje zemlju Kiklopa na Siciliji. Njegov otac umire u Drepanonu. Sa Sicilije stiže u Afriku. Knjiga IV Didona, premda se svome pokojnom mužu bila zaklela na doživotnu vernost, priznaje svojoj sestri Ani da se zaljubila u Eneju. Junona i Venera odrede da će se ljubav Didone i Eneje zapečatiti tako što će voditi ljubav nakon što jedan njihov pohod u lov bude prekinut olujom pa budu morali da se sklone u istu pećinu. Glasina o njihovoj ljubavi stiže do Jarbasa, kralja susednog getulskog kraljevstva, koga je Didona odbila kada ju je prosio i koji sada u svom gnevu upućuje molbe Jupiteru. Jupiter određuje da Eneja mora napustiti Kartaginu. Kada Didona shvati da se Enejini brodovi spremaju da isplove, preklinje Eneju da ostane s njom. On joj odgovara da nema izbora jer mu bogovi zapovedaju da krene u Italiju, čak i protiv njegove volje. Didonin bes ne zaustavlja pripreme Trojanaca za pokret, i čak ni njena poslednja molba ne menja Enejinu odluku. Ona se sada priprema na samoubistvo i, kada je videla isplovljavanje trojanskih brodova, pali vlastitu lomaču i proklinje Eneju i celo njegovo potomstvo. Knjiga V Trojanci ponovo pristaju u Siciliji, gde ih ljubazno dočekuje njihov zemljak Acest. Prošlo je godinu dana od Anhizove smrti na tom mestu, te se obeležava godišnjica uz prinošenje žrtava i održavanje nadmetanja. Prvo nadmetanje je trka izm, eđu četiri broda. Gijant, zapovednik broda Himera (Chimaera), ljutito baci svoga krmanoša preko palube kada je izgubio vođstvo od broda Scila (Scylla) kojim zapoveda Kloant; Sergestov brod Kentaur (Centaurus) se nasuče; Mnestej u brodu Pristis prestigna Gijanta, ali ne uspe da stigne Kloanta. Zatim sledi takmičenje u trčanju, tokom kojega Nis, nakon što se sapleo i pao, namerno saplete Salija da bi osigurao pobedu svome prijatelju Eurijalu. U bokserskom meču između Trojanca Daresa i Sicilijanca Entela, Eneja prekine borbu nakon što Sicilijanac okrutno nasrne na Daresa. Zatim sledi nadmetanje s lukom i strelom, te na kraju procesija 36 mladih konjanika predvođenih Askanijem, što će kasnije postati tradicijom u Rimu tokom tzv. Trojanskih igara. U međuvremenu Trojanke, umorne od dugih lutanja, podstakne Junona da zapale brodove. Međutim, uništene su samo četiri lađe jer na Enejinu molbu počne pljusak koji ugasi požar. Kasnije Trojanci ponovo otplove, ali neki ostaju na Siciliji da bi tu osnovali grad po imenu Acest (kasnije Segesta). Krmanoš Palinur zaspi i padne preko palube. Knjiga VI Eneja posećuje Sibilu u Kumi, koja mu predskazuje muke koje ga čekaju u Laciju. Po njenom uputstvu, Eneja otkine zlatnu granu i zatim sa Sibilom kroz Avernijsku pećinu blizu Avernijskog jezera silazi u podzemni svet. Stigavši do reke Stiks ugledaju duhove nesahranjenih ljudi koji ne mogu preći reku, a među njima je i krmanoš Palinur, koji im priča o svojoj sudbini i moli ih da mu prirede pokop. Videvši zlatnu granu, Haron im dopušta da pređu Stiks, a zatim njih dvoje uspavaju Kerbera kolačem „od meda i magijskih trava koje imaju moć da uspavaju”. Iza Kerberove pećine Eneja i Sibila nalaze različite grupe pokojnika: tu su deca, nepravedno osuđeni na smrt, oni koji su umrli od neuzvraćene ljubavi (među njima je i Didona, koja ostaje nedirnuta Enejinim izvinjenima i molbama za oproštaj), te oni koji su poginuli u bitkama. Eneja i Sibila zatim stižu pred ulaz u Tartar, gde najgori grešnici trpe ogromne muke i patnje, a onda nastavljaju put sve dok ne stignu do Elizija, gde u blaženstvu žive duše pravednika. Tu Eneja sreće svoga oca Anhiza te uzalud pokušava da ga zagrli. Eneja ugleda duše kako piju vodu iz reke Lete, te Anhiz objašnjava da su to one duše koje će se ponovo roditi: tokom dugog boravka u podzemnom svetu te su se duše očistile od svojih pređašnjih grehova i sada iz reke Lete piju vodu kako bi izgubili sve svoje dosadašnje sećanje. Ovu teoriju o reinkarnaciji Vergilije je možda preuzeo od Platona ili od orfičkih i pitagorejskih učenja. Anhiz pokazuje Eneji duše onih ljudi kojima je preodređeno da dostignu veliku slavu u rimskoj istoriji, a to su: Romul, rimski kraljevi, veliki rimski vojskovođe, sam Oktavijan Avgust i njegov nećak Marko Klaudije Marcel (o čijem kratkom životu Vergilije pravi dirljivu aluziju). Nakon toga Eneja i Sibila napuštaju podzemni svet kroz „vrata od slonovače”, putem kojih se ljudima šalju lažne vizije (o značaju ovih vrata kod Vergilija mnogo se i dugo raspravljalo, ali bez konačnog zaključka). U ovoj knjizi nalaze se stihovi koji se mogu smatrati središnjim za ceo ep (VI, 851–853): Tu regere imperio populos, Romane, memento: hae tibi erunt artes: pacisque imponere morem, parcere subiectis et debellare superbos. Tvoje će, Rimljanine, biti da narod`ma vladaš: tvoja umeća će biti: da namećeš vladu mira, pokorene da štediš, nemirne snažno da lomiš. Knjige VII–XII: rat u Italiji Knjiga VII Eneja i Trojanci stižu do ušća reke Tibar i pristanu u Laciju. Tu se ispunjava proročanstvo Harpije Kelene (v. gore, Knjiga III), jer jedu kolače od hleba koji su im služili kao kakve zdele. Lavinija, kćerka kralja Latina, koji vlada Lacijem, ima mnogo prosaca od kojih najviše šansi ima Turno, kralj Rutula. Međutim, Latinu je njegov otac prorekao da se Lavinija ne sme udati ni za jednog od Latina nego za stranca koji će sa strane doći u Lacij. Latin ljubazno prima izaslanike Trojanaca, a zatim Eneji nudi savez i ruku svoje kćerke. Junona vidi da se Trojanci spremaju tu nastaniti te poziva Furiju Alektu, koja u dušama Lavinijine majke Amate i Turna podstiče besno neprijateljstvo i mržnju prema Trojancima. Alekta udesi da Askanije, koji je otišao u lov, tom prilikom rani jelena koji je držan kao ljubimac kraljevskog domaćinstva. To izazove borbu. Latin je nemoćan u svojim pokušajima da zaustavi pripreme za rat, i italska plemena se okupljaju pod vodstvo svojih vođa, među kojima se, osim Turna, nalaze Mezencije, mrzitelj bogova i omraženi tiranin, zatim Mesap, Viribije (Hipolitov sin) te volščanska ratnica Kamila. Knjiga VIII Bog reke Tibar hrabri Eneju govoreći mu da traži savezništvo s Arkađanima i njihovim vođom Evandrom, koji je osnovao grad na Palatinu, koji će kasnije postati delom grada Rima. Veslajući uz Tibar, Eneja vidi na obali belu krmaču s njenim prasićima, upravo kako je i bilo predskazano. Evandar obećava svoju pomoć trojanskom junaku. Bog Vulkan, na Venerinu molbu, kuje za Eneju oklop. Evandar, koji je Eneji pokazao različita mesta u svom gradu, koja će kasnije biti znamenitosti Rima, savetuje da se sklopi savez s Etrurcima. Venera donosi Eneji njegov novi oklop, koji uključuje i štit na kome se nalaze prikazi različitih događaja iz rimske budućnosti, sve do bitke kod Akcijuma. Knjiga IX Eneja je svojim Trojancima rekao da se u njegovoj odsutnosti drže tabora, te oni odbijaju da prihvate bitku čak i kada ih okruže Turno i njegova vojska. Kada Turno pokuša da zapali trojanske lađe, Neptun pretvara lađe u morske nimfe. Kada je pala noć, Nis i Eurijal izlaze iz tabora kako bi pronašli Eneju. Tom prilikom ubiju nekoliko neprijateljskih vojnika koji su bili pijani zaspali, ali ih potom spazi kolona konjanika, od čije ruke obojica i ginu, ali tek nakon što je Nis pokušao da spasi svoga prijatelja. Rutuli napadaju trojanski tabor, a Askanije, kome je ovo prva bitka, ubija jednog Rutula koji je uzvikivao uvrede. Turno je odsečen u unutrašnjosti tabora i ubija mnoštvo Trojanaca, a zatim skoči u reku kao bi pobegao. Knjiga X Na Olimpu bogovi raspravljaju o sukobu na zemlji. Eneja sklapa savez sa Tarhonom, etrurskim kraljem, te s njim i Evandrovim sinom Palasom kreće natrag ka Trojancima. Turno ih napada čim su njihovi brodovi došli do obale: dođe do bitke u kojoj gine Palas. Junona stvori ukazanje Eneje, te Turno stane da goni tu prikazu, misleći da je to pravi Eneja: Turno sledi prikazu na jedan brod koji ga odvozi. Eneja rani Mezencija i nevoljno ubija Mezencijevog sina Lausa koji je pokušao da zaštiti svoga oca. Mezencije uzjaše svoga vernog konja Reba (Rhaebus) i krene u poslednji napad na Eneju, ali Trojanac ubija i Mezencija i njegovog konja. Knjiga XI Eneja proslavlja trojansku pobedu i oplakuje Palasovu smrt. Latini šalju izaslanike i sklapa se primirje. Kralj Latin i italski vođe se sreću i raspravljaju; pada predlog da Turno, koji nosi najveću odgovornost za izbijanje rata, treba i da završi taj rat tako što će se ogledati u dvoboju s Enejom. Turno prihvata taj izazov. Latini sada čuju da Trojanci i Etrurci kreću protiv njih, a napadače dočekuju Kamila i njena volščanska konjica. U bici koja je usledila Tarahon svuče Venula s konja, Aruns ubija Kamilu, ali nju osveti Opis, glasnik boginje Dijane. Volščani najzad budu poraženi. Knjiga XII Latini su obeshrabreni i Turno odlučuje da se sam sukobi s Enejom, uprkos tome što kralj Latin i Amata pokušavaju da ga od toga odgovore. Sprovode se pripreme za dvoboj, ali Turnova sestra Juturna podstakne Rutule, koji su ionako već zabrinuti za ishod dvoboja, da se umešaju. Tako se dve vojske ponovo sukobljavaju. Eneju pogodi i rani jedna strela, ali Venera ga izlečuje te on stane da goni Turna. Tada Eneja spazi da je grad Latina nebranjen te povede trojansku vojsku na grad. Amata iz očajanja izvrši samoubistvo. Zatim Turno izaziva Eneju na dvoboj i dve vojske stoje po strani dok se dvojica vođa međusobno bore. Eneja kopljem rani Turna i konačno, kada vidi da njegov neprijatelj na sebi nosi oružje skinuto s mrtvog Palasovog tela, mačem probada i ubija Turna. Društveni i književni kontekst Pobedivši Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Oktavijan je zavladao i grčkim istokom, postavši samovladar, ali ne monarh helenističkog tipa, nego oslanjajući se, barem formalno, na rimske republikanske tradicije. Voleo je da ga nazivaju princeps, tradicionalnim nazivom za prvaka senata u doba republike (princeps senatus): stoga je i državno uređenje koje je zaveo nazvano principatom. Time su završene decenije krvavih građanskih ratova, ali je time nestalo i Rimske republike. Za tradicionalni datum utemeljenja principata uzima se 13. januar 27. p. n. e., čime je započelo i viševekovno razdoblje Rimskog carstva. Tri dana nakon toga Oktavijan je od senata dobio naziv Avgustus (grčki Sebastós = Uzvišeni), što će otada i on sam i njegovi naslednici isticati kao deo svojega imena: Imperator Caesar Augustus. Koncentrisavši u svojim rukama sve najvažnije časti, od konzulskog naziva i vrhovnog zapovedništva nad vojskom do časti narodnog tribuna, Avgust je postao samovladar, a u Rimu uspostavio mir, nazvan po njemu Pax Augusta. Najjasniju ocenu prilika toga doba sažeo je Tacit u drugom poglavlju na početku svojih Anala: „Kada nakon Antonijeve nasilne smrti ni julijevskoj stranci nije preostalo drugih vođa do Cezara, ovaj se odrekne trijumvirskog položaja, stade se nazivati konzulom i navodno se zadovolji tribunskim pravom da zaštiti narod. Pošto pridobije vojnike darovima, narod obiljem žita, sve pak sladošću mira, stade se postepeno izdizati i sebi prisvajati prava senata, magistrata i zakona. I niko mu se nije protivio, jer najodvažniji bejahu pali u bitkama ili proskripcijama i jer su se ostali nobili toliko više uzdizali u bogatstvu i častima koliko je ko bio spremniji na ropsku poslušnost, a kako su u novome poretku bili na dobitku, više su voleli sigurnu sadašnjost nego pogubnu prošlost”. Avgust, pravim imenom Gaj Oktavije, a otkad ga je Julije Cezar usinio – Gaj Julije Cezar Oktavijan, vladao je kao car punih četrdeset godina tokom kojih je Rim izrastao u milionski velegrad. Ako mu je glavni cilj i bio da mnogobrojnim građevinama uveliča sjaj svoje vladavine, ipak je time i stanovništvu prestonice dao posla, a besposleni je gradski proletarijat smanjio i time što je vojničke veterane naselio po mnogim kolonijama u Italiji i u provincijama. Učvršćujući svoju vlast ograničavanjem vlasti senata, novom upravnom podelom provincija, postavljanjem temelja carskom činovničkom aparatu itd., Avgust je odlučno sprovodio i unutrašnje reforme društva, kao što su zakoni protiv raskoši bogatih, za revitalizaciju bračnog života, protiv nerađanja dece i očuvanje odnosno vraćanje na neke tradicionalne vrednosti života iz starorimske republike. Sve su te Avgustove mere, premda je na njih mnogo polagao, bile kratkoga veka, prvo jer se društveni tokovi teško daju regulisati zakonskim aktima, a zatim i jer se pokazalo nemogućim društvene vrednosti nekadašnjeg polisa preslikati na prestonicu carstva koje je, obnavljajući se iz krivi što ju je za sobom ostavila rimska republika, sada širilo svoje horizonte i objedinjavalo mnoge i različite kulture. Ipak su te Avgustove reforme iscrpljenoj rimskoj eliti dale snažan, iako trenutan, podsticaj da se založe za sve ono što je ostalo i živo i vredno iz razdoblja rasta rimske republike. Za to je car pridobio i neke vrlo ugledne nekadašnje svoje protivnike, otupio oštricu opozicije, pa čak ličnim uticajem pridobio i određenu skonost masa. Doba Avgustove restauracije, kako se često naziva, nametnulo je i naziv „Avgustovo doba” ovom odsečku klasičnog doba rimske književnosti, za čije se međaše tradicionalno uzimaju 30. p. n. e. i 14. godine n. e. i time nedvosmisleno vezuju za period samovlade Oktavijana Avgusta. Iako te godine sigurno nisu ni početak ni kraj i čak nemaju direktnog književnog značaja, ipak su to prekretnice koje se duboko zasecaju u društvenu, političku i kulturnu istoriju. U periodizaciji rimske književne istorije ovde bi se ipak mogla napraviti mala ispravka i početak tzv. Avgustovog doba pomeriti na 43. p. n. e., kada su Oktavijan, Antonije i Lepid uzeli za sebe ovlašćenja ad rem publicam constituendam. Pisci Avgustove obnove počeli su svoje stvaralaštvo upravo između 43. i 30. godine: Vergilije je, nakon svojih mladalačkih pesama sačuvanih u Vergilijevom dodatku, u razdoblju od 42. do 39. godine sastavio Pastirske pesme, svoje prvo znamenito delo, koje veoma dobro simboliše ovo prelazno doba, u kome nestaje republika; a postepeno smirivanje političkih prilika i izrastanje novog poretka ogledaju se u njegovom didaktičkom epu Georgike, pisanom između 37. i 29. godine. Na početku Horacijevog stvaralaštva stoje prva knjiga Satira (izdata 35), te druga knjiga Satira i knjiga Epoda, obe pisane između 35. i 30. godine. I ostali su pesnici, osim Ovidija – dakle, Kornelije Gal, Tibul, Propercije – svoj književni rad počeli pre definitivnog učvršćivanja Avgusta na čelu rimske države. Zbog toga bi se razdoblje od 43. do 30. godine moglo izdvojiti kao „trijumviratski” period rimske književnosti. Prvi Avgustov period započinje, dakle, 30. godine i premda je već 27. formalno utemeljen principat kao novi oblik državnoga uređenja, donja granica ovoga odsečka mora se pomeriti otprilike u 20. godinu p. n. e. Propercijeva druga knjiga Elegija, Tibulova prva i druga knjiga Elegija, Horacijeve Ode I–III i Vergilijeva Enejida – sva ta dela u osnovi pripadaju prvom Avgustovom periodu (premda Enejida ostaje nedovršena i posle Vergilijeve smrti 19. p. n. e.). Kraju ovog odsečka pripadaju Horacijeva Pisma I i II, 1, te Propercijeva treća knjiga Elegija: u tim se delima već primećuju znaci atmosfere drugog Avgustovog doba. Oko 20. godine, naime, dolazi do prekretnice u prirodi vladavine Avgusta, koji napušta raniju politiku „mekog patronata” nad pesnicima i demonstrira čvrstu ruku neprikosnovene vlasti. Mecenat, koji je do tada taktički posredovao između želja cara i moralnih skrupula pesnika, iz nepoznatih se razloga oko 20. p. n. e. povukao iz javnoga života, a Avgust počeo da raskida, ili barem modifikuje mnoge od onih republikanskih formi što su kao atavizmi zaostali iz prethodnog razdoblja. Drugom Avgustovom periodu pripadaju Propercijeva četvrta knjiga i Horacijeve Ode IV, Pisma II, 2 (Avgustu) i II, 3, (tzv. Ars poetica). Ovidijeve Ljubavne pesme zahvataju oba Avgustova perioda, dok sva ostala njegova dela pripadaju drugom periodu. Kao što se prethodni period, Ciceronovo doba, odlikovao izvanrednim usponom proznoga stvaralaštva, tako u Avgustovo doba pesništvo dostiže svoje najsjajnije vrhunce u celokupnoj rimskoj književnosti. Tom su pesništvu i sam Avgust i njegovi bliski saradnici, posebno Mecenat, davali svoju punu podršku, kako moralnu tako i materijalnu. Zato je i dalje aktuelno često postavljano pitanje da li pesništvo Avgustovog doba ima karakter dvorskog pesništva. Potvrdni se odgovor sam nameće, ako se misli na opšte i pojedinačne podsticaje koji su dolazili bilo od cara samoga bilo od ljudi iz njegovog okruženja na planu kulturne propagande, koja se delom svodila na protežiranje tematike u okviru Avgustove obnove, a delom — posebno u drugom Avgustovom periodu — i na slavljenje careve ličnosti i njegovih zasluga za rimski narod. Ovo se pesništvo, pak, ne može okarakterisati kao dvorsko ako se ima u vidu visok stepen estetske slobode koju je uživao svaki stvaralac, kako onaj bliži caru i njegovom krugu tako i onaj dalji. Tim pre što su se i mnogi republikanci u toku Avgustove vladavine intimno složili s načelima mira i reda koje je Avgust sprovodio ne morajući ih pritom nametati jer je veliki deo pisaca tog doba u svojoj mladosti ili čak zrelosti imao prilike doživeti krvavu stvarnost građanskog rata. Kao da se predah, osećaj olakšanja nakon burnih vremena odslikava u njihovom stvaralaštvu. Mada se pokazuje nemogućim dati jednoznačnu karakterizaciju pesništva Avgustovog doba, činjenica je da u tom periodu dolazi do konačne promene statusa pesnika i poezije u rimskom društvu, do promene koja je imala veliki značaj. Pisanje poezije se sada pojavljuje kao ugledna profesija plemenitih Rimljana. Pesnici napuštaju esteticizam, to katulovsko zanimanje za pesničku veštinu radi veštine same, i povezuju se s društvom, otkrivaju ili priznaju svoju društvenu angažovanost — ili se, pak, osećaju obaveznima da brane svoju neangažovanost. Oživljava, dakle, klasični grčki pogled na poeziju: smatra se da je ona delo važnih ljudi i da može koristiti građanima, bilo u moralnom ili u vaspitnom smislu. Od elegijskih pesnika, Tibul je bio viteškog porekla i Horacije ga je smatrao imućnim; Ovidije i Propercije su takođe bili vitezovi (equites), a Propercije je imao veze sa ljudima iz senatorskog staleža i prijatelje u konzulskim porodicama. Horacije ne stoji tako dobro: on je sin oslobođenika, ali oslobođenika koji je ipak imao dovoljno sredstava da svome sinu obezbedi tada najbolje moguće obrazovanje. Na kraju je Horacije dostigao status svojevrsnog dvorskog pesnika (poeta laureatus): on ne samo da na sebe uzima ulogu etičkog i vaspitnog pesnika, nego daje i teoriju takve poezije. Pošto su pesnici tradicionalno poticali iz nižih društvenih slojeva i pošto u rimskome svetu nije bilo nekog sistema „honorara” (osim za pisce drama), njima je sredstva za život obezbeđivalo pre svega pokroviteljstvo. Pesnici su se okupljali oko bogatih rimskih aristokrata, pa je veliki epski pesnik Enije, na primer, za pokrovitelja, pored ostalih, imao i Marka Fulvija Nobiliora, a postoji i čitav niz drugih pesnika koji su živeli od svojih epova u kojima su slavili aristokratske vojskovođe. Premda su se tako pesnici u osnovi uklopili u opšterimski sistem klijenata i patrona, već je u najranije doba postojala razlika između običnih klijenata i klijenata-pesnika, jer je ono što je pesnik mogao pružiti svome patronu bilo na daleko većoj ceni nego ono što su mu pružali ostali klijenti, a to je ovekovečenje njegove slave. Štaviše, mnogi su Rimljani, uključujući Cicerona, smatrali da će im upravo mamoria sempiterna (= večno sećanje) omogućiti da i posle smrti nastave svoj „život”. Ciceron, na svoju žalost, nije uspeo pronaći pesnika voljnog da opeva njegove res gestae, pa se sam preduzeo toga posla. Tako je svaki pesnik na izvestan način mogao obezbediti besmrtnost. Upravo je to ključan argument u poznatoj Ciceronovoj odbrani pesnika Arhije: Arhija je omogućio besmrtnost Mariju i Lukulu, a preko njih i celom rimskom narodu. Ovaj aspekt uloge pesnika u Rimu zadržava svoju izvanrednu važnost i u Avgustovom dobu. Ali s promenom položaja pesnika menjala se i priroda patronata. Katul, čija porodica ima prijateljske odnose s Julijem Cezarom, nema ekonomske potrebe za pokroviteljem. Njegov krug je „koterija”, društvo jednakih: kada se u svojoj prvoj pesmi obraća Korneliju Nepotu, to predstavlja samo gest prijateljstva ili učtivosti i ništa više. Slično je i s Propercijem u vreme kad piše prvu knjigu. Ali patronat postoji i dalje, čak i među pesnicima Avgustovog doba koji se nalaze visoko na društvenoj lestvici. Najvažniji književni krug ovoga doba bio je onaj čiji je zaštitnik i pokrovitelj bio bliski Avgustov saradnik, Gaj Cilnije Mecenat (između 74. i 64. – 8. p. n. e.). Iz uglednog etrurskog roda, na koji je bio veoma ponosan, Mecenat je u vreme Avgustovog uspona obavljao i neke političke funkcije, među ostalim imao i posredničku ulogu u izmirenju Antonija i Oktavijana 40. godine i dva puta bio Oktavijanov zastupnik u Rimu. Inače se držao podalje od državnih službi. Njegovom su književnom krugu, u kojem je, čini se, Epikurova filozofija bila vezna nit, pripadali: Lucije Varije i Vergilije, koji su u krug uveli Horacija, a kasnije im se pridružio Propercije. Među manjim književnicima učestvovali su Mecenatov oslobođenik Gaj Melis i epigramatičar Domicije Mars, zatim Vergilijevi i Horacijevi prijatelji Plocije Tuka i Kvintilije Var. Tokom prvog Avgustovog perioda Mecenat se pojavljuje kao avgustovski patron koji posreduje između pesnikâ i princepsa. Pre svega, Avgust je prirodno želeo da njegova herojska dela budu zabeležena u nekom epu – želeo je, dakle, vlastiti delić besmrtnosti. Problem je bio u tome što su Mecenatovi pesnici – Vergilije, Horacije i zatim Propercije – u većoj ili manjoj meri bili ljudi od načela, i moralnih i književnih. Prilagodljivi je Tibul u svoje elegije ispevane u čast ljubavi i mira mogao uključiti pohvalu svoga pokrovitelja Mesale Korvina i njegovih vojničkih podviga. Ali ne i Propercije. Osim toga, on nije bio epski pesnik, kao što to nije bio ni Horacije, a prvobitno ni Vergilije. To je predstavljalo problem. Ali Avgust je ipak bio, blago rečeno, moćan. Moralna i književna načela pesnika poteklih iz viših društvenih slojeva i želja cara da bude proslavljen u epu tako se izmiruju pomoću diplomatije, posredovanja, objašnjavanja. Upravo je Mecenatova zasluga što su njegovi pesnici imali slobodu da jedno vreme odbijaju careve zahteve ili ih ispunjavaju na njima svojstven način. Mecenatov se krug od drugih razlikovao i u drugim važnim aspektima, a ne samo s obzirom na moralna i umetnička gledišta njegovih pesnika. Pre svega, radi se jednostavno o tome šta se nudi: ovi pesnici doduše nisu bili ponizni siromasi, ali su Horaciju, na primer, bila potrebna neka sredstva za život, a svi bejahu izgubili porodičnu imovinu u zaplenama zemljišta tokom trijumvirskog perioda. Mecenat i Avgust su Horacija i Vergilija darovali velikom imovinom (posebno, čini se, Vergilija), što je tim pesnicima omogućilo da žive u veoma ugodnoj dokolici bilo u gradu ili na selu. Stoga su ovi inače moralno osetljivi ljudi morali imati izvestan osećaj moralne odgovornosti prema svome dobročinitelju. Zatim, zadatak na koji su bili podsticani nije se sastojao samo u proslavljanju herojskih dela velikog vojskovođe. To je bilo nešto jedinstveno za Mecenatov krug i odslikavalo je jedinstvenu prirodu njegovog i zatim Avgustovog pokroviteljstva. Biti njegov štićenik, posredno ili neposredno, značilo je biti štićenik vlasti, pri čemu je postojao pritisak da se politika vlasti protežira i njen ugled uzvisuje. To se moglo činiti nezavidnim zadatkom, ali i izazovom, i ovi su se skrupulozni pesnici toga zadatka prihvatili, iako ne uvek entuzijastički i neposredno. S nastupom drugog Avgustovog perioda menja se priroda carskog pokroviteljstva nad pesnicima. Sofisticirani Mecenat, iz nedovoljno jasnih razloga, gubi na važnosti i pesnici dolaze pod neposredni patronat cara. Njegova je ruka bila teža i postajala je sve teža. Politički život oko 20. p. n. e. otkriva jednog više autokratskoga vladara (18. godine su, na primer, doneti strogi zakoni o braku), a poezija, izgubivši posredništvo Mecenata, takođe mora odgovoriti novim prilikama. Horacije je, na primer, nevoljno izdao četvrtu knjigu Oda, koja sadrži ono što je ranije uglavnom izbegavao: panegirik. Propercije je istovremeno smatrao mudrim da u četvrtu knjigu svojih Elegija uvrsti i pesme koje odgovaraju zvanično proklamovanim idealima Avgustove restauracije. Horacije i Propercije su, dakle, ljubazno odbili Avgustovu i Mecenatovu molbu da napišu delo koje bi proslavilo prvog rimskog cara i njegove res gestae, ali činilo se, bar sudeći po uvodu u treću knjigu Georgika, da bi Vergilije bio voljan sastaviti jedno takvo delo. On se toga i pothvatio, ali na kraju je stvorio delo koje je daleko nadraslo svoju prvobitnu tematiku osnivanja Rima i slavljenja Avgusta. Značaj i uticaj Spev koji je Vergilije stvorio, a koji je prvobitno trebalo da proslavlja rimske početke i prvoga rimskog cara, pred nama stoji kao veoma složeno književno delo. Okvir toga dela čini homerska epika, koja podrazumeva prisustvo božanstava i njihovu intervenciju u ljudsko delovanje, kao i herojske podvige. Pojedine epizode u epu pokazuju dug prema spevu Argonautika Apolonija Rođanina, kao i prema starim rimskim pesnicima Gneju Neviju i Kvintu Eniju. Ipak, cela je Vergilijeva pesma duboko prožeta rimskim temama, rimskim vrednostima i rimskom istorijom. Na osnovnom nivou rimski narod i vodeće rimske porodice proslavljaju se prikazom njihovih predaka koji su živeli u davno herojsko vreme, a istovremeno velike rimske pobede prikazuju se progresivno – tako kao da one neumitno vode ka vrhuncu koji se ostvaruje u Avgustovoj vladavini. I grad Rim i cela Italija prikazani su kao delovi jednog velikog božanskog plana. Važnu karakteristiku epa čini prikaz Italije kao jedinstvene celine, gotovo u modernom značenju nacije, te prikaz rimske istorije kao neprekinute celine od osnivanja grada do utemeljenja carstva. Religijska verovanja kojima je ep prožet mnogo su dublja od tradicionalnih mitoloških predstava grčkih i rimskih božanstava. Antička verovanja i rituali, prema kojima se u epu iskazuje dužno poštovanje, koegzistiraju zajedno sa filozofskim stavovima koje su Rimljani preuzeli iz grčke filozofije i modifikovali ih prema vlastitom sistemu vrednosti. Teologija u VI knjizi i etička pitanja koja se raspravljaju u IV i XII knjizi izazivaju pitanja na koja se ne može dati konačan odgovor. Naročito je ljubav između Eneje i Didone u IV bila predmet mnogih rasprava, a pesnik je izazivao i kritike zbog toga što je tu Eneju predstavio kao prilično zlobnog čoveka, za razliku od Kartaginjanke Didone koja izaziva sve simpatije čitaoca. Veliko je pesnikovo dostignuće ne samo to što je prikazao božansko predoređenje Rima da osvaja, vlada i nameće mir, nego i to što je opisao patnje i osvajača i osvojenih, i plemenitih i običnih ljudi, i onih koji su se zapleli u sudbinu drugih ljudi, kao što su Kreuza, Turno, Laus, Palas i Mezencije. MG107 (N)

Bratstvo jedinstvo, 1987. Četiri od pet knjiga iz edicije Pet srpskih pripovedača (nedostaje Sremac). Jovan Grčić Milenko - Sremska ruža (priredio Dragiša Živković) Ilija Vukićević - Priča o selu Vračima (priredio Branko Jević) Simo Matavulj - Nemirne duše (priredio Dragiša Živković) Milorad Popović Šapčanin - Ljudi staroga kova (priredio Dušan Ivanić) Sadržaj svih knjiga se vidi na fotografijama. Simo Matavulj (Šibenik, 12. septembar 1852 — Beograd, 20. februar 1908) bio je srpski pisac iz Dalmacije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije.[1][2] Matavulj pripada epohi realizma a njegova najpoznatija dela su roman Bakonja fra Brne i pripovetka Pilipenda. Biografija Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. godine. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj (rođene Triva).[3] U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine.[4] Do prelaza u Crnu Goru, 1881, on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik Srpske pomorske zakladne škole u Srbini kod Herceg Novog. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Bio je oženjen Milicom nastavnicom beogradske Više ženske škole. Supruga je umrla marta 1893. godine, u prvoj godini njihovog, kako se govorilo `srećnog braka`.[5] Umro je neutešni Simo u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. godine. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. Književni rad Matavulj se u književnosti prvi put javlja na Cetinju u službenim crnogorskim novinama sa jednom istorijskom pričom, koju je napisao povodom veridbe kneza Petra Karađorđevića sa kneginjom Zorkom, a na podsticaj i prema kazivanju samoga kneza Nikole. Zatim je prešao na originalno stvaranje i do smrti radio vrlo živo na pripoveci i romanu. Napisao je oko sedamdeset pripovedaka i novela, mahom objavljenih u zasebnim zbirkama, kao: „Iz Crne Gore i Primorja“, „Iz primorskog života“, „Iz beogradskog života“, „Iz raznijeh krajeva“, „S mora i s planine“, „Sa Jadrana“, „Primorska obličja“, „Beogradske priče“, „Život i nemirne duše“, pored još nekoliko pripovedaka objavljenih u posebnim izdanjima. Napisao je i dva romana: „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. Pored toga, Matavulj je ostavio i nekoliko svezaka putopisa, uspomena i književnih članaka razne sadržine („Boka i Bokelji“, „Deset godina u Mavritaniji“ itd.). Najznačajnije mu je delo iz te oblasti „Bilješke jednog pisca“, vrsta autobiografije, pisana živim, plastičnim stilom i pronicljivim posmatračkim darom. Matavulj je još napisao i dve drame: „3avjet“ i „Na slavi“, — prva sa predmetom iz dubrovačkog, a druga iz beogradskog života. On je i prevodio sa stranih jezika, najviše sa francuskog: „Na vodi“ od Mopasana, „San“ od Zole, „Pučanin kao vlastelin“ i „Mizantrop“ od Molijera, „Zimske priče“ od Vogiea. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Pored velikog književnog obrazovanja, kojim je nadmašio sve ranije pripovedače, on stiče i široko poznavanje istorije i filozofije. Ukoliko se više širio vidik njegova saznanja i njegovo životno iskustvo, utoliko je puštao maha svome talentu. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Do Matavulja, naši pisci se razvijaju poglavito pod uticajem ruske, nemačke i mađarske književnosti; od njega počinje i sasvim prevlađuje romanski uticaj, naročito francuski. Matavulj je najviše čitao i prevodio francuske realiste i naturaliste; na njihovim delima je razvio ukus i učio veštinu pisanja. Naročito je voleo i čitao Zolu i Gija de Mopasana, i po njihovim uzorima počeo i sam pisati. On je od francuskih naturalista naučio da oštro, objektivno i savesno posmatra život i potom unosi u delo, U svojim „Bilješkama“ on to izrično veli i objašnjava kako on shvata francuski književni realizam, koji se ne sastoji u grubom kopiranju života, već je piscu dozvoljeno da preinači detalje i skladno poveže prema višem umetničkom cilju u granicama stvarnosti. Do njega, naši se pisci nikada nisu sasvim otrgli od romantičarskih sklonosti; tek je Matavulj potpun i čist realista. On je u pripoveci dosledno sproveo ideje evropskog književnog realizma, trudeći se da hladno i objektivno opisuje život, bez uzbuđenja i tendencija, uvek na osnovi obrazaca iz stvarnog života. Tako je Matavulj stvorio najbogatiju i najraznovrsniju galeriju nacionalnih tipova, oštro i tačno izvajanih prema životu. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti. On je od francuskih naturalista primio ono što se moglo tehnički savladati i primiti razumom, ali kod njega nema ni Zoline tragike ni Mopasanova artizma. Zbog toga u njegovim novelama nema poezije i dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života, nema pravog umetničkog sklada u celinama. Njegovim delima oskudeva mašta i lirizam. Te svoje nedostatke, koji su mu smetali da postane pisac šire publike, nadoknadio je svojim velikim književnim obrazovanjem, koje ga je učinilo popularnim kod književno obrazovane publike. Ilija Vukićević (Beograd, 3. avgust 1866 — Beograd, 5. mart 1899) bio je pisac srpskog realizma. Ostavio je iza sebe 31 pripovetku, sedam bajki i dve drame. Poznata je njegova zbirka pripovedaka „Arnautske slike“, a najspecifičnija pripovetka je „Priča o selu Vračima i Simi Stupici“.[1] Biografija Rođen je u Beogradu, od oca Ivana Vukićevića, sudije, i majke Sofije. Osnovnu školu i gimnaziju učio je po raznim mestima u Srbiji, jer mu je otac kao državni činovnik često premeštan. Završio je studije prirodnih nauka na Velikoj školi u Beogradu 1888. godine. Radio je kao profesor matematike, zemljopisa i francuskog jezika. Prva služba mu je bila u Vranju i pretpostavlja se da je predavao velikom južnjaku Borislavu Stankoviću. Krajem 1893. postao je član uredništva časopisa „Dela”, a tokom 1894. je boravio u Švajcarskoj, u Ženevi, radi usavršavanja u struci. Oženio se Jovankom Čolak Antić 1895. godine i s njom dobio sina Ivana. Bračna i porodična sreća ubrzo prestaje, jer se Ilija razboleo od teškog nervnog poremećaja i 1899. umro u 33. godini života.[2] Književni rad Još kao student počeo je da objavljuje svoja dela. Kratka humoreska „Patak” štampana je 1885. godine, ali bez potpisa autora. U časopisu „Stražilovo”, koji je uređivao književnik Jovan Grčić Milenko, 1887. godine izašla je pripovetka „Komšije” i to je prvo delo štampano pod Vukićevićevim imenom. Književni uticaj na njega su izvršili Laza Lazarević, Milovan Glišić i Janko Veselinović. Kod Vukićevića se realizam meša sa fantastikom, groteskom, narodnom bajkom, alegorijom i satirom. Naturalistički motivi, nepravde, halucinacije, snovi, iščašenja u porodičnim odnosima, psihološki poremećaji i slične teme – najavljuju buduće srpske realiste: Simu Matavulja, Iva Ćipika, Borislava Stankovića i Radoja Domanovića.[1] Uređivao je „Delo” 1894. godine. Jovan Milenko Grčić (Čerević, 9. decembar 1846 — Čerević, 29. maj 1875) bio je srpski pesnik i doktor medicine.[1][2] Biografija Jovan Grčić Milenko je bio poreklom Grk. Njegov otac Teodor Grčki bio je trgovac ali je umro mlad (1850) godine, ostavivši ženu Anu rođ. Barako sa troje dece (uz Jovana, Đorđa i Katicu). Srpsku osnovnu školu Jovan je završio u Čereviću, u nemačku išao u Petrovaradinu. Pet razreda gimnazije zatim završio u Novom Sadu, završna tri razreda u Segedinu i Požunu/Bratislavi (1864-67), tada već pod srbizovanim prezimenom Grčić. U Beču studirao medicinu kao stipendista Matice srpske (1867-1874) godine. Tamo je bio kućni preceptor (učitelj) u kući trgovca Đoke Milićevića, rodom iz Laćarka.[3] Bio je jedan od najaktivnijih članova i tajnik (sekretar) srpskog studentskog udruženja `Zora` u Beču.[4] Ime Milenko je pesnik dodao sebi po imenu devojke koju je jedino istinski voleo. Kao gimnazijalac u Novom Sadu objavio je prve stihove u rukom pisanom časopisu `Pupoljak`. Zbog tuberkuloze, koja mu od detinjstva preti, prekinuo je studije, i vratio se majci, koja ga smešta u šumsku tišinu Beočinskog manastira. Umro je u rodnom Čereviću, ali je [5] sahranjen je uz manastirsku beočinsku crkvu, sa Zmajevim stihovima na spomeniku (...»Gora ti čuva telo, a spomen Srpstvo celo!«). Njegovi zaostali rukopisi izgoreli su u ratu 1914. godine. Neki od zaostalih rukopisa su pronađeni i čuvaju se u Zavičajnom muzeju Čerevića. Ulica u kojoj je rođen Jovan Grčić Milenko, inače glavna ulica, se sada zove njegovim imenom. U njegovom rodnom mestu Čereviću takođe postoji muzej sa njegovim imenom i Osnovna škola u Beočinu, takođe, nosi njegovo ime. Milorad Popović Šapčanin (Šabac, 7. jul 1841 — Beograd, 26. februar 1895) bio je srpski pesnik.[1][2] Biografija Porodica se 1842. godine zbog `dinastičkih promena` u Srbiji, preselila u Irig, a zatim u Novi Sad, pa Karlovce. Očevo izgnanstvo ga je inspirisalo da napiše delo `Surgun`. Gimnaziju je tako maturirao u Sremskim Karlovcima. Gimnazijske dane je opisao u delu `Mohan Đenadije`. Opet zbog promene dinastije, porodica se vraća u Srbiju i on završava obrazovanje na beogradskoj Bogosloviji. Postavljen je 1864. godine za pisara u šabačkoj Konzistoriji, kod vladike Gavrila. Učesnik Srpsko-turskih ratova (1876 — 1878). Bio je jedno vreme profesor Šabačke gimnazije (1865 — 1866). Prelazi u Beograd 1866. godine i sledećih 14 godina radio kao pisar u Ministarstvu prosvete i crkvenih dela Kneževine Srbije.[3] Za člana Srpskog učenog društva izabran je 21. januara 1868. Od 1892. je prvo redovni, pa počasni član Srpske kraljevske akademije. Bio je upravnik Narodnog pozorišta 1877. i 1880-1893. godine.[1] Od 1893. godine pa do smrti Milorad je bio administrator Kraljeve civiliste i Kruninih dobara. Milorad Popović Šapčanin Osim što je od 1870. godine sekretar Ministarstva prosvete, on je i inspektor , revizor i nadzornik srpskih škola. Bio je reformator srpske prosvete,[4] koji se upoznao sa nemačkom prosvetom tokom studijskog boravka u Nemačkoj. Preveo je pedagoško delo nemačkog pedagoga Karla Kera: `Rad u školi`. Urednik je lista Domaćica (1885). Neumorni kulturno-prosvetni i javni delatnik. Pesnik, pripovedač, romanopisac, putopisac, dramski pisac, pisac udžbenika. Napisao je više pozorišnih dela koja su izvođena na beogradskoj sceni. Objavio je preko 20 knjiga, među kojima i `Pesme` (1863), `Pripovetke` I, II i III (1877/1879), te `Zadužbina` (1893). Izdao je publikaciju `Žubori i vihori`, u kojoj se bavio našom epskom i lirskom poezijom. Više sitnih radova zastupljeno je u publikacijama: Danica, Javor, Vila, Otadžbina, Stražilovo i dr.[5] Bio je oženjen Milkom, sestrom Laze Lazarevića.[6] Preminuo je u Beogradu 26. februara (14. februara po julijanskom kalendaru) 1895. godina.

Naslov Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista / preveo Vuk Stef. Karadžić ; [priredili Vladimir Mošin, Dimitrije Bogdanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 1202 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [24] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 = Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 = Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ10 (Pl.) Napomene Kor. stv. nasl.: Novi zavjet `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Str. 489-710: Vukov Novi zavjet / Vladimir Mošin Str. 713-1104: Napomene i objašnjenja / [Dimitrije Bogdanović] Str. 1107-1110: Beleška o ovom izdanju / D. B. Prema belešci na str. 1107, za osnovni tekst ovog kritičkog izd. uzeto je 1. bečko izd. iz 1847. Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- `Novi zavjet` Sveto pismo -- Novi zavet MG82 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG82 (L)

Dobro očuvano sem naslovne strane gde je iscepljen ćošak gde je verovatno bio neki pečat pa je sa njim otišao i delić teksta sa prve Božidar Stojanović Beograd Ne piše godina izdanja Deluje da je iz pedesetih ili šezdesetih Interesantan citat na koricama Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Datum rođenja 10. jul 1856. Mesto rođenja Smiljan Austrijsko carstvo Datum smrti 7. januar 1943. (86 god.) Mesto smrti Njujork Sjedinjene Američke Države SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) TCH Rad Bileho Lva 1 tridy (pre1990) BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Ord.St.Sava-ribbon.jpg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Krštenica Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima u Kanadi Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[26][5] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Detaljnije: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Sijalica gori u Teslinoj ruci Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlandu Teslina kula na Long Ajlandu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[37] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[38] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[38] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [39] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [40] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[44][45] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[46] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[47] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[50] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[51] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[52] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[53] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[53] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[53] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[54][55] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[56] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[57][58][59][60] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[61] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[62] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[63] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[64] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[65] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske kuće, priprema figuru Nikole Tesle u vosku i postaviće je pored Aleksandra Bela, pronalazača telefona. Iako su mnogi umetnici želeli da im Tesla pozira za portret, on je to gotovo uvek odbijao. Jedino je slikarki i princezi Vilmi Ljvov-Parlagi pošlo 1916. godine za rukom da ubedi Teslu da joj pozira. Svi ostali Teslini portreti rađeni su prema fotografijama. Tesli se nije dopalo osvetljenje u ateljeu i sam je načinio aranžman svetiljki čija je svetlost filtrirana kroz plavo staklo. Tako je nastao portret u tehnici ulja na platnu, poznat pod nazivom Plavi portret, koji je reprodukovan januara 1919. godine u časopisu Elektrikal Eksperimenter kao ilustracija uz Teslin autobiografski feljton Moji izumi i 20. jula 1931. godine na naslovnoj strani časopisa Tajm. Nije poznato gde se ovaj portret danas nalazi. Tesla je samo jednom izrazio želju da neki umetnik izradi njegov portret. Godine 1939, 18. avgusta, uputio je tim povodom svom prijatelju, poznatom jugoslovenskom vajaru Ivanu Meštroviću telegram u Zagreb. Meštrović je sticajem okolnosti izradio Teslinu bistu tek 1952. godine. Odlivci ove biste čuvaju se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, u Muzeju Like u Gospiću i u Tehničkom muzeju u Beču. Godine 1993, povodom pedesetogodišnjice smrti ovog velikog naučnika, a u sećanje na njegov neprocenjivi doprinos čovečanstvu, nastaje slika „Duh Tesle” Dragana Maleševića Tapija. Ova slika našla se na naslovnoj strani kataloga izložbe organizovane ovim povodom u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu i ujedno predstavlja i jedno od najznačajnijih dela ovog srpskog slikara. Umetnica Marina Abramović snimila je 2003. godine u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu video-instalacije Računajte na nas i Računajte na nas II, koje su inspirisane životom i delom Nikole Tesle. Dejvid Boui — britanski muzičar, tumači ulogu Tesle u filmu Prestiž (2006), gde nastupa zajedno sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom, Majklom Kejnom i Skarlet Džohanson. Prestiž je režirao renomirani britanski reditelj Kristofer Nolan. Američka kompanija Tesla motors prva je počela serijsku i masovnu proizvodnju čisto električnog automobila, prvo sportskog Tesla roudster tokom 2008. godine a potom 2012. i Tesla S porodični auto. Krater Tesla se nalazi na Mesecu. Ima prečnik od 26 km. Njegova selenografska širina je −2,0°, a dužina −132.0°.[64] Gugl je u čast Teslinog rođendana 10. jula 2009. prikazao svoj logo sa slogom „G” u obliku teslinog transformatora.[66][67] Tesla Pančevo, firma za proizvodnju električnih sijalica iz Pančeva. Hrvatska kompanija koja se bavi telefonijom nosi ime Nikola Tesla Erikson. Naselje Nikola Tesla u opštini Niška banja. Fabrika elektronske opreme i radio lampi (elektronskih cevi) „Tesla” u Liptovskom Hradoku u republici Slovačkoj, osnovana za vreme Čehoslovačke. Teslino Naselje u Subotici, koje je mahom sagrađeno za radnike fabrike SEVER, Subotica, koja se bavi proizvodnjom električnih rotacionih mašina, baziranih na obrtnom polju. Prema podacima Srpskog DNK projekta Tesle pripadaju slovenskoj haplogrupi R1a-M458. To je zaključeno testiranjem muških srodnika Nikole Tesle.[68] Američki proizvođač hibridnih i električnih kamiona i kamioneta nosi naziv po Teslinom imenu Nikola Motor Company. Tesla kao književna inspiracija Lik, delo i život Nikole Tesle decenijama predstavljaju inspiraciju mnogim piscima, pa su tako proteklih decenija nastala mnoga književna dela sa Teslom kao jednim od likova, ponekad i glavnim. Neki od njih su: Prestiž Kristofera Prista iz 1951. godine, koji je kod nas objavljen 2006. godine. Prema ovom romanu takođe je 2006. snimljen i istoimeni film.[69] Vladimir Pištalo objavio je 2006. godine roman Tesla, mladost,[70] a 2008. nastavak Tesla, portret među maskama,[71] za koji je iste godine dobio NIN-ovu nagradu. Goran Skrobonja objavio je 2010. godine fantastični roman Čovek koji je ubio Teslu ili dnevnik apsinta i krvi,[72] da bi već 2013. usledio i nastavak, Sva Teslina deca.[73] Pisma Nikole Tesle Dva pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu, koja su upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, se nalaze u stalnoj postavci Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[74] U ovim pismima se govori o porušenom zdravstvenom stanju Mihajla Pupina i Teslinoj želji da ga poseti u bolnici. Pisma ukazuju na dobar odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uprkos brojnim nagađanjima o njihovom sukobu.[75][76] U pismu iz 1921. godine, sačuvanom u Kongresnoj biblioteci, Tesla je prijatelju Amerikancu obrazložio svoje poreklo i nacionalnu pripadnost.[77] Foto-galerija Teslino poreklo Istina o Nikoli Tesli Detinjstvo